Преполовљени Предраг Степановић

Издање Демократског савеза Јужних Словена у Мађарској
Омот и корице: Тамаш Хенце
Предузеће за издавање уџбеника, Будимпешта

ЈЕДНОЛИЧНИ ДАНИ

М. ЈАНКОВИЋА.

КОЛИКО ВИНА ЗА ИСПОВЕСТ?

КО ЋЕ ОВЕ ГОДИНЕ ДА ОТКУЈЕ КОСУ?

ПЕТ ГОДИНА У ЈЕДНОЈ БИБЛИОТЕЦИ

Милорад Јанковић, асистент филозофског факултета, самозвани песник и филозоф седи у градској библиотеци за дебелом књижурином и зури кроз прозор. Књига је отворена на првој страни где стоји: Напечатасја књига сија Миниа Повеленијем Благочестивњејшија, Самодержавњејшија Великија Государини Нашеја Императрици Јелисавети Петровни в Царствујушчем великом градје Москве в лето от сотворенија мира 7263, от рождества же по плоти Бога Слова 1754. До ње, затворена, друга, „напечатана"; такође у „царствујушчем градје", само овога пута Виене. И трећа, најстарија, србуља, штампана „s лето 1638"; у штампарији „Господина Марка Гинама, в граде Венецш";. Нецарствујушчем. Милорад Јанковић рачуна, одузима, сабира. Данас је 26. јуни по новом, 13. по старом, година „отрождества Господња"; 1971., „от сотворенија мира"; 7480. Субота.

По старом панонском граду, подигнутом на јужним падинама планине, бије летње сунце. Бука градског саобраћаја допире до Милорадових пренапетих бубних опна и кроз затворена окна. Јек живота по улицама. Док он седи за овим књигама од којих је најстарија штампана пре више од триста година, и чита старе текстове. Спрема тезу из старословенскога. Упоређује облике ранијих редакција са овима из последње. Гледа у свој пупак.

И дословце погледа према оној набубрини усред које наслућује свој пупак. Трбух помало поднабуо, мишићи, некада прекаљени, не на коси и мотици већ у атлетици, попуштају, млитаве. Још мало па ће почети да личи на своје узоре-професоре који се, у настојању да се сви претворе у главетине, претворише у бураке и ужирене стражњице.

Таква, значи, перспектива чека и њега. Такав ће једном бити и он, Милорад Јанковић, асистент филозофског факултета, по свој прилици будући доктор наука, унук деда Аћима и баке Видосаве, син оца Јеврема и матере Дафине, потомак непрегледног реда убогих сељака. Убогих не по ланцима, јутрима и златним крунама земље што су поседовали, већ по јаду и животу. Уздахне, отужно и са гађењем, прилази прозору, отвара га и нагиње се кроза њ.

Врева и јара. Нигде сенке ни хладовине по усијаним улицама из којих се, као у неко језеро, саливају гомиле људи на главни трг, преплављен, ионако, двоножнњчј гмизавцима. Мозак мора да им узавре тамо доле, помисли. Белина. Очи да ослепе. И сви јуре као да им изнутра кипи. Само је њему дато да седи овде у хладовини (вечита, урођена жељо сељачка, мој дебели 'ладе) са још неколико апсолвената који управо спремају завршне испите.

Доле осам ужарених улица — три узбрдне, три низбрдне и две попречне — сачињавају од трга правилан осмоугаоник. Октаедар. Симбол вечности у средњовековној иконографији.

И то зна. Много тога је научио. Само косу не би умео да откује којом ће његов седамдесетогодишњи деда Аћим кроз неколико недеља можда још и ове године да зажање. Тај жилави старац који се не боји жеге ни сунца као да сунце носи у себи, у својој избораној утроби.

Овде је ипак пријатније. У хладовини. И он, Милорад Јанковић, асистент филозофског факултета, самозвани песник и филозоф, погладивши се по свом већ лепо одгојеном трбушчићу, том нежељеном статус-симболу, осети да је и сам некако хладан. Мртав хладан.

Поново уздахне, као да тим уздахом жели да пресече своје залутале мисли, затвара прозор, затвара и књижурину па је, затворену, оставља на столу и крене према излазу. У гардероби узима свој кишобран од којег се већ годинама не одваја, ни лети ни зими (такође статус-симбол, подсмехује се самом себи са трунком самозадовољства и још више ироније), обеси га о руку и пође.

Портир се, на излазу, зачуђен, окрете за њим. Обично је по цео дан остајао у библиотеци. Често пута не би одлазио чак ни да руча. Поједе неколико сендвича, попуши по кутију цигаретa и ради док га, тако рећи, не избаце. Библиотека је отворена, додуше, до седам увече, али спремачица већ око пола седам демонстративно улази са метлом и лопатом за смеће и почне да мете. Он се једно време прави као да је не види, али је њене презриве погледе тешко издржати, још теже избећи. И кад она, метећи, и мрмљајући уз то нешто кроз зубе, стиже до њега, он се ипак диже и одлази, псујући у себи све чистунце и сметларе, и оне који су измислили да се библиотека сваки дан спрема. Као да је, Боже м' прости, кафана.

Зато се портир сада толико зачудио.

Но, данас ипак не може да ради. Не полази му за руком. Потребни су, изгледа, дани и за друге ствари. Дани за себе, за самоисповест, када се човек спушта дубоко, најдубље што је могуће, у себе и покуша да изрони нешто људско из своје начете нутрине. Такав луксуз, додуше, ретко кад би дозвољавао себи, али данас се мора. Данас је прави дан за исповест. Увече ће ионако да следи причест, помисли насмејавши се. Не хлебом, али зато вином. Црним, по обичају старом из студентских дана. Само редослед беше увек нешто поремећен. Њихово исповедање би започело обично тек пошто су се најпре поштено поизнапричешћивали.

У ствари то га је и довело до таквог узбуђења да није могао да ради. Помисао на данашње вече. Петогодишњи дипломски састанак, заказан за осам сати, за њега је, очигледно, већ отпочео. Можда, додуше, и за друге. Ко зна. Можда за друге још и пре него за њега. Можда се остали већ данима исповедају у себи како би се припремили за питања која ће се данас увече, сматрају, неминовно поставити. Као на испиту. Постдипломском. Постегзистенцијалном. Чврсто реши у себи да он никоме никаква питања не поставља. Још би рекли да је уображен. Сигурно. Асистент, па сад испитује. А он то није. Није уображен. Нема разлога. А можда се и сам прибојава овог данашњег испита. Више него икојег до сада.

Не, заиста нема смисла да било кога испитује. У ствари и не занимају га много њихове судбине. Што се тиче, наравно, оних осталих. Било их је толико много. Свакојаких. Жели, једино, да сретне своје старе пријатеље. Оне најприсније. Најврлије. С којима је ноћи ноћивао, и распредао, надугачко, о свему и свачему. С којима је живот делио током четири године. Живот и пару, често пута и последњу.

Воју, ево, од то доба није ни видео. Једва да нешто зна о њему. Тек онолико колико је од Драгана чуо пре две године када је и њега последњи пут срео. Рекао је да Воја, који, ко зна због чега, није дипломирао, ради у неком забаченом сеоцету. На таквом месту, наравно, где дипломираног педагога, због понуђених услова, нису могли да добију. Богу иза леђа и још три корака. А и Ану, Драганову, и њу је свега једном срео за протеклих пет година. И то случајно, на возу. Седела је, изгубљена у својим мислима, у једном купеу па се напросто препала од изненађења када ју ословио. Она тада већ није била Драганова. Само за њега важе још увек неки застарели термини од пре пет и више година. Једино Љиљу виђа повремено. Она се запослила овде у близини, има автобус свака два сата за град па понекад навраћа на катедру да га посети. Љиља није била ничија, била је напросто пријатељица. А желела је, тако му се чини, да постане његова... Можда је и требало да постане...

Да, њих четворо и он пети, то је било њихово нераздвојиво друштво.

Није ни приметио кад је прешао на другу страну трга. Ни врућину није осећао која му се из прозора библиотеке чинила несношљива. Тек кад се нашао нред самим улазом велике самоуслуге, на углу једне од попречних улица, тек тада подиже руку, механички, ка челу са којега је лио зној. Маши се за џеп, извади белу, шлинговану марамицу те се убриса.

У самоуслузи маса света, журе, гуркају се, дотичу га својим знојавим, лепљивим телима. Згади му се. Ужурбано приђе полици где су се ређала разна пића, скине три боце црног вина, једну руску вотку, домаћу препеченицу и хтеде да крене према излазу када се сети девојака. Љиље и Ане. Шта за њих? Нешто женско. Није могао да се сети шта су пиле најрадије пре пет година. Пиле су уосталом све. Што се нашло. Није било никада толико лове да би могле да избирају. Спази боцу с натписом: MARTINI, VERMOUTH BIANCO. Скида је и ставља у корпу поред осталих. Злу не требало. Да не кажу да је циција, да се није припремио за њихов дочек после толико година. Нека се нађе барем пића за целу ноћ. А клопе ће већ бити довољно и на званичном састанку, на вечери, у кафани „Тихе ноћи";, одакле ће њих петоро да збришу, по његовом плану, првом згодном приликом.

Када се извукао из загушљиве самоуслуге, осети, сад већ свеснији онога што се око њега збива, да ни напољу није ништа мање спарно. Само да не наиђе какво невреме, да им не поквари састанак. Уосталом, шта им може сметати. После заједничке вечере њих петоро прелазе у његов собичак. У јазбину, како је Драган оновремено говорио. Да, у исту јазбину где су пробдели заједно толике густе ноћи. Густе, не само од дима. Јер он, асистент филозофског факултета, није мењао стан. Сматрао је да му и надаље потпуно одговара она иста соба коју је изнајмио још као студент. Био је скроман у основи.

Само да није те ужасне запаре, помисли. Како ће се допетљати до куће с оволиким боцама. Сва срећа, спази слободан такси, махне му, такси закочи и он се са својим звекетавим пртљагом утовари и одвезе до куће како би мало поспремао, и припремио собу за вече.

II

ЗАШТО ПОЋИ У ЦЕНТРАЛНУ АФРИКУ?

ШТО ЈЕ БАБИ МИЛО, ТО ЈОЈ СЕ И СНИЛО.

КОЛИКО СТАЈЕ ВОЗНА КАРТА ДО Н.?

ДИМ, РЕЧЕ ЛИТВИНОВ, УМЕСТО ДА КАЖЕ НАФТА.

ПИВО ОД ПЕТ ГОДИНА

Клопарање брзог воза, које се до малочас још несношљиво одбијало са поплочаних зидова тунела, одједном се расплину по усевима прекривеној равници и претвори у благо зујање. Драгану се учини као да се ослободио неке физичке напетости, протегне своје укочене мишиће и са олакшањем одахне.

Седео је дубоко завучен у угао купеа, с лицем заривеним у дланозе како га ништа не би ометало, ништа видљиво, у размишљању. Сунце га, с неба, у првој окуки ипак пронађе, обаспе својим блеском, а један настрљиви зрачак, пробивши се између два недовољно стиснута прста, допре до његовог скривеног вида. То му у први мах засмета, зенице му иза капака нервозно заиграше, онда га, свикнутог на светлост, одједном испуни нека блага ведрина, забаци главу на кожнати наслон седишта, и препусти се оштром миловању усијане подневне звезде.

Лице му се полако развуче у благ осмех, као да су му се мисли управо отеле неком језивом мраку. Обузе га неочекиван занос, нека давно заборављена усхићеност, предосећање среће. Пред њим се појави Анин витки стас, најљупкији, за њега, поглед на свету, очи испуњене добротом и љубављу. Да, Ана. Ускоро ће поново да види Ану. После ових других и предугих ферија. И биће опет срећни њих двоје.

Раздраган, и обузет мислима о Ани и срећи која га очекује, и не примети кондуктера који му већ по други пут затражи возну карту. Када га коначно спази, он збуњено и ужурбано поче да завлачи руке у џепове, вади карту са резервацијом и пружа је натмуреном службенику државних железница, чија појава уопште није у складу са његовим усхићеним расположењем. Кондуктер је узима, окреће, разгледа с једне, с друге стране. Као да још никада није видео возну карту, помисли Драган.

— Докле путујете? — трже га поново кондуктеров глас.

— Идем за Н. — рече Драган.

— Ова карта не важи до Н. Ви сте требали да сиђете још на претходној станици, пре улаза у тунел.

Драган га зачуђено гледа. Шта је овом човеку?! Он је тражио карту за Н. и платио као обично.

— Мораћете да доплатите. Или да се скинете на следећој станици — рече службенички равнодушно кондуктер.

Да се скине. Где то да се скине!? На којој станици? Он путује за Н. Иде Ани. Ана га чека. Шта ће помислити ако не стигне?! И већ је видео пред собом Анино разочарано лице. Воз стиже, путници излазе из вагона, упућују се према чађавом здању главне железничке станице, старомодне аустро-угарске грађевине, а њега нигде међу њима. Све их је мање, Ана се узнемирено обазире на све стране, покушава да обухвати погледом цео перон. Узалуд. Да се нису можда мимоишли, сине јој, али не сме да се макне с места. Унезверено чека не би ли искрснуо однекуда, док он чами на некој непознатој мрачној станици која је за њега исто толико нестварна као да се нашао, одједном, негде у Централној Африци. Перон се већ потпуно испразнио, у Анином оку заблисга малена суза огорчења, осети како је нешто стеже у грудима, не нада се више његовом доласку, у томе прође још пет, још десет минута, коначно се и она окрене и, поражена, одлази.

Драган се трже, поче да претура по џеповима. Доплатиће, наравно, шта би друго, неће дозволити ваљда да га Ана узалуд чека. Сапутници га радознало посматрају, он, сав збуњен, све ужурбаније претражује, хоће да извади новац, али га не налази. Нема га нигде. Ни пребијене паре. Шта ће сад?! Осети како га облива зној, хвата вртоглавица, око њега све сами црнци навиксаних лица, тек ту и тамо по неки полуевропски тип у тропској опреми, и он је осуђен да, без новца за повратак, заувек остане заточен у том непознатом крају ...

У том најстравичнијем тренутку га неко дотиче за раме и он се буди.

Пред њим ctoji кондуктер и тражи возну карту. Бунован и потпуно збуњен, ако је могуће још више него малопре, никако не може да разазна да ли још увек сања или је ово већ заиста стварност. Пружа му карту коју кондуктер незаинтересовано буши и враћа. Драган уздахне од олакшања, но скоро у истом магновењу његово лице прекри једва приметна сенка. Каква Ана, сети се уз горак осмех. Откуд му се то сад снило. И где је већ све то. Прошлост, на ветровима разнесена, која му се, авај, враћа још само у сновима.

У СНОВИМА! Значи све у реду! Па он још уме да сања. Да досања крњу стварност. И пошто још нико није успео да поуздано реши да ли је стварност оваплоћење снова, или су можда сни одсјај стварности, или, можда нешто треће... Можда он живи неку, своју, скривену, стварност када сањари и сања, а можда на јави опет сања чудан и нестваран сан.. . Овде се коначно заплете у своје замршене мисли и, пре него ли би утонуо у тоталан солипсизам, покуша да се среди и да схвати суштину целе ове немогуће лакрдије која се збива око њега и са њим.

А суштина је ова. Карта му важи до Н. и он не мора да сиђе на некој непознатој станици, ни овде, нити у Централној Африци. И још: најмање за пет година је старији од свога сна. Наравно. Како би иначе сад путовао управо на петогодишњи састанак? А на станици га не чека — нико.

Пењући се уз неку узбрдицу, дизелица затандрче и успори. Како би одагнао своје суморне мисли, Драган се нагне преко полуспуштеног прозора и, бајаги заинтересован, поче да посматра пејзаж којим већ годинама није пролазио. Питоме падине најпространије планине у овом крају протезаху му се иза леђа, с леве стране пруге. Пред њим, у недоглед, ка југу, преливали су се омањи брежуљци, нанизани по целом хоризонту. У даљини су, под једноликим, густим усевима, деловали као непрегледна равница. Бескрајна монотоност тек ту и тамо беше нарушена понеком усамљеном воћком, омањим багремаром или неколицином уортачених јабланова.

Издалека се помоли један једини бели облачак и запути се ка Сунцу, као да хоће да га прекрије. Овакав, усамљен, на плавом небеском своду, личио је више на залутали прамен дима.

Дим, рече тада Драган и сети се Литвинова. Све је само дим, све што је људско. (Некада се, раније, често и радо обраћао Тургењеву. Његова му је етика највише одговарала.)

Заиста, помисли поново, заиста је све дим. Баш све. Али тада га обаспе запах нафте из дизелице, и он се стресе од гнушања и мучнине. Све је, данас, изгледа, нафта, насмеја се опоро, и поново се завуче у свој угао.

Када је на станици у Н. сишао с воза, први кога је угледао беше Војин. Стајао је прекопута станичне зграде, испред бифеа „Локомотива"; и, леђима нагнут о зид, натезао боцу пива. Призор много познат. Воја је увек волео станичне бифее, па и сад стоји тамо у пози од пре пет година и посматра светину што пролази: малолетнице и уличарке, уштогљену господу и сељанке са бошчама које су стигле на пијацу. Све их гледа подједнаким интересовањем, као да тражи типове за неку своју слику. И Драгану се на моменат учини да се овде ништа није мењало за протеклих пет година, да је све исто. Можда чак и она боца пива у Војиној руци.

III

ИЗ АНИНОГ ДНЕВНИКА

30. септембар 1962.

Има већ више од две недеље како сам стигла у Н. на студије, али до сада се није догодило ништа занимљиво. Професори су досадни типови, ништа бољи од оних из гимназије, нове пријатеље још нисам стекла, око мене свако чами као и ја, па сам решила да пишем дневник. Само не знам шта ћу да записујем кад се ништа не догађа. Једино што ми се много допада, то је новостечена самосталност коју у потпуној мери уживам.

10. октобар 1962.

Ништа што не би смело да се препусти забораву.

новембар—децембар 1962.

Почиње бити занимљиво. Догађају ми се ствари које много ласкају мојој сујети (премда ме дубље не узбуђују). Имам поприличан успех код младића, колега. У среду је наша група приредила клупско вече. Изванредно сам се провела. Имамо у групи једног који се зове Драган. Изгледа да он сатире многа девојачка срца. Дође као неки идеал од мушкарца, све буље у њега као у икону (и мени се допада, али ништа више). И тај је цело вече са мном играо, моје колегинице да поблесаве... (А у ствари говорио је ужасне глупости, мислио је, очигледно, да ме на тај начин шармира.) После ме отпратио до куће. Сутрадан је разговарао са мном као да смо у Бог зна каквој присној вези. Јуче тек што ми се осмехнуо, а данас се правио као да ме не примећује. Значи, свако чудо за три дана.

На Мирка се љутим, али морам да признам да сам или неправедна према њему или ни сама више не знам шта заправо хоћу. Много се променио у армији, а откако се свукао, једва смо се неколико пута видели.

Питање: Да ли је могуће да сам се ја променила?

Ова раздаљина која нас раздваја у сваком случају много штети нашем односу. Верујем (или се заваравам) да би са моје стране било све у реду кад би се он понашао како треба. Али он — у томе је непогрешив — увек уме да пронађе начин на који не би смео да се односи према мени. И тако морам да признам да ми свако његово писмо, сваки сусрет са њим доноси ново и ново разочарање. Једина ми нада остаје лето. Лето које ћемо заједно провести и од којег много очекујем, пре свега разјашњења. Али ако ништа друго, оно барем неко решење, какво такво. Да, лето свакако мора да реши нашу даљу судбину. А дотле и нема много смисла да размишљам о свему томе. Ионако не бих могла реално да судим.

Још сам нешто увидела: Успех код момака ми је мало завртео мозгом. Страховито ми је порасло самопоуздање после оног случаја са Драганом и, признајем, мало ме разочарао наставак. Али то је била и одлична лекција за мене, иначе бих још уобразила како сам заиста ја центар света. Зажелела сам да до миле воље наситим своју сујету, а сујета ми је сад повређена. И добро што је тако. Веома се лако заносим. Чини ми се. Убудуће морам бити уздржанија како бих избегла слична разочарења. Просто се радујем што је тако испало. Што ми Драган више не прилази, као они остали, незанимљиви типови, да ми се удвара јер бих на крају заиста постала неподношљива, уображена гуска.

Хвала ти Драгане што си ме растрезнио.

21. децембар 1962. (петак)

Изгледа оно чудо ипак није било само за три дана. Нашла сам се у врло необичној ситуацији и сад појма немам на чему сам и како ће све ово да се заврши. Само кад бих знала шта ме толико привлачи к њему... Стално га упоређујем са Мирком и вазда је он на губитку. Па ипак...

У понедељак (17-ог) после предавања смо са мањим друштвом седели у клубу. Повео се разговор о Фелинијевом најновијем филму (то је сад хит и тема дана, али заиста занимљив филм) када се међу нама одједном створи Драган, некако снужден што од њега нисмо навикли. Кренуо је, вели, да учи, али нам се ипак придружио. Сео је до Соње и заподенуо са њом посебан разговор. Она је наравно сва поблесавила од среће. Разгајдила је своје огромне дојке и буљила у њега. Он јој је нешто објашњавао, али тако тихо да нисам успела да уловим нити једну реч. То ме љутило. Непристојно је тако се понашати у друштву. Истина, ускоро се укључио у општу дискусију, а када смо почели да се разилазимо, пришао ми је и веома учтиво запитао да ли сме да ме отпрати. Признала сам му колико ми се променило мишљење о њему. Раније сам мислила да је неотесани спортиста и шупљи завођач. А сад је водио дискусију са Милорадом на таквом нивоу да смо се сви остали осећали као дисквалификовани. Да, одговорио је, зна да нисам била најлепшег мишљења о њему. И ништа више није рекао, али по очима му се видело да се радује мојим речима. Очигледно је очекивао да наставим, да још нешто додам, да га поричем како сам додуше и раније..., али ја сам само толико рекла да сам, што се филма тиче, истог мишљења као и он. То му се изгледа много допало па је предложио да који дан пођемо и заједно поново погледамо тај филм. Да још једном проверимо наш заједнички укус, додао је. То ме снађе ненадано па му ништа не одговорих све док се нисам посаветовала са Љиљом с којом сам се у последње време прилично спријатељила. Пристала сам тек пошто ме она убедила, говорећи како не види никакав разлог зашто бих га одбила. Ако одем с њим у биоскоп, вели, тиме још нисам издала Мирка.

У среду смо били у биоскопу. Обећао је да ће доћи по мене, али пошто је много каснио, кренула сам пред њега па смо се срели негде на пола пута. Био је веома расположен (тог дана је положио први колоквиј, зато је, рече, и задоцнио), али кад сам му споменула Мирка, погледао ме као да је загризао у стрњак. Чуо је, вели, од других, али није веровао да је то заиста озбиљна ствар. „Мислио сам да преувеличаваш или измишљаш, рече, како би се лакше ратосиљала оних слинавих напасника што те салећу.";

Просто невероватно, али за време филма се понашао веома пристојно. Није ни покушавао ништа. Но кад смо споредним и слабо осветљеним улицама кренули према моме стану, изгледа више није смогао снаге да се суздржи и силом хтеде да ме пољуби. Спречила сам га, наравно, и рекла да се кани тих бесмислица. Уосталом, додала сам, не верујем да тражи ишта више од једне кратке авантуре, а онда му је лакше код Соње или било које друге које једва чекају да их мало заведе.

На жалост, морам да признам да сам починила озбиљну грешку кад сам пристала да пођем с њим у биоскоп. Нисам очекивала такво реаговање, и још ће испасти да сам се ја поигравала с њим. Јадник, био је потпуно утучен, унесрећен. Био је заљубљен свега једном у свом животу, рече горким гласом, и то безнадежно. Било му је тада шеснаест година, а после је бежао од љубави. А сад му се, ево, све понавља. Дође ми га некако жао. Ето, помислих, поигравала сам се ватром па сам, и нехотице, другог опекла.

Кад смо стигли пред кућу у којој сад станујем, ипак ме пољубио.

Не знам како се десило, памтим само да сам покушавала да му се истргнем из загрљаја, али без успеха. Кад ме коначно пустио, без иједне речи појурих на улаз.

Следећег дана сам га избегавала, нисам се упуштала с њим у разговор. Изгледао ми је потпуно унесрећен, а после предавања ми је пришао и запитао да ли намеравам да коначно прекинем с њим. Појма нисам имала шта да му одговорим јер ни сама нисам знала шта заправо желим. Као што ни сад не знам док ово пишем. Препуштам решење судбини.

Данас смо се измирили. Искрено сам му рекла све, како стоје ствари, како осећам према њему, на што ми је одговорио да ме воли и да ће радо причекати док не рашчистим сама са собом. Заказао ми је састанак у клубу, али некако смо се мимоишли. Надам се да ћу га сутра на предавању срести јер је то последња прилика до мог путовања. Решила сам да отпутујем кући на неколико дана. А шта ако се не сретнемо? Сад ме већ и саму занима на чему ће се све ово скончати. Са моје стране је ово највероватније само пролазна страст, али немам снаге да учиним крај тој бесмислици.

2. јануар 1973.

Заиста нисам смогла снаге да прекинем с Драганом. И не могу да одгонетнем да ли је у питању само сујета (јер лепо је видети како колегинице начисто позелене од зависти кад ми Драган прилази, а њих и не примећује) или сам га можда мало и заволела, а да тога још ни сама нисам свесна. Он је, чини ми се, био пресрећан кад сам му саопштила моје решење: да, наиме, нисам решила ништа, него да то, рекох, препустимо времену. Пристао је јер се нада да време ради за њега. Заказао ми је састанак. То је био онај случај кад смо се мимоишли, но следећег дана ме сачекао на улазу фака, извињавао се и питао да ли сме да ме испрати на жељезничку станицу. Помогао ми је понети ствари и понашао се веома пристојно. (То га је, вероватно, муке стало.)

30-ог сам положила колоквиј из психологије. Драган ме већ ујутро сачекао на улазу. Био је прилично безобразан. Тај стил не подносим. Рекла сам му да ме сачека после испита, али је, по обичају, стигао касно и већ ме није затекао. Поручила сам му по Воји да увече дође по мене. Увече је пљуштала киша као да је пролеће, и он је скроз прокисао, чекајући ме, стрпљиво, на улици, пред кућом. Ја сам се намерно споро спремала. Нека му је то казна што је преподне задоцнио. Иначе, била сам веома расположена, пошто сам одлично положила први испит. Договорили смо се за дочек Нове године, а после смо пошли у биоскоп.

31-ог је око девет сати увече дошао по мене, и пошли смо на дочек. Друштво је било прилично млитаво, али нас двоје нисмо много марили за то. Дивно смо се провели. Све ми лепше бива с њим. Не могу, напросто не могу више ни да замислим себе без њега. Је ли могуће да сам се затрескала? Или се у мени тек рађа нова љубав? Шта ли ће из овога испасти?

* * *

После овог помало патетичног питања, Анин дневник се прекида. Писање јој, изгледа, служило само као привремена замена за нешто што јој је недостајало. За љубав пре свега.

Мирко за њу, очигледно, већ одавно није значио више од избледеле успомене, али кад се појавио Драган, прорадила је у њој нека романтична, девојачка грижа савести. И, можда, још и носталгија коју сви ми осећамо када схватимо да нешто што је за нас некада било важно, нешто о чему смо мислили да ће нас целог живота пратити, одједном неминивно и заувек одлази. Уз таква осећања нам пролазе љубави, младост, живот, све...

Ана, значи, није забележила којег је дана признала и себи самој да се заљубила у Драгана. Но, сама чињеница да прекида писање дневника, говори нам да се то збило негде првих дана месеца јануара 1963. године. Чим је, наиме, њена унутрашња потреба за љубави нашла свој предмет (извињавам се, али мушкарац се у оваквим односима третира само као предмет женске љубави, а исто важи и обрнуто), или другим речима, чим се та потреба остварила на најнормалнији начин, дневник, као спроводник нагомилане душевне енергије и несређене осећајности, постаје сувишан. (Треба ли ово схватити као још један доказ да је литература — у овом случају дневник — најчешће само замена за прави живот?)

У Анином дневнику, на листићу фине, али већ мало пожутеле хартије, нађох њено недовршено писмо од 12. марта 1962. Писмо је било намењено Мирку који је тада служио војни рок. Наводим га јер се из њега лепо да видети како је Ана, тада још матуранткиња, свесно тражила своје место под небом, и своје сопствено, људско ја.

12. III. 1962.

Драги Мирко,

два дана како сам опет толико огорчена да бих најрадије непрестано плакала. Сад ми још више недостајеш, и бојим се да ћу ти мојом одлуком учинити нажао. Још се ни сама нисам помирила с мишљу да се из моје слободне воље поново растанемо на дуже време. И то управо онда када твој рок истиче. Када сам решила да пођем на студије у Н. била сам начисто шта значи то за нас двоје, али сам ипак увидела да тако мора да буде. Ово ми је прва озбиљнија самостална одлука, први самостални корак у животу, и знам да овог пута морам спровести што сам наумила. И ти треба да увидиш да сам и ја самосталан човек, човек за себе, и верујем да ће наша љубав, кад то увидиш, бити још лепша и срећнија. Ти не би могао дуго волети жену која ти је у свему потчињена...

Писмо се овде прекида. Ана га никада иије довршила нити послала. Вероватно јој се није допало (обратите само пажњу колико инсистира на речи самосталност, и можда то Мирку не би годило) па је написала друго које нам не стоји на располагању.

„Наше је време искидано

између несреће и стида."

(М. Данојлић)

IV

ОТКАД ПАУЦИ ЦИТИРАЈУ ГЕТЕА?

ПОСТДИПЛОМСКЕ СТУДИЈЕ.

КАКАВ СЕ ДУХ КРИЈЕ У ВОТКИ.

ПЕСМА ПОБЕДОНОСНЕ ЉУБАВИ.

ЧИЈИ ЈЕ ПРВИ БЛУЗ НА ПЛОЧИ?

ЧЕМУ САД ТА СВАЂА, ПИТА ЉИЉА

Некада бели, али од непрестаног запљускивања упорног времена пожутели зидови Милорадовог собичка беху прекривени књигама и уоквиреним копијама старих текстова на грчком, латинском и старословенском језику. По угловима се удомише огромни пауци крсташи какви се виђају још само по торњевима и звоницима оронулих сеоских цркава. Мир, тишина, полумрак и прашина владаху у овој самици слуге мртвих језика, па би пауци целог света и сваког поднебља нашли овде идеалне услове за живот и опстанак. Милорад за протеклих пет година ни једном није примао госте, и није се нашао нико ко би им реметио мир.

Ова ноћ, међутим, мора да је и за њих, пауке, староседеоце и урођенике, била потресна. Како иначе објаснити да су, докраја изнервирани, почели од муке да рецитују, наизменце, одломке из Фауста.

Када је онај најкрушшји, што је своју мрежу расплео у углу, тачно изнад Аристотелове Метафизике, уобразио да је он лично сам Мефистофел, и почео да крешти као промукли петао:

„део сам таме што је светлост родила,

my горду светлост што би Мајци Ноћи

прастаро право — простор јој оспорила,

ал не може, ма како да би хтела...",

одна му Милорад приђе, сруши га на земљу и згњечи врхом ципеле.

Од самозваног Мефистофела осга само пространа крвава мрља.

Друштво, поново окупљено, после пет година, у Милорадовом стану, одало је почаст неславно погинулом пауку бескрајним дугим ћутањем.

Пре овог смртног случаја су се међутим догодиле чудне, невиђене ствари у задимљеном собичку, од којих је несрећни паук напросто излудео и, недужан, платио главом.

Узалуд је Милорад покушавао да игра улогу љубазног домаћина, надолевајући полупразне чаше, нуткајући цигарете и цигаре које је посебно за ову прилику набавио, друштво је седело, раштркано по угловима собе као да су туђи, ћутке и некако укочено. Као да нису били они исти који су још пре сат времена, раскрављени од опорог црног вина и запаха надошлих успомена, заједно са целим друштвом, окупљеним на петогодишњи састанак у кафани „Тихе ноћи", клицали и галамили, упадали један другоме у реч, певали и надвикивали се. Сада су ћутали, повучени у себе. Војин још и зазева.

— Да ти није можда досадно? — упита га изазовно Милорад. Добро му дође Војиново зевање да прекине већ помало несносан мук.

— Ма, дотукли ме они тамо — одврати Војин.

— Јест — рече Ана —, било је ужасно загушљиво. Као да сам се кроз џунглу пробијала.

— А какав да буде један петогодишњи састанак? И сваки састанак уопште? — рече Војин. — Досадан и загушљив...

— Гле Воју — умеша се Љиља. — Поново у улози Великог Циника.

— А што, за тебе је ваљда било занимљиво? — подсмехну се Војин.

— Па, срела сам низ старих пријатеља које већ годинама нисам видела. Зар то није занимљиво? О некима нисам знала чак ни да ли живе или мру.

— Сад знаш — добаци јој лаконички Војин. — А јеси ли успела барем да утврдиш који живе, а који тек што вегетирају?

— Да будем искрена, и ја сам се мало разочарала — умеша се Ана.

— Наравно, очекивала си да ти се сви појаве исти какви су били пре пет година. Непромењени, као у камен утиснути — рече Милорад.

— И камен се истроши временом — дода патетично Љиља.

— Знам — одговори Ана —, али је зато ипак тужно. До сада сам их се барем сећала онаквих какви су били као студенти. А сад? Имала сам част да проведем вече у друштву ужирених мудријаша који се праве важни, а не гледају даље од својих набубрелих бурака. Ни очи, ни погледи, ни глас им више нису исти.

— Па цело вече си разговарала и певала као да се Бог зна како проводиш — рече Љиља.

— Тако то приличи на петогодишњем састанку, луткице — потапша је по плећима снисходљиво Војин који је по свом старом обичају почео да хода по соби чим се заподенуо разговор.

Атмосфера је постала дрешенија, напетост поче попуштати. Потребне су биле, изгледа, само речи, речи па ма које, да би заборавили или на кратко време бацили у присенак у својим мислима оно давно и прохујало време које се тешко увалило међу њих. Колутови дима, плави и жућкасти, преплавише собу и, као најактивнији спроводници људских мисли, успоставише струјни круг који се за сада прекидао једино код Драгана. Неки давно заборављени мирис који их је запљускивао успоменама, мирис прошлости, поче да се шири по ваздуху.

Драгану постаде нелагодно. Ћутао је, учаурен, као да је странац међу њима. Осећао се мало и погођен оним што је Ана била рекла. Зар је заиста толико марила што су се они остали променили? Па ни раније није водила много бриге о њима. Они, њих петоро, сачињавали су својевремено неку посебну колонију, беху нераздвојиви већ негде пред крај прве године...

— Мислим — поче неодлучно —, хоћу да кажем... можда претерано строго судиш о људима. Тешко је, после толико времена, наставити тамо где је пре пет година прекинуто, у истом, студентском тону. Као да се у међувремену ништа није догодило. To je све. Осећаш се разочарана, преварена..., а превариле су те, вероватно, сопствене илузије.

— А ко је крив за наше илузије? — упаде оштро Војин,

као да је једва дочекао Драганове речи. — Ако се не варам баш они који су те илузије подгревали, гајили у нама.

— Откуд сад то? — повлачио се Драган.

— Тек тако...

— Ма престаните — умеша се Љиља. — Нисмо ни ми исти који смо били.

— Ти јеси, слаткице, само су ти цице нешто мало набрекле од то доба. Али то ти лепо пристаје — насмеја се Милорад, срећан што се друштво коначно раскравило.

— Будало — увреди се, не превише, Љиља.

— Ето ти старог, студентског тона. Јеси ли га ти прижељкивала, Ана? — упита Војин. — Узбудљиво, зар не?

— Смеј се ти само, спрдало, и то је по старом — рече Милорад. — И то се одлично уклапа у некадашњи стил. Такав си одувек био, па и зарадио надимак Велики Циник... Уосталом, зар нисмо овде управо успомена ради? Доста од садашњости, сваки дан је доживљавамо. Да јој се барем данас отргнемо мало. Да постанемо барем за једну ноћ поново онакви какви смо некада били: млади, весели, лакомислени занесени, луцкасти и премудри, чисти и неоптерећени, за све немогуће ствари спремни, жилави и тврди, тврди као камен.

— Опет тај камен — подругљиво га прекиде Војин. — Хоћеш ли можда да проверимо да ли се истрошио, како Љиља рече?

— Пусти камење — рече Драган резигнирано — нека спава каменим сном.

— Ово је заиста песнички речено. Hero јеси ли чуо за камење што плива по води? — Војин је, очигледно, био у форми. Пун духа, уједљив, ироничан као и некада, преузео је иницијативу и окретао разговор по своме ћефу.

као да је једва дочекао Драганове речи. — Ако се не варам баш они који су те илузије подгревали, гајили у нама.

— Откуд сад то? — повлачио се Драган.

— Тек тако...

— Ма престаните — умеша се Љиља. — Нисмо ни ми исти који смо били.

— Ти јеси, слаткице, само су ти цице нешто мало набрекле од то доба. Али то ти лепо пристаје — насмеја се Милорад, срећан што се друштво коначно раскравило.

— Будало — увреди се, не превише, Љиља.

— Ето ти старог, студентског тона. Јеси ли га ти прижељкивала, Ана? — упита Војин. — Узбудљиво, зар не?

— Смеј се ти само, спрдало, и то је по старом — рече Милорад. — И то се одлично уклапа у некадашњи стил. Такав си одувек био, па и зарадио надимак Велики Циник... Уосталом, зар нисмо овде управо успомена ради? Доста од садашњости, сваки дан је доживљавамо. Да јој се барем данас отргнемо мало. Да постанемо барем за једну ноћ поново онакви какви смо некада били: млади, весели, лакомислени занесени, луцкасти и премудри, чисти и неоптерећени, за све немогуће ствари спремни, жилави и тврди, тврди као камен.

— Опет тај камен — подругљиво га прекиде Војин. — Хоћеш ли можда да проверимо да ли се истрошио, како Љиља рече?

— Пусти камење — рече Драган резигнирано — нека спава каменим сном.

— Ово је заиста песнички речено. Hero јеси ли чуо за камење што плива по води? — Војин је, очигледно, био у форми. Пун духа, уједљив, ироничан као и некада, преузео је иницијативу и окретао разговор по своме ћефу.

— Шта ти је то? — погледа га подозриво Драган. Учини му се као да је Војин помало непријатељски настројен према њему. А били су, некада, најбољи пријатељи. Сад пак, кад се год њему обраћа, глас му постаје оштрији, уједљивији него иначе. Помало чак и пакостан.

— Веслачи — поче стрпљиво Војин, као да објашњава неком идиоту — кад разбију чамац, правдају се да су налетели на камен који је пливао на води. Веле, споља је тврд, а изнутра шупаљ, зато не потоне. Такав камен, наравно, не постоји. Ипак се многи разбију о њега.

— А како се бранити? — упита спонтано Љиља. Војину ово питање дође као наручено.  Погледа у Драгана, иронично се насмеја и рече:

— Треба га пробушити да потоне.

Наста тајац. Тада коначно и Љиља схвати куда смера Војин, и шта је последњом његовом реченицом, за коју је она, и нехотице, дала повод, речено.

А речено беше:

Сви смо ми, некада, веровали, Драгане, да си најтврђи међу нама, да си камен, стена, каквих је мало, и на којима се гради људскије човечанство и један људскији свет. Који могу и умеју да допринесу, макар само мало, да и наша генерација закорачи унапред, ако не више, барем онолико колико су све генерације успеле од искони па до нашег века. Веровали смо да си од оних који ће у име целог једног покољења учинити тај обавезни корак, док ми, обичнији смртници, не мање потребни, али мање вредни, живимо свакодневним животом и обављамо свакодневне послове који су по нашој мери и нашем кроју. И зато сам сматрао, помисли Војин још у себи, да је Ана с правом изабрала тебе... А ти си издао. Издао си све. И нас и Ану и себе... Пре свега себе.

Обичан си мехур, Драгане, и била би потребна само чиода да се забоде у тебе и да се распрснеш.

Драган није знао како да реагује. Све је речено тако увијено да није морао да схвати. Ако неће. А опет, и морао је. Било би најбоље да се сад подигнем и одем, помисли. Или да му одговорим нешто оштро што би га погодило и ућуткало. Али ништа паметно му није падало на ум. Зато оћута и остаде седећи.

И нико није имао шта да каже у његову одбрану. Зурили су у полупразне чаше, дубоко увлачили димове из цигарети, и ћутали. Милорад подиже боцу са препеченицом, снажно је промућка, и на површини се појави на хиљаду ситних мехурчића. Сети се како је његов ујак проверавао квалитет нове ракије после печења. Наточи у флашу, белу, провидну, промућка је као сад он, и онда поче да чита Оченаш. Ако мехурчићи не нестану потпуно пре него ли дочита молитву до краја, ракија је, вели, добра. Милорад се насмеја у себи. Тешко да би ова, куповна, издржала дуже од „јако же и ми остављајем" помисли и одложи боцу без проверавања.

Војин приђе сточићу са грамофоном и поче да претражује по плочама, али Милорад насрну на њега: зар му се баш сад слушају плоче кад су коначно поново заједно, после толико времена...

— Боље него да овако ћутимо као мутави — одврати овај мрзовољно.

— Па говорите, говори, човече, ко ти брани!

— О чему?...

— Како о чему? —умеша се и Љиља. — Као да нема толико тога што треба рећи! Као да се први пут видимо. На возу, док сам долазила, седела сам поред једног симпатичног чичице и целим путем смо брбљали. Испричао ми све своје доживљаје из првог рата. А ти питаш, о чему да причамо. Као да немамо целу једну, заједничку, прошлост...

— Призивамо те, душе прошлости — насмеја се Војин —, појави нам се.

— Значи, спиритистичка сеанса — прихвати Милорад. — Али како призвати потербног нам духа?

— Дај ту вотку, и мој ће се дух сместа појавити — рече Војин.

— Твој зли дух — дода Љиља.

Зли дуси су међутим већ одавно кружили око њих, а да их они и нису приметили. Свако је довео по једнога са собом из магловитих, несређених година потуцања, и сад хтеде, и несвесно, да свога наметне као најважнијег.

Ана је седела опуштених руку и одсутно зурила пред себе. Боље би било да нисам ни дошла овамо, помисли. А колико је очекивала од овог састанка. Ни сама, додуше, није знала шта. Живот се не да крпити, а она и није хтела да га крпи. Па ипак, надала се нечему, да ће се нешто догодити што би могло да измени цео даљи ток њеног живљења јер се овако, то је поуздано знала, даље не може живети. Ни на небу ни на земљи, лебдећи бестежно, као недоношче сопственог битисања.

— Ја сам мислио — заусти после дуже паузе огорченим гласом Милорад —, ... надао сам се да ћемо се састати некако спонтано, да ће то за све нас бити природно, да ћемо разговарати као и пре, као да се ништа није догодило за ових неколико година које људи поспрдно или патетично називају: ЖИВОТ!

— И? Зар се догодило? — упита Војин.

— Чини ми се да јесте — одговори Милорад. — Најви-ше у вама.

Војин одмахну руком као на бесмислицу која није вредна одговора и поново поче да пребира по плочама.

— Имао си једну велику, са блузовима — рече. — Сећаш ли се колико смо волели блузове и трубу Чарлија Паркера? И рок, наравно, и све што је џез, али блузове изнад свега. Где ти је сад та плоча? Ана је највише волела прву тачку на њој. И Драган. Имали сте прилично сличан укус — обрати им се двосмислено. — Ево, то ће бити... Wasn't It Nice. Je ли, Ана? — Пусти плочу и зазвучаше први акорди добро познате мелодије.

— Ја сам, додуше, радије слушао Crazy Blues. Други no реду на плочи — настави Војин. — Љиљи се највише допадао Moon Blues, a Милораду Married Woman. Да ли ме издало сећање, а, шта велите?

— Није те издало, Војо — рече Ана сетно —, али молим те да сад искљчиш.

Војин послушно подигне ручицу грамофона, али се на његово највеће изненађење сад Драган успротиви:

— Што не бисмо послушали? Заиста нам је ова била најомиљенија плоча — рече, и Војин поново спусти ручицу, али нехатно, негде око средине плоче, те се огласи труба Луија Армстронга и St. Louis Blues. Војин је обожавао ту мелодију, али му овог тренутка нешто друго беше далеко важније. Брзо премести на почетак плоче и поново пусти Wasn't It Nice.

— Рекла сам да га искључиш — плану Ана, али за моменат касније летаргично дода: — Уосталом, свеједно... Дошли смо да се сећамо, а и ово је део наших успомена — рече и погледа у Драгана.

Ћутали су и слушали музику. Војин их је редом проматрао испод полуспуштених очних капака, али по њиховим расејаним погледима није успео да установи шта се у коме збива. Ни Анина одсутност, која јој се одражавала у очима, није много одавала од онога што су у њој изазвали давно слушани звуци који не само што нису разбили густу тишину, него су je чинили још стварнијом и присутнијом. Испрекидани гласови који су допирали до њих са типака неког далеког клавира, испуњавали су простор, и време у њему, време нестварно, незатечено, изгубљено под сводовима саморастакања. И оно, време, поче да губи своје димензије, сажимајући у сићушну грудвицу све што је било, што јесте и што можда никада неће бити, сем у њиховим надањима. Па и та грудвица времена је даље копнила, приближавајући се, опасно, геометријској тачки без опсега. Стању које неминовно прети експлозијом.

— Песма недољубљене љубави — рече лажном патетиком Војин, али његова провокација за сада оста неприхваћена. Они, којима беше намењена, нису реаговали.

— A ja сам некада веровао да је то песма „торжествујушче" љубави — одазва се после дуже паузе Милорад, што Војин одмах искористи:

— Зашто си веровао? — упита.

— Или слушајмо музику — подиже се одмерено, али са осетном напетошћу у гласу Драган — или бирајте другу тему...

— Или? — упита изазовно Војин.

— Или одох — рече сад већ неприкривеним гневом Драган.

— Куда би ишао сад, у сред ноћи — хтеде да га измири Милорад.

— Било куда, на улицу ако не престанете...

— Чега се плашиш толико? Да није ваљда сопствене прошлости? — упита га Војин таквом дозом ироније у гласу да се и њему самом згади.

— He плашим се ничега, само ми поигравају муда кад се тако бљутаво наслађујете, прекапајући по туђој прошлости. Чепркајте по својој, имате је и ви...

— Имамо — уозбиљи се Војин. — И ви сте то, сви... део моје прошлости... — и одједном поче да виче као суманут: — Зар не видиш да се наше прошлости не дају раздвојити... да су наше прошлости неразлучиве...

— Смирите се, побогу — умеша се уплашено Љиља. — Шта вам је? Чему сад та свађа?

— Каква свађа? — одмахне Војин. — Али ако смо пријатељи, толико искрености и отворености можемо да дозволимо један према другоме.

— Колико? — упита Драган. — Ех, уосталом свеједно, пустимо... — и ували се у наслоњачу.

Простор се поново поче ширити око њих, удаљавајући их од оне апсолутне, заједничке тачке без димензија којој су се једном већ били примакли, свако из свога кутка. Везе се поиспрекидаху, и као једини, ломни мост међу њима, оста још само храпави глас трубе великог Армстронга, да коначно и он обамре, прикључивши се општом муку.

Зар је заиста свршено с нама, једном и заувек, растужи се у себи Милорад, не смогавши снаге да наглас изговори своје црне мисли. И зар сви наши снови остају недосањани, и ништа, ама баш ништа се не да остварити од свега онога што смо некада толико хтели. И морају ли сва наша хтења да буду замењена ситним, приземним циљевима, или чак ни таквима... И није знао да ли му то дим гребе по грлу или нешто друго.

— А ти, песниче? — обрати му се Војин као да га је прочитао. — Ти си, чини ми се, ипак постигао нешто за ових година.

— Како то мислиш?

— Па тако. Постао си асистент, читамо ти песме већ и по еминентнијим часописима, шта би још хтео.

— Живот — одговори лаконички Милорад, али се и сам насмеја, осетивши колико je патетично звучала та једина, усамљена реч.

— Ни мање ни више — одврати му поспрдно Војин. — Чујеш ли га Љиљо? Да ли би му поклонила нешто мало од свога? — упита, али она само слегне раменима и пружи руку за чашом, у чему јој се он одмах придружи.

— Да расквасимо душе — рече и искапи.

Ана, задубљена у себе, размишљајући о својим и њиховим поразима, није разабрала шта то Војин беше рекао о душама. Погледа га одсутно, издалека, као да је пијана или месечарка, и хтеде да му нешто одговори, али уместо тога, продужујући своје залутале мисли, поче да рецитује: „Шири се покров, велик, простран, бео, под ко-јим леже утопљене душе".

Сви запрепашћено погледају у њу, прозирну и нестварну као вила језерњача. Изговорене речи су још дуго одзвањале, па онда постепено ишчезле.

Значи, тако је једноставно изговорити суштину. Није потребно ни намучити се да би је оформили, заоденули сопственим речима. Довољно је само цитирати, наћи правог песника, филозофа, некога... Јер о њима је, изгледа, већ све речено.

Само је Ана гледала још увек некуд у даљине, као да се пред њом растворио зид...

V

БЕЛЕ ФАРМЕРИЦЕ СПАСАВАЈУ ЖИВОТ.

ЦРНО ВИНО НА ВЕРЕСИЈУ.

БЕЗАЗЛЕНЕ ЛАЖИ НАШЕ АНЕ.

ШТА ЈЕ TO ШТО МИЛОРАД НИКАДА

НЕЋЕ САЗНАТИ?

Била је јесен, друга јесен без тебе. Мучна, сунчана, блага. Јесен, која наноси сладак бол пролазности, мирис увелог живота, обећање обнављања, али не, више, нашега, раскош и богатство смрти.

И беше друга година на селу где сам живела попут галијота, прикованог уз доњу палубу брода који више никада неће кренути на пут.

Људи говоре и пишу о лепотама нашег позива, о дужности педагога према народу свом, према новкм нараштајима, и како је највећа плата за све потешкоће које морамо савладати, узвраћен?. Љубав од погерене деце. И ја сам некада тако мислила. А сад мислим да тако говоре и пишу најчешће они који нису ни један дан провели на селу, а поготово не у оваквом, забаченом, убогом као ово моје. У сваком случају, била кривица у мени самој или у околностима, никада нисам осећала истинско задовољство. Можда да си ти, Драгане, био поред мене... Можда би ми се све, па и ово село чинило много лепшим. Можда бих, уз тебе, нашла и себе и позив. Али овако... Једино што сам осећала беше усамљеност. Изгубљеност. Несрећа, голема.

И тај позни септембар ме тада дотукао својом декадентном лепотом. Затражила сам три дана допуста од управитеља, тог добродушног, али већ потпуно оронулог човека, и допутовала овамо у Н. да се опоравим на извору младалачке среће, да се окупам у води коју сам последњи пут можда још сама замутила. А вратила сам се, након три дана, утученија, несрећнија него икада раније.

Све сам обишла: и планине изнад града, и шумарке љубави наше, и винограде и подрумове у којима смо толике ноћи пробдели, па стигох и до подрума старог Фрање где ти је једном крв ударила на hoc, Драгане, кад те Воја целу ноћ напајао. Сећао ме се стари, питао је и за тебе, и ја нисам имала храбрости да му кажем истину. Да си се месец дана раније оженио, али другом. Попила сам више него што подносим и полупијана кренула низбрдицом, газећи по попадалом лишћу, расутом по обе стране пута као комадићи неког дотрајалог и у парампарчад разбијеног бакрача. To гажење по рђасто-мрком и жутом лишћу ме испуни неким перверзним ужи-вањем и почех да тресем једну стару тополу како би га још више нападало, кад ми приђе нека клинка и нешто запита од чега сам ја разумела само „стрина"... „Стрина", вели, „стрина", и мени се смучи, зар ја стрина, и то управо овде, на овом месту, у овој долини, где сам пре пар година још и сама била девојче, бруцошкиња, малтене иста клинка, дође ми да повраћам, и повраћала сам, прислонивши главу о стару тополу, и кад сам исповратила и последњи остатак своје младости, кренух даље за сунцем кoje ме још једино миловало у овој долини силних миловања. Зауставила сам се једино на оном месту где смо оне најлуђе, можда, студентске ноћи нашли Милорада у јарку, мртвог пијаног, онемоћалог, у белим фармеркама које су га и одале у мраку, живот му спасле, како смо га касније зезали... Била је и тада јесен, позно, закаснело михољско лето, после бербе... Ново вино...

И стари Фрањо нас се радо сећао. Говорио је као да пати од носталгије за нама. Такво друштво, вели, никада више неће долазити у његов подрум. Мислио је можда: које тако уме да лоче. He знам... Препричавао је, као да нисам и ја сваки пут била присутна, како сте са Војом наискап испијали литерке и бацали их, празне, са терасе, далеко међу чокоће.

Исто вече сам отишла још и у пивницу код старог келнера Јоже, Осјечанина, кога смо сви називали Јожи бачи као да нам је рођак. А и био је студентска мајка. Завод за вересију од келнера. Кад ме спазио, без питања је изнео парче посног сира и литар црног вина, виљанског, сетивши се, вероватно, твог укуса и мере, и поче се обазирати где ли ти остајеш, Драгане. Тада сам већ увежбано лагала како тек сутра стижеш јер си на некој важној конференцији, како имамо стан у престоници где тебе чека лепа каријера, а мене беба... И сутрадан ујутро сам, не искористивши допуст докраја, отпутовала, а да Милорада нисам ни посетила.

Зашто нисам? Ко зна? Можда ми није било више ни до чега. Можда сам се плашила да ме и он не почне испитивати како ми је у животу, а њему не бих могла да слажем као старом келнеру. Или сам се једноставно прибојавала да му се у првом налету не увучем у кревет као нека пунокрвна успаљеница која не може без фалуса, толико сам се зажелела да ме поново пригрли неко у овом граду где сам некада била љубљена и где сам љубила, да ме стегне неко уза се, да се још једном осећам женом, да ме милује нечија рука, да осећам топлину мушког тела, да припадам некоме, макар само на сат времена, да поново доживим оно што сам помало већ и заборавила јер сам још увек била верна теби, Драгане, и помало сам почела умишљати да ми се повратила невиност...

А коме да сам се и дала у оној мојој селендри. Матором лекару који само зато није пензионисан већ пет година раније јер му се није нашла замена? Или можда агроному државног добра који се сваког јутра провозао чезама испод мог прозора и упорно ми се удварао кад ме срео насамо? Слини, а пред светом се прави као да Бог зна како обожава своју прегојену супругу. А и остали око мене. Немој да ме криво схватиш, све су то, вероватно, добри, поштени људи, радени и вредни. Само што нису за мене. Можда сам и сама крива. Можда, рекох. Јер ми се све чешће чини да више нико није за мене, нити ја за икога. Данас, можда, више ни за тебе, Драгане. Али тада је још све било свеже у мени, и успомене, и бол, и жеље. И бојала сам се да ме те жеље не одвуку некуда где не бих желела, па да касније пожалим.

Милорад сад већ никада неће сазнати колико сам једног јесењег дана била близу томе да му постанем љубавница.

VI

КАКО СУ СЕ ДВЕ НОЋИ СЛИЛЕ У ЈЕДНУ?

КО КОГА ОПТУЖУЈЕ?

У ЋОРСОКАКУ.

У МРАКУ СЕ ОБИЧНО ГОВОРЕ ЛЕПЕ СТВАРИ.

СВАКОМЕ ЈЕДНОМ ПУКНЕ ФИЛМ

Љиља се, загрејана од пића, коначно охрабри, подигне са столице и седне на кауч до Милорада, прислонивши главу уз његово раме. Милорад се једва приметно стресе: није имао у суштини ништа против ње, иако је сматрао да је мало приглупа, али ово наметање му се гадило.

— Хоћете ли очин... — ту Војин мало застаде па тек онда дода — благослов?

— Кретенчино — плану Драган, сретан што му се барем мало може одужити за оно што је овај цело вече насртао не њега. Војин се тек тада сети да Љиља нема оца и би му незгодно, али уместо да оћута, он, већ очигледно припит, покуша да исправи криву Дрину и продужи:

— Добро, Љиљо, бићу ти ја и отац и девер и шта год хоћеш, само немој да се љутиш на мене. Знаш да немам нигде никога па ако се сад још и вама овде замерим... — тек што није заплакао, толико се био ражалостио над својом горком судбином. Или му то већ ракија навирала на очи.

— Ко ти је крив? — настави Драган да му враћа мило за драго. — С тобом нико не може да изађе на крај. Зато те и жена напустила.

— Шта рече? — упита запањено Милорад. Љиља и Ана од запрепашћења, изгледа, ни толико нису успеле да изусте. Војин схвати да ону Дрину малопре није исправио него ју још више искривио јер је Драгану дао добар повод да насрће на њега. Нека, помисли, платићеш ти то још колико данас.

— Шта, шта? — одбрунда. — Није ме напустила већ сам је најурио.

— Сад чујем први пут да си био ожењен. — Љиља још није успела да се прибере.

— Па и ниси имала шта да чујеш. Једва да је прошло нешто више од две недеље срећног брачног живота када сам затекао на њој команданта добровољне ватрогасне чете.

— Па добро, Војо, забога, кога си узео? — упита Ана, изненађена што баш до те мере нису знали ништа о Војину и његовим потуцањима.

— Једну љупку малу сеоску курвицу. И нема шта да се прича. Разводна парница је трајала знатно дуже од самог брака. Није у ствари ни било шта да сазнате. Био сам напит кад ми се увукла у кревет, и у првом заносу сам јој предложио да се узмемо, а после ме једноставно мрзило да јој откажем. Било ми је у ствари свеједно. И то је све, ако баш желите да чујете. Драган је некако нањушио па сад мисли да ме зезне као за неки, тобож, неуспех. А мени пуца прслук за све.

— Да ниси и њој држао предавања из твоје сексуалцентричне филозофије па се осмелила мала — покуша Драган да га и даље изазива, али Војин га не удостоји одговора.

— А ја сам чула као да си се снашао — рече Љиља. — Имао си, кажу, чак и изложбу негде.

— He сликам више — пресече је Војин.

Прави си баксуз, Војо, помисли Ана и толико јој се ражали због његове несреће да је на своју и заборавила. Био је талентованији од свију њих, тако јој се сад, после толико година, чини. Само раније, док је била затрескана у Драгана који се издизао пред њом као неки надчовек, закриливши цео свет, није могла да наслути праве врлине и вредности у другима. Па ипак, помисли, и поред све обдарености и људскости, све му испаде наопако. И студије које није завршио, а преостала су му само два испита, и идеје о којима је тако одушевљено умео да говори, а које није ни покушао да оствари, па коначно, ето, и покушај неког назовибрака. Мора ипак да нешто недостаје из њега, нешто што га спречава да оствари све оно што се у њему крије. Нема довољно амбиције, шта ли. И сад изиграва индиферентног циника коме, како рече, пуца прслук за све. А мора да му је теже него икоме. Јер најбољи увек најдубље и пате. Остало му је, изгледа, једино да пије. Само што Воја није од оних који под утицајем алкохола заборављају на све што их тишти... Хтела је да му каже нешто, нешто лепо, утешно, али ју је управо он спречио. Почео је тихо да певуши мелодију њеног и Драгановог блуза и, као да му ђаво не да мира, иронично загледао у Драгана.

— Како оно беше са песмом „торжествујушче" љубави? — обрати се Милораду. — Ти си се малопре тако узвишено изразио, зар не?

— Само сам цитирао...

— Знам, песниче, Драгановог омиљеног писца од кога се он етици учио.

— Живели!—наздрави им Драган. — И да се опрости-мо. Ја одох. А ви наставите ово без мене. — Испије, спусти чашу и подиже се, спреман да пође.

— Све бих могла да поверујем, Драгане — погледа га Ана са толико бола да га је стегло у утроби —, али да ни саму успомену наше љубави не подносиш...

— He ради се о томе, Ана, побогу... He подносим једино да се овај лешинар овде наслађује...

— Осећаш се, значи, лешином? — прекиде га Војин злурадо што је овај поново налетео. Успео је. Драган, избезумљен од беса, поче да виче:

— To би ти само желео! Због једне грешке коју ми сад овде пребацујеш, још нисам вољан да сматрам себе лешином.

— Зар је наша љубав била грешка, Драгане? —упита Ана једва шапућући, као за себе.

— Нисам тако мислио, али ме овај овде раздражује до те мере да сам изгубио живце.

— Немој да се нервираш! — смиривао га Милорад. — Боље нам, де, реци која је била та грешка. И мене занима где си погрешио.

— He тиче вас се! И нисам вољан да се објашњавам.

— Драган је у праву — покуша Љиља да се постави међу њих као громобран. — Није ми јасно шта вам је. Зар не можемо после пет година да лепо разговарамо, без препирке?

— Није ти јасно, луткице — подсмехну јој се Војин —, а велиш да је у праву. Па кукавице су увек у праву кад не смеју да се суоче са својом савешћу.

— Мислиш ваљда да заступаш моју савест? — плану Драган.

— Па добро, зар се уопште не осећаш крив пред Аном што си је тек тако напустио, нити пред собом што си се одрекао свега онога што ти је некада било важно? — упита га сад већ без увијања Војин,

— Ја, напустио? Па ти ниси нормалан! И сам знаш како је било. Узалуд смо покушавали, никако да се запослимо на истом месту. Морали смо поћи свако на своју страну док се некако не среде ствари.

— И није прошла ни година, а ти си се оженио, другом. Ниси био нарочито истрајан, што се тога тиче — рече Војин.

— Био сам огорчен. И у себи сам кривио Ану.

— Та немој!

— Да, јер она није хтела да се узмемо још на студијама, па пукло куд пукло. Мамица вели: најпре диплома па онда брак. А после опет, мамица живи овде у близини, нећемо да примимо намештење због којег бисмо морали да се настанимо негде далеко од ње. Је л' тако било или није? А сад ме оптужује.

— Кад сам те ја оптуживала? — погледа га Ана.

— Воја ме оптуживао, а ти си ћугала. Сад реци, је л' тако било или није?

— Тако је било, Драгане — прошапута Ана.

— Изволите! — погледа их Драган. — Желите ли још нешто?

Ништа не желимо, Драгане, ништа, помисли Ана у себи. Доста је овога... Наше су истине различите и не дају се, изгледа, свести на исто. Волела сам те, то је моја истина. Да ли звучи можда мало анахронично? Волети! У томе је моја кривица. Све је у тој јединој речи. И пошто је то пропало, сад више ништа нема праву вредност за мене. Никакве истине нити кривице. Лажне су оне у овом осветљењу, ма чије биле, моје или твоје...

— Необично занимљиво! — Војину изгледа није додијала улога главног тужиоца. — Значи Ана признаје да је она крива и за своју и за твоју чак судбину.

— Није тако речено, само... — покуша да се објасни Драган, али му Војин упаде у реч:

— Наравно да није. Мислиш ваљда да се ја ничега не сећам? Зар мене да вучеш за hoc?

— Да ниси био у последње време стално полупијан, увек у неком делиријуму, можда би се и сећао па нас сад не би гњавио. Али овако... Твоје сећање не вреди много.

— Тако зар?! Воја, значи, древна пијаница. Излапео од оних неколико хектолитара алкохола што је на последњој години студија потрошио. Доказ: ни дипломски није положио... Тако мислиш, зар не?

— Немој да ми изврћеш речи. To везе нема са твојим испитима. Хтео сам само да кажем... — покуша поново Драган, али Војина више нико није могао зауставити.

— Па ево, ако хоћеш да се докаже ко је излапео а ко се опет тачно сећа свега што је било, дед, да покушамо, да репродукујемо барем ону последњу ноћ коју смо исто овако, заједно, провели овде, у истој соби и истом саставу... Да ли се ти сећаш оног разговора? Да ли се сећаш ко је шта рекао? Или барем онога што си ти рекао.

— Пусти то! — умеша се Милорад, а судећи по намрштеним лицима, ни остали нису били много расположени за овакву безвезну игру.

— Зашто да пустим? Плашиш се да не испаднеш и ти кривац?

— Како кривац?

— Сети се! Распредао си о томе како свака лична обавеза, породица, брак, спречава човека да оствари своју личност, себе. Јер, рече, кад човек има за кога да се брине и боји, он постаје оруђе у рукама оних који желе да владају над њим. На то они управо и рачунају. А докраја је бесмислено склапати брак на студијама, кад људи још ништа немају, а већ се обавезују, унапред, да ће постати, чим стигну, најпокорнији малограђани и слуге... Јеси ли тако рекао? Унапред продају душу, а немају ништа осим голог...

— Сећам се — насмеја се Милорад. — И онда си био већ полупијан па си ми упао у реч: „To што рече, то осим, то је најважније, а за остало ћемо лако..." Тако си рекао, ако се добро сећам.

— Тачно се сећаш, видиш, и онога што сам ја рекао. Лако ћемо поновити тај разговор, па да се онда види ко је био у праву — покуша Војин да искористи тренутак. — Треба само да расподелимо улоге. Чак ни то. Какве улоге! Свако игра самога себе, говори исто што је оне ноћи говорио... Ништа лакше!

— Слушај, Војо, да ти нешто кажем — поче Милорад.

— He занима ме оно што ћеш сад рећи, него оно што си онда рекао — настојао је Војин да их увуче у игру коју је сам намеравао режирати, али му се нико није одазивао. Друштво је поново утонуло у мук и празнину. Војин коначно схвати да на овај начин неће успети да их испровоцира, и умало да не одустане од своје намере.

Охрабрење је дошло са оне стране одакле би најмање очекивао. По Драгановом лицу се дало наслутити да су му мисли залутале у неку другу сферу. Далеку, али која ипак има везе с оним што се овде збива.

— Шта хоћеш на крају крајева? И чему дирати у све то? — упита га одсутно Драган. — Чему, кад је било па прошло?... Да, све је прошло — настави меланхолично, више за себе. — И време није обичан часовник да га враћаш по свом ћефу. Да му казаљке наместиш на право место, на једино могуће, једино право време које теби одговара... А можда и не постоји никакво одређенс време у којем живимо, нити тле на којем стојимо. Можда постоје само наше мисли о том времену. Мисли, које бестелесно лебде у безданом простору.

Ово је сад прави некадашњи Драган, помисли Војин, Овако јеумео увек да говори и размишља, као да је код Јасперса ишао у школу. Требало би искористити овакво његово расположење, полуодсутно и попустљиво, и вратити цело друштво на неки начин у прошлост, испровоцирати их, ипак, да говоре о себи, о својим животима, о свему. To би била можда једина шанса да провере где се крије кривица за њихове промашаје, у њима или ван њих. Или, што је највероватније, и у једном и у другом. Јер Драган је несрећан, то је очигледно, али нн Милорад није задовољан, ма колико му се живот на први поглед чинио успешан и сређен. Анин случај је јасан, а и Љиља се само потуца по свету у којем се не сназали. О себи да и не говори. Тражи, то је морао да призна, у првом реду одговор на своја питања, на питање свог неуспеха и својих промашаја. Током толиких година није успео да реши своју личну загонетку, и сад се, можда узалуд, нада да ће кроз њихове одговоре наслутити нешто и о себи. Кад би само они, пре свега Ана и Драган, рекли нешто, макар приближно, о своме ћорсокаку, где су, када и како запали, можда би то могао да буде посредан одговор и за њега. Или ни они не знају? Зар је могуће да нико ништа, ама баш ништа не зна о себи, нити ће икада сазнати? To, такво сазнање би за њега било пресудно. Овако више не може да живи, тумарајући по сопственом мраку... Свеједно, помисли, ово је једина шанса и он је не сме пропустити. Мора макар да покуша да их некако намами, да их примора да му се покажу до дна. Само лепо, полако, околишним путем, да не примете куда смера јер очигледно нису расположени да се откривају.

— Сећаш ли се, Драгане — окрене одједном ток разговора —, какву си сјајну песму написао оној конобарици из кафане „Луксор" коју смо због њене бојене плаве косе и сличности Лолобриђиди називали Ђина у плавом Gina in blue. Добро си је зезнуо, а она све то схвата дословце.

— Било је и бољих штосова — прихвати брзо Драган. — Оно на пример кад је Милорад испевао песму на цигански ритам нашој познаници новинарки која се клела да само студенте воли јер, рече, чим неко ступи у радни однос, он губи најмање педесет одсто од своје мушкости, а њу, вели, половни мушкарци не занимају.

— Хахаха — насмеја се од срца Војин. — Дед, Милораде, да чујемо поново, како беше оно...

— Ма, ко би се сећао — одговори весело Милорад. — Песма је поништена. Кад сам јој пришао у кафани и, наклонивши се дубоко, са поштовањем предао исписану хартију са текстом и посветом, она најпре озарена лица поче да чита, али кад је схватила штос, исцепа је на комадиће и изјури на улицу. После тога је дуго нисмо виђали.

— Рефрена се сигурно сећаш — рече Војин. — To још и ја памтим — и поче да удара ритам дланом о длан:

„Ево иде студентска туцаљка,

радодајка, Јелка новинарка."

Ово их орасположи, и некако неприметно, безболно почеше да се враћају у ону исту прошлост коју све до сада нису успели, а, изгледа, ни хтели да оживе. Успомене су навирале једна за другом, препричавали су, гласно, смејући се и упадајући један другом у реч, веселе епизоде, згоде и незгоде из студентских дана, а да ни сами нису опазили када су и како постали поново студенти. Она друга ноћ, коју је Војин малочас узалуд призивао, сада се сама од себе поче спуштати, тихо и неприметно, кра-димице, као вампир.

Војин је већ по пети пут понављао „радодајку, Јелку новинарку", присетивши ce y међувремену и неких дру-гих одломака, и уз сваки поновљени рефрен испијајући обавезно, по чашицу вотке. Милораду то досади и поче да рецитује неке друге своје стихове, Драган распреде нешто о егзистенцијализму и отуђености у новом таласу талијанског филма, Ана се пресели у облаке, а Љиља ce, no обичају, одушевљавала. У потпуном заносу нису ни приметили како тама постаје све гушћа, како се увлачи у њих саме, док они неприметно тону, све дубље и дубље, у мрак две уортачене ноћи, садашње и прошле. Једино Војин наслути нешто од онога што ce c њима збива, прибере се мало и поче да игра улогу Мефистофела, понудивши им опојан напитак, илузију вечне, непролазне младости.

Тада им докраја пукне филм и уз тресак и грмљавину неопозиво завлада она некадашња, прва, Мајка Ноћ, од које су постали, велика и мркла, којој је ова друга само далеки изданак. Ни зрачак светлости да се пробије и да начне Велику Родитељку своју.

У тој мрклини баш ништа да се разабере од онога што ce y Милорадовој соби догађа. Чују се једино гласови. Гласови студенткиња Ане и Љиље и студената Драгана, Милорада и Војина. Из тих се гласова наслућује да игра прошлости, наизглед безопасна, од сада постаје крвава стварност која им се већ увукла у поре, начела мозак, a сад им сише и крв.

Није јасно зашто ови поштени и добри људи морају да говоре у тами.

А говоре лепе ствари. Говоре о веома узвишеним идејама, о срећи, о љубави, о животу и свету који мора да се мења (када је тога било и када ће, не дај Боже, бити да студенти не желе да мењају свет?), о личним циљевима и плановима, о томе ко шта мисли и намерава паметно да уради у свом људском веку. Говоре поштено, искрено, одговорно и разборито, јасно и гласно о свему што им на срцу лежи. О неподношљивости малограђанштине која је загосподарила свуд наоколо, о самозадовољним бирократима који би најрадије зауставили свет тамо где је, о професионалним лажама који сасвим добро живе од тога што друге заводе и лажу, о добронамерним, али пропалим егзистенцијама који нису успели да било шта остваре од својих идеала па се сад вуцарају по кафанама и ноћним локалима, и, коначно, о својим професорима који су давно изгубили сваку истинску везу са оним о чему им на предавањима говоре и сад не умеју више да мисле ни о чем другом само како да намлате нешто више лове и подигну лепшу викендицу него што је уважени господин колега има... Све ће они то другачије да раде кад дипломирају и крену у јуриш на живот. Није то већ далеко. Неколико месеци и постаће дипломци пред којима се све капије отварају. Само мало још да се стрпе. А дотле...

— Важно је да се волимо, да се сви волимо — рече у заносу Драган и од тих благих и блажених речи у Ани заблиста крв.

Као свећа, славска, не јаче. Можда ни толико. Али и то бледо светлуцање беше довољно да се поново назру како седе на каучу, упола изваљени, како се дижу, ходају, поново седају, пију, пуше и говоре, како Анина глава умиљато и мазно почива на Драгановом рамену док јој очи обећавају велику и вечну љубав ономе ко је те љубави једино достојан. Драган се мало одмакне да би се погледао у дубини тих очију као у бистрој изворској води.

— Важно је, али није довољно — трже их из заноса Милорадов једак глас. — Јер ако се задовољимо само личном срећом, и она ће нам пре или после измаћи. Прећи ће нас други, покваренији и агресивнији и ми ћемо се изгубити, раштркати по глухој забити и једнога дана схватити да смо се укиселили у својим постељама, љубавним и брачним, па ће нам се и оне огадити ма како, иначе, биле пријатне. Ја то не желим, и нећу да дозволим себи. Хоћу да останем овде, на овом факултету, да радим, да наставим оно што сам започео, да им покажем... А не би било згорег кад бисте и ви покушали нешто слично, нешто конкретно, ухватљиво, уместо што се спремате на велике и несигурне просветитељске подухвате у народу, јер кад једном схватите да се дерете у пустињи, биће и сувише касно.

— Наш цењени и поштовани пријатељ, Милорад Г. Јанковић у узоли Анти-Јоне — подиже се, штуцајући, Војин и упери прст у Милорада. — Неће у пустињу ни за Бога. Проповедаће радије у Ниневији, граду великом, поквареном и грешном, али комфорном, па макар га нико жив не слушао.

— А где мислиш да проповедаш ти, профућкани геније? — упита га злобно Милорад. — Зар ћеш се спустити из својих трансцендентних и трансалкохолних висина у народне масе да шириш своју настрану филозофију?

— Ја не желим да проповедам, нити да ширим... И не патим од потребе, као неки, да ме било ко слуша. Радије сликам. Па коме је стало нека гледа, а коме није, нека зажмури — одговори му Војин, већ очигледно натрескан.

— Ја бих најрадије ипак на село, ма шта говорио Милорад — изјасни се Ана. — To ми је фикс-идеја, шта ли. Хоћу да обучавам сеоску децу каква сам и сама била.

— А Драган? Куда ћеш с њим? — покуша да је задиркује Војин.

— Знаш како — одговори му одлучно Ана, као да јој је цео будући живот на длану. — Ја свакако мислим да се запослим негде у околини, у близини Н. И мама ми живи у овом крају, сама, па не бих хтела да се, без потребе, сувише удаљавам од ње. Може и болест, старост, свашта, па да сам при руци. A to би, мислим, и Драгану одговарало. Он свакако мора да заврши своју започету тезу па не би смео да се много удаљи од града у којем постоји озбиљнија библиотека. Без тога не иде, и сам знаш. А ова околна села имају одличну везу, из понеког свака сата полази аутобус, Драган би могао зачас да скокне ако му нешто устреба. Могао би чак и да се запосли у Н. ако се нађе нешто, па да сваки дан путује. До стана овде ионако не може да се дође. Или, шта ја знам... Биће већ некако. За сада је важно да доврши тезу и покаже оном трбушастом браву да вреди колико његов слинави и уображени асистент... Уосталом, ако Драгану више одговара, може да остане и овде. Само нека ме посећује. Што чешће то боље. Рекла сам Драгане, можеш да останеш у Н., али и ја ћу бити у близини — насмеја се умиљато. — И неће бити изговора. Мораћеш најмање сваку другу ноћ да проведеш са мном — намигне Ана.

— А кад ћемо у сватове? — задиркивао ју је Војин. — Биће и то кад му дође време — одврати Ана. — За сад нам је и овако лепо. Није нам журно да региструјемо своју љубав пред неким уштогљеним матичаром само зато да бисмо је озваничили, а да све остало остане по старом. Чим се некако средимо, скрасимо, било где... И на селу, ма шта назврцкао Милорад. Биће нам лепо, је ли, Драгане!? А дотле... Живела слобода љубави!

Драган се поново унесе у њене искрено срећне и веселе очи, и од онога што тамо угледа, његова широка душа поче да му навире на hoc.

Када је Драган већ сву своју расипну душу истерао из себе, Ану запљусне неки непријатан мирис. Као да заудара. На неверу, издају, на несрећу и учмалост, и она се сети, не својих, него Драганових пропалих жеља и хтења. Крв, која је малочас била заблистала у њеним венама, сад се угаси и у собу се поврати нормално осветљење, светлост сијалице од сто свећа.

Ана се стресе.

— Била је то најфаталнија заблуда мога живота — рече тихо, као из гроба.

Беше то негде у оно доба ноћи када је Милорад згњечио несрећног паука крсташа који је, излудевши, почео да се понаша као да је Војинов двојник у улози Мефистофела, и закрештао нешто о Великој Мајци Ноћи.