Драгомир Дујмов

Згужвано доба

Приповетке

Српска самоуправа VII кварта у Будимпешти
Будимпешта, 2001

Продавац у браон капуту

Обожавао је своје пиране. Његова мала продавница егзотичних риба топлих, удаљених мора одувек је мирисала на тропске кише. Наравно, нико сем њега није могао да прихвати ову чуњеницу али он и није био од оних типова људи, који би радо залазили у странпутице препирки. Тешко је могло и да се претпостави да ће тај  лахор икада стићи до ове мале, плавим и зеленим неоном осветљене радње на углу улице којом је јурио изанђали тролејбус 78. Без обзира да ли је падао снег или је пржило летње сунце - господин, који је током свога живота тринаест пута мењао име, без тога, да је имао било каквог појма о томе - лепо је дочекивао своје муштерије, говорећи о својим доживљајима по ноћним кишама негде на Карабима. 

Прва три имена је промеио до своје друге године када су му родитељи решили да забораве своје порекло, које им је било тешко као наслаге корала у дубини мора и непријатно као поглед на распуклу бундеву. Остала имена је мењао од својих првих доживљаја самосталног мокрења по песку игралишта и у трпезарији обданишта, не изостављајући ни шаре кућног тепиха несвакидашње лепоте где је породица најчешће уз ретку, случајну размену речи и уз гутљај полу реченица, највише проводила своје вечери и недељно поподне, наравно, буљећи у телевизор. Када би отварао продавницу поседовао је једно име, а када би је навече затварао долазило је до измене. Као што сам већ напоменуо, а то никако не смете да макнете са ума,  о томе он лично ништа није знао. Па, како је то, мајку му, изводљиво? Упитали би се неки са правом, нарочито они, који су добро упућени у делатност државне администрације. Једноставно, гласио би мој одговор, међутим, чему толика журба?

Он је био први и последњи, који се дивио својим, иначе, са изузетним укусом намештеним и осветљеним акваријумима, где су шарене, ситне или нешто веће рибице живеле свој живот без наде да ће икада окусити надражујућу свежину изненадних струјања морских дубина. Међутим, та ситница и пука чињеница га ни у најмању руку није занимала. Живео је срећно у свом замишљеном свету, чија се девиза базирала на једноставној изјави, коју је дефинисао једне ноћи када је заборавио да затвори радњу. Десило се то, по свему судећи, сасвим случајно. По његовој изјави би се дало закључити, да га је  пробудио  залутали звук хитне помоћи, а он, сав бунован, изгубљен у времену и простору, није могао да схвати где се то налази.  Био је изнанеђен. Први сан га је затекао, у радњи. Требало му је подоста времена да се прибере. Буљио је у несвакидашњу лепоту украденог парчета мора и једноставно је вриснуо: Ако је мени лепо, значи, да је свима лепо!

Највише је обожавао своје пиране, које су уносиле много страсти и узбуђења у његов, маглом завијен, живот. Просто су га задивиле својим мрким, за њега, скоро безазленим изгледом. Било је нечег тајновитог и прикривеног иза тих рибљих очију, која су се  у једном случајном или унапред смишљеном тренутку претворила у зубе и зубе и зубе и зу... Сатима је умео да седи тако, укочен као да је хипнотизован и без трептаја ока посматрао њихов свет. Постепено би га обузимали меки, као перце нежни жмарци, који су се полако претварали у надражај и уз јако знојење тела и грча у стомаку, букнули су у потпуну екстазу, која није могла да се покрије. Најузбудљивије му је било када би их око седам сати навече хранио разним остацима меса, које је набављао у оближњој месари. Тај урнебес беса, прождрљивости и окрутности у зачараном вртглогу опстанка или уживања у халапљивом, општем, праисконском ждерању, доводило га је до праве правцате кулминације.

Остајао је увек при својим неспроведеним обећањима. Године су пролазиле, а он би се сваки пут извињавао због своје, тобоже, заборавности и слабог пословања. Месар је одавно заборавио на сва та изанђала обећања, аутоматски је остављао остатке меса, које ни онако није могао никоме да прода. Недељно једном или два пута, лукаво и смишљено као опробани мачор, продавац би се дошуњао до касапина и понављао своје измишљотине о очекиваним парама са Бахама, где му је у једној извесној коцкарници остао дужан неки мутан тип, звани: Попеску Росенфелд. Иначе, познати произвођач бугарског јогурта.

Месар је током протеклих година и заборавио да реагује од својих силних бркова, која су одисала доброћудном ведрином. Уствари, сматрао га је једним од петнанестак мачака, које су се свакога јутра окупљале око његових већ поменутих брчина.

Продавац егзотичних риба је најрадије своје време проводио гледајући своје љубимце, поготово, као што је већ поменуто, за време њихове уопште не дијеталне или вегетаријанске вечере. Да сте га само, којим случајем, упитали за било шта: за продајну цену акваријума или за тачно време, он би вам засигурно одговорио - да би најрадије и изнад свега, желео да буде - пирана. Међутим, такву изјаву, зацело, никада не бисте добили јер ње уопште не би ни било, о томе би се највише потрудио сам упитани. Није радо одавао своје тајне за које су сви знали. Али пре но што би се цела прича базирала на рибама и на измишљеним обрисима тропа - зачињене већ поменутим јогуртом - треба да вам одам једну веома важну и, надасве, интересантну тајну. Цврц Милојко! Још вам нећу одагнати мистерију његове скривене, неслућене могућности несвакидашње брзине измене имена. То нека чека!

Треба признати да није ништа мање важна била и његова способност, коју је украо од егзотичног чудака званог - камелеон. Наиме, кући би, најчешће, ишао тако да га нико жив не препозна крећући се увек различитим улицама, тако се, понекад, дешавало да се изгубио у ноћи велеграда. Ипак, такси никада није узимао. По томе је задобио своје једанаесто име по реду.

Можда случајно - а у то никако не могу да верујем - или можда намерно, у њему се рађала недокучива нит која је бубрила и јачала. Зачео се један капут, којег је све чешће облачио приликом својих авантура и то не од мале важности, јер је у њега уткао своје минуте и часове, само њему познатог, јединственог света, који се базирао на: ........... То ћете ви сами лако одгонетнути, а ја ионако не волим да намећем своје мисли, а камоли да пресуђујем. Дакле, облачио је свој капут, који није скидао ни током највећих летњих топлотних удара. Полако се поменути капут претопио у њега самог и на тај начин, постао је део тела продавца риба, налик на оклоп xиновске корњаче острвља Индијског океана. А можда се он сам преточио у тај капут? Није важно.

Свакога петка је кући стизао раније од уобичајенога. Одгледао би омиљену и неизоставну серију Далас или решавао укрштене речи испод своје палме од пластике. На зидовима је имао тапете на којој су се ваљали таласи Кариба уз широки осмех тамошњих лепотица, које су привлачно мамиле поглед и мушки нос. Али све то није било важно. Јер је свако вече  на посве сличан начин проводио.

Субота беше његов дан! Тада је искључиво имитирао камелеона. Сваке суботе се накинђурио час као стара дама која у свом парфему дочарава мирис филмова четрдесетих година или се облачио у стилу отменог коцкара, који управо креће да обије неки сеф на оближњем Хаитију. Највише је волео да изиграва шпијуна или барем кријумчара дроге или опасних спискова у којима се налазе формуле уништења света. Маска и шминка је увек била на месту, можда мало претенциозна, али са истанчаним укусом урађена. Врхунски би се претворио, а никако претварао, у све те ликове, који су били неизоставни део његове личности. Тако је мењао из суботе у суботу своје име, мада он о томе ништа није знао. Када би га неким случајем полицајац запитао за име или пак службеник на самоме шалтеру аеродрома, никада није лагао. Казивао је заиста своје оригинално име и презиме, замислите, баш онако како је био заведен у матичној књизи рођених! И тада је - независно од њега - из момента у моменат мењао барем по три имена, мада он о томе заиста није могао знати. Али чини ми се да смо ту већ прешли чаробни број тринаест, изнад којег се ионако никада не рачуна.

Његово најомиљеније место био је аеродром. Овде би уживао у мирису одласка у разне крајеве света, почев од Тахитија до Барбадоса, од Малајзије до Мартиника. Био је презадовољан што у потаји додирује људе, који нервозно или крајње хладно држе у својим рукама авионске карте и буље у зелену боју времена одласка из овога града, из којег, фактички, он никада није мрднуо. Чак ни на пола дана. Волео је да их дотакне, помилује или да се просто приљуби уз њих. Тада је био сигуран да један део њега, одиста, одлази на далека, већ унапред до танчина испланирана путовања. И никада, верујте ми на реч, ама баш никада није себи поставио питање о могућности одласка. За њега та реч чак није ни постојала. Сматрао се изузетно рационалним. А за рационалног човека постоје само конкретне и ухватљиве ствари. Као што су на пример: пиране и њихови зуби. Могућност је - по њему - одувек био и остао неухватљив и недокучив појам, који у себи скрива и пораз а такође и успех. А он је изнад свега мрзео нестабилност. И наравно - ПОРАЗ! Или, или. Без икаквог философирања! Месо је месо, а пирана је пирана. Месо никада не једе пирану, насупрот томе, пирана увек са највећим ужитком прождире месо! Могућност, дакле, не постоји! Онај ко би се евентуално успротивио његовој реторици, без трунке размишљања би му стрпао палац у акваријум препун пирана. Ако то није било довољно гурнуо би целу шаку, руку, па чак и целог целцатог човека међу излуделе рибе. Добро је умео да се подучава и да помно прати телевизијске филмове! За биоскоп није било места у његовој душици. Позориште није ни познавао. У себи је скривао кал. Ако је мени лепо значи да је свима лепо!

   Десило се једнога дана, полиција је чекала неког познатог кријумчара важних докумената: о, о... о било чему...  Надам се да ћете уважити моју предострожност. Била је субота. Дуго су посматрали и пратили браон капут. Нису се толико чудили његовој појави усред врелог јула, колико његовој боји и величини. Испод тако обимног капута много што шта може да се крије! Рецимо, документи о изради нуклеарне бомбе или прегршт најновијих узија, а може да се деси да се крије неколико килограма хероина или чак понека прошверцана пирана! У сваком случају, тога дана је продавац егзотичних риба у рекордном броју мењао имена. Чак осамнаест и по пута! Овај задњи слог је прекрио кашаљ полицајца, док је сркао сок од парадајза. Не можете рећи да сте дуго чекали да вам, најзад, да откријем његове несвакидашње способности промене имена!

Пратили су га цео целцати дан да би га на крају,  код самог улаза у његов тајновити стан шћапили,  без тога да би га уопште питала за име.

Није требало много, па да се испостави да то није она личност за којом полиција већ дуже време трага, мада је тада већ био прогутао неколико батина. Комшилук се окупио и без размишљања наметнуо му поново сасвим нова имена. О томе колико и каква они сами поседују имена, о којима нису имали појма - искрено речено - нису ни могли да знају. Свако је однео са собом прегршт имена о другима без тога да о себи, у ствари, ништа нису знали. И тако су мирне душе, са нежним осмехом на лицима наставили да пајке.

Продавац  риба је наставио да узгаја пиране, а све је чешће размишљао о набавци америчких алигатора. Набавио је имитацију мириса тропских прашума и окачио о плафон. Никада више није одлазио на аеродром, а суботом је прелазио на другу страну екрана свога телевизора. Није био у стању било шта да мења, јер је његова девиза одувек звучала... али зашто бисмо се понављали, кад издавачи ионако штеде на парама!

- Чуј момак, боље да си написао ту реченицу, више би уштедели! - рекао је дебели човек у магли сопствене кубанске цигаре, утонуо сав у своје дебеле шаке и писаћи сто. Изгужвана кравата му је смрдела на зној, на лој, на твој и мој, па чак помало и на ОЈ!

Шансона без Париза

Био је црн и волео је Париз. Целога живота је сањарио о томе да постане Француз, мада је знао да због објективних разлога никада неће бити прихваћен, ма био он и највернији духовни потомак старих Гала. Становао је у своме собичку где је углавном доминирала његова сопствена фотографија у колору, урамљена дебелим позлаћеним рамом. Најрадије је слушао Радио Париз, поготово навече када је пријем био јачи и чистији. Тако је проводио своје године чучећи крај старомодног радија и слушајући акценте, назале и чудно француско "р", све док није - захваљујући чуду напредне технике - успео да уведе спасоносни кабл телевизијског сателитског програма. Доживљај је био несразмерно већи и веродостојнији. На почетку се мучио са језиком потомака старих - из стрипова знаних Астерикса и Обеликса - наравно, не мислим на келтски, који се изгубио и размућкао у вртлогу падежа Цезарових легија, већ на мелодичне реченице и фразе Фернандела, Луи де Финеса, Алена Делона, Брижит Бардо, а на првом месту са неизоставном Софи Марсо! Ох, о њој је много, много, страшно и страствено много сањарио.

Како су године пролазиле све је чешће говорио француски, мада у његовој околини није било живог човека ко се служио са њим. Међутим, то за њега није представљао никакав проблем. Сваки дан је одлазио у биоскоп да са највећим ужитком гледа француске филмове, без обзира да ли су они били синхронизовани или титловани. Није га интересовало чак ни то да ли је у питању комедија, кримић или каква драма, а познавајући га, засигурно није имао ништа против да се ту, којим случајем, нашла и по која дама! Која рима само да је не однесе притајена плима! А француски је усвајао на тај начин што је на сваку стварчицу у своме станчићу написао назив на француском, па чак и на решо и лавабо. Тако се  цео његов замишљени свет састојао од мноштва мањих папирића разног формата и разне боје. Док је пролазио улицама неуморно се преиспитивао, остављајући утисак као да стално нешто гунђа:  (обавезно погледати оригинални израз на санскриту!) Ако би угледао врапце по прашини одмах би проналазио одговарајућу реч  на француском, међутим,  временом је присиљавао самога себе - касније му је то ушло у неизоставни део навике - да склапа не само краће реченице у вези врабаца већ је почео да измишља и читаве причице. Као на пример: "Врапцови седу на прашини. Они гледају трамваја и аутобуса у град куда ја живи...м. Најзад! Господин врабац и госпођица врабац се волу као ја и Софи Марсо. Њу лепо изгледају очи али као у овај врабац, и она има двају очија. Бојим се, Софи је лепша. Извините га, овај... ме. Госпођица врабац седи на тролејбус, а не воли метро. Тамо је дубоко и ветар дува као на Антарктик. Она не воли зима, она воли господин врабац и мали врабац, који не воли школу. Као ни он - покаже на девојчицу, која је прошла крај његовог киоска где је продавао новине и часописе - у ствари, она. Данас има диван дан и ја поносно изгледам Француз. Живела Француска, Живела Париз! Живела револуција! Без...

На киоску је понајвише било старих француских часописа, од  две,  па све до десет година старости. Продавао је и разгледнице на којима су се приказивали најзначајнији детаљи грађевина француске престонице. Нико није куповао код њега те новине, нити је било ко узимао и слао разгледнице са Ајфеловом кулом и Лувром. Пардон, грешим. Једном, ипак, јесте. Био је то залутали туриста, који је хтео да се похвали како је, најзад, стигао чак до Париза, иако је град светлости  на хиљаде километара био и остао трајно удаљен. Обични људи су куповали обичне, регуларне, свеже листове часописе на њиховом јзику како то и доликује нормалном, верном грађанину и поштеном човеку. Затим би се бацили на текст и након буљења у редине милиона слова уображавали су: Е, добро, сад и то знам! Увек треба бити информисан! А ја сам добро информисан! Само сад  више ни сам не знам где, у ствари, почиње апсурд?

Волео је класику. Багет са маслацем уз кафу са млеком. И то свакога јутра. Неизоставни део његовог ручка и вечере била је флаша Шардонеа киселкастог и белог налик на израз лица Ива Монтана, њега би попратио ватреним укусом узбурканог црног вина попут погледа Шарла Азнавура, док би на крају издашну храну овенчао мирисом млаког коњака налик на промукли глас Едит Пијаф.

Наполеона није волео. Слабо га је конзумирао. Цар је цар, а коњак је коњак! Наполеон није коњак али зато сваки бољи коњак ипак мирише на Наполеон. Тако је наставио да се преиспитава све до једног изузетног, несвакидашњег и по свему судећи, чудесног дана. Па, ето. Тога се јутра сунце појавило на истоку. Дувао је благи ветрић и било је лепо време. Људи су журили на своја радна места. Он је доручковао багет са маслацом уз црну кафу са млеком. Xукци су вршили своју нужду по свим могућим парковима и игралиштима овога града. Врапци су седели на гранама и посматрали све то. Мали Перица је закаснио у школу и због тога добио укор разредног старешине. Он није био лош ђак, али је у сваком случају његов разредни био прави... Али зашто вам ја све то казујем...? Малтене да заборавим... Ах, да! - СТИГЛА ЈЕ ОНА!

Ко? Па, ОНА. Добро де, али ко је то ОНА? То требате питати њу!

На велика врата булевара овога града улетела је и прохујала са осмехом на лицу ЦЕЛА ЦЕЛЦАТА ФРАНЦУСКА!

Он је био последњи који је сазнао за ту чињеницу. Наравно, одмах је затворио свој киоск и почео да смишља на који начин ће да јој се приближи. Обузела га је несвакидашња језа.

Да ли знате ко му је доставио ту информацију? Није могуће? Зар не погађате? Па, да! Тако је! Видите, ипак сте успели. Па, наравно да је то био он или она обучена у мушку кошуљу. Не, никако не мислим на човека, који је продавао француске часописе и говорио о врапцима. А ви сте знали за то? Извињавам се што вам досађујем... Идемо даље.

Ноћима није склапао очи. Разбијао је своју главу како да јој се приближи? Како он, овако мали и ништаван, да се приближи Њој, која је најзад стигла. Сигурно је презаузета. Има и важнија посла од тога да траћи своје драгоцено време на њега и на његова питања. И шта уопште да је пита? Одједном му се учинии како је све то што чини крајње бесмислено, па он је само обичан човек из оближњег киоска. Сиромашан као Мотл. Као Мотл у "Виолинисти на крову"? Тако је! Сетио га се у правом часу! Како  је само рекао? "И један сиромашни кројач има право да буде срећан!" Како је то лепо и истинито звучало...

Легао је без идеје али са олакшавајућим сазнањем да се неко већ много раније пре њега суочио са истим проблемом, а на крају му је чак пошло за руком да га реши. Његовим лицем зацарио је блажени смешак. Од досаде и задовољства укључио је Радио Париз и тада се, наравно, обистинила најава несвакидашњег дана. У вестима је успео да ухвати реченице пуне бола и жалости. Истога дана, изненада, трагично се упокојио  градоначелник Марсеја. Који бол! Какав ужас! Али беше то, ипак, дан акције. Истога трена запалио је свећу и пролио кап Наполеона за душу покојника. Очешљао се, обукао је сако, везао је кравату и легао да спава. План је био готов.

Сат тога јутра није радио. Он се пробудио, умио се и кренуо до оближњег парка. Наравно, xукци и врапци су већ били ту. Убрао је неколико ружа и кренуо по граду али не да лута тамо амо, већ да настави дилему господина и госпође Смит заједно са Мартиновима уз службени поглед Ватрогасца и да коначно испроба једно звонце да ли ради на вратима. Успео је без тога да је успео. Наиме, звоно није радило али је зато лако ушао у зграду број 16 јер су врата била преко целе ноћи отворена. Она су преноћила на другом крају града код једног столара.

На његовом челу су се појавиле капи зноја, а у стомаку грч и мучнина. Хтео је баш да се врати, али истога момента врата од стана 56 нагло су се отворила и шћапила га у тишини. Он је нелагодно стајао пред младом дамом са ружама у рукама док се она спремала на свој неизоставни, уобичајени xогинг. Погледи су се брзо разменили, а он је питао за њено име. "Софи. Софи Марсо"- рекла ја се осмехом, који се мешао са изненађењем. "Мислио сам да сте лепши." - излетело му је неочекивано, запрепашћујући и самога себе. "То нека вам не смета. Ми смо имењакиње. Она је глумица, а ја сам само богаташица."

Он се постиђено извинуо и почео са отужним гласом да јој изражава саучешће због трагичне и изненадне смрти - за њу потпуно непознатог - градоначелника Марсеја. Она је остала без текста пошто је била из Бордоа и што је било јутро. Зидни сат је откуцавао свих шест часова.

Згужвано доба

Прсти су опколили провидну чашу која је убрзано губила своју белину. Бела, масна кап је цурила низ браду, куљала изгубљено по кажипрсту и најзад нестала у шакама. Млеко је било свеже и густо као овдашње магле. Брада је крила задах глине, а прсти мирис новог покушаја да се нешто осмисли и створи.

Узео је блато, помирисао и почео да га ваља и меси. Није  прошло ни пар минута, облик тела се скоро потпуно оформио да би се након друге чаше, наговестила и глава: посута светлошћу и звездама по бујној коси. Увек је палио свећу пре но што би започињао свој рад и - посматрајући излазак Сунца - захваљивао се светлости што је има. Најчешће је наздрављао Венери и младом Месецу док се чешкао каљавим прстима по умусаној бради. Најчешћи мотиви су му били жене и њихов међусобни однос са планетама и звездама. Његове скулптуре су биле везане за тло са жељом да се вину у висине. Биле су то витке девојке које су у својим облинама  наговештавале жеђ за нетакнутим меридијанима. Њихови погледи су вапили да се домогну облака али још не и неба. До тог сазнања требало је да прођу године које су у себи носиле сазнање Суштине.

Имао је неколико самосталних изложби, међутим,  популарност га није хтела. На поменутим изложбама, по разним културним центрима и библиотекама, људи су се окупљали и набрзака уз наиван осмех  су  хвалили  почетнички ентузијазам и наговештавали  успех, који тек наилази, без искрене намере да му то и зажеле. Љубитељи Уметности су се уз кревељење и отужне високе теме, утркивали празним мирисом лаког вина и женствених танких цигарета. Њихов нехај је олако и несмотрено заобилазио његове девојке од глине, које су одисале мекоћом и лепотом. Реч су искључиво водили о себи. Сви су говорили своје приче и неслушајући туђе полумисли. Неки би се тргли и изненада упитали: "А какве то има везе са мојом причом?", док би други узбуђено тражили одговор:  "Какве има то везе са мојим јутарњим пиринчом?" И тако су сви задовољни својим досеткама, иронијом и цинизмом, сити успехом у утркивању спуштања,  кренули својим кућама да се врате убого себи. О искреним мислима, а камоли о осећањима,  те се вечери није говорило.

Уметника је хватао очај, а облу чашу белине заменио је ниском чашом жутине. Тако је наш скулптор - као многи данас - почео да лута. И тада - као уосталом у свим причама овога света - догодило се нешто сасвим неочекивано (да нисте можда ипак очекивали  нешто оригиналније?). На једном мрачном месту где је свећа сасвим изненада утихла  (а никако случајно, јер случајности под небеском капом  нема), прсти су промашили главу, косу, руке и остале делове тела и почелу да гужвају облине и црте. Тако је сасвим неочекивано главу прекрила женска бутина док се на пупак прилепила сва она бујна коса, која је засенила зенице посетилаца. На невидљивим табанима завршиле су звезде и планете, док су очи нестале у прстима, а прсти у бубрезима.  Свих дванаест девојака тражило је своје удове и делове тела на сасвим погрешном месту - могу мирно да Вам кажем - на велику радост и одушевљење посетилаца, а посебно, Љубитеља Уметности!

(Који успех! Каква уметност! Која оригиналност и дубоко размишљање суштине нашег метафизичког доба у биолошком смислу те речи, напојено Пикасовим привиђењима и Далијевом егоцентрицношћу, то би и сам Јонеско морао да призна, а да не причамо о Вуди Алену или можда о Јоци Микићу из Пржогрнаца, који је осмислио црвени точак, а тек Фидел или Пиноче, а богами, ни Xугашвили се  не би постидео, да не помињемо  Химлера или његовог пајтоса Менгелеа, а да не причамо о Онима и Инима, који се и дан данас крију иза мрачних оквира својих наочара и иза свега овога што се назива Стварност.)

Другог дана су све значајне и мање значајне новине, локалне и државне радио и телевизијске станице преносиле извештај о јединственој изложби невиђеног талента, који је до сада био сасвим маргиналан у својим достигнућима уметничког изражавања!

- Ах, која бистрина! Ах, каква висина мита и уметности!

- Ох, који геније узбурканих дубина и још неоткривених трзаја људске душе!

- Који Достојевски, какав Фројд?!

  - Ма бежи бре! То само ми имамо, нико други!

  - Он је рођен код нас!

  - Овде је седео, у овој клупи крај мене!

  - Не, у другом разреду је седео већ поред мене и то све до краја осмог! 

  - Он ми се удварао али ја сам га одбила.

  - Бегај бре, стоко егоцентрична, он је био у нашем одељењу!

  - У мојој...

  - Чекај море,  хоћеш да кажеш, у нашој школи!

  - Ја сам био његов најбољи пријатељ!

  - Није тачно, већ мој!

  - Не мој!

- Изем ти твој!

- Ух!

- Јоооој!.....

  Е па добро! Јеси ли уживао у свом успеху, младићу? Јеси и добро је што јеси! Сада је дошло време да се присетиш пирамида! До сада си ти трагао по беспућима само да будеш примећен, сада је дошло доба да они трагају за тобом. И то не ови примитвни Љубитељи Уметности, који су без пара већ они који имају,  који жуде и једва чекају да те обасипају својом пажњом и парама о којима ниси могао ни да сањаш до сада. Они се зову Обожаватељи Уметност. А када успеш и код њих, мораћеш да се упознаш са Зналцима Уметности, за њих ћеш морати знати јер ће они тако хтети, а ти се  више и нећеш питати. Једино требаш да уместо светлости и звезда користиш пирамиде, ма биле оне мале као маково зрнце. Они знају значење и моћ пирамида. Онај ко зна схватиће, а онај ко не зна и боље што не зна! Нису тајне за свакога!

  Послушао је јер је у себи носио жељу незасићеног успеха и жеђ, која га је прогонила као необуздани топли ветар пустиње. Поставио је на свој сто пирамиду, а из косе глинених девојака прогнао је звезде и светлост. Девојке су све мање личиле на себе, а обриси њихових црта преобразили су се у згужвана и смежурана телеса. Што су  мање бивале препознатљиве, тиме се његова популарност и слава увелико повећавала. Почео је да излаже на врхунским местима, а телевизијске станице су наваљивале да направе репортажу са несвакидашњим уметником глинених скулптура. Сателитски програми су се утркивали за његовом брадом. На крају је пронашао потпуно нови метод стварања: узео је глину и са својом брадом ју је без икаквог смисла размазивао. На крају је све то још једном изгужвао и саможиво одбацио од себе чак и могућност да се препозна било какав опипљиви лик. Међутим, посебно је пазио да се негде у самој глини угради или уцрта лик пирамиде, која је најчешће остајала непримећена од погледа одушевљених Обожавалаца Уметности, који су га богато награђивали својом куповином. Ти исти, ништа нису знали о томе.

Лета је проводио у Норвешкој и на северу Канаде док је зиме дочекивао на Маурицијусу и у Бразилу, а за време досаде се пребацивао на Сејшеле. На Атос није ни помишљао, али је често намигивао и седео у Централ парку усред Њујорка. Обилазио је Индију и Сингапур да би се за време досаде поново обрео на Сејшелима. У пролеће је волео да буде на Криту, а јесени је дочекивао у јужној Француској или у Риму. Ради одмора навараћао је на Пацифик, међутим, и то му је убрзо досадило, па се тако поновно пребацио на Махе. Најрадије се напијао у Москви, у Атини или у Београду.  Најрадије је стварао у свом огромном атељеу на Менхетну и ретко кад је помишљао на своје прозорче са јутарњим поздравом светлости и са свежом капљицом на бради. Сада се клањао себи, а скоро да је потпуно смакнуо са ума чашу пуну јутарњег млека. Интересантно, глинене девојке ипак није разбио већ их је чувао у свом фрижидеру који већ годинама није низашта служио. Све је помно сакупљао јер је био и сувише заокупљен самим собом и својим талентом. Глинене девојке су му доносиле - мислио је - једино носталгију, но убрзо се испоставило да је у подсвести ипак остављао за собом одступницу. Какву одступницу и ради чега? То ће Вам се само рећи!

  Некада је више радио него што је седео иза свог подигнутог прста на дну чаше, а како је време протицало све је мање узимао глину у своје руке. До пре неколико година умео је да жваће глину пре вајања, сад му се смучила и мисао да дотакне блато. Одлазио је на места где је једва било глине. Купио је кућу у Тунису и изградио замак у централној Аустралији. Волео је да седи у дубоком хладу. Еркондишн је непрекидно радио, бежао је од топлоте, а пре свега од влажне глине. Одбацивао је све оне успомене које су га враћале у прошлост. Уживао је у томе и надао се да ће његова срећа вечно потрајати. Слутите ли наставак? Е па, нека. Одаберите га Ви сами!

а. Десило се једног дана да је он сам наговестио свој немир и коб. Збило се то веома брзо и трагично. Потпуно неочекивано, док је млео кафу у апарату црвено-црне боје, самлео је и своју сопствену браду. То је било више него болно. Али је после тога толико био уплашен да једноставно није смео да дотакне ни један једини кућни апарат. Тањири су му летели из руку, а да не говоримо о чашама које су  просто распрсле у његовим шакама. Дневно је куповао нове тањире, посуде, ћасе и све што је било од порцелана, кристала или керамике. Пластика му се једноставно истопила након дужег држања, а понекад, чак и приликом простог посматрања. Метал га је непрестано доводио у ситуације да се пореже уливајући страх од сигурне смрти од незаустављивог крвављења или тровања. Није могао да прође дан, а да не зовне свог кућног лекара, који га је свуда пратио по свету. Час прст, подлактица, час лакат или шака. Данима је био приморан да буде у друштву  са завојем и са својим страхом који се није смањивао.

О томе му на самоме почетку нико ништа није рекао. Савети су  били и остали веома опасна ствар. А пошто га раније није  занимало шта му  доноси сутра, једноставно се радовао јутарњем сунцу и уживао у укусу глине, међутим, ова нова ситуација - жељеног и услишеног успеха са чудним задахом - све га је више узнемиравала. Као да га је, свесно прихваћена, пирамида упила у себе, у мрак и није му давала путоказ у xунгли лавиринта странпутица и варки. Полако се он сам претворио у једну од многих пирамида. У себи је носио стотинак мањих усијаних скупљача чудних енергија, о којима ништа није знао. Није поседовао никакво знање о њиховом пореклу нити о њиховим последицама. 

Успео је! Неко је већ послушао његову изговорену жељу. За последице тада још није марио. Позиви су долазили са свих континената. Још  је неко време био посвећен пословима око поставки у Токију, Њујорку и Паризу, међутим, постепено га је напуштала лепота и чар било каквог делања. Годинама није ништа ново створио нити осмислио. Седео је у далекој аустралијској пустињи и наметнуо на себе заборав мириса глине. Стена Иса га је посматрала без икаквог интересовања. Навече, када би попио своју флашу вискија, осећао се задовољан, но та привидност га је убрзо напустила остављајући иза себе нерешен проблем, који ни самоме себи није хтео да призна. Искрено речено - а то му нипошто не смете рећи - уживао је у свом болу и очајању. Слава му је донела задовољство али не и мир. У тренутку када је прихватио своју неумитну несрећу, крај његове виле слетео је хеликоптер и понео га са собом на сасвим други крај света. Зналци Уметности су га корили уз сладуњаве речи и горки укус кафе. Тако је то било до завршетка друге реченице, која је допирала из непознатих простора тамних огледала. После тога ни прекинути полуслог нису тражили од њега. Уместо тога,  давали су му недвосмислена наређења. Морао је поново да се лати посла. Опет је требао да ствара. Но овога пута по њиховој наруxбини,  по њиховом укусу и по њиховим прецизним упутствима. Није више могао сам да осмишљава и да креира, тражило се од њега да користи недвосмислене симболе зла, који су се све мање прикривали или тајили. Био је приморан да производи огромне скулптуре, које ће се постављати на све значајније зграде и тргове светских метропола. Била су то огуљена људска чудовишта са роговима и змијским језиком. Владао је култ згужваног тела и подеране душе. Диносаури, але и немани су украшавали дечје собе, качили су их у њихове снове и упијали их у своје душе.  Није више користио глину, морао је да употребљава метал. Наредбодавци су му давали максималан пролаз уз невиђену кампању рекламе у свету. И најмање дете и задњи фармер је знао за његово име и за његова монструозна дела. Притом му више нико није постављао питања.

Он њих - Зналце Уметности - наравно, никада није видео али су до њега допирале њихове речи, које су биле горе од сваког сусрета. Посебно је било ужасно што је њему остављена само сумња и тајна њихових црта, мада је израз њихових усана, подбулих очију и уштогљених  лица осећао у сопственој утроби. У њему се јављао страх од зла, који се разлио око њега као глатко стење поменутог лавиринта усијане пирамиде. Али није било куда и није било више где. У то је био дубоко уверен. Стао је у ред и приступио организацији: "Скуп будућих Одређивача Уметности Сутрашњице". За вољу га нису питали. Никада се није јавно или гласно жалио. Био је довољно слаб да се присети старе реченице: "Ако не можеш да их победиш, а ти им се придружи." Све су то они и те како добро знали, њихови непогрешиви сензори су га помно пратили.

Све смо ти дали. Буди срећан и задовољан. Уживај у нашој и Његовој милости. Све оно што си тражио од Живота добио си. Време је да се суочиш са тиме да си један од ретких изабраника. Шта би хтео више?

Наравно, прећутали су суштину - да све то нема никаве везе са Богом -  што је већ и сам наслутио након свих ових година али није смогао снаге да се преиспита и да коначно поступи.

Требало је много да се учини да се одрекне зла, међутим, за такав подухват није имао снаге, а можда још мање воље. О вери да и не говоримо. Успешни уметник је постао згужвани службеник тајних скупова, а о уметности више није уопште размишљао. До задњег момента је веровао да је ипак исправно поступио, међутим, задња кап сунчане светлости, која га је обасула својом топлотом унела је у њега сумњу. Док је лежао у болничкој постељи окружен најбољим лекарима ове планете, у шаци је стискао и на крају потпуно смрскао малу порцеланску пирамиду која му је - у то је још увек дубоко веровао - обезбедила успех и славу, но, која му је, истовремено, доносила немир и кал. Није смогао снаге да се покаје и да одбаци привидност и да зажели праву Вечност. Остао је при свом лутању и није трагао за Истином. Жеља му се стопостотно остварила: био је и остао занавек уметник  привидне Стварности. А последице су већ неумитно надирале.

б. Његова срећа је трајала до првог пада латице трешње негде у Јапану. Слава га је терала да ужива у постојању, а уствари,  трудио се  да ужива у правом животу. Да је имао било какво сазнање древних слогова вероватно би другачије удисао јутарњи ваздух и испијао своје - сада већ одавно заборављено - јутарње млеко. Суштина му није запела за око. Наравно, није био једини, који је дубоко веровао да живи потпуним животом, а био је, у ствари, лишен сваког сазнања да је његово битисање тек пусто постојање и ништа више од тога.

Једнога се јутра десио удес. Наиме, уместо да је отворио леви фрижидер где му је обично стајао виски, отворио је десни где су му биле давнашње скулптуре. Тај апарат годинама није радио. Бесно је залупио бела врата и успут разбио пар  обриса глинених девојака са разасутим звездама по коси. Разгазио је делове глине и сео да попије свој јутарњи улаз у свакодневно бежање од стварности. Док се окретао око своје осе - у задње време му је то улепшавало први децилитар жестоког пића - босом ногом је закоракнуо уназад и посекао своје табане о смрскану девојачку косу. Потекла је крв. Бол је био слабији од страха, који га је обузео и завио у ужас трена спознања, који се јављао у облику крваве беоњаче устрепталог ждрепца пред чин шкопљења.

Негде су на Атосу у том моменту белобради калуђери запалили воштаницу за све грешне душе овога света док се вучица порађала у јазбини негде на Шар планини. Лов је успео. Дахтање гепарда је утонуло у задњи трзај газеле, прах се просипао по узаврелој савани и по трену ишчезнућа откривајући своју тајну једино могућег стремљења: нестанка. Једна је жена обавијена у црвени сари, усред индијске зоре, спремала чатни док су је деца знатижељно посматрала: у очима је скривала благу реч и неизмерну љубав.

Звезде су се раштркале по јужном небу и упале му у око. Док га је свраб несмањено мучио, лукава шкорпија је ујела голобрадо дете крај извора залутале оазе у Мароку. Настаде лелек и плач. У његовој души се преломило гудало најфиније виолине и као сребрена нит откинуо знак, који је увек указивао на пут правог избора. Најзад је схватио да му се Истина казује у знацима, а не у замишљеној стварности коју је халапљиво упијао у себе. Нити су слике, које је јурио целог свога века битисања у замишљеној збиљи, нити су гласови који су се врзмали по његовој глави, нису  били меродавни да доноси било какву одлуку. Ваљало је смоћи снаге, уочити знаке и суочити се са њима. Истога момента када је расекао ногу  му се све разбистрило. То је био само повод али не и објашњење његове одлуке да се окане досадашњих лутања. Међутим, није могао лако да побегне од сопствене, услишене молитве, коју је наглас изрекао приликом личне одлуке о постизању неупамћене славе. Ваљало је, првенствено, разлучити и отарасити се баш ње саме. Бежања није било. Бекством се проблеми тек одлажу, а никако се не решавају. ("Ово и није баш нешто оригинално!" - рећи ће цењени читалац, међутим, признаћете и сами, ипак има нечега у свему томе што ће вас заголицати и неће вас оставити равнодушним.) Требао је да смогне снаге и да победи самога себе и неутољену жеђ за славом. Ваљало је делати. Било је тешко и опасно поново запалити свећу и сести пред гомилу необрађене глине. Међутим, избора није било. Пирамиду и савет - иза којих се није наслућивао моменат наплате - бацио је у песак и покушао да их заборави. Преселио се на Балкан и  поново почео да жваће глину. Тамо га нико није следио од саветодаваца нити од Зналаца Уметности. Ратна подручја нико није волео, а за ризик нису волели нити хтели да чују. Тамо где је било много свеже и квалитетне глине, свет и његови пороци остајали су далеко изван њега. У комшилуку је имао древне казиваче поновљених балада: стећке и манастире у којима су његове глинене фигуре  вековима биле потпуно забрањене.

Незадуго је поставио три пчелињака.  Мед није продавао већ је поклањао, од тога  је почео да добија нову снагу. Восак је даривао манастиру, заузврат, сасвим неочекивано, калуђерице су дуго посматрале његове обрисе лица: у његовим очима су откривале светлост која се убрзо преселила у њихове одаје. Од глине је почео да меси чираке и кадионице, док су калуђерице од његовог воска правиле танке свећице. Ради сопственог ужитка,  поново је почео да кити косу са невидљивим звездама. Но сада се више није радило о коси скулптура - које је оставио  да га опомињу на његову слабост и утољену жеђ са последицама обавезне наплате -  китио је косу и зенице икона и обрве калуђерица. Мали жишци у његовим глиненим кандилима и чирацима  распрскали су се по околним манастирима и зацаклили се као звездице пред староставним иконама и молитвама.

Поново је испијао своје јутарње млеко и почео да открива лепоту небеса и јутарњег свитања. Испод нокта је увек носио грумен глине, ко зна, можда још неком и затреба у некој далекој пустињи?

Острво

Најзад је успео! Седео је на пустом острву усред Тихог океана и уживао у свом оствареном сну. "Сва срећа, овде нема..." - међутим, није успео да заврши своју прву реченицу јер је у трену краћег од секунде престао да говори и да мисли. Али ни ајкуле нису боље прошле, а да не заборавимо на бујну вегетацију, која је задоцнила да дубоко уздахне у поподневном затишју.

Било је тачно петнаест часова и три минута. Секунде је неко заборавио да прибележи мада је кумпјутер био презирно прецизан...

Међутим, нема потребе да се све сазна одједном! Жути трамвај је прикочио, а он није успео да искочи из њега, иако је његово радно место било много ближе од станице где се трамвај, по свим могућим правилима,  требао зауставити. Није имао среће. Врата су и овога пута остала затворена. Баш као и сваком приликом. Сачекао је, дакле, да се трамвај комотно заустави на станици. Овде је без рамишљања сјурио у метро и грдно опсовао. Заборавио је да нема потребе да силази у подземље: од прошлога петка ради на новом радном месту. Уместо библиотеке радио је у туристичкој агенцији. Приближавао се свом коначном циљу где ће изустити своју прву - по свему судећи никада не довршену реченицу - без субјекта. Али никада није изистински волео граматику. Ни у основној школи, још мање у гимназији, а да не говоримо о ужасу на факултету. Био је сањар као и сво они, који студирају књижевност. Највише је волео да сања. Та мана му је проистекла од превелике дозе мака у колачима којима га је кљукала сада већ покојна баба, чије презиме никада није сазнао. Сањао је  у обданишту, у школи, у гимназији и на факултету. Наставио је тако и на свом првом радном месту, на шалтеру за продају карата метроа. Затим је наставио на каси луна-парка, на одсеку за мали возић, који је саобраћао од кућице седам патуљака, где је Снежана тек требала  да стигне, па све до огромног, заспалог xина који му је увек био узор у сваком смислу.

Лако је подносио топлоту, спавао је непрекидно у истом ритму дисања, а да се неким случајем ипак пробудио лако би могао да стигне било куда где је наумио: могло је то да буде макар и најпустије острво усред Тихог океана. Рецимо источније, па онда, још мало на север од Тахитија - ма, било где!  Пре је почео да гледа и да се сналази по картама света него што је научио да беспрекорно чита и да пише. Имао је урођени њух за плавим пространствима и за оним ситним бубуљицама на хартији, која су означавала острва. Растао је тако у правог географа мада је обожавао фудбал и мрзрео граматику. Ипак је студирао књижевност и диломирао са сасвим добрим резултатом, мада се често дешавало да је заспао над неком мапом и тако закаснио на испит. Нарочито му се то дешавало када је полагао... Али зар вас то заиста толико занима? Ма, хајте молим вас, пардон - Вас! Није то толико важно.  Ако за вас, односно, за Вас и јесте - за мене оупште није. Често је сањао. Међутим, сањао је само један једини сан. Било је то пусто острво - наравно не мислим на недостатак вегетације - а око њега плаветнило (ни у ком случају било ког, већ једино могућег!) Тихог океана. Био је вредан. Прочитао је сву лектиру о поменутом океану и о његовом живом свету. Знао је све дубине, сва  брда и долине испод пучине мора. Био је зналац свих риба, биљака, немани и створова океана и тачно је умео наброји сва острва и њихову историју, не изостављајући из вида ни етнографију народа тог примамљивог поднебља. Знао је све националне заставе и химне везане за тај регион, а знао је чак и да наведе 99,02% имена и број становништва свих острва, која се налазе између Америке и Азије не заборављајући ни Нови Зеланд са Аустралијом. Он није био од оних, који је само маштао. Не, он је сањао и планирао. Никада није имитирао свој одлазак са великом овацијом, па да три недеље не излази из свога стана имитирајући боравак на другом крају света. То је био неко сасвим други. Нађите већ сами у којој се мојој причи тај јунак налази!

Није волео Европу. Била му је и сувише лицемерна и набрекла од силних национализама, мржњи, уједињења и мимоилажења. Мрзео је да рано устаје и да жури на посао. Ујутро у пола осам био је и сувише поспан за тако нешто. Цео овај град од два милиона становника био му је изопачен  и празан. А он је само хтео тишину и мир. За њега је сан био последица сувишног мака, а узрок је био негде сасвим другде. Слабо је зарађивао, међутим апсурд не би био апсурд да није живота. Тако је једног лепог дана - не брините неће наићи ни Ивица ни Марица нити вук и Црвенкапа (!) - пронашао је пластични коверат пун долара!  Поспаност је одједном  нестала. Годинама, деценијама је учио и радио штедећи сваку мању или већу своту за свој, коначни, обрачун са Европом. Престао је да сања јер је сан постао јава.  Није знао коме да се обрати. Мајка му је рекла да доларе однесе у полицију, отац му је већ наговештавао затвор јер су полицајци били глупи и сумњичави. Они су веровали само у пендрек и  то само у свој пендрек и евентуално у дреку надлежног са сендвичем под зубима. Брат му је саветовао да приложи цркви, а свештеник, будући да није веровао, сугерисао му је да излечи највећу бољку:  пусти и узалудни сан. Десетину суме је оставио иза иконе Светога Николаја. Послушао је самога себе и купио авионску карту. Зар није био егоиста?  Ко му је доставио доларе? Да се није неко са оне стране нашалио са њим? Или је то можда било искушење? Ја не знам да Вам одговорим на сва та питања, јер га, уистину, нисам баш сувише добро познавао већ само онако, овлаш, као што се људи данас и знају, у главном, у овом Велеграду. Али једну тајну морам да поделим са Вама, која има и те како дубоке везе са њим. То свакако морам да Вам учиним. Верујте ми на часну реч ни једном нисам са њим попио пиво. Кажу да и није био неки боемски тип. Сваку је пару  штедео за своје путовање. Он је веровао. Када је одлазио на аеродром, човеку, који је седео и просио за своје насушно вино са два деци рума, пружио је скоро једну трећину оних пара, које је случајно нашао испод моста где су веома ретки пешачи, јер се по Дунаву ретко хода. Ах да, опростићете ми! Заборавио сам да Вам напоменем једну малу чињеницу да је наш јунак, господин Сањар, обожавао све што је у вези са водом, па тако и веслање. Девет година је веслао јер је веровао да ће му једнога дана то умеће веома добро доћи. И није се преварио. Путовао је двадесет и девет часова авионом узимајући у обзир и нека краћа чекања у Лондону, Сингапуру и у Сиднеју. Оданде је кренуо лађом, а затим малим  бродићем у једном правцу. Како је сазнао за то острво, где се на крају ипак искрцао и рекао своју прву недовршену реченицу, изгледа никада нећемо сазнати. Но, то није ни важно.  Стигао је на ненасељено острвце усред Тихог окена у четрнаест и тридесет и седам и са највећим ужитком попио гутљај слане воде. Ћутао је и седео немо, јер се највећа остварења стварају и дочекују тихо и достојанствено. Европа је била удаљена за читав један дан, а он је тада са великим уздахом задовољства рекао: "Сва срећа, овде нема..."

Два дана касније када се сазнало шта се заиста  десило, на свим телевизијским екранима света појавила се реченица: "Европа је уништила још једно острво!"  Неко је притиснуо дугме и испробана је најновија ракета под именом ЕВРОПА. Компјутери су тачно одредили удаљеност и са милиметарном прецизношћу погодили острвце чије се име ускоро жвакало у свим ударним вестима. Верујем да сте и Ви чули за...

Јадна Хулија

Снажни и здрави, помало жути зуби су халапљиво мрвили број осам. Када је попреко расекао зелену паприку учинило му се као да види контуре  осмице, поштено је опсовао природу и уз грохот почео да жваће. Своје прљаве, масне руке је обрисао о своје исто тако нечисте панталоне и кренуо да отвара свој најбољи дућан са једном једином робом: са својом женом. Пре него што помислите на нешто сасвим неморално и противно хришћанским начелима, могу да вас уверим да није био од оних, који су своју рођену супругу драговољно продавали непознатим мушкарцима ради телесних уживања. Не,  уопште није било речи о томе. Он је пуштао у робу оно, чега се нико не би сетио да продаје, а камоли да купи. Па, ипак, Хуан је успевао у томе.

Није се знало одакле потиче. Говоркало се да је негде из јужних крајева где су xунгле мрачне и опасне и где се у католичким црквама крстови обликују од перјане змије, док је сам олтар сав изрезбарен чудним симболима старих враxбина и бајања из доба пре доласка Шпанаца. Он је био једини, који је тачно знао одакле долази, али је још боље знао, куда стреми. Једино није рачунао на, али да не предухитримо...

Своју  жену је поштено хранио и давао јој довољно да се одржи у животу, но поред свих незаобилазних кућних послова - свакога дана у години -  после велике сијесте, морала је да седи насред своје једнособне куће и да ћути. Људи су долазили и плаћали само да је виде и то не дуже од  два минута. Сви су обавезно морали да се придржавају реда и прописа домаћина Хуана. Тако је писало изнад улаза са исквареним правописом и још ужаснијим шакописом. Невеште руке као да нису успеле да се одлуче да ли ће се користити писаним или штампаним словима, без успеха да се донесе коначан избор, аутор се послужио са оба начина и то у истој речи. Није био важан изглед и лепота слова, а лепота, по правилу, уопште није била добродошла у ову кућу. Она се свесно избегавала у сваком смислу. Људи су долазили чак из невероватно удаљених градова и крајева и остављали сав свој тешко зарађени новац, на велику радост Хуана.

Хулију је упознао у једном забаченом сеоцету. Била је осмо дете убого сиромашне фамилије, која се издржавала узгајањем кукуруза. Годинама су и они сами постали исти као што је био њихов једини извор малих прихода: ситан, мрк и тврд. На највеће изненађење породице, Хуан је одмах  одлучио да је запроси, иако ју је свега два минута видео. Одмах му је постало јасно да ће тај брак бити више него успешан и надасве уносан. Њени родитељи су се просто запрепастили када су чули за његов избор. Били су уверени да ће њихова Хулија целога живота окопавати кукуруз на њиховом парчету земљишта, које су ватром украли од xунгле. Наговарали су га да се одлучи за неку другу њихову ћерку, међутим, он је остао непоколебљив при свом свесном избору. Замолили су га да добро размисли и да проведе ноћ негде далеко од њиховог прага, како се брука - у коју нису имали никакву сумњу да ће се већ сутрадан десити - не би прочула по целом селу, на велико подсмевање и ругло комшилука.

Хуан је био човек у годинама када су његови вршњаци већ навелико имали по троје деце. Он је тражио своју срећу. Није тачно могао дефинисати шта је подразумевао под тим појмом али је изнад свега волео свој сан. А тај сан је био веома једноставан. Лежао би по цео дан у хладу и пијуцкао пиво уместо текиле. Није тражио да буде толико богат али жеђ за славом му је одузимала здрав разум. Није волео да чита, а још мање да пише, потписивао се само у најређем случају. И онај натпис изнад улаза одузео му је читавих недељу дана, а он се састојао од свега пет речи. Свега је једном у животу видео  циркусанте и дивио се њиховим акробацијама, међутим, далеко највећи утисак остављали су на њега плакати великог формата, а нарочито она огромна, црвеном бојом одштампана имена. То је, значи, успех! То је, дакле, слава! Имао је свега осам година када је решио да стекне славу и да се и његово име једнога дана појави на огромним шареним огласима. Замишљао је како ће на челу густог текста његово име  бити одштампано масном црвеном бојом. О томе је размишљао и када је био министрант на мисама и када је чувао стадо оваца по околним пољанама. И никоме није говорио о својој одлуци и о начину остваривања свога најтајновитијег сна. Било је тешко не говорити о томе. Али издржао је и најзад нашао оно што је тражио. Онај, коме се молио, доделио му је срећу да без већег напора оствари своју жељу. Трагао је по целом Мексику и  све до своје тридесете године није наилазио на одговарајући начин како да постане славан. И тада му се десило чудо. Чуо је легенду о Хулији која је живела у забаченом селу на врелом југу. Пожурио је јер је осећао да је најзад куцнуо час остварења његових планова. Током свих ових година радио је по многим местима са разним задужењима, а понајвише као чувар стоке. То му је највише одговарало. По цео дан је био сам и нико му није сметао, нити му је ометао снове у које је изнад свега веровао. То му је давало оно што други нису имали или тек у веома малом броју случајева: поседовао је чудан мир и одлучност. Међутим, тај привидан мир долазио је из тамних одаја мутних сила, које је он добро познавао.

Хулију је оженио одмах, већ следећег дана. Хуан - човек из далека -  Хулијиним родитељима је оставио, за њихове појмове, баснословну своту за коју су могли да купе чак петнаестак оваца или три краве. За њих је то било право богатство. Но, не треба смакнути са ума ни чињеницу да је венчање њихове осме ћерке био неочекивани догађај. Хулија је већ напунила  двадесет и трећу годину, а у том крају  девојке су се веома рано удавале са својих једва напуњених шеснаест лета, у неким неретким случајевима, ако би девојчица била довољно лепа и телесно заобљена чак и раније. Свадба није била свечана, после венчања у скромној црквици, Хуан је једва дочекао да се попије по која чашица текиле и поједе пар врелих и љутих тортиља. Одмах је кренуо са својом новопеченом супругом да се никада више не врате у ово место. Нико их више из села, нити од чланова породице није видео, међутим,  незадуго се прочула вест о несва-кидашњем успеху њиховог брака. Знало се и препричавало се широм Мексика. Било је то средином прошлога века. 

Није прошло ни недељу дана, Хуан се настанио са својом Хулијом у једном граду осредње величине. Журно је отворио свој неуобичајени  дућан. Прво је својој жени заповедио да се сваког касног поподнева појави пред њиховом кућом да одстоји пола сата и да ужива у заласку сунца. Она је то урадила без тога да је могла било шта да замери или да коментарише. Људи су пролазили и са згражавањем су примећивали њену прилику како гледа у залазеће сунце. Но, није била у питању свакодневна ствар буљења у звезду која залази, било је ту нечег неописивог и нечувеног. Тако нешто још нико од живих људи овога града није ни чуо, а камоли да је уживо видео. Хуан је после недељу дана - док је најзад успео да напише натпис изнад улаза -  посадио своју жену насред своје једнособне куће. Овде је било неупоредиво пријатније и хладније. Давао би јој сок од поморанxе, Хулија је споро испијала омиљено освежавајуће пиће и није казивала ни једну једину реч. Људи су долазили и остављали паре у дрвено чанче како би могли да уђу да је виде и да оду са новим искуством на уснама и са разним изразима очију. Вест се брзо ширила и из дана у дан, све је више посетилаца долазило да би за два минута могли да стекну сасвим нов утисак о животу и о чуду  природе, сметнувши са ума ону најважнију, људску природу за коју су и сами заборављали. Али  моменат се неизбежно приближавао.

Хуан је постао све богатији и почео да пије пиво, то је за Хулију значило више сока, сада већ и од ананаса уз укусну вечеру и све лепше хаљине од праве кинеске свиле. Тако је она - мада никада није тежила ка томе - све више долазила до изражаја: љубопитљиви људи, жене и деца су са још већим еланом долазили да је виде. Неки су одмах поново плаћали како би још једном могли да виде Хулију, остављајући тако на улазу своје тешко стечене паре. Интересантно, највише су долазили најсиромашнији и остављали скоро целодневу плату наднице, јер су се цене улазница, сразмерно са интересовањем, временом, повећавале по неколико пута. Хуан је почео  реално да размишља о набавци плаката великог формата и о одговарајућој штамапарији. Успео је!  За неколико месеци, његово име је обишло читаву регију, да би незадуго стигло чак до главнога града Сијудад Мехика. Хуан је зарађивао нечувене паре, захваљујући својој жени, на коју се - истина, веома тешко али ипак - навикао. Мада о томе никада није говорио. Љубав је са њом водио у потпуном мраку, понајчешће је замишљао неке сасвим друге жене и девојке, које је сретао у својој кући. Са успоном његове славе све је чешће јео зелене, љуте паприке, које су када би их преполовио оцртавале облик осмице. Постепено је почео да жваће чили папричице, а у последње време све је то заливао, уместо сањаним и оствареним пивом, старом текилом. Ни сам није умео да објасни феномен свог невероватног ужитка и потреби да осећа љутину, која га је доводила до непојмљивог ужитка. Већину пара је трошио на егзотичне зачине који су били љући од свих, раније веома уважаваних папричица, овог поднебља. Временом је постао избирљив, трудио се да пије све жешћу текилу. Његова опсесија је постала неиздржива. Што је био славнији све се више кљукао папреним зачинима и заливао жестоким пићима високог нивоа алкохола. Количине су биле све веће и веће. Хулија је само седела и ћутала док је испијала свој сок од ананаса. Она је целога живота горела изунутра, а то се од њеног рођења оцртавало на њеном лицу. Била је најружнија жена која је икада угледала овај свет. Хуан је био наочит човек и неизмерно се кљукао јер је имао несхваћену и неутољену потребу да своју утробу набије жестином и љутином. Његов израз лица се укочио после непознате инфекције и није више смео дуго да се задржава на сунцу. У међувремену је заборавио да се присети старе пословице: "С ким си, такав си." Трајало је то годинама и Хулија је, неочекивано, затруднела. Она је са својом трудноћом још више поружнела. Људи су се крстили, смејали, сажаљевали, запрепашћавали и остајали без речи. Једно су сви учинили, захваљивали су Богу што нису они уместо Хулије чудо због којег се плаћа да се види. О Хулији заправо, нико ништа није знао, а она је ћутке подносила и трпела своју ружноћу и све оно што јој муж чини. Размишљала је о затечености и о судбини, која јој је дата и због које је постала позната. Њу, међутим, то уопште није интересовало, она је у својим мислима била далеко од свега тога. Размишљала је о кукурузу својих родитеља и опраштала свима онима, који су долазили да је виде. Највише је опраштала своме мужу и била негде захвална за сокове и за свилу. Да је није оженио никада не би била у могућности да се тако богато и раскошно облачи, тешила се и захвљивала Богу на његовој благодети. Хуан је све мање био код своје куће. Посећивао је јавне куће и заразио се од неке риђокосе. Како је време протицало, дозе паприке и текиле су се утростручиле. Хулија се у себи  све више удаљавала од своје ружноће и радовала се животу и Богу, који ју је, ето, удостојио да зачне и да роди дете. О таквој срећи никада није могла чак ни да машта, а поготову да зажели. Када је најзад дошло време, Хулија није преживела порођај. Дете се родило мртво. Оно је у моменту одлучило да се врати Богу без тога да је угледало овај и овакав земаљски свет. По облику црта лица, дете је било потпуно налик на мајку.

Хуан је са грчевима и несносним боловима проводио своје дане, а пошто му је и надаље требао новац да утоли своје жестоке прохтеве, дао је да се тела покојне супруге и детета балсамују. Још читавих осам месеци је показивао њихове мумије, а он је сам жив сагоревао и сасвим очекивано ишчезнуо једног, изузетно врелог дана док је жвакао љуту чили папричицу.

Тај град и данас одише мирисом љутих зачина, мада у њему више нико не станује. Како се говори, град је нестао у једном дану, његови становници су се разбежали и са собом понели све могуће заразе, које су им се појављивале по целом телу. И сви су се на моменат сетили јадне Хулије  и - уз псовку због казне, која их је задесила - потпуно заборавили на њену ћутњу и смерност. Хуана нико више није спомињао, пао је у потпуни заборав али игром судбине, ипак је остварио свој сан. Једино, а то знам сасвим сигурно, није рачунао да ће његова тренутна слава неизбежно  пасти у сенку лика и имена његове Хулије. Па тако, његов подухват и није  уродио дуготрајним плодом, чак га је и она - од које никада није стрепео нити је осећао било какву угроженост, јер му је искључиво представљала нужно  средство за славу -  заувек поразила  -  а памћење га је крунисало, за њега најстрашнијом казном: венцем немилосрдног заборава.

Зачарани круг зелене флаше

Ако је неко цео свој век провео као златар и насушно додиривао и превртао злато, то још не мора да значи да је његов живот вреднији од човека који је током целог свог постојања газио по блату пиринчаног поља, а зној уписивао по сваком квадратном сантиметру свога похабаног рукава.

Лепа и мудра изрека зар не? Међутим, она нема  никакве везе са овом причом која почиње у светлуцању лепог папира и у меком али помало неугодном цијукању те исте хартије приликом увијања зелене флаше. Разлика између источњачког причања и западне новеле јесте у томе што се у овој другој бит и суштина увек казује на директан или индиректан начин већ на самом почетку, док се на древном Истоку прво дају образложења и тек на крају следи закључак. Ова суштинска супротност схватања и погледа на наш живот и дан данас постоји и чини ми се да се Исток све више удаљава од наше свакодневице (или баш супротно?), но питање је  да ли је запад онај прави и једино могући пут? Све ми се више чини да није. И добро што није. Зато вас молим да не журите са читањем мојих апсурдних новела - па тако ни ове - јер се њихова суштина не налази  у читању до задњег слога већ у наставку приче, која се завршава не у мом тексту већ у Вама самима.

И тако, спремали су се на годишњицу брака својих блиских пријатеља. У својој журби нису обратили довољно пажње на укус - искрено речено за њега у овом моменту и нису нешто много хтели да знају - јер је њихово пријатељство трајало у мршавом размаку од коментара због неповољног датума сусрета, преко тренутачне главобоље, па све до псовке због одсутне и одбегле смелости да се једноставно каже (ох, нема већег страха од евентуалног скандала...): "Те проклете журке се увек баш тада приређују када је човек највише преморен и када му није стало нидочега сем до седења у врелој води и буљења у ништа."  О њиховом браку (па добро, о чијем сад браку?) не би се могло много интересантног рећи, можда једино то, што су, у ствари, више живели споредно но заједно. Имали су стан, јурили су по цео дан и замерали због разбацаних мушких сокана и нехајног пребацивања прљавих ствари преко опраног доњег веша. Са друге стране, сваког парног дана у недељи следила су поновна пребацивања и свађе због неопегланих кошуља и неприпремљеног ручка. (још увек не знам о којој се породици ради!) Тако су припадници извештачених осмеха, од када је света и века, одлазили једни другима на журке и посете са истим смешком на лицу и са једва приметним борама око усана и сенкама подочњака у чијим се разбијеним огледалцима шћућурила извештаченост. У својој метаморфози нису били довољно успешни.  Једни код других - као несуђени драмски критичари - до танчина су примећивали нестручност, па су на тај начин тачно препознавали глад и жеђ за зачињеним трачевима, о размени папрено поганих и преслано љубоморних погледа, а не у последњем реду, један од главних мотива беше добра клопа и бесплатно пиће, чији су укус вазда носили са собом у резерви по својим масним xеповима, ноздрвама и разним деловима језика. Том приликом нису заборављали ни најмању ситницу: она је неизоставно имала на малом прсту прстен од белога злата док је он одувек волео да му се омања златна алка или  минђуша цакли у десном увету. (е, најзад...али чекај мало, који су сад на тапету: гости или  домаћини? ово већ постаје помало досадно!) 

Формалност је захтевала да понесу пиће са собом, притом се у колима развила права свађа због зелене флаше и њеног садржаја. Нико, ни она, а још мање он, нису знали за укус својих дугогодишњих пријатеља. На крају свађе се ипак сагласише (где то сад има?) да их укус пријатеља уопште и не занима, нека се радују што су уопште добили ту зелену флашу са непознатом аромом течности која се кезила на њих. Морам да вам признам,  према свим стварима су у потпуности имали исти однос. Били су вазда брзоплети и нехајни, изузев оних случајева, када су они сами били домаћини. Уз сударе наочара у перфектној збрци парфема, као залутали пастири у палати вилењака, расипали су се поздрави и уобичајене фразе са неминовним показивањем дејства најмодерније зубне пасте. Тако се зелена флаша  истога момента - са нескривеном жудњом - опростила од уображеног малог прста са белим златом на себи. Свилене рукавице розе боје биле су меке и топле, међутим, зелена флаша се ускоро нашла на поду одмах крај улаза, и остала непримећена све до краја журке. 

Домаћин је климао главом и подсећао своју супругу на такозване пријатеље који, ето, и после петнаестак година не знају за њихов истанчани укус. Уз те речи верно и сасвим ноншалантно придружио се коњак, док су се прсти домаћина - ујутро у пола шест - убрзано и сасвим намерно, (колико пута сам већ рекао да случајност не постоји! и никако да се то запамти!) поново сусретали и истом жустрином налазили у црно-белом свету, који је непресушно одавао сопствене гласове. У целом том метежу и надвикивању, а да не говоримо о сасвим некултурном упадању у реч - пардон звука -, његови су прсти  били прави зналци и управљачи система. На крају би танки и дуги прсти све те појединачне звукове свели под своју контролу и једноставно их претворили у склад и хармонију. Ето, ко би још помислио да је свирање клавира богзна како тешка ствар? (после овога, вала, нико...)

И тако је зелена флаша пар дана стајала крај улаза. Касније се придружила, још увек нераспакована, гомили разних колега сличне али не  и исте судбине. Разлика између ње и осталих боца била је у томе што су све оне биле не само лишене лепог паковања већ су биле и начете. Наравно, међу флашама се о томе није дискутовало али је зелена флаша остала у тој кући потпуно нетакнута ништа мање од две године и петнаестак и по дана. Затим је поново кренула на пут, авионом. Требала је да пређе преко океана да би се обрела у друштву о којем никада није ни могла да сања. Као прво, она је била повод неугодне ситуације када се испоставило да је брат од човека, који је са собом - а нарочито у десном малом прсту - свуда и неизоставно носио тајну стручног надгледања и усклађивања хармоније усамљених гласова црно-белог света, постао прави правцати антиалкохоличар. То самоме по себи и не би предстваљао никакав проблем, међутим, чињеница да је његова прошлост била сасвим заташкана пред увек будним носом сасвим свеже супруге, (а ла Холивуд?)(Слушај ти, боље да се више не мешаш у моју причу!) која је у њему видела успешног, тек двадесет година старијег - узгред буди речено пребогатог -  човека, добила је сасвим нови карактер. (ово је прва логична реченица у целој овој заврзлами...) Човек са заташканом прошлошћу испрва се бавио продајом печених крилаца, као што је то видео у свом омиљеном граду код куће, затим је полако и постепено, на потпуно својствен начин, проширио тезгу. Бифе, кантина, ресторанчић, ресторан да би на крају отворио чак и хотел. Наравно, као свуда под небеским сводом, морао је да плаћа и да подмићује, а понекад и да утерује рачуне и дугове. Тако је његова радња ипак избегла да преко ноћи одлети у ваздух. Човек са златном наруквицом на црном рукаву свилене кошуље, требао је током година свога рада, да испије море вискија и да мезети прегршт поломљених људских костију, како би се дочепао богатства. Чинио је то све до онога дана када је преко ноћи (захваљујући својој економској моћи) постао поштен и уважени домаћин, који резонује трезвено и живи богоугодно како по државу тако и по цркву и елитно друштво. У то је била уверена и девојка - сада већ мисис - која је тек нешто мање од двадесет и две године (минус две) била млађа од њега. О тој ситници, као и о целокупном дотадашњем његовом животу - који ни у најмању руку није био наиван, а још мање безазлен - разуме се, већ поменута срећна супруга ништа није знала, а камоли онај мали прст са тајном дирки клавира под ноктом.

Тако клавириста није могао имати било какав увид у његов садашњи начин постојања. Да је човек, са диркама клавира у мозгу, могао да претпостави која ће свађа испасти због те несрећне зелене флаше, засигурно би проклео и дан и моменат када се уоште сетио да је понесе са собом преко океана.

Није прошло ни две недеље, зелена флаша се нашла у друштву пензионера чије су мисли биле у прошлости, а тело у садашњости.  У старачком дому - захваљујући младој црнкињи - није дуго остала,  пошто је алкохол, у лепо написаном и још лепше уоквиреном кућном реду крај неизоставне заставе, био најстрожије забрањен. Црнкиња је била млада, редовито је одлазила недељом у цркву и певала у хору. Цела црква је стала на ноге када би се заориле познате песме: "Зашто баш ја Господе?", "Нико не зна", и "Када су свеци ходили". Млада девојка је једино тада била срећна, цело јој је тело прожимала неописива усхићеност и весеље. Та неописива раздраганост се јављала нарочито о Божићу и о Васкрсу када је пастор дивно проповедао о љубави и о спасењу Света. У својим сновима је одувек маштала о срећној породици са мноштвом црне деце. Своје је жеље увек казивала пред сликом Христа, која је била једина декорација у баптистичкој богомољи. Његово бело, озарено лице одувек јој се допало и  подстицало је да постави посебно питање о боји Христове коже, међутим, своју, помало чудну и шкакљиву знатижељу, никада ни са киме није успела да подели.

Живела је једноставно са свим оним проблемима, који постоје у друштву у ком је човек принуђен да цео свој век проживи као припадник мањине. Навикла је да живи са тим усудом или већ судбином и гледала да избегне било какву конфронтацију. Зелена флаша јој није ништа посебно значила, сем што ју је слика етикете често враћала у свет маште и снова. Замишљала је далеки европски континент са старим црквама, украшеним грађевинама и романтичним трговима.

За њен живот бисте засигурно рекли да је досадан и да није тема за причу. Међутим, никако се не бих сложио са таквом примедбом. Живела је једноставно и срећно, хорско певање јој је значило све и предсатављало једини прави смисао живота. Имала је оно за чим су многи трагали: имала је ради чега да живи. Приликом првог великог празника, када су се обавезно окупљале фамилије око печене ћуретине, понела је зелену флашу у нади да је поклони. Тако је за Божић волшебна флаша, по ко зна који пут,  поново обукла лепу одору од свиленог папира и послужила као дар родбини, која се обрадовала лепом поклону, пристиглом чак из далеке Европе.

Како и на који начин је поменута флаша стигла у Њујорк и то баш на дан Јом кипура не питајте ме, али се она баш тог важног датума нашла на столу свечано обучене фамилије, која је сва зарасла у зулуфе славила велики празник.

Поделићу ову причу са вама онако како сам је и ја, сасвим случајно, чуо. После кратке молитве и благослова почело је весело чаврљање за трпезом до момента када се испоставило да текућина у зеленој флаши није  кошер. Отац се запрепастио баш као и онога дана када му је трогодишњи син саопштио  да  му је једина жеља да се покрсти јер му се изузетно допао кип светог Фрање у италијанској  и слика светог Патрика у ирској католичкој цркви. Отац је сматрао да га Бог или неко сасвим други, "име му се не помињало! пљу,пљу,пљу..." поново куша. "Како ли је само стигао у те цркве?" Баш као и тада, прво се био наљутио и пре но што му је рука учинила погршан покрет, ипак се прибрао и кисело насмешио. Био је то, у ствари, више горак кез него ли прави осмех. Прибравши се, наместио је своју капицу и зализао зулуфе. Сину је, притом, саветовао да сачека да напуни тринаесту годину, а флашу је уз одређене псовке заменио са кошер вином. На питање, како  је та флаша уопште стигла у њихову кућу, трећа ћерка по реду  - на његово велико чуђење - бојажљиво је признала да је добила од неког младића, који јој је у знак искрене пажње и симпатије, поклонио за празник. И она сама је била изненађења јер је заљубљеном младићу Јом кипур тек једном споменула. О ружи, коју је добила, разуме се, није ни слог прозборила, њу је у тајности ставила под своје јастуче. Отац је замерио због необавештености појединаца, младих сународника, који више не хају за старе прописе и обичаје.  Трећа  ћерка по реду је потпуно задржала у тајности чиљеницу да се уопште није радило о неком немарном изроду свога народа већ о згодном црном младићу који је слушао реге музику и стално вукао са собом књигу Алекса Хелија: Корени. Међутим, баш та његова светло браун кожа, поготову на врату и на прстима, деловала је на њу веома привлачно.

Како ли се све то завршило ко ће га знати? Но флаша је била узрок њихове продужене притајене симпатије, међутим ни то није дуго потрајало. Педесет и два дана касније, зелена флаша је кренула са својим неоткривеним пићем у себи на ново путешествије. Нашла се на шанку познатог паба на Петој авенији, који је од тада већ претворен у нешто сасвим друго, међутим, то уопште није важно за ову причу.

Стари Грк, сав зарастао у густе брчине,  зачуђено је приметио да се она сасвим изненада задесила на његовом шанку. Таман када је свој поглед извадио из сапунице и кренуо да приупита: "Ко је ову непознату зелену флашу  заборавио?", у пабу је сем њега био још једино стари xубокс који је весело свирао Елвисове хитове. Одушевио се несвакидашњем пићу и таман када се намерачио да је понесе кући да је попије у друштву, вечито веселе фамилије, зелена флаша се изненада померила и пожелела довиђења у облику младог тамнопутог момка - чији су се родитељи пред Други светски рат доселили из Бомбаја. Млади Индус се нагло вратио и сасвим неочекивано честитао кинеску нову годину. Дебели власник се захвалио и помислио: "Овај младић је очигледно пролупао." Млади Индус је био наредник америчке војске, а зелену флашу је добио од једне дивне девојке, која му је била трећа по реду. Међутим, о томе се ионако не прича. Док су се претпрошле ноћи запили у истом пабу, младић, потпуно непознатог порекла, пожелео му је срећан одлазак у Европу. Млади официр је кренуо у Немачку, а затим преко Мађарске у Македонију. Зелену флашу је после месец дана проведеног у крилу лепе, плавокосе Мађарице, оставио на њеном столу за успомену на незаборавне тренутке њиховог међусобног исцрпљивања. Ох, било је и чега да се присећају!

Плавокоса девојка је годишње једном обавезно одлазила у Будимпешту код своје сестре која је вечито носила на малом прсту уображени прстен од белога злата. За имендан сестри је  поклонила горку успомену о момку који јој је наговештавао скорашњи одлазак у Америку. Међутим, снови су остали у свом свету, а она је у намери да  их се заувек реши, поступила најпаметније: задњи опипљиви доказ њеног разочарења је одстранила из свога живота. Зелена флаша се насмешила, поново додирнула и намигнула познатом прстену на малом прсту. Наравно, нико ништа није приметио сем зелене флаше док се, сва важна, ускоро нашла у фрижидеру. Оданде више није било куда или можда ипак...

Лула оборила реч

Онижи човек са смешном капом на глави енергично је отворио врата антикварнице. Сребрно звонце је весело заиграло уз симпатични, весели звонки гласић. Са собом је уносио ужурбаност и нелагодност због прокислог мантила. Напољу је било право невреме, а људи су се, просто, галопирајући склањали у радње најужег центра велеграда.

Смешну капу  није скидао - она је весело расипала око себе бујно задовољство и просто одисала нечувеном ароганцијом према свему што  није било ни налик на њу. Ко би само успео да буде упадљивији и нарцисоиднији од ње?  Признаћете и сами, то је заиста веома тешко изводљиво. Њене јарке боје - које су неминовно подсећале на шпанску заставу - није било лако превазићи.

Онижи човек био је сликар и као такав - потпуно очекивано - беше и страствени пушач. Но, он је квалитетне цигаре пушио искључиво на Куби уз незаобилазни рум у старом делу Хаване или Хабане ( за оне који говоре шпански то није представљао никакав проблем, за њих ова упадљива разлика једноставно и није постојала). Међутим, када је боравио код куће, у Европи, незаобилазни део његове појаве беше запаљена лула. У овоме моменту, наравно, лула му се скривала у десном xепу, већ поменутог, навлаженог мантила. Брзо је прешао погледом преко милиона старих, добро очуваних, разнобојних стварчица, златних грчких минђуша, сребрних бурмутица, бакрених и позлаћених свећњака, делова старог француског и бечког намештаја, потамнелих бројаница, јапанских лепеза, персијских шаховских фигура од слоноваче, послужавника и књига штампаних готицом и латиницом. Једино је, али  заиста само на трен, застао код руских икона из седамнаестог века и љутито прозборио нешто у себи и наставио да трага по радњи. Најзад их је нашао! Биле су то лепо урађене луле, које су га просто опчиниле својом лепотом. Нарочито га је освојила једна омања, мајсторски урађена, од трешњиног дрвета са сребрним поклопцем. Посебно му се допао урезани једрењак, који се борио са валовима. Тиме је лула постала прави уникат. Пажљиво је је окретао  међу својим прстима, и што ју је дуже посматрао лула му је постајала све интересантнија и примамљивија. На доњем делу луле била је причвршћена малена сребрна плочица са натписом: "Лондон 1817."

Продавац се већ био обрадовао и у себи започео калкулацију. Међутим, сликар није имао при себи довољно пара. Сав одушевљен, онижи човек је кренуо својим путем, у намери да се за пар дана  врати и купи изабрану лулу. Продавац је иза својих танких наочара и зулуфа, такође био задовољан, помиловао је изабрану лулу и завезао малу црвену машну о дршку, што је требало да га подсети да више није за продају. У међувремену, киша је потпуно престала, а сунце се полако, срамежљиво промолило.

Сликар сав задовољан сео је у своју омиљену кафану, наручио је капућино, рум и са ужитком припалио лулу. Док је уживао у мирису и ароми дувана, комотно је разгледао и са презиром одмеравао пролазнике и помишљао на одлазак на Крит. Код куће га је чекало започето платно и порука на секретарици. Морао је још истога дана хитно да оде у  Праг. А за пар дана је имао изложбу у Милану.

Вративши се у свој град  одмах је полетео у запамћену антикварницу где га је - претпостављао је - чекала изабрана лула. Једино је сметнуо са ума да је од  оног кишовитог дана прошло три пуна месеца. Наравно, лула је већ била продата. Онижи човек је излудео, напрасито је нападао јадног продавца и сав помахнитао, завијен псовкама и пљувањем, напустио радњу. Сликару се учини као да је и сребрно звонце  иронично зазвечало. Стога га је дохватио и свом снагом одвалио од рагастова. Бацио га је насред улице. Људи су се окретали за подивљалим човеком, а он је не обазирући се на њих, кривио цео свет. По устаљеном обичају, једино у себи није налазио никакву омашку или грешку. Сликар се вратио својим платнима и решио да се никада више не сети луле са урезаним једрењаком.

Пролазиле су године и он је постајао све угледнији и признатији уметник. Имао је изложбе на многим местима земаљске кугле. Успех за успехом, пријем за пријемом, почасна чланства у разним одабраним друштвима, познанства и материјална безбедност - били су неизоставни део његовог живота. Све га је то сустизало по устаљеном реду. Учинило му се да је цењен и да га многи воле, неизмерно је уживао у свему томе. На крају крајева, највише је волео самога себе. Сада је капућино пио са обавезном тортом са препуно шлага уз дупли рум. За посебним задовољством и са све израженијим, напућеним, одебљалим уснама дувао је дим својих све отменијих лула. Пролазнике уопште није примећивао. Био је уверен да је таленат дат сам од себе и нема никаве везе ни са пореклом нити са посебним реномеом. Посебно га је иритирао сваки покушај такве врсте предодређености.  Једино је веровао у свој рад и труд.

Наравно, о малом златном прстену са црним каменом на малом, масном прсту леве руке, ништа није казивао. 

Тако је једнога дана стигао до чувеног диригента, који је сваки пут своје одабрано друштво дочекивао са лептир-машном жуте боје и са чираком од чистог сребра у левој руци. Човек са неизоставном лептир машном био је у годинама и волео је да уз сочне сендвичиће са неизоставном кристалном чашом тешког црног вина у десној руци, нашироко приповеда о својим прецима несвакидашњег порекла. Држао је у евиденцији све своје претке уназад, чак до шеснаестог: белог орла. По његовом казивању, сви су они били веома необичне личности како у  каријери тако и у приватном животу. Радо је препричавао разне љубавне авантуре оца, дедова, прадедова, чикундедова, наврдедова,  курђела, аскурђела, курђума, курлебала, сукурдола, судепца, парђумана, озмикура, курајбера, па све до сајкатаве и белог орла. Сем веома узбудљивих догодовштина међу женским бутинама, било је ту и веома битних политичких и других интрига на највишем нивоу. У његове су приче тако улазили и поједини владари познатих европских царских и краљевских кућа, а нису изостајали ни историјски моменти, који су - по њему - често били у зависности од појединих поступака, па чак и ћефа, његових веома вештих и опасних предака. Свака стварчица у његовом стану одисала је старином и уз сваку је одмах могао да послужи неку интересантност или пикантерију.

Најпоноснији је био на три предмета од гомиле ствари, којима би позавиделе и многе колекције и антикварнице у граду. Био је то портрет  бркајлије: ратника са  почетка деветнаестог века, затим, уоквирени породични грб и једна веома интересантна лула. Што се тиче портрета - по казивању диригента - био му је посебно близак и то из више разлога. Најзначајнији детаљ приче о човеку, који је мрко гледао са ове, помало потамнеле слике, крио се у дугом ожиљку изнад левог ока. Њега је мајор, потоњи потпуковник, задобио чак по два пута приликом Наполеонових ратова негде у у Аустрији и у Русији. Наиме, као мајор аустријске војске бранио је свога бечког цара, док је ускоро, на ко зна који начин - сада већ као потпуковник - служио Наполеона борећи се против Руса, који су се крстили са три прста на исти начин као што се и он крстио заједно са многим генерацијама његових славних предака са Балкана. После пропасти француске империје, исти тај потпуковник је, добивши чин  пуковника, био радо виђен гост у руској царској фамилији. Посебно је био омиљен у круговима дворских дама, које су иза својих лепеза узбуђено хвалиле његове мушке способности.

Како је диригент са лукавим осмехом препричавао разне догодовштине и тајне бркатог предака, окупљено друштво састављено од познатих  хирурга, песника, сликара и писаца, уважених личности јавног живота и популарних глумаца уз неизоставне примадоне и бонвиване, уз бело и црно вино одушевљено је слушало енергичног диригента. Нико од композитора и диригената није био позван. Маестро је максимално пазио да буде једини, па тако и најбољи диригент у свом окружењу. Остале музичаре и диригенте чак није ни помињао. Штавише, забрањивао је да се њихова имена у његовом присуству, уопште, помињу. 

Уз тиху музику Моцарта и Дворжака гости су ћаскали и уживали у коктелу и у разним укусима јастога, јаретине, кавијара и богатог избора разних сирева и качкаваља. При крају незаборавне вечери, један од надалеко чувених глумаца, забављао је расположено друштво песмом уз клавир и масним вицевима на рачун политичара. У ваздуху је кружио мирис квалитатног дувана и одабраног француског коњака.

  - Само таленат и ништа друго!

  - Xаба вам таленат без порекла!

  Диригент и сликар су наставили разговор, попраћен неизоставним и невиђеним изливима хвалисања и самољубља. Дијалог је нагло прекинут попраћен нервозном гестикулацијом. На лицима се указала мржња, а по одајама се раширио задах збуњености и нелагодности. Сликар је љутито покушавао да се дочепа луле док га је у том покушају максимално спречавао зајапурени диригент. Из xепа диригента испадале су разне ноте и папирићи са пописом свих могућих врста инструмената. Из рукава сликара промолиле су се четкице и боје са започетим скицама пејзажа. Из њихових очију ударале су зелене змије и риђе шкорпије.

- А што не дате да дотакнем ту вашу лулу?

- Не може, за њу сам посебно емотивно везан.

- А где сте је купили?

- Какво сулудо питање? Зна се, све су ово реликвије мојих предака. Ову лулу је мој прадеда донео са собом из Холандије док се спремао да крене на Антиле.

- Интересантно. Ја сам пре неколико месеци исту ову лулу видео у антикварници недалеко од вашег стана. На доњем делу баш ове луле, на сребрној плочици пише: "Лондон 1817."

- То уопште није тачно. Ова лула потиче из Амстердама и рад је познатог холандског мајстора из 16. века.

- Дозволите да вам докажем...

- Обуздајте се, молим вас. Ја стојим иза мојих речи. Јамчим вам да је све тачно што сам рекао и вама и мојим уваженим пријатељима.

Жустру и уштогљену препирку прекинуо је шампањац, који се разлио по лицу зајапуреног диригента. Следио је шамар и псовка без иједне ноте и назива било каквог инструмента. У насталом комешању стаклено звоно, испод којег је блистала лула са урезаним једрењаком, пало је на под и разбило се у парампарчад. Лула је такође завршила на угланцаној паркети и под ногама дидигента и сликара. Успут се и портрет нашао  под леђима и гузовима људи у годинама, који су се извитоперено чупали за седе власи. Урамљени грб је у насталом хаосу полетео и разбио се о кристалну вазу, а стари пергамент се подерао између левог кљуна црног орла и десног уздигнутог копља са одесеченом турском главом.

Све се то збило у краћем року него што је било ко могао да одреагује. Од свих реликвија остао је крш и лом. У зубима је остајала мржња и кап крви, која је споро клизила низ браду.

- Ипак сам био у праву... лажове!

Посрамљено су седели на патосу и режећи,  задихано буљили један у другог. Личили су на два крваво изједена хрта или два запењена мужјака јелена, чији су се рогови на трен искобељали из смртне опасности запетљаности.

- Реч!

- Шта реч?

- Одувек сам знао да је све то само пука лаж! И грб и портрет и сви ти твоји преци.

- Ево ти, па гледај!

Сликар је једва дочекао моменат и халапљиво се бацио на остатке луле да покаже свој необорив доказ о лажима диригента. Окретао је и преврато лулу, међутим сребрни доказ није био на месту где је требао бити. Јасно се видео његов отисак али њега самог са натписом није било.

Дуго се причало о том неукусном догађају, који је поделио елитно друштво. Неки су дали за право диригенту, а други су стали у одбрану сликара, наводећи успут, многе "слатке лажи" диригента у вези његовог порекла и свих оних догодовштина, које је обожавао да препричава уз сендвичиће и тешко црно вино. Преко тог немилог инцидента су посматрали и њихову целокупну делатност. Неки су сматрали да је диригент старомодан и непревазиђени лажов, док су остали  о сликару говорили да су му сва дела пуки плагијати. Истина се, на крају крајева, никад није сазнала. Она је остала на десном ђону тешке енглеске ципеле диригента и на левој пети лаких италијанских ципела сликара. Почетак текста преломљене сербрне плочице са натписом "Лонд..." однео је са собом сликар, док је другу половину ...он 1817." газио цело време диригент. Увређени сликар је своје ципеле ускоро бацио у реку Тибар, испијајући чашу најфинијег рума. Диригент је, по устаљеном обичају,  своје изанђале ципеле носио и трошио до задњег трена када му је, најзад, тешки ђон отпао док се украцавао у воз за Београд. 

Кап по кап

Зар ви мислите да је тако лако да се неко или нешто замрзи? Па, не иде то баш онако, како бисте замислили као: једнога лепога јутра устанете из свог топлог и изгужваног кревета и док се чешкате по глави, приметите да мрзите овога или онога. Не, ова појава је пуно подмуклија, а пошто директно потиче од зла, она је перфидна и на крају, уз одређени осећај ужитка, постаје кобна и мучна. Али како некога или нешто замрзети?

Дечак у белим патикама био је просечан ђак у сасвим просечном разреду где су му предавали сасвим просечни професори потпуно просечне предмете. Писао је просечне домаће задатке и потпуно просечно решавао -ни по чему посебне- контролне задатке. Просечни родитељи живели су просечним животом са просечном зарадом и са потуно просечним проблемима. Једино што није било просечно, било је свеопште незадовољство које их је целога живота терало на кукњаву, псовку, завист и пружало легло вечитој нервози, свађи и раздору. Неуроза и алкохол су били свакодневни зачин живљења као што су со и паприка били неизоставни при спремању домаћег гулаша или паприкаша. Дечак у белим патикама живео је, углавном, на улици или у свом собичку на десетом спрату скучене новоградње. Чак ни за родитеље својих родитеља није знао. Једино што га је заинтригирало, било је сакупљање сличица и налепница крволочних диносаура и осталих преисторисјких немани. Њих је лепио по свим зидовима своје ћелије где је маштао о њиховој међусобној крволочној борби за опстанак. Највише му се допао најјачи и највећи, чије име није знао, међутим, цртао га је у све своје школске свеске и књиге. Осим немани највише га је одушевљавало и забављало да од познатих књижевника или историјских личности у својим уxбеницима, са неколико вештих потеза фломастера, начини диносаура или рогатога, име му се не помињало!

Живео је у доба које се помиње тек у народним митологијама или у филмовима научне фантастике. Уживао је у својој самоћи. Но, како је растао, осим поменутих аждаја почели су да га занимају и вршњаци. Том приликом, у њима је препознавао омањи или крволочни изданак некадашњих немани. О томе никада никоме није причао.

Временом је нашег јунака посебно почео  да  занима  фудбал, тада је почео да облачи зелене патике и по цео дан јурцао за лоптом. Био је сасвим добар у одбрани али је био потпуно катастрофалан као нападач. То га је често доводило до осећања мање вредности, једноставно није имао довољно храбрости за нападе, да насрне на спретније и јаче играче.  Бивао је потпуно  спетљан када би се затекао сам са добијеном лоптом испред самога гола. Суочавао се  са несавладивим противником и теретом: голман је за њега представљао ужас, који је практично био неосвојив. У једном моменту му се учини као да се голман  опасао силним  кулама и бедемима, а већ следећег трена, исти тај голман израста у  xиновског диносаура, који му се грохотом подсмева и кези уз вулгарне псовке. Примећивао је једино огромне зубе и ситне очи које су га презриво посматрале. Но, понекад се дешавало да је, грешком, простор шеснаестерца остао потпуно празан, међутим, за њега је и тада основни задатак био нерешив. Најчешће би му ноге једноставно отказале послушност или би се потпуно укочиле и немоћно посматрале како му туђи нападач отима лопту испред самог гола. Дешавало се да је његов неспретни шут промашио гол са неких петнаестак метара. И то увек у левом правцу. Тада би се постиђен враћао у дубину свог дела терена. Трпео је сузе и лизао зној и тада би се у њему, одједном, јавила необуздана жеља да кидише на најјачег противника и да га једноставно обори, да му отме лопту или да га једноставно физички спречи да настави игру. У грлу је осећао улрик повређеног диносаура, који у свом бесу раздире туђе месо и кости.  Трајало би то тек пар секунди. И тада, потпуно неочекивано, просто из ничега, као разјарена неман јурнуо би неузаустављиво и свом снагом се бацао на изабраног играча. Обојица би се нагло затетурала, треснула и изгубила у облаку прашине школског игралишта. И један и други имали су сасвим озбиљне озледе, цурила је крв из носа, по коленима и лактовима. Сви су се ишчуђавали шта би овом сасвим просечном момку да обори најјачег центар-фора противничког тима. Наравно, момак у зеленим патикама одмах је био искључен из игре. Па, ипак, осећао је у себи потпуно олакшање и нескривено задовољство. У носу му је дисао - у то је био потпуно убеђен - неки далеки предак са огромним чељустима, малом главом и снажним удовима. Аждаја се најзад несумњиво оваплотила у њему. После овог - од многих - добро упамћеног чина, одбацио је зелене патике, заменивши их црвенима. Никада више није играо фудбал. Презрео је све оне, који јуре за шареном лоптом и јавно називао идиотима све оне који су се занимали спортом. За њега је спорт био само пука игра са плитким циљем и слабим ужитком, у његовој глави су се врзмале много енергичније и одважније мисли. Маштао је о стварима, које беху далеко озбиљније како по начину тако и по исходу, а да не помињемо саму сврху свега тога. Тражио је могућност самодоказивања. 

О навијачима је имао своје сасвим конкретно и другачије мишљење. Прикључио се познатој банди "Жутих тигрова" и чекао одређени дан у недељи када би се одлазило на стадионе и давало одушка себи и свом бесу. Искрено речено, ни у најмању руку га није интересовао спорт. Било је то више осећање неког недефинисаног заједништва. Сви су  овде  налазили оно што им је недостајало из детињства. Тако је и наш дечак трагао за  ортацима замишљеног света, који вреба и чека да изиђе из своје јазбине,  да се, једном за свагда, једноставно оствари.  Стварност га је узела  под своје.

Пре почетка утакмице најборбенији навијачи "Жутих тигрова" састајали су се у провереној кафани "Пират Кариба" где је важио неписани закон у коме се изричито уважавао слоган: "Улаз забрањен свим обојенима, Циганима, псима, Јеврејима и Србима". Строго су се придржавали тога закона који се ширио и уважавао вербално, а каткад и физички, по потреби. Наш момак у црвеним патикама полако је почео да се навикава на пиво и на сасвим нови речник, тада још за њега, потпуно новог погледа на свет. Испијањем прве кригле разговор се водио о девојкама и о утакмицама, трајало је то до завршетка друге рунде пића. Тада би се тема, најчешће, пребацила на њихов пролонгирани хендикеп, који се првенствено може захвалити ционистичкој завери и Циганима, нерадницима, који трују ваздух овога града и државе. О псима нису говорили. После четвртог круга пива, сви су се пребацили на пљување по Србима, мада, нико од њих није имао никакав контакт са њима. Од "Жутих тигрова" нико није боравио у Србији нити их је она, изистински, занимала. Њихова мржња потицала је са екрана. Срби су се већ читаву деценију приказивали као крволочна багра, која се никако не уклапа у круг цивилозованих европских народа и њихову културну средину, а поготову,  у стандард поимања и вредновања. Била је то необуздана банда убица и укољица, коју треба дотући до каменог доба. Већина момака и девојака се на потпуно исти начин односила  не само према Србима већ и према свим: "заосталим, затуцаним Балканцима и смрдљивим Словенима, који још увек, онако успут између два покоља, потуцају понеку козу или јагње у јаругама непрегледних, дивљих планинчуга."

Првих месец дана момак у црвеним патикама само је слушао и упијао драње пијаних момака и девојака задојених мржњом и набојом неискаљеног беса. Полако је прихватао њихов начин размишљања мада му је доста тога још увек било прекривено маглом,  но, време је чинило своје. Одбацио је најзад и црвене патике и обукао црне цокуле. Није више чекао дан утакмице да се сретне са својим друштвом, које га  је донекле већ прихватило. Оно му је постало стално уточиште. Његови просечни родитељи су учинили сасвим просечну ствар са својим просечним животима:  предавали су се још више алкохолу и свом неутољеном бесу. У њиховим носевима радосно је зевао и вирио поглед нечастивог, који је слао своје енергије и уживао у заврзлами залуталих људских душа.

На утакмице је друштво одлазило потпуно пијано. Момци су се једва суздржавали да не пребију првог навијача из противничког табора кога би  случајно срели. Тешко је било сачекати најповољнији моменат. Најзад су донели одлуку. Решили су да прекину са ишчекивањем. Кренули су у своје поподневне и предвечерње походе. Најжешће су се тукли после утакмице, али тога је било само једном седмично. Ко ће толико још да чека? Доскочили су и овом проблему, трагали су и наилазили на мање групе Рома које су претукли "до каменог доба".  Негдашњи момак у патикама, на почетку је био веома уплашен, међутим, примећивао је да му највише прија када се налази у великој групи. Маса пајтоса му је уливала невиђено самопоуздање. Приликом прве туче са Циганима био је поприлично опрезан али је гнев из дана у дана све више растао. У њему је пустио вреже  бес као жила најупорнијег корова на самој литици стеновитог брда. Храброст је стицао са знојем својих истомишљеника, који су се пијано грлили у кафани где је пиво било јефтино, а расположење засићено тупим разглабањем и гневом. Са сваком новом криглом у њих је улазио све већа доза заноса, која их је омађијано мамила и терала да искале свој бес на "онима". Момак у црним цокулама није ни приметио када му се у поре упила та кафанска жеђ за осветом и измиривањем рачуна са потпуно непознатим људима, који су били: "смрдљивци, љигавци и буђави" (узетио из речника "Жутих тигрова") због свога порекла.

Једне вечери после утакмице, њих шесторица, угледали  су тројицу Рома, били су основци. Није требало много да се после намерног изазивања и псовања "Жути тигрови" баце на децу и да их крваво премлате. Тада му се десило први пут да је осећао право задовољство, ликовао је у својој снази и у пруженој могућности да чини што му се прохте. И знао је да му нико ништа не  може. Није се сећао ни једног крвавог лица. То га, изистински, уопште није занимало.

Велику победу су прославили у познатој кафани "Пират Кариба". Остатак друштва их је са највећом радошћу дочекао. Први пут му је било дозвољено да седне поред "Бакија" - лидера - "Жутих тигрова". Никада се лепше и одважније није осећао. На часак је помислио на све своје сумње, које су га довеле до овог друштва. Сад му је дошло да просто заплаче од среће. Међутим, није дозволио да му ко случајно  примети сузу у дну десног ока.  У њему се јављала жеља да их све загрли и тада, у екстази, скочи на препуни сто и поче да урла и да баца флаше. Све је прсло у парампарчад уз највеће задовољство осталог дела друштва. У ваздуху је куљао мирис  жестоког пића и пива помешано са смрадом марихуане и зноја. Музика хеви-метала је учинила своје и допринела лудилу. Био је то највећи доживљај негдашњег момка у белим патикама. Те вечери је три пута засекао леву руку, позивајући остале да се побратиме. Засекли су кожу и  једни другима лизнули по неколико капи крви. Ускоро су свима уста и лица била умусана од крви. Те су ноћи и цокуле изгубиле пређашњу црнину, сада су биле навлажене крвљу.

Није прошло ни месец дана, а  јунак наше приче  постаде један од водећих личности. Највише се прославио, када је једне ноћи у пратњи девојке и двојице момака сам пришао старици, која је чекала трамвај, и почео да јој се уноси у лице и као суманут дере. Јадна, сва престрашена, није могла да дође до даха. Он се сав преобразио у огромну чељуст која је урлала једну једину реч: "Чифутка! Чифутка!" Остали су га запањено посматрали. Те вечери нису попили ни једно пиће, па нису били расположени за кавгу. Али та њихова пасивност је још више разгневила момка, који се  бацио на стару жену и почео да је бије по лицу. Ударао ју је песницом док јој није поломио нос, и тада је наишао жути трамвај. Трамвај се комотно зауставио, неки су људи сишли али нико није хтео да се меша, сем једног старијег човека. Истога момента момак је старицу шутнуо у стомак, а затим се као помахнитан бацио на човека. Просто га је изгазио својим крвавим цокулама. 

Слава и моћ га је потпуно опила и опчинила. Дао је да му се стави тетоважа. Била је то аждаја са окренутим крстом.

Сада је дошло на ред и српско гробље за које до тада није ни знао да постоји. Са највећим ужитком је са својом разулареном бандом рушио надгробне споменике док је мермерне крстове разбијао или већ окретао наопачке, испијајући флаше вотке. Тада се - као да је из земље изникао - појавио старији човек. Момак је у свом лудилу позивао остале да прикажу жртву. Сумануто су се дочепали старца, запушили му уста и на поломљеној плочи гроба пресекли му гркљан.

Сутрадан  на насловној страни свих новина појавила се фотографија и чланак о невиђеном сатанистичком вандализму у месном српском гробљу. Момак се будио из пијаног сна док је мајка вриштала уз лелек. Прочитавши чланак препознала је сопственог оца, за кога није чула годинама. Момак није схватао шта се дешава. Грохотом се смејао и мајку називао најгрубљим именима.

- Будало, па то је био твој деда! - кукала је мајка.

- Како, кад има неко глупо српско  презиме? - и опсова момак.

  - Кад сам навршила осамнаесту годину мењала сам своје девојачко презиме, кретену!

- Па шта? - одговори момак и залупи врата за собом.

Жеђ

На екрану црно-бели документарац. Брадати човек обучен у дугу белу кошуљу са каишом преко ње, са несразмерно великим чизмама на ногама. Замишљено је прелиставао ситне папириће. У левом длану оловка, а у оку понеки случајни поглед упућен камери са краја деветнаестог или почетка 20. века. Уважени старац је седео на клупи усред парка и посматрао брезе око себе. Бела брада му је гладила прса и изазивала поштовање приликом сваког сусрета. Документарац је био попраћен меким баритоном. Наводили су се, по устаљеном реду, подаци из живота чувеног руског писца и цитати из његових дела и зап