Милорад Павић

Гаврил Стефановић Венцловић

Српска Књижевна Задруга

основана 1892 године

КОЛО LХV КЊИГА 437

ИНИЦИЈАЛ СКЗ НАЦРТАО ЈОВАН ЈОВАНОВИЋ ЗМАЈ

1. У превратна времена непревраћен

2. Путујући читалац

3. Двоструке иконе или пострижник храма Светога Луке

4. Шајкаши

5. Барокни енциклопедизам и рационализам Гаврила Венцловића

6. Славни беседник из Сент-Андреје

7. Венцловићев поглед на свет

8. Повести Гаврила Венцловића

9. Језик и стил

10. Рустично позориште као реакција на "улични театар"

11. Беседничко песништво Гаврила Венцловића

12. Закључак

Прилози

Прилог V

ПРИЛОГ VI

ПРИЛОГ VII

Фусноте

Београд 1972

Писац ових редова је у необичном и незахвалном положају да држи oratio funebris некоме ко би то, без сумње, неупоредиво боље учинио за њега. Замислите Анријету Ану од Енглеске, орлеанску војвоткињу, у прилици ла држи надгробну беседу Босјеу! Уз то је беседник XVIII века, на чије постојање хоћемо овде да скренемо пажњу, захваљујући једној изузетној проницавости и способности уживљавања, дакле једном нарочитом дару далековидости маште, очигледно знао о нама који ћемо доћи више но ми о њему. Уосталом, тај свестрани чудак, говорник, антологичар, преводилац, песник, преписивач, научник -енциклопедист и естетичар, који је у својим сентандрејским, острогонским, коморанским и ђурским звоницима исписао готово двадесет хиљада страница на српскословенском и чистом српском језику, и све то илуминисао, нашавши времена да се бави сликањем икона на дрвету, музиком и ко зна чим још, тај монах који је заиста на своју предикаоницу пред шајкаше на горњем Дунаву излазио носећи "сабљу у језику" - интересовао се за нас више но ми за њега. Имао је, осим тога, дар да из времена исцеди и извуче више но што је оно било кадро да му накнади. Тај дар био је утолико необичнији што се јављао у једној средини која из објективних и субјективних разлога није давала обимне животне опусе. Тако је у време уложио више но што смо ми до данас били у могућности да исцрпемо.

1. У превратна времена непревраћен

Частна смерт, бедни живот

Све што о Гаврилу Стефановићу Венцловићу данас умемо да кажемо, одиграло се између 1711. и 1747. године. Те прве године изронио је из мрака раног XVIII века; оне друге године, на исти начин нестао је у тами времена. Тачније, његов живот протекао је омеђен сеобама Срба. Започео је у атмосфери велике сеобе под Арсенијем Чарнојевићем 1690, достигао зрелост у тренутку кад је дошло до сеобе Срба с турске на аустријску територију под Арсенијем Јовановићем Шакабентом 1737. године, а угасио се негде у немирима м великим променама на аустријској граници, које су довеле до исељавања Срба у Русију средином XVIII века.

Према једној претпоставци рођен је око 1680. године;^[1] како сам бележи, отад му се звао Стефан; отуда презиме Стефановић, које је Гаврил превео - на грчком στέφαυος; значи венац - и називао се, а тако су га и други називали, Венцловић.^[2] Према једном свом запису, родом је био од "сирмијских страна", то јест из Срема.^[3] O томе као да говори и језик његов, пун турцизама, али источни, с незнатним примесама јужног наречја.^[4] У сваком случају, осећао се једно са својом паством добеглом приликом прве сеобе с Дрине и с калуђерима који су тада из манастира Раче на Дрини пребегли у Аустрију. Тридесетих година потписивао се Рачанин,^[5] а четрдесетих година још увек се обраћао својој шајкашкој пастви на горњем Дунаву, у Коморану, Ђуру и Сент-Андреји с "браћо Дрињани". У једном од тих рукописа, он поетски везује своју судбину с њиховом:

Писмо на леду позадуже траје,
неголи наши срећни и добри данци
у миру бораве…

У сваком случају, детињство и прва младост Венцловићева протекли су у време Леополдовог рата с Турцима (1683-1699), и најпресуднији догађај у том раздобљу његовог живота морала је бити велика сеоба, која га је захватила 1690. године. У то време, "не усуђујући се да остану у Срему надомак Турака, који су стигли под Београд, бегунци из Турске су се ужурбано пребацивали у Барању и Бачку, већином пешке, гонећи пред собом стоку и носећи најнужније ствари. Народне масе и свештенство из Срема нагрнуло је заједно са њима према северу. Знатан број избеглица задржао се у пустим пределима око Сегедина, Баје, Сомбора, Суботице и Дебрецина. Већи део, који се кретао десном обалом Дунава, настанио се у Барањи, а највећи део бегунаца, већином варошана, пребегао је заједно са свештенством до Будима, Сент-Андреје и Коморана. Велики број избеглица, градећи "хиже како који може", сакупио се у Сент-Андреји, где је са угледним главарима и варошанима боравио једно време и Арсеније III…" Тако се, понесен сеобом, у Сент-Андреји нашао и Гаврил Стефановић.

Много касније, као стар човек, он се с кајањем и грижом савести сећао своје слободне младости коју је провео "о својој вољи" и не без "многога порока". На другом месту, измећу покуда упућених младости, с носталгијом узвикује: "Младост кичељива, разиграна и скоро проходљива!" У новој средини пошао је једним новим путем.

Сент-Андреју, град на Дунаву у непосредној близини Будима и Беча, Венцловић је затекао као велико, привредно веома значајно, имућно и готово чисто српско место. По броју душа није много заостајало за Београдом и Будимом, који је 1715. године, с двадесет хиљада становника, највеће насеље. У време сеобе 1690. године, Сент-Андреја добија четири православне цркве у барокном стилу, а и раскошне цркве у Будиму и Пешти (нарочито "георгијевска") морале су такође остављати снажан утисак. Иако је 1734. године варош била добро грофа Николе Зичија, у Сент-Андреји је администрација вођена на српском језику, а нарочито се био оснажио српски грађански сталеж који је трговину држао у својим рукама. За Венцловићевог боравка и каснијег повременог навраћања у ову варош, подигнута је још једна "хоповачка" црква (1746), а касније још две.^[6] Сент-Андреја у то време иде ка оном успону и процвату о којем ће један хроничар (Јаков Игњатовић) касније написати: "Светоандрејски патрицији нису лењи, они су познати по трговима Липиске и Кракова. Пешта купује на светоандрејској пијаци робу. Пешта је онда још слабачка у трговини, а Светоандрејац поносит, у кругу породичном, у храму, као и на јавни мести, поје:

"Ми же Сентандрејци целот света славни."

"Највећи део пребеглих калуђера сместио се у Сент-Андреји. Ту су се сместили калуђери манастира Раванице, Крушедола, Хопова и Раче, и подигли себи… цркве, у које су склонили мошти светитеља, књиге, утвари и драгоцености из својих манастира. Поред осталих калуђера налазио се у Сент-Андреји и Кипријан Рачанин. У Коморану су се сместили "расодер" Аксентије хоповац и студенички проигуман Василије. У Ђуру су се сместили проигуман ковиљски Игњатије и калуђер Теофан из манастира Хопова ... У Фелдвару (или Фудвару на Дунаву) живео је и радио (1698-9) Јеротеј Рачанин, а у Јегри други Рачанин, јеромонах Исаије." Тако се некако морало догодити и са Венцловићем. Њихов живот мора да је био веома тежак. Живети у избеглиштву, у страној средини, далеко од своје отаџбине, "лишени отачаства", како је писао проигуман Јеврем Хиландарац, који се тада (1699) налазио у Печују, није било лако. Један од калуђера избеглих у Ђур, већ 1690. записао је: "Оле, колико ми васује (узалуд) трудихове се и ничто успехом ва тије часи." Један од најинтелигентнијих калуђера тога доба који је ишао у Русију, јеромонах Михаило, записао је (1695. године) у Сент-Андреји како су Срби у Мађарској живели "в велицем утјеснени и изгнани от безбожних и богомрских Агарен (Турака), својих домов и монастереј и всакаго добра лишени, а зде никаково добро не приобрјели [нашли]. И прјебихом [борависмо] здје четири љета, по злу добра чекајући и не дождахом [дочекасмо], а от селе једином Богу вједомо. Уви, роду христијанскому!" Не само да су калуђери много трпели него, како се у једном запису примећује, "и сам же свјатеј архиепископ [овде се мисли на патријарха] от лукавих Немцов и Угров многа искушенија претерпе, и скрб и напасти, но не име что сатворити ... за ин такова прича: чија чаша тога и оченаш" ... Ова пословица, ако је постојала, одговарала би по смислу принципу: "Cuius regio, eius religio" ("чији крај, држава, оног је и вера"). Тешке прилике у којима су се нашли калуђери, нарочито манастира Раче, најкултурнији међу њима, присилиле су их да умоле патријарха Арсенија да им дозволи да обнове манастир Беочин и да се у њему сместе, што им је патријарх и одобрио.^[7] То се догодило 1697. године. У међувремену, Венцловић је постао ученик Кипријана Рачанина, чија се школа при храму Св. Луке у Сент-Андреји оснивала на његове очи. "Још пре сеобе у Аустрију, манастир Рача у Србији крај Дрине био је један од оних ретких заосталих расадника писменостi у српском народу и рачански калуђери нарочито су се бавили преписивањем црквених књига. Године 1688 [?] Турци су спалили Рачу, и рачански калуђери уз патријарха Арсенија III пребегну 1690. у Угарску", мада има вести да су се почели пребацивати још 1683. Један од најписменијих калуђера рачанских, Кипријан, понео је са собом велики број рукописа и штампаних књига. "Прво се задржао у Срему и потом је отишао у Сент-Андреjу крај патријарха, где је био "обшти духовник". Оно рукописа и књига што су и Кипријан и остали калуђери били пренели са собом, није било довољно за црквене потребе српскога народа, и велика оскудица у црквеним књигама убрзо се осетила. Кипријан Рачанин тада прикупи око себе известан број писменијих калуђера, и отпоче са њима "в велицеј бури и метежу", како сам вели у једном запису из 1693. године, систематско и обилно преписивање црквених књига..."^[8] Од тих Венцловићевих школских другова позната су нам двојица: архиђакон Данил (помиње се 1693. године) и Михаил (помиње се 1704. године).^[9]

Кипријан, којег Венцловић с поносом у неколико махова назива својим учитељем, показивао је изразиту наклоност према поезији и сликарству. "Изгледа да су га највише привлачити похвални списи и црквене песме посвећене српским светитељима: Симеону Немањи, Сави, Стефану Дечанском, кнезу Лазару, Максиму Бранковићу. Двапут је преписао Јефимијину похвалу кнезу Лазару."^[10] Он је преписивао псалме, одломке из Песме над песмама, Соломонове приче, давао упутства за акцентовање поезије и правила стихотворства, бележио изреке и уносио новине у правопис, састављао стихове у невештим дванаестерцима нове версификације, која је преко Пољске и Украјине стизала до наше књижевности, али и антологијске поетске текстове, који и данас живе са своје лепоте, мада су писани на стари начин, у ритмованом слогу у којем се Кипријан осећао мајстором и стварно то и био. Најзад, он је, према традицији, све те своје рукописе и илуминисао. Тако је његова школа при храму Св. Луке у Сент-Андреји, у складу са занимањем свога патрона, према легенди првог иконописца, била и сликарска радионица у којој се учило цртање, бојадисање, па и сликање икона, "светитељских образа", како се то тада називало.

Венцловић је од Кипријана примио готово све ове наклоности. Он ће се, један од првих у српској новијој књижевности, према Кипријановом обичају називати "писцем". Преписиваће и читаће књиге с песмама Србима свецима, писаће житија светој Петки Српској и деспоту Максиму Бранковићу, састављаће стихове у модерној барокној версификацији, с римом и у дванаестерцу и пољском тринаестерцу, сакупиће у свом делу импозантан број изрека и пословица, извршиће реформу правописа. Поезија, којој се учио у доброј школи, остаће до краја права вокација Венцловићева; на једном месту као да парафразира лепе поетске речи Кипријанове из поговора Буквару од 1717. године, кад каже: "Није нам потребе прецрпљивати море у бунар; доста је за нас и кладенац водни." Култ св. Луке, првог иконописца, остаће жив и код учитеља и код ученика: Кипријан има једну топлу похвалу св. Луки, којем посвећује своју илустровану књигу са службама и житијима Срба светаца, а Венцловић ће истицати да је постригом из храма Св. Луке у Сент-Андреји, и у списима ће оставити један текст с причом како су настале иконе, и које је све "образе" том приликом св. Лука насликао. Венцловић се поносио том својом двоструком спремом, књижевном и сликарском, и није могао сакрити задовољство кад му се у једној беседи пружила прилика да о томе проговори:

Ето, да речем, зна човек добро књигу чатити, философ је и богослов, пак и иконописац добар је, ил' му која друга два заната зна - со тим јест он, знамо, један човек, не два, ама два имена на себи носи, јер двозанаџија је, да речем ковач и колар ...^[11]

Пред крај свог живота, кад Кипријана већ више није било међу живима, Венцловић је још увек радо подсећао своје читаоце да се школовао код "бившаго в Сент-Андреји обштег духовника Кипријана Рачанина", да је "ученик обштег духовника будимскаго предела", да је "ученик обштег духовника К. Р.". Имајући пред очима Кипријанов пример, Венцловић је и сам желео да постане "обшти духовник", али му је то пошло за руком тек пред крај живота, 1747. године.

Његово учење код Кипријана прошло је само једним делом. у миру: у затишју између Карловачког мира с Турцима 1699. године и избијања Ракоцијеве буне 1703. године. За православног свештеника спремао се Венцловић у једном крвавом времену, кад су мађарски куруци певали против православних попова:

О, водом крштени, бесни, погани попе,
И твоја уста зар, гризу и једу људско месо,
Али долази дан који ће и тебе уграбити
И сотона својим оружјем у пакао бацити!

У том раздобљу десили су се важни догађаји који нису могли проћи неопажени поред младог пострижника храма Св. Луке у Сент-Андреји. Године 1698, Петар Велики боравио је у оближњем Бечу; ту у аустријској престоници умро је 1706. патријарх Арсеније Чарнојевић; 1708. отрован је у Бечу Арсенијев наследник, митрополит Исаија Ђаковић, а 1711. у Хебу се угасио живот заточеног грофа Ђорђа Бранковића. Била су то тешка времена. Можда их је најбоље приказао сам Исаија Ђаковић. "Питате - пише он Коморанцима - за наше послове обштенародне. Веома тешко иде, не знамо шта ће из нас до најпосле да буде... Једно сиромаси, друго неучени, треће несложни, четврто о туђем господарству и сваки нас ненавиди, и на нас вичу као на злочинце и тате, и како можемо што добити или одржати, кад су од свега руке празне и свезане." Не мање карактеристично Будимци му отписују 1706. године: "Знате, ваше високопреосвештенство, да наш сиромашки народ у мачарској земљи особито нејма на једну стопу коњску, него понизни и потурнути од сваког." "На последак од толико времена како смо се овде ми населили, нити смо грађани, ни сељани, нити које урежденије имамо. Веће, ако коме шта дамо, тако смо им мили, ако ли не дамо, а они на нас ратују."

Између 1711. и 1717. године, у другом предаху између буна и првог Карловог рата с Турцима, Венцловићево школовање, како изгледа, завршава се. У то време помиње се неки свештеник Гаврило у Ђуру (1711) и у Острогону (1715).

Јуна месеца 1715. године, Венцловић је, како изгледа, у Ђуру, јер се једно писмо његово писано у Карловце, а недатирано, везује за ту годину.^[12] У то време, млади поп Гаврил се налази при храму Св. Николе, и у име ђурског обрштера Петра Јенеја и своје сабраће свештеника "малих и великих" моли митрополита Вићентија Поповића да помогне обнову цркве: " ... ва живих обретамо се; ва метежи мнозем и печалех житејских дни своје преходеште - пише ту Венцловић у једном од најранијих аутографа који су до нас дошли - претегло сиромаштво и нужда паки се нам ронтисала црква. Дувар трошан а таван изтрухнуо, те пао доле сав те смо започели паки да би бог дао да обновимо. И сиромаси смо, и мало нас је, а мајстори скупи. Што смо имали, на полак посла све смо потрошили. Не знамо што да творимо, него молили бисмо с[е] врло вашем светитељству аште би извољенијем вашим било да накнадите от добрих трговаца, јако ж весте сему светаго Николе у нашој вароши храму да се може довршити ..." Већ ту на почетку своје књижевне каријере, Венцловић је показао две ствари: прво, да му је познат кићени маниристички стил барокних епистолара којим се користи да украси дуго заглавље својег писма моћном карловачком митрополиту, потпуно у складу са обичајима који су владали у преписци тадашњег српског духовништва са Карловачком митрополијом.^[13] У малом додатку уз писмо, Венцловић је показао још једну своју важну особину: оштроумно и тачно, он је политичким разлозима аргументовао захтев ђурских Срба да обнове храм; он је истакао "како је ова наша црква близ Беча и велика господа немачка доходе гледати. Зато радимо већма да је обновимо..." Али, одмах је додао да су и "калвини" у Ђуру такође почели зидати цркву, па им допола стоји незавршена, јер су језуити забранили да се доврши. Ако остане недовршена и српска православна црква у Ђуру, помислиће се да и она стоји зато што су њено зидање забранили "папишти". Аргумент је био очигледно убедљив и карактеристичан за дипломатски такт младога писца, а читава напомена баца светлост на услове под којима су живели ђурски Срби почетком XVIII века.

Године 1717, кад су се шајкашке флотиле отиснуле с горњег Дунава под Београд, који ће исте године заузети, Венцловић је у Сент-Андреји, где довршава неке преписивачке радове. До 1717. године већ има завршене, ако не више, свакако две обимне књиге на којима је радио као преписивач и илуминатор. Прва је данас у Москви.^[14] Почео ју је 1711. године, а завршио и потписао као "јермонах Гаврил" 1716. У другој (она се данас чува у Сент-Андреји), која је писана 1717, Венцловић као да сам говори о недавном завршетку својег учења. На том минеју за март-април забележио је, према маниру свог учитеља: "списа мали ђакон Гаврил, у свети Андреји више Будима… Јеште слова до конца не навикох… Писа се при духовнику мир Кирилу, да будет јему вечна радост".^[15] Кипријан му, очигледно, у том тренутку није више био учитељ. У исто време, судећи по сличној формулацији записа, саставио је и минеј св. Луке за август, вероватно опет у Сент-Андреји, јер се тамо још увек чува, и јер је текст везан за име патрона сентандрејског храма Венцловићевог школовања и пострига.^[16] Наиме, у једном запису из 1739. године, Венцловић се потписује "јермонах Гаврил, више Будими Сентандреј, от храма светаго апостола евангелиста Луки пострижник".^[17]

Мирно раздобље између првог и другог Карловог рата с Турцима (1718-1736), тачније између Пожаревачког мира и поновног пада Београда (евакуисан 1740), у Венцловићевом животу било је време зрелости, нарочито рада на књигама српскословенске редакције, и период у којем је као проповедник (свештеници су изнајмљивани на рокове од годину или две дана) крстарио од вароши до вароши у оном делу горњег Дунава између Беча и Будима где су још од XVI века живели Срби и где је почетком XVIII столећа, у Коморану, Ђуру и Сент-Андреји ницао низ шајкашких и привредних центара. Године 1728. у мају, митрополит Мојсије Петровић писао је архимандриту Исаији Антоновићу (у Сент-Андреју?) одобравајући му што је "попа Гаврила у Коморан вратио". Првог јула, Венцловића је, међутим, у Коморану заменио неки поп Рафајло, а Гаврил је био "лепо исплаћен" и послат митрополиту, који се, како изгледа, тада већ био вратио из Беча у Будим. Године 1732, Венцловић је ваљда на парохији у Ђуру. Следеће, 1733, године, он у Коморану почиње своју књигу Разглаголник, али је 1734. недовршену преноси у Ђур, где прелази после смрти ђурског свештеника Пахомија Петровића. Он је, међутим, ове и следеће, 1735, године наизменично боравио и служио понекад у једном, понекад у другом месту као "путујући проповедник."^[18] Гаврил 1734. почиње водити протоколе крштених и умрлих коморанске цркве Св. Ваведења, и они су истом руком вођени све до 1746. године.^[18] Године 1735, он у Ђуру пише своју Пресађеницу, шаље из овог места у Сент-Андреју писма владици епархије будимске Василију Димитријевићу, али исте године и протокол коморанске цркве бележи да је тамо крстио једно дете. Године 1736. био је капелан ђурски; ту је преводио Мач духовни Лазара Барановича и наставио преписку с владиком Димитријевићем.^[20]

Кад је избио нови рат између Аустрије и Турске (1737- 1739), он се, као једном раније (1717), како изгледа, склонио у Сент-Андреју. Отуда је 1739. прешао у Коморан, и протокол тамошње православне цркве бележи тај долазак као важан догађај. У то време, већ је био проповедник на гласу међу српским живљем на горњем Дунаву. Још 1736. у Будиму су читане његове рукописне књиге, а наручиване су му и нове. Године 1743, у православне цркве у којима је он проповедао залазили су, како сам Венцловић бележи, поред; српске и грчке пастве, "Шокац, Маџар, Шваба, Немац, Шпањор, Пољак и Тот". У Коморану, Венцловић ради на књизи Слова избрана, а беседе које ће ући у ову антологију говори тамошњој пастви о Сретењу и на Божић 1739. године.^[21] У међувремену, исте године, Венцловић у Ђуру "близу Беча" ради на једној другој својој књизи - Канонику. Као "садањи јереј коморанских христјан", продужавајући рад на књизи Слова избрана, Венцловић и 1740. држи проповеди у Коморану на Ускрс и Благовештење, и наставља из овога места преписку с владиком Василијем Димитријевићем. У Коморану је 1743, када довршава зборник Слова избрана и једну од проповеди унетих у њега држи на Нову годину. Ту се ваљда задржава све до 1746. године, докле су протоколи крштених и умрлих коморанске цркве вођени његовом руком. После те године, поставши општи духовних, што му је била давнашња жеља, Венцловић ваљда опет прелази у Сент-Андреју, уколико се није смирио у селу Помазу, на Дунаву, између Сент-Андреје и Будима, код извора који народ зове Сулејмановац, у ћелији коју је толико прижељкивао, а можда је никада није добио.

То су била такође немирна времена: немирна на свој начин. После побуне у 1735. години, у Будиму је извршена свирепа смртна казна над Пером Сегединцем и његовим саучесницима. У исто време пламсала је буна и у завичају Венцловићевом, у Срему. Године 1737, захваћен другом сеобом Срба и повлачењем аустријских трупа пред турском војском, у Угарску је побегао патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента. Београд је евакуисан и предат Турцима, а цар Карло IV је исте године умро не оставивши за собом, како Венцловић бележи у једном рукопису, "рода мушка". Од 1740. године Венцловић ће у своје књиге записивати име новог владара - царице Марије Терезије, која је заузела у оближњем Бечу престо свога оца. У том тренутку, Венцловић није узалуд писао:

Лукави су дани настали;
Пробаљујте време;
Ваше сваке речи
Нек су вам са сољу разблажене,
Знано и вешто сваком по себи
Добро знајући што ће ко коме
И сваком на свашто
Одговор дати ...

Верска гоњења, која су смењивала ратове и кугу, сад су достизала врхунац. Још 1708, Срби из целог будимског дистрикта туже се како их католици називају "чизматицима", силом их нагоне да празнују католичке празнике, а православне свештенике излажу подсмеху и грдњи. Године 1718, на предлог дворског камералног савета, у Србију се шаљу нарочити католички мисионари. У гомилама долазе католички калуђери: фрањевци, минорити, капуцини, бенедиктинци; нарочито опасни и озлоглашени били су језуити. Београд постаје седиште бискупије. Године 1720, будимски попови се жале месној српској општинској управи како их Мађари и Немци узнемиравају при служењу литургије, подсмевају им се, и за време службе у цркву убацују поган, овчије главе и кости. Због насилног ширења уније, убистава православних свештеника у вараждинском генералату, 1718. избија буна. Године 1732, пештански магистрат не прима у своју скупштину и одбор српске грађане и забрањује им даље досељавање. Године 1743, Србима по градовима забрањивано је да по својој вољи праве тестаменте, у Будиму им се чине сметље приликом отварања радњи и стварања еснафа, на спахилуцима се плаћа свадбарина, војници се нагоне да уз Дунав и Саву вуку лађе, а на далеким ратиштима сахрањују их по западном обреду. У Егри су Срби искључени из општинских послова, забрањено им је досељавање и куповина кућа, а 1744. године жале се Сабору да се с њима поступа као с робовима. У Острогону, Србима нису призната грађанска права, забрањивана им је куповина непокретних имања и продаја вина. У том тренутку, 1748. у Острогону нема више од пет до шест српских кућа, а биле су тако осиромашиле да нису могле да издржавају православног пароха. Године 1734, власти издају наредбу да православни Срби морају признавати католичке празнике и да без нарочитог допуштења не смеју дизати нове цркве. У Ђуру, српски попови не смеју да прате мртваца на гробље ни да га опојавају.

У таквим временима и управо у тим местима, своју свештеничку службу обављао је Гаврил Венцловић. У Ђуру и Коморану носио се са сиромаштвом и малобројношћу пастве, с Грцима који су непрестано подјаривали несугласице са српским парохијанима, с Мађарима који су вребали да премаме на унију његове житеље, са језуитима који му умало нису дошли главе, и са Србима који су, живећи у тешким приликама и сиромаштву, и сами устајали на њега, тужакали га и лишавали плате. Из једног низа Венцловићевих писама будимском владици Василију Димитријевићу види се под каквим је тешким условима живео и радио Гаврил у овим местима. У једном писму из Ђура 1735. године жали се да му се паства разишла: "Што би мало Србаља, то се разиде: Вршанлићи у цареве секеруше до Француза; Адам, црковни пасторак, најми се к немачким месаром, тражити им по вилајету волова... Толико градских четворица Грка сад што имам парохијалних, а и они убах слабо су дома." У таквој ситуацији, парохијани су се договорили да траже попа који би бадава служио: "од њих плаће да не чека, него како може да се живи". Тако је Венцловић морао отрпети да његови ђурски парохијани траже другог свештеника код њега жива, а да се он сам сналази како уме и може. Уствари је живео од милостиње трговаца који су кроз Ђур пролазили, али то му је једва за храну дотицало; "не уздам се да ћу отуда моћи риза променити" - вели он у једном писму.

С друге стране, претиле су недаће друге врсте. У току рата за пољско наследство, у Шлезију су у то време биле упућиване и неке српске јединице. И ђурски командант је распродао све своје имање у месту и с "мушкатирима" се спремао у "горњу земљу". Од тих војника неки су бежали, а у Ђуру је била "скела", коју је било врло тешко прећи. Тако су војне бегунце, Србе, највише ту хватали и затварали. У таквом месту и у таквим приликама, Венцловић је и сам допадао беде. Писма су му отварана, а једном умало није и главу изгубио. Као бегунци с фронта у ђурску тамницу била су бачена једном приликом двојица хајдука из Печуја од "киш Петра капетана". Један од њих био је тешко болестан; било је нормално да им се њихов свештеник нађе и помогне их, бар оног болесног. "Ишао сам с толмачем - пише Венцловић - к профусу, да би ми [га] пустио исповједати га и причестити. Рече он, пустити се не може, али мени слобода је улести, отвориће ми. А сутрадан рано у понедељник дођо с причештенијем. Профус отрече се, јер то на њему не стоји. Једва намолих двојицу који језик знаду. Ходише к шултусу и комендату. Никако не допустише. У том се дочу до језовита - а ја чекао сам код тамнице. У том дотрча к мени ђак, каза брже да бежим. Ја тек напоље кроз капију, а допадоше два јежовита на стражу тражити ме ... Ово је врло опак посао, да који христјанин допадне тамнице, то већ и с душом да пропадне ..." Тако Венцловић умало није усред Ђура и сам допао затвора.

Та тешка ситуација у Ђуру објашњава поред осталог и чињеницу да се Венцловић, по свему судећи, никада није сретао са другим писцима који су у овом месту боравили, нити пак с њиховим делима. Ђур је, наиме, дао историји три различите књижевности, три истакнута писца. Сва тројица била су свештеници у том месту: мађарски песник Матијаш Њеки Вереш радио је ту као католички свештеник још у XVII веку.^[22] Јан Томка Саски, словачки писац и истакнут историчар, једно време ректор евангелистичког лицеја у Ђуру, савременик Венцловићев, у Ђуру је поред осталог правио планове и о писању једне историје српске књижевности. Венцловић пак, заокупљен својим позивом православног духовника, морао се држати по страни од јавности, готово у врсти илегале, и тако никад ничим није показао да му је бар Саски био познат.

Један од најтежих проблема Венцловићевих у овом месту, у Ђуру, био је сукоб између Срба и Грка око православне цркве и начина читања у њој. Грци су тражили да се у цркви поје на грчком, а да се на српском не чита ни апостол ни "друго српско читање". А Срби се опет "зато кољуште, јер род им је сабљом добио овде фундамент цркви, сабљом ће је и одржати. Докле један Србин овде траје дотле нек се не зову грчка црква". Венцловић је био ту између чекића и наковња: дошло је до сукоба око црквеног новца који су Грци трошили без знања и сагласности српског дела пастве. Један од српских парохијана ишамарао је једног од Грка, а Грци су почели јавно да нуде четири стотине талира ономе ко напасника убије. Случај је био такав да су о њему извештене власти у Будиму, и владика је решио да предузме најстроже мере - одлучење од цркве. Венцловић се, међутим, успротивио. Њему је ситуација била јаснија него владици. Он је знао да "од зла за инат и у другу веру одлази се". Срби, ако на њихову штету буде пресуђено, одбиће се од цркве и "звати маџарског попа". "Из тога големо зло може изаћи, и без крви неће бити, ако два - три не падну мртва, ја ли се на инат у папиште обрнути. Јерно овде то скоро бива, све тек с митом се држи" - пише Венцловић владици Димитријевићу. У том случају, црква би потпуно пала у грчке руке: "… ако на сами Грци остане, ту већ ни ја, ни други више србски поп не може боравити. Ваља и мени таки пртити одовуд докле ми пртишта нису изфрљили на сокаку, како и двапут било је." С друге стране, ако Грци буду увређени владичиним судом, прећи ће у Коморан, и православна црква у Ђуру, која често, како сам Венцловић пише, остаје само на грчкој пастви, поћи ће трагом острогонске - опустеће. Тако је Венцловић, с правом, Грке сматрао непостојанима: "Ако виде исто нејма ли кога ћара ни пазара, тако се пресељају ..." а ни на Србе се опет није могао ослонити, јер су непрекидно ван места по ратиштима и у трговини. Најзад, однос српске пастве према свештенику био је све пре но присан и пријатељски. Страшно је сведочанство оставио Венцловић о тим односима у тренутку кад је сахрањиван његов претходник у Ђуру. Венцловић каже, сећајући се детаља, да се ужасава смрти и велике веселости "мирјана" - световњака, како се десило приликом Пахомијеве сахране: "тек само што хегеда није било, а иначе праву су свадбу проводили …"

Однос према Србима у Коморану, где је било племства и више српских породица но у Ђуру (1715. било је 114 шајкаша, од којих пет племића официра са обервајдом Ђурком Фелдваријем на челу), за Венцловића је био још мучнији. Године 1733, он се ваљда већ посвадио с Коморанцима; касније, како изгледа, имао је сукобе са својим некадашњим пријатељем, црквеним оцем обервајдом Ђурком, и спор је у том случају имао да пресуди сам митрополит приликом проласка кроз Коморан. Живот му је и у Коморану био такав да је владици у Будим писао како већ другу годину непрекидно живи у нади да ће га "одовуд променити".

Не из неке лажне скромности, него у једном од таквих тренутака мучнине, Венцловић је рекао својим слушаоцима да му је проповедање изишло на врх главе, да има позванијих, и вештијих, и ученијих за то, и да им он све ово говори "без лаже". Тако је његов живот зашао у своју трећу, последњу фазу, која почиње четрдесетих година и траје до смрти - у период у коме је стари и уморни беседник своје беседе стао све чешће да бележи онако како их је говорио - чистим народним језиком. Тада је настао највећи број његових књига са беседама српским шајкашима.

Из света и живота који је морао делити како и с ким не жели, често без пастве или у завади с њом, окружен мржњом Грка, Мађара и Немаца, Венцловић се повлачио у себе и налазио утеху у огромним напрезањима која су изискивале његове књиге. Хиљаде страница настајале су у таквим дугим часовима очаја, "болезни, гареза и немира од ово шаке људи ..." "Ваздан сам у ћелији борављу - пише он у једном писму из Ђура - слабе знам, нити имјеју коме ходити, ни что о чем разбирати. Такмо о својеј нужди и недоскути бављу се, у чатању и писму које и ва немоштех прехожду сујетније ми дни и љета ..." "Толико имјеју мало утјешеније здје и отраду што сам миран у ћелији, не имјеју које досаде ни гареза с ким, ни у цркви људске крамоље, ка у Коморану што сам подесио. Сам сам у ћелији, сам у цркви настојник ..." Из Коморана се јављао владици Димитријевићу 1740. године: "Све сам лани ожидао да ћете ме одовуд променити и кад већ сустиже зима (ка и саде што сустизују) та и прознах да ми није пута. Те и сам уже от оно добине приковах се, упразних се у писму многом, и не вем когда томе крај будет."

У таквом ставу било је несумњиво и нешто од оне скепсе која прелива странице теолошких списа Венцловићевих, нешто, дакле, од става стеченог искуством и освојеног мудрошћу. Тај скептични оптимизам, Венцловић је испољавао и у ретким часовима хумора, кад у апостолску посланицу долије свог уља и пожали се:

Беда на води,
беда од харамија,
беда од свога рода,
беда од језика,
беда у граду, беда у пустињи.
беда на мору,
беда од лукаве браће
и међу лаживим друштвом.
И пребеда ово пишући
у опрљеној књиги,
на злој хартији
(јакож и види се!)
с неуправним мастилом …

Његова "похвала скромности", алегорична минијатура која је исповест колико и проповед, даје доста тачно угао Венцловићевог гледања на начин живота за који се определио:

Други со том трговином нека да биртлује, по широку и дубоку мору плави се, те далеке пучине преброђује ходећи и свакад се сноси, претерива с ветрови, гњуран с големи таласи - да веће стиче! Те се голем каламар голи паламар нарече.

А мени доиста побоље, лепше и уљудније то се свиди по сиромашки се на земљи држати, те и с два вока с ралицом по страни на слатко браздећи плужити. а поиздалека мило гледећи много добаљање морских тамо животилаца. А ја како могу, с натегом копиркати се и оскудно се живући тако, да се могу и с мало теста таворити без многе мућње и чемерна дерта, него мале и велике у комори с метлом сметати новчане хрпе, те с многим добијањем, многу и тугу подносећи …

Али ма колико да се упињао да свој живот прихвати онакав какав јесте, Венцловић није могао да затвори очи пред горком стварношћу која је неумољиво продирала у његову писарску ћелију. Старост, болест, оскудица и стално узнемиравање, мењање места пребивања и рад под туђим кровом, огромни напори нервни и физички над књигама, чинили су своје. Још у почетку свог рада, тамо негде између 1711. и 1716. године, завршавајући своју прву књигу, Венцловић бележи: "Писах си зело скудоуман и без места, в чуждих домех из чуждих книг, в оскудени телесних потреб, в хитошти..." За Пресађеницу 1735. године Венцловић се правда да ју је писао ситним брзописом јер "не бист уже време минејски писати; в старости бо уже писах, да не всуе провожду дни в чуждих домех". Уз књигу Мач духовни Лазара Барановича, он бележи да "на парохији, каде на што доспех, тако и писах зело хитоштију, да в време своје згодит се в цркви на сказаније људем". Великопостник, који је почео негде ваљда око 1739. а завршио 1741. године, Венцловић је радио помажући се туђим књигама, што му је посао удвостручавало: "Започех из три књиге в једно поученије синаксарско списивати; а из туждих књига двоструко преписујушти зјело ми је дангубно …"^[23] Године 1743, Венцловић себе већ назива "худим списатељем у дубокој старости". Старост и болест почеле су га притискати и, што му је нарочито тешко пало, почео га је издавати вид, тако да га је хватало очајање при помисли да ће бити препуштен на милост и немилост средини с којом је имао толико несугласица. "И ја, раб ваш, в старости и недоумјенији - писао је он своме претпостављеноме у Будим - здје всује живот ми се изнурујет, а нелагодан сам телом и умом скудан. Не вјем гдје прибежишта изобрјести. Намјереније ми је да би доље [у Фрушку гору?] до манастирјеј пошао, а страшу се что же и тамо и на путу случит ми се. Да не горјеје что збудет ми се ..." Стрепео је од манастирског живота, на који му је било касно да се навикава; његова природа, која је постала ћудљива и скиталачка, тешко би се покорила манастирским прописима и односима. Био је свестан тога, и у једном тренутку очаја писао је 1736. године, овако сводећи рачуне о свом протеклом животу:

И то ми благодјетелно пишете да јест болше и мирније у једињенију живити се. И љепо јест, да би било вње мира. Пустиним же живот блажен јест и божеставним желанијем воскриљајуштим се, а посреде млв и пиштеј житејских јест. И ја тако живушт от моје младости о својеј вољи, није ми могло без многога порока пребити, и аште ми се в том конац придесит, то всује будет иночаски образ и објет мој.

Ужасавајући се тако да ће "узалуд бити" све што је учињено, Венцловић је даље писао свом црквеном старешини искрено и неувијено да, познајући себе, "нема намеру да се где у манастир прикључи", јер он вели "зна како је тамо". Ако би и помислио на манастирски живот, њега на то само невоља гони, "зашто имам напаст от бјеса одавно, а не мањи него више се појављује, те ми ваља целбе тражити". С друге стране, вели Венцловић у писму, ако би се и усудио да крене било куд у монахе, не би се имао више куда вратати у случају да му то не пође за руком, јер "нема свога особитог пребивалишта, но свуда туђе само". У таквом положају, он је преклињао и "зјело молио" будимског владику да му допусти нешто друго, у чему је видео спас и једино решење, узбуђено упирући поглед у могућност испосничког самачког живота. У том делу писма Венцловић одједном и нехотице напушта китњасти српскословенски језик којим се обраћа из куртоазије и поштовања свом претпостављеном, и почиње писати чистим народним језиком:

Него зјело молил бих вашеје обштеје благодјетељство, своје ради душе, то би могли сатворити владостију, аште би хотјели, што давно намјереније имјеју умно а досада нисам вам смјео поминати. И то сада потајно вас прошу, ако може бити, тамо близу села Помаза, код оне воде што је зову Сулејмановац да би кјелицу коначну справио. Можете повељети људма грађе онде принети и помоћи што чим справити, како да ви хоштете, једнога старца наместити да онде борави се кано ремета, а овамо, који је млад и узда се многом животу, може боравити на нурији. И Адам Савић казује да се Ковинчани нуде му који би овамо дошао. А ја већ концу живота се приближио и омалаксао, и очи ми врло изнемажу, слабо видим. Бар да ми је једно годиште, колико Бог посуди, особито мира поживити. Него засад не могу, ако би и хтео куда ходити; с празном сам руком, докле се не раскрстим с оним момчетом што сам му оно сиротиње тобож на хвајду издао. А како видим, задуго томе крај не може бити, те ако ми у том љето прође, и зими не знам куда. О том сам у бризи. А како ме је други рок овамо бадјава прошао, та сам се и отрекао људма у церкве јеште на Сретеније фер(фара) 2. И што год више боравим, све ми је всује што имам; из готова се живим. Такмо, ако сам Господ откуда ми што накнади, да изждиву свој живот чувајући бирцаузе, а правило остављајући. Не вјем је ли што на ползу души од тога.^[24]

Тако је поетска визија двају путева, коју је Венцловић својим шајкашима стављао пред очи као једну од основних моралних дилема живота, подједнако важила и за њега самог, и он је себи проповедао када је 1741. године говорио с предикаонице:

А да тко ли би тај
у садање доби бистроуман
и хитлен био,
да се о том може увавестити
и дознати се својим путинама?
Ко би претекао тога брза хрта,
и ухватио би небеснога
високо летуштега орла?
Да тко год стојање
кано бежање размисли?
Тко за поуздано ка стојеће?
Ко ће разделити ова и она,
што се напред показују и помилају се?
И овим ето, устопце да иде,
а на ове да и не гледа?
Тко мртву живу ли реч прима?
А да тко ли воли
у колиби или у граду великом боравити,
и насеобу, - или из села бег
и кријење?
Ко мрак неголи свет?
Ко ли воли рит
више бистрог извора планинскога пити?
Ко ли воли јед неголи мед?
Ко маћеху него своју рођену мајку?
Оца и очуха?
Трње и лепу, чисту земљу?
Ко стрњиште или пшеницу? …^[25]

Тако је Венцловић за светим оцима могао рећи: "Мир свима гласећи говорим, а сам га у себи нејмам." Јер није узалуд црвена нит његовог живота, па и поезије, била крик престрашенога који тражи уточиште: "Тко ће ми дати крила таква каконо у голуба, да одлетим и отпочинем на месту пустому од људи, где нејма беде!" Тако несмирен и неуслишен, у освит нових великих немира - нестао је. Нова сеоба Срба, сеоба у Русију, по свему судећи није га затекла међу живима. Према једном запису умро је 1749. године,^[26] у тренутку кад су његове књиге увелико биле анахронизам и кад је на позорницу живота ступила нова генерација писаца образованих у руским школама, доносећи једну нову поетику и један нови књижевни језик, ону поетику и онај језик које су у неколико махова, срећом узалуд, покушали да освоје Гаврил Стефановић Венцловић и његов учитељ из Сент-Андреје. Требало је да прођу стотине година да она стара поетика и онај чисти језик Венцловићеве поезије и његових књига дођу поново у видокруг и ступе у закаснелу борбу за признање и право грађанства у Једној култури.^[27]

2. Путујући читалац

В чуждој стране и домје…

Било би лако и лепо замислити велику књижницу у звонику храма Светога Луке у Сент-Андреји и у њој Гаврила Стефановића Венцловића при раду. На жалост, то не би била реална слика његовог бављења књигом. Његова права књижница лежала је расута широм оних никад његових пребивалишта по малим шајкашким градовима на горњем Дунаву. Књиге су биле скупе: приликом једног спора у Коморану, у који је био умешан и Венцловић, најжешћа распра водила се управо око наслеђа једне Библије, која је двема трећинама припадала једноме наследнику, а једном трећином другоме. У таквим приликама, без сталног пребивалишта и стана, Венцловић није могао да створи сопствену библиотеку. Радио је, како се жали, служећи се туђим књигама, а сопствене је, по свој прилици, морао продавати да би се издржавао. Тако је 1736, Венцловићев превод Барановичевог Мача духовног био у рукама неког будимског јереја, а исте године, ваљда, Венцловић је водио преписку с будимским владиком Димитријевићем око неког новог списа (часловац?) који му је био наручен.

Међутим, ако нисмо у могућности да створимо представу о Венцловићевој библиотеци, могућно је говорити о његовој лектири. Вероватно је да је читао књиге свога учитеља Кипријана. Међу њима се налазио и већи број оних које су га могле упознати са српском средњовековном поезијом и књижевношћу писаном у прози, с похвалама српским владарима свецима, с њиховим житијима, с текстом Јефимијиног веза. Венцловић се потписао на једној књизи у којој се, међу текстовима из XVI и XVII века, налазио и параклис Стефану Дечанском. У црквеном зборнику који је, како изгледа, наставак неке изгубљене Венцловићеве књиге,^[28] наш писац је приредио праву антологију тропара и кондака Србима свецима: деспоту Стефану, архиепископу Арсенију, Стефану Дечанском, светом Јовану деспоту, светом Сави (са биографским подацима), деспоту Максиму, Анђелији, за коју бележи: "Богатаство своје расточила јеси ништим .. ." У Стихослову полијелеја има по неколико врста кнезу Лазару, Симеону (с датумима живота), краљу Милутину и другима, са сликама Симеона, Саве и кнеза Лазара (с датумима и подацима о косовској бици). Засебно, у тој књизи поново исписује текстове из службе Сави и Симеону, Ћирилу и Методију. Међу осталим текстовима читамо:

Отче наш, светитељу Арсеније,
Молим те, моли Христа бога
Просветити душе наше
Да некогда уснем в смерт...

У својој првој књизи писаној на народном језику 1732, он даје једно "поученије" које се може читати на дан празновања Стефана Дечанског. Приликом писања биографија свете Петке Српске (1732) и деспота Максима (око 1740) на народном језику. Венцловић се свакако морао добро упознати са житијима ових личности која су му послужила као основ.^[29] Он се, иначе, позива на летописе, и на једном месту помиње "српско јеванђеље", законик и отачник. Интересовао се и за историју свога народа и познавао је. У једном тексту, дајући етимологије имена Словака, Бугара, Срба, Руса и Пољака, писао је о настанку словенског писма и пореклу свог народа: "… сви једнако наричемо се Славени по првом заману кад је све то у једној слози било и једнога су цара над собом имали, те им нико није могао одолети. У великој тафри, помпашни на гласу људи особити били су врли витезови на боју, те со тога су прозвати врли и славни туштени народ. Нити има на свету више кога рода, колико тај славенски без числа многи народ штокуд расејао се. Јесу допосле назвати Хорњавци што су више између лешке и мађарске земље Словаци, али кроз то тако обашка се именоваше, јерно србскога чатања слова (та азбуквица) понапре између њих је изашла свим осталим, Србљем, Бугаром и Рушњаком за потребу књижну, ако најпосле кроз Немце и изгубише је они сами …"^[30] Венцловић познаје центре српске средњовековне културе, Атоску гору и Фрушку гору, и набрајајући на једном месту православне манастире, обе помиње додајући: "Дигни де се, једанпут, те отиди у Свету гору, или тамо у који руски велики манастир, да видиш њихан начин какав је и научи се од њих апостолском учењу." Постоји један његов текст у којем описује настанак Атоске горе. Додуше, он у једном писму с калуђерском скромношћу напомиње да не зна поименце све који су поглавити и колико има манастира фрушкогорских, али зато на истом месту показује да зна за атоски Хиландар и манастир Св. Павла, а о тој истој Фрушкој гори (у коју је и сам ваљда намеравао у једном тренутку да се врати) у Максимовом житију пише:

Инди, што да чини свети Максим, оде проходати се по Фрушкој зи гори, пронаћи за своје седиште гдегод прилично место. А тадар Јакшићево колено владаше сас Фрушком гором, ал' њему они свасти бијаху. Пронађе он једно хубаво и на очију лепо свидно му се место, прозвано се Крушев до. Запроси од Јакшића дати му за манастир ону долину и они му то не забранише, таки му је посудише. Тадар он саста се с ондашњим војеводом, именоватим се Јован Његојевић, те ш његовим се договором и с помоћу му, сагради велику лепу цркву, храм је учини именовато се Благовештење пресветије богородице и с ћелијами је обгради, подиже славни манастир, сабра у њега подоста калуђера… Потом јоште за мало поживи и престави се онде, у Крушедолу.

Међутим, Венцловићу није био познат само деспотски, њему у неку руку савремени период. У једном писму, он је око 1740. тражио од свога будимског владике да му набави књиге из којих би подробније упознао животе Саве и Немање (можда је мислио на списе Саве и Доментијана или Теодосија), пошто је намеравао да и њима, као Максиму, напише слово: "Рад би о светому Сави србскому и Симеону примјетнути поученије у савкуп к иним светим - пише он из Коморана - а не знам им подретло, кога је закона и рода био свети Симеон, и колико су љет који живили, којего се года преставил, от колико ли је љет који у иночество дошао и архијерејство. А без тога не може се сприликовати слово…" Под калуђерском скрушеношћу и "скудоумијем" које је Венцловић очигледно намерно увећао пред моћним будимским владиком, крила се жеља да се дође до скупих и у Коморану недоступних књига. Јер, Венцловић је још тридесетих година бележио податке из Симеоновог живота у свом Зборнику,^[31] а 1735. године у Пресађеници је написао кратко али пуно података житије светога Саве. У тој биографији, Венцловић показује да зна ту епоху, која је заједно са Савиним животом текла за грчкога царства Алексија Дуке и Теодора Ласкара, да је Сава био син првог српског хришћанског краља, Стефана Немање, Белоурошеца, који је потом, у иночаству, наречен Симеон. Даље помиње Савино бекство у Свету гору, у манастир Пантелејмон, назван Русси, где је Сава пострижен. Зна да је постављен за архиепископа српске земље у време цариградског патријарха Манојла и наводи годину. Затим помиње Савин пут у Јерусалим, повратак и смрт у Трнову, у Бугарској. Најзад, Венцловић каже и то да је Савино тело пренето у отаџбину "својим краљем Владиславом".^[32]

Има неког поносног тона у тим списима о Сави, о Венцловићевом земљаку деспоту Максиму, о његовој матери, а туге и чемера у исповести Венцловићевој, где је сасвим у духу времена излио један ламент над пропалим царством српским. Он је и иначе често туговао за изгубљеном отаџбином, горко помињао да се његови земљаци називају "сервијани - штоно се по латински именују слуге свачије", молио се Господу за повратак српске земље и надао се да ће нам поново дати "свете царе наше, и сачувати ће њихову господу у покорству и у страху и у православној вери. И њихову ће војску уснажити на њине непријатеље и нас ослободити …" Из летописа које је читао и помињао, знао је за судбину пропалог царства и за причу о неслози, па ће 1743. године, у једном тренутку кад су се са аустријским јединицама у рату за наслеђе српски граничари поново отискивали на далека ратишта у Елзас, заплакати над пропалим царством. и минулим временима моћи, окривљујући сопствени народ за ту несрећу;

Хоћу сам своју ми грбину издати на грухање и образ закрих са срамом, те у самоћи седох јерно доста сам се црна чемера нагутао и пун сам већ једа. Зато пробрах се да је много боље у окрајку седећи мучати: у томе нејма главобоље. Знајући ми то, да је време лукаво. И они што су тобоже поближи и понајбољи и мили пријатељи, костреше се и растресају те устају скачући на зло дружевље, јерно били смо јоште из детињства зли и пакостни синови, а и на меру ставши људи ништа нисмо бољи, помећући оца и матер своју. Та и подретло нам од корена сведочи како смо зли и опаки будавши с првом права винова лоза до краја лепа, пунородна, с хубавим грожђем, добро запајана с небесним капљами, у вис растући разгранато, - а сад само остала једна павитина дивља тако да ни дивље зелене вињаге не види се на њој. Камо царство, краљство и велико на гласу господство наше? Гиздаве коруне и с камењем драгим и с бисером царско преодело? Није ли се стрмо доле преобрнуло све широм? Скупи белези и лепе заставе, да речем дивни барјаци, са златни гојтани и красни венци великојуначни многи копјаници, златоперјаници и заркулоносци, наше хваљене дике! …^[33]

Језик те старе књижевности на којој је једним делом однегован Венцловић, српскословенски или стари српски књижевни језик којим су писани списи Саве, Теодосија, Доментијана, Данила, Душана, Кантакузина, Константина Философа, Пајсија и других, доживљавао је у Венцловићевим временима своје последње тренутке. Окрећући се народном језику међутим, Венцловић није заборавио ни стари књижевни језик који га је створио и с којим се праштао. "Његов црквенословенски језик - речено је недавно - слободан од граматичких и лексичких србизама, био је зрео да изрази и мисао и песнички узлет. Венцловићеви списи су лабудова песма српске редакције црквенословенског језика, али у једном смислу и њена кулминација. Међу ауторима који су стварали на таквом језику, он је не само временски последњи него и духом најмодернији" (П. Ивић).

Поред историјских списа, читао је Венцловић, како изгледа, и нешто оне књижевности која је у његово време стварана на народном језику. Читао је, ваљда, и познавао анонимне зборнике световне поезије који су кружили међу ђацима у његово време, и он их је 1746. године помињао кудећи и нападајући их: "Ама, је ли тек Свето писмо - пише он у књизи Поученије избраное - а нису ђачке које неваљале поџепнице, оно је све исто сребро и прокушано злато…"^[34]

Иако је показивао несумњиво интересовање за књижевност свога народа, Венцловићеву најважнију лектиру не треба тражити у тој области. Његове грчке студије биле су свакако пресудне за његов развој. Знао је грчки и латински, и по његовим делима расуто је безброј објашњења грчких речи, а пошто је као православни свештеник морао служити и у црквама с мешовитом паством српском и грчком, он је служио на оба језика. Има у једној његовој књизи читавих одељака на грчком са упутствима и објашњењима за српске свештенике који служе на грчком језику у српско-грчким црквама. Тако му грчка теолошка књижевност није била недоступна у изворном облику, мада му је, у највећем броју случајева, стајала на располагању и у преводима српске редакције који су се гомилали столећима, као и у руским верзијама.

Занимљиво је и значајно да један део ових Венцловићевих интересовања иде на античку књижевност. У житију Григорија Богослова, које је Венцловић дао према тексту Григорија Презвитера, има један леп одељак о класичним студијама Назијанзина. Ту писац устаје у одбрану античке књижевности са овим аргументима; "У дубоке се јелинске књиге учено завезе… Узе првом напред иројска о свему премеривања ствари, Потом и амвикијско учење доносити на среду, што ваља држати се, што ли је за одмет, непристало за христјане. Такођер узе их световати и јелегијским наказивањем и тромерилами доводити у разум, и с другом многом сприликованом наликом да ваља се и врло учити: што је за потребу, оно себи примати с искусом, а што ли није, и то знати, ал' не творити." Тај принцип да од туђих знања и обичаја ваља узети све што се може корисно употребити, Венцловић ће и иначе заступати. "Указујем вам овде нешто и не од наших, ама с промотривањем и врло је наше! Те ако по духовноме смотривању провиђаш нишанећи оком на оно исподмукла, није ти то грехота. Поузајмљи од Јегиптена, безбожних људи, благо и лепе агијаре, скупе ствари, што је сребро и злато, бисер и драго камење, те с отим пробегни да ти буде путнина за трошак с туђег мираза…" Таквог става Венцловић се, уосталом, и прибојавао, јер у једном његовом тексту види се да није у тим временима било безопасно износити такве идеје: "Ако је што снаход се стојеће за нашу потребу које биље и на туђојзи ливади, нека је то узбрати! Не за сазнање себи злочеста се држања, ама на случај којих год лекова. Што се назубно, за пакост не говори, то с добром вољом ваља примати. И што одвише ми је о тому говор? Средњим путем боље волим нек ми затркушком се проходи слово ка брзокоњик трком хваљени! (Ако сам се мало и задржао о указу овде великога Василија, садружна у науци Григорију, ка с неком жвалом зауздат опет овде већ и заустежем о тому слово. И сртање заустаљам напред више не тртати, јерно тко више своје му врсноће жели поскочити, тај и с мере му натраг изостаје…)" Али, кад треба у вези са неким ставовима аполинаријске јереси да се изјасни у прилог или против класичних студија, Венцловић је недвосмислено за њих: "Детињске су тек оне речи и низашто пристале, што он то заказује да нејмаду христјанска момчад јелинскому се писму учити ни наука им примати…" Школовање Назијанзина било је и иначе у складу са античким: поред граматике и "риторике", философије, он је учио - читамо у Венцловићевом тексту - и музику: "Сваке те управе и светске многосвидне се мусикије свикоше свиралске" - каже он за Григорија и његовог школског друга Василија Великог. "Хесап збројни људских мисли и меру земљану равно знадијаху, тако и расположење по небу звездно и преход обртни, кругове." Као што је за јунаке слова о Назијанзину рекао да "за покривач свој ту мудрост намењаху", тако се ни сам није устезао да у своје списе уметне и многе анегдоте, цитате и друге реминисценције из лектире класичних књижевности.

На једном месту има тако Венцловић мали паралелни цитат из "Омира и Хипократа" (који му је био потребан као аргумент у замршеној антипапској дискусији); "Јоште погански мудраци Јелини разлико тај хлебац обашка именују … јаким и општим свега народа хлебом зову га. Омир оружату пишту га именује а чудни Ипократ вели "да идемо к оружатој војиштанској храни"; сви језици да се запитају што је хлеб…" На другом месту, кудећи необразованост свештеника и замерајући што учитељи и проповедници нису дорасли тумачењу и, кад је потребно, оповргавању класичних списа, помиње многе античке писце: "Висине мудре ни чуо није, а камоли да је и згледао! Неки је пак и врло тупоуман и рђава језика, безговорљив. Ни може што ваљало исказати, нит се што досетити. А иште да је учитељ! Обртати речи не зна ни их мудро вештином слагати и приклапати к ујдисању [тј. чинити складним и разумљивим.] измишљивања разгонетна и Пиронова настојања, ил' му здржања или размршења кога и супроћ смештања положена. И Хрисоспова смишљеног узла одрешивања или Аристотелеве хитриње и Платонових сплетених лажа слаткојезичних, бајања и чарања, штоно су ти многи што о чему клаповници, књижетине, сановници, трепетници, рожданици и зрномети, зло и доброкобници, јелинских мудраца писма…" Разматрајући питање "базичног" броја четири, Венцловић помиње Питагору и питагорејце, другом приликом напада "злу лажу епикурску". Пишући о слави јунака, он се сећа Илијаде: "Та јунаци борци, како ли је и Нестор, што су били, не теке за то боре се међу се у коштац, ко би кога надјачао и пода се скљусио, на свој само оглед, - него више за јуначки да им међу људма проходи хваљени глас."^[35]

Венцловић има једну полемику с "мудрим Аристотелом", у којој оповргава Аристотелово мишљење о настанку земљотреса:

Мудри Аристотел, јелински учитељ, овако казује са шта се земља затреса: - Каде, вели, где духајући јаки ветар зађе у које пукотине ил' му пештерине земљане, те далеко доле у ширине испод земље оде, а спрам свога духања нигде скоро пак одухе не може здесити куд би пак излезао, та и врти се там-овам, силовито навирући куд би прошао. Зато потреса са земљом докле куд згоди коју дупљу, те опет излезе напоље.

Ал' то су тек једне масали. Ветар у собе и у подруме дубоке залази, ама где уђе, ту се и стани, теке га нестане, а не затреса с подрумом, зашто спред више духању нејма снаге. Преко света свакад душе ветар тако да достапут и стрехе с кућа разноси и воде клати сас дна, ал' кад с главе стане, откуд му је започетак, онда тим часом свуд се потиша. Еда ли и мешини надухатој што чини квара? Није! И човек докле у ватру из уста духа, дотле и разгорава. А кад престане, оно нејма ништа, све је оно духање узалуд отишло.

Аристотела и Платона спомиње Венцловић још на једном месту обраћајући се философима, а у полемици с католичким догматицима, говорећи о јелинским "звездочатцима", помиње "плеву папишку од јелинских књига".

Од античких анегдота има ону лепу о сликару Апелесу и златном јелену, ону о Дарију, Александру Великом и кокоши која носи златна јаја. а у књизи Пентикости има цитат из "Квентуса Курција" (Quintus Currius Rufis I век н. е.),^[36] из четврте књиге његовог списа Историја Александра Великог (који је могао читати у руском преводу петровске епохе):

Кад је велики Александар, цар маћедонски, преузимао свет, дође с војском под неки врло тврди град у морској затоци, - зове се Тир, те то рађаше, да га како без крви добије. Много под њим доби бави се, и никако се не може да га узме. У неко доби, поче му војска ручати: један му официр узе сомун хлеба, разреза га с ножем да једе, и потече крв из хлеба! Однеше ту профунту пред Александра крваву; кад он виде то чудо, со тога прознаде јер без голема боја и крви град не може се узети.

И с крвљу га достадоше.

Из истог извора (Курцијус) вероватно су и прве две анегдоте дошле до нашег писца. Позивајући се на Цицерона и Тукула, Венцловић бележи и ову анегдоту: "Два брата, Клеобес и Бетон, врло почитоваху своју им мајку. А погани бијаху. Те кад би јој ваљало у збожницу ити, њихову црквину, а не би им се коња здесило, сами би се запрегли у кочије и одвезли би је тамо." То је мит о Клеобису и Битону, синовима Херине свештенице у Аргу, који су једном заспали у храму и нису се више никад пробудили.

Вергилија је Венцловић помињао и имао реминисценција из његових дела. Нека места потичу из другог певања Енеиде:

Јенеја, тројански кнез, тако је врло миловао свога оца Анхизеа, те кад се је била запалила Тројада град, и ватра га је била опколила, он усука се кроз ватру, те га лати на рамена своја и изшика га на страну из палежа.^[37]

У Венцловићевој књизи Пентикости (1743) испричана је једна сцена преузета из Вергилија, с наводом одакле је ("Вергил, книг 8"). То је сцена о Какусу и Херкулу, из осмог певања Енеиде:

Какус бијаше харамбаша; бијаше сву стоку Геркулосову запленио и сатерао у гору у своју пештерину. А тај Геркулес велики на гласу јунак бијаше. Кад разабра куд му се је подела марва, цикну од љутине. Другог пусата бојна ништо са собом не узе кроме један топуз. Самосам оде у гору тражећи те харамије где су. Нађе ону пештерину где му је скривена гуља. Улезе унутра, затече онде Какуса. Таки га крхну топузом у главу и уцопа га на месту. А своју чорду изведе напоље и дома их отера.

Не знамо одакле је Венцловићу позната лепа грчка легенда о последњем атинском краљу Кодросу који је жртвовао свој живот за спас Атине, знајући за пророчанство да ће град пасти приликом провале Дорана у Атику ако атински краљ не буде убијен. Њему је позната и трагична судбина Јустинијановог војсковође Белизарија, коју ће тридесет година касније у чувеном роману обрадити Мармонтел, а на српски превести Павле Јулинац. Венцловић је познавао античку митологију, и својим шајкашким слушаоцима у првој половини XVIII века одржао неколико беседа упознајући их с незнабожачким религијским системима. Ево једнога од тих места:

Јелини пак. најмудрији људи (штоно су сад Грци) и овогорњи народ, они су особито од сваке ствари и натуре човечије, разлике своје богове имали; те велике по небу звезде сјајне сваку својим именом прозвали су, и за своје им богове почитовали. На небу имали су бога Јовиша. когано је и цар Александар почитовао. На мору морскога бога Нептуна, у паклу Пљутона, од докторије лекарски бога Евскуљапљеуша. На војски од боја, - Марса. Од многе беседе знане Меркуријуша. Од свирње Аполона, од ветра Еолоја. планинског бога од шуме двојицу имали су: Сатира и Силвана, мушјега бога Дагона, винскога Бакуса, а од мудрости и философије опет жене богиње имали су Минерву, од измишљавања и умља Дијану, од хране, усева - Цереру, од имовине и блага - Фортуну. Што год се вешти на свету находи, од свашта су они особитога бога ил' му богињу имали.^[38]

У истој књизи, Слова избрана (1743), Венцловић ће се још једном вратати на исту тему, и у замршеној и дугој беседи проговорити о античкој драми и митологији показу)ући да много шта о њој зна, мада слушаоцу јасно даје до знања да се он ограђује од много чега што ту износи, и да не дели мишљења и обичаје паганства.

Ђаволство је то и идолопоклонство од поганских нижеименоватих дрвених богова постало, што су се погани шњима дичили, те нека мњења и мачти пехливанске по улица, по пазари с игром бесрамно момчад проводећи. свирње и маскаре чинећи и људи малоумни томе чудећи се и за истину држећи! Ама паметним и христопоклоником о томе и разговора да није, а камо ли у томе зурње и забаве! Ако би што и врло чудно и хитро указивање било мајсторско, - је ли исто враговштина, попљувати то ваља ка поган и нечист коју.

У продужетку је Венцловић описао култ паганског бога Дија, везан за легенду о Дијевом рођењу, и цео мит о свргавању Крона; објаснио је тајно преношење Зевса (Дија) на Крит како га не би нашао и уморио Крон ("отац омрзао деци, мршталица на њих"), описао како дете у колевци штите Реини синови Курети који су "жалостљиве гласове изводили и игре оружати, плештући се с дланови и клепћући ногу о ногу, плачнога свога им бога веселећи, тајећи му плачни глас… "Споменуо је, додуше нешто збркано, и детаљ о гутању камења (које је Крону подметнуто уместо Зевса). Споменуо је фригијске култове бога Зевса, и култове његовој матери везане за свештенице које су се спаривале са Зевсом претвореним у змију, тако што су се и саме у змије преобраћале. Даље је Венцловић описао мит о Дионису у најкраћим цртама, додирнувши његову незакониту везу са Афродитом (из које се родио Пријап), споменувши успут Тивеја и испричавши мит о Зевсу и Семели, која се "треску громову поклања", и онај о рођењу Дионисовом из те везе. Венцловић познаје и необичан начин Дионисовог рођења из Зевсовог бедра, јер спомиње "стегно којено роди недоношче дијете с отравом изметнуто…" У једном другом одељку исте беседе, Венцловић је описао мит о Пелопу, по којем је Пелопонез добио назив, нарочито помињући злочин Пелопов, који је краља Стимфала из Аркадије позвао на гозбу и тамо га убио и тело му раскомадао. "А где да ставиш Пелопово месно приготовљивање много за наших гладних богова" - пише ту Венцловић, мислећи свакако на култ Пелопа који је укључивао и жртвовање црног овна. Обредно шибање младића код Пелоповог олтара приказао је и Венцловић; то је жртва "лаконских обесних момчина, штоно се за душу сокацима шибају с измешатим сецалицама корбачи, да фиста из леђа им крв, и после мажу се да им се не позледе ране…" Даље Венцловић спомиње "страшљиве снове и мечтања зла" богиње смрти Јекате (Хеката), митског градитеља Трофонија, његове "играчине, по земљи скакања, у клупку преметања и у вис ђипања", везујући ваљда ово предсмртно весеље за пророчанство дато Трофонију и његовом брату у Делфима, које је гласило: "Живите весело и уживајте у свим задовољствима шест дана; седмога дана жеље ваших срца испуниће вам се!" Даље Венцловић спомиње Додонија, који би могао бити Дидајон, брат онога Ифита што га је убио Херакле; Орфеја, његове "гусле и разлике пискове и пригуднице", Осиода (?), Исиду и друге личности грчке митологије, халдејске астрологије и египатских култова. На крају се вратио Грцима, напоменувши: "Од свашта (зла и добра) особити им је бивао бог, те сваком особит и дар је издаван…"^[39]

Најзад, у различитим текстовима по Венцловићевим књигама, наћи ће се и трагови античке философске терминологије. Због тога што је Венцловић ту давао преводе на народни језик философских термина употребљених у његовим изворима, та места представљају занимљиве детаље. Једно од најкарактеристичнијих налази се у књизи Пентикости (1743):

Има право у томе једна грчка (sic!) реч, што ш ње философи мудрују: зове се ЕНС, да речем по нашки: битност; то што је било а не да је скоро постало, те у томе су три слоге уједно сносне. Прво, свест разумна и правда и добриња… а како су ове битности свака по себи, а уједно су сложне мудрост и истина и добриња…^[40]

На први поглед могло би се рећи да су Венцловићеви контакти са античком књижевношћу неочекивано интонирани и да су лишени оне обавештености какву бисмо могли пожелети код једног писца. Међутим, ако се уђе у прилике у којима је он радио, ако се узме у обзир тренутак у коме се, под тадашњим околностима у нашој књижевности прилично опширно, Венцловић усудио на један пут упознавања наше читалачке публике и шајкашке пастве у горњем Подун�