Пројекат Растко : Пољска : Историја

Ђорђе Живановић

Предговор спису
Константина Михаиловића
"Јаничарове успомене или турска хроника"

Константин Михаиловић из Островице

Живот Константина Михаиловића

Островица

Порекло и лик Константина Михаиловића

Дело Константина Михаиловића

На којем је језику Константин Михаиловић писао

O овом издању

Напомене

Константин Михаиловић из Островице

Живот je био веома штедар према Константину Михаиловићу, Србину из Островице, и пружио му могућност, не увек пријатну, да окуси многе беде и искушења, да прође кроз многе мене, да осети многе животне крајности, да доживи што је мало ко могао доживети, сем ваљда богатства и достојанстава, а можда се поткрај живота бар унеколико и тога окрзнуо, тако да би се мало који књижевник у светској књижевности могао похвалити да је у томе погледу био богатији од овог нашег земљака. После свих доживљаја и промена, који су каткад били веома опасни, право је чудо што је успео све то да претури преко главе, да доживи ипак доста дубоку старост и да тада некако пред својом савешћу начини коначни обрачун, који је ево допро све до нас. Обрачун је то био зато што je Константин Михаиловић био у више махова присиљен да мења господаре и да се у више наврата бори за оно за шта никако није оceнaо ни одушевљење ни расположење. У тој борби између жеља и неминовности, Константин Михаилов је успео да се одржи и да његов став и његова борба ипак буду часни, ма како често осећао грижу савести што поступа онако како га прилике присиљавају да поступа. То он у више махова понавља, јер му је било стало да своје поступке оправда неминовношћу. Зато кажемо да је његово дело уствари његов обрачун са савешћу.

Константин Михаиловић је живео у XV веку, негде у последње три четврти његове. Tо је био век велике прекретнице у животу балканских народа. Можда је ова чињеница највише допринела да је његов живот био тако разноврстан и тако богат најчуднијим унутрашњим и спољашњим сукобима. Он је не само сведок него и активни учесник у многим догађајима који се могу сматрати за веома значајне како у историји средњевековне Србије, тако и у историји читаве Европе XV века. Он је борац при заузимању Цариграда 1453, и то се он, хришћанин, добар Србин, чак патриота, бори у војсци једног хришћанског деспота, српског деспота, која је морала да помаже Турцима при освајању Цариграда, метрополе хришћанства у Европи. Он се теши једино тиме да његова помоћ и помоћ његове српске paнe не би много допринела победи турској да није било других већих и јачих разлога. Ускоро после тога, Константин Михаиловић, ранији борац за турска освајања, при пропасти Србије допашће турскога ропства, покушаће да га се ослободи, али ће му немилосрдна сила сабити страх у кости и уверити га да је бесмислено на тај начин борити се против тако велике силе каква је турска. Он је осетио и своју личну ништавност. A можда је увидео и нешто што је било нека врста његова откривши да та сила није случајно постала тако велика, него да у њој има нешто што се њему више свидело него у његовој српској земљи до њене пропасти. Он је сведок свих размирица и неслога међу српским великашима. Он зна да је то било највеће зло. И да је због тога зла дошло до пропасти Србије. И не само Србије него и осталих српских доскора самосталних и слободних земаља. A Турска је снажна и неустрашива. Али је снажна не само зато што је велика, него зато што се у тој држави и особито у турској војсци ништа не добија по неком наслеђу, већ све по личној заслузи. Није ли за Константина Михаиловића било откриће кад је увидео да у турској војсци и сасвим ситан човек, непознат и незнатан човек, чак дојучерашњи роб, може да доспе до велике части и до високих функција у државном и особито у војном апарату ако лично стекне заслуге? Зато се не треба чудити што ћемо и њега, доброг Србина, коју годину пошто је допао у турско ропство, видети као турског војника, и то каквог војника: елитног, султанског јаничара. A ускоро после тога и као јаничарског официра. Свакако нижег чина, али тек официра, чим је могао да буде самостални заповедник једнога града, ма како овај био мален. Као јаничар боpиће се Константин Михаиловић чак и у Босни против Стевана Томашевића 1463. године. Закрвавиће његово срце због тога, бол ће му обузети душу, али је тако морало бити. Он покушава додуше бар донекле да помогне својој браћи и да их обавести о опасности која им прети, али они не верују његовим речима. Када међутим исте те године Мађари упадоше у Босну и нападоше и на његову малену тврђаву, он се никако не мисли предавати, иако је свестан да се бори на турској страни против хришћана. Он и ту борбу сматра за часну борбу и тако је и завршава. Он сада брани своју, тј. турску војничку част. Тек када се више није могло издржати, када се уверио да његова одбрана не може више имати никаква смисла ни оправдања, он полаже оружје, свестан да је своју војничку дужност обавио часно до последњег тренутка и до последње могућности. Он je срећан на крају што се поново нашао међу хришћанима, али је још срећнији што то није успео на какав нечастан начин, него као исправан и поштен ратник, па макар и бранилац полумесеца. Јер се султану заклео на верност. И остао је веран тој својој заклетви докле год је то било могуће. Мађарско ропство је изгледа брзо избегао, а онда му је савест наложила да напише дело о Турској, о њеној управи и њеној војсци, да би показао колико је било правилно и добро решених питања у тој војсци, не само зато да би оправдао свој удео у њој, него и зато да би је понекад изнео као узор разједињеној и распарчаној Европи, која је брзим корацима срљала ако не у потпуну пропаст, а оно на сваки начин у веома тешке поразе. И не само да је Константин Михаиловић тада написао дело о Турској, него и о Србији, у жељеној својој отаџбини, и о себи, уколико се и његов живот уклопио у збивања и крупније догађаје тога времена.

Од Константина Михаиловића је остало само једно дело. И баш као што је он имао разноврстан и богат живот, као што је он мењао господаре и земље, а ипак остао ecкућник и луталица, тако је некако и његово дело наставило авантуристички живот свога ствараоца. Јер је и живот овога дела сличан истинској авантури каквога бескућника и луталице.

Дело Константина Михаиловића било је веома популарно онда када је постало, а то je било поткрај XV века, јер се у њему говорило о Турској. A Турска је у то време била главна опасност која је претила Европи. Није онда никакво чудо што се ово дело и током XVI и XVII века много преписивало и преводило. Из тих времена допрли су до нас текстови чешки и пољски, различити по облику, различити по многим појединостима, а понекад и по читавим поглављима. На једноме месту нашла се забелешка да је постојао неки латински текст овога дела, а на другом пак месту имамо тврдњу да је постојао и један текст писан ћирилицом. Сви ови подаци сведоче о великој популарности Михаиловићева дела, а осим тога повећавају забуне и заблуде око основног питања: на којем је језику Константин Михаиловић писао ово своје дело. Јер све до данашњега дана чини нам се да се то не зна поуздано, и то зато што се - као за пакост - оригинални Михаиловићев рукопис није сачувао. Кад би се међутим решило ово питање, онда би било решено и друго, исто тако важно, а можда још и важније од првога: којој књижевности дело Константина Михаиловића припада. Као што се види, остало је широко поље за нагађања и претпоставке. Оне нису везане само за ова два основна питања, него и за треће, такође врло важно: какав је највероватније могао изгледати оригинални текст Константина Михаиловића, јер се текстови које имамо сачуване не слажу у свему, неки су са извесним очевидним мањим и већим преправкама и допунама, а неки су вероватно доста слободне прераде, па зато човек треба и у томе погледу бити веома опрезан, јер му се може десити да употреби део текста који не одговара најстаријим рукописима Михаиловићева дела.

Ето тако дело Константина Михаиловића наставља луталачки живот свога творца. Пољски историчари књижевности углавном сматрају да је Константин Михаиловић писао на српском, па зато његово дело не уносе у историје пољске књижевности. Наши историчари књижевности међутим примају мишљење неких наших историчара да је он писао на пољском, па га зато не сматрају српским књижевником и не уносе у наше историје књижевности. И не спомињу га уопште. Тако је Константин Михаиловић до дана данашњег остао - бескућник. Међутим, ма како било дефинитивно решено питање језика оригинала Михаиловићева дела, ми смо дужни да га боље упознамо и да га унесемо у историје наше књижевности, па било као српског књижевника - ако бисмо примили претпоставку да је он писао на српском - или као једног од "наших на страни", као једног од оних наших људи који су једним својим делом везани за једну другу књижевност. И у једном и у другом случају Константин Михаиловић заслужује да се њиме озбиљније и више позабавимо. Ово наше издање његова дела на пољском са напоредним српским преводом има за циљ да га приближи нашим читаоцима, а не сумњамо да ће онда и студије о њему постати богатије и плодоносније, те бисмо се могли надати да ће многа досада неразјашњена питања с њим у вези постати јасна. Овај наш предговор треба да укаже на низ проблема везаних за име Константина Михаиловића и његово дело, на нека питања пак да пружи и нешто подробније а можда и тачније одговоре. Подвлачимо да ће нерешених питања и после овога остати још увек на претек. Наша је жеља да дело Константина Михаиловића привуче пажњу наших научних радника не би ли се на тај начин решила и она питања која досад нису могла бити решена. Јер он то свакако заслужује.

***

Константин Михаиловић није био код нас непознат. Још 1865. године изишао је превод његова дела у Београду. Тада је наиме Јанко Шафарик превео ово дело на српски са чешког и штампао га у Гласнику Српског ученог друштва, књ. XVIII, стр. 25-188, ca овим дугачким насловом: "Мијаила Константиновића, Србина из Острвице, Историја или љетописи турски, списани око године 1490", а унутра, у самоме тексту, наслов је гласио: "Турска историја или кроника, верно и истинито списана од неког Србина или Бошњака, званог Мијаило Константинов из Островице, ког су Турци негда заробили и међ јаничаре дали". већ по самој стилизацији види се да је ово последње било прави наслов дела.

Шта су све Срби могли сазнати из овога превода и напомена уз њега?

Јанко Шафарик је уз превод дао и повећи обавештајни, "објашњавајући" предговор у којем је покушао да представи српским читаоцима писца овога дела.

Нa први поглед већ пада у очи да Шафарик Константина Михаиловића назива или Мијаило Константиновић или Мијајло Константинов. Откуда то долази? Ако прегледамо мало његов предговор, многе ће нам ствари бити одмах јасне.

Шафарик је најпре устврдио да је овај наш писац - зовимо га ми и даље Константином Михаиловићем, а касније ћемо објаснити зашто то чинимо - писао своје дело "изворно у Пољској и на пољском језику, но то је тако и остало у рукописима све до нашег времена, али је још у 16-том веку на чешки језик преведено и у Чешкој напечатено било под насловом: "Histоria neb кrоnукa turecкa, оd neуakehо Rбca neb Воsnjбкa jmenem Michala Kоnstantуna z Ostrоvice, nĕkdу оd Turкuоv zajatehо а mezу Jencare danehо, wěrne а pгаwě sepsana. A wуdana оd Alexandга Aujezdskehо w Lуtоmišli leta 1565".

Тиме je Шафарик рекао да је дело нашега Константина Михаиловића преводио са споменутог раног чешког издања. Ми знамо међутим да је тај текст доста друкчији него остали текстови, пa je зато увек морало бити незгодно служити се њиме и позивати се на њега као на историјски извор. Али то је друго питање. За тај чешки текст је Шафарик тврдио исто тако да је уствари превод с пољског. То своје тврђење засновао је на литератури коју је тада имао при руци. A ево која је то била литература. Tо је било најпре једно пољско издање Михаиловићeвa дела. Tо je прво пољско издање овога дела, штампано у Варшави 1828. године и носило је наслов Pamiętпiki Jaпczarа Pоlaкa. Шафарик се више пута позива на ово издање, понекад из њега наводи места којих нема у његову чешком оригиналу. Једино што није рекао то је тврдња пољског издавача да је писац овога дела био "Јаничар Пољак", како у наслову пише. Шафарик чак неће да наведе ни цео пољски наслов дела да се не би из њега то видело, него каже да наслов на пољском гласи Pamiętпiki Jaпczarа. Додуше, неко би могао помислити да је можда Шафарик имао друго издање пољско, у којем је у наслову начињена поправка и оно "Pоlaka" избачено, али по свему изгледа да је он имао баш прво издање. Шафарик текст овог пољског издања сматра за Константинов оригинал. Због тога нам је мало чудан један његов поступак. Он је јасно видео да се текст тога пољског издања на више места знатно разликује од чешког текста, који он преводи, па ипак читаво дело скроз преводи према чешком издању, не уносећи чак ни оне измене које је могао учинити према пољскоме тексту, него се на неке разлике позива само у предговору. То бисмо могли разумети само тако ако бисмо претпоставили да Шафарик пољски текст није ни имао у рукама, него да је о његовим особинама говорио само онолико колико је нашао у једном раду Јосифа Јиречека о Константину Михаиловићу. Био је то чланак Јосифа Јиречека штампан у његову зборнику радова под насловом Rоzprаvу z оbоru histоrie, filоlоgie а literаturу, свеска прва, издатом у Бечу 1860. године. Ми ћемо се касније дуже зауставити на овом Јиречековом раду, јер је он значајан за проучавање нашега писца, сада пак спомињемо само оно што је употребио Шафарик за свој предговор и што је пренео српској читалачкој публици. Шафарик је ту рекао да је Константин Михаиловић, односно по њему Михаило Константиновић, родом из рудничке Островице, да је рођен око 1430. године, да је "од родитеља бољег стања". Онда даље прича појединости из Михаиловићева живота које је нашао у самоме делу. На крају ће претпоставити, за Јиречеком, да је наш писац боравио неко време у Чешкој и Моравској, а да је онда прешао у Пољску, где је добио и племићку титулу. Константиново причање и Шафарик је, опет за Јиречеком, упоређивао с оним што је о Турској писао Хамер у својој историји ове земље (Geschichte des Osmanischen Reiches), као и немачки историчар Енгел (Шафарик га назива Енгелс) у својој историји Србије. Најзад, према Јиречеку ће Шафарик споменути и податке о другим рукописима Михаиловићева дела, који су пронађени у Пољској и о којима је било писано у литератури о томе предмету.

Та су и толика знања имали Срби о Константину Михаиловићу дуги низ година. И звали су га за Шафариком, односно за именом пишчевим у чешкоме тексту, Михаилом Константиновићем. Рекли смо већ да се у наслову пољскога издања од 1828. Михаиловићево име не спомиње.

Шафариков превод су углавном могли употребљавати и употребљавали наши историчари све до најновијих времена. Зато ће многи од њих све до последњих година да га називају тим погрешним именом, све до Владимира Ћоровића, који ће га под тим именом спомињати у својој Историји Југославије (1933). Овим. Михаиловићевим текстом служиће се и Стеван Сремац онда кад је писао неке од својих приповедака у збирци Из књига староставних. Ко се одатле не сећа његових приповедака Заборављени Обилићи или Смрт цара Лазара? У ове своје приповетке уноси Сремац читаве реченице из Михаиловићева дела, што сам каже, а те реченице обично штампа друкчијим слогом да би се разликовале од његова текста.

Наши историчари, старији и новији, богато су се користили делом Константина Михаиловића као историјским извором. Али се ми не морамо на тој литератури задржавати. Нас занима само оно што је писано о самом Михаиловићу. Та се литература током прошлога и нашега века доста развила и ми не можемо равнодушно проћи поред резултата њених. О Михаиловићу су углавном писали Пољаци, покушаћемо у најкраћим цртама да прикажемо како су се знања о Константину Михаиловићу развијала од самих почетака па све до данашњих дана кроз студије и расправе и шта би се од свега тога морало и данас примити као вероватно и убедљиво. Овај преглед показaнe нам исто тако који су главни проблеми остали нерешени у вези с нашим писцем и његовим делом, како се до тих проблема дошло и какви су покушаји чињени да се они реше.

Већ по ономе што је Шафарик у своме предговору уз превод рекао види се да је Михаиловићево дело први пут штампано на чешком 1565.

Он затим спомиње и пољско издање од 1828, а зна да је то издање поновљено 1857. Осим тога, Шафарик спомиње - као што сам каже: према Јиречеку - да постоје још два пољска рукописа. Из овога се види да је већ тада било јасно да је Михаиловићево дело у своје време било веома популарно, чим се тако често преписивало и преводило. Према Јиречеку је Шафарик тврдио да је чешки текст превод с пољског. A онда је рекао и то - опет према Јиречеку - да је пољски научник "славни Кухарски" (тј. Анджеј Кухарски) тврдио да је пољски текст штампан 1828. превод са чешкога. већ ови наводи довољно убедљиво сведоче колико је тешко било говорити о појединим питањима у вези с овим делом. Мишљења су бивала врло опречна, а каткад и сасвим супротна, пa је тешко било у први мах заузети одређен став према њима: коме поверовати пре, а шта одбацити као мање вероватно.

Споменимо најпре да је дело Константина Михаиловића досад штампано у неколико наврата. Прво је изишло већ споменуто чешко издање од 1565. године. Само део наслова у овоме издању ће нам већ многе ствари разјаснити и расветлити: "Hystorya neb kronuka Tureckб od nějakého Ráca neb Vosńáka, jménem Michala Konstantina z Ostrowice, někdy od Turkůw zagatého, а mezi Jenčaře daného, wěrně а prawě sepsana. Item tażenu proti Turku, а na konci také přidané gsau nektere wěci z knich o słavných činech Skanderbergka, kniżete Epirotského. Od Alex. Augezdského, impressoga w gedno sebráná а na mnohá mistech z stganu czesstinu spgawená. W Litomussii 1565". Из самог овог наслова виде се већ на први поглед ове четири ствари: 1. Константин Михаиловић назван је ту погрешно Михал Константиновић или Константинов; 2. он је "Рац (тј. Србин) или Бошњак"; 3. на крају су додате "неке ствари из књига о славним делима Скендербега, епирскога кнеза", и 4. све је то "уједно скупио и на много места дотерао у погледу чешкога језика" издавач Александар Оујездски или Оујездецки. Осим свега овога, овом чешком издању Михаиловићeвa дела додате су још неколике друге ствари, које су по садржају сличне његову делу. Поред осталих, налазе се овде и одломци о турској царевини из пера исто тако познатог југословенског познаваоца турског питања Бартоломеја Ђурђевића или Георгијевића, који је живео нешто касније, о којем се код нас доста писало и о којем се доста и зна. Наравно, ми се немамо потребе заустављати на свима овим додацима, јер за нас немају неки особити значај. Али ове појединости говоре да је чешки издавач био доста слободан према своме изворнику, да је многе ствари мењао и додавао, пa je онда очигледно да његов текст мора бити друкчији од Михаиловићева оригинала. Или се бар на многим местима мора од њега разликовати. A то значи да се његову тексту не сме увек веровати као оригиналном тексту Константина Михаиловића. Овај чешки текст издат је поново 1581. године.

Прво пољско издање је оно које спомиње Шафарик, а које смо и ми споменули, тј. из 1828. године. оно je имало потпун наслов Pamiętniki Janczara Polaka przed rokiem 1500 пapisaпe, тј. Успомене јаничара Пољака написане пре 1500. године. Издавач је био A. Галензовски (Gałęzowski) из Варшаве. Овде је дело било издато у два напоредна текста: једно је био текст у оригиналном писању, а друго у савременој транскрипцији. Као што се из тога види, издавач је имао амбиције да пружи научно издање овога текста. Ово издање је још двапут касније поновљено, и то 1857. и 1868, оба пута у Саноку. Оба пута је и наслов промењен утолико што је из њега избачено оно "Pоlaka", jep се по самоме тексту јасно видело, а то су истицали и они који су писали о првом издању, да овај писац-јаничар није био Пољак него Србин. Додајмо још и то да у овом првом пољском издању, управо у рукопису према којем је овај текст штампан, није било уопште наведено нигде име писца овога дела. Он је фигурисао просто само као "Јаничар", а издавач му је додао још и оно "Јаничар Пољак".

Као издања нeћемо спомињати она дела у којима су штампани само поједини одељци из дела Константина Михаиловића, jep je било и таквих случајева.

Најзад 1912. године добили смо издање пољског филолога Јана Лосја. Он је прегледао све рукописе дела Константина Михаиловића о којима је могао сазнати по литератури или по личном испитивању и трагању, упоредио их је, одредио старину појединих преписа и начинио издање најстаријег и најпотпунијег пољског преписа, додајући му све варијанте или одступања из других преписа или текстова уопште. Његово испитивање је показало да се текстови међусобно доста разликују, а старина неког преписа не показује сигурно да је тај текст морао бити најближи оригиналу, jep је све могло зависити од пажљивости преписивача. Текстови су штампани у caвременој транскрипцији. Ово издање ми сада прештампавамо без икаквих измена и додајемо му потпуни и дословни српски превод.

***

Знања о Константину Михаиловићу и његову делу можемо пратити од времена када се појавило прво издање овога дела. То значи од половине XVI века.

Чешки издавач Михаиловићева дела, као што смо видели, није знао чак ни право име нашега писца. То међутим није била његова кривица него онога преписа односно превода према којем је он свој текст издавао. Те су се ствари тек много касније боље разјасниле у прилично богатој литератури о овоме предмету. И поред тога што je временски био најближи нашем писцу, чешки издавач нам није скоро ништа о њему могао пећи. Све што je имао да каже ставио је у наслов, а остало су читаоци сами могли прочитати у самоме тексту. Из онога пак што издавач пише види се да је ово дело већ у XVI веку колало у више преписа, да су ти преписи каткад проширивани и прерађивани, зато је и он морао да прави неку врсту избора и "исправака", бар што се тиче чешкога језика, како он сам каже. Колико бисмо ми данас били срећнији да овај издавач није био овако "пажљив", па да нам је дао просто онај текст који је имао при руци, онакав какав је био, без икаквих измена и допуна! Али то је пуста жеља наша.

О Константину Михаиловићу почело се писати много више и стварније тек у првој половини XIX века и тек то можемо сматрати као прави почетак научног интересовања како за њега лично тако и за његово дело.

Као да није ни постојало чешко издање од 1565. године, па ни оно друго из 1581, у Варшави излази 1828. ново издање Михаиловићева дела. оно je сасвим друкчије изгледало него она ранија чешка. Издавач је пољски очигледно имао намеру да његово издање буде научно, да изазове интересовање као научно достигнуће. Рекли смо већ да је стога штампао рукопис у оригиналном писању и у савременој пољској транскрипцији. Издавач А. Галензовски, који је свакако писао све белешке и предговор уз своје издање, није знао за старо чешко издање. Он је овај текст штампао као новооткривени стари пољски рукопис, не претпостављајући да постоји још читав низ других преписа и превода овога истог дела. Он је у предговору испричао шта је имао да каже о овоме рукопису који издаје. Taj рукопис је - вели он - недавно нађен у бердичевском манастиру, "никада не објављиван, драгоцен по своме садржају", који добија још већу вредност стога што је постао пре 1500. године, а по свој прилици још за владе Казимира Jaгjeловића (1445-1492). Tо je по њему један од најстаријих споменика пољскога језика. Писац овога дела је Пољак. Галензовски Константину Михаиловићу не зна име, јер његов рукопис тога податка нема. Taj "Пољак" је био у турској служби онда кад су ови заузели Цариград. "Неке појединости о њему нaћи ће читалац у самоме делу; ко је он био, где је живео пошто се извукао из турског ропства, када је и за кога писао ове успомене не може се с поузданог ћу утврдити". Скоро је тешко поверовати, али је истина, да овај издавач пише предговор делу које издаје, а не познаје садржај тога дела. Јер да га је прочитао, не би могао рећи за Константина Михаиловића да је био Пољак, кад овај на више места врло подробно прича своје доживљаје и говори о своме пореклу. Све ово просто не би било разумљиво ако не бисмо читав овај поступак схватили као намерни маневар. Претпостављамо да је Галензовски познавао појединости о Константину Михаиловићу, али га је намерно назвао Пољаком не би ли тиме с једне стране оправдао издавање овога рукописа, а с друге стране пак да би јаче заинтересовао пољски читалачки свет за ово дело. Свакако ће Пољак пре узети да чита причања једнога Пољака који се нашао у турском ропству, него некаквога Србина, доста далеког по земљи, а можда и по осталим својим особинама и склоностима - тако је могао размишљати Галензовски. Ако тако схватимо његов поступак, онда би он имао неко оправдање. Некакво, али свакако не потпуно нити сасвим убедљиво.

Ова тврдња Галензовског и његово издање завели су многе. Велика је штета што је њима подлегао највећи Пољак XIX века Адам Мицкјевич. И то не у каквом мање важном спису или узгредно, него у својим париским предавањима, онима која је држао у Француском колежу четрдесетих година прошлог века. Она су већ тих година штампана и то на три језика: на пољском, немачком и француском. Не сметнимо с ума да су зато ова Мицкјевичева предавања била врло дуго извор обавештења о Словенима код многих људи који су владали неким од ова три језика.

Двапут се Мицкјевич користио текстом Константина Михаиловића у издању Галензовског и оба пута је имао прилике да се осврне и на личност писца овога дела. Први пут је то учинио у XVI предавању од 19. фебруара 1841. године. Било му је то потребно онда кад је почео да излаже српску историју. Наравно, он ту историју прича углавном према нашим народним песмама. Тако ће испричати и све оно што народна песма говори о Косовском боју, уз обавезну причу о свађи пре боја између Милоша и Вука Бранковића и о издајству Вукову. Тога међутим код нашега Константина Михаиловића нема. Али je Константинову тексту Мицкјевич прибегао онда кад је хтео да исприча смрт кнеза Лазара, које у народној песми нема онако лепо и пуно испричане као код Константина Михаиловића. Зато Мицкјевич и каже да историчари на различите начине представљају Лазареву смрт, али свакако највише вере треба поклонити ономе што прича о томе "пољски хроничар познат под именом Јаничар Пољак, који је као јаничар био вероватно очевидац онога што се збило". И онда Мицкјевич прича из Константина Михаиловића ону сцену која се веома свидела и Стевану Сремцу пa је узео за предмет једне своје приповетке. Морао је Мицкјевич тада веома овлашно читати текст Галензовског кад је писца чије је дело писано негде поткрај XV века, како тврди издавач Галензовски и у наслову а и у предговору, могао представити као очевица Лазареве погибије, а Константин Михаиловић могао се родити тек педесетак година после овога догађаја.

Други пут је Мицкјевич затражио већу помоћ од Михаиловићева дела, пa је тада имао прилике да се још више заустави и на писцу. Tо je учинио у XXVII и XXVIII предавању од 7. и 11. маја 1841. године. Кад је хтео да представи сукобљавање пољских и турских интереса у јужним крајевима пољским и пољско-турске борбе из XV века, он се поново обратио за помоћ делу нашега јаничара. Просто је невероватно да ни Мицкјевич није у делу прочитао ко је био Константин Михаиловић, а говори баш о његову учешћу при заузимању Цариграда. Јасно ту читамо у Михаиловићеву делу зашто је послат на Цариград, под чијом командом и какву је улогу имао српски одред у којем је он био. Мицкјевич чак наводи завршну реченицу из тога одељка у којој се Константин теши како je српска помоћ Турцима била тако незнатна да по њој никад не би ови заузели Цариград. Још мање пажње поклониће Мицкјевич ономе месту кад Михаиловић прича о сусрету са изасланицима Стевана Томашевића. Ту Константин јасно каже да су то босански изасланици. И развија се о томе читава прича, позната из Константинова дела, коју Мицкјевич препричава. Али ове изасланике - не знамо зашто - претвара у Албанце. Пуно је и других појединости Мицкјевич прочитао у делу Константина Михаиловића и пренео их својим слушаоцима у Француском колежу, а после их и штампао у тим својим предавањима. Основна жеља Константинова била је - вели ту Мицкјевич - да упозна Турску, да упозна слабе стране ове земље, да проучи турску политику и да Европљанима покаже каква су средства најпогоднија за борбу против турске војне силе. И онда Мицкјевич даје кратак садржај Михаиловићева дела: прво су ту дати основи турске религије, заједно са свима празноверицама везаним за ту религију, онда историја турскога народа и државе, па војничка и политичка организација. Препричавајући све ово из Михаиловићева дела, Мицкјевич вели да су Турци у војничкој организацији надмашили Европљане. Особито хвали јаничарску организацију и каже за њу да је најсавршенија од свих других. "Јаничари немају отаџбине нити ичега што би их везивало за земљу". Јаничар (тј. Константин Михаиловић нам даје - вели даље Мицкјевич - драгоцене појединости о саставу турске војске, о турским војничким чиновима, о родовима оружја којима се Турци служе. Затим открива слабе стране те читаве организације и показује како би се Турци могли победити. Мицкјевич онда уздиже вредност Михаиловићева дела веома високо, стављајући га изнад дела Марка Пола или славнога Тамерланова секретара Шилдбергера. "Не знам да ли постоји простије и корисније дело од Јаничаровог" - закључује Мицкјевич своја излагања о Константину Михаиловићу и његову делу. Све мисли изнете у овом делу - додаје на крају - потпуно су нове ако се упореде са тада усвојеним начелима. Али су опомене овога јаднога јаничара остале без одјека.

За Константина Михаиловића, управо за тога непознатога "Јаничара Пољака", Мицкјевич увек има најлепше речи. Tо je, вели, неки Пољак коме се не зна ни име ни живот. Он је необразован човек, не зна добро ни историју ни географију. За потврду овога наводи он неке Михаиловићеве географске грешке. Али то ништа не смета, ни други у то време вероватно нису боље познавали ове ствари. Иначе о њему Мицкјевич мисли да је ситан шљахтић, војник, човек везан за веру својих праотаца, aли није фанатик.

За нас је још увек невероватно да Мицкјевич није опазио, читајући дело Константина Михаиловића, да је овај Србин, кад то избија скоро из сваке главе где он говори о Србији и о догађајима у којима и сам учествује. Мицкјевич међутим све то није опазио. Најзанимљивије је из његових предавања оно место кад говори о историјским мемоарима (предавање XXVIII од 11. маја 1841). Мицкјевич то предавање почиње тврдњом како осим Француза једино Пољаци имају историјске мемоаре. Руси их немају. У Пољској ситна шљахта почиње да негује овај књижевни род и савршенији примерак ове књижевне врсте. Онда упоређује хроничаре и писце мемоара. И хвали друге на рачун првих. На завршетку даје овакву мисао: "Они (тј. писци мемоара) имају велике стилске врлине, пишу убедљиво, јасно, понекад привлачно; велика је сличност између њихова стила и стила српских песника. Срби су писали за сељаке; писци пољских мемоара су писали за ситну шљахту; њихова дела, читана по кућама, често преписивана, ретко су доспевала до библиотека, а учени људи су их потцењивали". И онда као пример таквог стила Мицкјевич даје читав одељак из дела Константина Михаиловића у којем овај описује битку код Варне.

Што Мицкјевич Константина Михаиловића трпа у ситну шљахту, нама је сасвим разумљиво. Он је уопште сматрао да ће будућност пољску понети овај друштвени слој. И сам је водио порекло из њега. То показује при том да му је Константинов текст био прирастао за срце. A што је Константина Михаиловића упоређивао са српским песницима, то значи са српским народним песницима, просто је изванредно. Мицкјевич је Михаиловићево дело читао као да га је писао Пољак. Познајући пак добро српску народну песму, закључио је да тај стил много подсећа на ову песму. већ та једна његова тврдња довољна је да му опростимо што није до краја пажљиво читао Михаиловићево дело. Иако није ни помишљао шта је по народности писац-јаничар, Мицкјевич је на основу свога суптилног познавања песничких стилова закључио да је Михаиловићев стил сличан стилу српске народне поезије. A није ни помишљао да су ова два стила имала исти извор, да су веома блиски. Овај закључак свакако служи Мицкјевичу на част. Све пак његове грешке можемо му опростити, једно стога што је он као професор био више песник него прави професор, а затим и стога што је за припремање својих предавања врло тешко долазио до разбацанога и сиромашнога материјала. Ако кадгод није успео пажљиво да прочита сву потребну литературу о предмету, морамо му опростити, хитња је ту играла огромну улогу.

Зауставили смо се дуже на Мицкјевичеву мишљењу о Константину Михаиловићу зато што је у првој половини XIX века Мицкјевич био веома популаран као професор, јер су његова предавања, штампана на три језика, доспела до најудаљенијих крајева света и имала много читалаца и поштовалаца. Мицкјевичево мишљење је зато морало бити веома широко познато.

Много је мање широке популарности имало оно што су током прве половине XIX века писали пољски историчари и историчари књижевности о Константину Михаиловићу и његову делу. Биле су то каткад сасвим кратке белешке, а још чешће кратка реаговања на оно што је пре њих било написано и допуњавања ранијих мишљења. Како су пак та мишљења и тврдње били веома различити, често опречни и супротни, и та реаговања су била богатија. Тако је Константин Михаиловић постајао познат кроз полемику о њему и његову делу. Споменућемо бар најважније писце из тих први је њeн споменути Анджеј Кухарски устврдио оно што је морао видети свако ко је пажљивије читао дело Константина Михаиловића, наиме да је писац тога дела био Србин а не Пољак. Још нешто је устврдио Кухарски што је имало још већу важност за науку: он је рекао да је текст који је 1828. издао Галензовски био превод са чешког.^[1] Наоко супротно мишљење имао је пак библиограф пољски Адам Јохер. Њему се чини да је чешки текст, онај који је издао 1565. Оујездецки, превод с пољског. Он сматра да је овај издавач Михаиловићева дела, за свога боравка у Кенигзбергу, могао тамо наћи какав пољски текст овога дела и превео га на чешки.^[2]

Ова два мишљења изгледају супротна, међутим не тичу се исте ствари. Док је Кухарски говорио о једном пољском тексту, Јохер је говорио о сасвим друкчијем чешком тексту. Касније ће се показати да доиста највероватније тако и изгледају ови текстови: чешки је вероватно превод с пољског, а споменути пољски је превод с неког чешког, наравно друкчијег него што је онај с којег је Оујездецки начинио своје издање.

Две кратке вести штампане у два пољска часописа четрдесетих година говориле су само толико да су пронађена два нова пољска рукописа споменутога дела, и то један у Курњику а други у Виљну.^[3]

Ни први пољски историчари књижевности нису дали много боља обавештења о Константину Михаиловићу. Тако ће Михал Вишњевски у својој великој историји пољске књижевности, у IV књизи, проговорити и о делу нашега Константина.^[4] Он је уствари поновио тврдњу Галензовског да је дело писано за владавине Казимира Јагјеловића, да је писац "Словак из рашке земље", и да се у томе делу "не налази ништа о Пољској". Он се много више задржао на опису новог рукописа овога дела који се налазио у библиотеци у Курњику, о чему је већ била изишла кратка белешка у листу Tуgоdnik Literаcкi.

Пишући поводом историје пољске књижевности Вишњевскога, пољски историчар права и историчар књижевности Вацлав Маћејовски имао је прилике да пружи неке нове и веома смеле претпоставке о Константину Михаиловићу.^[5] И неке нове тврдње. Неке од њих јесу смеле, али и произвољне. Вреди их споменути макар само зато да се види колико је било лутања, али не без извесног разлога и оправдања. Маћејовски је такође рекао да је Константин Михаиловић био Словак, да је порекло водио из "рашке земље", да је родом био из Островице, а та Островица је по њему у Босни. Морао је он негде прочитати да је и у Босни постојала нека Островица, што ми такође знамо, али не бисмо ни на који начин Константина везивали за ту Островицу. Маћејовском je и то све било мало, пa је начинио једну још смелију претпоставку: по њему je Константин био пореклом из неке пољске породице "одавно настањене с оне стране Карпата", па кад се овај бивши Пољак вратио у своју некадашњу отаџбину, тј. у Пољску, написао је своје мемоаре на пољском језику. Тако ће Маћејовски говорити о Константину Михаиловићу 1843. године. Касније ће многа своја мишљења тада изнета сасвим изменити.

Од старијих писаца пољских једини је ваљда Владислав Трембицки поступио правилно решавајући велику расправу о Константину Михаиловићу и његову делу.^[6] Он је имао при руци досад најстарији и најбољи пољски рукопис Константинова дела (што је касније поуздано утврђено), па је так рукопис упоређивао с варшавским издањем Галензовског из 1828. године. Упоређујући ова два текста, он је дошао до закључка да се они у многоме разликују и да су свакако оба та текста преводи, независни један од другога, с неког јужнословенског или пак грчког оригинала. Да је Константин Михаиловић морао писати на једном од та два језика и да је такав текст морао негде постојати тврдила је Трембицком забелешка на кра j у тога његовог рукописа, где je било записано да је тај текст првобитно био писан "руским писмом" (literą ruską). A грчки текст je претпоставио по томе што је у своме пољском тексту нашао доста речи написаних грчким писменима, пa je ту чак и завршна реч била написана грчки. Како је пак на крају овога рукописа било још записано да је ово дело било написано 1400. године, што је очигледна грешка, јер је свакако требало да пише 1500, Трембицки закључује да је до те грешке могло доћи само услед тога што пољски преводилац није умео да прочита правилно цифру написану ћириловским писменима. Додајмо са своје стране, да овај запис на крају овога рукописа још увек задаје велике муке свима испитивачима дела Константина Михаиловића.

Тако су се већ на самоме почетку ствари веома заплеле.

Још нешто ваља споменути кад је реч о Трембицком. Он је доиста учинио значајан корак напред у проучавању дела Константина Михаиловића и то највише зато што је упоређивао два различита текста и помоћу разлика између њих покушао да дође до извесних закључака. Тим поводом је међутим учинио и једну опаску коју нико од каснијих научника који су се бавили делом Константина Михаиловића није прихватио. Само у рукопису бердичевском, оном према којем је начињено варшавско издање из 1828, налази се у одељку о освајању Цариграда и ова реченица: "међу којима сам и ја био". Трембицком се ова реченица учинила као уметак неке касније личности, пa га je то подстакло да устврди како Константин Михаиловић уопште није учествовао при освајању Цариграда 1453. Међутим, ми можемо одмах са своје стране додати на ово још једну чињеницу, коју су углавном примили скоро сви они који су касније писали о Константину: ако чак и примимо претпоставку да је она реченица каснији уметак, ипак је читаво причање Константиново о освајању Цариграда такво да је заиста тешко посумњати у тврдњу да је при томе био и он лично. У то се може уверити сваки пажљиви читалац овога дела. Додуше, и Трембицки зна да Константин Михаиловић у томе одељку све прича у 1. лицу множине, што по нашем мишљењу показује да је и он у тој борби учествовао, али овај сматра да је Константин тим начином причања само хтео да покаже своју националну солидарност с оним Србима који су се борили на Цариграду. Међутим, и на то би се могло одговорити Константиновим текстом: у њему се увек јасно види кад он учествује у збивању, кад нешто прича по личном виђењу или искуству, а кад нешто прича опет само по чувењу.

Читајући пажљиво читав текст Константина Михаиловића, Трембицки је први рекао да овај никада није био муслиман, јер говори увек као хришћанин.

Још једном се и Вацлав Маћејовски задржао на Константину Михаиловићу. Било je то у његовој историји пољске књижевности^[7]. Он је сада, прочитавши пажљивије Михаиловићево дело, испричао његов живот. Онда је дао неколико нових претпоставака, које су обогатиле још више читаву ризницу хипотеза о нашем писцу. Он сада прима да је Константин Михаиловић Србин и да је своје дело писао на српском, а да су чешки и пољски текстови само преводи. Али пошто је прочитао једну стару белешку о једном дотад непознатом рукопису Константинова дела на којем је писало да је то само пољски превод с латинског, Маћејовски својим ранијим претпоставкама додаје још једну, тј. да је ово дело могло бити у оригиналу писано на латинском, затим да је дело написано вероватно између 1490. и 1497, и то због тога што се у њему Матија Корвин спомиње као већ мртав, а пољски краљ Јан Олбрахт као жив.

Биће да је ипак од свих оних који су током XIX века писали о Константину Михаиловићу с највише пажње доносио судове чешки историчар Јосиф Јиречек. Он је у зборнику радова Rozpravy z oboru historie, filologie а literaturu, издатом у Бечу 1860. године, у првој свесци, и то у првоме раду под насловом Paměti turécki Mich. Konstantinoviće z Ostrovice подвргао пажљивој анализи многе појединости из дела Константина Михаиловића. Он ће дати читав низ тврдњи и претпоставака које су касније или потврђиване новим доказима или подвргаване сумњи. Споменимо неке од тих његових тврдњи. Он ће најпре претпоставити да се Константин Михаиловић морао родити негде око 1430. године, чим је могао као војник учествовати при освајању Цариграда 1453. Затим прича живот Михаиловићев према ономе што се налази у самоме делу. Једна појединост је, чини нам се, важна, пa ћемо се мало на њој зауставити. Јиречек често Михаиловићеве чињенице проверава оним што су о сличним питањима рекли немачки историчари Хамер и Енгел, што је пренео и Јанко Шафарик у свој предговор преводу Михаиловићева дела на српски. Тако ће у своје причање о животу Михаиловићеву унети према овим немачким историчарима и податак како су Турци 1454. заузели Смедерево и Островицу. И Јиречек се мало чуди што Михаиловић не спомиње у своме делу ово заузимање Островице. Нама се чини међутим сасвим јасно зашто је то тако, о чему ћемо имати прилике да проговоримо коју реч више мало касније. Јиречек је уверен, као и Трембицки пре њега, да Михаиловић није мењао веру. Што се пак тиче последњих година Михаиловићева живота, Јиречек има неке претпоставке које су често оспораване. Он тврди да Михаиловић није остао дуго у Мађарској. Можда је извесно време провео у Чешкој и Моравској, а на крају се настанио у Пољској, у којој је примљен у витешки ред. То Јиречек закључује по чешком тексту штампаном 1565, где се то изриком тврди у наслову XLII главе. То исто показује и Шафариков српски превод. Taj податак имају међутим само још два пољска текста, а остали га немају. За Јиречека је наравно наш јаничар Михаило Константиновић. Јиречек је рекао и своје мишљење о језику Михаиловићева оригинала. Он се не слаже с Кухарским да је пољски текст превод с чешког, већ тврди - после пажљиве језичке анализе чешког текста - да је тај текст морао бити превод с пољског. Он налази у чешкоме тексту неке полонизме који нису могли настати само као обично укрштање утицаја чешког језика на пољски и пољског на чешки у XV веку, него такве који су могли настати само ако се узме да је чешки текст био превод с пољскога. Време постанка дела ставља између 1490. и 1516. године. Најзад он тврди да је Константин Михаиловић своје дело писао за пољску шљахту, јер су само њој могле бити упућене речи у којима Михаиловић препоручује витештву и племству да бирају себи за краља пре мудрог и вештог човека него само снажног.

То би биле главне ствари које су написане током XIX века о Константину Михаиловићу. Нeћемо се заустављати на многим ситнијим и мање значајним поменима његова дела у неким делима и историјама књижевности. Било би то непотребно нагомилавање материјала без већег значаја.

Право проучавање дела Константина Михајловића почело је од оног времена када смо заслугом краковског филолога и професора универзитета Јана Лосја добили научно издање Михаиловићева дела припремљено на основу свих дотадашњих познатих текстова. Он је проучио све текстове, о свакоме од њих дао своје мишљење, одредио старост тих појединих текстова и установио њихов међусобни однос. Он је та своја мишљења најпре изнео у одвојеној студији, највећој и најтемељитијој од свега што је до данас написано о Михаиловићу, а онда је главне мисли дао и у предговору критичком издању Михаиловићева дела. Пошто сами нисмо били у Могућности да прегледамо све рукописе овога дела којима се он служио, а то није било ни потребно, дајемо само снимке најважнијег, а опис свих рукописа дaћемо према излагању професора Јана Лосја. Његова мишљења о рукописима, и поред извесних изражених сумњи, заслужују, по нашем дубоком уверењу, пуно поверење. Тек из тог описа рукописа, стручног и савесног, моћи ће се разумети многе ствари које су биле предмет непотребних неслагања и полемика. Истовремено морамо рећи да ћемо употребити за поједине рукописе исте ознаке које се налазе и у опису Јана Лосја, Кога би пак занимало да прочита још подробнији опис тих рукописа, упућујемо га на студију проф. Лосја Pamiętniki Janczara (Kronika turecka Konstantego z Ostrowicy). Rozprawy Wydziału filologicznego T. LI Akademii Umiejętoości w Krakowie.

Дело Константина Михаиловића познато нам je по дванаест текстова, од којих има девет пољских и три чешка. Зна се да је постојао и један текст писан Ћирилицом, али се не зна на којем је он био језику. Постоји и тврдња да је постојао неки латински текст, али се ни о томе ништа не може рећи више него само онолико колико је један преписивач написао уз један други текст овога дела. Али о свему томе Вiгаeнe се из прегледа.

1. Z. - Рукопис библиотеке Замојских у Варшави. Tо je најстарији и најпотпунији пољски препис дела Константина Михаиловића. Судећи по воденим знацима на хартији и начину писања постао је негде око половине XVI века. Тада је постао бар први део, док су остали делови постали тек у другој половини тога века. Tо је онај рукопис који је упоређивао Владислав Трембицки с текстом штампаним 1828. године, о чему смо већ говорили. Овај рукопис има 77 страна, а писало га је шест руку, и то прва од 1-3 стране, друга од 4-31, трећа 32-35, 38-40, 43-47, четврта 36-37, пета 41-43, шеста 48-77. трећа, четврта и пета рука морале су радити истовремено, јер су радиле наизменично. Сваки од ових преписивача имао је друкчији правопис а и графику друкчију. То се може видети на нашим приложеним снимцима. Иначе овај текст има доста србизама. Неких има и у другим рукописима, али су неки карактеристични баш за овај рукопис. Ту особито ваља споменути губљење гласа х у неким именима. Али о томе ће бити говора касније. Из овог рукописа сазнајемо да се писац зове Константин син Михаила Константиновића, да је Србин и да је родом из Островице. Иначе овај рукопис и ми прештампавамо у целини и додајемо му одступања која се налазе у другим рукописима. На првим трима странама овога рукописа, тј. на онима које је писао први преписивач, налазе се на маргинама латинске белешке које дају садржај текста: Machоmetistae multivarii. Quique Mоsis librоs teпeпt. Festum eоrum ieiuпium. Jeiunium пeоmeniоrum. Elemоsina. Aliud festum. Festum septimale. Circumcisiо. Opiniо Machmetistarum de Christianis. Tо je први преписивач додавао кратак садржај текста на латинском. Иначе текст је подељен на 49 глава и једини од свих на почетку последње главе има обраћање угарском и пољском краљу Олбрахту да се организују за борбу против Турака. Овај текст је најпотпунији од свих других текстова, тако да ће на врло мало места бити потребно да се допуњава према другим текстовима. Али се не може рећи да су преписивачи били увек много пажљиви. Они ће понекад при преписивању правити просто невероватне погрешке, јер су каткад сувише механички схватили свој посао. Последњи преписивач написао је на крају: "Ова хроника писана је најпре руским писмом године 1400. од рођења божјега". Година је свакако погрешна, у то нема никакве сумње. Да ли је пак то дошло као случајна омашка у преписивању, пa је преписивач написао 1400. место 1500, или је пак други разлог по среди, тешко je рећи. Према претпоставци Ј. Лосја могла би та година бити обележена словима, и ћирилиским или грчким, па преписивач није умео тачно да их прочита, а како није много размишљао о садржини дела, написао је сасвим погрешну годину. Да је само мало размислио о ономе што је преписао на почетку последње главе, где се писац оpaнa пољском краљу Олбрахту, морао би се досетити да то није могло бити 1400, него 1500. године. Што се тиче пак онога податка о "руском писму", он ће задати највише мука не само Ј. Лосју, него и свима онима који су касније писали о Константину Михаиловићу. Је ли ту у питању неки српски текст, или пољски текст писан ћирилским словима, такође није лако одговорити. Није ли и ту непажљиви преписивач начинио какву тешку грешку, а ми морамо око ње да се мучимо? - За овај рукопис карактеристичне су неколике речи написане грчким писменима. Оне се у рукопису доста тешко могу прочитати, јер их је преписивач, очевидно не знајући довољно грчки, морао просто прецртавати са текста с којег је преписивао. Ове речи написане грчким словима значе или турска звања или су пак лична имена. Да преписивач није знао грчки сведочи и белешка после завршне речи. Она гласи Τελλος. Преписивач није знао шта значи на грчком та реч, а није био сигуран да је прво слово у њој добро преписао, пa је зато додао са стране: "Finis mоże Σελλος" (тј. Finis можда...). - Пошто је за време последњега рата библиотека Замојских потпуно уништена, многи су веровали да је и овај рукопис у њој пропао. Међутим, он је ca другим неким драгоценијим стварима био склоњен и сачувао се. Данас се налази у одељењу рукописа Народне библиотеке у Варшави.

2. К. - Рукопис који се чува у библиотеци Владислава Замојског у Курњику. Он је нешто млађи од рукописа Z, али је ипак постао у XVI веку. У њему се на почетку налазе "Војни чланци" Флоријана Зебжидовскога, па тек онда долази текст дела Константина Михаиловића. Написано је ту да је писац Константин син Михаила Константиновића "z Ostrowice Reta" (тј. Србина из Островице). Причање почиње од првог одељка, предговор је испуштен. Недостају ту и неки други одељци. Тако ће бити испуштена 44. глава (О мартолосима), а причање се прекида у средини 46. главе, што одговара 47. глави рукописа Z, с речима: "А поврх тога оних који се сваке године добровољно потурче није мали број". Може се рећи да су текстови Z и K углавном блиски. Одступања су најчешће ситна, тичу се обично одступања при преписивању и сва је прилика да су оба преписа начињена према неком трећем рукопису. То се може тврдити по томе што су и многе грешке пренете и у један и у други препис. Има пак неколико места где су у рукопису Z испуштене извесне речи, а могу се допунити према К. Таквих места има особито у почетним главама, и то у 3, 4, 5, 15 и др. Углавном пак узевши, текст Z је много потпунији и даје бољу општу слику текста с којег су преписивани. И много више места је таквих на којима се текст K може допунити и исправити текстом Z. Све то видеће се у самоме штампаноме тексту нашем.

3. М. - Рукопис Чешкога музеја у Прагу, на чешком. Писан је у првој половини XVI века, представља други део једног већег рукописа, чији први део нема никакве везе с делом Константина Михаиловића. На самоме почетку, када се говори о делу и имену писца, каже се да је Константин Михаиловић био славан на султанскоме двору по познавању турскога језика и да J e био "исто тако на двору францускога краља називан Карло". У наслову је дат и кратак садржај читавога дела. Рукопис је писала једна рука. Недостаје му лист на којем је крај 28. и почетак 29. главе, као и лист с почетком 42. главе. С обзиром на начин писања, овај текст је нешто старији од свих пољских текстова, пa je у њему исто тако мање места која би била унакажена лошим преношењем при преписивању. Ми са своје стране можемо додати још и то да овај рукопис најбоље преноси особна имена, што ће се видети из нашег штампаног текста с варијантама. Иначе и овај текст представља свакако првобитну редакцију дела Константина Михаиловића, чак нешто исправнију него текстови Z и K. Нa неким местима се тек помоћу овога рукописа могу допунити или исправити искварена места у рукописима Z и К. - Према неким особинама овога рукописа још је Јосиф Јиречек тврдио да је овај чешки текст превод с пољскога, јер у тексту има полонизама који се не могу друкчије објаснити. Наведимо неке од њих. Задржани су облици пољских збирних именица на -stwо, којих чешки језик у томе значењу нема: żydowstwo, tifutlarstwo, państwo, rycerstwo у значењу: Јевреји, господа, витезови, српско име Вук пренето је из пољског као Wilk, а не као чешко Vlk, исто тако и презиме Wilkоwic, затим овај чешки текст има облике Grekowie и grecka ziemia, што су чисто пољски називи, док би чешки били: Řekove и řecká. Примери су сасвим убедљиви.

4. W. - Рукопис писан у XVII веку, налази се у музеју у Виљну. Овај повећи рукопис садржи дело Станислава Ласкија "Књиге о ратној приправности", и то прву и другу, а онда као Tпену књигу има рукопис дела Константина Михаиловића. Наводећи наслов Михаиловићева дела преписивач је написао да је то дело превод с латинског језика. Текст је међутим истоветан с текстовима Z и K, пa je ова напомена вероватно била неоснована преписивачева претпоставка или намерна обмана. То није цело Михаиловићево дело, него само 13 глава, и то на почетку су главе које одговарају главама од 38-48 нашега текста, а последње су две главе уствари главе 36 и 37 овога текста. Цео овај рукопис, заједно са тим делом Михаиловићева дела, штампан je у Виљну 1864. године под насловом Stanisława Łaskiego, wojewody sieradzkiego. Prace naukowe i dyplomatuczne. Издавач je био J. Завацки.

Ова четири прегледана текста представљају углавном првобитну или старију редакцију текста Константина Михаиловића, и то у Z и M у целини.

5. H. - Чешки хроничар Вацлав Хајек из Либочана у својој чешкој хроници штампаној 1541. године препричава читаве одељке из дела Константина Михаиловића. Према томе, у Чешкој је дело Михаиловићево морало бити познато већ у првој половини XVI века, чим га је један историчар употребио као историјски извор. Он се на различите начине користио делом нашег јаничара: једном га је просто преписивао, други пут га је препричавао и скраћивао, а трећи пут га је чак проширивао према неким делима којима није уђено у траг. Он неће нигде споменути име Михаиловићево, чак ни онда кад према њему даје ствари које овај прича у првом лицу. Иначе се Хајек користио углавном оним главама у којима Константин Михаиловић прича историјска збивања, а то су главе од 20-35.

6. C. - Tо je рукопис библиотеке Чарториских. Настао je у XVI веку и писале су га две руке. По овоме тексту штампано је дело Константина Михаиловића 1828. године у Варшави, и 1875. и 1868. у Саноку. Из овог издања Михаиловићева дела навео је Јанко Шафарик у своме предговору српскоме преводу нека места којих није било у његовом чешком оригиналу, сматрајући да је овај пољски текст Константинов оригинал. Tо је веома дефектан рукопис. Писале су га две руке, има 308 страна текста. Многе главе нису читаве очуване, и то 3, 4, 17, 28, 29, 34, 40, 41, а рукопис се завршава одмах на почетку 47. главе. Рукопис је штампан такав дефектан. Осим тога, овај рукопис је немарно преписиван, те се многа места из њега не могу разумети ако се не упореде с другим текстовима. Преписивачи нису били много пажљиви. Па ипак и овај рукопис на неколиким местима помаже да се боље схвати смисао кад у текстовима Z и K није довољно јасан. Kоja cу све то места видеће се из самог штампаног текста. - Овај рукопис по својим особинама представља неку сасвим друкчију редакцију текста Константина Михаиловића него они о којима је било говора досад. У њему се налази велики број чистих чехизама, као што cу: Uhrzу - пољски би било Węgrzу, uherski - пољски би било węgierski, tesarzоw - пољски cieśli, Wajce место Јајце, Klicz - пољски Klucz итд. Ови и овакви примери нису могли доћи у пољски текст друкчије већ. непосредно из чешког језика, односно из чешког оригинала. То би значило да је овај пољски текст превод са чешкога. с којег и каквог чешког текста - тешко је рећи, али је и такав чешки текст морао постојати. Овај рукопис има највише сличности са чешким старијим рукописом М, што би сведочило да су оба ова рукописа постала од једног првобитног текста, али M као препис, а с као превод. Осим других особина, овај текст има доста и каснијих уметака, који се не налазе ни у једном ранијем тексту, па се по томе доста разликује и од текста М. Тако, на пример, кад Константин Михаиловић прича о опседању Цариграда, он то говори на тај начин да се из његова текста види да је и он при тој опсади био. У овом рукопису међутим налазимо на томе месту и овакву реченицу: "међу којима (тј. опсадницима) сам и ја био". Такво место је и оно из XXXI главе кад Константин прича како су се просули златници и како су их јаничари скупљали, па наставља: "И ја сам се ту био нашао, али сувише касно..." Ово се место налази и у рукопису М, те је доста вероватно да је могло бити и у првобитноме оригиналу. Затим у XXXVII глави читамо на једноме месту и ове речи: "Бајазит је постао цар, који је још за мојега времена владао". Ово је очевидна бесмислица, јер је Бајазит постао цар 1481, а Константин Михаиловић је заробљен од Мађара 1463, пa то свакако није могло бити у првобитном Константинову тексту. Сем ако се оно "за мојега времена" не схвати као време Константинова боравка у Турској, него као владавина уопште за његова живота, тј. и у оно време кад он више није био у Турској. Овај рукопис има још један повећи уметак о влашком војводи Богдану Једнооком, али то за нас нема неког непосредног значаја.

7. S. - Tо je такозвани рукопис Смогулецких и налазио се у Публичној библиотеци у Петрограду. Tо је велики рукопис, али доста оштећен. Писало га је неколико руку у XVI веку. У овоме рукопису налази се само један део дела Константина Михаиловића, од стр. 226-248, и то завршни део. Име пишчево није наведено на томе кратком изватку. Иначе текст одговара тачно главама 39, 38, 40, 42, 43, 44, 46 и 45. Ред који смо дали одговара ономе реду који је дат грађи у овоме рукопису. Већ из тога излази да је то не обичан препис, него прерада, каткада врло слободна. Тако је један читав део само садржај глава 40, 42, 43, 44 и 46. Треба рећи да овај рукопис у одељку у којем се говори о турском јуришу, а то je завршни део, има неких додатака којих нема у другим рукописима. Према неким ситним цртама иће да је овај текст најближи текстовима P и A, о којима ће даље бити говора.

8. P. - Такође рукопис некадашње Публичне библиотеке у Петрограду. Писала га је једна рука крајем XVI века. Има 57 листова. Поред дела Константина Михаиловића има и додатак Хроника о влашкој земљи, који се налази на листовима 48-54. Неколико страна, од 40- 47, веома je оштећено влагом, тако да се једва могу читати. A понеки делови су потпуно забрљани. Дело Константиново се нагло прекида, па се после влашке хронике поново на странама 54-57 налази одељак овога дела који одговара глави 33. Писац је овде Михаило Константиновић, а рукопис је припадао Миколају Бжеском, дворском секретару, који је 1566. године био посланик у Цариграду. Текст представља исту редакцију дела Константина Михаиловића као и онај с којег је начињен чешки превод штампан 1565. Што се тиче распореда глава, он не мора да је потекао од преписивача, него од онога ко је много касније тај рукопис повезивао. У односу на текстове Z и K овај текст има доста додатака, каснијих уметака, а понекад и неку врсту објашњења, од којих су знатнија одступања у главама 2, 3, 7, 19, 23, 24, 26 и 42. Најзад ту постоји предговор којег нема у ранијим текстовима, а друкчији je и завршетак 41. и 42. главе. Сада се и овај рукопис налази у варшавској Народној библиотеци (Вibliоteka Narоdоwa).

9. A. - Рукопис Градског архива у Кракову. Писан је свакако у првој половини XVII века. Текст одговара рукопису Р, има исти додатак влашке хронике и на исти начин преноси скоро све што се налази у рукопису Р. И овде је име писца Михаило Константиновић. Али овај рукопис има и неке повеће додатке којих нема ни у једноме другом рукопису. Тако је наведен у њему велики говор султана Мехмеда 1463. против Скендербега (глава 36), затим се ту налази читав нови одељак о турском припремању за напад, па онда неке ствари које би представљале у неку руку наставак Константинова дела, где се говори о владању Селима I, затим попис војске Сулејмана II кад је кренуо на Мађарску у понедељак 29. априла 1566, и најзад ту је опис турских јуриша на Сигет 1566. Осим свега тога има у овоме тексту и неких бележака о Миколају Бжеском, ономе који је био власник текста Р. Зато се ту налазе и његова причања о неким догађајима у Турској и Влашкој.

10. L. - Чешки текст који је штампан у Литомишљу 1565, а с којег je преводио J. Шафарик. Овај чешки текст је свакако превод с пољског, како је скоро непобитно утврђено, и то с неког текста који је био веома сличан текстовима које налазимо у рукописима P и А. Неколике пак црте приближавају овај текст рукописима M и С. Од свих текстова међутим овај као да има највише измена у односу на оне најстарије текстове пољске. Текст с којег је тај текст превођен свакако је био нека проширенија редакција од оне с које су чињени први преписи. Изгледа међутим да је и чешки преводилац био прилично слободан према своме изворнику, те га је час скраћивао и мењао, а час опет проширивао. Тако ће бити доста уметака у главама 2, 7, 9, 17, 19, 23, 24 и 41, као што ће бити ситнијих и у другим главама. Тих уметака има и повећих. Тако је на крају 5. главе (у чешком тексту је то 6. глава) додата турска молитва, које нема ни у једном другом тексту. У пољским опет рукописима 4. глава завршава се хришћанском молитвом, које овде нема. Велике уметке налазимо и у 21. глави, као и у 33, где je сасвим с друге стране унет читав одељак о Скендербегу. О Скендербегу је дат повећи додатак и на крају књиге. Разликује се у овоме тексту и глава 41 (код чешкога преводиоца 42) од старијих пољских текстова. Зато је пак текст главе 47 (овде 48) једино овде и у M дат исправно, судећи по смислу. Из овога се може закључити да су се Чеси двапут послужили пољским текстом Михаиловићева дела: једанпут кад су преводили према првобитној редакцији овога дела, и тада је настао текст М, и други пут када су преводили према раширеној редакцији пољској овога дела и кад су давали и своје уметке и додатке. Сва одступања овога текста од старије редакције могу читаоци нашега издања и превода да запазе ако овај превод упореде с преводом Јанка Шафарика штампаним у Гласнику СУД XVIII, 1865.

11. N. - И то je рукопис некадашње Публичне библиотеке у Петрограду. Писан je у првој половини XVII века и има 136 листова. У њему се налазе разни списи, углавном о Турској, као што су политичко-статистички опис Турске за време Ахмеда I и опис војске, флоте и наоружања турског, што је писао Аини Али, секретар Дивана, а на листовима 54v-126v налази се прерада дела Константина Михаиловића са многим додацима које је написао непознати пољски политички агент у Турској. Текст с којег је овај препис начињен морао је бити завршен 1629. године. У односу на првобитни Константинов текст писац ове прераде био је доста слободан: он је текст мењао, како стилски тако и у свима оним случајевима када је мислио да може исправити Михаиловићеве погледе. Њега нису интересовала чисто верска питања о Турцима, пa је зато избацио првих седам глава, а касније је многе појединости уносио са других страна. У овом рукопису нема глава 15-17, у којима се говори о историји Србије. Ta грађа свакако није интересовала преписивача овога рукописа. Читав текст је сабијен у 26 одељака, а на крају je преписивач ca своје стране додао читаву нову главу о томе како султан прима стране посланике, а особито пољске. Многе главе имају нарочите издвојене додатке, који допуњавају текст Константина Михаиловића или га понегде објашњавају. У тим додацима уопште има врло много занимљивих података, али они не доприносе много бољем расветљавању основног текста дела Константина Михаиловића.

12. J. - Најзад, последњи рукопис пољски припада Јагјелонској библиотеци у Кракову. Писан je у XVII веку. Ту има више различитих ствари, а између осталих и две главе из дела Константина Михаиловића, и то 9 и 2 по првобитноме тексту. Али и то мало текста показује да је овај рукопис начињен са исте редакције дела Константина Михаиловића с које је начињен и рукопис N. Преписивач се ослањао на оне допуне које је нашао у проширеној редакцији већ раније споменутога пољског политичког изасланика у Турској. Овај је свакако по повратку из Турске, где је боравио између 1600. и 1629, хтео да допуни и прошири дело Константина Михаиловића свим оним што је сам знао о Турској и тако је настала редакција са које су преписани пољски текстови N и J.

13. D. - Ово би био рукопис писан ћирилицом, некада чуван у Деречињској библиотеци кнежева Сапјеха. О овоме се рукопису зна само оно што је 1864. године написао M. Малиновски у предговору књизи "Stanisława Łaskiego Prace naukowe..." где се, као што смо већ рекли, налазио део Михаиловићева дела, и то рукопис W, о којем смо већ говорили. Ево шта ту каже Малиновски о делу Константина Михаиловића: "Да је горњи "Летопис", према домишљању ученога Јана Бартошевича, морао бити писан српски доказује рукопис писан ћирилицом, који је у Деречињској библиотеци кнежева Сапјеха пре 1831. године прегледао професор виљњанске гимназије Јан Закшевски и начинио из њега знатан испис, који сам имао у рукама и могао се уверити да су преписивачева тврђења истинита". Tо је све што се о томе рукопису може рећи. Је ли тај рукопис био на српском, на руском, или украјинском, не може се одговорити, јер они који су о њему нешто знали то ето нису рекли. Ипак је мало вероватно, бар према свему што је досад било познато о рукописима овога дела, да је то био српски текст, а још мање би се могло веровати да је баш то био Константинов оригинал. Али ако би се тај рукопис нашао, можда би и многа друга питања у вези с овим делом била боље разјашњена. Засад нам остају само нагађања. И то беспредметна.

Кад већ говоримо о рукописима дела Константина Михаиловића, морамо се зауставити и на једној претпоставци, која је једно време могла да заведе некога у забуну, а разјаснио је један наш историчар. У својој расправи "Kallimach i znajomość państwa tureckiego w Polsce około początku XVI w." пољски професор Фрањћишек Бујак написао je читав чланак и о делу нашега Константина Михаиловића, где је дао и једну напомену по којој би у ватиканској библиотеци требало да се чува један рукопис Константинова дела.^[8] Ова напомена могла је бити утолико вероватнија што је и на једноме рукопису била тврдња да је ово дело првобитно било писано на латинском језику (рукопис W). Наш историчар и академик проф. Никола Радојчић заинтересовао се за ову ствар и дао је да му се сниме три стране овога рукописа: прва, једна из средине и последња. Текст који се ту нашао не личи никако на Константинов, сем ако није каква сувише слободна прерада. Толико је могао да закључи проф. Радојчић на основу снимака^[9].

Из свега овога што се рекло о разним досадашњим рукописима или штампаним текстовима дела Константина Михаиловића може се закључити углавном ово: током XVI века по Пољској и Чешкој колале су две редакције овога дела, једна је била свакако првобитна, дакле онаква како је вероватно сам Константин Михаиловић своје дело написао, а друга је била нешто проширена, са које су свакако постали рукописи P и А, као и онај пољски текст с којег је начињен чешки превод штампан 1565. године. Као што се већ по самом броју рукописа Михаиловићева дела види, интересовање за њега било је и током XVII века веома живо. Према свему што досадашњи рукописи и сачувани текстови показују, могло би се претпоставити - ово је претпоставка Јана Лосја, која нам изгледа сасвим прихватљива - да су рукописи морали настајати овим редом и оваквим путем:

У овој табели Јана Лосја може бити сумње само по питању првобитног и последњег текста D, јер се не може сасвим убедљиво и несумњиво доказати на којем је језику Константин Михаиловић писао своје дело, као што се не може поуздано рећи на којем је језику био писан текст D о којем je било речи. Остало међутим остаје као вероватно.

При издавању дела Константина Михаиловића поступак проф. Јана Лосја био је, чини нам се, сасвим правилан: он је штампао најпре скроз текст Z, jep је то најстарији и најпотпунији од свих пољских текстова, а уз овај текст је дао ситније варијанте осталих текстова. Мање допуне стављао je у сам текст, варијанте је штампао испод текста, а уколико су се поједини текстови на неким местима много разликовали од текста Z, он је те одељке штампао у другом делу књиге одвојено, најпре текстове из XVI века, а онда оне из XVII. На крају је дао и потпун текст N. Овај текст је - као што смо већ рекли - прерада Михаиловићева дела, али прерада која је врло јасно и добро писана, па се човек каткад може запитати није ли та касна прерада рађена према неком нама данас непознатом тексту који је био исправнији од свих ових које ми данас имамо. Овај рукопис затим има после скоро сваке главе додатке које је писао неки непознати пољски политички агент у Турској у XVII веку. Јасно је да ти додаци нису Михаиловићеви, али они често говоре о њему или о његову тексту, објашњавају га или допуњују, а нису много велики, те је пољски издавач Михаиловићева дела сматрао да је добро штампати и њих. Они ће бити корисни како за познавање Константина Михаиловића, тако и за турске студије уопште. Зато и ми преносимо текст пољског издавача од почетка до краја, без икаквих измена.

Посао и удео проф. Јана Лосја у расветљавању питања везаних за име Константина Михаиловића и његово дело нису међутим завршени издавањем самога дела. Поред издања он је написао и студију коју смо већ више пута спомињали.^[10] Tу је дао преглед литературе и опис рукописа, а онда je дао своја мишљења и о неким другим питањима, којима ћемо се и ми морати позабавити овом приликом. Он је говорио ту о личности Константина Михаиловића, о језику на којем је овај писао своје дело и најзад је дао суд о историјској и књижевној вредности Константинова дела. Најпре je у прегледу Константинова живота израчунао на основу различитих чињеница из дела неколике важне године до којих се може доћи само посредним путем. Тако је утврдио - тачније него што је то учинио раније Јосиф Јиречек - да је Константин Михаиловић морао бити рођен најкасније 1435, jep je већ 1453. био војник и учествовао при освајању Цариграда. Рођен је иначе у Островици "у близини Новога Брда", а у напомени читамо и ово: "Ново Брдо лежи на север од Островице, у истој турској покрајини недалеко од границе Србије".^[11] За прелазак Константинов из Мађарске у Пољску он одређује најкасније 1468. годину, а као време писања дела одређује граничне године 1496. и 1501. Што се тиче језика оригинала Константинова, мишљење је проф. Ј. Лосја да је овај своје дело писао на пољском, а да је употребљавао ћириловс΀ºʀ€€° или грчка писмена. Пошто је до писања свога дела Константин провео у Пољској око тридесет година, могао је пољски језик сасвим добро научити да би на њему писао дело упућено пољскоме краљу.

Ова тврђења Ј. Лосја, наоко веома убедљива, изазвала су извесна супротна мишљења, тако да се неких својих тврдњи касније и он сам одрекао.

Најпре је о овом питању проговорио Ватрослав Јагић у омањој критици штампаној у часопису Archiv fьr slavische Philologie. Он сматра да белешка на крају рукописа Z, у којој пише да је ово дело било најпре писано "literą rusкą" (тј.