Projekat Rastko : Poljska : Istorija

Đorđe Živanović

Predgovor spisu
Konstantina Mihailovića
"Janičarove uspomene ili turska hronika"

Konstantin Mihailović iz Ostrovice

Život Konstantina Mihailovića

Ostrovica

Poreklo i lik Konstantina Mihailovića

Delo Konstantina Mihailovića

Na kojem je jeziku Konstantin Mihailović pisao

O ovom izdanju

Napomene

Konstantin Mihailović iz Ostrovice

Život je bio veoma štedar prema Konstantinu Mihailoviću, Srbinu iz Ostrovice, i pružio mu mogućnost, ne uvek prijatnu, da okusi mnoge bede i iskušenja, da prođe kroz mnoge mene, da oseti mnoge životne krajnosti, da doživi što je malo ko mogao doživeti, sem valjda bogatstva i dostojanstava, a možda se potkraj života bar unekoliko i toga okrznuo, tako da bi se malo koji književnik u svetskoj književnosti mogao pohvaliti da je u tome pogledu bio bogatiji od ovog našeg zemljaka. Posle svih doživljaja i promena, koji su katkad bili veoma opasni, pravo je čudo što je uspeo sve to da preturi preko glave, da doživi ipak dosta duboku starost i da tada nekako pred svojom savešću načini konačni obračun, koji je evo dopro sve do nas. Obračun je to bio zato što je Konstantin Mihailović bio u više mahova prisiljen da menja gospodare i da se u više navrata bori za ono za šta nikako nije ocenao ni oduševljenje ni raspoloženje. U toj borbi između želja i neminovnosti, Konstantin Mihailov je uspeo da se održi i da njegov stav i njegova borba ipak budu časni, ma kako često osećao grižu savesti što postupa onako kako ga prilike prisiljavaju da postupa. To on u više mahova ponavlja, jer mu je bilo stalo da svoje postupke opravda neminovnošću. Zato kažemo da je njegovo delo ustvari njegov obračun sa savešću.

Konstantin Mihailović je živeo u XV veku, negde u poslednje tri četvrti njegove. To je bio vek velike prekretnice u životu balkanskih naroda. Možda je ova činjenica najviše doprinela da je njegov život bio tako raznovrstan i tako bogat najčudnijim unutrašnjim i spoljašnjim sukobima. On je ne samo svedok nego i aktivni učesnik u mnogim događajima koji se mogu smatrati za veoma značajne kako u istoriji srednjevekovne Srbije, tako i u istoriji čitave Evrope XV veka. On je borac pri zauzimanju Carigrada 1453, i to se on, hrišćanin, dobar Srbin, čak patriota, bori u vojsci jednog hrišćanskog despota, srpskog despota, koja je morala da pomaže Turcima pri osvajanju Carigrada, metropole hrišćanstva u Evropi. On se teši jedino time da njegova pomoć i pomoć njegove srpske pane ne bi mnogo doprinela pobedi turskoj da nije bilo drugih većih i jačih razloga. Uskoro posle toga, Konstantin Mihailović, raniji borac za turska osvajanja, pri propasti Srbije dopašće turskoga ropstva, pokušaće da ga se oslobodi, ali će mu nemilosrdna sila sabiti strah u kosti i uveriti ga da je besmisleno na taj način boriti se protiv tako velike sile kakva je turska. On je osetio i svoju ličnu ništavnost. A možda je uvideo i nešto što je bilo neka vrsta njegova otkrivši da ta sila nije slučajno postala tako velika, nego da u njoj ima nešto što se njemu više svidelo nego u njegovoj srpskoj zemlji do njene propasti. On je svedok svih razmirica i nesloga među srpskim velikašima. On zna da je to bilo najveće zlo. I da je zbog toga zla došlo do propasti Srbije. I ne samo Srbije nego i ostalih srpskih doskora samostalnih i slobodnih zemalja. A Turska je snažna i neustrašiva. Ali je snažna ne samo zato što je velika, nego zato što se u toj državi i osobito u turskoj vojsci ništa ne dobija po nekom nasleđu, već sve po ličnoj zasluzi. Nije li za Konstantina Mihailovića bilo otkriće kad je uvideo da u turskoj vojsci i sasvim sitan čovek, nepoznat i neznatan čovek, čak dojučerašnji rob, može da dospe do velike časti i do visokih funkcija u državnom i osobito u vojnom aparatu ako lično stekne zasluge? Zato se ne treba čuditi što ćemo i njega, dobrog Srbina, koju godinu pošto je dopao u tursko ropstvo, videti kao turskog vojnika, i to kakvog vojnika: elitnog, sultanskog janičara. A uskoro posle toga i kao janičarskog oficira. Svakako nižeg čina, ali tek oficira, čim je mogao da bude samostalni zapovednik jednoga grada, ma kako ovaj bio malen. Kao janičar bopiće se Konstantin Mihailović čak i u Bosni protiv Stevana Tomaševića 1463. godine. Zakrvaviće njegovo srce zbog toga, bol će mu obuzeti dušu, ali je tako moralo biti. On pokušava doduše bar donekle da pomogne svojoj braći i da ih obavesti o opasnosti koja im preti, ali oni ne veruju njegovim rečima. Kada međutim iste te godine Mađari upadoše u Bosnu i napadoše i na njegovu malenu tvrđavu, on se nikako ne misli predavati, iako je svestan da se bori na turskoj strani protiv hrišćana. On i tu borbu smatra za časnu borbu i tako je i završava. On sada brani svoju, tj. tursku vojničku čast. Tek kada se više nije moglo izdržati, kada se uverio da njegova odbrana ne može više imati nikakva smisla ni opravdanja, on polaže oružje, svestan da je svoju vojničku dužnost obavio časno do poslednjeg trenutka i do poslednje mogućnosti. On je srećan na kraju što se ponovo našao među hrišćanima, ali je još srećniji što to nije uspeo na kakav nečastan način, nego kao ispravan i pošten ratnik, pa makar i branilac polumeseca. Jer se sultanu zakleo na vernost. I ostao je veran toj svojoj zakletvi dokle god je to bilo moguće. Mađarsko ropstvo je izgleda brzo izbegao, a onda mu je savest naložila da napiše delo o Turskoj, o njenoj upravi i njenoj vojsci, da bi pokazao koliko je bilo pravilno i dobro rešenih pitanja u toj vojsci, ne samo zato da bi opravdao svoj udeo u njoj, nego i zato da bi je ponekad izneo kao uzor razjedinjenoj i rasparčanoj Evropi, koja je brzim koracima srljala ako ne u potpunu propast, a ono na svaki način u veoma teške poraze. I ne samo da je Konstantin Mihailović tada napisao delo o Turskoj, nego i o Srbiji, u željenoj svojoj otadžbini, i o sebi, ukoliko se i njegov život uklopio u zbivanja i krupnije događaje toga vremena.

Od Konstantina Mihailovića je ostalo samo jedno delo. I baš kao što je on imao raznovrstan i bogat život, kao što je on menjao gospodare i zemlje, a ipak ostao eckućnik i lutalica, tako je nekako i njegovo delo nastavilo avanturistički život svoga stvaraoca. Jer je i život ovoga dela sličan istinskoj avanturi kakvoga beskućnika i lutalice.

Delo Konstantina Mihailovića bilo je veoma popularno onda kada je postalo, a to je bilo potkraj XV veka, jer se u njemu govorilo o Turskoj. A Turska je u to vreme bila glavna opasnost koja je pretila Evropi. Nije onda nikakvo čudo što se ovo delo i tokom XVI i XVII veka mnogo prepisivalo i prevodilo. Iz tih vremena doprli su do nas tekstovi češki i poljski, različiti po obliku, različiti po mnogim pojedinostima, a ponekad i po čitavim poglavljima. Na jednome mestu našla se zabeleška da je postojao neki latinski tekst ovoga dela, a na drugom pak mestu imamo tvrdnju da je postojao i jedan tekst pisan ćirilicom. Svi ovi podaci svedoče o velikoj popularnosti Mihailovićeva dela, a osim toga povećavaju zabune i zablude oko osnovnog pitanja: na kojem je jeziku Konstantin Mihailović pisao ovo svoje delo. Jer sve do današnjega dana čini nam se da se to ne zna pouzdano, i to zato što se - kao za pakost - originalni Mihailovićev rukopis nije sačuvao. Kad bi se međutim rešilo ovo pitanje, onda bi bilo rešeno i drugo, isto tako važno, a možda još i važnije od prvoga: kojoj književnosti delo Konstantina Mihailovića pripada. Kao što se vidi, ostalo je široko polje za nagađanja i pretpostavke. One nisu vezane samo za ova dva osnovna pitanja, nego i za treće, takođe vrlo važno: kakav je najverovatnije mogao izgledati originalni tekst Konstantina Mihailovića, jer se tekstovi koje imamo sačuvane ne slažu u svemu, neki su sa izvesnim očevidnim manjim i većim prepravkama i dopunama, a neki su verovatno dosta slobodne prerade, pa zato čovek treba i u tome pogledu biti veoma oprezan, jer mu se može desiti da upotrebi deo teksta koji ne odgovara najstarijim rukopisima Mihailovićeva dela.

Eto tako delo Konstantina Mihailovića nastavlja lutalački život svoga tvorca. Poljski istoričari književnosti uglavnom smatraju da je Konstantin Mihailović pisao na srpskom, pa zato njegovo delo ne unose u istorije poljske književnosti. Naši istoričari književnosti međutim primaju mišljenje nekih naših istoričara da je on pisao na poljskom, pa ga zato ne smatraju srpskim književnikom i ne unose u naše istorije književnosti. I ne spominju ga uopšte. Tako je Konstantin Mihailović do dana današnjeg ostao - beskućnik. Međutim, ma kako bilo definitivno rešeno pitanje jezika originala Mihailovićeva dela, mi smo dužni da ga bolje upoznamo i da ga unesemo u istorije naše književnosti, pa bilo kao srpskog književnika - ako bismo primili pretpostavku da je on pisao na srpskom - ili kao jednog od "naših na strani", kao jednog od onih naših ljudi koji su jednim svojim delom vezani za jednu drugu književnost. I u jednom i u drugom slučaju Konstantin Mihailović zaslužuje da se njime ozbiljnije i više pozabavimo. Ovo naše izdanje njegova dela na poljskom sa naporednim srpskim prevodom ima za cilj da ga približi našim čitaocima, a ne sumnjamo da će onda i studije o njemu postati bogatije i plodonosnije, te bismo se mogli nadati da će mnoga dosada nerazjašnjena pitanja s njim u vezi postati jasna. Ovaj naš predgovor treba da ukaže na niz problema vezanih za ime Konstantina Mihailovića i njegovo delo, na neka pitanja pak da pruži i nešto podrobnije a možda i tačnije odgovore. Podvlačimo da će nerešenih pitanja i posle ovoga ostati još uvek na pretek. Naša je želja da delo Konstantina Mihailovića privuče pažnju naših naučnih radnika ne bi li se na taj način rešila i ona pitanja koja dosad nisu mogla biti rešena. Jer on to svakako zaslužuje.

***

Konstantin Mihailović nije bio kod nas nepoznat. Još 1865. godine izišao je prevod njegova dela u Beogradu. Tada je naime Janko Šafarik preveo ovo delo na srpski sa češkog i štampao ga u Glasniku Srpskog učenog društva, knj. XVIII, str. 25-188, ca ovim dugačkim naslovom: "Mijaila Konstantinovića, Srbina iz Ostrvice, Istorija ili ljetopisi turski, spisani oko godine 1490", a unutra, u samome tekstu, naslov je glasio: "Turska istorija ili kronika, verno i istinito spisana od nekog Srbina ili Bošnjaka, zvanog Mijailo Konstantinov iz Ostrovice, kog su Turci negda zarobili i međ janičare dali". već po samoj stilizaciji vidi se da je ovo poslednje bilo pravi naslov dela.

Šta su sve Srbi mogli saznati iz ovoga prevoda i napomena uz njega?

Janko Šafarik je uz prevod dao i poveći obaveštajni, "objašnjavajući" predgovor u kojem je pokušao da predstavi srpskim čitaocima pisca ovoga dela.

Na prvi pogled već pada u oči da Šafarik Konstantina Mihailovića naziva ili Mijailo Konstantinović ili Mijajlo Konstantinov. Otkuda to dolazi? Ako pregledamo malo njegov predgovor, mnoge će nam stvari biti odmah jasne.

Šafarik je najpre ustvrdio da je ovaj naš pisac - zovimo ga mi i dalje Konstantinom Mihailovićem, a kasnije ćemo objasniti zašto to činimo - pisao svoje delo "izvorno u Poljskoj i na poljskom jeziku, no to je tako i ostalo u rukopisima sve do našeg vremena, ali je još u 16-tom veku na češki jezik prevedeno i u Češkoj napečateno bilo pod naslovom: "Historia neb kronuka turecka, od neuakeho Rbca neb Vosnjbka jmenem Michala Konstantuna z Ostrovice, nĕkdu od Turkuov zajateho a mezu Jencare daneho, wěrne a pgawě sepsana. A wudana od Alexandga Aujezdskeho w Lutomišli leta 1565".

Time je Šafarik rekao da je delo našega Konstantina Mihailovića prevodio sa spomenutog ranog češkog izdanja. Mi znamo međutim da je taj tekst dosta drukčiji nego ostali tekstovi, pa je zato uvek moralo biti nezgodno služiti se njime i pozivati se na njega kao na istorijski izvor. Ali to je drugo pitanje. Za taj češki tekst je Šafarik tvrdio isto tako da je ustvari prevod s poljskog. To svoje tvrđenje zasnovao je na literaturi koju je tada imao pri ruci. A evo koja je to bila literatura. To je bilo najpre jedno poljsko izdanje Mihailovićeva dela. To je prvo poljsko izdanje ovoga dela, štampano u Varšavi 1828. godine i nosilo je naslov Pamiętpiki Japczara Polaka. Šafarik se više puta poziva na ovo izdanje, ponekad iz njega navodi mesta kojih nema u njegovu češkom originalu. Jedino što nije rekao to je tvrdnja poljskog izdavača da je pisac ovoga dela bio "Janičar Poljak", kako u naslovu piše. Šafarik čak neće da navede ni ceo poljski naslov dela da se ne bi iz njega to videlo, nego kaže da naslov na poljskom glasi Pamiętpiki Japczara. Doduše, neko bi mogao pomisliti da je možda Šafarik imao drugo izdanje poljsko, u kojem je u naslovu načinjena popravka i ono "Polaka" izbačeno, ali po svemu izgleda da je on imao baš prvo izdanje. Šafarik tekst ovog poljskog izdanja smatra za Konstantinov original. Zbog toga nam je malo čudan jedan njegov postupak. On je jasno video da se tekst toga poljskog izdanja na više mesta znatno razlikuje od češkog teksta, koji on prevodi, pa ipak čitavo delo skroz prevodi prema češkom izdanju, ne unoseći čak ni one izmene koje je mogao učiniti prema poljskome tekstu, nego se na neke razlike poziva samo u predgovoru. To bismo mogli razumeti samo tako ako bismo pretpostavili da Šafarik poljski tekst nije ni imao u rukama, nego da je o njegovim osobinama govorio samo onoliko koliko je našao u jednom radu Josifa Jirečeka o Konstantinu Mihailoviću. Bio je to članak Josifa Jirečeka štampan u njegovu zborniku radova pod naslovom Rozpravu z oboru historie, filologie a literaturu, sveska prva, izdatom u Beču 1860. godine. Mi ćemo se kasnije duže zaustaviti na ovom Jirečekovom radu, jer je on značajan za proučavanje našega pisca, sada pak spominjemo samo ono što je upotrebio Šafarik za svoj predgovor i što je preneo srpskoj čitalačkoj publici. Šafarik je tu rekao da je Konstantin Mihailović, odnosno po njemu Mihailo Konstantinović, rodom iz rudničke Ostrovice, da je rođen oko 1430. godine, da je "od roditelja boljeg stanja". Onda dalje priča pojedinosti iz Mihailovićeva života koje je našao u samome delu. Na kraju će pretpostaviti, za Jirečekom, da je naš pisac boravio neko vreme u Češkoj i Moravskoj, a da je onda prešao u Poljsku, gde je dobio i plemićku titulu. Konstantinovo pričanje i Šafarik je, opet za Jirečekom, upoređivao s onim što je o Turskoj pisao Hamer u svojoj istoriji ove zemlje (Geschichte des Osmanischen Reiches), kao i nemački istoričar Engel (Šafarik ga naziva Engels) u svojoj istoriji Srbije. Najzad, prema Jirečeku će Šafarik spomenuti i podatke o drugim rukopisima Mihailovićeva dela, koji su pronađeni u Poljskoj i o kojima je bilo pisano u literaturi o tome predmetu.

Ta su i tolika znanja imali Srbi o Konstantinu Mihailoviću dugi niz godina. I zvali su ga za Šafarikom, odnosno za imenom piščevim u češkome tekstu, Mihailom Konstantinovićem. Rekli smo već da se u naslovu poljskoga izdanja od 1828. Mihailovićevo ime ne spominje.

Šafarikov prevod su uglavnom mogli upotrebljavati i upotrebljavali naši istoričari sve do najnovijih vremena. Zato će mnogi od njih sve do poslednjih godina da ga nazivaju tim pogrešnim imenom, sve do Vladimira Ćorovića, koji će ga pod tim imenom spominjati u svojoj Istoriji Jugoslavije (1933). Ovim. Mihailovićevim tekstom služiće se i Stevan Sremac onda kad je pisao neke od svojih pripovedaka u zbirci Iz knjiga starostavnih. Ko se odatle ne seća njegovih pripovedaka Zaboravljeni Obilići ili Smrt cara Lazara? U ove svoje pripovetke unosi Sremac čitave rečenice iz Mihailovićeva dela, što sam kaže, a te rečenice obično štampa drukčijim slogom da bi se razlikovale od njegova teksta.

Naši istoričari, stariji i noviji, bogato su se koristili delom Konstantina Mihailovića kao istorijskim izvorom. Ali se mi ne moramo na toj literaturi zadržavati. Nas zanima samo ono što je pisano o samom Mihailoviću. Ta se literatura tokom prošloga i našega veka dosta razvila i mi ne možemo ravnodušno proći pored rezultata njenih. O Mihailoviću su uglavnom pisali Poljaci, pokušaćemo u najkraćim crtama da prikažemo kako su se znanja o Konstantinu Mihailoviću razvijala od samih početaka pa sve do današnjih dana kroz studije i rasprave i šta bi se od svega toga moralo i danas primiti kao verovatno i ubedljivo. Ovaj pregled pokazane nam isto tako koji su glavni problemi ostali nerešeni u vezi s našim piscem i njegovim delom, kako se do tih problema došlo i kakvi su pokušaji činjeni da se oni reše.

Već po onome što je Šafarik u svome predgovoru uz prevod rekao vidi se da je Mihailovićevo delo prvi put štampano na češkom 1565.

On zatim spominje i poljsko izdanje od 1828, a zna da je to izdanje ponovljeno 1857. Osim toga, Šafarik spominje - kao što sam kaže: prema Jirečeku - da postoje još dva poljska rukopisa. Iz ovoga se vidi da je već tada bilo jasno da je Mihailovićevo delo u svoje vreme bilo veoma popularno, čim se tako često prepisivalo i prevodilo. Prema Jirečeku je Šafarik tvrdio da je češki tekst prevod s poljskog. A onda je rekao i to - opet prema Jirečeku - da je poljski naučnik "slavni Kuharski" (tj. Andžej Kuharski) tvrdio da je poljski tekst štampan 1828. prevod sa češkoga. već ovi navodi dovoljno ubedljivo svedoče koliko je teško bilo govoriti o pojedinim pitanjima u vezi s ovim delom. Mišljenja su bivala vrlo oprečna, a katkad i sasvim suprotna, pa je teško bilo u prvi mah zauzeti određen stav prema njima: kome poverovati pre, a šta odbaciti kao manje verovatno.

Spomenimo najpre da je delo Konstantina Mihailovića dosad štampano u nekoliko navrata. Prvo je izišlo već spomenuto češko izdanje od 1565. godine. Samo deo naslova u ovome izdanju će nam već mnoge stvari razjasniti i rasvetliti: "Hystorya neb kronuka Tureckb od nějakého Ráca neb Vosńáka, jménem Michala Konstantina z Ostrowice, někdy od Turkůw zagatého, a mezi Jenčaře daného, wěrně a prawě sepsana. Item tażenu proti Turku, a na konci také přidané gsau nektere wěci z knich o słavných činech Skanderbergka, kniżete Epirotského. Od Alex. Augezdského, impressoga w gedno sebráná a na mnohá mistech z stganu czesstinu spgawená. W Litomussii 1565". Iz samog ovog naslova vide se već na prvi pogled ove četiri stvari: 1. Konstantin Mihailović nazvan je tu pogrešno Mihal Konstantinović ili Konstantinov; 2. on je "Rac (tj. Srbin) ili Bošnjak"; 3. na kraju su dodate "neke stvari iz knjiga o slavnim delima Skenderbega, epirskoga kneza", i 4. sve je to "ujedno skupio i na mnogo mesta doterao u pogledu češkoga jezika" izdavač Aleksandar Oujezdski ili Oujezdecki. Osim svega ovoga, ovom češkom izdanju Mihailovićeva dela dodate su još nekolike druge stvari, koje su po sadržaju slične njegovu delu. Pored ostalih, nalaze se ovde i odlomci o turskoj carevini iz pera isto tako poznatog jugoslovenskog poznavaoca turskog pitanja Bartolomeja Đurđevića ili Georgijevića, koji je živeo nešto kasnije, o kojem se kod nas dosta pisalo i o kojem se dosta i zna. Naravno, mi se nemamo potrebe zaustavljati na svima ovim dodacima, jer za nas nemaju neki osobiti značaj. Ali ove pojedinosti govore da je češki izdavač bio dosta slobodan prema svome izvorniku, da je mnoge stvari menjao i dodavao, pa je onda očigledno da njegov tekst mora biti drukčiji od Mihailovićeva originala. Ili se bar na mnogim mestima mora od njega razlikovati. A to znači da se njegovu tekstu ne sme uvek verovati kao originalnom tekstu Konstantina Mihailovića. Ovaj češki tekst izdat je ponovo 1581. godine.

Prvo poljsko izdanje je ono koje spominje Šafarik, a koje smo i mi spomenuli, tj. iz 1828. godine. ono je imalo potpun naslov Pamiętniki Janczara Polaka przed rokiem 1500 papisape, tj. Uspomene janičara Poljaka napisane pre 1500. godine. Izdavač je bio A. Galenzovski (Gałęzowski) iz Varšave. Ovde je delo bilo izdato u dva naporedna teksta: jedno je bio tekst u originalnom pisanju, a drugo u savremenoj transkripciji. Kao što se iz toga vidi, izdavač je imao ambicije da pruži naučno izdanje ovoga teksta. Ovo izdanje je još dvaput kasnije ponovljeno, i to 1857. i 1868, oba puta u Sanoku. Oba puta je i naslov promenjen utoliko što je iz njega izbačeno ono "Polaka", jep se po samome tekstu jasno videlo, a to su isticali i oni koji su pisali o prvom izdanju, da ovaj pisac-janičar nije bio Poljak nego Srbin. Dodajmo još i to da u ovom prvom poljskom izdanju, upravo u rukopisu prema kojem je ovaj tekst štampan, nije bilo uopšte navedeno nigde ime pisca ovoga dela. On je figurisao prosto samo kao "Janičar", a izdavač mu je dodao još i ono "Janičar Poljak".

Kao izdanja nećemo spominjati ona dela u kojima su štampani samo pojedini odeljci iz dela Konstantina Mihailovića, jep je bilo i takvih slučajeva.

Najzad 1912. godine dobili smo izdanje poljskog filologa Jana Losja. On je pregledao sve rukopise dela Konstantina Mihailovića o kojima je mogao saznati po literaturi ili po ličnom ispitivanju i traganju, uporedio ih je, odredio starinu pojedinih prepisa i načinio izdanje najstarijeg i najpotpunijeg poljskog prepisa, dodajući mu sve varijante ili odstupanja iz drugih prepisa ili tekstova uopšte. Njegovo ispitivanje je pokazalo da se tekstovi međusobno dosta razlikuju, a starina nekog prepisa ne pokazuje sigurno da je taj tekst morao biti najbliži originalu, jep je sve moglo zavisiti od pažljivosti prepisivača. Tekstovi su štampani u cavremenoj transkripciji. Ovo izdanje mi sada preštampavamo bez ikakvih izmena i dodajemo mu potpuni i doslovni srpski prevod.

***

Znanja o Konstantinu Mihailoviću i njegovu delu možemo pratiti od vremena kada se pojavilo prvo izdanje ovoga dela. To znači od polovine XVI veka.

Češki izdavač Mihailovićeva dela, kao što smo videli, nije znao čak ni pravo ime našega pisca. To međutim nije bila njegova krivica nego onoga prepisa odnosno prevoda prema kojem je on svoj tekst izdavao. Te su se stvari tek mnogo kasnije bolje razjasnile u prilično bogatoj literaturi o ovome predmetu. I pored toga što je vremenski bio najbliži našem piscu, češki izdavač nam nije skoro ništa o njemu mogao peći. Sve što je imao da kaže stavio je u naslov, a ostalo su čitaoci sami mogli pročitati u samome tekstu. Iz onoga pak što izdavač piše vidi se da je ovo delo već u XVI veku kolalo u više prepisa, da su ti prepisi katkad proširivani i prerađivani, zato je i on morao da pravi neku vrstu izbora i "ispravaka", bar što se tiče češkoga jezika, kako on sam kaže. Koliko bismo mi danas bili srećniji da ovaj izdavač nije bio ovako "pažljiv", pa da nam je dao prosto onaj tekst koji je imao pri ruci, onakav kakav je bio, bez ikakvih izmena i dopuna! Ali to je pusta želja naša.

O Konstantinu Mihailoviću počelo se pisati mnogo više i stvarnije tek u prvoj polovini XIX veka i tek to možemo smatrati kao pravi početak naučnog interesovanja kako za njega lično tako i za njegovo delo.

Kao da nije ni postojalo češko izdanje od 1565. godine, pa ni ono drugo iz 1581, u Varšavi izlazi 1828. novo izdanje Mihailovićeva dela. ono je sasvim drukčije izgledalo nego ona ranija češka. Izdavač je poljski očigledno imao nameru da njegovo izdanje bude naučno, da izazove interesovanje kao naučno dostignuće. Rekli smo već da je stoga štampao rukopis u originalnom pisanju i u savremenoj poljskoj transkripciji. Izdavač A. Galenzovski, koji je svakako pisao sve beleške i predgovor uz svoje izdanje, nije znao za staro češko izdanje. On je ovaj tekst štampao kao novootkriveni stari poljski rukopis, ne pretpostavljajući da postoji još čitav niz drugih prepisa i prevoda ovoga istog dela. On je u predgovoru ispričao šta je imao da kaže o ovome rukopisu koji izdaje. Taj rukopis je - veli on - nedavno nađen u berdičevskom manastiru, "nikada ne objavljivan, dragocen po svome sadržaju", koji dobija još veću vrednost stoga što je postao pre 1500. godine, a po svoj prilici još za vlade Kazimira Jagjelovića (1445-1492). To je po njemu jedan od najstarijih spomenika poljskoga jezika. Pisac ovoga dela je Poljak. Galenzovski Konstantinu Mihailoviću ne zna ime, jer njegov rukopis toga podatka nema. Taj "Poljak" je bio u turskoj službi onda kad su ovi zauzeli Carigrad. "Neke pojedinosti o njemu naći će čitalac u samome delu; ko je on bio, gde je živeo pošto se izvukao iz turskog ropstva, kada je i za koga pisao ove uspomene ne može se s pouzdanog ću utvrditi". Skoro je teško poverovati, ali je istina, da ovaj izdavač piše predgovor delu koje izdaje, a ne poznaje sadržaj toga dela. Jer da ga je pročitao, ne bi mogao reći za Konstantina Mihailovića da je bio Poljak, kad ovaj na više mesta vrlo podrobno priča svoje doživljaje i govori o svome poreklu. Sve ovo prosto ne bi bilo razumljivo ako ne bismo čitav ovaj postupak shvatili kao namerni manevar. Pretpostavljamo da je Galenzovski poznavao pojedinosti o Konstantinu Mihailoviću, ali ga je namerno nazvao Poljakom ne bi li time s jedne strane opravdao izdavanje ovoga rukopisa, a s druge strane pak da bi jače zainteresovao poljski čitalački svet za ovo delo. Svakako će Poljak pre uzeti da čita pričanja jednoga Poljaka koji se našao u turskom ropstvu, nego nekakvoga Srbina, dosta dalekog po zemlji, a možda i po ostalim svojim osobinama i sklonostima - tako je mogao razmišljati Galenzovski. Ako tako shvatimo njegov postupak, onda bi on imao neko opravdanje. Nekakvo, ali svakako ne potpuno niti sasvim ubedljivo.

Ova tvrdnja Galenzovskog i njegovo izdanje zaveli su mnoge. Velika je šteta što je njima podlegao najveći Poljak XIX veka Adam Mickjevič. I to ne u kakvom manje važnom spisu ili uzgredno, nego u svojim pariskim predavanjima, onima koja je držao u Francuskom koležu četrdesetih godina prošlog veka. Ona su već tih godina štampana i to na tri jezika: na poljskom, nemačkom i francuskom. Ne smetnimo s uma da su zato ova Mickjevičeva predavanja bila vrlo dugo izvor obaveštenja o Slovenima kod mnogih ljudi koji su vladali nekim od ova tri jezika.

Dvaput se Mickjevič koristio tekstom Konstantina Mihailovića u izdanju Galenzovskog i oba puta je imao prilike da se osvrne i na ličnost pisca ovoga dela. Prvi put je to učinio u XVI predavanju od 19. februara 1841. godine. Bilo mu je to potrebno onda kad je počeo da izlaže srpsku istoriju. Naravno, on tu istoriju priča uglavnom prema našim narodnim pesmama. Tako će ispričati i sve ono što narodna pesma govori o Kosovskom boju, uz obaveznu priču o svađi pre boja između Miloša i Vuka Brankovića i o izdajstvu Vukovu. Toga međutim kod našega Konstantina Mihailovića nema. Ali je Konstantinovu tekstu Mickjevič pribegao onda kad je hteo da ispriča smrt kneza Lazara, koje u narodnoj pesmi nema onako lepo i puno ispričane kao kod Konstantina Mihailovića. Zato Mickjevič i kaže da istoričari na različite načine predstavljaju Lazarevu smrt, ali svakako najviše vere treba pokloniti onome što priča o tome "poljski hroničar poznat pod imenom Janičar Poljak, koji je kao janičar bio verovatno očevidac onoga što se zbilo". I onda Mickjevič priča iz Konstantina Mihailovića onu scenu koja se veoma svidela i Stevanu Sremcu pa je uzeo za predmet jedne svoje pripovetke. Morao je Mickjevič tada veoma ovlašno čitati tekst Galenzovskog kad je pisca čije je delo pisano negde potkraj XV veka, kako tvrdi izdavač Galenzovski i u naslovu a i u predgovoru, mogao predstaviti kao očevica Lazareve pogibije, a Konstantin Mihailović mogao se roditi tek pedesetak godina posle ovoga događaja.

Drugi put je Mickjevič zatražio veću pomoć od Mihailovićeva dela, pa je tada imao prilike da se još više zaustavi i na piscu. To je učinio u XXVII i XXVIII predavanju od 7. i 11. maja 1841. godine. Kad je hteo da predstavi sukobljavanje poljskih i turskih interesa u južnim krajevima poljskim i poljsko-turske borbe iz XV veka, on se ponovo obratio za pomoć delu našega janičara. Prosto je neverovatno da ni Mickjevič nije u delu pročitao ko je bio Konstantin Mihailović, a govori baš o njegovu učešću pri zauzimanju Carigrada. Jasno tu čitamo u Mihailovićevu delu zašto je poslat na Carigrad, pod čijom komandom i kakvu je ulogu imao srpski odred u kojem je on bio. Mickjevič čak navodi završnu rečenicu iz toga odeljka u kojoj se Konstantin teši kako je srpska pomoć Turcima bila tako neznatna da po njoj nikad ne bi ovi zauzeli Carigrad. Još manje pažnje pokloniće Mickjevič onome mestu kad Mihailović priča o susretu sa izaslanicima Stevana Tomaševića. Tu Konstantin jasno kaže da su to bosanski izaslanici. I razvija se o tome čitava priča, poznata iz Konstantinova dela, koju Mickjevič prepričava. Ali ove izaslanike - ne znamo zašto - pretvara u Albance. Puno je i drugih pojedinosti Mickjevič pročitao u delu Konstantina Mihailovića i preneo ih svojim slušaocima u Francuskom koležu, a posle ih i štampao u tim svojim predavanjima. Osnovna želja Konstantinova bila je - veli tu Mickjevič - da upozna Tursku, da upozna slabe strane ove zemlje, da prouči tursku politiku i da Evropljanima pokaže kakva su sredstva najpogodnija za borbu protiv turske vojne sile. I onda Mickjevič daje kratak sadržaj Mihailovićeva dela: prvo su tu dati osnovi turske religije, zajedno sa svima praznovericama vezanim za tu religiju, onda istorija turskoga naroda i države, pa vojnička i politička organizacija. Prepričavajući sve ovo iz Mihailovićeva dela, Mickjevič veli da su Turci u vojničkoj organizaciji nadmašili Evropljane. Osobito hvali janičarsku organizaciju i kaže za nju da je najsavršenija od svih drugih. "Janičari nemaju otadžbine niti ičega što bi ih vezivalo za zemlju". Janičar (tj. Konstantin Mihailović nam daje - veli dalje Mickjevič - dragocene pojedinosti o sastavu turske vojske, o turskim vojničkim činovima, o rodovima oružja kojima se Turci služe. Zatim otkriva slabe strane te čitave organizacije i pokazuje kako bi se Turci mogli pobediti. Mickjevič onda uzdiže vrednost Mihailovićeva dela veoma visoko, stavljajući ga iznad dela Marka Pola ili slavnoga Tamerlanova sekretara Šildbergera. "Ne znam da li postoji prostije i korisnije delo od Janičarovog" - zaključuje Mickjevič svoja izlaganja o Konstantinu Mihailoviću i njegovu delu. Sve misli iznete u ovom delu - dodaje na kraju - potpuno su nove ako se uporede sa tada usvojenim načelima. Ali su opomene ovoga jadnoga janičara ostale bez odjeka.

Za Konstantina Mihailovića, upravo za toga nepoznatoga "Janičara Poljaka", Mickjevič uvek ima najlepše reči. To je, veli, neki Poljak kome se ne zna ni ime ni život. On je neobrazovan čovek, ne zna dobro ni istoriju ni geografiju. Za potvrdu ovoga navodi on neke Mihailovićeve geografske greške. Ali to ništa ne smeta, ni drugi u to vreme verovatno nisu bolje poznavali ove stvari. Inače o njemu Mickjevič misli da je sitan šljahtić, vojnik, čovek vezan za veru svojih praotaca, ali nije fanatik.

Za nas je još uvek neverovatno da Mickjevič nije opazio, čitajući delo Konstantina Mihailovića, da je ovaj Srbin, kad to izbija skoro iz svake glave gde on govori o Srbiji i o događajima u kojima i sam učestvuje. Mickjevič međutim sve to nije opazio. Najzanimljivije je iz njegovih predavanja ono mesto kad govori o istorijskim memoarima (predavanje XXVIII od 11. maja 1841). Mickjevič to predavanje počinje tvrdnjom kako osim Francuza jedino Poljaci imaju istorijske memoare. Rusi ih nemaju. U Poljskoj sitna šljahta počinje da neguje ovaj književni rod i savršeniji primerak ove književne vrste. Onda upoređuje hroničare i pisce memoara. I hvali druge na račun prvih. Na završetku daje ovakvu misao: "Oni (tj. pisci memoara) imaju velike stilske vrline, pišu ubedljivo, jasno, ponekad privlačno; velika je sličnost između njihova stila i stila srpskih pesnika. Srbi su pisali za seljake; pisci poljskih memoara su pisali za sitnu šljahtu; njihova dela, čitana po kućama, često prepisivana, retko su dospevala do biblioteka, a učeni ljudi su ih potcenjivali". I onda kao primer takvog stila Mickjevič daje čitav odeljak iz dela Konstantina Mihailovića u kojem ovaj opisuje bitku kod Varne.

Što Mickjevič Konstantina Mihailovića trpa u sitnu šljahtu, nama je sasvim razumljivo. On je uopšte smatrao da će budućnost poljsku poneti ovaj društveni sloj. I sam je vodio poreklo iz njega. To pokazuje pri tom da mu je Konstantinov tekst bio prirastao za srce. A što je Konstantina Mihailovića upoređivao sa srpskim pesnicima, to znači sa srpskim narodnim pesnicima, prosto je izvanredno. Mickjevič je Mihailovićevo delo čitao kao da ga je pisao Poljak. Poznajući pak dobro srpsku narodnu pesmu, zaključio je da taj stil mnogo podseća na ovu pesmu. već ta jedna njegova tvrdnja dovoljna je da mu oprostimo što nije do kraja pažljivo čitao Mihailovićevo delo. Iako nije ni pomišljao šta je po narodnosti pisac-janičar, Mickjevič je na osnovu svoga suptilnog poznavanja pesničkih stilova zaključio da je Mihailovićev stil sličan stilu srpske narodne poezije. A nije ni pomišljao da su ova dva stila imala isti izvor, da su veoma bliski. Ovaj zaključak svakako služi Mickjeviču na čast. Sve pak njegove greške možemo mu oprostiti, jedno stoga što je on kao profesor bio više pesnik nego pravi profesor, a zatim i stoga što je za pripremanje svojih predavanja vrlo teško dolazio do razbacanoga i siromašnoga materijala. Ako kadgod nije uspeo pažljivo da pročita svu potrebnu literaturu o predmetu, moramo mu oprostiti, hitnja je tu igrala ogromnu ulogu.

Zaustavili smo se duže na Mickjevičevu mišljenju o Konstantinu Mihailoviću zato što je u prvoj polovini XIX veka Mickjevič bio veoma popularan kao profesor, jer su njegova predavanja, štampana na tri jezika, dospela do najudaljenijih krajeva sveta i imala mnogo čitalaca i poštovalaca. Mickjevičevo mišljenje je zato moralo biti veoma široko poznato.

Mnogo je manje široke popularnosti imalo ono što su tokom prve polovine XIX veka pisali poljski istoričari i istoričari književnosti o Konstantinu Mihailoviću i njegovu delu. Bile su to katkad sasvim kratke beleške, a još češće kratka reagovanja na ono što je pre njih bilo napisano i dopunjavanja ranijih mišljenja. Kako su pak ta mišljenja i tvrdnje bili veoma različiti, često oprečni i suprotni, i ta reagovanja su bila bogatija. Tako je Konstantin Mihailović postajao poznat kroz polemiku o njemu i njegovu delu. Spomenućemo bar najvažnije pisce iz tih prvi je njen spomenuti Andžej Kuharski ustvrdio ono što je morao videti svako ko je pažljivije čitao delo Konstantina Mihailovića, naime da je pisac toga dela bio Srbin a ne Poljak. Još nešto je ustvrdio Kuharski što je imalo još veću važnost za nauku: on je rekao da je tekst koji je 1828. izdao Galenzovski bio prevod sa češkog.^[1] Naoko suprotno mišljenje imao je pak bibliograf poljski Adam Joher. Njemu se čini da je češki tekst, onaj koji je izdao 1565. Oujezdecki, prevod s poljskog. On smatra da je ovaj izdavač Mihailovićeva dela, za svoga boravka u Kenigzbergu, mogao tamo naći kakav poljski tekst ovoga dela i preveo ga na češki.^[2]

Ova dva mišljenja izgledaju suprotna, međutim ne tiču se iste stvari. Dok je Kuharski govorio o jednom poljskom tekstu, Joher je govorio o sasvim drukčijem češkom tekstu. Kasnije će se pokazati da doista najverovatnije tako i izgledaju ovi tekstovi: češki je verovatno prevod s poljskog, a spomenuti poljski je prevod s nekog češkog, naravno drukčijeg nego što je onaj s kojeg je Oujezdecki načinio svoje izdanje.

Dve kratke vesti štampane u dva poljska časopisa četrdesetih godina govorile su samo toliko da su pronađena dva nova poljska rukopisa spomenutoga dela, i to jedan u Kurnjiku a drugi u Viljnu.^[3]

Ni prvi poljski istoričari književnosti nisu dali mnogo bolja obaveštenja o Konstantinu Mihailoviću. Tako će Mihal Višnjevski u svojoj velikoj istoriji poljske književnosti, u IV knjizi, progovoriti i o delu našega Konstantina.^[4] On je ustvari ponovio tvrdnju Galenzovskog da je delo pisano za vladavine Kazimira Jagjelovića, da je pisac "Slovak iz raške zemlje", i da se u tome delu "ne nalazi ništa o Poljskoj". On se mnogo više zadržao na opisu novog rukopisa ovoga dela koji se nalazio u biblioteci u Kurnjiku, o čemu je već bila izišla kratka beleška u listu Tugodnik Literacki.

Pišući povodom istorije poljske književnosti Višnjevskoga, poljski istoričar prava i istoričar književnosti Vaclav Maćejovski imao je prilike da pruži neke nove i veoma smele pretpostavke o Konstantinu Mihailoviću.^[5] I neke nove tvrdnje. Neke od njih jesu smele, ali i proizvoljne. Vredi ih spomenuti makar samo zato da se vidi koliko je bilo lutanja, ali ne bez izvesnog razloga i opravdanja. Maćejovski je takođe rekao da je Konstantin Mihailović bio Slovak, da je poreklo vodio iz "raške zemlje", da je rodom bio iz Ostrovice, a ta Ostrovica je po njemu u Bosni. Morao je on negde pročitati da je i u Bosni postojala neka Ostrovica, što mi takođe znamo, ali ne bismo ni na koji način Konstantina vezivali za tu Ostrovicu. Maćejovskom je i to sve bilo malo, pa je načinio jednu još smeliju pretpostavku: po njemu je Konstantin bio poreklom iz neke poljske porodice "odavno nastanjene s one strane Karpata", pa kad se ovaj bivši Poljak vratio u svoju nekadašnju otadžbinu, tj. u Poljsku, napisao je svoje memoare na poljskom jeziku. Tako će Maćejovski govoriti o Konstantinu Mihailoviću 1843. godine. Kasnije će mnoga svoja mišljenja tada izneta sasvim izmeniti.

Od starijih pisaca poljskih jedini je valjda Vladislav Trembicki postupio pravilno rešavajući veliku raspravu o Konstantinu Mihailoviću i njegovu delu.^[6] On je imao pri ruci dosad najstariji i najbolji poljski rukopis Konstantinova dela (što je kasnije pouzdano utvrđeno), pa je tak rukopis upoređivao s varšavskim izdanjem Galenzovskog iz 1828. godine. Upoređujući ova dva teksta, on je došao do zaključka da se oni u mnogome razlikuju i da su svakako oba ta teksta prevodi, nezavisni jedan od drugoga, s nekog južnoslovenskog ili pak grčkog originala. Da je Konstantin Mihailović morao pisati na jednom od ta dva jezika i da je takav tekst morao negde postojati tvrdila je Trembickom zabeleška na kra j u toga njegovog rukopisa, gde je bilo zapisano da je taj tekst prvobitno bio pisan "ruskim pismom" (literą ruską). A grčki tekst je pretpostavio po tome što je u svome poljskom tekstu našao dosta reči napisanih grčkim pismenima, pa je tu čak i završna reč bila napisana grčki. Kako je pak na kraju ovoga rukopisa bilo još zapisano da je ovo delo bilo napisano 1400. godine, što je očigledna greška, jer je svakako trebalo da piše 1500, Trembicki zaključuje da je do te greške moglo doći samo usled toga što poljski prevodilac nije umeo da pročita pravilno cifru napisanu ćirilovskim pismenima. Dodajmo sa svoje strane, da ovaj zapis na kraju ovoga rukopisa još uvek zadaje velike muke svima ispitivačima dela Konstantina Mihailovića.

Tako su se već na samome početku stvari veoma zaplele.

Još nešto valja spomenuti kad je reč o Trembickom. On je doista učinio značajan korak napred u proučavanju dela Konstantina Mihailovića i to najviše zato što je upoređivao dva različita teksta i pomoću razlika između njih pokušao da dođe do izvesnih zaključaka. Tim povodom je međutim učinio i jednu opasku koju niko od kasnijih naučnika koji su se bavili delom Konstantina Mihailovića nije prihvatio. Samo u rukopisu berdičevskom, onom prema kojem je načinjeno varšavsko izdanje iz 1828, nalazi se u odeljku o osvajanju Carigrada i ova rečenica: "među kojima sam i ja bio". Trembickom se ova rečenica učinila kao umetak neke kasnije ličnosti, pa ga je to podstaklo da ustvrdi kako Konstantin Mihailović uopšte nije učestvovao pri osvajanju Carigrada 1453. Međutim, mi možemo odmah sa svoje strane dodati na ovo još jednu činjenicu, koju su uglavnom primili skoro svi oni koji su kasnije pisali o Konstantinu: ako čak i primimo pretpostavku da je ona rečenica kasniji umetak, ipak je čitavo pričanje Konstantinovo o osvajanju Carigrada takvo da je zaista teško posumnjati u tvrdnju da je pri tome bio i on lično. U to se može uveriti svaki pažljivi čitalac ovoga dela. Doduše, i Trembicki zna da Konstantin Mihailović u tome odeljku sve priča u 1. licu množine, što po našem mišljenju pokazuje da je i on u toj borbi učestvovao, ali ovaj smatra da je Konstantin tim načinom pričanja samo hteo da pokaže svoju nacionalnu solidarnost s onim Srbima koji su se borili na Carigradu. Međutim, i na to bi se moglo odgovoriti Konstantinovim tekstom: u njemu se uvek jasno vidi kad on učestvuje u zbivanju, kad nešto priča po ličnom viđenju ili iskustvu, a kad nešto priča opet samo po čuvenju.

Čitajući pažljivo čitav tekst Konstantina Mihailovića, Trembicki je prvi rekao da ovaj nikada nije bio musliman, jer govori uvek kao hrišćanin.

Još jednom se i Vaclav Maćejovski zadržao na Konstantinu Mihailoviću. Bilo je to u njegovoj istoriji poljske književnosti^[7]. On je sada, pročitavši pažljivije Mihailovićevo delo, ispričao njegov život. Onda je dao nekoliko novih pretpostavaka, koje su obogatile još više čitavu riznicu hipoteza o našem piscu. On sada prima da je Konstantin Mihailović Srbin i da je svoje delo pisao na srpskom, a da su češki i poljski tekstovi samo prevodi. Ali pošto je pročitao jednu staru belešku o jednom dotad nepoznatom rukopisu Konstantinova dela na kojem je pisalo da je to samo poljski prevod s latinskog, Maćejovski svojim ranijim pretpostavkama dodaje još jednu, tj. da je ovo delo moglo biti u originalu pisano na latinskom, zatim da je delo napisano verovatno između 1490. i 1497, i to zbog toga što se u njemu Matija Korvin spominje kao već mrtav, a poljski kralj Jan Olbraht kao živ.

Biće da je ipak od svih onih koji su tokom XIX veka pisali o Konstantinu Mihailoviću s najviše pažnje donosio sudove češki istoričar Josif Jireček. On je u zborniku radova Rozpravy z oboru historie, filologie a literaturu, izdatom u Beču 1860. godine, u prvoj svesci, i to u prvome radu pod naslovom Paměti turécki Mich. Konstantinoviće z Ostrovice podvrgao pažljivoj analizi mnoge pojedinosti iz dela Konstantina Mihailovića. On će dati čitav niz tvrdnji i pretpostavaka koje su kasnije ili potvrđivane novim dokazima ili podvrgavane sumnji. Spomenimo neke od tih njegovih tvrdnji. On će najpre pretpostaviti da se Konstantin Mihailović morao roditi negde oko 1430. godine, čim je mogao kao vojnik učestvovati pri osvajanju Carigrada 1453. Zatim priča život Mihailovićev prema onome što se nalazi u samome delu. Jedna pojedinost je, čini nam se, važna, pa ćemo se malo na njoj zaustaviti. Jireček često Mihailovićeve činjenice proverava onim što su o sličnim pitanjima rekli nemački istoričari Hamer i Engel, što je preneo i Janko Šafarik u svoj predgovor prevodu Mihailovićeva dela na srpski. Tako će u svoje pričanje o životu Mihailovićevu uneti prema ovim nemačkim istoričarima i podatak kako su Turci 1454. zauzeli Smederevo i Ostrovicu. I Jireček se malo čudi što Mihailović ne spominje u svome delu ovo zauzimanje Ostrovice. Nama se čini međutim sasvim jasno zašto je to tako, o čemu ćemo imati prilike da progovorimo koju reč više malo kasnije. Jireček je uveren, kao i Trembicki pre njega, da Mihailović nije menjao veru. Što se pak tiče poslednjih godina Mihailovićeva života, Jireček ima neke pretpostavke koje su često osporavane. On tvrdi da Mihailović nije ostao dugo u Mađarskoj. Možda je izvesno vreme proveo u Češkoj i Moravskoj, a na kraju se nastanio u Poljskoj, u kojoj je primljen u viteški red. To Jireček zaključuje po češkom tekstu štampanom 1565, gde se to izrikom tvrdi u naslovu XLII glave. To isto pokazuje i Šafarikov srpski prevod. Taj podatak imaju međutim samo još dva poljska teksta, a ostali ga nemaju. Za Jirečeka je naravno naš janičar Mihailo Konstantinović. Jireček je rekao i svoje mišljenje o jeziku Mihailovićeva originala. On se ne slaže s Kuharskim da je poljski tekst prevod s češkog, već tvrdi - posle pažljive jezičke analize češkog teksta - da je taj tekst morao biti prevod s poljskog. On nalazi u češkome tekstu neke polonizme koji nisu mogli nastati samo kao obično ukrštanje uticaja češkog jezika na poljski i poljskog na češki u XV veku, nego takve koji su mogli nastati samo ako se uzme da je češki tekst bio prevod s poljskoga. Vreme postanka dela stavlja između 1490. i 1516. godine. Najzad on tvrdi da je Konstantin Mihailović svoje delo pisao za poljsku šljahtu, jer su samo njoj mogle biti upućene reči u kojima Mihailović preporučuje viteštvu i plemstvu da biraju sebi za kralja pre mudrog i veštog čoveka nego samo snažnog.

To bi bile glavne stvari koje su napisane tokom XIX veka o Konstantinu Mihailoviću. Nećemo se zaustavljati na mnogim sitnijim i manje značajnim pomenima njegova dela u nekim delima i istorijama književnosti. Bilo bi to nepotrebno nagomilavanje materijala bez većeg značaja.

Pravo proučavanje dela Konstantina Mihajlovića počelo je od onog vremena kada smo zaslugom krakovskog filologa i profesora univerziteta Jana Losja dobili naučno izdanje Mihailovićeva dela pripremljeno na osnovu svih dotadašnjih poznatih tekstova. On je proučio sve tekstove, o svakome od njih dao svoje mišljenje, odredio starost tih pojedinih tekstova i ustanovio njihov međusobni odnos. On je ta svoja mišljenja najpre izneo u odvojenoj studiji, najvećoj i najtemeljitijoj od svega što je do danas napisano o Mihailoviću, a onda je glavne misli dao i u predgovoru kritičkom izdanju Mihailovićeva dela. Pošto sami nismo bili u Mogućnosti da pregledamo sve rukopise ovoga dela kojima se on služio, a to nije bilo ni potrebno, dajemo samo snimke najvažnijeg, a opis svih rukopisa daćemo prema izlaganju profesora Jana Losja. Njegova mišljenja o rukopisima, i pored izvesnih izraženih sumnji, zaslužuju, po našem dubokom uverenju, puno poverenje. Tek iz tog opisa rukopisa, stručnog i savesnog, moći će se razumeti mnoge stvari koje su bile predmet nepotrebnih neslaganja i polemika. Istovremeno moramo reći da ćemo upotrebiti za pojedine rukopise iste oznake koje se nalaze i u opisu Jana Losja, Koga bi pak zanimalo da pročita još podrobniji opis tih rukopisa, upućujemo ga na studiju prof. Losja Pamiętniki Janczara (Kronika turecka Konstantego z Ostrowicy). Rozprawy Wydziału filologicznego T. LI Akademii Umiejętoości w Krakowie.

Delo Konstantina Mihailovića poznato nam je po dvanaest tekstova, od kojih ima devet poljskih i tri češka. Zna se da je postojao i jedan tekst pisan Ćirilicom, ali se ne zna na kojem je on bio jeziku. Postoji i tvrdnja da je postojao neki latinski tekst, ali se ni o tome ništa ne može reći više nego samo onoliko koliko je jedan prepisivač napisao uz jedan drugi tekst ovoga dela. Ali o svemu tome Vigaene se iz pregleda.

1. Z. - Rukopis biblioteke Zamojskih u Varšavi. To je najstariji i najpotpuniji poljski prepis dela Konstantina Mihailovića. Sudeći po vodenim znacima na hartiji i načinu pisanja postao je negde oko polovine XVI veka. Tada je postao bar prvi deo, dok su ostali delovi postali tek u drugoj polovini toga veka. To je onaj rukopis koji je upoređivao Vladislav Trembicki s tekstom štampanim 1828. godine, o čemu smo već govorili. Ovaj rukopis ima 77 strana, a pisalo ga je šest ruku, i to prva od 1-3 strane, druga od 4-31, treća 32-35, 38-40, 43-47, četvrta 36-37, peta 41-43, šesta 48-77. treća, četvrta i peta ruka morale su raditi istovremeno, jer su radile naizmenično. Svaki od ovih prepisivača imao je drukčiji pravopis a i grafiku drukčiju. To se može videti na našim priloženim snimcima. Inače ovaj tekst ima dosta srbizama. Nekih ima i u drugim rukopisima, ali su neki karakteristični baš za ovaj rukopis. Tu osobito valja spomenuti gubljenje glasa h u nekim imenima. Ali o tome će biti govora kasnije. Iz ovog rukopisa saznajemo da se pisac zove Konstantin sin Mihaila Konstantinovića, da je Srbin i da je rodom iz Ostrovice. Inače ovaj rukopis i mi preštampavamo u celini i dodajemo mu odstupanja koja se nalaze u drugim rukopisima. Na prvim trima stranama ovoga rukopisa, tj. na onima koje je pisao prvi prepisivač, nalaze se na marginama latinske beleške koje daju sadržaj teksta: Machometistae multivarii. Quique Mosis libros tepept. Festum eorum ieiupium. Jeiunium peomeniorum. Elemosina. Aliud festum. Festum septimale. Circumcisio. Opinio Machmetistarum de Christianis. To je prvi prepisivač dodavao kratak sadržaj teksta na latinskom. Inače tekst je podeljen na 49 glava i jedini od svih na početku poslednje glave ima obraćanje ugarskom i poljskom kralju Olbrahtu da se organizuju za borbu protiv Turaka. Ovaj tekst je najpotpuniji od svih drugih tekstova, tako da će na vrlo malo mesta biti potrebno da se dopunjava prema drugim tekstovima. Ali se ne može reći da su prepisivači bili uvek mnogo pažljivi. Oni će ponekad pri prepisivanju praviti prosto neverovatne pogreške, jer su katkad suviše mehanički shvatili svoj posao. Poslednji prepisivač napisao je na kraju: "Ova hronika pisana je najpre ruskim pismom godine 1400. od rođenja božjega". Godina je svakako pogrešna, u to nema nikakve sumnje. Da li je pak to došlo kao slučajna omaška u prepisivanju, pa je prepisivač napisao 1400. mesto 1500, ili je pak drugi razlog po sredi, teško je reći. Prema pretpostavci J. Losja mogla bi ta godina biti obeležena slovima, i ćiriliskim ili grčkim, pa prepisivač nije umeo tačno da ih pročita, a kako nije mnogo razmišljao o sadržini dela, napisao je sasvim pogrešnu godinu. Da je samo malo razmislio o onome što je prepisao na početku poslednje glave, gde se pisac opana poljskom kralju Olbrahtu, morao bi se dosetiti da to nije moglo biti 1400, nego 1500. godine. Što se tiče pak onoga podatka o "ruskom pismu", on će zadati najviše muka ne samo J. Losju, nego i svima onima koji su kasnije pisali o Konstantinu Mihailoviću. Je li tu u pitanju neki srpski tekst, ili poljski tekst pisan ćirilskim slovima, takođe nije lako odgovoriti. Nije li i tu nepažljivi prepisivač načinio kakvu tešku grešku, a mi moramo oko nje da se mučimo? - Za ovaj rukopis karakteristične su nekolike reči napisane grčkim pismenima. One se u rukopisu dosta teško mogu pročitati, jer ih je prepisivač, očevidno ne znajući dovoljno grčki, morao prosto precrtavati sa teksta s kojeg je prepisivao. Ove reči napisane grčkim slovima znače ili turska zvanja ili su pak lična imena. Da prepisivač nije znao grčki svedoči i beleška posle završne reči. Ona glasi Τελλος. Prepisivač nije znao šta znači na grčkom ta reč, a nije bio siguran da je prvo slovo u njoj dobro prepisao, pa je zato dodao sa strane: "Finis może Σελλος" (tj. Finis možda...). - Pošto je za vreme poslednjega rata biblioteka Zamojskih potpuno uništena, mnogi su verovali da je i ovaj rukopis u njoj propao. Međutim, on je ca drugim nekim dragocenijim stvarima bio sklonjen i sačuvao se. Danas se nalazi u odeljenju rukopisa Narodne biblioteke u Varšavi.

2. K. - Rukopis koji se čuva u biblioteci Vladislava Zamojskog u Kurnjiku. On je nešto mlađi od rukopisa Z, ali je ipak postao u XVI veku. U njemu se na početku nalaze "Vojni članci" Florijana Zebžidovskoga, pa tek onda dolazi tekst dela Konstantina Mihailovića. Napisano je tu da je pisac Konstantin sin Mihaila Konstantinovića "z Ostrowice Reta" (tj. Srbina iz Ostrovice). Pričanje počinje od prvog odeljka, predgovor je ispušten. Nedostaju tu i neki drugi odeljci. Tako će biti ispuštena 44. glava (O martolosima), a pričanje se prekida u sredini 46. glave, što odgovara 47. glavi rukopisa Z, s rečima: "A povrh toga onih koji se svake godine dobrovoljno poturče nije mali broj". Može se reći da su tekstovi Z i K uglavnom bliski. Odstupanja su najčešće sitna, tiču se obično odstupanja pri prepisivanju i sva je prilika da su oba prepisa načinjena prema nekom trećem rukopisu. To se može tvrditi po tome što su i mnoge greške prenete i u jedan i u drugi prepis. Ima pak nekoliko mesta gde su u rukopisu Z ispuštene izvesne reči, a mogu se dopuniti prema K. Takvih mesta ima osobito u početnim glavama, i to u 3, 4, 5, 15 i dr. Uglavnom pak uzevši, tekst Z je mnogo potpuniji i daje bolju opštu sliku teksta s kojeg su prepisivani. I mnogo više mesta je takvih na kojima se tekst K može dopuniti i ispraviti tekstom Z. Sve to videće se u samome štampanome tekstu našem.

3. M. - Rukopis Češkoga muzeja u Pragu, na češkom. Pisan je u prvoj polovini XVI veka, predstavlja drugi deo jednog većeg rukopisa, čiji prvi deo nema nikakve veze s delom Konstantina Mihailovića. Na samome početku, kada se govori o delu i imenu pisca, kaže se da je Konstantin Mihailović bio slavan na sultanskome dvoru po poznavanju turskoga jezika i da J e bio "isto tako na dvoru francuskoga kralja nazivan Karlo". U naslovu je dat i kratak sadržaj čitavoga dela. Rukopis je pisala jedna ruka. Nedostaje mu list na kojem je kraj 28. i početak 29. glave, kao i list s početkom 42. glave. S obzirom na način pisanja, ovaj tekst je nešto stariji od svih poljskih tekstova, pa je u njemu isto tako manje mesta koja bi bila unakažena lošim prenošenjem pri prepisivanju. Mi sa svoje strane možemo dodati još i to da ovaj rukopis najbolje prenosi osobna imena, što će se videti iz našeg štampanog teksta s varijantama. Inače i ovaj tekst predstavlja svakako prvobitnu redakciju dela Konstantina Mihailovića, čak nešto ispravniju nego tekstovi Z i K. Na nekim mestima se tek pomoću ovoga rukopisa mogu dopuniti ili ispraviti iskvarena mesta u rukopisima Z i K. - Prema nekim osobinama ovoga rukopisa još je Josif Jireček tvrdio da je ovaj češki tekst prevod s poljskoga, jer u tekstu ima polonizama koji se ne mogu drukčije objasniti. Navedimo neke od njih. Zadržani su oblici poljskih zbirnih imenica na -stwo, kojih češki jezik u tome značenju nema: żydowstwo, tifutlarstwo, państwo, rycerstwo u značenju: Jevreji, gospoda, vitezovi, srpsko ime Vuk preneto je iz poljskog kao Wilk, a ne kao češko Vlk, isto tako i prezime Wilkowic, zatim ovaj češki tekst ima oblike Grekowie i grecka ziemia, što su čisto poljski nazivi, dok bi češki bili: Řekove i řecká. Primeri su sasvim ubedljivi.

4. W. - Rukopis pisan u XVII veku, nalazi se u muzeju u Viljnu. Ovaj poveći rukopis sadrži delo Stanislava Laskija "Knjige o ratnoj pripravnosti", i to prvu i drugu, a onda kao Tpenu knjigu ima rukopis dela Konstantina Mihailovića. Navodeći naslov Mihailovićeva dela prepisivač je napisao da je to delo prevod s latinskog jezika. Tekst je međutim istovetan s tekstovima Z i K, pa je ova napomena verovatno bila neosnovana prepisivačeva pretpostavka ili namerna obmana. To nije celo Mihailovićevo delo, nego samo 13 glava, i to na početku su glave koje odgovaraju glavama od 38-48 našega teksta, a poslednje su dve glave ustvari glave 36 i 37 ovoga teksta. Ceo ovaj rukopis, zajedno sa tim delom Mihailovićeva dela, štampan je u Viljnu 1864. godine pod naslovom Stanisława Łaskiego, wojewody sieradzkiego. Prace naukowe i dyplomatuczne. Izdavač je bio J. Zavacki.

Ova četiri pregledana teksta predstavljaju uglavnom prvobitnu ili stariju redakciju teksta Konstantina Mihailovića, i to u Z i M u celini.

5. H. - Češki hroničar Vaclav Hajek iz Libočana u svojoj češkoj hronici štampanoj 1541. godine prepričava čitave odeljke iz dela Konstantina Mihailovića. Prema tome, u Češkoj je delo Mihailovićevo moralo biti poznato već u prvoj polovini XVI veka, čim ga je jedan istoričar upotrebio kao istorijski izvor. On se na različite načine koristio delom našeg janičara: jednom ga je prosto prepisivao, drugi put ga je prepričavao i skraćivao, a treći put ga je čak proširivao prema nekim delima kojima nije uđeno u trag. On neće nigde spomenuti ime Mihailovićevo, čak ni onda kad prema njemu daje stvari koje ovaj priča u prvom licu. Inače se Hajek koristio uglavnom onim glavama u kojima Konstantin Mihailović priča istorijska zbivanja, a to su glave od 20-35.

6. C. - To je rukopis biblioteke Čartoriskih. Nastao je u XVI veku i pisale su ga dve ruke. Po ovome tekstu štampano je delo Konstantina Mihailovića 1828. godine u Varšavi, i 1875. i 1868. u Sanoku. Iz ovog izdanja Mihailovićeva dela naveo je Janko Šafarik u svome predgovoru srpskome prevodu neka mesta kojih nije bilo u njegovom češkom originalu, smatrajući da je ovaj poljski tekst Konstantinov original. To je veoma defektan rukopis. Pisale su ga dve ruke, ima 308 strana teksta. Mnoge glave nisu čitave očuvane, i to 3, 4, 17, 28, 29, 34, 40, 41, a rukopis se završava odmah na početku 47. glave. Rukopis je štampan takav defektan. Osim toga, ovaj rukopis je nemarno prepisivan, te se mnoga mesta iz njega ne mogu razumeti ako se ne uporede s drugim tekstovima. Prepisivači nisu bili mnogo pažljivi. Pa ipak i ovaj rukopis na nekolikim mestima pomaže da se bolje shvati smisao kad u tekstovima Z i K nije dovoljno jasan. Koja cu sve to mesta videće se iz samog štampanog teksta. - Ovaj rukopis po svojim osobinama predstavlja neku sasvim drukčiju redakciju teksta Konstantina Mihailovića nego oni o kojima je bilo govora dosad. U njemu se nalazi veliki broj čistih čehizama, kao što cu: Uhrzu - poljski bi bilo Węgrzu, uherski - poljski bi bilo węgierski, tesarzow - poljski cieśli, Wajce mesto Jajce, Klicz - poljski Klucz itd. Ovi i ovakvi primeri nisu mogli doći u poljski tekst drukčije već. neposredno iz češkog jezika, odnosno iz češkog originala. To bi značilo da je ovaj poljski tekst prevod sa češkoga. s kojeg i kakvog češkog teksta - teško je reći, ali je i takav češki tekst morao postojati. Ovaj rukopis ima najviše sličnosti sa češkim starijim rukopisom M, što bi svedočilo da su oba ova rukopisa postala od jednog prvobitnog teksta, ali M kao prepis, a s kao prevod. Osim drugih osobina, ovaj tekst ima dosta i kasnijih umetaka, koji se ne nalaze ni u jednom ranijem tekstu, pa se po tome dosta razlikuje i od teksta M. Tako, na primer, kad Konstantin Mihailović priča o opsedanju Carigrada, on to govori na taj način da se iz njegova teksta vidi da je i on pri toj opsadi bio. U ovom rukopisu međutim nalazimo na tome mestu i ovakvu rečenicu: "među kojima (tj. opsadnicima) sam i ja bio". Takvo mesto je i ono iz XXXI glave kad Konstantin priča kako su se prosuli zlatnici i kako su ih janičari skupljali, pa nastavlja: "I ja sam se tu bio našao, ali suviše kasno..." Ovo se mesto nalazi i u rukopisu M, te je dosta verovatno da je moglo biti i u prvobitnome originalu. Zatim u XXXVII glavi čitamo na jednome mestu i ove reči: "Bajazit je postao car, koji je još za mojega vremena vladao". Ovo je očevidna besmislica, jer je Bajazit postao car 1481, a Konstantin Mihailović je zarobljen od Mađara 1463, pa to svakako nije moglo biti u prvobitnom Konstantinovu tekstu. Sem ako se ono "za mojega vremena" ne shvati kao vreme Konstantinova boravka u Turskoj, nego kao vladavina uopšte za njegova života, tj. i u ono vreme kad on više nije bio u Turskoj. Ovaj rukopis ima još jedan poveći umetak o vlaškom vojvodi Bogdanu Jednookom, ali to za nas nema nekog neposrednog značaja.

7. S. - To je takozvani rukopis Smoguleckih i nalazio se u Publičnoj biblioteci u Petrogradu. To je veliki rukopis, ali dosta oštećen. Pisalo ga je nekoliko ruku u XVI veku. U ovome rukopisu nalazi se samo jedan deo dela Konstantina Mihailovića, od str. 226-248, i to završni deo. Ime piščevo nije navedeno na tome kratkom izvatku. Inače tekst odgovara tačno glavama 39, 38, 40, 42, 43, 44, 46 i 45. Red koji smo dali odgovara onome redu koji je dat građi u ovome rukopisu. Već iz toga izlazi da je to ne običan prepis, nego prerada, katkada vrlo slobodna. Tako je jedan čitav deo samo sadržaj glava 40, 42, 43, 44 i 46. Treba reći da ovaj rukopis u odeljku u kojem se govori o turskom jurišu, a to je završni deo, ima nekih dodataka kojih nema u drugim rukopisima. Prema nekim sitnim crtama iće da je ovaj tekst najbliži tekstovima P i A, o kojima će dalje biti govora.

8. P. - Takođe rukopis nekadašnje Publične biblioteke u Petrogradu. Pisala ga je jedna ruka krajem XVI veka. Ima 57 listova. Pored dela Konstantina Mihailovića ima i dodatak Hronika o vlaškoj zemlji, koji se nalazi na listovima 48-54. Nekoliko strana, od 40- 47, veoma je oštećeno vlagom, tako da se jedva mogu čitati. A poneki delovi su potpuno zabrljani. Delo Konstantinovo se naglo prekida, pa se posle vlaške hronike ponovo na stranama 54-57 nalazi odeljak ovoga dela koji odgovara glavi 33. Pisac je ovde Mihailo Konstantinović, a rukopis je pripadao Mikolaju Bžeskom, dvorskom sekretaru, koji je 1566. godine bio poslanik u Carigradu. Tekst predstavlja istu redakciju dela Konstantina Mihailovića kao i onaj s kojeg je načinjen češki prevod štampan 1565. Što se tiče rasporeda glava, on ne mora da je potekao od prepisivača, nego od onoga ko je mnogo kasnije taj rukopis povezivao. U odnosu na tekstove Z i K ovaj tekst ima dosta dodataka, kasnijih umetaka, a ponekad i neku vrstu objašnjenja, od kojih su znatnija odstupanja u glavama 2, 3, 7, 19, 23, 24, 26 i 42. Najzad tu postoji predgovor kojeg nema u ranijim tekstovima, a drukčiji je i završetak 41. i 42. glave. Sada se i ovaj rukopis nalazi u varšavskoj Narodnoj biblioteci (Viblioteka Narodowa).

9. A. - Rukopis Gradskog arhiva u Krakovu. Pisan je svakako u prvoj polovini XVII veka. Tekst odgovara rukopisu R, ima isti dodatak vlaške hronike i na isti način prenosi skoro sve što se nalazi u rukopisu R. I ovde je ime pisca Mihailo Konstantinović. Ali ovaj rukopis ima i neke poveće dodatke kojih nema ni u jednome drugom rukopisu. Tako je naveden u njemu veliki govor sultana Mehmeda 1463. protiv Skenderbega (glava 36), zatim se tu nalazi čitav novi odeljak o turskom pripremanju za napad, pa onda neke stvari koje bi predstavljale u neku ruku nastavak Konstantinova dela, gde se govori o vladanju Selima I, zatim popis vojske Sulejmana II kad je krenuo na Mađarsku u ponedeljak 29. aprila 1566, i najzad tu je opis turskih juriša na Siget 1566. Osim svega toga ima u ovome tekstu i nekih beležaka o Mikolaju Bžeskom, onome koji je bio vlasnik teksta R. Zato se tu nalaze i njegova pričanja o nekim događajima u Turskoj i Vlaškoj.

10. L. - Češki tekst koji je štampan u Litomišlju 1565, a s kojeg je prevodio J. Šafarik. Ovaj češki tekst je svakako prevod s poljskog, kako je skoro nepobitno utvrđeno, i to s nekog teksta koji je bio veoma sličan tekstovima koje nalazimo u rukopisima P i A. Nekolike pak crte približavaju ovaj tekst rukopisima M i S. Od svih tekstova međutim ovaj kao da ima najviše izmena u odnosu na one najstarije tekstove poljske. Tekst s kojeg je taj tekst prevođen svakako je bio neka proširenija redakcija od one s koje su činjeni prvi prepisi. Izgleda međutim da je i češki prevodilac bio prilično slobodan prema svome izvorniku, te ga je čas skraćivao i menjao, a čas opet proširivao. Tako će biti dosta umetaka u glavama 2, 7, 9, 17, 19, 23, 24 i 41, kao što će biti sitnijih i u drugim glavama. Tih umetaka ima i povećih. Tako je na kraju 5. glave (u češkom tekstu je to 6. glava) dodata turska molitva, koje nema ni u jednom drugom tekstu. U poljskim opet rukopisima 4. glava završava se hrišćanskom molitvom, koje ovde nema. Velike umetke nalazimo i u 21. glavi, kao i u 33, gde je sasvim s druge strane unet čitav odeljak o Skenderbegu. O Skenderbegu je dat poveći dodatak i na kraju knjige. Razlikuje se u ovome tekstu i glava 41 (kod češkoga prevodioca 42) od starijih poljskih tekstova. Zato je pak tekst glave 47 (ovde 48) jedino ovde i u M dat ispravno, sudeći po smislu. Iz ovoga se može zaključiti da su se Česi dvaput poslužili poljskim tekstom Mihailovićeva dela: jedanput kad su prevodili prema prvobitnoj redakciji ovoga dela, i tada je nastao tekst M, i drugi put kada su prevodili prema raširenoj redakciji poljskoj ovoga dela i kad su davali i svoje umetke i dodatke. Sva odstupanja ovoga teksta od starije redakcije mogu čitaoci našega izdanja i prevoda da zapaze ako ovaj prevod uporede s prevodom Janka Šafarika štampanim u Glasniku SUD XVIII, 1865.

11. N. - I to je rukopis nekadašnje Publične biblioteke u Petrogradu. Pisan je u prvoj polovini XVII veka i ima 136 listova. U njemu se nalaze razni spisi, uglavnom o Turskoj, kao što su političko-statistički opis Turske za vreme Ahmeda I i opis vojske, flote i naoružanja turskog, što je pisao Aini Ali, sekretar Divana, a na listovima 54v-126v nalazi se prerada dela Konstantina Mihailovića sa mnogim dodacima koje je napisao nepoznati poljski politički agent u Turskoj. Tekst s kojeg je ovaj prepis načinjen morao je biti završen 1629. godine. U odnosu na prvobitni Konstantinov tekst pisac ove prerade bio je dosta slobodan: on je tekst menjao, kako stilski tako i u svima onim slučajevima kada je mislio da može ispraviti Mihailovićeve poglede. Njega nisu interesovala čisto verska pitanja o Turcima, pa je zato izbacio prvih sedam glava, a kasnije je mnoge pojedinosti unosio sa drugih strana. U ovom rukopisu nema glava 15-17, u kojima se govori o istoriji Srbije. Ta građa svakako nije interesovala prepisivača ovoga rukopisa. Čitav tekst je sabijen u 26 odeljaka, a na kraju je prepisivač ca svoje strane dodao čitavu novu glavu o tome kako sultan prima strane poslanike, a osobito poljske. Mnoge glave imaju naročite izdvojene dodatke, koji dopunjavaju tekst Konstantina Mihailovića ili ga ponegde objašnjavaju. U tim dodacima uopšte ima vrlo mnogo zanimljivih podataka, ali oni ne doprinose mnogo boljem rasvetljavanju osnovnog teksta dela Konstantina Mihailovića.

12. J. - Najzad, poslednji rukopis poljski pripada Jagjelonskoj biblioteci u Krakovu. Pisan je u XVII veku. Tu ima više različitih stvari, a između ostalih i dve glave iz dela Konstantina Mihailovića, i to 9 i 2 po prvobitnome tekstu. Ali i to malo teksta pokazuje da je ovaj rukopis načinjen sa iste redakcije dela Konstantina Mihailovića s koje je načinjen i rukopis N. Prepisivač se oslanjao na one dopune koje je našao u proširenoj redakciji već ranije spomenutoga poljskog političkog izaslanika u Turskoj. Ovaj je svakako po povratku iz Turske, gde je boravio između 1600. i 1629, hteo da dopuni i proširi delo Konstantina Mihailovića svim onim što je sam znao o Turskoj i tako je nastala redakcija sa koje su prepisani poljski tekstovi N i J.

13. D. - Ovo bi bio rukopis pisan ćirilicom, nekada čuvan u Derečinjskoj biblioteci kneževa Sapjeha. O ovome se rukopisu zna samo ono što je 1864. godine napisao M. Malinovski u predgovoru knjizi "Stanisława Łaskiego Prace naukowe..." gde se, kao što smo već rekli, nalazio deo Mihailovićeva dela, i to rukopis W, o kojem smo već govorili. Evo šta tu kaže Malinovski o delu Konstantina Mihailovića: "Da je gornji "Letopis", prema domišljanju učenoga Jana Bartoševiča, morao biti pisan srpski dokazuje rukopis pisan ćirilicom, koji je u Derečinjskoj biblioteci kneževa Sapjeha pre 1831. godine pregledao profesor viljnjanske gimnazije Jan Zakševski i načinio iz njega znatan ispis, koji sam imao u rukama i mogao se uveriti da su prepisivačeva tvrđenja istinita". To je sve što se o tome rukopisu može reći. Je li taj rukopis bio na srpskom, na ruskom, ili ukrajinskom, ne može se odgovoriti, jer oni koji su o njemu nešto znali to eto nisu rekli. Ipak je malo verovatno, bar prema svemu što je dosad bilo poznato o rukopisima ovoga dela, da je to bio srpski tekst, a još manje bi se moglo verovati da je baš to bio Konstantinov original. Ali ako bi se taj rukopis našao, možda bi i mnoga druga pitanja u vezi s ovim delom bila bolje razjašnjena. Zasad nam ostaju samo nagađanja. I to bespredmetna.

Kad već govorimo o rukopisima dela Konstantina Mihailovića, moramo se zaustaviti i na jednoj pretpostavci, koja je jedno vreme mogla da zavede nekoga u zabunu, a razjasnio je jedan naš istoričar. U svojoj raspravi "Kallimach i znajomość państwa tureckiego w Polsce około początku XVI w." poljski profesor Franjćišek Bujak napisao je čitav članak i o delu našega Konstantina Mihailovića, gde je dao i jednu napomenu po kojoj bi u vatikanskoj biblioteci trebalo da se čuva jedan rukopis Konstantinova dela.^[8] Ova napomena mogla je biti utoliko verovatnija što je i na jednome rukopisu bila tvrdnja da je ovo delo prvobitno bilo pisano na latinskom jeziku (rukopis W). Naš istoričar i akademik prof. Nikola Radojčić zainteresovao se za ovu stvar i dao je da mu se snime tri strane ovoga rukopisa: prva, jedna iz sredine i poslednja. Tekst koji se tu našao ne liči nikako na Konstantinov, sem ako nije kakva suviše slobodna prerada. Toliko je mogao da zaključi prof. Radojčić na osnovu snimaka^[9].

Iz svega ovoga što se reklo o raznim dosadašnjim rukopisima ili štampanim tekstovima dela Konstantina Mihailovića može se zaključiti uglavnom ovo: tokom XVI veka po Poljskoj i Češkoj kolale su dve redakcije ovoga dela, jedna je bila svakako prvobitna, dakle onakva kako je verovatno sam Konstantin Mihailović svoje delo napisao, a druga je bila nešto proširena, sa koje su svakako postali rukopisi P i A, kao i onaj poljski tekst s kojeg je načinjen češki prevod štampan 1565. godine. Kao što se već po samom broju rukopisa Mihailovićeva dela vidi, interesovanje za njega bilo je i tokom XVII veka veoma živo. Prema svemu što dosadašnji rukopisi i sačuvani tekstovi pokazuju, moglo bi se pretpostaviti - ovo je pretpostavka Jana Losja, koja nam izgleda sasvim prihvatljiva - da su rukopisi morali nastajati ovim redom i ovakvim putem:

U ovoj tabeli Jana Losja može biti sumnje samo po pitanju prvobitnog i poslednjeg teksta D, jer se ne može sasvim ubedljivo i nesumnjivo dokazati na kojem je jeziku Konstantin Mihailović pisao svoje delo, kao što se ne može pouzdano reći na kojem je jeziku bio pisan tekst D o kojem je bilo reči. Ostalo međutim ostaje kao verovatno.

Pri izdavanju dela Konstantina Mihailovića postupak prof. Jana Losja bio je, čini nam se, sasvim pravilan: on je štampao najpre skroz tekst Z, jep je to najstariji i najpotpuniji od svih poljskih tekstova, a uz ovaj tekst je dao sitnije varijante ostalih tekstova. Manje dopune stavljao je u sam tekst, varijante je štampao ispod teksta, a ukoliko su se pojedini tekstovi na nekim mestima mnogo razlikovali od teksta Z, on je te odeljke štampao u drugom delu knjige odvojeno, najpre tekstove iz XVI veka, a onda one iz XVII. Na kraju je dao i potpun tekst N. Ovaj tekst je - kao što smo već rekli - prerada Mihailovićeva dela, ali prerada koja je vrlo jasno i dobro pisana, pa se čovek katkad može zapitati nije li ta kasna prerada rađena prema nekom nama danas nepoznatom tekstu koji je bio ispravniji od svih ovih koje mi danas imamo. Ovaj rukopis zatim ima posle skoro svake glave dodatke koje je pisao neki nepoznati poljski politički agent u Turskoj u XVII veku. Jasno je da ti dodaci nisu Mihailovićevi, ali oni često govore o njemu ili o njegovu tekstu, objašnjavaju ga ili dopunjuju, a nisu mnogo veliki, te je poljski izdavač Mihailovićeva dela smatrao da je dobro štampati i njih. Oni će biti korisni kako za poznavanje Konstantina Mihailovića, tako i za turske studije uopšte. Zato i mi prenosimo tekst poljskog izdavača od početka do kraja, bez ikakvih izmena.

Posao i udeo prof. Jana Losja u rasvetljavanju pitanja vezanih za ime Konstantina Mihailovića i njegovo delo nisu međutim završeni izdavanjem samoga dela. Pored izdanja on je napisao i studiju koju smo već više puta spominjali.^[10] Tu je dao pregled literature i opis rukopisa, a onda je dao svoja mišljenja i o nekim drugim pitanjima, kojima ćemo se i mi morati pozabaviti ovom prilikom. On je govorio tu o ličnosti Konstantina Mihailovića, o jeziku na kojem je ovaj pisao svoje delo i najzad je dao sud o istorijskoj i književnoj vrednosti Konstantinova dela. Najpre je u pregledu Konstantinova života izračunao na osnovu različitih činjenica iz dela nekolike važne godine do kojih se može doći samo posrednim putem. Tako je utvrdio - tačnije nego što je to učinio ranije Josif Jireček - da je Konstantin Mihailović morao biti rođen najkasnije 1435, jep je već 1453. bio vojnik i učestvovao pri osvajanju Carigrada. Rođen je inače u Ostrovici "u blizini Novoga Brda", a u napomeni čitamo i ovo: "Novo Brdo leži na sever od Ostrovice, u istoj turskoj pokrajini nedaleko od granice Srbije".^[11] Za prelazak Konstantinov iz Mađarske u Poljsku on određuje najkasnije 1468. godinu, a kao vreme pisanja dela određuje granične godine 1496. i 1501. Što se tiče jezika originala Konstantinova, mišljenje je prof. J. Losja da je ovaj svoje delo pisao na poljskom, a da je upotrebljavao ćirilovs΀ºʀ€€° ili grčka pismena. Pošto je do pisanja svoga dela Konstantin proveo u Poljskoj oko trideset godina, mogao je poljski jezik sasvim dobro naučiti da bi na njemu pisao delo upućeno poljskome kralju.

Ova tvrđenja J. Losja, naoko veoma ubedljiva, izazvala su izvesna suprotna mišljenja, tako da se nekih svojih tvrdnji kasnije i on sam odrekao.

Najpre je o ovom pitanju progovorio Vatroslav Jagić u omanjoj kritici štampanoj u časopisu Archiv fьr slavische Philologie. On smatra da beleška na kraju rukopisa Z, u kojoj piše da je ovo delo bilo najpre pisano "literą ruską" (tj. ruskim pismom), nije dovoljno objašnjena. Ali je pitanje doista teško. Isto tako ni on ne veruje da bi onaj ćirilovski rukopis D, o kojem se zna samo po literaturi, mogao biti Konstantinov original. Najmanje mu je pak ubedljiva pretpostavka J. Losja da je Konstantin mogao pisati na poljskom jeziku ali ćirilovskim ili grčkim pismenima. Kad je Konstantin, prema mišljenju J. Losja, - veli dalje Jagali - proveo u Poljskoj pre pisanja svoga dela oko trideset godina, i kad je za to vreme naučio dobro poljski, teško je zamisliti da ne bi uspeo da nauči i latinicu. I zaključak je: "Also - non omnia liquent!".^[12]

Drugi se osvrnuo na pisanje Jana Losja češki istoričar Čenjek Zibrt. On je napisao najpre poveći članak povodom rasprave J. Losja i štampao ga u Časopisu Češkog muzeja.^[13] On je u ovom svom članku pod naslovom Michala Konstantina z Ostrovic Historia neb Kronika Turecka 1565, 1581 uglavnom prepričao neke podatke koje je našao u raspravi J. Losja, a onda je dao opis čeških tekstova, kao i njihovo poređenje. On tako upoređuje rukopis Češkoga muzeja (mi smo ga s beležili ca M) ca tekstom češkoga hroničara Vaclava Hajeka iz Libočana, koji je - kao što smo već rekli - upotrebio neke glave iz dela Konstantina Mihailović za svoju Češku hroniku. Na kraju je Zibrt prikazao raspravu Josifa Jirečeka o Mihailoviću, pa onda J. Losja i dao njihove glavne rezultate. Zanimljivo je napomenuti da Zibrt čita i prepričava rad J. Losja, gde se Konstantin Mihailović već u naslovu naziva ovim imenom, a on mu i dalje daje pogrešno ime sa češkog štampanog teksta (rukopis M ima u naslovu isto tako pravilno navedeno ime našega pisca) i ispraviće se tek drugom prilikom, pošto mu na to skrene pažnju Konstantin Jireček.

To je sve Zibrt pisao povodom studije J. Losja. Ponovo će se međutim vratiti našem Konstantinu Mihailoviću onda kad je izišlo i njegovo delo u izdanju J. Losja. On je mnogo iznenađen izdanjem, jer mu tekstovi pokazuju mnogo jasnije nego što je to mogao pretpostaviti kolika je sličnost između najstarijeg poljskog i najstarijeg češkog rukopisa, pa mu već ovlašno upoređenje tekstova izaziva sumnju u pravilno izdvajanje bohemizama u poljskim tekstovima, kao i polonizama u češkim. Smatra da studijom J. Losja i izdanjem dela Konstantina Mihailovića nisu još rešena osnovna pitanja koja se tiču ovoga pisca. Zato na kraju izražava želju da neki pozvani znalac još jednom vrlo pažljivo prostudira poljski i češki tekst i da ustanovi šta su doista u poljskim tekstovima čehizmi, a šta su u češkim tekstovima polonizmi. Iz njegove sumnje moglo bi se naslutiti da ne veruje tvrdnji J. Jirečeka i J. Losja da su češki tekstovi prevodi s poljskog.^[14]

Najoštriji je u svojim kritikama bio Aleksandar Brikner. On je napisao dve kritike, u kojima je izneo uglavnom iste svoje poglede na delo Konstantina Mihailovića. On se ne slaže sa mnogim pretpostavkama J. Losja. Najpre mu smeta sam naslov, jer misli da nije dobro nazvati Mihailovićevo delo Pamiętniki Janczara, pošto ovaj nije više bio janičar kad je delo pisao, nego "eks-janičar", a da bi se unutrašnji naslov dela Czasów popisanie lepo mogao prevesti sa "wremennik", tj. hronika. Po njemu je delo moralo biti pisano srpski, što potvrđuje i beleška na kraju rukopisa Z. On smatra da Konstantin Mihailović nikad nije ni nogom kročio u Poljsku, pa zato o Poljskoj jedva da po štošta zna. Brikner naročito zaključuje to iz činjenice što Konstantin ne zna da su se kod Varne borili Poljaci, a mogao je u Poljskoj u svoje vreme još naći ljude koji su učestvovali u toj bici, da je on u Poljskoj uopšte živeo. Zatim smatra da Konstantin nije znao protiv koga se to poljski kralj Olbraht borio kad je pretrpeo znatne gubitke u ljudstvu: on je mislio da se to poljski kralj borio protiv Turaka za odbranu hrišćana, a stvar nije tako stajala. Misli da nisu srbizmi one reči koje kao takve nalazi kod J. Losja. Reči napisane grčkim pismenima u rukopisu Z smatra za "pisarsku zabavu". Inače hvali izdanje i smatra da nije bilo potrebno posvećivati mu toliko filološke pažljivosti, nego pre dati jedan lako čitljiv tekst.^[15]

Tako u prvoj kritici.

U drugoj kritici A. Brikner će uglavnom potvrditi još jedanput svoje ranije zamerke, malo će ih proširiti, a neke dodati. On, najpre, smatra da je pisac one prerade iz XVII veka, koju mi označavamo ca N, bio poljski agent u istočnim zemljama Samuel Otvinovski, koji je čak preveo poznato delo persiskog pesnika Saadija Đulistan. Opet potvrđuje svoju raniju misao da Konstantin nikada nije bio u Poljskoj, pa zamera i Japanu što je primio ovu pretpostavku J. Losja. Odlučno tvrdi da je Konstantin pisao "crkvenim jezikom". Najzad smatra da je opis bitke kod Nikopolja, koji se nalazi u XVII glavi rukopisa P i A, ustvari početak priče o Kraljeviću Marku, kojega Konstantin naziva "bugarski knez".^[16]

Briknerove oštro pisane kritike toliko su uticale na Jana Losja da je i on sam tri godine kasnije, izdajući veliku hrestomatiju Przegląd językowych zabytków (1915) napisao da je Konstantin Mihailovićevo je delo pisao na crkvenoslovenskom jeziku.^[17]

Još jednom se Aleksandar Brikner pozabavio delom našega Konstantina Mihailovića. I tada najiscrpnije i najpotpunije. Doduše, osnovne njegove misli ostale su iste koje je izneo i u već spomenutim dvema kritikama, ali je sada imao prilike da se pozabavi i sam više samim delom, a ne samo onim što je bilo sporno u čitavom tom kompleksu pitanja. A ponegde će ranija mišljenja donekle da ispravi. To je učinio 1923. štampajući poveći članak o Konstantinu Mihailoviću pod naslovom Wremennik serbskoturecki.^[18] Pun je ovaj članak lepih zapažanja i misli o značaju dela, o sadržaju njegovu, o izvorima, o načinu kako je Konstantin Mihailovićevo je delo pisao, i naročito o vezi između Konstantinova dela i srpske narodne tradicije. Ti odeljci su svakako najlepše i najživlje što je u čitavoj literaturi o Konstantinu napisano. Naravno, morao se dotaći tu i pitanja koja je pokretao i ranije. On i ovde tvrdi da Konstantin nikada nije bio u Poljskoj, da je svoje delo pisao na srpskom, i to na prostom narodnom jeziku bez primesa crkvenoslovenskoga, i da ga je pisao ćirilicom. Kasnije je ovo delo sigurno neki Slovak preveo na češki, a tek onda je postao i poljski prevod. Inače Konstantin je verovatno živeo među ugarskim Srbima. Sve ovo potvrđuje Brikner velikim brojem srbizama u češkom i poljskom tekstu, koje navodi i tumači.

Ovo Briknerovo mišljenje uglavnom je ovladalo u poljskoj književnoj istoriografiji. Naravno, sa malim izuzecima, ili pak s malim izmenama. Zbog toga mnogi istoričari poljske književnosti neće Konstantina Mihailovića uopšte uzimati u obzir, a ko o njemu kaže koju reč, onda to učini samo zato da bi pokazao koliki je značaj imalo ovo delo u poljskoj književnosti kao prevod. Tako će Ignaci Hšanovski u svojoj popularnoj i veoma poznatoj Historii literatury Niepodległej Polski reći da je Konstantin delo svoje pisao na crkvenoslovenskom. To isto će ponoviti, ali s mnogo više uverenosti u jednoj kritici, kad je imao da pobije mišljenje jednoga istoričara književnosti koji je u jednoj priručnoj čitanci i belešci o Konstantinu Mihailoviću rekao da je delo Pamiętniki Janczara bilo napisano na poljskom. "Pogrešno je tvrđenje - veli Hšanovski - da su Pamiętniki Janczara bili napisani bez sumnje poljski: naprotiv, ne podleže ni najmanjoj sumnji da su bili napisani crkvenoslovenski".^[19]

Tako će i osnovna knjiga svakog istoričara poljske književnosti, bio-bibliografsko delo Gabrijela Korbuta Literatura polska dati o Konstantinu Mihailoviću ovakva obaveštenja: on se nastanio u Mađarskoj po zarobljavanju od strane Mađara, pa je tu verovatno i umro; delo je svoje pisao na srpskom. Onda će dati i ovakvu napomenu: "Ranije se pogrešno mislilo da je Konstantin Mihailović neko vreme živeo u Poljskoj i da je svoju "Hroniku" pisao na poljskom, a češki tekst je smatran za prevod s poljskog."^[20]

Osnovne Briknerove tvrdnje prihvatio je i razvio Branislav Ćirlić u članku Próba nowego spojzrenia na "Pamiętniki Janczara" ^[21] To je poslednji rad koji je napisan o Konstantinu Mihailoviću u Poljskoj. Ćirlić je razvio najpre Briknerovu misao da Konstantin nikada nije živeo u Poljskoj. Zato je dao sebi truda da uskladi poglede ugarskih Srba i Konstantina Mihailovića na osnovu literature koju je pregledao i time da objasni bliže poljskim čitaocima sve one činjenice koje su ostajale nepoznate, a bilo je potrebno da se znaju da bi se razumeo stav Konstantinov, kao i stav ugarskih Srba prema svim onim pitanjima koja je pokrenuo Konstantin u svome delu. O jeziku Konstantinova originala Ćirlić ne raspravlja, on prima Briknerovo mišljenje da je Konstantin pisao na prostom srpskom jeziku. U dvema stvarima Ćirlić se ne slaže s Briknerom. Ćirlić ne prima Briknerovo mišljenje da je Konstantin bio "sitan čovek", već smatra da je još u mladosti morao dobiti izvesno obrazovanje. Drugo pitanje se tiče mogućnog Konstantinovog putovanja u Francusku. Brikner se oštro podsmehuje pretpostavci J. Losja da je Konstantin mogao putovati u Francusku. Ćirlić ovu pretpostavku prima i nalazi čak istorijsko opravdanje za taj put, opet dobro dokumentuje tu svoju tvrdnju i ubedljivo razlaže čitavo pitanje. Kad je ustvrdio da je Konstantin Mihailović pisao svoje delo na srpskom jeziku, Ćirilice pokazati da je time ovo delo moglo imati dovoljno čitalaca, jer je srpski jezik u to vreme bio u vrlo širokoj upotrebi u Evropi. Ćirlić je učinio još jednu veoma korisnu stvar. On je uporedio rukopis A ca onim što je iz toga rukopisa našao štampano u izdanju J. Losja. I našao je dosta grešaka. Doduše, moramo odmah peći da je većima tih grešaka više grafička. Za nas je važno da je čitanje J. Lojsa bilo ispravno pri transkribovanju osnovnog teksta Z. A to će moći proveriti i naši čitaoci po onim stranama toga rukopisa koje dajemo fotografisane u prilogu.

Tako je u osnovnim crtama izgledao predstavljen Konstantin Mihailović u poljskoj naučnoj literaturi.

Kod nas je mnogo manje bilo interesovanje za njega kao ličnost i za njegovo delo. Posle onoga što je o njemu napisao Janko Šafarik u predgovoru svome prevodu, možda je najpopularnije bilo ono što je kasnije napisao Konstantin Jireček u svojoj Istoriji Srba. Kako je ovo delo bilo među Srbima široko poznato i u izdanju na nemačkom jeziku, a još više i naročito otkad se pojavio prevod prof. Jovana Radonića, njegovo je mišljenje postalo skoro opšte i zato ga moramo ovde na prvome mestu spomenuti. Jireček je Konstantinu Mihailoviću posvetio svega nekoliko rečenica u svome delu, ali je svaka od njih značajna i mi se na tim njegovim tvrdnjama moramo zadržati. On kaže da je Konstantin Mihailović morao biti grčkog porekla, da je rođen u rudničkoj Ostrovici oko 1438. godine, da je na kraju života boravio u Poljskoj i da je svoje delo "diktovao poljski", a reči pisane grčkim pismenima u tekstu da je dopisivao on lično.^[22] Nećemo se sada zaustavljati na svima ovim njegovim tvrdnjama, to ćemo učiniti onda kad budemo govorili o pojedinim od ovih pitanja.

Prof. Nikola Radojčić je rekao nekoliko lepih reči o Konstantinu Mihailoviću i njegovu delu u jednom omanjem članku, i poželeo da se o njemu naši ljudi pozabave ozbiljnije.^[23] Prof. Jovan Radonić je napisao o Konstantinu obaveštajnu belešku u svome izdanju građe o Skenderbegu, oslanjajući se uglavnom na mišljenja J. Losja.^[24] Mi smo u jednoj raspravi pokušali da dokažemo da je Konstantin Mihailović svoje delo pisao na poljskom jeziku. Tvrdili smo to na osnovu jedne fonetske osobine koja se provlači kroz poljski tekst.^[25]

Bilo je kod nas više i drugih uzgrednih spomena Konstantina Mihailovića, ali nije bilo rasprava njemu posvećenih, pa se zato na svemu tome ne mislimo ovom prilikom zadržavati.

Posle svega ovoga ostaje nam da i mi sa svoje strane predstavimo Konstantina Mihailovića našem čitalačkom i naučnom svetu, dodajući s vremena na vreme one svoje sitne priloge tumačenju pojedinih činjenica ili tvrdnji koje smatramo da će ca više ubedljivosti razjasniti neka pitanja vezana za ime i delo ovog nesrećnog srpskog književnika XV veka.

Život Konstantina Mihailovića

O životu Konstantina Mihailovića iz Ostrovice nemamo mnogo podataka. Pa ipak njegovo delo, koje je istovremeno neka vrsta njegove ispovesti, poslužiće nam i pomoći da rasvetlimo bar glavne momente iz života ove zanimljive ličnosti.

Najpre treba da se zaustavimo na njegovu imenu.

Već smo rekli da je delo Konstantina Mihailovića prvi put štampano na češkom jeziku 1565. godine. Na tome izdanju ime piščevo je ispalo uopšte i ostalo samo ime njegova oca, pa mesto da stoji da je ovo delo "od Konstantina sina Mihaila Konstantinovića", ostalo je samo "od Mihaila Konstantinovića", upravo "od Mihaila Konstantina". Moramo reći da tu grešku verovatno nije načinio češki prevodilac, nego je on mogao naći tako napisano na redakciji Mihailovićeva dela s koje je prevodio na češki. Da to može biti tačno svedoče nam poljski rukopisi P i A. Ni u njima nema pravog Konstantinovog imena, nego je zapisano samo ime i prezime njegova oca.

Kako je međutim ovo prvo izdanje Mihailovićeva dela moralo biti veoma popularno, a najrasprostranjenije već samim tim što je bilo štampano, nije nikakvo čudo što je Konstantin Mihailović najviše po tome izdanju bio poznat, pa je zato i njegovo pravo ime dugo ostalo nepoznato svima onima koji su se njegovim delom služili uglavnom preko ovog češkog prevoda. Da pakost bude veća, drugo izdanje Mihailovićeva dela, upravo prvo poljsko, nije uopšte imalo u naslovu nikakva imena. Rukopis s prema kojem je načinjeno poljsko izdanje iz 1828. nema nigde spomenuta piščeva imena. Zato se greška stvorena češkim izdanjem nije mogla ispraviti ni prvim poljskim izdanjem. Istaknimo da je poljski izdavač Galenzovski, ponesen poljskim patriotizmom, u naslovu napisao da je ovaj janičar bio Poljak, mada se iz teksta sasvim jasno moglo videti šta je Konstantin Mihailović bio po narodnosti.

Kad je 1865. Janko Šafarik preveo delo Konstantina Mihailovića sa češkoga na srpski, ni on nije mogao o imenu pisca da kaže ništa više nego ono što je našao u naslovu češkoga prevoda. On je doduše imao pri ruci i poljsko izdanje iz 1828. godine, njime se čak poslužio u dva-tri navrata u svome predgovoru, ali kako je taj tekst i inače vrlo slab - kao što smo ranije pokazali - nije mu mogao ni u ovoj stvari ništa pomoći. Tako je Konstantin Mihailović ušao i u srpsku književnost i istoriju kao Mihailo Konstantinović, pa nije nikakvo čudo što se vrlo često, sve do najnovijih vremena, spominje kod nas pod tim imenom. Tako je i kod Vladimira Ćorovića u njegovoj Istoriji Jugoslavije (1933, str. 250).

Tek posle izdanja Jana Losja iz 1912. videlo se prema najstarijim rukopisima Z i M, kao i prema rukopisima P, W i J, da je pravo ime našega pisca bilo Konstantin Mihailović, odnosno Konstantin sin Mihaila Konstantinovića.

Prvi podatak koji imamo o životu Konstantina Mihailovića nalazimo u XXVI glavi njegova dela. Sultan Mehmed, to je bio slavni Mehmed Osvajač, - priča tu Konstantin - zatražio je od despota Đurđa Brankovića da mu prema jednome ranijem ugovoru pošalje 1500 konjanika, jer hoće da krene na Karamaniju. Despot šalje ovaj odred pod komandom vojvode Jakše Brežičića, rodonačelnika onih Jakšića koji su kasnije dugo živeli u Ugarskoj. Mihailović kaže da je ovaj Jakša bio poočim onih Jakšića. To je onaj Jakša koji je 1452. bio u Dubrovniku kao despotov poslanik, a kojega različito nazivaju: Berščić ili Brežičić. Po Mihailoviću bi pre bio Brežičić, mada i u njegovu delu, u raznim rukopisima različito je navedeno prezime ove ličnosti. Mi se ovde oslanjamo na rukopis M, u kojem su imena najbolje prenesena. Zato verujemo da je i ovo dobro preneto. Kad su stigli međutim u Tursku, ovi srpski vojnici budu poslati na Carigrad, na svoje veliko iznenađenje i čuđenje. To je sve dakle bilo 1453. Po načinu opisivanja borbe za Carigrad jasno je da je i Konstantin bio u ovoj vojsci. To izlazi iz stilizacije rečenica. U rukopisu s čak je i napisano: "među ovima (tj. vojnicima) sam i ja bio", ali je ovo po pretpostavci Josifa Jirečeka kasniji umetak. To međutim ništa ne menja stvar. Konstantin Mihailović je dakle tada učestvovao pri napadu na Carigrad kao vojnik. Ako pretpostavimo da tada nije mogao imati manje od 18 godina, izlazilo bi da je morao biti rođen najkasnije oko 1435. Posle ove godine svakako ne, a pre nje bi mogao biti. Ali mnogo ranije isto tako nije mogao biti rođen zbog jednog drugog podatka koji ćemo nešto kasnije spomenuti. Prema tome teško bi se mogla braniti tvrdnja Konstantina Jirečeka da je naš Konstantin Mihailović rođen tek oko 1438,^[26] jer bi onda značilo da je išao na Carigrad kao dečak od 15 godina, što je skoro sasvim neverovatno.

Ovo prvo ratovanje Konstantinovo bilo je i prva njegova teška unutrašnja borba. Svi su ovi vojnici naime videli da su obmanuti kad su poslati na Carigrad. Zato su se počeli nositi mišlju da se vrate, jer nisu hteli da se bore protiv istočnog centra hrišćanstva, protiv slavne vizantijske prestonice. Ali im je rečeno da bi to bilo vrlo opasno, jer je već izdata bila zapovest da budu uništeni ako bi se pobunili. I oni su se pokorili. Jedina im je uteha bila što su vrlo malu ili možda nikakvu ulogu imali u tome boju. Bili su postavljeni kraj Jadranske kapije i tu su ostali. Onda je sultan osam nedelja tukao iz dana u dan zidine iz velikih topova. Kad je na jednome mestu načinio prolom, tu su navalili svom silom janičari i prodrli u grad, sekući sve pred sobom. Najzad je i poslednji vizantijski car opkoljen i ubijen. Sebi i svojima za utehu Konstantin svoj opis pohoda na Carigrad završava rečima: "pa ipak po našoj pomoći nikad (tj. Carigrad) ne bi bio osvojen".

Posle pada Carigrada Konstantin Mihailović se vratio nazad i ostao u Novom Brdu. Tu je proveo svakako cledeću godinu kada su Turci napali Srbe, odneli nekoliko pobeda, ali ih skupo platili. Naročito su Turci mnogo pričali o bici kod Trepanje, jer vele otkad pamte nisu videli da se tako malo ljudi tako junački bori protiv toliko velike sile kakva je bila sultanska. Tada je i Nikola Skobaljić pobeđen i nabijen na kolac. A posle svega ovoga - priča dalje Konstantin Mihailović u sledećoj, XXVII glavi - sultan je došao pod Novo Brdo i opkolio ga. Stanovništvu je obećao da će svakoga ostaviti na miru, da neće uzimati devojke ni dečake. A kad se grad predao, on je zatvorio kapije, ostavio samo jedan prolaz slobodan i počeo je da propušta kroz njega sve ljude i da ih izdvaja u grupe: na jednu stranu dečake, na drugu devojke, na treću žene, na četvrtu muškarce, a najviđenije ljude je naredio odmah da pobiju. Onda je izabrao 320 dečaka i 704 devojke. Devojke je razdao svojim vojnicima, dečake poveo sa sobom da mu postanu janičari, a ostale pustio slobodno u varoš. Među ovim mladićima bio je zarobljen tada i naš Konstantin sa dva svoja brata. Odatle su ih s pratnjom poslali u Anadoliju. Put je bio mučan. Kad god su prolazili kroz kakve planine ili šume, mladići su tražili priliku da pobegnu. Da bi to učinili trebalo je pobiti Turke pratioce, "ali ipak to nismo učinili, jer smo bili mladi" - veli Konstantin. U tekstovima P i A čitamo tu misao ovako iskazanu: "ali nismo bili tako smeli, jer smo bili mladi". Zbog ovog mesta i ove Konstantinove tvrdnje rekli smo da nije mogao biti rođen mnogo pre 1435, ako i dopustimo da je nešto malo ranije i mogao, jer je i ove, 1455, bio još uvek mlad. Zato ne mislimo da je opravdana pretpostavka Josifa Jirečeka, koju je preneo i Janko Šafarik, da je Konstantin rođen oko 1430. godine. Doduše, možda se spomenuto mesto ne bi moralo odnositi baš i na Konstantina lično, već na čitavu grupu kao celinu, jer je u njoj velika većina bila veoma mlada. U njoj je sigurno bilo mladića i dečaka mlađih od Konstantina. Za jednog njegovog brata to možemo reći pouzdano, jer će Konstantin nešto kasnije u svome delu (u glavi XXXIV) spomenuti da je njegov mlađi brat bio čuvar neke carske zgrade. Iz toga bismo mogli zaključiti da je bar jedan od spomenuta dva brata Konstantinova bio mlađi od njega.

Pa ipak se Konstantin odlučio da beži. To je učinio kad su prolazili kroz selo Samokovo. On pobeže tada sa devetnaest drugova. Među tim njegovim drugovima nisu bila i njegova bpana. Svakako ih kao mlađe nije hteo uvlačiti u ovako opasnu avanturu. Bekstvo ne uspe. Turci ih pohvataše, povezaše za konje i vukoše ih sve do grupe ostalih zarobljenih mladića "da je čudo kako su u nama dušu ostavili" - priča Konstantin. Onda dadoše za ove begunce reč da više neće bežati oni ostali mladići, a za Konstantina zajemčiše i njegova dva brata, te pohvatane begunce sprovodnici najzad pustiše i mirno odvedoše preko mora. Ništa nam Konstantin ne priča gde je zadržan i je li što i koliko učio. Viće da tada nije ni znao tačno gde se baš nalazi, jer u geografiji nije bio mnogo jak - kako će se kasnije po drugim nekim pojedinostima videti. Ali nam je zato ispričao jedan strašan doživljaj koji je opet vezan za ovu njegovu grupu.

Kad je sultan osvojio dobar deo Srbije, vratio se u Jedrene. Mora biti da su mu tada doveli i pokazali ovu grupu srpskih mladića i dečaka. On od njih bira osmoricu sebi za komornike. Konstantin nije među tim izabranima. Jednoga dana ovi se mladići dogovoriše da ubiju sultana, "Ako ovog turskog psa ubijemo, čitavo hrišćanstvo će biti oslobođeno, a ako nas pohvataju, onda ćemo biti pred bogom mučenici" - rekli su oni tada kao zavet. Kad je došlo njihovo veče, bili su spremni da izvrše svoju nameru, ali se nađe među njima izdajica, Dimitrije Tomašić. Sultanova osveta bila je strašna. Pitao ih je prvo ko ih je podgovorio da ovakvo delo smisle, a oni odgovoriše da ih je na to nagnala velika žalost i tuga za pobijenim roditeljima i prijateljima. Sultan naredi da im se vežu pod kolena vrela pečena jaja da bi im se žile zgrčile i ukočile. A kad nešto kasnije vide da od njih više nema ništa, izdade naredbu da ih pogube. "A neki od nas, uzevši njihova tela u noći, sahranili smo ih kraj pustog manastira koji se zove Ne vidi sunce". Konstantin će na kraju ispričati i sudbinu onog izdajnika. Sultan ga je učinio velikim gospodinom, ali ga napade teška bolest sušica, od koje se osuši i umre.

Ovu epizodu iz dela Konstantina Mihailovića uzeo je Stevan Sremac za predmet svoje poznate priče Zaboravljeni Obilići.

Posvedočila se tvrdnja Konstantinova savremenika vizantijskog istoričara Kritovula da "Srbija ima krasno stanovništvo i osobito ratobornu omladinu".

Konstantin ne priča dalje šta je radio u Maloj Aziji. Ali kako mi znamo da se tamo pripremao za janičara, možemo pretpostaviti da je morao proći određeni put za to, kako nam je on sam ispričao na drugom jednom mestu govoreći o tome kako se pripremaju janičari (glava XXXIX). Kad god carska vojska - priča Konstantin na tome mestu - prodre u koju stranu zemlju i tamo dođe do većeg broja zarobljenika, odmah za vojskom ide carski pisar i upisuje sve dečake za janičare, pošto za svakog da pet zlatnika onome od koga dečaka uzima. Onda ovu decu vode u Malu Aziju gde ih vaspitavaju. Takvih mladića biva oko 2.000. Ako se pak iz neprijateljskih zemalja ne bi nakupilo dovoljno takve dece, onda tu decu skupljaju od hrišćana svojih podanika. Tek broj mora uvek da bude potpun. Oni mladini koji se skupljaju u samoj turskoj zemlji mogu kasnije po svojoj smrti sve što imaju ostaviti kome oni hoće. Oni pak mladići koji su iz neprijateljskih zemalja ne mogu po svojoj smrti nikome ništa ostaviti, nego sve ostaje sultanu. Izuzetak je samo onda ako neko od njih stekne tolike zasluge da postane slobodan. Takav onda dobija ista prava kao i oni prvi. I Konstantin je postao takav slobodnjak posle teške bitke u Vlaškoj, o čemu će biti govora malo kasnije. Sultan ne miana ništa za onu decu koju šalje u Anadoliju, nego se o njima staraju oni ljudi kojima su ta deca data. Ti se ljudi moraju o ovoj deci starati, moraju ih vaspitavati i gajiti, a posle ih upućuju onamo kuda im se naredi. A evo kuda se oni šalju, čemu se poučavaju. Biće da su ti dečaci po kućama dok ne odrastu do izvesnog uzrasta kad su sposobni za vojne vežbe. Prema želji svakoga takvog mladića vrši se to dalje poučavanje: jedni se uče da se bore sabljom na konjima, i njih sultan snabdeva; drugi odlaze na galije, gde se vežbaju za borbu na vodi; Treći svakako uče veštinu pešačkog ratovanja, jer su janičari uglavnom pešaci. Onda sultan bira od ovih mladića najbolje, uzima k sebi i povišava im platu. A od onih drugih kad neko doraste, šalje se u gradove za stražu. Kao što se vidi iz ovih kratkih Konstantinovih obaveštenja, janičari se specijalizuju za posebne vidove borbe. Janičar za svoje greške ne može biti novčano kažnjen, već samo može platiti glavom.

O ulozi janičara uopšte, a i o sebi u tome, Konstantin Mihailović je više puta ispričao dosta pojedinosti. Izgleda da nije olako obavljao te svoje dužnosti. To će nam osobito dobro pokazati jedno mesto iz njegova dela. Pričajući kako janičari osvajaju gradove, on je to tako živo predstavio da bi zaista teško bilo pretpostaviti da nije i on sam imao više puta priliku da oseti svu strahotu jednoga takvog juriša na gradske zidove. Prvo će reći kakve se pripreme vrše za juriš. Kad se topovskom vatrom načini na nekom mestu prolom, janičari se približe tome mestu i čekaju svanuće. Onda najpre topovi zaspu to mesto iz svih oruđa. Posle toga janičari brzo jure s lestvicama na zidove, jer branilaca tada ne može biti na zidovima. Ali kad vide janičare na zidovima, okreću se i tuku ih sa svih strana. Janičari se međutim pužu uz lestvice, gurajući jedan drugog napred. A uza sve to s bokova lete gusto strele i pucaju puške, diže se huka od bubnjeva i ljudske vike. I to tako traje najviše jedan sat ili dva. Posle toga sve mora da oslabi ako se ne uspe pri prvom naletu, jer neki bivaju izranjavljeni, neki pobijeni, a svi su premoreni. To nije neka opšta slika, to je isečak iz života jednog janičara, to je nešto što je naš Konstantin morao više puta doživeti u svojoj janičarskoj karijeri.

Konstantin ne postaje odmah janičar, kako je to pretpostavio jedan njegov biograf.^[27] Ali on je već iduće godine vojnik turske vojske i prati pohode sultanove. Samo ne znamo u kakvome svojstvu. Čim je tako brzo postao vojnik, znači da nije ni bio u Maloj Aziji u kakvoj porodici na vaspitavanju, nego je odmah poslat na izučavanje vojne veštine, ukoliko je on već izranije nije poznavao. To kažemo zbog toga što će on već 1456. godine biti u turskoj vojsci pri opsadi Beograda. On sve zna šta se tu odigralo. On zna kako je sultan želeo da preveze prvo svoju vojsku preko Dunava i da je ukopa s druge strane da ne bi Mađari mogli dobijati pojačanja za borbe na Beogradu. Ali su ga od toga odgovorili. I sultan se posle mnogo kajao zbog toga, jer su onda Mađari lako mogli da dovode pojačanja i da odbrane Beograd. Zatim Konstantin zna kako je poginuo Karadža-paša, pa kako su janičari pre vremena napali na zidine gradske i kako su otud odbijeni, pa kako je izgorela velika oprema topovska i mnoge druge pojedinosti. Pričajući kako su Turci bezuspešno jurišali na Beograd, Konstantin će reći i ovo: "A posle toga smo videli janičare kako beže iz grada" (glava XXIX). Da je i on tada bio janičar, svakako bi na drugi način ispričao ovo, a ne bi samo rekao: "videli smo janičare..."

Posle opsade Beograda Konstantin putuje sa sultanskom vojskom na Peloponez. I priča sa pojedinostima kako je tekao rat na Peloponezu. Ali ni tu ne vidimo u kakvom je svojstvu učestvovao, jer stalno govori o turskoj vojsci uopšte i o sultanu. Tek poneka rečenica nam pokazuje da je i on učesnik u tome pohodu. "A kad smo već bili nedaleko od Soluna..."', "A kad smo došli do grada koji zovu Livadija...", "Onda smo išli na jednoga poganičkoga kneza..." - eto tako izgledaju rečenice Konstantinove koje nam svedoče da je i on učesnik čitavog ovog ratovanja. Ovaj rat je trajao tri godine, od 1458-1460.

Najteži pohod sultana Mehmeda II bio je svakako onaj na Trapezunt iz 1459. Konstantin ga priča sa mnogo zanimljivih i živih pojedinosti. Vidi se da je u njemu i on bio jače angažovan. Teren težak, čas planinski, čas močvaran, a baš u vreme ovoga pohoda padaju velike kiše. Kola nisu mogla ići s tovarom, nego se sve moralo pretovariti na kamile i tako se kretalo dalje. Išlo se "s planine na planinu" - kako kaže Konstantin. Za težinu ovoga pohoda karakteristična je scena s kamilom što se srušila pod teretom sanduka s dukatima. Janičari koji su bili blizu isukanih sabalja su čuvali ovo blago dok ne dođe blagajnik. I sva se vojska morala zaustaviti da bi se rasuto blago pokupilo. Kad sultan ču šta je bilo, naredi da se puste vojnici da skupe novac za sebe, iia ko šta dograbi. Konstantin veli da su se dobro okoristili oni koji su bili blizu. "I ja sam se tu desio, ali kasno; već su svi zlatnici bili gde su imali da budu, samo je crna zemlja ostala, jer su ljudi skupljali kaki su mogli s travom i blatom, otimajući jedan drugome", - veli na kraju naš Konstantin.

Po jednoj rečenici vidimo da je on tada janičar. I to iz sultanske najbliže pratnje.

Teren je bio vrlo težak, veli Konstantin, te je kamile trebalo spuštati niz strminu uz ljudsku pomoć. Sultan zamoli (Konstantin upotrebljava baš glagol zamoliti) janičare da ovaj posao obave. "I morali smo s velikom mukom ići gore i celu noć smo se mučili s kamilama dok ih nismo preveli" - priča Konstantin ovo sve u XXXI glavi. Posle toga janičari biše bogato obdareni od sultana.

Posle osvajanja Trapezunta vrati se sultan u Jedrene. Još na samome putu stigoše mu vesti preko glasnika od Ali-bega da je pobedio hrišćane i da je uhvatio Mihaila Silađija. Samo toliko kaže Konstantin. A to je bio pad Srbije 1459. godine.

Pohod na tatarskog kana Uzun-Hasana Konstantin nije mnogo teško podneo. On priča o tome mnoge pojedinosti, ali to su stvari koje je mogao i slušati, koje je mogao videti izdalje, ali to nisu stvari koje je on sam doživljavao na svojoj koži onako kako smo to videli u dva-tri maha ranije, i kako ćemo opaziti u nekim kasnijim slučajevima. Vojska je kretala sve do Eufrata. I tu Konstantin o ovoj reci govori nešto što je čudno po neznanju: "To je velika i široka reka, kao Dunav, teče na sever i uliva se u Crno More". s jedne planine su, veli, videli neku drugu visoku planinu, koja se zove Babil, a iza nje je varoš Vavilonija i u njoj se nalazi kula prelomljena na tri dela. To je dakle bilo sve od legende koja je u ovo vreme kolala u Konstantinovoj okolini.

Izgleda da je za Konstantina veoma težak bio pohod na Vlašku.

Kad je sultan saznao kakve je sve nedaće pričinio Turcima vlaški vojvoda Vlad, krenuo je na Vlašku. Vojska je stigla do Dunava, ali se dalje nije moglo. Valjalo je prebroditi branjenu reku i osigurati mostobran. I opet su janičari bili ti koji su imali da povuku najviše. Sultan se njima obpana. Oni mu obećavaju da će se noću prebaciti čamcima i da će poneti teret prebacivanja na svojim plećima. U prvoj grupi nalazi se i Konstantin. Posle prelaze i drugi. Kad su se uredili, krenuli su lagano napred. A neprijatelji su ih pustili sasvim blizu, i onda osuli paljbu iz topova. Dvesta pedeset ljudi su im pobili najednom. A sultan je bio na drugoj obali i nije mogao da im pomogne, ali se bojao da će izgubiti sve janičare. Tada su se oni morali urediti, ukopati dobro topove i zaštititi se, pa tek onda su počeli da se brane na život i smrt. I odbranili se. Posle je došla pomoć, neprijatelj se povukao, a sultan se i sam prebacio preko Dunava i bogato nagradio sve janičare. Osim toga što je dao velike novčane nagrade, sve one janičare koji nisu bili slobodni učinio je slobodnima, tj. da mogu svoje imanje ostavljati po smrti onome kome oni hoće - kako nas o svemu obaveštava sam Konstantin. Ali se s tim nije završio ovaj pohod. Vlaški vojvoda je noću iznenada napadao Turke pri noćištima i pričinjavao im velike štete i nanosio velike gubitke u ljudstvu.

Konstantin posle priča kako su se Turci krenuli na Mitilenu, a posle toga na albanske knezove. I sultan je pokoravao jednog po jednog vrlo lako zbog toga što je jedan mirno posmatrao dok je drugi pokoravan. Samo se Skenderbeg odupro uspešno sultanu, jer je na carskome dvoru upoznao tursku ratnu veštinu i naučio kako joj se treba odupirati. To je Konstantinova pouka i svima onima kojima piše svoje delo kao pouku kako treba da se pripremaju da bi mogli Turcima dati otpor. Po načinu opisivanja svih ovih pohoda posle Vlaške izgleda kao da Konstantin nije u njima ni učestvovao, ili je možda u njima on lično bio na zaklonitijem mestu, a ne uvek u prvoj borbenoj liniji i u najvećem okršaju.

Najteži pohod za Konstantina bio je onaj na Bosnu 1463.

U Jedrenu su bili - priča Konstantin - izaslanici bosanskoga kralja Stevana Tomaševića (Konstantin ga uvek zove pogrešno Tomaš). Oni su došli ića načine primirje. Sultan za to vreme skuplja vojsku, a ove izaslanike zadržava bez odgovora. Jednoga dana dogodi se Konstantinu da ode da obiđe svoga mlađega brata. On je bio čuvar zgrade gde je bila dvorska blagajna. "Pa kako mu je teško bilo samome, poslao je po mene da dođem k njemu" - priča dalje Konstantin. I dok su oni tako razgovarali, nailaze u tu zgradu dva carska savetnika. Konstantin nije imao vremena da iziđe, nego se sakrije među sanduke. I tada čuje njihov razgovor iz kojeg razabere da se sultan sprema da napadne Bosnu. Ali mora da je iznenadi, jer se boji da u bosanskim planinama ne prođe loše. Čim je sve ovo saznao, Konstantin pokušava o svemu da obavesti bosanske izaslanike. Oni mu ne veruju. Naročito jedan, mlađi. "Ovo vam izistinski kažem da to dobro pamtite i da se sećate ovih mojih reči, jer sam ja isto tako hrišćanin kao i vi" - kaže izrikom Konstantin. Ove poslednje reči doduše ne nalaze se u svima rukopisima, ali se nalaze u P i A, koji imaju dobro prenesen tekst u drugim slučajevima, pa im možemo verovati i na ovome mestu.

Ne daje nam Konstantin izuzetno mnogo pojedinosti o vojevanju u Bosni. Kao da on nije bio suviše angažovan. Ali saznajemo iz njegova teksta ipak sve ono što je zanimljivo za te događaje. Vidimo kako je osvojen Bobovac, tu Konstantin sreće one izaslanike i porcena ih na svoje reči. "Ali je već bilo kasno". Potom vidimo kako osvaja sultan Jajce i Ključ i kako izmamljuje, hvata i ubija bosanskoga kralja.

Pošto je osvojio čitavu Bosnu, sultan ostavi u gradovima manje posade, a on se s vojskom vrati u Jedrene. Tada i Konstantin ostade u Bosni kao zapovednik male tvrđave Zvečaj na Vrbasu. Dobio je pedeset janičara i platu za pola godine, a drugih Turaka za pomoć još trideset. Čim se turska vojska povuče iz Bosne, ovamo navali već iste godine u jesen Matija Korvin iz Mađarske, zauze čitavu Bosnu, a Jajce i Zvečaj ne uspe odmah da zauzme, nego ih samo opsede. Zidovi grada Zvečaja bili su slabi da se odupru navali.

Pa ipak se ovaj grad držao dosta dugo. Što bi preko dana topovi porušili, to su Konstantinovi ljudi preko noći popravljali. I tako j s Zvečaj uspeo da se održi sve dok nije palo Jajce, pa otuda dovedeno pojačanje. Tada su se opsađeni branioci morali pokoriti. Mađari su ih sve pokupili i poveli sa sobom u Mađarsku. Pričanje o ovom svom doživljaju završiće Konstantin ovim rečima: "A ja sam hvalio boga što sam se časno vratio iz tamnice među hrišćane". On se borio znači sasvim pošteno dokle god je mogao, a pokorio se tek kad je uvideo da drugog izlaza nema.

Posle ovoga događaja Konstantin Mihailović u svome delu ništa više ne govori o sebi neposredno. Možda bi se ipak ponešto još moglo naslutiti ili zaključiti iz njegova pričanja. Ili različitim domišljanjima. Krenimo sada tim putem.

Jedino što možemo tvrditi kao sasvim sigurno to je da je Konstantin Mihailović posle zarobljavanja od strane Mađara morao stići do Budima. Kralj Matija se ca pohoda u Bosnu vratio - kako kaže Josif Jireček - kao rimski trijumfator. To je bilo veliko slavlje. Vodio je ca sobom 500 turskih robova. Oni su bili njegovi živi trofeji. Na svečanostima ti robovi su verovatno vodani kroz varoš, a možda i kroz varoši, pokazivani svetu. Svakako ne nagizdani i nakinđureni, već onako kako obično izgleda roblje. Jedan od tih živih trofeja je i naš Konstantin. I možda je na čelu povorke, jer je posle zapovednika Jajca, Jusufa Harambaše, on najvažnija ličnost. On jest da je rekao da se spasao "iz tamnice" onda kad su ga Mađari zarobili, ali je on ipak rob, a to nikad nije ni lako niti može biti prijatno. Jer se ne treba zavaravati. Mađari sigurno nisu milovali i mazili te turske zarobljenike koji su se onako uporno branili u opsednutim gradovima, i koji su im tom svojom odbranom sigurno pričinili makar i najmanje gubitke. Moralo je tu biti ponižavanja svake vrste, a možda čak i mučenja. Možda to nije potrajalo dugo, ali je bilo bar za prvo vreme. Mi tu tražimo klice Konstantinovu neraspoloženju prema Mađarima. Mogli bismo reći i jaču reč, jer nije tu bilo samo neraspoloženje, nego i otvorena mržnja. I to mržnja koja će se ispoljavati na svakome mestu u delu koje naš Konstantin piše čitavih trideset godina kasnije. Čim spomene Janka Hunjadija ili Matiju Korvina, njegova sina, Konstantin odmah nađe neku oštru reč za njih, odmah će ih predstaviti u nepovoljnoj svetlosti. A mi po istoriji u mnogo slučajeva možemo kao sigurno reći da istina nije na toj strani. Ali Konstantin tako uvek postupa.

Kad je s takvim raspoloženjem došao u Mađarsku, u tu hrišćansku "slobodu", kad je u takvom nezavidnom obliku bio prikazan Mađarima, svakako da mu se nikako nije srce kidalo da baš tu ostane do kraja života. To možemo reći kao sasvim sigurno. I zato se moramo zaustaviti na nekim tvrdnjama koje smo ranije samo spominjali, a sad je baš trenutak da ih malo pretresemo.

Kad smo prikazivali literaturu o Konstantinu Mihailoviću, zaustavili smo se na ponavljanim tvrdnjama Aleksandra Briknera da Konstantin nikad nije nogom kročio na poljsko tle. Iz toga se onda izvode još dva zaključka: niti je Konstantin svoje delo pisao za Poljsku, niti ga je pisao poljski. A mi ne bismo želeli nijednu od ovih pretpostavki da primimo olako. Mislimo da se o svima njima može i mora još ponešto peći. Brikner je ova svoja mišljenja izneo u dvema kritikama na studiju i izdanje Jana Losja, a posle i u svome radu Wremennik serbskoturecki Po njemu je naš Konstantin po prelasku u Mađarsku tu ostao, tu pisao svoje delo i tu i umro. Da Konstantin nije živeo nikada u Poljskoj govori činjenica da on uopšte ne poznaje Poljsku niti poljske prilike, o Poljskoj nigde i ne piše, a kad što kaže, kaže naopako. To mišljenje su primili i mnogi drugi poljski istoričari i istoričari književnosti, a najviše ga je popularisao Gabrijel Korbut u svome delu Literatura polska (1929).^[29] Najzad, najviše je razvio i obrazložio ovu Briknerovu misao Branislav Ćirić 1952. godine u članku Próba nowego spojrzenia pa "Pamiętniki Janczara".^[30] Ćirić je dao puno istorijskog materijala koji je imao da pokaže kod koga se Konstantin mogao zadržati u Mađarskoj i za koga je pisao svoje delo, odnosno po čijoj želji ili po čijem nalogu. On tu priča istoriju poslednjih Brankovići i za njihove interese i za njihov uticaj vezuje postanak dela Konstantinova, a za ovu porodicu vezuje i život Konstantinov u Mađarskoj.

Mi se ca čitavom tom pretpostavkom ne možemo složiti. Mi znamo dobro šta su Brankovići značili u južnoj Ugarskoj u drugoj polovini XV veka, znamo da su imali velika i bogata imanja i dobre privilegije. Šta više, ne bismo spomenuli samo njih kad već govorimo o Srbima u Ugarskoj. Bilo je i drugih poznatijih srpskih porodica onde. Svi su oni sasvim lepo mogli prihvatiti jednog ovakvog janičara, zarobljenika, u osnovi dobrog Srbina. I ne mislimo ni da je prošlo bez pomoći Konstantinu sa te strane. Mi smatramo da su ovi ugarski Srbi odigrali značajnu ulogu u Konstantinovu životu, ali ipak ne mislimo da je Konstantin ostao stalno u Mađarskoj i da je tu pisao svoje delo. Evo samo jednog razloga za tu našu tvrdnju. Razloga koji je teško pobiti ma kakvim drugim razlozima.

Konstantin Mihailović ni na jednom mestu u svome delu ne spominje ugarske Brankoviće ni jednom rečcom, ali zato spominje Jakšiće. I mi bismo već po samoj toj činjenici njegov život u Mađarskoj vezali za ovu porodicu. On o Jakšićima kaže doslovce ovo u XXVI glavi: "Despot je otpravio (tj. u Tursku) jednoga vojvodu Jakšu Brežičića, poočima onih JaKiimna koji su u Ugarskoj bili..." Ova jedna rečenica mnogo govori o ovome pitanju. I to u više pravaca. Najpre, po ovoj misli vidi se da Konstantin dobro poznaje Jakšiće, podvlačimo Jakšiće a ne samo Jakšu. On je u Jakšinu odredu bio kad je vođena borba za Carigrad, o tome smo već govorili. Ali je on odmah posle toga odveden u Tursku i nije mogao više znati šta se zbilo sa decom Jakšinom. To je mogao saznati tek onda kad se našao u Mađarskoj, u blizini Jakšića, možda čak kod njih u Rutm, te je tu saznao i to da su oni baš Jakšini potomci, sinovi i unuci. Prema tome je jasno da je Konstantin tek u Mađarskoj mogao upoznati Jakšiće. I da ih je tu upoznao. Da je pak svoje delo pisao u Mađarskoj, za tamošnje Srbe, zar bi mogao za njih napisati da je despot poslao "jednoga vojvodu Jakšu Brežičića"? On bi njima to sasvim drukčije morao peći, jep oni znaju svi tako poznatu porodicu, pa svakako i njihova rodonačelnika Jakšu. Ovako je međutim Konstantin mogao navedenu misao napisati samo ako je pisao negde daleko od Srba u Mađarskoj, i ako je pisao za nekoga ko ne zna ni ko je Jakša, ni ko su Jakšići.

Zatim, dalji deo one Konstantinove rečenice daje nam još neke podatke. Ne uzimamo u obzir onaj podatak "poočima". U poljskom tekstu doista tako stoji. Je li pak Jakša bio otac Stefana i Dmitra Jakšića, kako se smatra, ili je Konstantin znao nešto više i bolje od ostalih, to ne možemo reći, jep to pitanje nije niko pokrenuo ko je o Jakšićima pisao. A može se pretpostaviti da je kod Konstantina i omaška. Ali to je pitanje u koje mi nećemo ulaziti, neka se njime pozabave drugi, pozvaniji. Drugi deo one misli glasi: "poočima onih Jakšića koji su u Ugarskoj bili". Iz ovoga se jasno vidi da to nisu neki tada bliski Jakšići, nego "oni koji su u Ugarskoj bili". Znači da toga trenutka kad je Konstantin ovo pisao niti se nalazio u njihovoj blizini, niti je uopšte znao da ih još ima negde. Da je Konstantin pri pisanju svoga dela živeo u Mađarskoj, onda bi on rekao o njima nešto bliže, a nikako ne bi rekao da su "bili". Oni međutim tada ne samo da su u Mađarskoj "bili", u prošlosti, nego su bili i tada kad je Konstantin svoje delo pisao. Mi znamo da su bpana Stevan i Dmitar Jakšić posle pada Srbije prešli sa povećim brojem svojih ratnika u Mađarsku i da su 1464. dobili od kralja Matije Korvina nađlačko vlastelinstvo i još neka dobra oko Moriša. Kasnije, za ratne zasluge dobila su bpana Jakšići još i druge gradove i spahiluke širom čitave Mađarske. Stefan Jakšić umro je 1489, a Dmitar 1486. Stefan je imao sinove Dmitra, Stefana i Marka, jedna od triju njegovih Kćepi bila je udata za despota Jovana Brankovića, Dmitar Jakšić je ostavio četiri sina: Jovana, Dmitra, Petra i Đorđa. Poslednji muški potomak Jakšića umro je 1543. A krajem XV veka njih je puno po čitavoj Mađarskoj i vrlo su poznati. Da je dakle Konstantin Mihailović za vreme pisanja svoga dela živeo u Mađarskoj, zar bi mogao krajem XV veka da napiše da su Jakšići u Ugarskoj "bili?" Oni bi onda za njega bili ličnosti bliske i sasvim dobro poznate, pa bi za njih morao reći da "žive": da "su", a ne onako u prošlom vremenu.

Mislimo da ova jedna navedena misao Konstantina Mihailovića sasvim jasno i, nadamo se, ubedljivo govori da on nije živeo u Mađarskoj za vreme pisanja svoga dela. Prema tome, ne bi se mogla primiti Briknerova pretpostavka, razvijena kasnije od Ćirića, da je Konstantin čitav svoj vek proveo u Mađarskoj.

Kad je s onakvim raspoloženjem došao u Mađarsku, upravo doveden tamo, Konstantin je, po našem mišljenju, odmah morao tražiti načina i mogućnocti da napusti ovu zemlju. Kako da je napusti, to nije važno, legalno ili bekstvom, takođe nije važno. Zbog toga što od svih poznatih Srba u Ugarskoj Konstantin spominje samo Jakšiće, mi pretpostavljamo da je preko njih uspeo prvo da se iskopa iz zatvora, jep verovatno kao zarobljenik nije mogao živeti slobodan, a onda je - opet preko njih, odnosno pomoću njih - uspeo da napusti Mađarsku. Mi bismo pre pretpostavili da je iz Mađarske pobegao nego da je legalno otišao. Jep je obično poslednja uspomena najsnažnija. A Konstantin je pokazivao javno neraspoloženje prema Mađarima, znači da mu poslednje uspomene iz života kod njih nisu bile ružičaste.

Još jedna stvar ozbiljno govori protiv pretpostavke da je Konstantin čitav svoj život proveo u Mađarskoj. Međutim, poslednji branilac ove hipoteze, Branislav Ćirlić, i to upotrebljava da bi dokazao baš ono protiv čega ta stvar najrečitije govori.

Kako objasniti stav Konstantina Mihailovića prema Mađarima, ako se zamisli da je on u Mađarskoj živeo? Konstantin se uvek naježi kad god spomene Janka Hunjadija ili njegova sina Matiju Korvina. Da li takav njegov stav odgovara stavu ugarskih Srba prema ovim ličnostima u to vreme? Mi štošta o tome možemo reći. Negde baš na tome terenu, nekako u to vreme, morale su postati verovatno naše narodne pesme dugoga stiha, bugarštice, u kojima je Janko vrlo često sretana ličnost. On je slavni Sibinjanin Janko iz tih naših pesama. Ugarski Srbi u svojoj tradiciji želeli su čak da povežu nekako Janka sa srpskom nemanjićkom dinastijom, pa je ta tradicija stvorila legendu kako je Janko sin Stevana Lazarevića i neke Sibinjske devojke (osma pesma Bogišićeve zbirke: Despot Stjepan Lazarević u Srbinjka djevojka, roditelji Sibinjanin Janka). I u drugim nekim pesmama Janko je jedan od najvećih junaka. I dok s jedne strane veličaju i slave Janka, te iste pesme grde despota Đurđa Brankovića. On se uvek loše pokazuje u odnosu s Jankom. Setimo se makar samo nekih od tih pesama, opet iz Bogišićeva zbornika, kao što su br. 9 Kad je Janko vojvoda udarao Đurđa despota buzdohanom, ili br. 10 Kad je Đurađ despot stavio Janka vojevodu u tamnicu. Sve se to međutim nikako ne slaže sa stavom Konstantina Mihailovića. On ne može da smisli Janka, a i Matiju grdi što ratuje protiv hrišćana a ne upotrebljava te svoje sile za borbu protiv Turaka. Sa druge strane opet Konstantin uvek hvali despota Đurđa, brani ga čak i onda kad ga je, po našim istorijskim znanjima, teško braniti. On ga brani i pravda. I hvali njegovu mudrost. Ćirlić i ovo neslaganje narodne tradicije ugarskih Srba i Konstantinov stav tumači duhovito. Ali ne ubedljivo. On naime tvrdi kako su Konstantinu Brankovići, kod kojih on živi, poručili da napiše delo o Turskoj, a kako je trebalo predstaviti despota Đurđa u lepoj svetlosti, morao je grditi Janka. Moramo priznati, pored sveg priznanja za učinjen napor, nas poslednji branilac pretpostavke o mestu boravka Konstantina Mihailovića u poslednjim godinama nikako nije ubedio. Mi stvar zamišljamo sasvim drukčije.

Srbi su u Ugarskoj, bez svake sumnje, u Janku gledali glavnog borca protiv Turaka. To je opravdano i razumljivo. Zato su ga onako uzdizali u svojim pesmama. Srpski velikaši u Ugarskoj, zajedno sa svojim ljudima, stiču priznanja kao odlični borci protiv Turaka. To su poznate stvari. Među tim Srbima verovatno živi neko vreme naš Konstantin posle oslobađanja iz tamnice, tako možemo pretpostaviti. Ali to je bilo još šezdesetih godina XV veka. On međutim mrzi Matiju Korvina iz razumljiva razloga: to je bio kralj koji ga je zarobio, protiv kojega se borio. I od kojega je morao doživeti i poniženja dok je dovođen u Budim. A prema Janku je bio neraspoložen kao što je morao biti i svaki drugi turski vojnik. Time je izražena njegova mržnja prema glavnom turskom neprijatelju. Zar nije Konstantin za sve vreme svoga janičarovanja ocenao zajedno sa svojim drugovima strah od tog glavnog severnog protivnika? Ne treba se zavaravati preteranom svešću Konstantinovom: on ume da se održi na visini, da razlikuje šta su hrišćani a šta Turci, šta su interesi jednih a šta drugih, ali ovde je bila u pitanju njegova koža. I zbog toga svakako nije mogao da se oslobodi ni toga ličnog momenta. A k tome je došla j om jedna vrlo važna stvar: Janko se nije slagao s despotom Đurđem Brankovićem u mnogim stvarima. A Konstantin je voleo despota. Voleo ga je ne samo kao Srbina, nego kao svoga poslednjeg srpskog gospodara, dodajmo: omiljenog gospodara, jer je Konstantin ca teritorije despota Đurđa. Konstantin je u takvoj uspomeni morao poneti despota iz Srbije kad su ga Turci poterali u Anadoliju. Takav je despot morao izgledati u narodnoj tradiciji Konstantinova kraja. Onda je razumljivo što će ove dve ličnosti na taj način i predstaviti Konstantin u svome delu koje će napisati krajem XV veka. Ako tako stvari shvatimo, sve će biti razumljivo i jasno. Ali ako zamislimo da je Konstantin do kraja života ostao među ugarskim Srbima, ništa se ne može ovim činjenicama objasniti. Rekosmo da su Srbi u Ugarskoj u Janku videli svoga glavnog branioca pred Turcima ispred kojih su pobegli. Pa zar na tome terenu, među tim Srbima da piše Konstantin Mihailović onakve gnusne stvari o nedelima Jankovim? Ne, nikako ne. Konstantin Mihailović - po našem dubokom uverenju - nije mogao živeti među ugarskim Srbima kad je pisao svoje delo, i nije ga pisao za njih.

Da je Konstantin ceo svoj život proveo u Mađarskoj, možda bi i on, kao i ostali ugarski Srbi, osetio ponos što Matija Korvin postiže tolike pobede. Konstantin se međutim ne slaže s politikom Matijinom. Da navedemo samo dva karakteristična mesta iz njegova dela. U glavi XXVIII Konstantin će zažaliti što Matija ratuje protiv hrišćana, a ne protiv Turaka. Da je, veli, samo polovinu troškova koje je imao u borbi protiv hrišćana upotrebio za borbu protiv Turaka, oterao bi sve Turke preko mora i stekao bi sebi slavno ime, jer bi ga hrišćani na vjeki spominjali, a Turci bi drhtali pred njim. A ovako je ostavio za sobom lošu uspomenu. Ili drugo jedno mesto iz poslednje, XLIX glave. Hrišćani bi morali da budu složni, veli Konstantin. "A ne kao kralj Matija, koji je ostavio poganike, a rat vodio protiv hrišćana. A očevidno su bili tome uzrok sveti otac papa Pavle Drugi i car rimski (Fridrih, obojica slavnoga spomena), jer su doveli do toga da Matija vodi borbu protiv Čeha, pa kad ove nije mogao pobediti i pokoriti, okrenuo se na austrijsku zemlju protiv rimskoga cara".

Drugi navod pokazuje da Konstantin nije živeo u Mađarskoj onda kad je Matija poveo rat protiv Češke, a to je bilo 1468. i 1469, već je bio il