Пројекат Растко : Пољска : Уметност

Адам Мицкјевич

О српској народној поезији

С пољског превео Стојан Суботин

САДРЖАЈ

Стојан Суботин: Адам Мицкјевич и наша народна поезија

НАПОМЕНА

Предавање XV

... Срби, њихова власт. — Бела Урош. — Немањићи. — Стефан Душан. — Српско царство. Уторак, 16 фебруара 1841

Предавање XVI

Срби. — Стефан (Душан); царство Грка и Трибала. — Српски цар Лазар. — Поробљавање Срба од Турака. — Иван Капистран проповеда крсташки поход ради ослобођења Србије. — Неслагање у претстављању историје Србије између византиских писаца и српских песника. — Српска митологија. — Поема о женидби цара Лазара. — Песничка легенда о свецима. — Карактер српске поезије. — Српски рапсоди. — Вукова књижевна открића. Петак, 19 фебруара 1841

Предавање XVII

Српска поезија. — Легенда о зидању Раванице. — Одломци поеме о боју на Косову Пољу. — Епопеја паганска и епопеја српска. — Српски језик. — Глагол; његово значење у свим језицима. — Српске епохе: јуначка, романсна и песничка. — Краљевић Марко и Краљ Артур. Петак, 26 фебруар 1841

Предавање XVIII

Узроци пропасти подунавских Словена. — ... Митолошка личност (Краљевића) Марка само је оличење историје Србије. — Поема о женидби Ивановог сина. — Црна Гора и Црногорци; њихови обичаји, право, бракови. Уторак, 2 марта 1841

Предавање XIX

Неколико појединости о кућним обичајима Словена. — Прави карактер епопеје. — Врста односа Словена са западним и источним земљама. — Шта је Венеција била за Словене. — Иван Црнојевић. — Поема „Женидба Максима Црнојевића”. Петак, 5 марта 1841

Предавање XX

Породична осећања код Словена. — Побратимство. — Српски песнички романи. — Басне (словенске). Уторак, 9 марта 1841

Предавање XXI

Вереница Краљевића Марка и венецијански дужд. — Српске песме; како су настајале. — Хасанагиница. — Вук на двору кнеза Милоша; на који начин је сакупио своју збирку. — Још неколико речи о Црној Гори. Петак, 12 марта 1841

Разна тумачења српске поезије. — ... Петак, 19 марта 1841

Адам Мицкјевич и наша народна поезија

Када се услед све већег значаја и улоге Словена у светској култури и политици у Француској почело мислити о оснивању славистичке катедре на Француском Колежу у Паризу, ондашњи министар просвете, филозоф Виктор Кузен, послушавши савет својих и Мицкјевичевих заједничких пријатеља Пола Фушеа и Леона Фошеа, понудио је место професора великом пољском песнику.

Адам Мицкјевич се у то време налазио у Лозани где је имао обезбеђен живот и положај професора класичних књижевности на Лозанском универзитету. У своме писму од 10 априла 1840 г. Кузен му шаље предлог да се прими дужности професора словенске књижевности на Француском Колежу и захтева да у случају, пристанка са Катедре говори само о «науци и књижевности» истичући притом да ће већ само његово присуство на том месту «бити од великог политичког значаја». Одговарајући му Мицкјевич се слаже са њим да «карактер такве катедре (...) може бити само чисто литерарни». Одлучујући се да прими понуђену му дужност, Мицкјевич се најмање руководио личним интересима. У то време је у Лозани имао много боље услове од оних који су му нуђени у Паризу. Међутим, постојала је опасност да та Катедра, уколико је Мицкјевич одбије, падне у руке неком Немцу или Русу, који нису били наклоњени Пољацима и пољској ствари, и то је одлучило. У својим писмима Јузефу Бохдану Заљеском, Адаму Чарториском и Игнацију Домејку, Мицкјевич то стално истиче као главни разлог што је прихватио понуду.

По струци класични филолог, а по позиву песник-романтичар, Мицкјевич није имао довољно правог славистичког образовања. У тој области он је до тога времена више био аматер. Истина у свом писму Виктору Кузену од 16 августа 1840 г. он пише: «Биће ми мило да се поново прихватим студија, којима сам посветио један део свога живота и које никада нису престајале да ме интересују». Али његова предавања, његове концепције и тумачења појединих проблема, као и непознавање целокупног књижевног стваралаштва Словена, говоре да то његово бављење проблемима словенских књижевности, културе и историје није било ни систематско ни засновано на научним основама, иако је било велико по обиму.

Пишући касније о тим предавањима Мицкјевич и сам признаје ту чињеницу. У свом предговору првом издању својих предавања он каже:

«Лишен углавном могућности, да се користим историским документима, морао сам почињати са јединим средством које сам имао — са успоменама. Што сам осетио и запазио за време свога боравка у разним словенским земљама, што сам запамтио од мојих ранијих радова на њиховој историји и литератури, а нарочито оно, што је у мене ушло од духа који сада оживљује те народе — то сам делио са својим слушаоцима. Курс литературе на Француском Колежу пре има за циљ објашњавање резултата до којих је наука дошла него продубљивање појединости. Међу слушаоцима Француског Колежа има и таквих који појединости знају исто тако добро као и професор и које није могуће учити као студенте. Моји слушаоци у знатном броју били су Словени. Све те чињенице имале су великог утицаја на спољашњи облик мојих предавања.

Кадгод је требало да говорим својим слушаоцима, излазио сам без припремљеног говора, а често чак и без икакве написане белешке. Покренути предмет често ме је водио до тога да сам се удубљивао у саму срж књижевних и филозофских проблема у вези са њим и импровизујући излагао сам резултате својих ранијих проучавања, као и своја најдубља осећања.»

Мицкјевич није био књижевни историчар онаквог типа какав је био Шафарик у својој познатој Историји словенских језика и књижевности (објављеној 1826 г.) која је доносила углавном био и библиографске податке и претстављала само савесну компилацију већ постојећих историја појединих словенских књижевности. Међутим, у поређењу са том сувопарном књигом, Мицкјевич стоји много више по својој смелости схватања предмета. Дајући широке слике културног и књижевног живота словенских народа у појединим епохама, истичући стално везу између књижевности и друштвено-политичког живота, трудећи се да протумачи битне особине «духа» словенских народа, Мицкјевич је дао први покушај упоредне историје словенских народа и њену синтезу. Не улазимо овде у то колико је та синтеза била тачна, многе од његових теза су давно оборене, неке нису биле тачне ни онда када их је он са катедре популарисао, али извесни његови судови остали су и до данас. То су пре свега његове примедбе о «Слову о Игореву војевању», о Миколају Реју, Јану Кохановском, Хризостому Паску, Антоњију Малчевском, Александру Пушкину, «Небожанској комедији» Зигмунта Красињског и, оно што нас овде највише интересује, о нашој народној поезији.

Предајући словенске књижевности Адам Мицкјевич је, иако непосредно није говорио о политици и актуелним проблемима словенског света, увек иступао као претставник пољског народа и напредног Словенства. На своју катедру гледао је као на важну позицију у борби за друштвено и политичко ослобођење словенских народа. Од самог почетка оштрица његових предавања била је уперена против царског деспотизма и националног угњетавања словенских народа у чијој је далекој прошлости тражио традиције напредности и демократизма. Смисао историје словенских народа био је борба за напредак, а носилац тих тежњи био је народ. Тако је, предајући српску народну поезију, Мицкјевич истицао да су Срби сачували своју националност баш захваљујући народу. Од половине 1841 г. Мицкјевич све више тоне у мистицизам, а једине странице његових предавања о нама посвећене су Трагедији Обилић Симе Милутиновића-Сарајлије.

Почињући своја предавања, велики песник у једном писму свом пријатељу Јузефу Бохдану Заљеском, писаном 26 децембра 1840 г., каже: «Свака лекција је као битка, бог једини зна како ће успети. Стари војник Јузеф зна можда најбоље моја осећања у таквим приликама...» А неколико дана по завршетку својих предавања о нашој народној поезији Мицкјевич, у писму брату Франћишеку од 23 марта 1841 г., пише о својим предавањима следеће: «Треба причати Французима о нашим књижевностима, о којима они ништа не знају, и трудити се да им не буде досадно, јер они долазе само из радозналости [на] Француски Колеж, у коме држим своја предавања, висока је школа само за аматерску публику. Ученика заправо нема...» Са свим оним што смо већ раније рекли, ово је довољно да нам да основну претставу о разлозима који су навели Мицкјевича да баш на онај начин, на који је то учинио, постави и разматра проблем наше народне поезије.

Постоји вероватноћа да се Мицкјевич могао упознати са нашом народном поезијом прилично рано, још у Литви, али поуздани докази за то до данас још нису нађени. Међутим право, озбиљније интересовање великог песника за нашу народну поезију датира тек из времена његовог боравка у изгнанству у Русији. Тамо, у кругу књижевника око Пушкина, Мицкјевич се први пут озбиљније заинтересовао за наше народне песме. У разговорима о њима несумњиво највише му је могао дати велики руски песник, који је у то време по свом познавању наше поезије био далеко испред великог Пољака. У Русији се Мицкјевич упознао и са Меримеовом мистификацијом и, не сумњајући у аутентичност тих песама, чак је и превео једну од њих (Морлак у Венецији). Разговори два велика словенска песника о нашој народној поезији вероватно су вођени у више наврата. После тих првих обавештења, следећа је Мицкјевич могао добити на почетку свог емигрантског пута, у Чешкој, Немачкој и Француској, земљама преко којих је водио пут наше народне поезије у његову земљу. То је углавном све што се зна о његовом интересовању за нашу народну поезију до 1840 г. Те године, примивши катедру на Француском Колежу, песниково интересовање за српску народну песму, што је и сасвим разумљиво, нагло расте. Већ крајем 1840 г. Мицкјевич почиње да скупља преводе и оригинале наших народних песама, као и расправе о њима, и убрзо, у његовој библиотеци се налазе, Вуков речник и прва четири тома народних песама, Гримов превод Вукове Мале граматике српског језика, преводи наших народних песама Војарове, Талфијеве, Бауринга и др. Може се без претеривања рећи да је Мицкјевич, почињући своја предавања о нашој народној поезији, углавном прилично добро познавао најважнију литературу о њој. У својим предавањима он се у првом реду служио оригиналом, испомажући се немачким, а у мањој мери и француским преводом. Обраћајући пажњу првенствено садржају песама, велики песник је понекад сам давао или мењао наслове песама. Говорећи о њима он је усвојио Вукову поделу на епске и лирске, одн. јуначке и женске песме, али је у средину између њих ставио још и, како га је он назвао, романсни циклус и фантастичне песме.

Почињући краћим прегледом српске историје, Мицкјевич је одмах прешао на Косовски циклус. Том приликом је први у историји проучавања наших народних песама покушао да, слажући песме по одређеном реду, створи неку епску целину, истичући притом (насупрот Фатеру и Гриму) да код Срба не само да није никад било правог епа, него да га није могло ни бити. По том Мицкјевичевом плану покушали су касније да саставе Косовску епопеју Медо Пуцић (на италијанском језику), Француз Д’Аврил (на француском) и најзад Стојан Новаковић. Говорећи о Косовском циклусу, Мицкјевич први од свих који су се бавили нашом народном поезијом прави поређења између Хомера и ње. Он то не чини на научној основи и у свом песничком одушевљењу и заносу понекад у нашој народној поезији види у поређењу са Илијадом и Одисејом и сличности које стварно не постоје. Дајући анализу скоро свих песама Косовског циклуса, Мицкјевич каже да је после пропасти српске државе у њима поново оживела њена историја. Говорећи о српском језику, он га истиче као «најхармоничнији и најмузикалнији од свих словенских дијалеката». Била је то у оно време значајна подршка Вуку у његовој тешкој борби за наш народни језик. Све остале јуначке песме Мицкјевич ставља у такозвани «романсни» циклус, који опева јуначка дела и доживљаје. Говорећи о Краљевићу Марку, он га упоређује са Артуром Бретонским и даје низ веома интересантних тумачења, а као највреднију песму из тог циклуса истиче Женидбу Максима Црнојевића. Анализујући је, он даје низ података из историје политичког и друштвеног живота Црногораца.

Своја предавања о нашој народној поезији велики песник је завршио анализом лирских песама. За те песме он каже: «Нема ничега привлачнијег од стила тих песама, он надвишава чак и правилност и изразитост епског стила. То је врхунац савршенства који је могао да досегне словенски стил.»

На крају Мицкјевич даје својим слушаоцима обавештења о Вуковом скупљачком раду, о тешкоћама са којима се борио, као и о преводима српске народне поезије.

Однос великог пољског песника према српској народној поезији био је пун разумевања, симпатије па чак и ентузијазма. Упоређујући ту поезију са осталим словенским, он изриче веру да ће она постати највећа књижевна слава Словена.

Нико ко се дотада бавио нашом народном поезијом није о њој изрекао толико похвалних судова као овај песник. Ти судови су често пута претерани, често су романтичарски обојени и нетачни, али их има доста и дубоких и тачних који су остали до данас. У његовом навођењу чињеница и његовим концепцијама има много нетачности, али кад се узме у обзир да су његова научна средства била врло ограничена, да је српски језик учио тек у току самих својих предавања и да није имао коме да се обраћа за савет и стручну помоћ, то што је он дао у својим предавањима означава значајан допринос почецима славистике.

Његова предавања слушана су с пажњом и симпатијама. О њима се много и говорило и писало, превођена су на немачки, талијански, руски и пољски језик. Многи познати француски књижевници тога времена посећивали су та предавања. Она су изазвала интерес и код нас, и већ 1843 и 1844 г. Подунавка је донела почетак његових предавања о нашој народној поезији. Превод је начињен према немачком издању, а преводилац је био вероватно Лазар Поштић. Тај исти део превео је, такође с немачког, и објавио у Бачкој вили за 1844 и 1845 г. и д-р Петар Јовановић. Године 1845 превео је и Тодор Павловић у Србском народном листу један одломак из његових предавања, а 1848 г. један одломак објавио је и Александар Андрић у свом Зимзелену. Велики пољски песник био је у то време и познат и цењен нарочито међу нашим омладинцима. Колика је била његова популарност и углед у Србији у то време, сведоче писма политичког агента кнеза Адама Чарториског у Србији Лудвика Звјерковског-Леноара. У писму од 14 октобра 1842 г. упућеном кнезу Чарториском он пише: «Нека Ад. Ми нешто рекне (о Србији) и његова јавна предавања такође», а у писму од 17 децембра он конкретизује српске жеље: «Данас има много ствари да се ради и раде се. Тако сам замољен да Мицкјевич пропише план народног васпитања и што он рекне, то ће се слушати и бити прилагођено потребама и могућностима извођења...» Неколико дана касније, у писму од 24. XII, Леноар даље пожурује: «Тако ти бога, шаљи што можеш од Мицкјевичевог курса, јер је то за Србију и за нас овде (...) План васпитања састављен од било кога, али потписан од — Мицкјевича».

Мицкјевичева предавања о српској народној поезији у целини нису до данас била превођена код нас, а то смо му дужни више од сто година. У време када се Вук, сам и велик, борио да тој, у својој отаџбини од школованих људи презреној и презираној, поезији обезбеди место које јој припада, у једној од најкултурнијих земаља света, један од највећих песника човечанства — Пољак Адам Мицкјевич — заложио је за ту поезију и свој ауторитет и славу и одушевљење песника. Нека овај превод издат поводом стогодишњице његове смрти буде враћање једног малог дела оног огромног дуга који му ми Срби још ни до данас нисмо вратили.

Стојан Суботин

Напомена

Ова предавања преведена су са најновијег пољског превода Мицкјевичевих предавања (Wydanie Narodowe Dziel Adama Mickiewicza, tom VIII, Kraków, 1952) Л. Плошевског, који је уједно и најпотпунији и најбољи текст, реконструисан на основу песникових и стенографских бележака, као и ранијих француских и пољских издања курса. У предговору су већ поменуте извесне мане и недостаци Мицкјевичевих предавања, те их овде не истичемо поново.

У предавањима XV, XVII и XVIII извршили смо минимална скраћивања ауторовог текста и то само на местима где он својим слушаоцима излаже историју Јужних Словена, што за нашу читалачку публику, сматрамо, није од интереса. Та места у тексту означена су редом цртица (— — —).

Приликом превођења задржавали смо у тексту оне изразе и наслове песама које је употребио сам песник, иако су у народним песмама они понекад друкчији. Песме смо цитирали по најновијем издању Вукових збирки (Београд, „Просвета” 1953—54 г.), а на извесним местима смо, кад се радило о краћим цитатима, које је, како је познато, Мицкјевич наводио по памћењу, оставили онако како је песник то рекао. Учинили смо то зато да би створили што правилнију и што тачнију претставу о песниковим предавањима која, и оваква каква су, са свим својим манама, имају велику вредност, и да би остали верни песниковом тексту.

С. С.

Предавање XV

Господо!

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Пређимо сада на другу страну Карпата и бацимо поглед на књижевност Бугара, а пре свега Срба.

Земље обухваћене римском влашћу, под општим називом провинција Илирије и Мезије, од прадавних времена биле су насељене Словенима. Најезда варвара често их је потискивала из равнице у брда и на многим местима уништавала траг њиховог имена. Ипак, иако су били помешани са дошљацима и угњетени од њих, често им је полазило за руком да збаце јарам. Тако су прво између 637 и 640 године Хрвати побили своје угњетаче Аваре, тако су касније Срби израсли у велику силу после пада бугарске моћи.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Отприлике у то време дошли су у подунавске пределе Срби и населили се између Саве и Дунава. Ипак време њиховог доласка није познато. Чак је веома могуће да је неколико словенских насеобина тамо постојало од прадавних времена. Први помен о Србима, Словенима, као о независном народу налази се код историчара Јустинијановог времена. Учитељ цара Јустинијана, Теофил, који је написао историју свога васпитаника, говори да је и сам цар пореклом био Словен, што потврђује древност словенских насеобина у Грчкој. Славни цар Јустинијан родио се у једном граду брдовите Македоније, а отац му се по Теофилу звао Исток, хтео по томе писцу значи oriens; и доиста, тај израз и до данас има то значење код Словена. Он сам се називао Управда и своје име је превео на латински називајући се Јустинијан. Имена његове мајке и сестре такође су словенска. Касније су цареви Василије и Михаило такође били словенског порекла.

Срби, чим су се сместили између Саве и Дунава, дошли су у додир са Грцима. Њима су управљале старешине које су називали жупанима. Грци су ипак успели да прошире своју власт над тим жупанима. Они су постављали и великог жупана, кнеза, кога су Срби ретко слушали. У 1120 години (велики) жупан је Урош кога сматрају за праоца славне династије Немањића; после тога владара за великог жупана, уз помоћ источног цара, проглашен је неки Стеван Немања. Он је имао три сина од којих је најстарији постао његов наследник. Млађи, посвећен манастирском животу и прослављен као апостол, епископ, писац и ширитељ просвете у тој земљи, познат је под именом светога Саве.

После та два Уроша династија се раздваја на неколико грана и даље следи историја борби, врло слична историји земаља словенског севера. Кнежеви примају разне религије, латинске или грчке; али у њима нема паганских елемената као код северних Словена. Они траже потпору у Риму и Цариграду. Понекад чак краљеви бивају миропомазани прво од папе, а касније и од патријарха, да би имали оба фактора моћи. У тој историји видимо саме злочине: ено отац шаље у смрт сина, да би остао владар; ено син наређује да се ископају очи рођеном оцу; брат убија брата да би сам остао на власти. Једном речју, они подржавају политичке обичаје Цариграда и та историја је у неку руку одраз историје источног царства. Такви су грађански ратови сваки час раздирали Србију. Најзад у XIV веку Душан Силни уједињује под својим жезлом све кнежевине и постаје покровитељ Дубровника. Он влада Македонијом, Илиријом и Србијом. Води рат са грчким царем и неко време мисли да постане цар, чак је био узео назив цара Грка и Трибала. Али тај Душан, оцеубица, није успео да обезбеди престо својој породици; после његове смрти његов малолетни син био је збачен, а српско царство, које је за кратко време засјало, уништили су Турци.

Историја рода Немањића — почевши од Уроша, несумњиво великог краља, веома налик на краља Крука са острва Ругије, па све до смрти последњег потомка рода, малолетног Уроша — чини поетски циклус, који опевају сви српски барди. Зато се треба упознати са том историјом, а нарочито са српско-турским односима и са борбом Срба и Мурата, предметом српске поезије.

Предавање XVI

Господо!

Сви најинтересантнији догађаји у историји подунавских Словена повезани су са историјом династије Немањића, једине династије која је сачувала независност у току XI, XII и XIII, све до XIV века. Јер бугарско краљевство пропало је већ у почетку ХI века. Мађари су у то време сачували своју уралску народност и нису се помешали са Словенима. Црногорска племена као и приморски градови истина заслужују да буду посебно поменути, али нису имали великог политичког утицаја. У то време једино су српски цареви претстављали Словене у подунавским земљама.

Најмоћнији од тих царева, Стефан (Душан), оцеубица, био је васпитан у Цариграду. Његова је намера била да организује словенску државу по угледу на византиску. Трудио се да створи хијерархију власти а на двору да уведе строгу етикецију. Од запада је примио неке институције, например витешке редове; тако је основао ред светога Стефана. Водио је бригу о трговини приморских градова и дао велике привилегије граду Дубровнику. Најзад, узео је титулу цара Грка и Трибала и маштао о освајању Цариграда, али није могао да оствари све своје намере, јер је умро 1358 године. Умирући оставио је малолетног сина и велику државу, подељену на много провинција, јер је своје војводе био обдарио титулама краљева. Дао им је право да носе скерлетну обућу, што је био знак удеоне власти. Војводе, међутим, чим добише то право, нису, како су говорили, хтели да дозволе да их изују. Цар није могао да их натера на послушност. Најмоћнији од тих војвода били су: господар македонских земаља Југ, краљ Вукашин који је управљао северним делом српског царства, и кнез Лазар, кнез (Сирмијума), кнежевства сада присаједињеног Угарском краљевству. Та три владара водила су међу собом борбе и одрекла послушност царици-удови, која је живела у Вукашиновим поседима. Најзад Вукашин је убио свог законитог владара, Стефановог сина. На тај начин 1366 године угасила се династија Немањића.

За време тих несугласица Турци су први пут ступили на европско тле. Византиски цареви, немајући другог начина да одбране државу, позивали су већ одавна упомоћ друге народе. Најпре су позвали Србе, а затим и Бугаре; на крају су начинили огромну грешку позивајући Турке и отварајући им луке. Као власници тада једине флоте која је постојала у Европи, могли су лако одбити Турке, али нису предвиђали опасност, имали су поуздања у моћ зидова Цариграда. Није им ишло у главу да би варвари могли освојити такав град. Зар би се коњаничке хорде усудиле да јуришају на огромни, савршено утврђени град који је поседовао многобројно становништво и добро извежбану војску. У том погубном поуздању грчки цареви су предали Турцима кључеве царства, а касније су морали да позивају упомоћ Србе. Српске вође, Југ, Лазар и Вукашин, довеле су силну војску, али Мурат, вештији и имајући бољу армију, препречио им је пут недалеко од Тенара и потукао их скоро до ногу. Југ и Вукашин су погинули на бојишту. Само је Лазар остао жив и касније је био изабран за српског кнеза, јер су српски владари у то време оставили царску титулу. Међутим, Мурат се, уредивши своје послове у Азији, после осамнаест година, поново искрцао у Европи и затражио харач од Срба.

Цар Лазар, разасла на све стране посланике с молбом за помоћ. Угарски краљ, који је био у неком сукобу са Србијом, остао је пасивни посматрач борбе. Пољска је била сувише далеко и до тога, времена није иступала на позорницу у тамошњим крајевима; на њој ће се она појавити тек двадесетак година касније. Најзад цар Лазар, упућен на тај начин на сопствене снаге, скупивши одреде Албанаца, Бугара и Срба прихвата бој. Али међу војводе се беше увукла неслога. Два царева зета, Милош и Вук, најхрабрији и најмоћнији српски великаши, узајамно су се мрзели, још више подбадани од жена, које се нису трпеле. Вук заслепљен мржњом тајно се споразумео са Турцима и спремао издају. Хтео је да оклевета свога шотора, јуначког Милоша, оптужујући га да хоће да изда Србе. Милош, огорчен кнежевим прекорима, није уопште одговарао, него је у ноћи оставио војску, увукао се у турски логор и кад је био пуштен пред султана зарио је овоме нож у утробу. Побио је још много Турака, али је најзад и сам био исечен заједно са још два пријатеља. Међутим његово узвишено јунаштво није могло да спасе српску војску; прво су се Милошеве чете, не знајући уопште његове намере, поплашене и потиштене гласовима о његовој тобожњој издаји бориле колебљиво, а онда је Вук у одлучном тренутку повукао своју војску. Лазар је, оставши на тај начин сам, после дугог боја, када је коњ погинуо под њим, пао у руке Турцима и био погубљен.

Историчари на разне начине претстављају његову смрт; од свих хроничара највише се у том погледу може веровати пољском хроничару, познатом под именом Пољака јаничара, који је као јаничар сигурно био очевидац тих догађаја. Он прича да је султан Бајазит, син султана Мурата кога су Срби убили, наредио да се цар Лазар доведе пред труп његовог оца и брата, који је такође погинуо у бици, и запитао га грозним гласом: «Како си смео да се усудиш на то?» Лазар му на то одврати: «А како сте се твој отац и ти смели усудити да нападнете на српско краљевство.» Лазарев верни слуга, један од његових војвода, заробљен као и он, преклињао га је да у својим одговорима буде умеренији: «Царе Лазаре», — рече — «зар је твоја глава као врбово стабло? Зар мислиш да ће једном отсечена, поново израсти?» Али Лазар је остао несавитљив. Рекао је чак Бајазиту да би га, кад би имао код себе оно што му је недостајало, положио поред оца и брата. Султан нареди да му се отсече глава. Војвода клече, рашири своју одећу да у њу прими краљевску главу и рече: «Заклео сам се да ће моја глава лежати поред главе мога господара.» И сагнувши се, прими удар јатагана, после којега његова глава паде крај Лазареве.

Таква је била смрт последњег српског цара. После његове смрти султан Бајазит дао је у лено комадић српског краљевства Лазаревом сину Стефану, а неколико других кнежевина издајици Вуку Бранковићу и његовим синовима. Борба између два рода од којих је један стао на страну Турака, а други, Лазарев род, покушавао с времена на време да извојује независност, трајала је још 150 година. Срби су сем тога морали да се мешају у сукобе турских владара, а у страшној бици Турака и Татара код Ангоре борили су се на страни оних првих. После пораза турске војске потпомагали су султана Сулејмана у борби против претензија његовог брата.

Хришћански монарси, место да искористе то слабљење турске државе и да јој задају одлучни удар, трудили су се само да сваки за своје добро искористи политичке догађаје. Помагали су час Сулејману, час Муси, час другим претендентима, не потрудивши се ни да помисле на ослобођење азиских земаља из турских руку.

Последњи покушај ослобођења Срба учињен је 1456 године. Папа Силвестар послао је чувеног монаха Ивана Капистрана да објави крсташки рат против Турака. Тај славни муж прошао је Немачку, Угарску и словенске земље, преклињући народе у име бога да спасу хришћанство. Али му је хуситска секта у Чешкој правила сметње; чешки краљ га је чак истерао из своје земље. Иван Капистран је скупио уз себе само шаку угарских, пољских и чешких сељака, са којима је отишао под Београд и одбацио турске чете. Али то је био јалов напор, без икаквог видног резултата за ствар хршћанства. Неколико година касније Иван Капистран је умро; отада за Србе није било никакве наде да ће им се помоћи. Удовица последњег српског деспота послала је посланство папи, нудећи му, у замену за заштиту, своју земљу. Али се народ, дознавши за ту одлуку, подбоден православним свештенством, побунио. Понављао је речи грчког патријарха: «Боље Турци него католици.» Срби се покорише Турцима, Мухамед уђе у српске земље. Упркос условима под којима су се покорили, он је попалио градове и села и одвео у Турску 200.000 Срба, који су помрли од глади и беде. Крај се био претворио у велику пустињу; само је мали део задржао назив Србије, остали су добили друга имена и били припојени разним турским државама и поседима.

То је историја Срба према византиским изворима и страним хроничарима. Али почев од XIII, па чак и од краја XII века, јавља се расцеп и неслагање између историје Србије коју су писали странци и историје коју су причали сами Срби. У тој земљи се у то доба родила поезија и почела да се развија; народ, друкчије схвата своју прошлост и будућност.

Краљеви чија смо имена побројали, вође чија дела смо поменули, носе различита имена код Грка и Срба; понекад је чак немогуће помирити те две разне приче. Народ хвата само главне црте карактера својих јунака, уздиже их и у њиховим личностима идеализује народна осећања. Која је од те две слике истинитија, кад их није могуће помирити? Свака од њих претставља на свој начин један лик истине. Хроничар даје, може се рећи, контуре, у неку руку црта историју, песник међутим даје тој историји боју и изразитост. Страни историчари, који су повезивали српске народне покрете са општом политиком, губили су се у тој широкој слици; супротно томе, народни песници издвајајући, излучујући историју тога народа, сужавају на неки начин видокруг, да би га могли лакше обухватити својом маштом. Страни историчари и хроничари би се могли упоредити са географом, који на великом простору земље црта ток главних река и планине; а, народни песници са сликаром, који слика пејсаже и омогућује нам да савршено упознамо природу и врсту земље.

На тај начин је, када у Србији више није било ни царева, ни политичких странака, ни књига, историја поново оживела у поезији. Хришћанска религија почиње да прима митолошке црте. Песници узимају из митологије неколико дивних легенди о свецима, неколико легенди о чудима, праве неку врсту песничког Олимпа. Историске личности су такође идеализоване; например, последњи Урош, оцеубица, цар Стефан, човек окрутан и пун похлепе за влашћу, претстављен је у поезији као узор величине и снаге. Ни помена о његовим породичним злочинима, као што ни Хомер не спомиње злочине Атрида, злочине Атреја и Тиестеса, остављајући то будућим писцима трагедија. Краљ Југ, у историји мало познат, појављује се у поезији као патријарх окружен многобројном породицом, као други Ајмон, који је такође био отац многих славних витезова. Краљ Вукашин је велики политичар и велики ратник, неке врсте словенски Улис. Цар Лазар је најсавршенији витез тога времена, прави јунак. Његов карактер био је израз жеље да се до висине идеала подигну тадашња хришћанска осећања. По чистоти обичаја, побожности и снази, он је налик на, Готфрида Бујонског и Лудвика Светог. Али зато ништа мање није Словен који воли гозбе, песме и раскош, и по тој склоности ка уживањима припада своме народу. Све је у његовом животу необично. По песницима његово порекло је тајанствено; био је, како тврде, краљевски син. Паж је на двору цара Стефана. Жени се Милицом, ћерком Југа, оног истог славног патријарха, оца многих ратника. Војвода му даје кћер, јер је у књигама прочитао претсказање да ће Лазар постати цар. Лазара касније поштују као мученика за народну ствар. Песници не знају ништа о његовом заробљавању од стране Турака. И даље верују да је пао на бојишту и причају чуда о његовим витешким подвизима.

После тог првог циклуса епске поезије почиње циклус романсне поезије. Ту су дела појединаца, ратника, који немају никаквих идеала, никакве националне идеје. То су витези потурице, отпадници, авантуристи, али још увек повезани са Лазаревом династијом.

Прочитаћу вам поему која описује заруке кнеза Лазара са ћерком славног Југа. Ствар се догађа на двору цара Стефана. Лазар је паж и слуга цара, чије покровитељство ужива; касније се открива да он треба да седне на престо после Немањића. Ево те песме.

[Женидба кнеза Лазара, Вук II, 32 - прим. ред.]

(Краљ Југ има девет синова, који учествују у свим биткама).

Не зна се о каквим књигама је ту реч. То су сигурно неке неодређене књиге, књиге уопште. Тамошњи народ дуго је чувао сујеверна веровања о књигама; веровао је да се у њима могу наћи свакојаке ствари, да се из њих може упознати прошлост, па чак и предвидети будући догађаји.

Ту почиње опис лова. Песник са хомеровском верношћу прича о свим догађајима. Враћају се из лова. Цар позива старога Југа, Лазар младе Југовиће, скупљају се и седају за сто. Песник овако прича:

Ту песник опет, на хомеровски начин, понавља причу о томе како је задобијена чаша.

На томе се завршава кратка прича, у којој се цар Лазар први пут појављује на позорници поезије. О цару Стефану постоји врло мало песама. Неке од њих ћемо навести касније. У песми коју сам малочас прочитао, у којој нема скоро ништа историјског, где је све украс и измишљено, тај владар је идеализован; касније се он диже још више.

Велику промену у српској поезији направило је мешање митологије и хришћанске религије. Говорио сам о напорима да се сузи сфера религиозних појмова, да се ови учине ухватљиви и опипљиви. Као пример наводим кратку легенду о саветовању светаца. Свеци према српској поезији имају много сличности са грчким боговима и испитивање ове поезије са те тачке могло би допринети расветљавању многих важних проблема из песничке историје Грка. Например, владало је мишљење да је митологија почела са Хомером, да су песници створили грчку митологију. Међутим и у најстаријим грчким песмама налазимо верске појмове развијене до највишег степена, видимо систем религије изграђенији и пунији него у песника Хомерове епохе. Ко би хтео угледајући се на тај пример да састави историју хришћанства на основу српске поезије? Колико би сиромашно изгледало хришћанство, како су све претставе тамо бесмислене, а понекад и смешне! Па ипак све те претставе узете су из хришћанске религије. Само што је после уништења сваке цивилизације у Србији једино народ, који је сачувао неколико непотпуних предања, чинио напоре да их сједини, међусобно повеже. Највероватније је да су се песници Хомерове епохе нашли у таквом истом положају према својим претходницима, песницима епохе Орфеја и Музаја.

Легенда кају ћу вам прочитати, прича о саветовању између светаца-заштитника о дужностима које су им поверене, или — како се песник изражава — о благословима које они имају да раздају. Уто им прилази Богородица и прича им о несрећама које су се сручиле на далеку земљу, коју песник зове Индијом, то значи на веома далеку земљу.

(Илија у српској поезији много личи на Јупитера.)

Најзад, су дошле несреће, суша, зараза. Индуси су се вратили у крило вере и добили опроштај светаца и благослове. Песник завршава молитвом богу, да се те несреће не понове ни у Индији нити игде другде.

Та легенда се по својој композицији, по својој форми, веома приближава форми коју су били усвојили песници Хомерове епохе; она је наскроз епска. Ако је изгледало да ода, лирска поезија, господари у Скандинаваца, ако је нову лирску поезију, овај узлет на непознатом, у пределе маште, како изгледа, створило германско племе, нова епска поезија је пре свега словенска. Она може да поникне само у народу који је имао своју државу, који одигравши велику улогу престаје да постоји или коме је остала само успомена, само прича. Код српских песника налазимо ону узвишену непристрасност, којој се дивимо код Хомера, па чак и неку врсту верске непристрасности, и поред њихове верности народним појмовима.

Интересантна ствар је упоредити све оно што знамо о начину на који је та поезија постала у народу, са традицијом о песницима Хомерове епохе. Српске поеме се уопште узевши састоје од разних одломака, од причања о делима, догађајима, који нису међусобно повезани, али се тичу једног главног догађаја. У тим причањима се увек понављају неки стихови, неки уобичајени изрази, усвојени од целог народа, које свако зна напамет и свуда их уплиће. Понављајући ова причања народ додаје још строфе које је сам измислио, друге испушта и на тај начин целу ту поезију стално мења. Данас, дакле, није могуће разликовати шта је у тим песмама првобитна творевина, а шта је додато касније. Тад непрестани рад је прочишћавао причања, одбацивао из њих оно што је могло изгледати неприродно, што је било сувише индивидуално. Уствари, то је једна поезија слободна од манира, од формула. У Грка је поезија песника Хомерове епохе имала ту особину која се код савремених народа налази у српској поезији. Највећа дела која су плод индивидуалног генија, увек носе на себи његов печат и често се изрођавају у оно што називамо маниром. Српска поезија, задржавајући битни садржај причања, а мењајући стално форму, истовремено је и древна и млада, јер ју је певао цео народ, рецитовали су је рапсоди, и на тај начин је живела животом народа.

Песници који певају и састављају те песме код Срба су слепци; чудна ствар да и у том погледу српски рапсоди имају сличности са песницима Хомерове епохе. Чак и израз слепац у равничарским деловима Србије означава певача. То су два израза истог значења. Ти слепи просјаци иду од села до села, застају пред сваком кућом и скоро увек ту отпевају понеку поему. Они су просјаци као и Хомер. Али Срби не везују за реч просјак данашњу претставу. Просјаци код словенских народа, а нарочито код Срба, нису понижавани или презирани; они читају молитве и певају песме, и уживају поштовање.

Главно гнездо песничког стваралаштва Срба били су брдски крајеви: Црна Гора, Босна, Херцеговина, Тамо је поникла јуначка поезија, коју су после понављала равничарска племена, понављајући на свом дијалекту исте строфе и мењајући само понеке изразе. Али у равницама велика поезија је сузила свој домен; тамо ређе певају јуначке рапсодије, више воле женске песме, басне, приче о разбојницима, о духовима и привиђењима.

Те песме су први пут привукле на себе пажњу странаца почетком овога века; скупио их је и објавио Вук Караџић. Вук са великом простодушношћу прича да се потрудио да скупи та дела; просјаци, наиме, нису хтели да певају пред човеком који се понашао као странац. Тај научник прича да они просјаци који имају леп глас не воде рачуна о поетском садржају, и да више воле да се размећу својим талентом, понављајући, музикалније строфе. Али најбољи певачи су они који стихове само говоре, пратећи се на гуслама, инструменту оскудна звука са једном једином струном.

Вук прича да је за време својих путовања по планинама срео једног необичног човека, Тешана Подруговића, који је знао скоро све песме тога краја и издиктирао му највећи део његових збирки. Тај достојан поштовања човек био је раније путујући трговац. На несрећу убио је Турчина. Тада је постао хајдук; дуго времена је живео у гори и захваљујући томе имао је прилике да научи разне песме. По његовом казивању у перо Вук је записао значајне српске песме, којима ћемо се позабавити у даљем току предавања.

Предавање XVII

Господо!

Ако хоћемо по реду да сложимо одломке српских песама који чине словенску епопеју, треба да почнемо од побожне легенде о оснивању цркве Раванице. У тој легенди цар Лазар, онај паж који се оженио кнегињицом и постао српски цар, показује се на врхунцу славе и моћи. Он у свом замку слави крсно име, свечани празник свих Словена. Око себе сакупља господу из целе земље. На гозби се појављује његова жена, царица Милица, најлепша жена свога времена, у раскошној одећи, коју песник подробно описује почевши од круне и завршавајући на ципелама. Царица скреће мужу пажњу да су сви његови претходници, сви преци из династије Немањића оставили у земљи достојне споменике, да су подизали манастире. Она почиње да прича историју свих тих задужбина. То је важан део за словенску историју, исто као и извесне појединости о оснивању градова, које се налазе у Илијади, а које су касније толико пута понављане од грчких историчара. Цар Лазар се диви мудрости те примедбе и у наступу одушевљења обећава да ће саградити цркву која ће величином и раскошју надвисити све словенске грађевине. Темеље ће ударити од олова, зидове ће саградити од сребрних плоча, а кров ће покрити бисером и драгим камењем.

Али Милош Обилић, славни витез (онај исти Милош који ће касније убити султана Мурата) гледа у цароставне књиге, у оне књиге које у српској поезији имају улогу сличну оној коју у грчкој имају Калхас-књиге, у којима је тражен савет у свим приликама, уочи свих великих важних догађаја. И ево, Милош у књигама види сведочанство да долазе последња времена, да се приближава крај друштва, српског краљевства, да ће Турци завладати земљом и да у својој похлепности највише траже злато, сребро и драгуље. Зато је боље подићи цркву на граниту, саградити је од цигала и покрити црепом; на тај начин ће она преживети турско господство. То пророчанство се испунило, јер манастир Раваница, толико славан у српској поезији, постоји, кажу, и данас.

После овог првог одломка који изражава болни предосећај будућности, пораза који долази, може се навести други у коме султан Мурат већ долази у Србију са војском и шаље позив цару Лазару.

Затим долази садржај писма:

Кад је Лазар прочитао султаново писмо, почео је горко плакати, затим је послао наредбу својим поданицима да се брзо сакупљају.

Чини ми се да сам вам већ читао други одломак којим почиње ток акције: о писму које је сиви соко донео од Богородице из Јерусалима. У том писму цару Лазару је дато да бира између победе и земаљског и смрти и небеског царства; цар бира небеско царство.

Нигде можда хришћанска идеја, која почиње нови низ дела, није била изражена тако јасно, тако изразито као у овом словенском делу. Познато је да су код старих народа јунаци увек били срећни људи или љубимци богова, док, напротив по Хомеру, богови мрзе несрећне људе; несрећа је доказ да су на себе навукли њихову немилост. То схватање чини темељ грчке епопеје. Епопеја се увек завршава тамо где почињу несреће јунака. Код хришћанских песника, минезенгера и трубадура, чија је поезија у моралном погледу виша, а у књижевном савршенија од словенског песништва, основна хришћанска идеја, рехабилитација несрећа, не јавља се тако јасно. Ти песници, нарочито песници-литерати, пишу под утицајем старих, понекад самих Грка, а често управљајући се традицијама које су са севера донели германски народи. Идеја потпуног жртвовања својствена је српској епопеји, која је у суштини само историја великих несрећа, великих пораза. Тријумф је на небесима, а на земљи песник захтева само славу за свога јунака. Насупрот томе, култ силе јавља се често код новијих песника, међу људима који су подлегли паганству. Тај култ успеха завршава њихову историју, као што је слично томе почињао историју давних народа.

После позива добијеног од султана, цар са својим ратницима, приређује гозбу; јер гозбом се почињу и завршавају сви догађаји. Уопште све словенске поеме садрже опис гозбе пред битку. Два супарника, Милош и Вук Бранковић већ су се посвађали. Вук припрема издају, клевета свога ривала, да би га упропастио у царевим очима; оптужује га да припрема издају цара. Лазар се држи веома достојанствено; на гозби прво напија у здравље Милоша, најхрабријег ратника, и даје му доказ свога поверења. Ево тог дела приче.

(Крај стола био је почасно место насупрот цару.)

Милош одговара на то да ће сутрадан, на Косову Пољу, видети доказ његове верности и да ће се моћи пресудити између њега и Вука Бранковића.

У трећем одломку, тај ратник, јунак Милош, са два друга, од којих је један био споменут као најлепши, а други као највиши и најснажнији, прилазе турском табору. Милош пита своје побратиме шта мисле о његовој намери да убије султана. Срби, Словени уопште, називају другове по оружју побратимима. Постоји чак и институција витешког побратимства, о којој ћемо касније говорити.

Овде ми пада на ум једно хомеровско поређење, израз веома налик на овај овде: онај када Агамемнон, говорећи грчким вођама, каже да би их загрејао за бој, да су Грци тако многобројни да када би један Тројанац хтео да сипа вино десеторици Грка, за многе десетине не би било пехарника. То је мање више исти начин означавања небројене војске.

Овде почиње да набраја градове и села, даје подробни опис места где је пао турски табор. Све те појединости су веома драгоцене за историју. Даље говори овако:

Тада га Милош заклиње, нека не понавља све то цару, да га не би поплашио, да не би одузео храброст и морал хришћанској војсци.

Битка се описује и опева у неколико одломака, који се међусобно разликују. Има много разних прича о смрти Југа и његових девет синова, па чак и о царевој смрти. Из историје је познато да је Југ са својим синовима погинуо петнаест година пре битке на Косову Пољу. Ипак, песма га претставља као живог за време битке. Најлепши опис битке налази се у одломку (Цар Лазар и царица Милица). Прво је описан одлазак у бој.

Краљица извршује заповести; излази из града и стаје крај капије. Види војску која пролази у горе описаном поретку.

За Бошком наилази Југ и његови остали синови. Царица редом задржава сву браћу, али ниједан од њих неће да остане. Наилази најзад најмлађи од њих, који још није дорастао за бој. Он води кнежевске бојне коње. Ни овај исто тако неће да остане и брзо пројахује кроз капију.

Али чак и овај слуга, пошто је одвео царицу, појахује коња и одлази на бојиште, а у замку не остаје ни један слуга.

Кажу да је мало Турака остало живих на бојишту; али и да су сви хришћани изгинули или задобили ране.

Царица га пита за вести. Али он прво моли да му се да хладне воде, да би умио чело, и мало вина да се поткрепи, јер пада од умора и ослабио је од губитка крви. Царица сама обавља то. Он јој онда прича како су цар, Југ Богдановић и његових девет синова изгинули на Косову Пољу.

Много има сличности између тог причања и Илијаде. Сећате ли се, господо, како после напада Тројанаца на грчки табор, Атилох долази исто тако рањен, а Патрокло се брине да га умије и окрепи вином, и тек после тога испитује га о грчким губицима? Такве исте сличности нашле би се и у карактерима јунака.

Пошто је Хомерова поезија свима позната, сувишно би било распричати се овде о обичајима и навикама људи херојског доба. То доба је свуда слично. Словенски су јунаци, исто као и Хомерови, људи прости, лако плану, страсни су, изнад свега цене рат. Јунаштво сматрају за највишу врлину, поштују религију, уживају у обиљу и раскоши, лако чине насиља, али нису дивљи. Рат за њих није, као за америчка племена, лов на људе. Ти јунаци чувају извесна права народа. Поштују заклетву, држе реч, боре се само часним оружјем. Њихов карактер је још више подигао утицај хришћанства. Окрутна осветољубивост Грка, насиља Тројанаца не сусрећу се више у српској поезији, у њој има више човечности. Заробљеници се поштеђују, нема изругивања над трупом побеђеног непријатеља.

У тој херојској епоси Словена жена је још затворена у кући. Ретко иступа на позорницу; скоро никада не дела у политичкој улози, нити као самостална, независна особа. Има источњачке навике и обичаје; одатле потиче она скромност, бојажљивост жена, коју такође налазимо и у песмама званим женским. Али јунак окружава жену поштовањем, као другарицу, као мајку своју, или своје деце; у српској поезији нема примера презира према женама, какав често сусрећемо у песничким делима углађенијих и покваренијих друштава. Уопште, у том периоду, под крај XIV века, када у Европи изумире витешко песништво, и почиње роман, жена се јавља само као телесна лепота, привлачи само својим страстима. Међутим, типови жена у старој поезији су разноликији, а више но игде у српској поезији, где жена више није робиња, иако је још не окружује она светост, коју јој је признавало германско племе, нити она сјајна круна, којом је католичка поезија најзад овенчала идеал жене.

Пред крај поеме о бици на Косову Пољу јавља се на разбојишту жена, млада девојка, која тражи тело познатог ратника. Тај одломак даће нам претставу на који начин Словени показују жену у својим песмама, у својој епопеји.

(Било је то сутрадан после битке)

Девојка на то одговара по обичају, понављајући речи барјактара да не тражи ни оца, ни брата, ни братучеда, и на крају додаје:

«И отишао је, а ја га сада тражим на бојишту.» Други војвода јој је дао копчу, а трећи прстен, обећавајући јој да ће је узети за жену ако се врати из рата. Девојка тражи та три ратника. Витез јој умирући говори:

Та кратка песма завршава у неку руку јуначки циклус који се састоји од неколико одломака. Ритам тих поема је веома прост: сваки стих се састоји од пет трохеја, од пет двосложних стопа, цезура пада иза друге стопе. Та простота чини дело те врсте врло лаким; можда је то баш она погодовала њиховом стварању у Србији, док у другим словенским племенима, где је метар веома тежак, народ више воли да прича у прози. Али та простота истовремено је сметала усавршавању поезије: јер ако је метар био сувише подређен музици, стих је падао у једноличност, није било услова за стварање већег дела, није било елемената који би га учинили разноврснијим.

Проучавајући грчки хексаметар видимо да се он такође састоји из два стиха подељена цезуром, који су се касније сложили у хексаметар; та промена се вероватно извршила у време кад поезија још није била певана уз пратњу музике, када су је почели рецитовати. У словенских народа, напротив, поезија се до данашњег дана налази под влашћу музике, одатле неке лирске формуле, као што је понављање истих израза, започињање строфа на исти начин; све то одузимало је слободу српском ритму.

Српски дијалекат је од свих словенских дијалеката најхармоничнији, најмузикалнији. Он блажи, умекшава сугласнике, он је као неки италијански језик Словена.

Запажено је — и сами смо то запазили — да сугласници чине скелет, тело говора, самогласници његов дух. Сви словенски дијалекти налик су један на други у погледу сугласника, сви изрази састоје се из истих сугласника у разним комбинацијама. У српском дијалекту је веома развијен сугласнички систем, док је самогласнички сиромашан. Самогласнички је у поређењу са другим словенским народима савршенији у пољском и чешком језику, који имају велики број самогласника, а сем тога носне самогласнике.

Па како се то дешава да и поред свих тих особина, то значи поред љубави народа према поезији и скоро урођеног талента за певање, и поред велике народне традиције, и поред веома лепог и веома поетичног језика, није никоме успело да створи потпуну српску епопеју? Зашто до данас нису сложени ти делови и није од њих направљена органска целина?

Неки научници се надају да ће се то десити, па чак и научници странци, као Фатер и Грим, очекују словенску епску поему. Међутим, размисливши о историји писмености тога краја, може се с разлогом посумњати да се такво дело икада може појавити. Народ дотада није успео да га створи, ученици песници вероватно неће бити срећнији у томе.

Већ смо говорили да тој поезији пре свега недостаје митологије, које код Словена никада није ни било. Касније су ти народи примили хришћанство и од његових неповезаних претстава створили нешто као неку митологију, помало налик на грчку. Али та митологија није могла да се развије. Код Грка, у Хомерово време, стара религија је била затворена у храмове, са свештеницима, а народ је јавно исповедао паганство. Паганство је чак било спољна страна религије. Учени људи, уметници, радили су на формирању митолошких претстава у народу, на научном и уметничком развитку система. Па ни певачи Хомерових песама у најлепшој, Пизистратовој епоси, када су се почели скупљати уједно одломци епопеје, нису више били просјаци, то су били уметници, људи више вредности, духовни и уметнички предводници друштва.

Такви људи се нису могли родити међу Србима. Хришћанска митологија, коју су Срби увели место грчког Олимпа, могла је бити примљена само у народу. Јер с једне стране хришћанска религија која је владала међу суседним народима који су је развијали путем науке и уметности, није могла да се помири са грубим појмовима српских песника, а с друге стране утицај ислама уништавао је ту поезију, а претставе простог народа постајале су све простачкије. На тад начин митологија, натприродност — основа, корен сваке епске поеме — била је у самом почетку уништена код Словена.

И сам српски језик доживео је многе промене примивши у себе много турских израза. Суседство уралских народа одавна је већ унело неред у словенски језик. Запажено је ипак да тај језик прима само именице, ако позајмљује стране изразе, никада не узима словеса, глаголе. То ,је веома важно запажање, јер давни, пуни језик води порекло од глагола; то је основни, може се рећи, божански део језика. Именице, међутим, чине његову основу, његов материјални део. Постоје језици који преузимају стране глаголе и губе се. Такав је, например, био бретонски језик на британским острвима, који је примио духовни део језика норманског народа и постајући све кристалнији, изгубио духовни елеменат, елеменат који се може назвати божјим.

Слична ствар је била и са многим келтским језицима. На таквом језику није могуће изразити много појмова, много узвишених осећања, као што је немогуће длетом истаћи боју и осветљена и осенчена места. Зато на келтске језике никада неће бити могуће превести неке одломке источне поезије, па чак ни многобројна германска дела. Словенски језик, иако је из страних језика узео много именица, оставља их непромењене, не прима их у своју унутрашњу структуру, и никада од њих не прави глаголе, тако да задржава неискварен свој основни елеменат: глагол, који чини његову основу.

Са свим тим Словени, као ни сви други народи, вероватно неће бити кадри да створе другу Илијаду или Одисеју. Песме о којима смо малочас говорили сличне су одломцима који код Грка претходе Хомеровој епоси. И оне су постале на исти начин: њихово испитивање даје нам много, чак и за објашњење историје грчке литературе. Ипак не треба се заваравати мишљу да се те поеме могу поредити са огромним и дивним грчким делима или да се од њих може саставити исто тако велика целина.

После пропасти српске независности и пред крај јуначког циклуса, почиње други циклус, који се може назвати романсним. Народни догађаји нису више главни предмет поеме, народни идеали везују се уз неку личност која на тај начин постаје претставница епохе. Између личности јуначког циклуса изабран је неки Марко, српски краљевић, и њему су приписана сва сјајна дела српских ратника. Он је јунак свих борби, претставља цео српски народ; по томе је налик на бретонског краља Артура, који је такође предмет циклуса витешке поезије, и који по народном веровању и данас живи и дела. Тако је и Марко, син краља Вукашина, према народној поезији, у извесној мери био бесмртан. Живео је дуге векове, војевао је по целој Европи, у Србији и у земљама Латина, то јест на западу; веровано је да није умро, да је отишао у брда очајан због проналаска барута и ватреног оружја, који су учинили крај некадашњем јунаштву.

Поеме које опевају сјајна дела Краљевића Марка чине романсни циклус; после њега следи песнички циклус у коме се прича о доживљајима појединаца, догађајима из домаћег живота.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Предавање XVIII

Уторак, 2 марта 1841

Господо!

Дали смо слику живота и поезије Срба све до битке на Косову Пољу, која је коначно решила судбину словенских земаља у Подунављу. Узрок пропасти подунавских Словена поезија види час у издаји неких вођа, час у лукавости и великој надмоћи Турака. Али прави узроци пораза и ропства Словена још увек су дубоко сакривени у прошлости. До политичког уништавања њихове државе довео је управо нарочити друштвени поредак тих народа, недостатак јединства и географски положај између Турске, Грчке и западних држава. Та истина сада почиње да излази на видело.

Још у историји средњег века и источног царства наилази се на многа тамна питања; постоје покушаји да се она расветле уз помоћ словенских споменика. Штавише, историја Турске може се разумети само на тај начин. У последње време, кад је источно питање покренуло духове, писци разних земаља и многобројни француски писци трудили су се да пажњу Европе обрате на историју Словена, доказујући да источно питање није турско или арапско питање, већ хришћанско, а пре свега словенско, и да је немогуће ишта рећи о будућности муслиманских земаља, не упознавши се прво са прошлошћу Словена.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Такво стање ствари, такав положај Словена, који гаје мржњу према Грцима, страх од Латина, а налазе се под турским јармом, показано је и приказано у историји легендарне личности Марка, сина краља Вукашина, о коме смо недавно говорили.

По историји тај Марко се потурчио, стварно је пришао Турцима и погинуо у борби против хришћана. Дакле он је и јунак Словена муслимана: то је историја потурчених словенских крајева. Марко не трпи Турке исто тако као што данас Албанци, Босанци, турски Словени, који иако исповедају Коран, мрзе Турке и због најмањег повода буне се против султана.

Марко је дрзак, изазива султана, убија везира. То је истовремено и историја јаничара. Песма прича како је једном приликом, ловећи заједно са Турцима, видео да је везир ударио његовог сокола и заплакао због своје усамљености међу непријатељима; почео је да јадикује над судбином Срба, а онда је машивши се оружја убио везира. Султан, место да се наљути, даде му прегршт новца и рече:

Била је то уобичајена политика султана према јаничарима; избегавали су њихово незадовољство и дозвољавали им да некажњено убијају вође, везире. Марко је путовао и по источним земљама, војевао у Египту. То је опет историја мамелука, међу којима је било много Словена, то је историја словенских војски слатих у Малу Азију.

Крај тог јунака је неприродан, песнички; али у њему се могао сагледати однос према историји: он објашњава положај и будућност словенских народа. Према поезији Марко је живео три стотине година. Значи умро је отприлике негде на почетку XVIII века, баш у време када су подунавски народи били изгубили последње остатке независности, када је чак и титула српског деспота била укинута.

Према поезији тога јунака нису убили Турци. Ударац му је задала рука бога, кога Срби називају «старим убицом ратника». Јахао је, како песник прича, кроз гору, и одједном је натприродно биће, чаробница, русалка, вила, викнула са врха планине да је дошао час да се растане од коња. Марко разљућен пребацује вили да лаже: пројахао је кроз толико земаља и преко толико река на свом коњу и не мисли да се растаје с њим. Вила му одговара да погледа у реку и да се огледа у води, па ће сазнати своју судбину. Марко се приближава извору и види у води своју будућност, спознаје да му је време да умре. Убија коња да не би пао у руке Турцима, сабљу ломи на парампарчад, а топуз баца у море и пише тестамент. Од три кесе злата, које је увек са собом носио, једну записује ономе ко га сахрани, другу цркви и поповима, трећу слепцима-песницима; оним српским рапсодима, што иду по селима и опевају дела предака. Марко им поручује да никад не забораве на њега. Написавши тестамент леже и умире у брдима.

Нека предања говоре да Марко и данас живи и да ће се једнога дана појавити. Српски народ се скоро на такав исти начин угасио, или тачније, склонио у брда. Када је српска држава пропала у равницама, независна племена Црногораца и неколико округа крај мора једини су сачували историске и песничке традиције словенског народа. Друга поезија, сасвим различита од ове о којој смо говорили, почиње после епохе ратова које су Словени водили против Турака; то су романи, приче о доживљајима неколико славнијих особа, о њиховим делима, љубавима, о њиховом јунаштву. Најлепша поема која постоји у српском језику, припада тој врсти књижевних плодова; она је уједно и најдужа. Састоји се од 1200 или 1300 стихова, које слепци певају напамет, не изостављајући ни једне строфе. Дакле има обим једног певања Илијаде. Пошто у делу те врсте није била потребна натприродност као у епопеји, талент није морао применити сву количину својих средстава, јер тамо није био претстављен цео свет као у епопеји, већ само његов део. Зато су Срби у тој врсти постигли пуно савршенство. Сигурно ни у једној књижевности се не може наћи кратка поема тако обрађена, тако добро сложена у свим појединостима и довршена, као поема о женидби Максима Црнојевића.

Босански вођ Иван, који је по женској линији водио порекло од српских царева, потиснут од Турака склонио се у црногорска брда. Поема опева женидбу Ивановог сина и војни сукоб који је одатле потекао.

Да би се ипак разумеле све појединости поеме, из које ћу вам са вашом дозволом, господо, прочитати неке одломке, морам рећи неколико речи о домаћим обичајима становника Црне Горе, јер је поема из тог краја, а Црна Гора и Црногорци су касније у словенској политици и литератури заузели Србијино место.

Тај крај, по свом положају тако близак (просвећеној) Европи, веома мало је познат, бар ширем кругу људи. Сви подунавски Словени су тако мало познати, да је де Прат, члан дипломатског тела, у делу о Грчкој и Турској грчку границу помакао чак до Дунава, заборављајући да између Дунава и Грчке живи словенско становништво, много бројније него сви Грци узети заједно. Један други писац, који је путовао по Црној Гори, француски пуковник Вијала, који је пре двадесетак година објавио дело Живописно путовање по Црној Гори, прича да Црногорци говоре грчким дијалектом; а што је још чудније, тврди да је сам одлично владао тим језиком.

Црна Гора лежи између Дубровника, Котора и Босне која је одваја од турских провинција. То је горска земља; допире скоро до мора, од кога је ограђена само уским појасом земље, аустриском Албанијом. Земља је неплодна и стеновита. Црногорци причају да је господ бог створивши свет ишао по њему са врећом камења и подизао планине, а када је дошао у Црну Гору, врећа му се поцепала и све камење тамо испало. Тако објашњавају геолошко формирање своје земље. Величина земље није довољно позната, ниједан географ још није стигао тамо. Како мисле, она обухвата педесет квадратних миља површине. Исто тако се не слажу ни мишљења о броју становништва. Неке статистике га означавају са једва 50.000 становника, Црногорци сами рачунају да имају 20.000 пушака, то јест 20.000 наоружаних људи. Та земљица одупрла се Турцима, Аустријанцима, а у последње време чак и француском подјармљивању. Сачувала је увек своју независност захваљујући положају и јунаштву становништва.

Историја Црне Горе је веома занимљива за Словене, нарочито њено друштвено уређење, најсавршенија слика словенског друштва. То је потпуна владавина слободе. То је можда једина слободна земља која постоји на свету, земља слободе и равноправности. Црногорци углавном не признају никакву друштвену предност, ни предност рођења, ни иметка, не признају чак ни предност хијерархије, тако да је то земља без икакве власти. У четири округа су настањена двадесет и четири племена или рода; у сваком роду је наследан старешина, који међутим не врши никакву власт. Постоји такође наследни барјактар, чија је обавеза да иде у рат са великим барјаком, што му осигурава нешто ауторитета; али он не заповеда, нема никакве војничке власти. После изумирања династије која је некада владала у тој земљи, српске династије, место кнеза заузела је најугледнија личност у земљи, владика. И сада се он сматра поглаваром земље, иако је његова власт веома мала. Владика позива народ под оружје кад Турци нападају земљу. Понекад претседава савету, али се његова власт ограничава само на управљање свештенством. Словенство је ту упило у себе чак и саму религију, укинуло хришћанску организацију. Попови су постали Словени, Црногорци, иду наоружани пушкама и сабљама, носе бркове, брију главе. Понекад се наилази на попа крчмара, који крчми вино и пева песме уз гусле; он се ни у чему не разликује од црногорског сељака, ни обичајима и навикама, па чак ни одећом.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Нарочити положај тог горског краја, обичаји народа, иначе доброг, благог и гостољубивог, обезбеђивали су му досада независност, али никад није могао да покуша да стекне известан углед споља. Сви словенски народи живели би и даље у таквом стању да их чувају брда као Црну Гору, а сем тога понекад и узајамна завист суседа: Венецијанаца, Аустријанаца, Турака, који бране независност Црне Горе, видећи у њој заштиту сопствених граница.

У том горском крају, сва поезија креће се око проблема домаћег живота, око двобоја са Турцима, јер свако племе је независно, има право да води рат и да закључује мир, не питајући друге за мишљење. Поезија такође описује обреде домаћег живота, дакле свечаности, а нарочито свадбе. То је најважнији обред у животу Срба, дуго се описује у свим песмама, из којих ћу вам касније прочитати неке одломке. Жена код Срба нема баш никакве самосталности. Дужна је да ради не само у кући, него и у пољу, док се мушкарац нарочито бави само војним пословима. Младићи женећи се не бирају сами своје жене; бригу о томе воде старешине породица, који удешавају бракове често на двадесет година пре њиховог остварења. После договора о браку младожења је дужан да сазове све своје пријатеље и рођаке и да од њих састави сјајну свиту, која ће изазвати дивљење код људи. Такве свадбе се понекад памте стотинама година, описују се као нешто необично. Најближи рођак вереника води младу; њему је она поверена као свето благо и он је дужан да је преда у руке мужу. Постоје и други свати са разним дужностима, они имају разне називе и носе различиту одећу. Постоји чак и сватовска шаљивчина, чији је задатак да пева шаљиве песмице и прави несташлуке. Свака свадба потсећа на војну свечаност. Сви учесници су наоружани, као уосталом сви Црногорци; како на послу тако и у пољу, па чак и седећи у кући, они се никада не растају од пушке и сабље.

Такви су обичаји Црногораца.

Предавање XIX

Господо!

Да бих вас боље упознао са словенским обичајима, морам вам прочитати одломак из епске песме о женидби Ивановог сина. Та поема ће допунити слику главним цртама словенског карактера, као и догађајима који су тамо тачно приказани.

Слична је ствар и са Хомеровом епопејом и уопште са епопејом: не постоји ништа мање измишљено, мање произвољно од епопеје. Чак и натприродност, коју тамо видимо, само је разлагање, понекад пародија стародавне религиозне традиције; то није песникова измишљотина. Предмет је узет из историје, па чак и план поеме налази се у самом предмету. Доста је сетити се Илијаде: онај контраст између опседнутог града, који брани своју независност, и непријатељског логора, ослоњеног на бродове; две различите власти, два циља, два разна начина дејствовања. Све то је узето из историје; песник је само сликао стварност и зато његови описи носе на себи особине истине. То исто је главна особина композиције и наше епопеје, која је верна слика положаја Србије и ратничког расположења њених становника.

Говорили смо већ о политичким односима тих народа са Истоком и Западом. Поезија их друкчије схвата: за српске песнике не постоји Грчка, они знају само цара, кога поштују као особу достојанствену, мудру. Ништа их се не тичу грчки ратници, већ само грчка религија; Грчка, као Црква, често излази на позорницу. Планина Атос, планина која се налази у границама Турске, за њих је свето место. То су као неки словенски Делфи или Лезбос. Та планина је, као што је познато, пуна манастира; настањена је искључиво монасима, којих броје на 6.000. Српски владари о свом трошку дижу у тој светој гори цркве и сматрају се за њене старешине и покровитеље. Руски цареви су после српских владара преузели ту част и проширили свој верски протекторат на све земље зависне од јонске цркве. Некадашњи српски цареви су често у несрећи постајали монаси и склањали се на то тајанствено место. Песма прича да је славни Марко сахрањен у једној од тих цркава, али нису хтели да му подигну гробницу, из страха да је Турци не оскрнаве.

Насупрот томе, земље Латина Срби сматрају за земље романтичних доживљаја, за земље витештва. Што је у српској историји јуначко, потиче од утицаја Запада. Борба тих народа са Турцима била је производ духа крсташких похода. Њихова земља је лежала на путу крсташа. Први крсташки поход прошао је кроз Србију, многи немачки вођи предводили су Словене у борбама против Турака. Словени су примали крсташе пријатељски, и поред поједених сукоба брђана са њиховим непослушним групама.

Али у време о коме говоримо, крсташи се већ не појављују у тим крајевима и претставе Срба о Западу сасвим су се промениле. До тога времена Запад им се претстављао у особама цара Франака и цара Немаца, владара огромних земаља. Сада знају само Венецију. Запад престаје да буде крај јунаштва, Словени га сматрају крајем уметности и богатства. За Словене је највећа личност Запада дужд. Његови синови, стричеви, рођаци, то су најмоћније особе Венеције. Дужд је увек неизмерно богат, заповеда флотом, има под својом заповешћу најамничку војску, често словенске чете.

Као што је цар Лазар био последњи владар Србије, тако је Иван Црнојевић последњи господар Црногораца, односно Словена настањених у брдима. Престоница му је у граду Жабљаку, изнад Скадарског језера. Наша поема почиње описом Иванових припрема за пут у Венецију, да добије дуждеву кћер за свога сина Максима.

Овде следи опис свечаности које пропраћају одлазак словенског кнеза. Али у тренутку одласка Иван се истрчао. Он је разуман, па ипак је у наступу радости и поноса рекао луде речи.

Вредно је пажње да се у народној поезији дужд изражава тако уздржљиво, прети, али обазриво, нејасним речима; каже да кнеза, ако не одржи реч може задесити нека непријатност. Сви критичари који су анализирали ту поему, налазе сложно у њој нарочиту црту спокојства, умерености и разума, чак и тамо где личности говоре узбуђено. Речи су понекад грубе, али у сваком говору влада неки ред, нека логика.

Насупрот томе, у савременој поезији влада страсност; чак и кад се она изражава мирно, може се испод хладних реченица видети унутрашњи неред у појмовима. Та црта озбиљности, мира, својствена словенској поезији, произилази такође из карактера народа. Путник примећује да Срби, а нарочито независни брђани, одржавају на својим саветовањима ону непоколебљивост, ону озбиљност којом се одликују дивљи Куперови јунаци. Говорници узалуд покушавају да покрену страсти слушалаца, понекад намерно изазивају противнике да би оспорили истинитост њихових доказа, чак их вређају, али их нико не прекида. Само понекад по већим облацима дима, које слушаоци испуштају палећи луле, могу се одгонетнути њихова осећања према говорнику; али увек саслушају до краја. Сваки учесник саветовања приморан је да се сам брани, има увек уз себе оружје и пазећи помно на другове, увек је на опрезу.

Иван добивши обећање од дужда враћа се у своју земљу.

Тада им Иван опширно објашњава целу ствар, признаје да је дао поносно обећање; не зна како да се извуче из те невоље. Предвиђа дуждев гнев и сећа се претње; боји се да не дође до сукоба, између Срба и Венецијанаца. Саслушавши све то жена му каже:

Дужд пребацује Ивану да није одржао реч; позива га или да пошаље заручника, или да га ослободи обећања.

са вешћу да ће убрзо доћи; затим дозива своје писаре, узима велики папир, сече га на неколико комада, на којима писари пишу његове наредбе, шаље свој господи подробна упутства како треба да се наоружају и одену своје људе, да би се у Венецији појавили; у пуном сјају. Затим пише Милошу, вођи суседног племена, и Јовану капетану, вођи Црногораца; позива га да буде девер. Шаље му дуги опис сатова. После свих тих појединости песник кличе:

Тешко је можда, задржати осмех, читајући таква дела. ХVIII век, који је сматрао да је веома поетичан — а нарочито Волтер — исмејавао је описе богатства Тројанаца, које Хомер даје у Илијади, богатстава по мишљењу тога века веома јадних. Несумњиво да су богатства данашњих капиталиста и грађана много већа него блага краља Пријама. Али поезија се не може читати са тако уским претставама. Данас је то јасна ствар — да би осетили лепоту поезије датога места и дате епохе, треба се у машти пренети у земљу и век који су их створили. Не цени се количина капитала, не моћ, него осећања. Та моћ изазива у народу осећања дивљења, величине, која је песник сачувао и у свом делу показао, и која нас и данас узбуђују при читању.

Српски вођ је тада угледао своју свиту у свој величини и сјају и осетио је такав понос какав може да има најмоћнији владар Европе кад угледа своју армију.

Јован капетан га прво моли да се остави својих намера; скреће му пажњу да Турци могу да искористе његов одлазак и нападну на Србију; а кад старац неће да послуша његове опомене, капетан додаје:

Иван одговара да не може да остави ту ствар; изложио би се потсмеху целе земље; имао је сувише великих издатака, отпутоваће у Венецију, па ма тамо погинуо. Додаје да се не може остављати сирота девојка, затворена код родитеља, у сталном очекивању заручника.

Ти топови су славни у свим словенским песмама. И до дан данас словенски народ сматра топове за чудне машине, којима приписује неко натприродно дејство. Руски народ још и данас разгледа велики топ изложен пред арсеналом у Москви; круже вести о уништавању, које је он сејао по француским редовима, иако уствари никада није био употребљаван. Иван описује те топове као толико огромне и тако великог калибра, да се кад је из њих пуцало у Албанији (јер тврђава Жабљак лежи на албанској територији), њихова грмљавина чула у Венецији.

Капетан извршује Иванове наредбе, виче громким гласом који се разлеже по целом логору, наређује да се испале ови моћни топови и свита креће на пут. Следи диван опис похода. Поигравају коње, џилитају се, забављају свакојаким војничким играма. Најзад стижу пред Венецију. Још пре уласка у град Иван говори својој околини.

Милошу, најлепшем јунаку, одаје намеру да га претстави као свога сина, јер се боји да покаже унакаженост сина, кад је пре тога говорио о његовој лепоти. Војводе, иако огорчени због те мисли, не смију ни да писну, да не би увредили Максима, који је познат по својој наглости и по мајци је пореклом, како се то говорило, од крвничког колена. Али се Милош не двоуми да ли да прими предлог:

То је такође карактеристична црта јуначке поезије. Похлепност на дарове, коју видимо код српских јунака, налази се и у Илијади; знамо да код Хомера спор Агамемнона са Ахилом почиње због поделе плена.

Српски вођа се смеје Милошевом плану. Говори му да има кулу пуну злата, да ће му оставити не само све дарове, него да ће му још дати две чизме дуката. (То је обична мера код Словена). Погодба је склопљена; стижу у Венецију. Дужд их прима раскошно. Одушевљен је Милошевом лепотом, који игра улогу сина, и приноси му дарове. Најпре му дуждев син даје коња који се савија под теретом злата и сребра на леђима. Затим му даје златну сабљу, за коју — како каже песник — можеш купити цео град. Дуждев брат који је васпитавао девојку и узео је за своју кћер, долази са сузама у очима; под пазухом носи мали завежљај и развија га. На опште чуђење показује се да је то велики плашт који покрива витеза од главе до нагу. Сама постава вредела је тридесет кеса злата, а цену лица нико није био кадар да израчуна. Најскупоценији дар је ипак кошуља

Милош је примио дарове који су имали да му припадну; после узајамног чашћења Срби одлазе у Жабљак. Успут Милош, понесен жељом за удварањем, приближује се младој и ословљава је. Вереница, која сходно обичајима те земље дотада још није била видела свога драгога, опазивши га тада, задивљена његовом лепотом, збацује вео и пружа руке Милошу. Иван разљућен тим покретом притрчава, прети и признаје дуждевој кћери истину, говорећи јој да Милош није њен вереник. «Ено онај младић који језди на челу свите одређен је теби.» Али дуждева кћи, ненавикла на послушност и покоравање српских жена, зауставља коња и на старчево запрепашћење изјављује одлучним и смелим гласом:

Прави разлог те упорности био је то што је девојка приметила Милошеву лепоту. Иван изненађен њеним одговором позива Милоша и преклиње га да умири ту охолу жену враћајући јој дарове. Позива и остале војводе, али ови не смеју да се мешају у то, кад је погодба већ склопљена. Милош, дирнут старчевом забринутошћу, одговара:

Све војводе се диве Милошевој племенитости и некористољубљу, који се одриче тако скупоцених дарова. Сви верују да ће моћи изићи из те несреће, али Латинка не обраћајући пажњу ни на шта гласно дозива Максима:

Чувши тај позив, Максим не одговара, већ шиба коња камџијом. Камџија се трипут обавија око коња и пресеца му кожу до крви. Коњ скаче по три копља у висину, а Милош зачуђен тим поигравањем коња смејући се говори да ће Максим сигурно пасти с коња јер је престао да господари њиме. Али у том тренутку Максим се враћа, удара га у чело, међу очи, убија, сече му главу и односи да је покаже у Жабљаку. Тада Срби привржени погинулом вођи заједнички испаљују пушке на Максимове људе; како песник каже:

Битка је описана песнички; то је као нека борба дивова, налик на славне борбе Лапита са кентаурима, које су се водиле у тим истим крајевима. Крв досеже до коњских колена, а борци нестају у облацима прашине. Старац лута по разбојишту, трудећи се да распозна погинуле и дозна шта се десило са његовим сином. Пролази поред Јована капетана, оног истог што је причао о злослутним предосећањима пред битку. Капетан га зауставља:

Старац му се приближава, пита да ли га може спасти, говори му о своме сину; пита, га да га није где видео. Капетан одговара да је Максим одјахао према Жабљаку. Старац одмах журно полази тамо. Затиче сина како седи крај градске капије и пише писмо дужду. Максим пише:

И заиста отишао је муслиманима, примио мухамеданску веру, стекао султанову наклоност и потпомаган од њега, непрестано је пустошио словенске земље крај Дунава. Чим се разнела вест о Максимовом одласку Турцима, Милошев брат (Јован) прозире отпадникове намере: «Сада ћемо» — вели — «у њему имати огорченог непријатеља. Да бих спасао земљу, морам се жртвовати». Он одлази к Турцима и такође прима ислам, да би се супротставио Максимовим намерама. Султан га лепо прима и он се на његовом двору девет година бори са својим огорченим непријатељем. Девет година су служили султану; тада је султан дао Максиму као награду пашалук, а други такође његовом супарнику који се био жртвовао ради спасавања својих земљака. Њих двојица су цео живот ратовали међусобно, један нападајући хришћане, а други бранећи их; поезија на тај начин објашњава мржњу, која и до данас постоји међу Србима хришћанима и муслиманима.

Предавање XX

Уторак, 9 марта 1841

Господо!

Догађаји опевани у поеми, из које сам навео неколико одломака, имају веома велики историски значај за подунавске Словене уопште, а за Црногорце посебно. Видели смо како су се потурчили Словени присталице отпадника Максима. Касније су дигли буну против хришћана и довели у земљу Турке. Најзад им је у прошлом веку владика Данило (Његош) приредио нешто као Вартоломејску ноћ. На дати знак Црногорци су се бацили на своје потурчене земљаке и побили их; муслиманско становништво је ишчезло из земље. Збирка црногорских песама још није завршена. Не зна се да ли је овај покољ послужио као почетак неке епске поеме. Али, слободно је сумњати у то, јер се епопеја код Црногораца и подунавских Словена, почевши од XV века, почиње дробити на ситне романсе. Међу полугама дејствовања личности тих романса једна је нарочита и карактеристична: дубоко породично осећање. Породица је најсветија словенска ствар: то је његов свет. Песници не знају веће несреће за свога јунака од усамљености. Отац (кога Срби зову бабо, преузимајући тај цењени израз од Турака), ужива код деце послушност и поштовање, а старост му даје знак светости. Код Турака то поштовање има примесу извесног страха, неке бојазни, али код Словена, где многоженство није уништило породичне везе, влада љубав.

После оца и мајке, чији се савет такође тражи у најважнијим приликама, долази брат. Нема ништа нежније код тих народа од љубави према брату. Много таквих примера може се наћи у одломцима старије и новије словенске поезије. Млађи брат дознавши да је старији отишао у хајдуке, оставља дом и одлази да га тражи. Гине од руке брата који га није познавао. Умирући, несрећник упознаје брата и издише радостан, јер је видео драги братовљев лик, јер је чуо звук братовљевог гласа. Братом се заклиње, та реч се стално понавља, а они који немају брата, жале се да немају киме да се заклињу. Породица се јавља у свом пуном саставу у сценама које се опевају у романсама, то јест на свадбама и у биткама.

Постојала је сем тога код Словена и нарочита врста, или тачније други облик најближег сродства, наиме побратимство. Оно је код Словена постојало од прадавних времена. Какво год било његово порекло, његове трагове налазимо још у давних историчара; та институција била је позната Македонцима, задржала се дуго код Тебанаца. Хришћанство је начинило светињу од тог обичаја, који је и дан-данас на снази код Срба, Бугара, па чак и Албанаца. Млади људи који хоће да постану побратими, рођаци по духу, одлазе у цркву. Источна црква има у свом ритуалу нарочиту формулу којом се благосиља та духовна веза. Тако су, дакле, побратими дужни да један другог бране. Све што имају, њихово је заједничко власништво; могу узајамно располагати својим иметком и животом. Не искупити побратима, који је пао у ропство, или не одбранити га у случају напада, била би највећа срамота. Кад се један жени, други је ручни девер девојчин; у рату, млађи је коњушар свога побратима, а старији и искуснији — вођа.

Једноликост описа свадбених свечаности код Словена учињена је разноврснијом помоћу описа (друкчијих) обичаја и обреда, којих се држе у таквим свечаностима Словени потурчењаци и Словени хришћани, а такође помоћу разних начина васпитавања деце код Турака и Словена. Девојка, невиђена све до венчања, обично не зна вереника. Бракови се уговарају унапред, а закључују их родитељи обе стране; деца су обавезна да се покоре избору и родитељској одлуци у том погледу. Понекад се шири вест да овај или онај паша има кћер чудесне лепоте, али да је још нико није видео, чак је ни сунце није видело; како се изражавају песници и сунчеви зраци би тешко продрли до ње. Тада се словенски јунак одлучује да се упусти у опасности не би ли освојио драгоцену лепоту. Да би постигао циљ, он употребљава мноштво подвала, вештина и често се излаже опасности да животом плати дрскост својих намера. Обично одлази паши у јаничаре. Вреба прилику да сретне девојку. Понекад му полази за руком да се венча са њом. Често, стигавши до циља својих витешких дела, открива да је тобожња лепотица пуна мана и недостојна његовог труда; одатле произилазе најразличитији доживљаји.

Прочитаћу вам одломак из песме те врсте.

[Женидба Стојана Јанковића, Вук III, 21 – прим. ред.]

Наводим само одломак тог описа, веома дугачког и подробног, у стилу описа шкотског романописца. Турчин, обрадован кад је угледао толики плен, са целом пратњом се баца на јунака који спава. Словен, после дуге борбе у којој је убио неналико Турака, бива бачен у окове и одвучен у поље.

(Како изгледа, јунак је био пијан.)

Вуку га са собом и са рукама везаним на леђима тријумфално воде у тврђаву. Турци окружавају пратњу, диве се лепом изгледу и јунаковом високом стасу. Али му се нико није толико дивио као бегова сестра, лепа Хајкуна, која је у том тренутку седела на кули везући кристалном иглом на ђерђефу од мерџана. Изглед јунака тако ју је засенио, да одгурује ногом ђерђеф који се ломи, и чуди се како су могли живог ухватити тако снажног, великог мушкарца и не ранивши га чак.

Бег, разоружавши заробљеника, односи његово богато оружје у ризницу, и наређује да овога баце у подрум дубок четири стотине стопа, где вода допире сужњу до колена, а кости умрлих све до рамена. Задовољан бег одлази у механу да се напије са друговима и исприча Турцима доживљај. За то време Хајкуна напушта кулу и силази у подрум носећи крчаг и уже. Она спушта сужњу крчаг вина и пита га ко је и како је дошао у турске руке. Сужањ најпре испражњује крчаг до дна; чувши да се девојка зове Хајкуна, одговара:

Прича јој цео ток похода и како је био ухваћен. Хајкуна му објашњава да ће једини спас за њега бити потурчење и додаје:

Девојка напомиње да ће то већ бити прекасно, јер бег баш сада држи саветовање и размишља којом смрћу да га умори. Она одлази уплакана, пада на земљу и превија се у неописивим мукама. Дотрчава бег, преплашен сестриним стањем, и пита је шта је узрок њеној болести.

Бег дирнут сестриним сузама грли је, а она тобож умирући завлачи му руку у недра и извлачи кључ од подрума; сем тога краде му и кључ од ризнице, најзад ослобађа јунака и заједно беже.

Међутим, роман се не завршава на томе. Одјахавши део пута, јунак у својој охолости и безбрижности хоће да се одмори, иако је тек малочас отишао из тамнице; леже на траву и предаје се сну. Туркиња бди над њим дрхтећи. Изненада уснули јунак осећа на лицу хладну росу: биле су то сузе лепе Туркиње, која је плакала кад је видела како су Турци изишли из града да га ухвате, али није имала храбрости да га пробуди. Стојан, пробуђен, као што приличи, убија све Турке, заробљава бета и хоће да му отсече главу, али девојка спасава бегу живот, заклињући га светим братовим именом.

Сличних кратких романа има око двадесетак у Караџићевој збирци.

Нећемо читати описе двобоја, предмет исцрпљен у витешким романима свих времена; навешћу из њега само неколико реченица, као илустрацију обичаја. Видећете, господо, како Словени и Турци једни друге називају на мегдан.

Турски бег пише писмо изазивајући словенског војводу, који је некада убио његовог брата. Словен моли за опроштај, нуди чак накнаду за проливену крв: убио је Турчина случајно, у несрећном сусрету; али бег одбацује извињење.

Та казна је била веома позната у средњем веку. Цареви из саске и швапске династије кажњавали су често своје моћне вазале да носе на рамену пса, па чак и да љубе пса.

Словенски војвода не пристаје на такве услове. Одевен у свилу и кадифу, узима два мача, искована руком једнога оружара, и заједно са побратимом одлази под бегов град. Пре тога су већ утврдили место, где треба да одрже мегдан. Турчин га је већ чекао. Био је подигао шатор и седео тамо пијући вино; његов побратим, Шабан-ага служио га је код трпезе. Словенски војвода Бајо, чим стиже, уђе под шатор, седе на земљу и рече овако:

Та понуда избора оружја везана је за словенске обичаје, где се свака де