Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

O srpskoj narodnoj poeziji

S poljskog preveo Stojan Subotin

NAPOMENA

Predavanje XV

... Srbi, njihova vlast. — Bela Uroš. — Nemanjići. — Stefan Dušan. — Srpsko carstvo. Utorak, 16 februara 1841

Predavanje XVI

Srbi. — Stefan (Dušan); carstvo Grka i Tribala. — Srpski car Lazar. — Porobljavanje Srba od Turaka. — Ivan Kapistran propoveda krstaški pohod radi oslobođenja Srbije. — Neslaganje u pretstavljanju istorije Srbije između vizantiskih pisaca i srpskih pesnika. — Srpska mitologija. — Poema o ženidbi cara Lazara. — Pesnička legenda o svecima. — Karakter srpske poezije. — Srpski rapsodi. — Vukova književna otkrića. Petak, 19 februara 1841

Predavanje XVII

Srpska poezija. — Legenda o zidanju Ravanice. — Odlomci poeme o boju na Kosovu Polju. — Epopeja paganska i epopeja srpska. — Srpski jezik. — Glagol; njegovo značenje u svim jezicima. — Srpske epohe: junačka, romansna i pesnička. — Kraljević Marko i Kralj Artur. Petak, 26 februar 1841

Predavanje XVIII

Uzroci propasti podunavskih Slovena. — ... Mitološka ličnost (Kraljevića) Marka samo je oličenje istorije Srbije. — Poema o ženidbi Ivanovog sina. — Crna Gora i Crnogorci; njihovi običaji, pravo, brakovi. Utorak, 2 marta 1841

Predavanje XIX

Nekoliko pojedinosti o kućnim običajima Slovena. — Pravi karakter epopeje. — Vrsta odnosa Slovena sa zapadnim i istočnim zemljama. — Šta je Venecija bila za Slovene. — Ivan Crnojević. — Poema „Ženidba Maksima Crnojevića”. Petak, 5 marta 1841

Predavanje XX

Porodična osećanja kod Slovena. — Pobratimstvo. — Srpski pesnički romani. — Basne (slovenske). Utorak, 9 marta 1841

Predavanje XXI

Verenica Kraljevića Marka i venecijanski dužd. — Srpske pesme; kako su nastajale. — Hasanaginica. — Vuk na dvoru kneza Miloša; na koji način je sakupio svoju zbirku. — Još nekoliko reči o Crnoj Gori. Petak, 12 marta 1841

Razna tumačenja srpske poezije. — ... Petak, 19 marta 1841

Kada se usled sve većeg značaja i uloge Slovena u svetskoj kulturi i politici u Francuskoj počelo misliti o osnivanju slavističke katedre na Francuskom Koležu u Parizu, ondašnji ministar prosvete, filozof Viktor Kuzen, poslušavši savet svojih i Mickjevičevih zajedničkih prijatelja Pola Fušea i Leona Fošea, ponudio je mesto profesora velikom poljskom pesniku.

Adam Mickjevič se u to vreme nalazio u Lozani gde je imao obezbeđen život i položaj profesora klasičnih književnosti na Lozanskom univerzitetu. U svome pismu od 10 aprila 1840 g. Kuzen mu šalje predlog da se primi dužnosti profesora slovenske književnosti na Francuskom Koležu i zahteva da u slučaju, pristanka sa Katedre govori samo o «nauci i književnosti» ističući pritom da će već samo njegovo prisustvo na tom mestu «biti od velikog političkog značaja». Odgovarajući mu Mickjevič se slaže sa njim da «karakter takve katedre (...) može biti samo čisto literarni». Odlučujući se da primi ponuđenu mu dužnost, Mickjevič se najmanje rukovodio ličnim interesima. U to vreme je u Lozani imao mnogo bolje uslove od onih koji su mu nuđeni u Parizu. Međutim, postojala je opasnost da ta Katedra, ukoliko je Mickjevič odbije, padne u ruke nekom Nemcu ili Rusu, koji nisu bili naklonjeni Poljacima i poljskoj stvari, i to je odlučilo. U svojim pismima Juzefu Bohdanu Zaljeskom, Adamu Čartoriskom i Ignaciju Domejku, Mickjevič to stalno ističe kao glavni razlog što je prihvatio ponudu.

Po struci klasični filolog, a po pozivu pesnik-romantičar, Mickjevič nije imao dovoljno pravog slavističkog obrazovanja. U toj oblasti on je do toga vremena više bio amater. Istina u svom pismu Viktoru Kuzenu od 16 avgusta 1840 g. on piše: «Biće mi milo da se ponovo prihvatim studija, kojima sam posvetio jedan deo svoga života i koje nikada nisu prestajale da me interesuju». Ali njegova predavanja, njegove koncepcije i tumačenja pojedinih problema, kao i nepoznavanje celokupnog književnog stvaralaštva Slovena, govore da to njegovo bavljenje problemima slovenskih književnosti, kulture i istorije nije bilo ni sistematsko ni zasnovano na naučnim osnovama, iako je bilo veliko po obimu.

«Lišen uglavnom mogućnosti, da se koristim istoriskim dokumentima, morao sam počinjati sa jedinim sredstvom koje sam imao — sa uspomenama. Što sam osetio i zapazio za vreme svoga boravka u raznim slovenskim zemljama, što sam zapamtio od mojih ranijih radova na njihovoj istoriji i literaturi, a naročito ono, što je u mene ušlo od duha koji sada oživljuje te narode — to sam delio sa svojim slušaocima. Kurs literature na Francuskom Koležu pre ima za cilj objašnjavanje rezultata do kojih je nauka došla nego produbljivanje pojedinosti. Među slušaocima Francuskog Koleža ima i takvih koji pojedinosti znaju isto tako dobro kao i profesor i koje nije moguće učiti kao studente. Moji slušaoci u znatnom broju bili su Sloveni. Sve te činjenice imale su velikog uticaja na spoljašnji oblik mojih predavanja.

Kadgod je trebalo da govorim svojim slušaocima, izlazio sam bez pripremljenog govora, a često čak i bez ikakve napisane beleške. Pokrenuti predmet često me je vodio do toga da sam se udubljivao u samu srž književnih i filozofskih problema u vezi sa njim i improvizujući izlagao sam rezultate svojih ranijih proučavanja, kao i svoja najdublja osećanja.»

Mickjevič nije bio književni istoričar onakvog tipa kakav je bio Šafarik u svojoj poznatoj Istoriji slovenskih jezika i književnosti (objavljenoj 1826 g.) koja je donosila uglavnom bio i bibliografske podatke i pretstavljala samo savesnu kompilaciju već postojećih istorija pojedinih slovenskih književnosti. Međutim, u poređenju sa tom suvoparnom knjigom, Mickjevič stoji mnogo više po svojoj smelosti shvatanja predmeta. Dajući široke slike kulturnog i književnog života slovenskih naroda u pojedinim epohama, ističući stalno vezu između književnosti i društveno-političkog života, trudeći se da protumači bitne osobine «duha» slovenskih naroda, Mickjevič je dao prvi pokušaj uporedne istorije slovenskih naroda i njenu sintezu. Ne ulazimo ovde u to koliko je ta sinteza bila tačna, mnoge od njegovih teza su davno oborene, neke nisu bile tačne ni onda kada ih je on sa katedre popularisao, ali izvesni njegovi sudovi ostali su i do danas. To su pre svega njegove primedbe o «Slovu o Igorevu vojevanju», o Mikolaju Reju, Janu Kohanovskom, Hrizostomu Pasku, Antonjiju Malčevskom, Aleksandru Puškinu, «Nebožanskoj komediji» Zigmunta Krasinjskog i, ono što nas ovde najviše interesuje, o našoj narodnoj poeziji.

Predajući slovenske književnosti Adam Mickjevič je, iako neposredno nije govorio o politici i aktuelnim problemima slovenskog sveta, uvek istupao kao pretstavnik poljskog naroda i naprednog Slovenstva. Na svoju katedru gledao je kao na važnu poziciju u borbi za društveno i političko oslobođenje slovenskih naroda. Od samog početka oštrica njegovih predavanja bila je uperena protiv carskog despotizma i nacionalnog ugnjetavanja slovenskih naroda u čijoj je dalekoj prošlosti tražio tradicije naprednosti i demokratizma. Smisao istorije slovenskih naroda bio je borba za napredak, a nosilac tih težnji bio je narod. Tako je, predajući srpsku narodnu poeziju, Mickjevič isticao da su Srbi sačuvali svoju nacionalnost baš zahvaljujući narodu. Od polovine 1841 g. Mickjevič sve više tone u misticizam, a jedine stranice njegovih predavanja o nama posvećene su Tragediji Obilić Sime Milutinovića-Sarajlije.

Počinjući svoja predavanja, veliki pesnik u jednom pismu svom prijatelju Juzefu Bohdanu Zaljeskom, pisanom 26 decembra 1840 g., kaže: «Svaka lekcija je kao bitka, bog jedini zna kako će uspeti. Stari vojnik Juzef zna možda najbolje moja osećanja u takvim prilikama...» A nekoliko dana po završetku svojih predavanja o našoj narodnoj poeziji Mickjevič, u pismu bratu Franćišeku od 23 marta 1841 g., piše o svojim predavanjima sledeće: «Treba pričati Francuzima o našim književnostima, o kojima oni ništa ne znaju, i truditi se da im ne bude dosadno, jer oni dolaze samo iz radoznalosti [na] Francuski Kolež, u kome držim svoja predavanja, visoka je škola samo za amatersku publiku. Učenika zapravo nema...» Sa svim onim što smo već ranije rekli, ovo je dovoljno da nam da osnovnu pretstavu o razlozima koji su naveli Mickjeviča da baš na onaj način, na koji je to učinio, postavi i razmatra problem naše narodne poezije.

Postoji verovatnoća da se Mickjevič mogao upoznati sa našom narodnom poezijom prilično rano, još u Litvi, ali pouzdani dokazi za to do danas još nisu nađeni. Međutim pravo, ozbiljnije interesovanje velikog pesnika za našu narodnu poeziju datira tek iz vremena njegovog boravka u izgnanstvu u Rusiji. Tamo, u krugu književnika oko Puškina, Mickjevič se prvi put ozbiljnije zainteresovao za naše narodne pesme. U razgovorima o njima nesumnjivo najviše mu je mogao dati veliki ruski pesnik, koji je u to vreme po svom poznavanju naše poezije bio daleko ispred velikog Poljaka. U Rusiji se Mickjevič upoznao i sa Merimeovom mistifikacijom i, ne sumnjajući u autentičnost tih pesama, čak je i preveo jednu od njih (Morlak u Veneciji). Razgovori dva velika slovenska pesnika o našoj narodnoj poeziji verovatno su vođeni u više navrata. Posle tih prvih obaveštenja, sledeća je Mickjevič mogao dobiti na početku svog emigrantskog puta, u Češkoj, Nemačkoj i Francuskoj, zemljama preko kojih je vodio put naše narodne poezije u njegovu zemlju. To je uglavnom sve što se zna o njegovom interesovanju za našu narodnu poeziju do 1840 g. Te godine, primivši katedru na Francuskom Koležu, pesnikovo interesovanje za srpsku narodnu pesmu, što je i sasvim razumljivo, naglo raste. Već krajem 1840 g. Mickjevič počinje da skuplja prevode i originale naših narodnih pesama, kao i rasprave o njima, i ubrzo, u njegovoj biblioteci se nalaze, Vukov rečnik i prva četiri toma narodnih pesama, Grimov prevod Vukove Male gramatike srpskog jezika, prevodi naših narodnih pesama Vojarove, Talfijeve, Bauringa i dr. Može se bez preterivanja reći da je Mickjevič, počinjući svoja predavanja o našoj narodnoj poeziji, uglavnom prilično dobro poznavao najvažniju literaturu o njoj. U svojim predavanjima on se u prvom redu služio originalom, ispomažući se nemačkim, a u manjoj meri i francuskim prevodom. Obraćajući pažnju prvenstveno sadržaju pesama, veliki pesnik je ponekad sam davao ili menjao naslove pesama. Govoreći o njima on je usvojio Vukovu podelu na epske i lirske, odn. junačke i ženske pesme, ali je u sredinu između njih stavio još i, kako ga je on nazvao, romansni ciklus i fantastične pesme.

Počinjući kraćim pregledom srpske istorije, Mickjevič je odmah prešao na Kosovski ciklus. Tom prilikom je prvi u istoriji proučavanja naših narodnih pesama pokušao da, slažući pesme po određenom redu, stvori neku epsku celinu, ističući pritom (nasuprot Fateru i Grimu) da kod Srba ne samo da nije nikad bilo pravog epa, nego da ga nije moglo ni biti. Po tom Mickjevičevom planu pokušali su kasnije da sastave Kosovsku epopeju Medo Pucić (na italijanskom jeziku), Francuz D’Avril (na francuskom) i najzad Stojan Novaković. Govoreći o Kosovskom ciklusu, Mickjevič prvi od svih koji su se bavili našom narodnom poezijom pravi poređenja između Homera i nje. On to ne čini na naučnoj osnovi i u svom pesničkom oduševljenju i zanosu ponekad u našoj narodnoj poeziji vidi u poređenju sa Ilijadom i Odisejom i sličnosti koje stvarno ne postoje. Dajući analizu skoro svih pesama Kosovskog ciklusa, Mickjevič kaže da je posle propasti srpske države u njima ponovo oživela njena istorija. Govoreći o srpskom jeziku, on ga ističe kao «najharmoničniji i najmuzikalniji od svih slovenskih dijalekata». Bila je to u ono vreme značajna podrška Vuku u njegovoj teškoj borbi za naš narodni jezik. Sve ostale junačke pesme Mickjevič stavlja u takozvani «romansni» ciklus, koji opeva junačka dela i doživljaje. Govoreći o Kraljeviću Marku, on ga upoređuje sa Arturom Bretonskim i daje niz veoma interesantnih tumačenja, a kao najvredniju pesmu iz tog ciklusa ističe Ženidbu Maksima Crnojevića. Analizujući je, on daje niz podataka iz istorije političkog i društvenog života Crnogoraca.

Svoja predavanja o našoj narodnoj poeziji veliki pesnik je završio analizom lirskih pesama. Za te pesme on kaže: «Nema ničega privlačnijeg od stila tih pesama, on nadvišava čak i pravilnost i izrazitost epskog stila. To je vrhunac savršenstva koji je mogao da dosegne slovenski stil.»

Na kraju Mickjevič daje svojim slušaocima obaveštenja o Vukovom skupljačkom radu, o teškoćama sa kojima se borio, kao i o prevodima srpske narodne poezije.

Niko ko se dotada bavio našom narodnom poezijom nije o njoj izrekao toliko pohvalnih sudova kao ovaj pesnik. Ti sudovi su često puta preterani, često su romantičarski obojeni i netačni, ali ih ima dosta i dubokih i tačnih koji su ostali do danas. U njegovom navođenju činjenica i njegovim koncepcijama ima mnogo netačnosti, ali kad se uzme u obzir da su njegova naučna sredstva bila vrlo ograničena, da je srpski jezik učio tek u toku samih svojih predavanja i da nije imao kome da se obraća za savet i stručnu pomoć, to što je on dao u svojim predavanjima označava značajan doprinos počecima slavistike.

Njegova predavanja slušana su s pažnjom i simpatijama. O njima se mnogo i govorilo i pisalo, prevođena su na nemački, talijanski, ruski i poljski jezik. Mnogi poznati francuski književnici toga vremena posećivali su ta predavanja. Ona su izazvala interes i kod nas, i već 1843 i 1844 g. Podunavka je donela početak njegovih predavanja o našoj narodnoj poeziji. Prevod je načinjen prema nemačkom izdanju, a prevodilac je bio verovatno Lazar Poštić. Taj isti deo preveo je, takođe s nemačkog, i objavio u Bačkoj vili za 1844 i 1845 g. i d-r Petar Jovanović. Godine 1845 preveo je i Todor Pavlović u Srbskom narodnom listu jedan odlomak iz njegovih predavanja, a 1848 g. jedan odlomak objavio je i Aleksandar Andrić u svom Zimzelenu. Veliki poljski pesnik bio je u to vreme i poznat i cenjen naročito među našim omladincima. Kolika je bila njegova popularnost i ugled u Srbiji u to vreme, svedoče pisma političkog agenta kneza Adama Čartoriskog u Srbiji Ludvika Zvjerkovskog-Lenoara. U pismu od 14 oktobra 1842 g. upućenom knezu Čartoriskom on piše: «Neka Ad. Mi nešto rekne (o Srbiji) i njegova javna predavanja takođe», a u pismu od 17 decembra on konkretizuje srpske želje: «Danas ima mnogo stvari da se radi i rade se. Tako sam zamoljen da Mickjevič propiše plan narodnog vaspitanja i što on rekne, to će se slušati i biti prilagođeno potrebama i mogućnostima izvođenja...» Nekoliko dana kasnije, u pismu od 24. XII, Lenoar dalje požuruje: «Tako ti boga, šalji što možeš od Mickjevičevog kursa, jer je to za Srbiju i za nas ovde (...) Plan vaspitanja sastavljen od bilo koga, ali potpisan od — Mickjeviča».

Mickjevičeva predavanja o srpskoj narodnoj poeziji u celini nisu do danas bila prevođena kod nas, a to smo mu dužni više od sto godina. U vreme kada se Vuk, sam i velik, borio da toj, u svojoj otadžbini od školovanih ljudi prezrenoj i preziranoj, poeziji obezbedi mesto koje joj pripada, u jednoj od najkulturnijih zemalja sveta, jedan od najvećih pesnika čovečanstva — Poljak Adam Mickjevič — založio je za tu poeziju i svoj autoritet i slavu i oduševljenje pesnika. Neka ovaj prevod izdat povodom stogodišnjice njegove smrti bude vraćanje jednog malog dela onog ogromnog duga koji mu mi Srbi još ni do danas nismo vratili.

Stojan Subotin

Napomena

Ova predavanja prevedena su sa najnovijeg poljskog prevoda Mickjevičevih predavanja (Wydanie Narodowe Dziel Adama Mickiewicza, tom VIII, Krakuw, 1952) L. Ploševskog, koji je ujedno i najpotpuniji i najbolji tekst, rekonstruisan na osnovu pesnikovih i stenografskih beležaka, kao i ranijih francuskih i poljskih izdanja kursa. U predgovoru su već pomenute izvesne mane i nedostaci Mickjevičevih predavanja, te ih ovde ne ističemo ponovo.

Prilikom prevođenja zadržavali smo u tekstu one izraze i naslove pesama koje je upotrebio sam pesnik, iako su u narodnim pesmama oni ponekad drukčiji. Pesme smo citirali po najnovijem izdanju Vukovih zbirki (Beograd, „Prosveta” 1953—54 g.), a na izvesnim mestima smo, kad se radilo o kraćim citatima, koje je, kako je poznato, Mickjevič navodio po pamćenju, ostavili onako kako je pesnik to rekao. Učinili smo to zato da bi stvorili što pravilniju i što tačniju pretstavu o pesnikovim predavanjima koja, i ovakva kakva su, sa svim svojim manama, imaju veliku vrednost, i da bi ostali verni pesnikovom tekstu.

S. S.

Predavanje XV

Gospodo!

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Zemlje obuhvaćene rimskom vlašću, pod opštim nazivom provincija Ilirije i Mezije, od pradavnih vremena bile su naseljene Slovenima. Najezda varvara često ih je potiskivala iz ravnice u brda i na mnogim mestima uništavala trag njihovog imena. Ipak, iako su bili pomešani sa došljacima i ugnjeteni od njih, često im je polazilo za rukom da zbace jaram. Tako su prvo između 637 i 640 godine Hrvati pobili svoje ugnjetače Avare, tako su kasnije Srbi izrasli u veliku silu posle pada bugarske moći.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Otprilike u to vreme došli su u podunavske predele Srbi i naselili se između Save i Dunava. Ipak vreme njihovog dolaska nije poznato. Čak je veoma moguće da je nekoliko slovenskih naseobina tamo postojalo od pradavnih vremena. Prvi pomen o Srbima, Slovenima, kao o nezavisnom narodu nalazi se kod istoričara Justinijanovog vremena. Učitelj cara Justinijana, Teofil, koji je napisao istoriju svoga vaspitanika, govori da je i sam car poreklom bio Sloven, što potvrđuje drevnost slovenskih naseobina u Grčkoj. Slavni car Justinijan rodio se u jednom gradu brdovite Makedonije, a otac mu se po Teofilu zvao Istok, hteo po tome piscu znači oriens; i doista, taj izraz i do danas ima to značenje kod Slovena. On sam se nazivao Upravda i svoje ime je preveo na latinski nazivajući se Justinijan. Imena njegove majke i sestre takođe su slovenska. Kasnije su carevi Vasilije i Mihailo takođe bili slovenskog porekla.

Srbi, čim su se smestili između Save i Dunava, došli su u dodir sa Grcima. Njima su upravljale starešine koje su nazivali županima. Grci su ipak uspeli da prošire svoju vlast nad tim županima. Oni su postavljali i velikog župana, kneza, koga su Srbi retko slušali. U 1120 godini (veliki) župan je Uroš koga smatraju za praoca slavne dinastije Nemanjića; posle toga vladara za velikog župana, uz pomoć istočnog cara, proglašen je neki Stevan Nemanja. On je imao tri sina od kojih je najstariji postao njegov naslednik. Mlađi, posvećen manastirskom životu i proslavljen kao apostol, episkop, pisac i širitelj prosvete u toj zemlji, poznat je pod imenom svetoga Save.

Posle ta dva Uroša dinastija se razdvaja na nekoliko grana i dalje sledi istorija borbi, vrlo slična istoriji zemalja slovenskog severa. Kneževi primaju razne religije, latinske ili grčke; ali u njima nema paganskih elemenata kao kod severnih Slovena. Oni traže potporu u Rimu i Carigradu. Ponekad čak kraljevi bivaju miropomazani prvo od pape, a kasnije i od patrijarha, da bi imali oba faktora moći. U toj istoriji vidimo same zločine: eno otac šalje u smrt sina, da bi ostao vladar; eno sin naređuje da se iskopaju oči rođenom ocu; brat ubija brata da bi sam ostao na vlasti. Jednom rečju, oni podržavaju političke običaje Carigrada i ta istorija je u neku ruku odraz istorije istočnog carstva. Takvi su građanski ratovi svaki čas razdirali Srbiju. Najzad u XIV veku Dušan Silni ujedinjuje pod svojim žezlom sve kneževine i postaje pokrovitelj Dubrovnika. On vlada Makedonijom, Ilirijom i Srbijom. Vodi rat sa grčkim carem i neko vreme misli da postane car, čak je bio uzeo naziv cara Grka i Tribala. Ali taj Dušan, oceubica, nije uspeo da obezbedi presto svojoj porodici; posle njegove smrti njegov maloletni sin bio je zbačen, a srpsko carstvo, koje je za kratko vreme zasjalo, uništili su Turci.

Istorija roda Nemanjića — počevši od Uroša, nesumnjivo velikog kralja, veoma nalik na kralja Kruka sa ostrva Rugije, pa sve do smrti poslednjeg potomka roda, maloletnog Uroša — čini poetski ciklus, koji opevaju svi srpski bardi. Zato se treba upoznati sa tom istorijom, a naročito sa srpsko-turskim odnosima i sa borbom Srba i Murata, predmetom srpske poezije.

Predavanje XVI

Gospodo!

Svi najinteresantniji događaji u istoriji podunavskih Slovena povezani su sa istorijom dinastije Nemanjića, jedine dinastije koja je sačuvala nezavisnost u toku XI, XII i XIII, sve do XIV veka. Jer bugarsko kraljevstvo propalo je već u početku HI veka. Mađari su u to vreme sačuvali svoju uralsku narodnost i nisu se pomešali sa Slovenima. Crnogorska plemena kao i primorski gradovi istina zaslužuju da budu posebno pomenuti, ali nisu imali velikog političkog uticaja. U to vreme jedino su srpski carevi pretstavljali Slovene u podunavskim zemljama.

Najmoćniji od tih careva, Stefan (Dušan), oceubica, bio je vaspitan u Carigradu. Njegova je namera bila da organizuje slovensku državu po ugledu na vizantisku. Trudio se da stvori hijerarhiju vlasti a na dvoru da uvede strogu etikeciju. Od zapada je primio neke institucije, naprimer viteške redove; tako je osnovao red svetoga Stefana. Vodio je brigu o trgovini primorskih gradova i dao velike privilegije gradu Dubrovniku. Najzad, uzeo je titulu cara Grka i Tribala i maštao o osvajanju Carigrada, ali nije mogao da ostvari sve svoje namere, jer je umro 1358 godine. Umirući ostavio je maloletnog sina i veliku državu, podeljenu na mnogo provincija, jer je svoje vojvode bio obdario titulama kraljeva. Dao im je pravo da nose skerletnu obuću, što je bio znak udeone vlasti. Vojvode, međutim, čim dobiše to pravo, nisu, kako su govorili, hteli da dozvole da ih izuju. Car nije mogao da ih natera na poslušnost. Najmoćniji od tih vojvoda bili su: gospodar makedonskih zemalja Jug, kralj Vukašin koji je upravljao severnim delom srpskog carstva, i knez Lazar, knez (Sirmijuma), kneževstva sada prisajedinjenog Ugarskom kraljevstvu. Ta tri vladara vodila su među sobom borbe i odrekla poslušnost carici-udovi, koja je živela u Vukašinovim posedima. Najzad Vukašin je ubio svog zakonitog vladara, Stefanovog sina. Na taj način 1366 godine ugasila se dinastija Nemanjića.

Za vreme tih nesuglasica Turci su prvi put stupili na evropsko tle. Vizantiski carevi, nemajući drugog načina da odbrane državu, pozivali su već odavna upomoć druge narode. Najpre su pozvali Srbe, a zatim i Bugare; na kraju su načinili ogromnu grešku pozivajući Turke i otvarajući im luke. Kao vlasnici tada jedine flote koja je postojala u Evropi, mogli su lako odbiti Turke, ali nisu predviđali opasnost, imali su pouzdanja u moć zidova Carigrada. Nije im išlo u glavu da bi varvari mogli osvojiti takav grad. Zar bi se konjaničke horde usudile da jurišaju na ogromni, savršeno utvrđeni grad koji je posedovao mnogobrojno stanovništvo i dobro izvežbanu vojsku. U tom pogubnom pouzdanju grčki carevi su predali Turcima ključeve carstva, a kasnije su morali da pozivaju upomoć Srbe. Srpske vođe, Jug, Lazar i Vukašin, dovele su silnu vojsku, ali Murat, veštiji i imajući bolju armiju, preprečio im je put nedaleko od Tenara i potukao ih skoro do nogu. Jug i Vukašin su poginuli na bojištu. Samo je Lazar ostao živ i kasnije je bio izabran za srpskog kneza, jer su srpski vladari u to vreme ostavili carsku titulu. Međutim, Murat se, uredivši svoje poslove u Aziji, posle osamnaest godina, ponovo iskrcao u Evropi i zatražio harač od Srba.

Car Lazar, razasla na sve strane poslanike s molbom za pomoć. Ugarski kralj, koji je bio u nekom sukobu sa Srbijom, ostao je pasivni posmatrač borbe. Poljska je bila suviše daleko i do toga, vremena nije istupala na pozornicu u tamošnjim krajevima; na njoj će se ona pojaviti tek dvadesetak godina kasnije. Najzad car Lazar, upućen na taj način na sopstvene snage, skupivši odrede Albanaca, Bugara i Srba prihvata boj. Ali među vojvode se beše uvukla nesloga. Dva careva zeta, Miloš i Vuk, najhrabriji i najmoćniji srpski velikaši, uzajamno su se mrzeli, još više podbadani od žena, koje se nisu trpele. Vuk zaslepljen mržnjom tajno se sporazumeo sa Turcima i spremao izdaju. Hteo je da okleveta svoga šotora, junačkog Miloša, optužujući ga da hoće da izda Srbe. Miloš, ogorčen kneževim prekorima, nije uopšte odgovarao, nego je u noći ostavio vojsku, uvukao se u turski logor i kad je bio pušten pred sultana zario je ovome nož u utrobu. Pobio je još mnogo Turaka, ali je najzad i sam bio isečen zajedno sa još dva prijatelja. Međutim njegovo uzvišeno junaštvo nije moglo da spase srpsku vojsku; prvo su se Miloševe čete, ne znajući uopšte njegove namere, poplašene i potištene glasovima o njegovoj tobožnjoj izdaji borile kolebljivo, a onda je Vuk u odlučnom trenutku povukao svoju vojsku. Lazar je, ostavši na taj način sam, posle dugog boja, kada je konj poginuo pod njim, pao u ruke Turcima i bio pogubljen.

Istoričari na razne načine pretstavljaju njegovu smrt; od svih hroničara najviše se u tom pogledu može verovati poljskom hroničaru, poznatom pod imenom Poljaka janičara, koji je kao janičar sigurno bio očevidac tih događaja. On priča da je sultan Bajazit, sin sultana Murata koga su Srbi ubili, naredio da se car Lazar dovede pred trup njegovog oca i brata, koji je takođe poginuo u bici, i zapitao ga groznim glasom: «Kako si smeo da se usudiš na to?» Lazar mu na to odvrati: «A kako ste se tvoj otac i ti smeli usuditi da napadnete na srpsko kraljevstvo.» Lazarev verni sluga, jedan od njegovih vojvoda, zarobljen kao i on, preklinjao ga je da u svojim odgovorima bude umereniji: «Care Lazare», — reče — «zar je tvoja glava kao vrbovo stablo? Zar misliš da će jednom otsečena, ponovo izrasti?» Ali Lazar je ostao nesavitljiv. Rekao je čak Bajazitu da bi ga, kad bi imao kod sebe ono što mu je nedostajalo, položio pored oca i brata. Sultan naredi da mu se otseče glava. Vojvoda kleče, raširi svoju odeću da u nju primi kraljevsku glavu i reče: «Zakleo sam se da će moja glava ležati pored glave moga gospodara.» I sagnuvši se, primi udar jatagana, posle kojega njegova glava pade kraj Lazareve.

Takva je bila smrt poslednjeg srpskog cara. Posle njegove smrti sultan Bajazit dao je u leno komadić srpskog kraljevstva Lazarevom sinu Stefanu, a nekoliko drugih kneževina izdajici Vuku Brankoviću i njegovim sinovima. Borba između dva roda od kojih je jedan stao na stranu Turaka, a drugi, Lazarev rod, pokušavao s vremena na vreme da izvojuje nezavisnost, trajala je još 150 godina. Srbi su sem toga morali da se mešaju u sukobe turskih vladara, a u strašnoj bici Turaka i Tatara kod Angore borili su se na strani onih prvih. Posle poraza turske vojske potpomagali su sultana Sulejmana u borbi protiv pretenzija njegovog brata.

Hrišćanski monarsi, mesto da iskoriste to slabljenje turske države i da joj zadaju odlučni udar, trudili su se samo da svaki za svoje dobro iskoristi političke događaje. Pomagali su čas Sulejmanu, čas Musi, čas drugim pretendentima, ne potrudivši se ni da pomisle na oslobođenje aziskih zemalja iz turskih ruku.

Poslednji pokušaj oslobođenja Srba učinjen je 1456 godine. Papa Silvestar poslao je čuvenog monaha Ivana Kapistrana da objavi krstaški rat protiv Turaka. Taj slavni muž prošao je Nemačku, Ugarsku i slovenske zemlje, preklinjući narode u ime boga da spasu hrišćanstvo. Ali mu je husitska sekta u Češkoj pravila smetnje; češki kralj ga je čak isterao iz svoje zemlje. Ivan Kapistran je skupio uz sebe samo šaku ugarskih, poljskih i čeških seljaka, sa kojima je otišao pod Beograd i odbacio turske čete. Ali to je bio jalov napor, bez ikakvog vidnog rezultata za stvar hršćanstva. Nekoliko godina kasnije Ivan Kapistran je umro; otada za Srbe nije bilo nikakve nade da će im se pomoći. Udovica poslednjeg srpskog despota poslala je poslanstvo papi, nudeći mu, u zamenu za zaštitu, svoju zemlju. Ali se narod, doznavši za tu odluku, podboden pravoslavnim sveštenstvom, pobunio. Ponavljao je reči grčkog patrijarha: «Bolje Turci nego katolici.» Srbi se pokoriše Turcima, Muhamed uđe u srpske zemlje. Uprkos uslovima pod kojima su se pokorili, on je popalio gradove i sela i odveo u Tursku 200.000 Srba, koji su pomrli od gladi i bede. Kraj se bio pretvorio u veliku pustinju; samo je mali deo zadržao naziv Srbije, ostali su dobili druga imena i bili pripojeni raznim turskim državama i posedima.

Kraljevi čija smo imena pobrojali, vođe čija dela smo pomenuli, nose različita imena kod Grka i Srba; ponekad je čak nemoguće pomiriti te dve razne priče. Narod hvata samo glavne crte karaktera svojih junaka, uzdiže ih i u njihovim ličnostima idealizuje narodna osećanja. Koja je od te dve slike istinitija, kad ih nije moguće pomiriti? Svaka od njih pretstavlja na svoj način jedan lik istine. Hroničar daje, može se reći, konture, u neku ruku crta istoriju, pesnik međutim daje toj istoriji boju i izrazitost. Strani istoričari, koji su povezivali srpske narodne pokrete sa opštom politikom, gubili su se u toj širokoj slici; suprotno tome, narodni pesnici izdvajajući, izlučujući istoriju toga naroda, sužavaju na neki način vidokrug, da bi ga mogli lakše obuhvatiti svojom maštom. Strani istoričari i hroničari bi se mogli uporediti sa geografom, koji na velikom prostoru zemlje crta tok glavnih reka i planine; a, narodni pesnici sa slikarom, koji slika pejsaže i omogućuje nam da savršeno upoznamo prirodu i vrstu zemlje.

Na taj način je, kada u Srbiji više nije bilo ni careva, ni političkih stranaka, ni knjiga, istorija ponovo oživela u poeziji. Hrišćanska religija počinje da prima mitološke crte. Pesnici uzimaju iz mitologije nekoliko divnih legendi o svecima, nekoliko legendi o čudima, prave neku vrstu pesničkog Olimpa. Istoriske ličnosti su takođe idealizovane; naprimer, poslednji Uroš, oceubica, car Stefan, čovek okrutan i pun pohlepe za vlašću, pretstavljen je u poeziji kao uzor veličine i snage. Ni pomena o njegovim porodičnim zločinima, kao što ni Homer ne spominje zločine Atrida, zločine Atreja i Tiestesa, ostavljajući to budućim piscima tragedija. Kralj Jug, u istoriji malo poznat, pojavljuje se u poeziji kao patrijarh okružen mnogobrojnom porodicom, kao drugi Ajmon, koji je takođe bio otac mnogih slavnih vitezova. Kralj Vukašin je veliki političar i veliki ratnik, neke vrste slovenski Ulis. Car Lazar je najsavršeniji vitez toga vremena, pravi junak. Njegov karakter bio je izraz želje da se do visine ideala podignu tadašnja hrišćanska osećanja. Po čistoti običaja, pobožnosti i snazi, on je nalik na, Gotfrida Bujonskog i Ludvika Svetog. Ali zato ništa manje nije Sloven koji voli gozbe, pesme i raskoš, i po toj sklonosti ka uživanjima pripada svome narodu. Sve je u njegovom životu neobično. Po pesnicima njegovo poreklo je tajanstveno; bio je, kako tvrde, kraljevski sin. Paž je na dvoru cara Stefana. Ženi se Milicom, ćerkom Juga, onog istog slavnog patrijarha, oca mnogih ratnika. Vojvoda mu daje kćer, jer je u knjigama pročitao pretskazanje da će Lazar postati car. Lazara kasnije poštuju kao mučenika za narodnu stvar. Pesnici ne znaju ništa o njegovom zarobljavanju od strane Turaka. I dalje veruju da je pao na bojištu i pričaju čuda o njegovim viteškim podvizima.

Posle tog prvog ciklusa epske poezije počinje ciklus romansne poezije. Tu su dela pojedinaca, ratnika, koji nemaju nikakvih ideala, nikakve nacionalne ideje. To su vitezi poturice, otpadnici, avanturisti, ali još uvek povezani sa Lazarevom dinastijom.

[Ženidba kneza Lazara, Vuk II, 32 - prim. red.]

(Kralj Jug ima devet sinova, koji učestvuju u svim bitkama).

Veliku promenu u srpskoj poeziji napravilo je mešanje mitologije i hrišćanske religije. Govorio sam o naporima da se suzi sfera religioznih pojmova, da se ovi učine uhvatljivi i opipljivi. Kao primer navodim kratku legendu o savetovanju svetaca. Sveci prema srpskoj poeziji imaju mnogo sličnosti sa grčkim bogovima i ispitivanje ove poezije sa te tačke moglo bi doprineti rasvetljavanju mnogih važnih problema iz pesničke istorije Grka. Naprimer, vladalo je mišljenje da je mitologija počela sa Homerom, da su pesnici stvorili grčku mitologiju. Međutim i u najstarijim grčkim pesmama nalazimo verske pojmove razvijene do najvišeg stepena, vidimo sistem religije izgrađeniji i puniji nego u pesnika Homerove epohe. Ko bi hteo ugledajući se na taj primer da sastavi istoriju hrišćanstva na osnovu srpske poezije? Koliko bi siromašno izgledalo hrišćanstvo, kako su sve pretstave tamo besmislene, a ponekad i smešne! Pa ipak sve te pretstave uzete su iz hrišćanske religije. Samo što je posle uništenja svake civilizacije u Srbiji jedino narod, koji je sačuvao nekoliko nepotpunih predanja, činio napore da ih sjedini, međusobno poveže. Najverovatnije je da su se pesnici Homerove epohe našli u takvom istom položaju prema svojim prethodnicima, pesnicima epohe Orfeja i Muzaja.

Legenda kaju ću vam pročitati, priča o savetovanju između svetaca-zaštitnika o dužnostima koje su im poverene, ili — kako se pesnik izražava — o blagoslovima koje oni imaju da razdaju. Uto im prilazi Bogorodica i priča im o nesrećama koje su se sručile na daleku zemlju, koju pesnik zove Indijom, to znači na veoma daleku zemlju.

Najzad, su došle nesreće, suša, zaraza. Indusi su se vratili u krilo vere i dobili oproštaj svetaca i blagoslove. Pesnik završava molitvom bogu, da se te nesreće ne ponove ni u Indiji niti igde drugde.

Ta legenda se po svojoj kompoziciji, po svojoj formi, veoma približava formi koju su bili usvojili pesnici Homerove epohe; ona je naskroz epska. Ako je izgledalo da oda, lirska poezija, gospodari u Skandinavaca, ako je novu lirsku poeziju, ovaj uzlet na nepoznatom, u predele mašte, kako izgleda, stvorilo germansko pleme, nova epska poezija je pre svega slovenska. Ona može da ponikne samo u narodu koji je imao svoju državu, koji odigravši veliku ulogu prestaje da postoji ili kome je ostala samo uspomena, samo priča. Kod srpskih pesnika nalazimo onu uzvišenu nepristrasnost, kojoj se divimo kod Homera, pa čak i neku vrstu verske nepristrasnosti, i pored njihove vernosti narodnim pojmovima.

Interesantna stvar je uporediti sve ono što znamo o načinu na koji je ta poezija postala u narodu, sa tradicijom o pesnicima Homerove epohe. Srpske poeme se uopšte uzevši sastoje od raznih odlomaka, od pričanja o delima, događajima, koji nisu međusobno povezani, ali se tiču jednog glavnog događaja. U tim pričanjima se uvek ponavljaju neki stihovi, neki uobičajeni izrazi, usvojeni od celog naroda, koje svako zna napamet i svuda ih upliće. Ponavljajući ova pričanja narod dodaje još strofe koje je sam izmislio, druge ispušta i na taj način celu tu poeziju stalno menja. Danas, dakle, nije moguće razlikovati šta je u tim pesmama prvobitna tvorevina, a šta je dodato kasnije. Tad neprestani rad je pročišćavao pričanja, odbacivao iz njih ono što je moglo izgledati neprirodno, što je bilo suviše individualno. Ustvari, to je jedna poezija slobodna od manira, od formula. U Grka je poezija pesnika Homerove epohe imala tu osobinu koja se kod savremenih naroda nalazi u srpskoj poeziji. Najveća dela koja su plod individualnog genija, uvek nose na sebi njegov pečat i često se izrođavaju u ono što nazivamo manirom. Srpska poezija, zadržavajući bitni sadržaj pričanja, a menjajući stalno formu, istovremeno je i drevna i mlada, jer ju je pevao ceo narod, recitovali su je rapsodi, i na taj način je živela životom naroda.

Pesnici koji pevaju i sastavljaju te pesme kod Srba su slepci; čudna stvar da i u tom pogledu srpski rapsodi imaju sličnosti sa pesnicima Homerove epohe. Čak i izraz slepac u ravničarskim delovima Srbije označava pevača. To su dva izraza istog značenja. Ti slepi prosjaci idu od sela do sela, zastaju pred svakom kućom i skoro uvek tu otpevaju poneku poemu. Oni su prosjaci kao i Homer. Ali Srbi ne vezuju za reč prosjak današnju pretstavu. Prosjaci kod slovenskih naroda, a naročito kod Srba, nisu ponižavani ili prezirani; oni čitaju molitve i pevaju pesme, i uživaju poštovanje.

Glavno gnezdo pesničkog stvaralaštva Srba bili su brdski krajevi: Crna Gora, Bosna, Hercegovina, Tamo je ponikla junačka poezija, koju su posle ponavljala ravničarska plemena, ponavljajući na svom dijalektu iste strofe i menjajući samo poneke izraze. Ali u ravnicama velika poezija je suzila svoj domen; tamo ređe pevaju junačke rapsodije, više vole ženske pesme, basne, priče o razbojnicima, o duhovima i priviđenjima.

Te pesme su prvi put privukle na sebe pažnju stranaca početkom ovoga veka; skupio ih je i objavio Vuk Karadžić. Vuk sa velikom prostodušnošću priča da se potrudio da skupi ta dela; prosjaci, naime, nisu hteli da pevaju pred čovekom koji se ponašao kao stranac. Taj naučnik priča da oni prosjaci koji imaju lep glas ne vode računa o poetskom sadržaju, i da više vole da se razmeću svojim talentom, ponavljajući, muzikalnije strofe. Ali najbolji pevači su oni koji stihove samo govore, prateći se na guslama, instrumentu oskudna zvuka sa jednom jedinom strunom.

Vuk priča da je za vreme svojih putovanja po planinama sreo jednog neobičnog čoveka, Tešana Podrugovića, koji je znao skoro sve pesme toga kraja i izdiktirao mu najveći deo njegovih zbirki. Taj dostojan poštovanja čovek bio je ranije putujući trgovac. Na nesreću ubio je Turčina. Tada je postao hajduk; dugo vremena je živeo u gori i zahvaljujući tome imao je prilike da nauči razne pesme. Po njegovom kazivanju u pero Vuk je zapisao značajne srpske pesme, kojima ćemo se pozabaviti u daljem toku predavanja.

Predavanje XVII

Gospodo!

Ako hoćemo po redu da složimo odlomke srpskih pesama koji čine slovensku epopeju, treba da počnemo od pobožne legende o osnivanju crkve Ravanice. U toj legendi car Lazar, onaj paž koji se oženio kneginjicom i postao srpski car, pokazuje se na vrhuncu slave i moći. On u svom zamku slavi krsno ime, svečani praznik svih Slovena. Oko sebe sakuplja gospodu iz cele zemlje. Na gozbi se pojavljuje njegova žena, carica Milica, najlepša žena svoga vremena, u raskošnoj odeći, koju pesnik podrobno opisuje počevši od krune i završavajući na cipelama. Carica skreće mužu pažnju da su svi njegovi prethodnici, svi preci iz dinastije Nemanjića ostavili u zemlji dostojne spomenike, da su podizali manastire. Ona počinje da priča istoriju svih tih zadužbina. To je važan deo za slovensku istoriju, isto kao i izvesne pojedinosti o osnivanju gradova, koje se nalaze u Ilijadi, a koje su kasnije toliko puta ponavljane od grčkih istoričara. Car Lazar se divi mudrosti te primedbe i u nastupu oduševljenja obećava da će sagraditi crkvu koja će veličinom i raskošju nadvisiti sve slovenske građevine. Temelje će udariti od olova, zidove će sagraditi od srebrnih ploča, a krov će pokriti biserom i dragim kamenjem.

Ali Miloš Obilić, slavni vitez (onaj isti Miloš koji će kasnije ubiti sultana Murata) gleda u carostavne knjige, u one knjige koje u srpskoj poeziji imaju ulogu sličnu onoj koju u grčkoj imaju Kalhas-knjige, u kojima je tražen savet u svim prilikama, uoči svih velikih važnih događaja. I evo, Miloš u knjigama vidi svedočanstvo da dolaze poslednja vremena, da se približava kraj društva, srpskog kraljevstva, da će Turci zavladati zemljom i da u svojoj pohlepnosti najviše traže zlato, srebro i dragulje. Zato je bolje podići crkvu na granitu, sagraditi je od cigala i pokriti crepom; na taj način će ona preživeti tursko gospodstvo. To proročanstvo se ispunilo, jer manastir Ravanica, toliko slavan u srpskoj poeziji, postoji, kažu, i danas.

Posle ovog prvog odlomka koji izražava bolni predosećaj budućnosti, poraza koji dolazi, može se navesti drugi u kome sultan Murat već dolazi u Srbiju sa vojskom i šalje poziv caru Lazaru.

Zatim dolazi sadržaj pisma:

Nigde možda hrišćanska ideja, koja počinje novi niz dela, nije bila izražena tako jasno, tako izrazito kao u ovom slovenskom delu. Poznato je da su kod starih naroda junaci uvek bili srećni ljudi ili ljubimci bogova, dok, naprotiv po Homeru, bogovi mrze nesrećne ljude; nesreća je dokaz da su na sebe navukli njihovu nemilost. To shvatanje čini temelj grčke epopeje. Epopeja se uvek završava tamo gde počinju nesreće junaka. Kod hrišćanskih pesnika, minezengera i trubadura, čija je poezija u moralnom pogledu viša, a u književnom savršenija od slovenskog pesništva, osnovna hrišćanska ideja, rehabilitacija nesreća, ne javlja se tako jasno. Ti pesnici, naročito pesnici-literati, pišu pod uticajem starih, ponekad samih Grka, a često upravljajući se tradicijama koje su sa severa doneli germanski narodi. Ideja potpunog žrtvovanja svojstvena je srpskoj epopeji, koja je u suštini samo istorija velikih nesreća, velikih poraza. Trijumf je na nebesima, a na zemlji pesnik zahteva samo slavu za svoga junaka. Nasuprot tome, kult sile javlja se često kod novijih pesnika, među ljudima koji su podlegli paganstvu. Taj kult uspeha završava njihovu istoriju, kao što je slično tome počinjao istoriju davnih naroda.

Posle poziva dobijenog od sultana, car sa svojim ratnicima, priređuje gozbu; jer gozbom se počinju i završavaju svi događaji. Uopšte sve slovenske poeme sadrže opis gozbe pred bitku. Dva suparnika, Miloš i Vuk Branković već su se posvađali. Vuk priprema izdaju, kleveta svoga rivala, da bi ga upropastio u carevim očima; optužuje ga da priprema izdaju cara. Lazar se drži veoma dostojanstveno; na gozbi prvo napija u zdravlje Miloša, najhrabrijeg ratnika, i daje mu dokaz svoga poverenja. Evo tog dela priče.

Miloš odgovara na to da će sutradan, na Kosovu Polju, videti dokaz njegove vernosti i da će se moći presuditi između njega i Vuka Brankovića.

U trećem odlomku, taj ratnik, junak Miloš, sa dva druga, od kojih je jedan bio spomenut kao najlepši, a drugi kao najviši i najsnažniji, prilaze turskom taboru. Miloš pita svoje pobratime šta misle o njegovoj nameri da ubije sultana. Srbi, Sloveni uopšte, nazivaju drugove po oružju pobratimima. Postoji čak i institucija viteškog pobratimstva, o kojoj ćemo kasnije govoriti.

Ovde mi pada na um jedno homerovsko poređenje, izraz veoma nalik na ovaj ovde: onaj kada Agamemnon, govoreći grčkim vođama, kaže da bi ih zagrejao za boj, da su Grci tako mnogobrojni da kada bi jedan Trojanac hteo da sipa vino desetorici Grka, za mnoge desetine ne bi bilo peharnika. To je manje više isti način označavanja nebrojene vojske.

Tada ga Miloš zaklinje, neka ne ponavlja sve to caru, da ga ne bi poplašio, da ne bi oduzeo hrabrost i moral hrišćanskoj vojsci.

Bitka se opisuje i opeva u nekoliko odlomaka, koji se međusobno razlikuju. Ima mnogo raznih priča o smrti Juga i njegovih devet sinova, pa čak i o carevoj smrti. Iz istorije je poznato da je Jug sa svojim sinovima poginuo petnaest godina pre bitke na Kosovu Polju. Ipak, pesma ga pretstavlja kao živog za vreme bitke. Najlepši opis bitke nalazi se u odlomku (Car Lazar i carica Milica). Prvo je opisan odlazak u boj.

Kraljica izvršuje zapovesti; izlazi iz grada i staje kraj kapije. Vidi vojsku koja prolazi u gore opisanom poretku.

Za Boškom nailazi Jug i njegovi ostali sinovi. Carica redom zadržava svu braću, ali nijedan od njih neće da ostane. Nailazi najzad najmlađi od njih, koji još nije dorastao za boj. On vodi kneževske bojne konje. Ni ovaj isto tako neće da ostane i brzo projahuje kroz kapiju.

Ali čak i ovaj sluga, pošto je odveo caricu, pojahuje konja i odlazi na bojište, a u zamku ne ostaje ni jedan sluga.

Kažu da je malo Turaka ostalo živih na bojištu; ali i da su svi hrišćani izginuli ili zadobili rane.

Mnogo ima sličnosti između tog pričanja i Ilijade. Sećate li se, gospodo, kako posle napada Trojanaca na grčki tabor, Atiloh dolazi isto tako ranjen, a Patroklo se brine da ga umije i okrepi vinom, i tek posle toga ispituje ga o grčkim gubicima? Takve iste sličnosti našle bi se i u karakterima junaka.

Pošto je Homerova poezija svima poznata, suvišno bi bilo raspričati se ovde o običajima i navikama ljudi herojskog doba. To doba je svuda slično. Slovenski su junaci, isto kao i Homerovi, ljudi prosti, lako planu, strasni su, iznad svega cene rat. Junaštvo smatraju za najvišu vrlinu, poštuju religiju, uživaju u obilju i raskoši, lako čine nasilja, ali nisu divlji. Rat za njih nije, kao za američka plemena, lov na ljude. Ti junaci čuvaju izvesna prava naroda. Poštuju zakletvu, drže reč, bore se samo časnim oružjem. Njihov karakter je još više podigao uticaj hrišćanstva. Okrutna osvetoljubivost Grka, nasilja Trojanaca ne susreću se više u srpskoj poeziji, u njoj ima više čovečnosti. Zarobljenici se pošteđuju, nema izrugivanja nad trupom pobeđenog neprijatelja.

U toj herojskoj eposi Slovena žena je još zatvorena u kući. Retko istupa na pozornicu; skoro nikada ne dela u političkoj ulozi, niti kao samostalna, nezavisna osoba. Ima istočnjačke navike i običaje; odatle potiče ona skromnost, bojažljivost žena, koju takođe nalazimo i u pesmama zvanim ženskim. Ali junak okružava ženu poštovanjem, kao drugaricu, kao majku svoju, ili svoje dece; u srpskoj poeziji nema primera prezira prema ženama, kakav često susrećemo u pesničkim delima uglađenijih i pokvarenijih društava. Uopšte, u tom periodu, pod kraj XIV veka, kada u Evropi izumire viteško pesništvo, i počinje roman, žena se javlja samo kao telesna lepota, privlači samo svojim strastima. Međutim, tipovi žena u staroj poeziji su raznolikiji, a više no igde u srpskoj poeziji, gde žena više nije robinja, iako je još ne okružuje ona svetost, koju joj je priznavalo germansko pleme, niti ona sjajna kruna, kojom je katolička poezija najzad ovenčala ideal žene.

Pred kraj poeme o bici na Kosovu Polju javlja se na razbojištu žena, mlada devojka, koja traži telo poznatog ratnika. Taj odlomak daće nam pretstavu na koji način Sloveni pokazuju ženu u svojim pesmama, u svojoj epopeji.

(Bilo je to sutradan posle bitke)

«I otišao je, a ja ga sada tražim na bojištu.» Drugi vojvoda joj je dao kopču, a treći prsten, obećavajući joj da će je uzeti za ženu ako se vrati iz rata. Devojka traži ta tri ratnika. Vitez joj umirući govori:

Ta kratka pesma završava u neku ruku junački ciklus koji se sastoji od nekoliko odlomaka. Ritam tih poema je veoma prost: svaki stih se sastoji od pet troheja, od pet dvosložnih stopa, cezura pada iza druge stope. Ta prostota čini delo te vrste vrlo lakim; možda je to baš ona pogodovala njihovom stvaranju u Srbiji, dok u drugim slovenskim plemenima, gde je metar veoma težak, narod više voli da priča u prozi. Ali ta prostota istovremeno je smetala usavršavanju poezije: jer ako je metar bio suviše podređen muzici, stih je padao u jednoličnost, nije bilo uslova za stvaranje većeg dela, nije bilo elemenata koji bi ga učinili raznovrsnijim.

Proučavajući grčki heksametar vidimo da se on takođe sastoji iz dva stiha podeljena cezurom, koji su se kasnije složili u heksametar; ta promena se verovatno izvršila u vreme kad poezija još nije bila pevana uz pratnju muzike, kada su je počeli recitovati. U slovenskih naroda, naprotiv, poezija se do današnjeg dana nalazi pod vlašću muzike, odatle neke lirske formule, kao što je ponavljanje istih izraza, započinjanje strofa na isti način; sve to oduzimalo je slobodu srpskom ritmu.

Srpski dijalekat je od svih slovenskih dijalekata najharmoničniji, najmuzikalniji. On blaži, umekšava suglasnike, on je kao neki italijanski jezik Slovena.

Zapaženo je — i sami smo to zapazili — da suglasnici čine skelet, telo govora, samoglasnici njegov duh. Svi slovenski dijalekti nalik su jedan na drugi u pogledu suglasnika, svi izrazi sastoje se iz istih suglasnika u raznim kombinacijama. U srpskom dijalektu je veoma razvijen suglasnički sistem, dok je samoglasnički siromašan. Samoglasnički je u poređenju sa drugim slovenskim narodima savršeniji u poljskom i češkom jeziku, koji imaju veliki broj samoglasnika, a sem toga nosne samoglasnike.

Pa kako se to dešava da i pored svih tih osobina, to znači pored ljubavi naroda prema poeziji i skoro urođenog talenta za pevanje, i pored velike narodne tradicije, i pored veoma lepog i veoma poetičnog jezika, nije nikome uspelo da stvori potpunu srpsku epopeju? Zašto do danas nisu složeni ti delovi i nije od njih napravljena organska celina?

Neki naučnici se nadaju da će se to desiti, pa čak i naučnici stranci, kao Fater i Grim, očekuju slovensku epsku poemu. Međutim, razmislivši o istoriji pismenosti toga kraja, može se s razlogom posumnjati da se takvo delo ikada može pojaviti. Narod dotada nije uspeo da ga stvori, učenici pesnici verovatno neće biti srećniji u tome.

Već smo govorili da toj poeziji pre svega nedostaje mitologije, koje kod Slovena nikada nije ni bilo. Kasnije su ti narodi primili hrišćanstvo i od njegovih nepovezanih pretstava stvorili nešto kao neku mitologiju, pomalo nalik na grčku. Ali ta mitologija nije mogla da se razvije. Kod Grka, u Homerovo vreme, stara religija je bila zatvorena u hramove, sa sveštenicima, a narod je javno ispovedao paganstvo. Paganstvo je čak bilo spoljna strana religije. Učeni ljudi, umetnici, radili su na formiranju mitoloških pretstava u narodu, na naučnom i umetničkom razvitku sistema. Pa ni pevači Homerovih pesama u najlepšoj, Pizistratovoj eposi, kada su se počeli skupljati ujedno odlomci epopeje, nisu više bili prosjaci, to su bili umetnici, ljudi više vrednosti, duhovni i umetnički predvodnici društva.

Takvi ljudi se nisu mogli roditi među Srbima. Hrišćanska mitologija, koju su Srbi uveli mesto grčkog Olimpa, mogla je biti primljena samo u narodu. Jer s jedne strane hrišćanska religija koja je vladala među susednim narodima koji su je razvijali putem nauke i umetnosti, nije mogla da se pomiri sa grubim pojmovima srpskih pesnika, a s druge strane uticaj islama uništavao je tu poeziju, a pretstave prostog naroda postajale su sve prostačkije. Na tad način mitologija, natprirodnost — osnova, koren svake epske poeme — bila je u samom početku uništena kod Slovena.

I sam srpski jezik doživeo je mnoge promene primivši u sebe mnogo turskih izraza. Susedstvo uralskih naroda odavna je već unelo nered u slovenski jezik. Zapaženo je ipak da taj jezik prima samo imenice, ako pozajmljuje strane izraze, nikada ne uzima slovesa, glagole. To ,je veoma važno zapažanje, jer davni, puni jezik vodi poreklo od glagola; to je osnovni, može se reći, božanski deo jezika. Imenice, međutim, čine njegovu osnovu, njegov materijalni deo. Postoje jezici koji preuzimaju strane glagole i gube se. Takav je, naprimer, bio bretonski jezik na britanskim ostrvima, koji je primio duhovni deo jezika normanskog naroda i postajući sve kristalniji, izgubio duhovni elemenat, elemenat koji se može nazvati božjim.

Slična stvar je bila i sa mnogim keltskim jezicima. Na takvom jeziku nije moguće izraziti mnogo pojmova, mnogo uzvišenih osećanja, kao što je nemoguće dletom istaći boju i osvetljena i osenčena mesta. Zato na keltske jezike nikada neće biti moguće prevesti neke odlomke istočne poezije, pa čak ni mnogobrojna germanska dela. Slovenski jezik, iako je iz stranih jezika uzeo mnogo imenica, ostavlja ih nepromenjene, ne prima ih u svoju unutrašnju strukturu, i nikada od njih ne pravi glagole, tako da zadržava neiskvaren svoj osnovni elemenat: glagol, koji čini njegovu osnovu.

Sa svim tim Sloveni, kao ni svi drugi narodi, verovatno neće biti kadri da stvore drugu Ilijadu ili Odiseju. Pesme o kojima smo maločas govorili slične su odlomcima koji kod Grka prethode Homerovoj eposi. I one su postale na isti način: njihovo ispitivanje daje nam mnogo, čak i za objašnjenje istorije grčke literature. Ipak ne treba se zavaravati mišlju da se te poeme mogu porediti sa ogromnim i divnim grčkim delima ili da se od njih može sastaviti isto tako velika celina.

Posle propasti srpske nezavisnosti i pred kraj junačkog ciklusa, počinje drugi ciklus, koji se može nazvati romansnim. Narodni događaji nisu više glavni predmet poeme, narodni ideali vezuju se uz neku ličnost koja na taj način postaje pretstavnica epohe. Između ličnosti junačkog ciklusa izabran je neki Marko, srpski kraljević, i njemu su pripisana sva sjajna dela srpskih ratnika. On je junak svih borbi, pretstavlja ceo srpski narod; po tome je nalik na bretonskog kralja Artura, koji je takođe predmet ciklusa viteške poezije, i koji po narodnom verovanju i danas živi i dela. Tako je i Marko, sin kralja Vukašina, prema narodnoj poeziji, u izvesnoj meri bio besmrtan. Živeo je duge vekove, vojevao je po celoj Evropi, u Srbiji i u zemljama Latina, to jest na zapadu; verovano je da nije umro, da je otišao u brda očajan zbog pronalaska baruta i vatrenog oružja, koji su učinili kraj nekadašnjem junaštvu.

Poeme koje opevaju sjajna dela Kraljevića Marka čine romansni ciklus; posle njega sledi pesnički ciklus u kome se priča o doživljajima pojedinaca, događajima iz domaćeg života.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Predavanje XVIII

Utorak, 2 marta 1841

Gospodo!

Dali smo sliku života i poezije Srba sve do bitke na Kosovu Polju, koja je konačno rešila sudbinu slovenskih zemalja u Podunavlju. Uzrok propasti podunavskih Slovena poezija vidi čas u izdaji nekih vođa, čas u lukavosti i velikoj nadmoći Turaka. Ali pravi uzroci poraza i ropstva Slovena još uvek su duboko sakriveni u prošlosti. Do političkog uništavanja njihove države doveo je upravo naročiti društveni poredak tih naroda, nedostatak jedinstva i geografski položaj između Turske, Grčke i zapadnih država. Ta istina sada počinje da izlazi na videlo.

Još u istoriji srednjeg veka i istočnog carstva nailazi se na mnoga tamna pitanja; postoje pokušaji da se ona rasvetle uz pomoć slovenskih spomenika. Štaviše, istorija Turske može se razumeti samo na taj način. U poslednje vreme, kad je istočno pitanje pokrenulo duhove, pisci raznih zemalja i mnogobrojni francuski pisci trudili su se da pažnju Evrope obrate na istoriju Slovena, dokazujući da istočno pitanje nije tursko ili arapsko pitanje, već hrišćansko, a pre svega slovensko, i da je nemoguće išta reći o budućnosti muslimanskih zemalja, ne upoznavši se prvo sa prošlošću Slovena.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Takvo stanje stvari, takav položaj Slovena, koji gaje mržnju prema Grcima, strah od Latina, a nalaze se pod turskim jarmom, pokazano je i prikazano u istoriji legendarne ličnosti Marka, sina kralja Vukašina, o kome smo nedavno govorili.

Po istoriji taj Marko se poturčio, stvarno je prišao Turcima i poginuo u borbi protiv hrišćana. Dakle on je i junak Slovena muslimana: to je istorija poturčenih slovenskih krajeva. Marko ne trpi Turke isto tako kao što danas Albanci, Bosanci, turski Sloveni, koji iako ispovedaju Koran, mrze Turke i zbog najmanjeg povoda bune se protiv sultana.

Marko je drzak, izaziva sultana, ubija vezira. To je istovremeno i istorija janičara. Pesma priča kako je jednom prilikom, loveći zajedno sa Turcima, video da je vezir udario njegovog sokola i zaplakao zbog svoje usamljenosti među neprijateljima; počeo je da jadikuje nad sudbinom Srba, a onda je mašivši se oružja ubio vezira. Sultan, mesto da se naljuti, dade mu pregršt novca i reče:

Bila je to uobičajena politika sultana prema janičarima; izbegavali su njihovo nezadovoljstvo i dozvoljavali im da nekažnjeno ubijaju vođe, vezire. Marko je putovao i po istočnim zemljama, vojevao u Egiptu. To je opet istorija mameluka, među kojima je bilo mnogo Slovena, to je istorija slovenskih vojski slatih u Malu Aziju.

Kraj tog junaka je neprirodan, pesnički; ali u njemu se mogao sagledati odnos prema istoriji: on objašnjava položaj i budućnost slovenskih naroda. Prema poeziji Marko je živeo tri stotine godina. Znači umro je otprilike negde na početku XVIII veka, baš u vreme kada su podunavski narodi bili izgubili poslednje ostatke nezavisnosti, kada je čak i titula srpskog despota bila ukinuta.

Prema poeziji toga junaka nisu ubili Turci. Udarac mu je zadala ruka boga, koga Srbi nazivaju «starim ubicom ratnika». Jahao je, kako pesnik priča, kroz goru, i odjednom je natprirodno biće, čarobnica, rusalka, vila, viknula sa vrha planine da je došao čas da se rastane od konja. Marko razljućen prebacuje vili da laže: projahao je kroz toliko zemalja i preko toliko reka na svom konju i ne misli da se rastaje s njim. Vila mu odgovara da pogleda u reku i da se ogleda u vodi, pa će saznati svoju sudbinu. Marko se približava izvoru i vidi u vodi svoju budućnost, spoznaje da mu je vreme da umre. Ubija konja da ne bi pao u ruke Turcima, sablju lomi na paramparčad, a topuz baca u more i piše testament. Od tri kese zlata, koje je uvek sa sobom nosio, jednu zapisuje onome ko ga sahrani, drugu crkvi i popovima, treću slepcima-pesnicima; onim srpskim rapsodima, što idu po selima i opevaju dela predaka. Marko im poručuje da nikad ne zaborave na njega. Napisavši testament leže i umire u brdima.

Neka predanja govore da Marko i danas živi i da će se jednoga dana pojaviti. Srpski narod se skoro na takav isti način ugasio, ili tačnije, sklonio u brda. Kada je srpska država propala u ravnicama, nezavisna plemena Crnogoraca i nekoliko okruga kraj mora jedini su sačuvali istoriske i pesničke tradicije slovenskog naroda. Druga poezija, sasvim različita od ove o kojoj smo govorili, počinje posle epohe ratova koje su Sloveni vodili protiv Turaka; to su romani, priče o doživljajima nekoliko slavnijih osoba, o njihovim delima, ljubavima, o njihovom junaštvu. Najlepša poema koja postoji u srpskom jeziku, pripada toj vrsti književnih plodova; ona je ujedno i najduža. Sastoji se od 1200 ili 1300 stihova, koje slepci pevaju napamet, ne izostavljajući ni jedne strofe. Dakle ima obim jednog pevanja Ilijade. Pošto u delu te vrste nije bila potrebna natprirodnost kao u epopeji, talent nije morao primeniti svu količinu svojih sredstava, jer tamo nije bio pretstavljen ceo svet kao u epopeji, već samo njegov deo. Zato su Srbi u toj vrsti postigli puno savršenstvo. Sigurno ni u jednoj književnosti se ne može naći kratka poema tako obrađena, tako dobro složena u svim pojedinostima i dovršena, kao poema o ženidbi Maksima Crnojevića.

Bosanski vođ Ivan, koji je po ženskoj liniji vodio poreklo od srpskih careva, potisnut od Turaka sklonio se u crnogorska brda. Poema opeva ženidbu Ivanovog sina i vojni sukob koji je odatle potekao.

Da bi se ipak razumele sve pojedinosti poeme, iz koje ću vam sa vašom dozvolom, gospodo, pročitati neke odlomke, moram reći nekoliko reči o domaćim običajima stanovnika Crne Gore, jer je poema iz tog kraja, a Crna Gora i Crnogorci su kasnije u slovenskoj politici i literaturi zauzeli Srbijino mesto.

Taj kraj, po svom položaju tako blizak (prosvećenoj) Evropi, veoma malo je poznat, bar širem krugu ljudi. Svi podunavski Sloveni su tako malo poznati, da je de Prat, član diplomatskog tela, u delu o Grčkoj i Turskoj grčku granicu pomakao čak do Dunava, zaboravljajući da između Dunava i Grčke živi slovensko stanovništvo, mnogo brojnije nego svi Grci uzeti zajedno. Jedan drugi pisac, koji je putovao po Crnoj Gori, francuski pukovnik Vijala, koji je pre dvadesetak godina objavio delo Živopisno putovanje po Crnoj Gori, priča da Crnogorci govore grčkim dijalektom; a što je još čudnije, tvrdi da je sam odlično vladao tim jezikom.

Crna Gora leži između Dubrovnika, Kotora i Bosne koja je odvaja od turskih provincija. To je gorska zemlja; dopire skoro do mora, od koga je ograđena samo uskim pojasom zemlje, austriskom Albanijom. Zemlja je neplodna i stenovita. Crnogorci pričaju da je gospod bog stvorivši svet išao po njemu sa vrećom kamenja i podizao planine, a kada je došao u Crnu Goru, vreća mu se pocepala i sve kamenje tamo ispalo. Tako objašnjavaju geološko formiranje svoje zemlje. Veličina zemlje nije dovoljno poznata, nijedan geograf još nije stigao tamo. Kako misle, ona obuhvata pedeset kvadratnih milja površine. Isto tako se ne slažu ni mišljenja o broju stanovništva. Neke statistike ga označavaju sa jedva 50.000 stanovnika, Crnogorci sami računaju da imaju 20.000 pušaka, to jest 20.000 naoružanih ljudi. Ta zemljica oduprla se Turcima, Austrijancima, a u poslednje vreme čak i francuskom podjarmljivanju. Sačuvala je uvek svoju nezavisnost zahvaljujući položaju i junaštvu stanovništva.

Istorija Crne Gore je veoma zanimljiva za Slovene, naročito njeno društveno uređenje, najsavršenija slika slovenskog društva. To je potpuna vladavina slobode. To je možda jedina slobodna zemlja koja postoji na svetu, zemlja slobode i ravnopravnosti. Crnogorci uglavnom ne priznaju nikakvu društvenu prednost, ni prednost rođenja, ni imetka, ne priznaju čak ni prednost hijerarhije, tako da je to zemlja bez ikakve vlasti. U četiri okruga su nastanjena dvadeset i četiri plemena ili roda; u svakom rodu je nasledan starešina, koji međutim ne vrši nikakvu vlast. Postoji takođe nasledni barjaktar, čija je obaveza da ide u rat sa velikim barjakom, što mu osigurava nešto autoriteta; ali on ne zapoveda, nema nikakve vojničke vlasti. Posle izumiranja dinastije koja je nekada vladala u toj zemlji, srpske dinastije, mesto kneza zauzela je najuglednija ličnost u zemlji, vladika. I sada se on smatra poglavarom zemlje, iako je njegova vlast veoma mala. Vladika poziva narod pod oružje kad Turci napadaju zemlju. Ponekad pretsedava savetu, ali se njegova vlast ograničava samo na upravljanje sveštenstvom. Slovenstvo je tu upilo u sebe čak i samu religiju, ukinulo hrišćansku organizaciju. Popovi su postali Sloveni, Crnogorci, idu naoružani puškama i sabljama, nose brkove, briju glave. Ponekad se nailazi na popa krčmara, koji krčmi vino i peva pesme uz gusle; on se ni u čemu ne razlikuje od crnogorskog seljaka, ni običajima i navikama, pa čak ni odećom.

— — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — — —

Naročiti položaj tog gorskog kraja, običaji naroda, inače dobrog, blagog i gostoljubivog, obezbeđivali su mu dosada nezavisnost, ali nikad nije mogao da pokuša da stekne izvestan ugled spolja. Svi slovenski narodi živeli bi i dalje u takvom stanju da ih čuvaju brda kao Crnu Goru, a sem toga ponekad i uzajamna zavist suseda: Venecijanaca, Austrijanaca, Turaka, koji brane nezavisnost Crne Gore, videći u njoj zaštitu sopstvenih granica.

U tom gorskom kraju, sva poezija kreće se oko problema domaćeg života, oko dvoboja sa Turcima, jer svako pleme je nezavisno, ima pravo da vodi rat i da zaključuje mir, ne pitajući druge za mišljenje. Poezija takođe opisuje obrede domaćeg života, dakle svečanosti, a naročito svadbe. To je najvažniji obred u životu Srba, dugo se opisuje u svim pesmama, iz kojih ću vam kasnije pročitati neke odlomke. Žena kod Srba nema baš nikakve samostalnosti. Dužna je da radi ne samo u kući, nego i u polju, dok se muškarac naročito bavi samo vojnim poslovima. Mladići ženeći se ne biraju sami svoje žene; brigu o tome vode starešine porodica, koji udešavaju brakove često na dvadeset godina pre njihovog ostvarenja. Posle dogovora o braku mladoženja je dužan da sazove sve svoje prijatelje i rođake i da od njih sastavi sjajnu svitu, koja će izazvati divljenje kod ljudi. Takve svadbe se ponekad pamte stotinama godina, opisuju se kao nešto neobično. Najbliži rođak verenika vodi mladu; njemu je ona poverena kao sveto blago i on je dužan da je preda u ruke mužu. Postoje i drugi svati sa raznim dužnostima, oni imaju razne nazive i nose različitu odeću. Postoji čak i svatovska šaljivčina, čiji je zadatak da peva šaljive pesmice i pravi nestašluke. Svaka svadba potseća na vojnu svečanost. Svi učesnici su naoružani, kao uostalom svi Crnogorci; kako na poslu tako i u polju, pa čak i sedeći u kući, oni se nikada ne rastaju od puške i sablje.

Predavanje XIX

Gospodo!

Slična je stvar i sa Homerovom epopejom i uopšte sa epopejom: ne postoji ništa manje izmišljeno, manje proizvoljno od epopeje. Čak i natprirodnost, koju tamo vidimo, samo je razlaganje, ponekad parodija starodavne religiozne tradicije; to nije pesnikova izmišljotina. Predmet je uzet iz istorije, pa čak i plan poeme nalazi se u samom predmetu. Dosta je setiti se Ilijade: onaj kontrast između opsednutog grada, koji brani svoju nezavisnost, i neprijateljskog logora, oslonjenog na brodove; dve različite vlasti, dva cilja, dva razna načina dejstvovanja. Sve to je uzeto iz istorije; pesnik je samo slikao stvarnost i zato njegovi opisi nose na sebi osobine istine. To isto je glavna osobina kompozicije i naše epopeje, koja je verna slika položaja Srbije i ratničkog raspoloženja njenih stanovnika.

Govorili smo već o političkim odnosima tih naroda sa Istokom i Zapadom. Poezija ih drukčije shvata: za srpske pesnike ne postoji Grčka, oni znaju samo cara, koga poštuju kao osobu dostojanstvenu, mudru. Ništa ih se ne tiču grčki ratnici, već samo grčka religija; Grčka, kao Crkva, često izlazi na pozornicu. Planina Atos, planina koja se nalazi u granicama Turske, za njih je sveto mesto. To su kao neki slovenski Delfi ili Lezbos. Ta planina je, kao što je poznato, puna manastira; nastanjena je isključivo monasima, kojih broje na 6.000. Srpski vladari o svom trošku dižu u toj svetoj gori crkve i smatraju se za njene starešine i pokrovitelje. Ruski carevi su posle srpskih vladara preuzeli tu čast i proširili svoj verski protektorat na sve zemlje zavisne od jonske crkve. Nekadašnji srpski carevi su često u nesreći postajali monasi i sklanjali se na to tajanstveno mesto. Pesma priča da je slavni Marko sahranjen u jednoj od tih crkava, ali nisu hteli da mu podignu grobnicu, iz straha da je Turci ne oskrnave.

Nasuprot tome, zemlje Latina Srbi smatraju za zemlje romantičnih doživljaja, za zemlje viteštva. Što je u srpskoj istoriji junačko, potiče od uticaja Zapada. Borba tih naroda sa Turcima bila je proizvod duha krstaških pohoda. Njihova zemlja je ležala na putu krstaša. Prvi krstaški pohod prošao je kroz Srbiju, mnogi nemački vođi predvodili su Slovene u borbama protiv Turaka. Sloveni su primali krstaše prijateljski, i pored pojedenih sukoba brđana sa njihovim neposlušnim grupama.

Ali u vreme o kome govorimo, krstaši se već ne pojavljuju u tim krajevima i pretstave Srba o Zapadu sasvim su se promenile. Do toga vremena Zapad im se pretstavljao u osobama cara Franaka i cara Nemaca, vladara ogromnih zemalja. Sada znaju samo Veneciju. Zapad prestaje da bude kraj junaštva, Sloveni ga smatraju krajem umetnosti i bogatstva. Za Slovene je najveća ličnost Zapada dužd. Njegovi sinovi, stričevi, rođaci, to su najmoćnije osobe Venecije. Dužd je uvek neizmerno bogat, zapoveda flotom, ima pod svojom zapovešću najamničku vojsku, često slovenske čete.

Kao što je car Lazar bio poslednji vladar Srbije, tako je Ivan Crnojević poslednji gospodar Crnogoraca, odnosno Slovena nastanjenih u brdima. Prestonica mu je u gradu Žabljaku, iznad Skadarskog jezera. Naša poema počinje opisom Ivanovih priprema za put u Veneciju, da dobije duždevu kćer za svoga sina Maksima.

Nasuprot tome, u savremenoj poeziji vlada strasnost; čak i kad se ona izražava mirno, može se ispod hladnih rečenica videti unutrašnji nered u pojmovima. Ta crta ozbiljnosti, mira, svojstvena slovenskoj poeziji, proizilazi takođe iz karaktera naroda. Putnik primećuje da Srbi, a naročito nezavisni brđani, održavaju na svojim savetovanjima onu nepokolebljivost, onu ozbiljnost kojom se odlikuju divlji Kuperovi junaci. Govornici uzalud pokušavaju da pokrenu strasti slušalaca, ponekad namerno izazivaju protivnike da bi osporili istinitost njihovih dokaza, čak ih vređaju, ali ih niko ne prekida. Samo ponekad po većim oblacima dima, koje slušaoci ispuštaju paleći lule, mogu se odgonetnuti njihova osećanja prema govorniku; ali uvek saslušaju do kraja. Svaki učesnik savetovanja primoran je da se sam brani, ima uvek uz sebe oružje i pazeći pomno na drugove, uvek je na oprezu.

Ivan dobivši obećanje od dužda vraća se u svoju zemlju.

Tada im Ivan opširno objašnjava celu stvar, priznaje da je dao ponosno obećanje; ne zna kako da se izvuče iz te nevolje. Predviđa duždev gnev i seća se pretnje; boji se da ne dođe do sukoba, između Srba i Venecijanaca. Saslušavši sve to žena mu kaže:

Dužd prebacuje Ivanu da nije održao reč; poziva ga ili da pošalje zaručnika, ili da ga oslobodi obećanja.

sa vešću da će ubrzo doći; zatim doziva svoje pisare, uzima veliki papir, seče ga na nekoliko komada, na kojima pisari pišu njegove naredbe, šalje svoj gospodi podrobna uputstva kako treba da se naoružaju i odenu svoje ljude, da bi se u Veneciji pojavili; u punom sjaju. Zatim piše Milošu, vođi susednog plemena, i Jovanu kapetanu, vođi Crnogoraca; poziva ga da bude dever. Šalje mu dugi opis satova. Posle svih tih pojedinosti pesnik kliče:

Teško je možda, zadržati osmeh, čitajući takva dela. HVIII vek, koji je smatrao da je veoma poetičan — a naročito Volter — ismejavao je opise bogatstva Trojanaca, koje Homer daje u Ilijadi, bogatstava po mišljenju toga veka veoma jadnih. Nesumnjivo da su bogatstva današnjih kapitalista i građana mnogo veća nego blaga kralja Prijama. Ali poezija se ne može čitati sa tako uskim pretstavama. Danas je to jasna stvar — da bi osetili lepotu poezije datoga mesta i date epohe, treba se u mašti preneti u zemlju i vek koji su ih stvorili. Ne ceni se količina kapitala, ne moć, nego osećanja. Ta moć izaziva u narodu osećanja divljenja, veličine, koja je pesnik sačuvao i u svom delu pokazao, i koja nas i danas uzbuđuju pri čitanju.

Jovan kapetan ga prvo moli da se ostavi svojih namera; skreće mu pažnju da Turci mogu da iskoriste njegov odlazak i napadnu na Srbiju; a kad starac neće da posluša njegove opomene, kapetan dodaje:

Ivan odgovara da ne može da ostavi tu stvar; izložio bi se potsmehu cele zemlje; imao je suviše velikih izdataka, otputovaće u Veneciju, pa ma tamo poginuo. Dodaje da se ne može ostavljati sirota devojka, zatvorena kod roditelja, u stalnom očekivanju zaručnika.