|
          |
Пројекат Растко : Пољска : Уметност Ђорђе Живановић Срби и пољска књижевност
САДРЖАЈ Предговор............................................................................................................................ 3 УВОД. Интересовање Срба за Пољску. – Политичке везе. – Битка код Варне. – Летописи o Пољској. – Приморски и дубровачки књижевници о Пољској. – Одјек победе код Беча. – Српски књижевници XVIII века према Пољској. – Славеносербскија вједомости............................................................ 4 ПРВИ ДЕО (1800-1830)............................................................................................................ 7 I. Срби почетком XIX века. – Кнез Чарториски и Александар I. – Чарториски према српском устанку. – Мемоар митрополита Стратимировића. – Депутати српских устаника код Чарториског. – Пољаци међу Србима за Првог српског устанка. – Пољска до 1830............................................................. 7 II. Наука и књижевност у Пољској почетком XIX века. – Словенска идеја. Друштво пријатеља наука. – Пољаци у нашим крајевима. – Осолињски и Стратимировић. – Соларић и Сјераковски. – Јероглифика. – Римљани славенствовавши. – Истоветност Скита и Сармата............................................ 11 III. Копитаров удео у Новинама србским Давидовића и Фрушића. – Чланци о словенским питањима у новинама. – Рецензија на Линдеов Пољски речник. – Вест о Потоцком. – Вести о Осолињском. 15 IV. Вук у Бечу. – Вук и Франћишек Мирецки. – Рад на Речнику. – Савети Мушицког. – О називу Речника. – Вуково познавање пољског језика до 1818. – Тумачења и поређења. – Вук у Пољској. – Познанство с Мајевским......................................................................................................... 19 V. Појава Сербске Летописи. – Ђорђе Магарашевић до Шафарикова доласка у Нови Сад. – Павле Јосиф Шафарик у Новом Саду. – Шафариков утицај на Магарашевића. – Мисао о часопису. 22 VI. Шафарикови чланци о Словенима у Летопису за 1825 годину. – Преглед пољске књижевности. – Филозофи, реформатори, филолози. – песници. – Красицки. – Тремвецки. – Њемцевич. – Зашто је Шафарик слабо оценио Красицког. – Фелињски. – Важност овог прегледа пољске књижевности. 25 VII. Летопис се мења. – Оснивање Матице српске. – Несугласица између Шафарика и Магарашевића. – Шафарикова сарадња на Летопису. – Адам Мицкјевич. – Писмо Кухарског. – Желислав и Људмила. – Фабула и значај. – Јелисавета Дружбацка. – Станислав Јашовски..................................... 29 ДРУГИ ДЕО (1830–1848)....................................................................................................... 34 I. Вук шаље кнезу Милошу вести о пољском устанку. – Срби према пољском устанку. – Кнез Чарториски у Француској. – Чајковски у Цариграду. – План за српску политику. – Уставна борба у Србији. – Уставобранитељи и Чајковски. - Пољски агент у Београду. – Заузимање Чарториског и Замојског за Србе. – Франћишек Зах у Београду. – Гарашаниново Начертаније..................................... 34 II. Идеја о словенској узајамности. – Полонофилство. – "Српска влада" у Грацу. – Срби у Пешти. – Павле Стаматовић. – Теодор Павловић. – Сербски народни лист. – Чланци о Словенима 1835 године. – Сербске народне новине. – Павловићево држање према Пољацима................................. 39 III. Мађарски и словачки препород. – Пожунски ђаци. – Људевит Штур. – Српски ђаци у Пожуну, Модри, Пешти, Сегедину и Прешови. – Мија Влашкалић. – "Славјани". – Славјанка. – Српски ђаци према пољској књижевности. – Полонофилство. – Пољаци у Србији. – Јован Ђорђевић учи пољски. – Бранко Радичевић................................................................................................................................. 44 IV. Чланци о догађајима из пољске историје. – Приповетке с предметом из пољске историје и живота. – Павле Поповић-Шапчанин. – Богобој Атанацковић. – Љубомир П. Ненадовић. – Белешке о пољској књижевности. – Казимир Брођински. – Вацлав Маћејовски. – Адам Мицкјевич50 V. Први превод с пољског. – Развој историје словенских права. – Норманска теорија. – И. Б. Раковјецки. – Анализа и оцена превода................................................................................ 57 VI. Вацлав Маћејовски и његов значај као историчара словенских права. – Права сербска. – Павле Стаматовић као преводилац. – Ход славенског изображенија. – О земљи и људма славенскима. – Теодор Павловић као преводилац. – Начин писања Маћејовског. – Преводи Милоша Поповића, Јована Суботића и Симеона Филиповића............................................................................................................. 60 VII. Преводи из Мицкјевичевих предавања. – Преводи Мицкјевичевих песама. – Ода младости. – Превод Теодора Павловића. – Преводи Станка Враза у српским часописима. – Љубомир П. Ненадовић и његов превод песме "Шта желиш?"........................................................................................ 66 VIII. Михал Чајковски, живот и приповедачки рад. – Обручење запорошког козакa. – Молимо се, па бимо! – Ђура Даничић као преводилац. – Атаман. – Оцена превода................................. 74 IX. Полемика између Илије Захаријевића и Милоша Поповића. – Improvvisata. – Превод Љубомира Ненадовића. – Ситнији преводи............................................................................................ 79 ТРЕЋИ ДЕО (1848–1871)...................................................................................................... 82 I. Мађарска буна и словенски покрет 1848. – Улога Пољака. – Лудвик Звјерковски у Београду и Загребу. – Пољаци код Мађара. – Лудвик Вистшоновски међу Србима. – Држање Гарашанина. – Прелаз пољских побуњеника у Србију. – Русија тражи да се изагнају из Турске пољски емигранти. – Духињски у Београду. – Данило Медаковић о Пољацима. – Србске новине. – Руски утицај у Србији педесетих година. – Михал Чајковски у јужној Србији. – Срби "Козаци". – Смрт Адама Мицкјевича. – Политика кнеза Чарториског губи основу. – Пољаци у српској служби. – Зигмунт Милковски о Србима и њиховим симпатијама за Пољаке............................................................................................................ 82 II. Пољски устанак од 1863. – Срби после 1849. – Напредак о Пољацима. – Србски дневник. – Ђура Вукићевић о пољском устанку. – Мишљење славјанофила. – Јаков Игњатовић. – Милетић о пољском питању. – Држање Србобрана. – Србске новине. – Милош Поповић и његове вести о пољском устанку у Видовдану. – Александар Андрић.......................................................................................... 93 III. Омладина и њено словенство. – Ђачке дружине. – Демократске идеје. – Срби међу Пољацима. – Пољски агенти код Срба. – Владислав Козловски у Београду. – Књижевна сарадња. – Матица српска. – Друштво србске словесности. – Пољаци чланови друштва. – Преводи и преводиоци. -104 IV. Ђорђе Поповић. – У редакцији Седмице. – Козачки Ханибал. – Лудвик Зјељињски. – Превод. – Белешке у Даници. – Т. Т. Јеж. – Асан. – Превод. – Добош. – Паулин Стахурски. – Чајчина могила. 109 V. Стојан Новаковић као ђак. – У Видовдану. – Крџалија. – Новаковићево словенство. – Успех Крџалије код Срба. – Јеж у Београду. – Познанство с Новаковићем. – Белешке у Вили. – Душица мoja. – Козачка женидба. – Тринаест. – Мицкјевичева Гражина. – Оцена препева................... 117 VI. Мита Ракић. – Анђа Загорничанка. – Ракић као преводилац. – Термолама. – Атаман Куницки.................................................................................................................................................. 125 VII. Сима Поповић. – Две речи. – Племић и девојче. – Самац................................ 128 VIII. Владимир Николић. – Полазак на Цариград. – Мушица................................... 132 IX. Преводи Михаила Ћелешевића. – Јован Јовановић Змај према Пољацима. – О Сирокомљи. – Пeт талира. – Црна сукња. – Т. Недељковић преводилац К. Бжозовског. – Милорад П. Шапчанин. – Драгутин Томај Тумински...................................................................................................................... 134 ЗАКЉУЧАК....................................................................................................................... 139 НАПОМЕНЕ........................................................................................................................ 141
Случај je хтео да овај рад излази из штампе тек после смрти професора Павла Поповића, који је тему дао потписаноме и који је за све време док је овај посао рађен показивао пуно интересовање за многе појединости и за рад као целину. Зато оно што je у овоме раду добро не мало дугује њему што је такво. Да би жалост била још већа, он, који је толико волео своје ђаке и који је успех својих ђака сматрао за свој успех, није стигао да потписани пред њим или бар за његова живота тезу и брани, иако је она у факултету примљена по његову реферату. У проучавању наше књижевности, као и свих других, врло важно је питање интересовања појединих књижевника за разне стране књижевности. Из тих интересовања искристалисаће се књижевни утицаји. A тек кад се ваљано проуче сви књижевни утицаји, како код појединих књижевних покрета, тако и код појединих писаца, моћи ће се приступити правилном и правом оцењивању књижевних дела. Тиме се руководио професор Павле Поповић кад нам је дао овакву тему за докторски рад. Он je у више махова видео, нарочито обрађујући теме из времена Омладинског покрета, да се o Пољацима и o пољској књижевности доста писало код нас, да се с пољског доста преводило, каткад више него с руског (ако преводе с малоруског не убрајамо у преводе с руског), па је дошао до уверења да би се у нашој књижевности могао потражити узрок томе и да би то могао бити предмет једне докторске дисертације. Овај наш рад имао би да покаже уколико је он био у праву. Интересовање Срба за пољску књижевност развијало се у зависности од два врло важна чиниоца: од политичких прилика, због чега смо на почетку сваког дела свога рада правили подробнија разматрања политичких прилика код Срба и Пољака уопште, a посебице њихових политичких узајамних односа, уколико их је било или могло бити; и од интересовања Срба за словенство и словенска питања, те је интересовање Срба за пољску књижевност долазило као део много ширег интересовања за све словенске књижевности. Зато смо се врло често дуже задржавали на проучавању развоја идеје o словенској узајамности код Срба. Можда би на овоме месту ваљало рећи коју реч o обиму рада као и o подели на делове. Почетна година (1800) у ствари треба да означи само почетак XIX века. Ту смо годину узели за почетак стога што све до почетка тога века код Срба није било – сем једног изузетка – интересовања за пољску књижевност. За крајњу границу узели смо 1871 годину. Те године завршио се Омладински покрет, a с њим углавном и романтизам у српској књижевности. Скоро свему што се до те године код нас преводило с пољског могли смо наћи разлог и узрок у политичким и друштвеним променама и тежњама. После овога књижевност добија и код Срба много вишу, општу цену, па се и преводи с разних језика из чисто књижевног интересовања. Оно што се преводило из пољске књижевности или што се o њој писало после овога, долазило је из истих побуда из којих се преводило и с других европских језика: из чисте љубави према доброј књижевности. Зато се више не би могло говорити o каквој изузетној наклоности Срба баш према пољској књижевности. Цео рад смо поделили на три периода. Као године прелома означили смо 1830 и 1848. Година 1830 важна нам је била из два разлога. Прво, то је година пољског новембарског устанка, после којега сва пољска интелигенција одлази у емиграцију, a то значи да се однос Пољака према осталим народима и државама из основа изменио; затим, те године је умро Магарашевић, оснивач и први уредник Летописа, a с његовом смрћу овај једини тадашњи српски часопис губи своју словенску боју. – Година 1848 толико је протресла читаву Средњу Европу, да је учинила прелом и у духовном животу Јужних Словена. За однос Срба према Пољацима ова година има велики значај још из једног разлога: политика пољске емиграције ишла је за тим да Срби буду заједно с Мађарима у борби против Беча. Срби су се, међутим, морали окренути сасвим на другу страну. Тиме су српско-пољски односи претрпели промену у основи. Надамо се да ће се све остало видети из самога рада. На крају, пријатна нам је дужност да се на овоме месту захвалимо гг. професорима универзитета Д-ру Александру Белићу, Д-ру Владимиру Ћоровићу и Д-ру Павлу Стевановићу за труд око читања овога рада и за драгоцене примедбе које су нам ставили, као и г. Д-ру Драгољубу Павловићу, професору универзитета, за пријатељску помоћ у читању коректуре. Не малу захвалност дугујемо и г-ну Роману Дембицком, пољском посланику у Београду, који је увек био готов да нам помогне. Највише нас је пак задужио својом свесрдном другарском помоћи г. Д-р Марјан Јакубјец, чиновник Завода Осолињских из Лавова, на чему му овом приликом најтоплије захваљујемо. Најзад, захвални смо и управи Задужбине Луке Ћеловића-Требињца која је новчано помогла штампање овог рада. Београд, децембра 1940 године. Ђ. Ж. Интересовање Срба за пољску науку и књижевност почиње у правоме смислу у XIX веку. Али ако није било интересовања за књижевност, o Пољацима и o пољској држави има доста спомена код нас током векова. To je долазило или као последица политичких веза с Пољском или због успешних ратовања Пољака на југу Европе. Какве су и колике биле политичке везе између српских држава и Пољске током векова тешко је рећи, јер за то нема много доказа, али се понешто ипак зна. Тако је захумски Кнез Михаило Вишевић (око 910–950) тврдио да води порекло с реке Висле[1], a један од јачих босанских владара, стриц Твртка I, унук по мајци краља Драгутина и таст мађарског краља Лајоша Великог, краљ Стеван II Котроманић био је ожењен Пољкињом, ћерком херцега Казимира од Кујавије[2]. Али то није било довољно да бисмо могли тврдити да је било каквих јачих пријатељских веза. У књижевности те везе нису нашле одјека. Са много више потврда може се говорити o интересовању Срба за Пољску и Пољаке од XV века. Кад су током XIV и XV века Турци почели освајати постепено српске земље на Балкану, дошли су на северу и до граница Мађарске и Пољске. Срби су тад у сваког суседа упирали очи неће ли баш он бити тај који ће макар зауставити ако не и уништити турске завојеваче. Од свих тих оближњих држава Пољска је била најјача, те се o њој морало међу Србима много говорити. Особиту пажњу Срба привукао је на себе један важан догађај: битка код Варне 1444 године. Чим се прочуло да пољски краљ спрема велику војску да би заратио против Турака, Срби су поверовали да ће се тада скрхати турска сила. Утолико је веће било разочарање код Срба кад краљ Владислав с Јанком Хуњадијем изгуби битку и сам погибе. Овај пораз хришћанског оружја тужно одјекну у српском народу o чем сведочи читав низ народних песама. Додуше, у тим песмама многе појединости биће касније измењене, ретко ће се у њима и пољско име сачувати, али се ипак за многе од тих песама са сигурношћу може тврдити да опевају овај догађај[3]. И наши стари летописи бележе неке важније датуме из пољске историје. Тако ће нам Бранковићев летопис споменути ступање на престо краља Владислава III Леђанина. Овај ће назив после ући и у нашу народну поезију[4]. У другим летописима Пољаци ће се називати старим именом Леси, и таквих спомена биће више. Или како "окраљи се син краља лешкаго", или како "пленише Турци Русе и Лехе", или како "ходи цар Осман на Леха, на град Каменицу, и ничто не получи, врати се посрамљен" и сл. О Пољској и Пољацима се, дакле, доста знало. Вести o њима могле су Србима долазити преко Мађарске, o чем би говорио и назив Леђан, леђански,који је свакако постао од мађарског lengyel, што значи пољски.[5] Али су те вести могле долазити Србима и непосредно. Најпре, у пољско-мађарској војсци која се борила против Турака, почев од Варне па даље, било је и јужних Словена[6]. A онда, по Пољској су после пропасти српских држава крајем XV века крстарили многи српски путници и певачи, који су се касније враћали у своју земљу. Тих српских певача било je у Пољској још од Јагјелових времена[7]. Они су по Пољској свакако развијали мржњу против Турака и наговарали пољске великаше да се спремају за обрачун с Турском. Исто онако као што је Србин Константин из Островице својом чувеном Турском хроником, која je у ствари мемоар, хтео да покаже мађарском и пољском краљу како изгледа турска сила и како се против ње треба борити. Било је и таквих Срба који су ишли кроз Пољску само зато да скупљају милостињу за свој поробљени народ. Тако je у првој половини XVI века епископ смедеревски Павле добио од самога пољскога краља одобрење да може по Пољској скупљати милостињу за Србе[8], тако су 1561 године калуђери манастира Папраће били у Пољској са истим циљем[9], a било је вероватно и много других сличних путника. Из причања тих људи могло се раширити код Срба јаче интересовање за доста удаљену Пољску. Вести o Пољској и Пољацима могле су долазити до Срба у унутрашњости Балканског Полуострва и преко Приморја, докле су много лакше допирали гласови o Пољској током XVI и XVII века. О томе нам сведоче чести спомени Пољске и Пољака у приморској и дубровачкој књижевности. Пољака се сећа Марко Марулић у песми Молитва супротива Турком, o њима мисли и Мавро Ветрановић у песми Тужба града Будима. Ови песници оплакују тешке поразе пољске и жале што више нема ко да се понесе с Турцима, јер је Пољска тада преживљавала тешка времена: уздрмана после неуспелог ратовања против Турака, ислабљена због унутрашњих трвења. A кад се мало повратила, опет се код нас поче славити. Ово би особито за владе Швеђанина Зигмунта Вазе (1586–1632). Он je био ватрен католик, земљу је очистио од протестаната и за своје најповерљивије помагаче узео је исусовце. Разумљиво је онда што je с доласком исусоваца у Дубровник и Далмацију (почетак XVII века) дошла и прича o добром католичком краљу Зигмунту и његовој земљи Пољској. И тог пољског краља имао је да прослави нико мањи него Иван Гундулић у своме Осману. Додуше, главну улогу у спеву песник није дао краљу, него његову сину Владиславу, али је то ипак остала краљева крв. Познато је, међутим, да ни Владислав није управљао пољском војском код Хоћима. Уосталом, песник је сувише истакао пољску победу, која није била заиста таква, јер хоћимска победа се једва може и назвати пољском победом. Али је нашем свету то годило. Углед Пољске силно порасте тек за владе Јана III Собјеског. Овај сјајни ратник прочуо се био још као хетман подољски победама над Турцима. Али се слава његова, као и целе Пољске, пронесе широм целе Европе после победе под Бечом 8–9 септембра 1683. О томе се врло брзо пронео глас и по нашим крајевима. Зато је већ непуна два месеца после битке могао писати Собјеском Петар Канавеловић: Србљин нагло тебе зове, И доиста је ова победа пољска много опевана код нас. Петар Канавеловић написа две песме и обадве посла самоме краљу, за које му краљ писмено захвали; Петар Богашиновић написа Обкружење Беча града, које за кратко време доживе три издања (1684, 1685 и 1703), a и народни певачи достојно се одужише победиоцу Турака: у читавом низу песама они прославише ову победу хришћанског оружја[10]. После смрти Собјеског Пољска опет поче да опада. A како је она опадала, тако се снажила друга словенска земља – православна Русија. И балкански Словени, већином православни, почињу лагано да се окрећу њој a да заборављају Пољску. Taj процес лепо се показао у каснијим изменама песама o Собјеском. Тако ће у једној пољски краљ постати "Московић Јоване" (остало је само име Јован = Јан), он ће слати сина Бечу у помоћ и даће му овакав савет: Ако л' није за те доста војске, A "Московић Јоване" и "Иваниш краљ пољачки" једна су личност. Зато је тачно закључио један испитивач: "Пољска је од 1443 године па до краја XVII века заузимала у душама и надама јужних Словена оно место које је од XVIII века заузела Русија"[11]. Цео XVIII век је доба опадања Пољске. Године 1772 би извршена прва деоба Пољске, 1794 друга, a 1795 трећа. Тад и пропаде ова доскора моћна држава. Али уколико је Пољска политички и војнички слабила, утолико се њена књижевност развијала и јачала. A то у страном свету донесе више славе пољскоме имену него победе на бојноме пољу. Српски књижевници XVIII века нису нам скоро ништа дали из пољске књижевности тога времена. Једино је Гаврило Стефановић Венцловић превео с пољског Историју Барона Цезара, али се ми овде нећемо задржавати на томе преводу као усамљеном. Чудно је да се Доситеј Обрадовић није заинтересовао за пољску књижевност. Он је познавао тако много страних књижевности, он је два пута и пропутовао кроз Пољску, a није упознао ни њена језика ни њене књижевности. Бар у његовим делима нема никаква трага o томе. A могао је наћи доста дела која би му била по вољи. Ако не код којег другог писца, a оно je макар код сјајног Игнација Красицког могао наћи коју лепу басну[12]. Кроз Пољску су, затим, пролазили – да споменемо само најпознатије – Јован Рајић и Герасим Зелић. Али и они су, као и Доситеј, само прошли кроз Пољску одлазећи у – Русију. Једини глас o Пољској последњих година њена живота могли су наћи Срби на ступцима Славеносербских Вједомости Стефана Новаковића (1792–1794). У Пољској се тада непрестано кувало. Зато je o њој пуно вести у овим новинама. Скоро нема броја без њих. Писање је различито. Једном се пољска политика доводи у везу с француском и уз вест o успешном француском ратовању јавља се како су одмах "зачели Пољаци уши дизати наново и бунити се" (бр. 7, 1794) a од броја 26, 1794 године, почиње низ извештаја o Кошћушку и његову ратовању. Пада у очи – али је сасвим разумљиво – да се само o Аустрији не говори ништа рђаво, и на једном месту (бр. 53) штампа се молитва једног Пољака која почиње речима: "О кољ печално и сожаленија достојно јест ниње наше состојаније! О кољ неподносим јест нам росијски кнут!" Зато питање: "Кто спасет нас очајане? Кто даст нам помошти?" И онда се обраћа Аустрији да она буде посредник између бесне Русије и јадне Пољске, да би се последњој муке ублажиле. Сви ови извештаји o Пољској нису били лишени извесних симпатија према Пољацима. Зато ће при крају, уверен да се пољска борба неће свршити онако како би Пољаци желели, уредник написати и ове речи: "Видов данак све се ближе приближава, који ће бедној Пољској нешчастно осванути и њезину срећу разлучити". (бр. 54) Толико су Срби могли знати o Пољској и Пољацима до краја XVIII века. Првих тридесет година XIX века прошло је Србима у жестоким борбама, војничким и политичким, у грозничавим напорима да се извојује самосталност Србије, a кад се добила, да се очува. Можда исто тако велики напор требало је чинити током овог времена да се изграде први основи нове културе. У тим неједнаким борбама подједнако су учествовали Срби из Србије као и из других српских покрајина. За то време Пољске није било као самосталне државе. Али ако није било Пољске, било је Пољака, њихова се улога није била изгубила у тадашњој Европи ни у политичком нити у научном и књижевном животу. За Пољаке, раздељене и растурене по разним земљама, највећу важност имале су у руском делу Пољске акција кнеза Адама Чарториског, a у осталим земљама пољска емиграција. Срби су на почетку XIX века имали везе и с једним и с другим, и то све за време Првог српског устанка. Кнез Адам Чарториски (1770-1861) био је из једне од најстаријих и највиђенијих пољских породица. Зато га је Катарина II, кад је заузела део Пољске 1795, узела к себи на двор као таоца. Чарториски се ту спријатељи с царичиним унуком Александром, каснијим руским царем. Тако Чарториски за владе Александра I постаде царева поверљива личност и дотера до министра спољних послова. Политика Русије првих година XIX века сва је била у знаку пријатељске сарадње ова два мудра претставника две словенске нације. Цар Александар I био је слободоуман човек, бар по васпитању које je у младости добио. Нису поред њега незапажено прошли велики потреси у Европи, a нарочито у Француској с краја XVIII века. Зато је он мислио да у Русији спроведе велике друштвене и политичке реформе. И док је он мислио на то, његов министар, кнез Чарториски, мислио је на обновљење Пољске. Он, додуше, ово није истицао као своју главну мисао, али је то ипак био део, можда најважнији, једног великог словенског плана, који су били направили цар и кнез Чарториски. По томе плану Русија је имала да постане центар Словенства, a Александар словенски цар. За Русију су се имале везати све словенске земље и тако створити један снажан блок против утицаја из револуционарне Француске[13]. Пољску је пак требало прво целу ослободити и ујединити њене распарчане делове, a онда је припојити томе словенском царству. Чарториски је мислио и o балканским Словенима и њиховој улози у томе словенскоме блоку. Али првих година XIX века он још није познавао прилике на Балкану, те није могао оценити снагу тих Словена, па није могао бити сигуран ни какву им улогу треба дати. Српски устанак од 1804 показа му да се на тај побуњени народ треба рачунати. И од те године кнез Чарториски почиње веома пажљиво и с разумевањем пратити догађаје на Балкану. Српски устанак дошао je у врло незгодно време по Русију. Од оног дана кад је Наполеон заузео Италију, Турској je с те стране почела претити велика опасност. Русија то није смела гледати равнодушно, те се старала свакојако да Турску привуче себи. И баш кад је имала да је убеди у своје искрене и добре намере, појавило се српско питање[14]. Кнез Чарториски је од својих дипломатских претставника одмах добио вести o српском устанку. Извештавајући цара o томе, он је био мишљења да Србима ваља помоћи, и као хришћанима, и зато што би, притерани у шкрипац, могли затражити заштиту Француске. И први план руске владе био је: да се Србима препоручи покорност султану, a на Порти да се утиче да Турска буде што блажа према њима[15]. Таква је била руска званична политика. Кнез Чарториски лично био је још наклоњенији Србима. Марта месеца 1804 он уноси у свој политички програм да се Србија и Црна Гора с Котором морају отцепити од Турске[16]. A 17 јула исте године пише рускоме претставнику у Цариграду једно писмо у којем се та наклоност показује још боље. Он жали што су Срби тако далеко од Русије, те им се помоћ у муницији не може послати тајно, a ако им се пошаље новац, њиме неће бити много помогнути, јер им Аустрија може не дати муницију. Али је начисто с тим да Русија не може остати равнодушна према судбини Србије. Он чак посредно и тајно поручује Србима да упру све силе не би ли успели да освоје Београд, a онда би при непосредним преговорима између Срба и Порте Русија лако могла посредовати[17]. Убрзо се кнезу Чарториском указала прилика да се много боље упозна са стањем ствари на Балкану; и од тад па све до краја живота Срби ће у његовом политичком програму заузимати једно од најважнијих места. Године 1804 он је добио мемоар митрополита Стратимировића, a те исте године разговарао је и с депутатима српских устаника. То су били најбољи и најпоузданији извори за њега. Јула месеца 1804 написа митрополит Стратимировић један мемоар цару Александру I у којем изложи на који би се начин најбоље решило српско питање. Митрополит је желео да заинтересује Русију за Србе. To je тада било неопходно потребно, јер је положај српских устаника био врло тежак, a и Србима под Аустријом била је потребна заштита. Зато је митрополит сасвим оправдано мислио да Србе може извући из овог тешког положаја само посредовање Русије. У своме мемоару митрополит је потанко изложио стање Срба и показао како им се може и треба помоћи. Била је то велика смелост с митрополитове стране, јер да је Аустрија како сазнала за тај мемоар, тешко да би митрополит извукао главу. Мемоар је мудро компонован. Ево главних идеја из њега. Русија нема искрених пријатеља – вели митрополит – међу суседним државама. Међутим, нема народа који би тако од срца волео и поштовао Русију као Срби. Зато би Русија морала створити једну "славено-сербску" државу коју би водили Срби. Како Турска лагано пропада, ова нова држава имала би да заузме њено место и тако би се одржала равнотежа у Европи. Остварење овога плана треба да буде прва дужност руског цара кад je у питању велики словенски род[18]. Стратимировићев мемоар дошао је прво у руке Чарториском као министру спољних послова. Неколика места у овоме спису могла су га заболети. Али је он био тако искрено загрејан за свој словенски програм, да на то није ни обратио пажњу. Он је садржину мемоара саопштио цару, a по каснијем држању према Србима можемо као сигурно тврдити да се и тад заузимао за српску ствар. Најбоље обавештење o српском питању добио је Чарториски вероватно од депутације српских устаника, која је новембра 1804 била у Петрограду и тражила помоћ од Русије. У овој депутацији био је и прота Матија Ненадовић, те по његовом причању знамо какав је став према Србима заузео Чарториски[19]. Прота нам прича да их је кнез врло лепо примио, да je с њима дуго разговарао, првог дана као и касније, да се распитивао o Србима, o стању у земљи, затим o вођима устанка и o многом другом. После ових разговора Чарториски се још више загрејао за Србе и још више се заузимао код цара за њих. То нам најбоље показује његова претставка цару o тој ствари. Он најпре предлаже да се Србима да новчана помоћ, јер се српски устанак мора одржати док до мира не дође; затим да се руски посланик у Цариграду стави у заштиту Срба; од српских депутата у Петрограду двојица да се врате у Србију и да обавесте устанике шта да чине и како да се држе; по тим депутатима треба Србима поручити да остану под оружјем до наредбе из Русије, a одмах да пошаљу депутацију у Цариград и да увере султана у своју оданост; Русија би се имала постарати да Срби добију право на самостално управљање помоћу својих чиновника, a да султану плаћају данак и да му дају нешто војске кад му је потребна против разних одметника и непријатеља; ту војску не би добио само кад би ратовао против Русије.[20] И године 1806 заузима се Чарториски свесрдно за Србе[21]. О томе чак пише гроф Мервелт грофу Стадиону 6 фебруара 1806[22]. Неко би се могао с правом запитати да ли је требало на овоме месту говорити o држању кнеза Чарториског према Србима, кад су се Срби њему обраћали само као рускоме министру, a не као Пољаку. Али је рад кнеза Чарториског касније, нарочито око средине XIX века, имао огромне важности за Србе у сваком погледу, па смо желели да претставимо на који начин је он добио прва и најважнија обавештења o Србима, њиховим борбама и приликама. Сасвим је друкчије радила за пољску ствар пољска емиграција. После пропасти пољске државе пољских емиграната било је пуно расутих по свима европским земљама. Они су се надали да ће доћи до каквих великих потреса у Европи и да ће после њих, заједно с преуређењем европских држава, доћи и до обнове Пољске. Зато су стално прижељкивали немире било на којој страни, надали су се да ће свака варница створити пожар. Зато их је било на свима фронтовима и код свих народа. Али на свим тим лутањима не заборавише своју земљу и највише њиховом заслугом рашири се по целом свету прича o мученици Пољској. За свог првог рата у Италији (1798) Наполеон покуша да скупи све пољске емигранте и да од њих направи војску, те овласти ђенерала Домбровског да образује легије и да се стави у службу ломбардске републике. Пољацима из емиграције учини се ово као први корак ка ослобођењу Пољске, те поврвеше са свих страна у легије, певајући песму ђенерала Вибицког, данашњу пољску химну: Нијеµ Пољска још пропала Али ствар доби сасвим друкчији обрт. Ни у једном међународном уговору није се предвиђало ништа посебно за ове легије. Најзад, 1802 године, Наполеон их употреби против побуњених урођеника у Сан Домингу, где пропадоше читаве масе ових легионара било од побуњеничког оружја, било од тешких климатских прилика. Тиме се ипак није завршила историја пољских емиграната. Још увек их је било који су лутали по Европи. Било их је и на Балкану, па чак и међу српским устаницима, и од њих су Срби могли добити непосредне вести o пољској земљи и o пољском народу. По једном сачуваном писму из времена првог српског устанка знамо да је међу српским устаницима било око сто педесет Пољака, од којих десеторицу знамо чак и поименце. Ако је веровати томе писму – a немамо разлога да му не верујемо – неки од ових Пољака налазили су се у близини самога Карађорђа. То би значило да су могли имати и какве важније улоге. Познато нам је из молбе српских депутата рускоме цару да су Срби од Руса тражили и известан број стручних официра. Значи, они их нису имали и били су свесни да су им потребни. Зато су поменути Пољаци могли имати неке официрске улоге, јер се и у споменутоме писму поред многих имена налазе официрске титуле. Један је чак "ђенерал". Не може се поуздано рећи откуда су им долазили ти чинови. Проф. Соколовски, који је ово писмо објавио, нашао је оног "ђенерала" као поручника у пољској устаничкој војсци из Кошћушкова времена. Ови Пољаци су могли прећи у Србију или из Италије или из Влашке, јер је тамо било пољских легија. У свему овоме занимљиво је још и то што се у томе списку налазе и чланови веома добро познатих пољских галициских племићких породица. Поред осталих, ту су грофови Ђедушицки (Dzieduszycki) и Козјебродски (Koziebrodzki), па барон Хајдел (Heydel), па Ћењски (Cieński), Пјетруски (Pietruski) и други[23]. Ма какву улогу имали ови Пољаци међу Србима, за нас je овом приликом важно да је то био први шири додир Срба и Пољака. После свега овога настале су велике промене и код Срба и код Пољака, те je то у многоме омело сваку политичку сарадњу. Пољско одушевљење за политику цара Александра I и кнеза Чарториског није дуго трајало. Кад Наполеон од пруског дела Пољске створи Варшавску кнежевину (1807), Пољаци се листом окретоше њему. Било их је пуно у Наполеоновој војсци, борили су се јуначки под заповедништвом свога кнеза Поњатовског, уживали симпатије многих европских народа, али им то не поможе. Њихова судбина била је сувише чврсто везана за судбину француског императора, те с његовом пропашћу пропадоше и све њихове наде. На Бечком конгресу (1814) три суседне силе, Русија, Аустрија и Пруска, поделише још једном Пољску, оставивши једино самостални град Краков. Цар Александар I створи пољску краљевину, која je с Русијом имала само заједничког владара и спољну политику. Вице-краљ пољски постао је пољски ђенерал Зајончек, a заповедник пољске војске велики кнез Константин, брат царев. Пољска доби и устав, додуше октроисан, али су га на царев позив радили највиђенији пољски великаши: Чарториски, Замојски, Островски, Матушевич и др. И краљевина поче нагло да напредује, нарочито у економском и просветном погледу. Поред овако доброг почетка, Пољској као да није било суђено да остане дуже на миру. Врло брзо се створи доста незадовољника. Аристократским претставницима није било право што се краљевини не припајају и оне земље које су некад биле пољске; левичарима није била по вољи апсолутистичка влада, па макар и не била рђава по Пољску. Изгледа да je нарочито привлачио пољску мржњу велики кнез Константин својим незгодним карактером и деспотским понашањем. Већ двадесетих година почеше се стварати по целој Пољској тајне организације, као одјек сличних обичаја у осталој Европи. Довољно је било да се открију прве такве организације и да настану оштра кажњавања, па да мира више не буде. Године 1822 због таквог рада би суђен и осуђен мајор Лукасињски, a 1823 власти похапсише вође ђачког друштва Филарета у Вилну и направише од тога велику узбуну. Руска власт у Пољској постајала је све чвршћа, a пољска мржња према Русима све већа. Још кад на руски престо дође апсолутиста Никола I (1825-1855), и постави за вице-краља у Пољској великог кнеза Константина (1827), a из Европе се све више почеше уносити у Пољску слободоумне идеје, било је јасно да међу Пољацима свакога дана може планути пушка. Још јаче се то осети после француске јулске револуције. И заиста, у новембру 1830 у Пољској букну устанак. Русија посла велику војску под заповедништвом славног Дибича, a кад овај умре наследи га исто тако чувен ратник Паскјевич, и устанак би угушен. Mace Пољака опет одоше у емиграцију. Од тог доба па за дуго време Пољску ће у ствари претстављати та њена емиграција. Ако Пољска није могла привући пажњу Срба политички, могла је то учинити својом науком и књижевношћу. И у Пољској је "осамнаести век можда највише век историје, археологије, преписивања рукописа, скупљања грађе". Нарочито је историја имала одличне раднике. Ни словенска наука није остала без претставника. Идеје које је први изнео историчар Пелцел, a популарисао особито Немац Хердер, имале су и међу Пољацима добар одзив. Додуше, код Пољака је мисао o сродности словенских народа спочетка била ограничена само на сродност Пољака и Руса. Певао je o томе песник Трембецки (1730-1820), писао je o томе мудри пољски политички писац Станислав Сташиц (1755-1826). A мисао o сродности свих словенских народа развиће у својим делима тек песник Јан Вороњич (1757-1820). Он je већ прави панслависта, он кликује Слави и позива све Словене да се уједине и завладају целим светом. Од овог песника многе је мисли примио и отац "словенске узајамности" Јан Колар.[24] У Пољској се могло добро радити на науци нарочито зато што су научнике изобилно помагали богати племићи, који су се често и сами њоме бавили. У томе су се особито одликовали кнез Чарториски, гроф Осолињски, браћа Потоцки и многи други. Осим тога, од великог значаја за пољску науку почетком овога века било је оснивање Друштва пријатеља наука у Варшави (1800). Ту су се окупили тадашњи најбољи пољски научници. Друштво је имало за циљ да помаже проучавање старина и домаће историје, истраживање историских и књижевних споменика и изучавање словенских "дијалеката" (тј. језика). Рад у овоме друштву за дуго је давао правац читавој пољској науци. A он је ту увек био словенски обојен, кад јаче, кад слабије. Отуда се код Пољака појављује врло јако интересовање за остале Словене. Пољска словенска наука с почетка XIX века може се похвалити читавим низом веома познатих имена као што су: Бантке, Ходаковски, Мајевски, Раковјецки, Суровјецки, Осолињски, Потоцки, Чацки, Маћејовски, Бентковски, Вишњевски, Линде и многи други. Њихови радови су се макар у оно време веома ценили, па ће њихова слава допрети и до наших људи од пера. Осим тога, пољски су научници много путовали, особито по словенским земљама. Неки су били и у нашим крајевима и ту долазили у додир с нашим људима. Тако је кнез Александар Сапјеха 1802 и 1803 године походио наше приморске крајеве, можда више жељан егзотике него науке. С озбиљнијим намерама путују Михал Бобровски 1818 и Анджеј Кухарски 1827 године. Али су пољски научници и књижевници могли долазити у додир са Србима и ван наших земаља, a највише у Пешти, Пожуну, Бечу, Прагу, Лајпцигу и др. Први нама познати покушај пољских научника да ступе у сарадњу са српским књижевницима био je у вези с радом на пољском речнику на који први помисли Самуел Богумил Линде (1771-1847). Ова његова мисао нађе потпору код Потоцких и Осолињског, који су му и омогућавали рад на науци, a сам кнез Чарториски даде му идеју да пољске речи објашњава речима из других словенских језика. Због тога је требало имати речнике свих језика, a кад тога није било, требало је тражити помоћ од књижевника. Тако је постао потребан и неко од Срба. Првих година XIX века боравио је Линде у Бечу код грофа Осолињског и ту радио на речнику. Како je у то време пролазио кроз Беч Атанасије Стојковић, Осолињски и Линде потражише га, упознаше се с њим и вероватно од њега затражише обавештења o српском језику. Али он као да им није могао много помоћи, него им саветова да се обрате митрополиту Стратимировићу, o коме се говорило да спрема српску граматику и речник. Зато Осолињски 3 септембра 1803 написа митрополиту једно врло ласкаво писмо, спомињући његов "weltbekannte Eifer für Wissenschaft und hauptsächlich slavische Literatur", и замоли га да помогне Линдеу[25]. Одговор Стратимировићев на ово писмо био је доста хладан. Он неће да прими сарадњу, не зато што не би хтео, него зато што не може. Али зато упућује на три личности: Лукијана Мушицког, Гедеона Петровића и Јована Лазаревића[26]. Упутство је било добро и искрено. Нарочито што се тиче Мушицког. Познато је да се он бавио и тад и касније језичким стварима, да је познавао доста страних језика и да се нешто доцније и с Вуком разговарао и дописивао o речничким питањима. Од друге двојице нарочито се у Лазаревића полагале многе наде. Вук тврди да је био добре спреме[27]. И с других страна видимо да је био цењен[28], али није стигао да оправда све наде које су у њега полагане, јер је врло млад умро. На томе се завршио овај покушај сарадње. Митрополит се тада сам није могао бавити овим стварима вероватно зато што је било много других важнијих послова пред њим. To je било време пред устанак у Србији, a митрополит је морао имати много посла с људима из Србије, који су стално долазили к њему и тражили упутства и помоћи. Да ли је пак Мушицки што написао o овоме, није нам познато. Много већи значај имало је познанство Павла Соларића с пољским грофом и научником Јузефом Сјераковским. Оно пада у почетак 1810 г. До 1810 године Соларић је већ био издао добар део својих књига. Нас особито занима његова обавештеност o Словенима. Још у своме Землеописанију спомиње он понешто o овима. Тако кад хoћe да објасни реч "наречија", он ће написати ово: "Наречија се зову разна употребљенија, које по придодатком и изпуском, једнога истога језика; сербски, росијски и прочи јесу наречија језика славенскога"[29]. A нешто даље, при набрајању свих "поглавитих" језика, он спомиње "славенски, којега су знатнејша наречија језик сербски, руски, пољски, пемски, моравски, вендски и волгарски"[30]. Ове две ситнице не доказују нам, додуше, да је Соларић пратио шта се у то време писало o Словенима, ма да се тад још врло мало доброга и писало, али је код њега било интересовања за то. Оволико је могао научити и од свог учитеља Доситеја[31]. Право интересовање Соларића за словенска питања пада некако пред 1810 годину. Тад је радио Јероглифику, у којој је хтео да покаже шта мисли o пореклу и језику Словена. Ово дело имало је да буде круна његова рада, како нам он сам тврди. Али га, на жалост, није довршио, него је штампао само један извод из њега као предговор уз Беседовник Вићентија Ракића (1810). Ево главних мисли из тога дела. Славенско (не словенско) име постало је од речи слава. Славенски језици постали су од једног заједничког језика који се сачувао у црквеној употреби код православних Славена. Taj језик je у ствари стари српски, па према томе, прво место међу славенским језицима заузима српски. Славенске су азбуке: глагољица и ћирилица, црквена и грађанска. Латиница пак нити је била нити може бити славенско писмо[32]. Баш кад je o овим питањима размишљао, Соларић се упознао са Сјераковским. Овај пољски гроф био је доста крупна политичка личност. И године 1810 путовао је политичким послом у Рим, где је имао да се састане с пољским кнезом Станиславом Поњатовским. Поред својих политичких послова, бавио се он и науком. Био је веома учен. Особито је волео археологију и историју уметности. На својим честим путовањима скупљао је старине сваке врсте, a нарочито књиге, и то највише оне које су биле важне за историју и порекло Словена. Био је члан варшавског Друштва пријатеља наука и у њему је узимао видно учешће. Он је 9 јануара 1808 прочитао један од првих славистичких радова у томе друштву под насловом: "O mitologii słowiańskiej i dowodach dawności narodu słowiańskiego". Ту je развијао и бранио тезу да Словени нису били ни нов ни дивљи народ кад су почели примати верске појмове од Скита или од Грка[33]. За овај рад се у једном писму Банткеу интересовао и сам Добровски[34], a нешто касније видећемо да патријарх славистике цени Сјераковског[35]. По свему овоме, a и по доцнијем раду пољскога грофа, Соларић је имао шта да научи од овог новог познаника. Како је до познанства дошло? Сјераковски је на поменутоме путовању скупљао и спремао грађу за дело o Словенима које би се звало Orbis slavus. Moрao je на сваки начин и у Млецима тражити старе словенске рукописе и штампане књиге, па се у некој библиотеци или антикварници могао срести и упознати и с нашим Соларићем, који се такође бавио сличним послом. Највероватније ће бити да је Сјераковски свратио у штампарију Пане Теодосија, код кога је Соларић био коректор, па се ту упознали. Изгледа да се познанство врло брзо претворило у пријатељство, јер већ у своме Поминку књижеском (1810) Соларић назива Сјераковског "добри пријатељ мој"[36]. Морали су одмах почети разговоре o словенским питањима, чим је дошло до тога да је Соларић дао своме пољскоме пријатељу на читање рукопис још недовршене Јероглифике. Отоме он пише своме пријатељу Захарићу 6 јуна 1810 ово: "Он је (тј. Сјераковски) читао Јероглифику и приметио себи из ње много које шта: стотину је крат овај муж мене загрлио и пољубио, нашавши у мени (како говораше) сотрудника својего"[37]. Сјераковски је заиста био одушевљен сусретом са Соларићем. То би нам потврђивало наведено место из Соларићева писма; затим, Сјераковски се и касније дописивао с нашим писцем, само та преписка није очувана; најзад, Сјераковски је био тај који је при пролазу кроз Беч причао Копитару o Соларићу, и од тог времена се Копитар и Соларић дописују. Томе познанству свакако има да захвали Соларић што је био добро записан и код кнеза Чарториског. "Веома жалим што нисте пратили Соларића на његовом научном путовању; o њему сам за боравка у Италији много добрих ствари слушао. Изгубили сте и друштво ученог човека и могућност да видите места која се много тичу нас" – пише кнез Чарториски Михалу Бобровском[38]. Соларић је могао пуно лепих ствари научити од Сјераковскога. Пољски гроф долазио је из једног познатог славистичког друштва, знао се с толиким славистима, знао је шта највише занима тадашње научнике. Довољно је било да o томе само прича Соларићу, па да корист буде несумњива. Сјераковски је много путовао, "обишао је све пределе и мора Европе, тражећи посвуда следа вештеј које се касају Славена" – каже Соларић[39]. A то je морало веома занимати нашег писца. Затим, Соларић је преко Сјераковског могао ступити у везу с читавом тадашњом пољском науком o Словенима, која је била веома бујна. A корист је била још већа што се пољски гроф и сам озбиљно бавио науком, те су његова мишљења и његови савети могли у многоме разбистрити видике човеку који је био жељан науке као Соларић. Соларић je на неколико места рекао колику је корист имао од познанства са Сјераковским. У Поминку књижеском каже да је од Сјераковског чуо како и у Пољској има старих књига штампаних словенским писменима обојега вида[40]. Највише је пак корисних савета добио за исправку и допуну своје Јероглифике. Ово дело је било скоро готово још онда кад га je Сјераковски читао. Међутим, Соларић није успео да га за живота заврши. Разлог томе било је баш ово познанство. После разговора с пољским грофом пред нашег писца испречила се маса нових проблема o којима је требало још много размишљати. "Ово познанство причинило је да ја морам време печатанија моје Јероглифике поотмакнути, нова откровенија, нова прибавленија обогаћавају ово свјаштеноје чертаније или писаније" – каже сам Соларић[41]. Можемо онда као сасвим сигурно претпоставити да би се утицај Сјераковскога видео на Јероглифици само да је Соларић завршио. Ако ништа друго, оно би сигурно Пољаци заузимали више места него раније. Соларићеве симпатије према Пољској вероватно су ојачале. Можда је зато у његов план путовања с грофом Гилфордом 1818 ушла и посета Пољској[42]. Али на тај пут Соларић не стиже да оде. Ипак се може опазити неки утицај Сјераковског код Соларића. Да нам је сачувана њихова преписка, имали бисмо свакако више података, али и овако можемо учинити неке претпоставке које нису неоправдане. Можда није била без утицаја Сјераковског мисао за Римљане славенствовавше (1818). Пољски гроф је могао причати Соларићу какве су идеје o сродности разних народа брањене у Друштву пријатеља наука. Могао је говорити o санскритологу Мајевском који је тврдио да Словени воде порекло од старих Инда. To je овај закључивао из сродности језика. О томе говори у расправи O Słowianach i ich pobratymcach (1816). Ову књигу могао je добити Соларић од Сјераковског. Занимљиво је можда да и Вук ово дело Мајевскога назива не по правом имену него Славени индијанстовавши[43], што би одговарало наслову Соларићеве књиге. – Затим, песник и професор на универзитету у Варшави и преводилац наших народних песама, Казимир Брођињски, говорио je o сродности Грка и Словена, сматрајући да су од Инда постали Грци, a од ових Словени. То тврди на основу сличности језика. – A наш Соларић наћи ће сличности између латинског и словенског језика, те ће тврдити да су из истог кола изишли и Римљани. Само он неће рећи да Словени воде порекло од Римљана, него да су Римљани много примили од Словена, ако нису само један изданак Словена. Соларић је био тако уверен да су ови његови погледи правилни да je у једном писму од 7 јуна 1819 наговарао самога Добровског "као јединог најспособнијег", да напише "Греке или Јелине славенствовавше". Али, вели, ако Добровски не буде хтео то учинити пре но што изиђе његова, Соларићева, књига o Словенима, после ће сигурно учинити, "јер ће се удостоверити да су Јелини били од исте лозе са Славени"[44]. Све би ово били само одељци једног широко замишљеног дела којега се Соларић пред крај живота био латио. У писму Вуку од 17 децембра 1819 он пише ово: "...потргао сам, јер је време већ и право, те претресам моје рукописе давне и новије, из који сачињавам књигу: "Рода славенскога почетак, размноженије, породе (sic!) и изроди". Нек се ова сила истура на свет, за остало ћемо лакше"[45]. A колико је имало ово дело да иде у ширину видимо из садржаја који је штампан уз списак посмртних Соларићевих рукописа[46]. Још се боље показао утицај Сјераковског при избору предмета за расправу која је Соларићу остала у рукопису: Истоветност Скита и Сармата доказана из Печалиј a из Писанија понтиски П. Овидија Насона[47]. To je по превасходству пољска тема. Њоме се бавио још историчар пољски Марћин Кромер из XVI века. Он је још казао да су Словени дошли из Сармације и да су управо били Сармати, a потицали су од Нојева унука Асармата[48]. Та се мисао после провлачила кроз пољску књижевност све до најновијих времена. Али се њоме особито много бавили научници и књижевници крајем XVIII и почетком XIX века. Ту тему је највише популарисао песник Јан Вороњич. Мисао из једног његовог писма потпуно се слаже с оним што доказује Соларић у својој расправи. Вороњич је желео да претстави порекло Пољака у низу песама. Зато се 10 августа 1808 обраћа писмом ученом Хугу Колонтају и поставља неколико питања у вези са скитско-сарматским проблемом. Ево како је гласило прво питање: "Да ли се може сва она земља која се налази у Херодота описана под именом Скитије сматрати као гнездо и колевка exclusive самих словенских народа, називаних било каквим именима? Да ли је језик тих народа, ма да се по дијалектима нешто разликовао, био увек словенски, или сарматски, што је свеједно, или старински речено скитски? Ако претпоставимо да тамо народи друге лозе ни племена нису живели, нити да су били покорени од страног оружја, онда су ови морали говорити својим првобитним језиком све до времена Овидија, који се дичи пред Римљанима да је научио "Gaetiae Sarmatiaeque loqui", и да je на томе језику писао и песме. Дакле, он је сматрао да су Гети и Сармати једно; a с друге стране знамо да су Скити и Гети сматрани за исти народ"[49]. Ово је тачно и предмет поменутог Соларићевог рада. Вороњич ово износи као нешто што је већ познато. То би значило да је тих година морало бити говора o овим питањима у варшавским научним круговима. Нешто касније много се бавио тим проблемима Франћишек Чајковски. Он је обишао целу Херодотову Скитију да би урадио њену географију, и више пута je o тим стварима говорио у Друштву пријатеља наука. Своје доказе је поткрепљивао цитатима из многих класичних писаца, a међу осталима позивао се и на Овидија[50]. О свему овоме могао је Сјераковски Соларићу и причати и писати. И сам се морао бавити питањем Скита, јер је њихову културу упоређивао са словенском. Биће онда сасвим оправдано ако устврдимо да је за ову расправу Соларић добио идеју од свог пољског познаника. И расправљао је ствари које су међу пољским научницима биле веома познате. Још нешто би нам говорило да се Соларић доиста мислио одати словенској науци. По једном писму Копитару из 1819 видимо да је добио од овога вероватно 1816 године неке књиге. Све су оне славистичког садржаја. Између осталих налазе се ту и дела Добровскога[51]. Пред крај живота упознао се Соларић још са једним Пољаком. Био је то слависта Михал Бобровски. Он је Соларића сматрао за једног од најученијих Словена и хвалио његове радове[52]. Иначе је Бобровском сам Добровски саветовао да у Млецима потражи Соларића[53]. Само ово познанство није било дужег века, јер је Соларић тада већ био тешко болестан, a ускоро је и умро. "Српска књижевност је сва у Бечу, у новинарници" – писао је Шафарик своме пријатељу Палацком 1820 године из Новога Сада. Шафарик је мислио на Новине србске, око којих се, почев од 1813, окупља група српских књижевника и ствара добро познати Бечки круг. Главне личности у тој групи су уредници новина Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић, и Вук Караџић, a вођ групе је Словенац Јернеј Копитар. Копитар је био тај који је давао упутства како треба радити, он је гонио непрестано на рад и помагао у часовима колебања и сумње у успех, он је био савест и бич ова три човека којима је било суђено да учине прелом у једној књижевности. Утицај Копитаров на ове људе био је врло велики, али се много више осећа код уредника новина него код Вука, који је сваком своме раду давао обележје своје снажне индивидуалности. Бечки круг је повео и за цело време водио у српској књижевности бој око српског језика и правописа. Та борба имала је широке словенске основе, сваког часа се правила упоредна словенска испитивања и пратила се славистичка књижевност на свима словенским језицима. Природно да је и пољска богата славистичка литература свраћала пажњу на себе. Због тога, ма да интересовања ове групе књижевника иду више у језичком него у чисто књижевном правцу, она су вредна да се на њима задржимо, јер су дала основ каснијим много ширим интересовањима за словенске књижевности. A учинићемо то и стога што се у Новинама србским осећа на неким местима нескривена симпатија према Пољацима. To je било за оно време чудно. Познато је како су Срби тада гледали у Русију и колико су на њу рачунали, па би природно било да њихов став према Пољацима, који су Русију и Русе грдили и мрзели као завојеваче, буде непријатељски. И тако је углавном и било. Кад је Никола Шимић у својој књижи Иконостас славних и храбрих лиц (1807) уз биографије славних Руса: Петра Великог, Катарине II, Суворова и др., дао и биографије два Пољака, последњег пољског краља Станислава Августа и војсковође Тадије Кошћушка, он је то учинио не да прослави Пољску, него да покаже како је она пропала, a како се Русија ширила, ма како му се често искрадале искрене похвале овим Пољацима. У Новинама србским, међутим, налазимо нескривену симпатију према Пољацима. Можда то не бисмо могли рећи за велике и врло исцрпне извештаје o руској Пољској и o походама рускога цара пољским крајевима, као ни за велики чланак Конституција пољска (крајем 1815), што се све може схватити и као обично новинарско обавештавање, али се по неким стварима то врло јасно види. Тадија Кошћушко биће на једноме месту "један од највећи мужева нашега времена"[54], a уз вест o смрти овог пољског народног јунака, који се прославио баш у борби против Руса, уредник ће с неуздржаним одушевљењем испричати широко његов живот[55]. И смрт ђенерала Домбровског веома ће ражалостити нашег уредника: "Ево и другог стуба пољске славе, после Кошћушка, нестаде!"[56] Таква места нису ретка у новинама. Мислимо да се у томе свему огледа донекле Копитаров утицај на уреднике. Копитар је некако одмах по доласку у Беч (1808) постао врло близак једној групи Пољака у Бечу. Кад је постао цензор словенских књига, Копитар зажеле да добије и службу у Дворској библиотеци, a ту је био директор чувени пољски мецена гроф Јузеф Осолињски. Копитар се врло брзо упозна с њим и замоли га да се за њега заузме. Осолињски се заузе и Копитар доби тражено место 1810. Али ту није крај. Осолињски је имао врло богату личну библиотеку. Његов дом и библиотека били су широм отворени многим научницима, особито славистима. To je био читав научни институт, "Ossolinium", како га Копитар назива. Копитар је ушао у тај пољски славистички круг и постао врло интиман са многим Пољацима одатле. A Осолињског је називао својим пријатељем и заштитником већ половином 1811 године[57]. То je морало учинити да се код Копитара развије симпатија према Пољацима. Ту симпатију пренео је и на уреднике новина, јер је он много полагао на улогу ових новина у српској књижевности, те је на све могуће начине помагао уредницима и утицао да новине буду по његовој замисли. Taj његов утицај најбоље ће се видети на словенским стварима, док су српске водили Вук и уредници много самосталније. Првих година излажења Новина србских Копитар је био сувише заузет својим пословима. Али зато крајем 1814, кад се мало ослободи тих послова, он написа повећу критику на новине и у њој рече шта у њима мисли да треба изменити, a шта додати. Нарочито је замерао уредницима што нису по обећању доносили белешке o знатнијим књижевним појавама и личностима, и што нису довољно пазили на језик[58]. Али се Копитарова улога не сврши на томе. Од те године поче се он и сам старати да новине добију много више књижевних прилога. У томе му је тада могао помагати и Вук Караџић, који је већ био у Бечу. И тако од броја 168 године 1815 новине почеше да доносе књижевне прилоге у рубрици Смјесице књижествене. Читав књижевни живот српски тога времена огледа се у новинама. Ми ћемо се задржати само на оним прилозима који се тичу словенских питања, a посебице пољске књижевности. У броју 183 од 20 августа 1815 налазимо чланак Поглед на дијалекте славенске, њиово књижество и спомоћна средства к познанију[59] њиовом. To je Давидовић превео с немачког Копитаров чланак Blick auf die slavischen Mundarten, ihre Literatur und die Hilfmittel sie zu studieren (1813). To je један општи поглед на порекло и поделу Словена, где се Пољака спомиње 10–12 милиона, онда се говори o црквеном језику, и на крају се даје врло кратак преглед словенских књижевности, где су за сваки језик још споменуте најбоље граматике и речници. Од Пољака су споменути Копчински, Линде и Бантке, a за књижевност је речено само оволико: "Пољаци богато књижество како у прози тако и у стихови имају". Као увод у низ чланака o словенским питањима овај Поглед заиста је био одлично изабран. To je свакако један од најбољих чланака Копитарових. Он је првобитно изишао у нешто друкчијем облику и носио наслов Patriotische Phantasien eines Slaven (1810). Одмах га је Јунгман превео на чешки, a Добровски је писао Копитару да те "фантазије" никако нису фантазије и саветовао му да чланак развије[60]. Тврди се, најзад, да је баш овај чланак послужио Шафарику као основ кад је почео радити своју историју словенских језика и књижевности[61]. После овога долазе други славистички чланци. Давидовић је имао Славина и две Слованке (1814, 1815) Добровскога и преводио је највише из њих. У бр. 227 (1815) налазимо чланак Важност словенског језика, a у бр. 241 O најчистијем дијалекту, оба из Слованке. Овај други је без потписа и штампан je у оригиналу као допис из Пољске, a ми знамо да га је писао пољски слависта Ј. С. Бантке[62]. Пуно је ту обавештења o пољском језику, a узгред и o пољској историји. Највише је говорено o пољским војним називима, који су често позајмљивани из страних језика. Наш уредник није био много пажљив при превођењу. Неке реченице је испустио (можда и намерно!). Али је свакако непажња кад ukrainisch преводи са краински, a исто тако превешће и мало касније krainisch. Преводилац није знао да чита пољски. Зато ће реч proporzec, наведену пољски у немачком тексту, транскрибовати као пропорчец место пропожец, a мало даље множину исте речи: proporce транскрибоваће са пропорце, сматрајући ваљда да је то сасвим друга реч. Прегледаћемо сад оно нешто прилога o пољској књижевности. У бр. 11-13 изишла je рецензија на пољски речник С. Б. Линдеа[63]. Писао ју је вероватно Давидовић, али идеје изложене у њој показују од става до става да их је давао Копитар. Писац се прво обраћа Србима, као Словенима, јер зна да их све словенске ствари занимају као и рођене, и јавља да је изишао Линдеов речник ("словник"). Срби се могу подичити, вели се даље, пријатељством овог "ученог мужа", па зато треба боље да упознају његово дело: "Може бити да ће и који Србин благородно намјереније предузети и за наш прекрасни језик оно покушати што је Линде за пољски, такође славенски, готово непобедимо учинио". Речник је иначе веома потребна ствар. И Виланд, "један од најбољи немецки списатеља", каже да је стално читао Аделунга. Многе су земље оснивале читаве комисије за израду речника, само су два речника урадили појединци: немачки Аделунг и пољски Линде. "Како би славно било кад би се Србљин који нашао, који би србски такав словник сачинио, и који би трећи у реду сабиратеља речи језика једнога био". Линде је у библиотеци грофа Осолињског прочитао дела преко осам стотина пољских писаца. Исписивао је речи и при етимолошком испитивању нашао је да је пољски језик словенски дијалекат. "И то је баш могао у Виени". Ту се једино могао састајати са Словенима из свих крајева и ту је могао проучити словенску књижевност, јер је ту могао налазити чак и веома ретка дела, "која иначе и на другом месту света нигде нашао не би". Тако је Линде поставио основ "сравнителном словнику славенског језика." Дело је хтео штампати у Бечу, али га позвали у Варшаву, где је "дело своје посреди хуке ратне и посреди предидући и последовавши промена с особитим постојанством печатао и до конца напечатао". Све су ово Копитарове мисли. Вук је баш тад почео радити на речнику и Копитар је желео да га потстакне на рад. И истицање Осолињског, и подвлачење како се само у Бечу могу радити овакви тешки послови, све је то Копитарово. Најзад и оно што се говори под каквим је приликама речник штампан морао је Копитар узети из Линдеова речника, из предговора VI књизи, јер се сигурно Давидовић не би снашао у Линдеовом тексту, кад знамо да није могао читати на пољском. После овога, критичар је на примеру oyciec или ociec хтео да покаже како је овај речник рађен. Уз пољски облик, вели, дати су одговарајући облици из свих словенских језика, само српскога нема. "Али одговоримо да смо ми сами тому криви". Лужички Срби, са сто хиљада становника, имају два речника за два дијалекта, a Срби са два до три милиона људи немају ни једнога. "И зато желимо да би ова наша реч на добру земљу пала! – Наш Линде неће за сравњеније речи и говорења 800 списатеља читати морати, ибо иј ми толко не имамо. Да, готово би боље било ниједнога не читати (јошт ниједан досад чисто српски писао није)". И најзад ће доћи савети како се ради речник. Говори се чак и o техничком делу: како се бележе речи на засебне листиће, како се после првог издања скупља грађа за допуну, и све редом онако како је Копитар писао своме пријатељу Примицу[64]. Вероватно је тако упућивао раније Давидовића у рад, тако је тада показивао и Вуку. Ова рецензија је највећи оригинални рад у новинама те године. Тако и толико није се писало ни o једној страној књизи до тога доба, a и дуго касније. Вероватно се овој рецензији има захвалити што је Линде са својим речником постао веома познат код Срба, те ћемо и касније налазити o њему белешке, a сретаћемо се с његовим именом доста често и у препискама наших писаца тога времена. О пољској књижевности налазимо у новинама још неколико већих и мањих бележака. Важност ових бележака постаје већа ако не сметнемо с ума да се у то време врло ретко писало o страним књижевностима, и да по величини тих бележака пољска књижевност има код нас завидно место. У бр. 24 од 31 јануара 1816 налазимо белешку да је на Украјини умро гроф "Јован Потоцки, член Варшавског Содружества пријатеља наука и славан пољски списатељ", што "свету словенском мора жао бити". Сличних вести o пољским књижевницима нема у овим новинама. Могли бисмо се запитати откуд то да се o Потоцком пише, a многи далеко чувенији научници и књижевници остају неспоменути. Одговор је опет: Копитар. Не заборавимо да је он своју расправу Die Slaven im Thale Resia писао и штампао кратко време пре тога баш поводом једног списа Јана Потоцког, којега назива: "der berühmte polnische Reisende"[65]. Неколико вести тичу се уопште књижевног рада у Пољској. У бр. 188, 1816 налази се вест из Варшаве како се тамо у последње време много урадило за просвету и књижевност. Спомиње се и Линде, "онај исти што је словник пољски списао". У бр. 6, 1817 читамо вест o оснивању варшавског универзитета. Уз ту вест уредник нас обавештава како су у Пољској јако цветале науке за владе Зигмунта I, како је Пољска у XV и XVI веку имала много "преискусни мужева" у војевању и књижевности, и како су познији ратови учинили "те су науке у Пољској мало престале". И ту је наш уредник добро обавештен. Назначимо да од истог овог броја међу "пренумерантима" налазимо и имена: Банткеа из Кракова и Линдеа из Варшаве. Два су прилога од веће важности за нас. Један је штампан у бр. 86, 1816. To je извештај о оснивању библиотеке Осолињских у Лавову. Писац белешке поздравља великог дародавца грофа Осолињског и жели да овај завод достигне Јоханеум у Грацу. Затим долази читав извештај o завештању. – Други прилог је изишао у бр. 22, 1819 и то је реферат o књизи Осолињског Wiadomości historyczno-krytyczne do dziejów literatury polskiej. Преведен je с немачког из бечких Општих новина. Изгледа да га је писао Копитар. Занимљиво је можда да је веома дугачак наслов пољски наведен без иједне грешке, што није тако обична ствар за ове новине. Можда је коректуру водио сам Копитар. Занимљиво је можда и то да је овај реферат тек нешто касније преведен на пољски. За дело Осолињског каже се ту да је такво какво немају ни много срећније књижевности. Нарочито се хвали расправа o Кадлубеку, "оцу пољских повјестописаца". Писац расправе, каже се ту даље, поправио је Кадлубеков текст помоћу рукописа и "Шлецер се оштро опровргава". A испод текста налази се једна напомена, за нас врло важна, која гласи: "Један од наши најчувенији Србаља има исто овакве вједомости o нашем србском књижеству готове. – Али их није објавио. Зашто? Гди би ми с другим народима узастопце ићи могли..." Ове су речи свакако биле упућене Мушицком. Дакле, и овде послужио Пољак као пример. Најзад, Копитар је учинио нешто што је могло Давидовића везати јаче за Пољаке. Наиме, по његовој препоруци Краковско учено друштво изабра год. 1820 за дописне чланове Вука, Давидовића и Фрушића. Давидовић је диплому примио тек 1826, те ће се од тад поносити што је "Краковског ученог содружества член", и то ће касније увек штампати испод свог имена. Његово би интересовање за Пољску постало можда много веће да га нису прилике и послови одвели на другу страну. Неколико појединости из књижевне делатности Вука Караџића захтевају да o њему овом приликом проговоримо одвојено[66]. Вук је стигао у Беч крајем октобра 1813 и одмах се преко Стефана Живковића и уредника Новина србских упознао с Копитаром. Познато је како је Копитар упућивао Вука шта и како треба да ради, онако исто као што је нешто раније покушавао да наговори на такав рад најпре Лукијана Мушицког, па онда и ур |