Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Đorđe Živanović

Srbi i poljska književnost
(1800-1871)

Beograd 1941

Internet izdanje

Izvršni producent i pokrovitelj: Tehnologije, izdavaštvo i agencija Janus

Beograd, 12. septembar 2002

Producent: Zoran Stefanović

Likovno oblikovanje: Marinko Lugonja

Digitalizacija tekstualnog i likovnog materijala: Nenad Petrović

Tehnička obrada: Nenad Petrović, Zoran Stefanović

Korektura: Branislava Stojanović, Saša Šekarić

Štampano izdanje

Beograd 1941

Primljeno kao teza za doktorski ispit u sednici Saveta Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu 27 juna 1938 godine, po referatu članova ispitnog odbora g. g.: Pavla Popovića, d-ra Aleksandra Belića i d-ra Vladimira Ćorovića, redov. prof. univerziteta

Štampanje ove teze pomognuto je iz Fonda Luke Ćelovića-Trebinjca

SADRŽAJ

Predgovor

UVOD. Interesovanje Srba za Poljsku. – Političke veze. – Bitka kod Varne. – Letopisi o Poljskoj. – Primorski i dubrovački književnici o Poljskoj. – Odjek pobede kod Beča. – Srpski književnici XVIII veka prema Poljskoj. – Slavenoserbskija vjedomosti.

PRVI DEO (1800-1830)

I. Srbi početkom XIX veka. – Knez Čartoriski i Aleksandar I. – Čartoriski prema srpskom ustanku. – Memoar mitropolita Stratimirovića. – Deputati srpskih ustanika kod Čartoriskog. – Poljaci među Srbima za Prvog srpskog ustanka. – Poljska do 1830.

II. Nauka i književnost u Poljskoj početkom XIX veka. – Slovenska ideja. Društvo prijatelja nauka. – Poljaci u našim krajevima. – Osolinjski i Stratimirović. – Solarić i Sjerakovski. – Jeroglifika. – Rimljani slavenstvovavši. – Istovetnost Skita i Sarmata.

III. Kopitarov udeo u Novinama srbskim Davidovića i Frušića. – Članci o slovenskim pitanjima u novinama. – Recenzija na Lindeov Poljski rečnik. – Vest o Potockom. – Vesti o Osolinjskom.

IV. Vuk u Beču. – Vuk i Franćišek Mirecki. – Rad na Rečniku. – Saveti Mušickog. – O nazivu Rečnika. – Vukovo poznavanje poljskog jezika do 1818. – Tumačenja i poređenja. – Vuk u Poljskoj. – Poznanstvo s Majevskim.

V. Pojava Serbske Letopisi. – Đorđe Magarašević do Šafarikova dolaska u Novi Sad. – Pavle Josif Šafarik u Novom Sadu. – Šafarikov uticaj na Magaraševića. – Misao o časopisu.

VI. Šafarikovi članci o Slovenima u Letopisu za 1825 godinu. – Pregled poljske književnosti. – Filozofi, reformatori, filolozi. – pesnici. – Krasicki. – Tremvecki. – Njemcevič. – Zašto je Šafarik slabo ocenio Krasickog. – Felinjski. – Važnost ovog pregleda poljske književnosti.

VII. Letopis se menja. – Osnivanje Matice srpske. – Nesuglasica između Šafarika i Magaraševića. – Šafarikova saradnja na Letopisu. – Adam Mickjevič. – Pismo Kuharskog. – Želislav i Ljudmila. – Fabula i značaj. – Jelisaveta Družbacka. – Stanislav Jašovski.

DRUGI DEO (1830–1848)

I. Vuk šalje knezu Milošu vesti o poljskom ustanku. – Srbi prema poljskom ustanku. – Knez Čartoriski u Francuskoj. – Čajkovski u Carigradu. – Plan za srpsku politiku. – Ustavna borba u Srbiji. – Ustavobranitelji i Čajkovski. - Poljski agent u Beogradu. – Zauzimanje Čartoriskog i Zamojskog za Srbe. – Franćišek Zah u Beogradu. – Garašaninovo Načertanije.

II. Ideja o slovenskoj uzajamnosti. – Polonofilstvo. – "Srpska vlada" u Gracu. – Srbi u Pešti. – Pavle Stamatović. – Teodor Pavlović. – Serbski narodni list. – Članci o Slovenima 1835 godine. – Serbske narodne novine. – Pavlovićevo držanje prema Poljacima.

III. Mađarski i slovački preporod. – Požunski đaci. – Ljudevit Štur. – Srpski đaci u Požunu, Modri, Pešti, Segedinu i Prešovi. – Mija Vlaškalić. – "Slavjani". – Slavjanka. – Srpski đaci prema poljskoj književnosti. – Polonofilstvo. – Poljaci u Srbiji. – Jovan Đorđević uči poljski. – Branko Radičević.

IV. Članci o događajima iz poljske istorije. – Pripovetke s predmetom iz poljske istorije i života. – Pavle Popović-Šapčanin. – Bogoboj Atanacković. – Ljubomir P. Nenadović. – Beleške o poljskoj književnosti. – Kazimir Brođinski. – Vaclav Maćejovski. – Adam Mickjevič

V. Prvi prevod s poljskog. – Razvoj istorije slovenskih prava. – Normanska teorija. – I. B. Rakovjecki. – Analiza i ocena prevoda.

VI. Vaclav Maćejovski i njegov značaj kao istoričara slovenskih prava. – Prava serbska. – Pavle Stamatović kao prevodilac. – Hod slavenskog izobraženija. – O zemlji i ljudma slavenskima. – Teodor Pavlović kao prevodilac. – Način pisanja Maćejovskog. – Prevodi Miloša Popovića, Jovana Subotića i Simeona Filipovića.

VII. Prevodi iz Mickjevičevih predavanja. – Prevodi Mickjevičevih pesama. – Oda mladosti. – Prevod Teodora Pavlovića. – Prevodi Stanka Vraza u srpskim časopisima. – Ljubomir P. Nenadović i njegov prevod pesme "Šta želiš?"

VIII. Mihal Čajkovski, život i pripovedački rad. – Obručenje zaporoškog kozaka. – Molimo se, pa bimo! – Đura Daničić kao prevodilac. – Ataman. – Ocena prevoda.

IX. Polemika između Ilije Zaharijevića i Miloša Popovića. – Improvvisata. – Prevod Ljubomira Nenadovića. – Sitniji prevodi.

TREĆI DEO (1848–1871)

I. Mađarska buna i slovenski pokret 1848. – Uloga Poljaka. – Ludvik Zvjerkovski u Beogradu i Zagrebu. – Poljaci kod Mađara. – Ludvik Vistšonovski među Srbima. – Držanje Garašanina. – Prelaz poljskih pobunjenika u Srbiju. – Rusija traži da se izagnaju iz Turske poljski emigranti. – Duhinjski u Beogradu. – Danilo Medaković o Poljacima. – Srbske novine. – Ruski uticaj u Srbiji pedesetih godina. – Mihal Čajkovski u južnoj Srbiji. – Srbi "Kozaci". – Smrt Adama Mickjeviča. – Politika kneza Čartoriskog gubi osnovu. – Poljaci u srpskoj službi. – Zigmunt Milkovski o Srbima i njihovim simpatijama za Poljake.

II. Poljski ustanak od 1863. – Srbi posle 1849. – Napredak o Poljacima. – Srbski dnevnik. – Đura Vukićević o poljskom ustanku. – Mišljenje slavjanofila. – Jakov Ignjatović. – Miletić o poljskom pitanju. – Držanje Srbobrana. – Srbske novine. – Miloš Popović i njegove vesti o poljskom ustanku u Vidovdanu. – Aleksandar Andrić.

III. Omladina i njeno slovenstvo. – Đačke družine. – Demokratske ideje. – Srbi među Poljacima. – Poljski agenti kod Srba. – Vladislav Kozlovski u Beogradu. – Književna saradnja. – Matica srpska. – Društvo srbske slovesnosti. – Poljaci članovi društva. – Prevodi i prevodioci. -

IV. Đorđe Popović. – U redakciji Sedmice. – Kozački Hanibal. – Ludvik Zjeljinjski. – Prevod. – Beleške u Danici. – T. T. Jež. – Asan. – Prevod. – Doboš. – Paulin Stahurski. – Čajčina mogila.

V. Stojan Novaković kao đak. – U Vidovdanu. – Krdžalija. – Novakovićevo slovenstvo. – Uspeh Krdžalije kod Srba. – Jež u Beogradu. – Poznanstvo s Novakovićem. – Beleške u Vili. – Dušica moja. – Kozačka ženidba. – Trinaest. – Mickjevičeva Gražina. – Ocena prepeva.

VI. Mita Rakić. – Anđa Zagorničanka. – Rakić kao prevodilac. – Termolama. – Ataman Kunicki.

VII. Sima Popović. – Dve reči. – Plemić i devojče. – Samac.

VIII. Vladimir Nikolić. – Polazak na Carigrad. – Mušica.

IX. Prevodi Mihaila Ćeleševića. – Jovan Jovanović Zmaj prema Poljacima. – O Sirokomlji. – Pet talira. – Crna suknja. – T. Nedeljković prevodilac K. Bžozovskog. – Milorad P. Šapčanin. – Dragutin Tomaj Tuminski.

ZAKLJUČAK

NAPOMENE

Predgovor

Slučaj je hteo da ovaj rad izlazi iz štampe tek posle smrti profesora Pavla Popovića, koji je temu dao potpisanome i koji je za sve vreme dok je ovaj posao rađen pokazivao puno interesovanje za mnoge pojedinosti i za rad kao celinu. Zato ono što je u ovome radu dobro ne malo duguje njemu što je takvo. Da bi žalost bila još veća, on, koji je toliko voleo svoje đake i koji je uspeh svojih đaka smatrao za svoj uspeh, nije stigao da potpisani pred njim ili bar za njegova života tezu i brani, iako je ona u fakultetu primljena po njegovu referatu.

U proučavanju naše književnosti, kao i svih drugih, vrlo važno je pitanje interesovanja pojedinih književnika za razne strane književnosti. Iz tih interesovanja iskristalisaće se književni uticaji. A tek kad se valjano prouče svi književni uticaji, kako kod pojedinih književnih pokreta, tako i kod pojedinih pisaca, moći će se pristupiti pravilnom i pravom ocenjivanju književnih dela. Time se rukovodio profesor Pavle Popović kad nam je dao ovakvu temu za doktorski rad. On je u više mahova video, naročito obrađujući teme iz vremena Omladinskog pokreta, da se o Poljacima i o poljskoj književnosti dosta pisalo kod nas, da se s poljskog dosta prevodilo, katkad više nego s ruskog (ako prevode s maloruskog ne ubrajamo u prevode s ruskog), pa je došao do uverenja da bi se u našoj književnosti mogao potražiti uzrok tome i da bi to mogao biti predmet jedne doktorske disertacije. Ovaj naš rad imao bi da pokaže ukoliko je on bio u pravu.

Interesovanje Srba za poljsku književnost razvijalo se u zavisnosti od dva vrlo važna činioca: od političkih prilika, zbog čega smo na početku svakog dela svoga rada pravili podrobnija razmatranja političkih prilika kod Srba i Poljaka uopšte, a posebice njihovih političkih uzajamnih odnosa, ukoliko ih je bilo ili moglo biti; i od interesovanja Srba za slovenstvo i slovenska pitanja, te je interesovanje Srba za poljsku književnost dolazilo kao deo mnogo šireg interesovanja za sve slovenske književnosti. Zato smo se vrlo često duže zadržavali na proučavanju razvoja ideje o slovenskoj uzajamnosti kod Srba.

Možda bi na ovome mestu valjalo reći koju reč o obimu rada kao i o podeli na delove.

Početna godina (1800) u stvari treba da označi samo početak XIX veka. Tu smo godinu uzeli za početak stoga što sve do početka toga veka kod Srba nije bilo – sem jednog izuzetka – interesovanja za poljsku književnost. Za krajnju granicu uzeli smo 1871 godinu. Te godine završio se Omladinski pokret, a s njim uglavnom i romantizam u srpskoj književnosti. Skoro svemu što se do te godine kod nas prevodilo s poljskog mogli smo naći razlog i uzrok u političkim i društvenim promenama i težnjama. Posle ovoga književnost dobija i kod Srba mnogo višu, opštu cenu, pa se i prevodi s raznih jezika iz čisto književnog interesovanja. Ono što se prevodilo iz poljske književnosti ili što se o njoj pisalo posle ovoga, dolazilo je iz istih pobuda iz kojih se prevodilo i s drugih evropskih jezika: iz čiste ljubavi prema dobroj književnosti. Zato se više ne bi moglo govoriti o kakvoj izuzetnoj naklonosti Srba baš prema poljskoj književnosti.

Ceo rad smo podelili na tri perioda. Kao godine preloma označili smo 1830 i 1848. Godina 1830 važna nam je bila iz dva razloga. Prvo, to je godina poljskog novembarskog ustanka, posle kojega sva poljska inteligencija odlazi u emigraciju, a to znači da se odnos Poljaka prema ostalim narodima i državama iz osnova izmenio; zatim, te godine je umro Magarašević, osnivač i prvi urednik Letopisa, a s njegovom smrću ovaj jedini tadašnji srpski časopis gubi svoju slovensku boju. – Godina 1848 toliko je protresla čitavu Srednju Evropu, da je učinila prelom i u duhovnom životu Južnih Slovena. Za odnos Srba prema Poljacima ova godina ima veliki značaj još iz jednog razloga: politika poljske emigracije išla je za tim da Srbi budu zajedno s Mađarima u borbi protiv Beča. Srbi su se, međutim, morali okrenuti sasvim na drugu stranu. Time su srpsko-poljski odnosi pretrpeli promenu u osnovi. Nadamo se da će se sve ostalo videti iz samoga rada.

Na kraju, prijatna nam je dužnost da se na ovome mestu zahvalimo gg. profesorima univerziteta D-ru Aleksandru Beliću, D-ru Vladimiru Ćoroviću i D-ru Pavlu Stevanoviću za trud oko čitanja ovoga rada i za dragocene primedbe koje su nam stavili, kao i g. D-ru Dragoljubu Pavloviću, profesoru univerziteta, za prijateljsku pomoć u čitanju korekture. Ne malu zahvalnost dugujemo i g-nu Romanu Dembickom, poljskom poslaniku u Beogradu, koji je uvek bio gotov da nam pomogne. Najviše nas je pak zadužio svojom svesrdnom drugarskom pomoći g. D-r Marjan Jakubjec, činovnik Zavoda Osolinjskih iz Lavova, na čemu mu ovom prilikom najtoplije zahvaljujemo. Najzad, zahvalni smo i upravi Zadužbine Luke Ćelovića-Trebinjca koja je novčano pomogla štampanje ovog rada.

Beograd, decembra 1940 godine.

Đ. Ž.

UVOD.
Interesovanje Srba za Poljsku. – Političke veze. – Bitka kod Varne. – Letopisi o Poljskoj. – Primorski i dubrovački književnici o Poljskoj. – Odjek pobede kod Beča. – Srpski književnici XVIII veka prema Poljskoj. – Slavenoserbskija vjedomosti.

Interesovanje Srba za poljsku nauku i književnost počinje u pravome smislu u XIX veku. Ali ako nije bilo interesovanja za književnost, o Poljacima i o poljskoj državi ima dosta spomena kod nas tokom vekova. To je dolazilo ili kao posledica političkih veza s Poljskom ili zbog uspešnih ratovanja Poljaka na jugu Evrope.

Kakve su i kolike bile političke veze između srpskih država i Poljske tokom vekova teško je reći, jer za to nema mnogo dokaza, ali se ponešto ipak zna. Tako je zahumski Knez Mihailo Višević (oko 910–950) tvrdio da vodi poreklo s reke Visle^[1], a jedan od jačih bosanskih vladara, stric Tvrtka I, unuk po majci kralja Dragutina i tast mađarskog kralja Lajoša Velikog, kralj Stevan II Kotromanić bio je oženjen Poljkinjom, ćerkom hercega Kazimira od Kujavije^[2]. Ali to nije bilo dovoljno da bismo mogli tvrditi da je bilo kakvih jačih prijateljskih veza. U književnosti te veze nisu našle odjeka.

Sa mnogo više potvrda može se govoriti o interesovanju Srba za Poljsku i Poljake od XV veka. Kad su tokom XIV i XV veka Turci počeli osvajati postepeno srpske zemlje na Balkanu, došli su na severu i do granica Mađarske i Poljske. Srbi su tad u svakog suseda upirali oči neće li baš on biti taj koji će makar zaustaviti ako ne i uništiti turske zavojevače. Od svih tih obližnjih država Poljska je bila najjača, te se o njoj moralo među Srbima mnogo govoriti. Osobitu pažnju Srba privukao je na sebe jedan važan događaj: bitka kod Varne 1444 godine. Čim se pročulo da poljski kralj sprema veliku vojsku da bi zaratio protiv Turaka, Srbi su poverovali da će se tada skrhati turska sila. Utoliko je veće bilo razočaranje kod Srba kad kralj Vladislav s Jankom Hunjadijem izgubi bitku i sam pogibe. Ovaj poraz hrišćanskog oružja tužno odjeknu u srpskom narodu o čem svedoči čitav niz narodnih pesama. Doduše, u tim pesmama mnoge pojedinosti biće kasnije izmenjene, retko će se u njima i poljsko ime sačuvati, ali se ipak za mnoge od tih pesama sa sigurnošću može tvrditi da opevaju ovaj događaj^[3].

I naši stari letopisi beleže neke važnije datume iz poljske istorije. Tako će nam Brankovićev letopis spomenuti stupanje na presto kralja Vladislava III Leđanina. Ovaj će naziv posle ući i u našu narodnu poeziju^[4]. U drugim letopisima Poljaci će se nazivati starim imenom Lesi, i takvih spomena biće više. Ili kako "okralji se sin kralja leškago", ili kako "pleniše Turci Ruse i Lehe", ili kako "hodi car Osman na Leha, na grad Kamenicu, i ničto ne poluči, vrati se posramljen" i sl. O Poljskoj i Poljacima se, dakle, dosta znalo. Vesti o njima mogle su Srbima dolaziti preko Mađarske, o čem bi govorio i naziv Leđan, leđanski, koji je svakako postao od mađarskog lengyel, što znači poljski.^[5] Ali su te vesti mogle dolaziti Srbima i neposredno. Najpre, u poljsko-mađarskoj vojsci koja se borila protiv Turaka, počev od Varne pa dalje, bilo je i južnih Slovena^[6]. A onda, po Poljskoj su posle propasti srpskih država krajem XV veka krstarili mnogi srpski putnici i pevači, koji su se kasnije vraćali u svoju zemlju. Tih srpskih pevača bilo je u Poljskoj još od Jagjelovih vremena^[7]. Oni su po Poljskoj svakako razvijali mržnju protiv Turaka i nagovarali poljske velikaše da se spremaju za obračun s Turskom. Isto onako kao što je Srbin Konstantin iz Ostrovice svojom čuvenom Turskom hronikom, koja je u stvari memoar, hteo da pokaže mađarskom i poljskom kralju kako izgleda turska sila i kako se protiv nje treba boriti. Bilo je i takvih Srba koji su išli kroz Poljsku samo zato da skupljaju milostinju za svoj porobljeni narod. Tako je u prvoj polovini XVI veka episkop smederevski Pavle dobio od samoga poljskoga kralja odobrenje da može po Poljskoj skupljati milostinju za Srbe^[8], tako su 1561 godine kaluđeri manastira Papraće bili u Poljskoj sa istim ciljem^[9], a bilo je verovatno i mnogo drugih sličnih putnika. Iz pričanja tih ljudi moglo se raširiti kod Srba jače interesovanje za dosta udaljenu Poljsku.

Vesti o Poljskoj i Poljacima mogle su dolaziti do Srba u unutrašnjosti Balkanskog Poluostrva i preko Primorja, dokle su mnogo lakše dopirali glasovi o Poljskoj tokom XVI i XVII veka. O tome nam svedoče česti spomeni Poljske i Poljaka u primorskoj i dubrovačkoj književnosti. Poljaka se seća Marko Marulić u pesmi Molitva suprotiva Turkom, o njima misli i Mavro Vetranović u pesmi Tužba grada Budima. Ovi pesnici oplakuju teške poraze poljske i žale što više nema ko da se ponese s Turcima, jer je Poljska tada preživljavala teška vremena: uzdrmana posle neuspelog ratovanja protiv Turaka, islabljena zbog unutrašnjih trvenja. A kad se malo povratila, opet se kod nas poče slaviti. Ovo bi osobito za vlade Šveđanina Zigmunta Vaze (1586–1632). On je bio vatren katolik, zemlju je očistio od protestanata i za svoje najpoverljivije pomagače uzeo je isusovce. Razumljivo je onda što je s dolaskom isusovaca u Dubrovnik i Dalmaciju (početak XVII veka) došla i priča o dobrom katoličkom kralju Zigmuntu i njegovoj zemlji Poljskoj. I tog poljskog kralja imao je da proslavi niko manji nego Ivan Gundulić u svome Osmanu. Doduše, glavnu ulogu u spevu pesnik nije dao kralju, nego njegovu sinu Vladislavu, ali je to ipak ostala kraljeva krv. Poznato je, međutim, da ni Vladislav nije upravljao poljskom vojskom kod Hoćima. Uostalom, pesnik je suviše istakao poljsku pobedu, koja nije bila zaista takva, jer hoćimska pobeda se jedva može i nazvati poljskom pobedom. Ali je našem svetu to godilo.

Ugled Poljske silno poraste tek za vlade Jana III Sobjeskog. Ovaj sjajni ratnik pročuo se bio još kao hetman podoljski pobedama nad Turcima. Ali se slava njegova, kao i cele Poljske, pronese širom cele Evrope posle pobede pod Bečom 8–9 septembra 1683. O tome se vrlo brzo proneo glas i po našim krajevima. Zato je već nepuna dva meseca posle bitke mogao pisati Sobjeskom Petar Kanavelović:

Srbljin naglo tebe zove,
Sva bugarska zemlja i strane,
Svak ti spravlja pjesmi nove
I od lovora vience i grane,
I od dobiti grade ohola
Bošnjaci ti slavna kola.

I doista je ova pobeda poljska mnogo opevana kod nas. Petar Kanavelović napisa dve pesme i obadve posla samome kralju, za koje mu kralj pismeno zahvali; Petar Bogašinović napisa Obkruženje Beča grada, koje za kratko vreme dožive tri izdanja (1684, 1685 i 1703), a i narodni pevači dostojno se odužiše pobediocu Turaka: u čitavom nizu pesama oni proslaviše ovu pobedu hrišćanskog oružja^[10].

Posle smrti Sobjeskog Poljska opet poče da opada. A kako je ona opadala, tako se snažila druga slovenska zemlja – pravoslavna Rusija. I balkanski Sloveni, većinom pravoslavni, počinju lagano da se okreću njoj a da zaboravljaju Poljsku. Taj proces lepo se pokazao u kasnijim izmenama pesama o Sobjeskom. Tako će u jednoj poljski kralj postati "Mosković Jovane" (ostalo je samo ime Jovan = Jan), on će slati sina Beču u pomoć i daće mu ovakav savet:

Ako l' nije za te dosta vojske,
Navrati se u zemlju poljačku,
Ivanišu kralju poljačkome.

A "Mosković Jovane" i "Ivaniš kralj poljački" jedna su ličnost.

Zato je tačno zaključio jedan ispitivač: "Poljska je od 1443 godine pa do kraja XVII veka zauzimala u dušama i nadama južnih Slovena ono mesto koje je od XVIII veka zauzela Rusija"^[11].

Ceo XVIII vek je doba opadanja Poljske. Godine 1772 bi izvršena prva deoba Poljske, 1794 druga, a 1795 treća. Tad i propade ova doskora moćna država. Ali ukoliko je Poljska politički i vojnički slabila, utoliko se njena književnost razvijala i jačala. A to u stranom svetu donese više slave poljskome imenu nego pobede na bojnome polju.

Srpski književnici XVIII veka nisu nam skoro ništa dali iz poljske književnosti toga vremena. Jedino je Gavrilo Stefanović Venclović preveo s poljskog Istoriju Barona Cezara, ali se mi ovde nećemo zadržavati na tome prevodu kao usamljenom. Čudno je da se Dositej Obradović nije zainteresovao za poljsku književnost. On je poznavao tako mnogo stranih književnosti, on je dva puta i proputovao kroz Poljsku, a nije upoznao ni njena jezika ni njene književnosti. Bar u njegovim delima nema nikakva traga o tome. A mogao je naći dosta dela koja bi mu bila po volji. Ako ne kod kojeg drugog pisca, a ono je makar kod sjajnog Ignacija Krasickog mogao naći koju lepu basnu^[12]. Kroz Poljsku su, zatim, prolazili – da spomenemo samo najpoznatije – Jovan Rajić i Gerasim Zelić. Ali i oni su, kao i Dositej, samo prošli kroz Poljsku odlazeći u – Rusiju.

Jedini glas o Poljskoj poslednjih godina njena života mogli su naći Srbi na stupcima Slavenoserbskih Vjedomosti Stefana Novakovića (1792–1794). U Poljskoj se tada neprestano kuvalo. Zato je o njoj puno vesti u ovim novinama. Skoro nema broja bez njih. Pisanje je različito. Jednom se poljska politika dovodi u vezu s francuskom i uz vest o uspešnom francuskom ratovanju javlja se kako su odmah "začeli Poljaci uši dizati nanovo i buniti se" (br. 7, 1794) a od broja 26, 1794 godine, počinje niz izveštaja o Košćušku i njegovu ratovanju. Pada u oči – ali je sasvim razumljivo – da se samo o Austriji ne govori ništa rđavo, i na jednom mestu (br. 53) štampa se molitva jednog Poljaka koja počinje rečima: "O kolj pečalno i sožalenija dostojno jest ninje naše sostojanije! O kolj nepodnosim jest nam rosijski knut!" Zato pitanje: "Kto spaset nas očajane? Kto dast nam pomošti?" I onda se obraća Austriji da ona bude posrednik između besne Rusije i jadne Poljske, da bi se poslednjoj muke ublažile. Svi ovi izveštaji o Poljskoj nisu bili lišeni izvesnih simpatija prema Poljacima. Zato će pri kraju, uveren da se poljska borba neće svršiti onako kako bi Poljaci želeli, urednik napisati i ove reči: "Vidov danak sve se bliže približava, koji će bednoj Poljskoj neščastno osvanuti i njezinu sreću razlučiti". (br. 54)

Toliko su Srbi mogli znati o Poljskoj i Poljacima do kraja XVIII veka.

PRVI DEO (1800-1830)

I.
Srbi početkom XIX veka. – Knez Čartoriski i Aleksandar I. – Čartoriski prema srpskom ustanku. – Memoar mitropolita Stratimirovića. – Deputati srpskih ustanika kod Čartoriskog. – Poljaci među Srbima za Prvog srpskog ustanka. – Poljska do 1830.

Prvih trideset godina XIX veka prošlo je Srbima u žestokim borbama, vojničkim i političkim, u grozničavim naporima da se izvojuje samostalnost Srbije, a kad se dobila, da se očuva. Možda isto tako veliki napor trebalo je činiti tokom ovog vremena da se izgrade prvi osnovi nove kulture. U tim nejednakim borbama podjednako su učestvovali Srbi iz Srbije kao i iz drugih srpskih pokrajina.

Za to vreme Poljske nije bilo kao samostalne države. Ali ako nije bilo Poljske, bilo je Poljaka, njihova se uloga nije bila izgubila u tadašnjoj Evropi ni u političkom niti u naučnom i književnom životu. Za Poljake, razdeljene i rasturene po raznim zemljama, najveću važnost imale su u ruskom delu Poljske akcija kneza Adama Čartoriskog, a u ostalim zemljama poljska emigracija. Srbi su na početku XIX veka imali veze i s jednim i s drugim, i to sve za vreme Prvog srpskog ustanka.

Knez Adam Čartoriski (1770-1861) bio je iz jedne od najstarijih i najviđenijih poljskih porodica. Zato ga je Katarina II, kad je zauzela deo Poljske 1795, uzela k sebi na dvor kao taoca. Čartoriski se tu sprijatelji s caričinim unukom Aleksandrom, kasnijim ruskim carem. Tako Čartoriski za vlade Aleksandra I postade careva poverljiva ličnost i dotera do ministra spoljnih poslova. Politika Rusije prvih godina XIX veka sva je bila u znaku prijateljske saradnje ova dva mudra pretstavnika dve slovenske nacije.

Car Aleksandar I bio je slobodouman čovek, bar po vaspitanju koje je u mladosti dobio. Nisu pored njega nezapaženo prošli veliki potresi u Evropi, a naročito u Francuskoj s kraja XVIII veka. Zato je on mislio da u Rusiji sprovede velike društvene i političke reforme. I dok je on mislio na to, njegov ministar, knez Čartoriski, mislio je na obnovljenje Poljske. On, doduše, ovo nije isticao kao svoju glavnu misao, ali je to ipak bio deo, možda najvažniji, jednog velikog slovenskog plana, koji su bili napravili car i knez Čartoriski. Po tome planu Rusija je imala da postane centar Slovenstva, a Aleksandar slovenski car. Za Rusiju su se imale vezati sve slovenske zemlje i tako stvoriti jedan snažan blok protiv uticaja iz revolucionarne Francuske^[13]. Poljsku je pak trebalo prvo celu osloboditi i ujediniti njene rasparčane delove, a onda je pripojiti tome slovenskom carstvu.

Čartoriski je mislio i o balkanskim Slovenima i njihovoj ulozi u tome slovenskome bloku. Ali prvih godina XIX veka on još nije poznavao prilike na Balkanu, te nije mogao oceniti snagu tih Slovena, pa nije mogao biti siguran ni kakvu im ulogu treba dati. Srpski ustanak od 1804 pokaza mu da se na taj pobunjeni narod treba računati. I od te godine knez Čartoriski počinje veoma pažljivo i s razumevanjem pratiti događaje na Balkanu.

Srpski ustanak došao je u vrlo nezgodno vreme po Rusiju. Od onog dana kad je Napoleon zauzeo Italiju, Turskoj je s te strane počela pretiti velika opasnost. Rusija to nije smela gledati ravnodušno, te se starala svakojako da Tursku privuče sebi. I baš kad je imala da je ubedi u svoje iskrene i dobre namere, pojavilo se srpsko pitanje^[14]. Knez Čartoriski je od svojih diplomatskih pretstavnika odmah dobio vesti o srpskom ustanku. Izveštavajući cara o tome, on je bio mišljenja da Srbima valja pomoći, i kao hrišćanima, i zato što bi, priterani u škripac, mogli zatražiti zaštitu Francuske. I prvi plan ruske vlade bio je: da se Srbima preporuči pokornost sultanu, a na Porti da se utiče da Turska bude što blaža prema njima^[15].

Takva je bila ruska zvanična politika.

Knez Čartoriski lično bio je još naklonjeniji Srbima. Marta meseca 1804 on unosi u svoj politički program da se Srbija i Crna Gora s Kotorom moraju otcepiti od Turske^[16]. A 17 jula iste godine piše ruskome pretstavniku u Carigradu jedno pismo u kojem se ta naklonost pokazuje još bolje. On žali što su Srbi tako daleko od Rusije, te im se pomoć u municiji ne može poslati tajno, a ako im se pošalje novac, njime neće biti mnogo pomognuti, jer im Austrija može ne dati municiju. Ali je načisto s tim da Rusija ne može ostati ravnodušna prema sudbini Srbije. On čak posredno i tajno poručuje Srbima da upru sve sile ne bi li uspeli da osvoje Beograd, a onda bi pri neposrednim pregovorima između Srba i Porte Rusija lako mogla posredovati^[17].

Ubrzo se knezu Čartoriskom ukazala prilika da se mnogo bolje upozna sa stanjem stvari na Balkanu; i od tad pa sve do kraja života Srbi će u njegovom političkom programu zauzimati jedno od najvažnijih mesta. Godine 1804 on je dobio memoar mitropolita Stratimirovića, a te iste godine razgovarao je i s deputatima srpskih ustanika. To su bili najbolji i najpouzdaniji izvori za njega.

Jula meseca 1804 napisa mitropolit Stratimirović jedan memoar caru Aleksandru I u kojem izloži na koji bi se način najbolje rešilo srpsko pitanje. Mitropolit je želeo da zainteresuje Rusiju za Srbe. To je tada bilo neophodno potrebno, jer je položaj srpskih ustanika bio vrlo težak, a i Srbima pod Austrijom bila je potrebna zaštita. Zato je mitropolit sasvim opravdano mislio da Srbe može izvući iz ovog teškog položaja samo posredovanje Rusije. U svome memoaru mitropolit je potanko izložio stanje Srba i pokazao kako im se može i treba pomoći. Bila je to velika smelost s mitropolitove strane, jer da je Austrija kako saznala za taj memoar, teško da bi mitropolit izvukao glavu.

Memoar je mudro komponovan. Evo glavnih ideja iz njega.

Rusija nema iskrenih prijatelja – veli mitropolit – među susednim državama. Međutim, nema naroda koji bi tako od srca voleo i poštovao Rusiju kao Srbi. Zato bi Rusija morala stvoriti jednu "slaveno-serbsku" državu koju bi vodili Srbi. Kako Turska lagano propada, ova nova država imala bi da zauzme njeno mesto i tako bi se održala ravnoteža u Evropi. Ostvarenje ovoga plana treba da bude prva dužnost ruskog cara kad je u pitanju veliki slovenski rod^[18].

Stratimirovićev memoar došao je prvo u ruke Čartoriskom kao ministru spoljnih poslova. Nekolika mesta u ovome spisu mogla su ga zaboleti. Ali je on bio tako iskreno zagrejan za svoj slovenski program, da na to nije ni obratio pažnju. On je sadržinu memoara saopštio caru, a po kasnijem držanju prema Srbima možemo kao sigurno tvrditi da se i tad zauzimao za srpsku stvar.

Najbolje obaveštenje o srpskom pitanju dobio je Čartoriski verovatno od deputacije srpskih ustanika, koja je novembra 1804 bila u Petrogradu i tražila pomoć od Rusije. U ovoj deputaciji bio je i prota Matija Nenadović, te po njegovom pričanju znamo kakav je stav prema Srbima zauzeo Čartoriski^[19]. Prota nam priča da ih je knez vrlo lepo primio, da je s njima dugo razgovarao, prvog dana kao i kasnije, da se raspitivao o Srbima, o stanju u zemlji, zatim o vođima ustanka i o mnogom drugom.

Posle ovih razgovora Čartoriski se još više zagrejao za Srbe i još više se zauzimao kod cara za njih. To nam najbolje pokazuje njegova pretstavka caru o toj stvari. On najpre predlaže da se Srbima da novčana pomoć, jer se srpski ustanak mora održati dok do mira ne dođe; zatim da se ruski poslanik u Carigradu stavi u zaštitu Srba; od srpskih deputata u Petrogradu dvojica da se vrate u Srbiju i da obaveste ustanike šta da čine i kako da se drže; po tim deputatima treba Srbima poručiti da ostanu pod oružjem do naredbe iz Rusije, a odmah da pošalju deputaciju u Carigrad i da uvere sultana u svoju odanost; Rusija bi se imala postarati da Srbi dobiju pravo na samostalno upravljanje pomoću svojih činovnika, a da sultanu plaćaju danak i da mu daju nešto vojske kad mu je potrebna protiv raznih odmetnika i neprijatelja; tu vojsku ne bi dobio samo kad bi ratovao protiv Rusije.^[20]

I godine 1806 zauzima se Čartoriski svesrdno za Srbe^[21]. O tome čak piše grof Mervelt grofu Stadionu 6 februara 1806^[22].

Neko bi se mogao s pravom zapitati da li je trebalo na ovome mestu govoriti o držanju kneza Čartoriskog prema Srbima, kad su se Srbi njemu obraćali samo kao ruskome ministru, a ne kao Poljaku. Ali je rad kneza Čartoriskog kasnije, naročito oko sredine XIX veka, imao ogromne važnosti za Srbe u svakom pogledu, pa smo želeli da pretstavimo na koji način je on dobio prva i najvažnija obaveštenja o Srbima, njihovim borbama i prilikama.

Sasvim je drukčije radila za poljsku stvar poljska emigracija.

Posle propasti poljske države poljskih emigranata bilo je puno rasutih po svima evropskim zemljama. Oni su se nadali da će doći do kakvih velikih potresa u Evropi i da će posle njih, zajedno s preuređenjem evropskih država, doći i do obnove Poljske. Zato su stalno priželjkivali nemire bilo na kojoj strani, nadali su se da će svaka varnica stvoriti požar. Zato ih je bilo na svima frontovima i kod svih naroda. Ali na svim tim lutanjima ne zaboraviše svoju zemlju i najviše njihovom zaslugom raširi se po celom svetu priča o mučenici Poljskoj.

Za svog prvog rata u Italiji (1798) Napoleon pokuša da skupi sve poljske emigrante i da od njih napravi vojsku, te ovlasti đenerala Dombrovskog da obrazuje legije i da se stavi u službu lombardske republike. Poljacima iz emigracije učini se ovo kao prvi korak ka oslobođenju Poljske, te povrveše sa svih strana u legije, pevajući pesmu đenerala Vibickog, današnju poljsku himnu:

Nije Poljska još propala
Dok mi živimo....

Ali stvar dobi sasvim drukčiji obrt. Ni u jednom međunarodnom ugovoru nije se predviđalo ništa posebno za ove legije. Najzad, 1802 godine, Napoleon ih upotrebi protiv pobunjenih urođenika u San Domingu, gde propadoše čitave mase ovih legionara bilo od pobunjeničkog oružja, bilo od teških klimatskih prilika.

Time se ipak nije završila istorija poljskih emigranata. Još uvek ih je bilo koji su lutali po Evropi. Bilo ih je i na Balkanu, pa čak i među srpskim ustanicima, i od njih su Srbi mogli dobiti neposredne vesti o poljskoj zemlji i o poljskom narodu.

Po jednom sačuvanom pismu iz vremena prvog srpskog ustanka znamo da je među srpskim ustanicima bilo oko sto pedeset Poljaka, od kojih desetoricu znamo čak i poimence. Ako je verovati tome pismu – a nemamo razloga da mu ne verujemo – neki od ovih Poljaka nalazili su se u blizini samoga Karađorđa. To bi značilo da su mogli imati i kakve važnije uloge. Poznato nam je iz molbe srpskih deputata ruskome caru da su Srbi od Rusa tražili i izvestan broj stručnih oficira. Znači, oni ih nisu imali i bili su svesni da su im potrebni. Zato su pomenuti Poljaci mogli imati neke oficirske uloge, jer se i u spomenutome pismu pored mnogih imena nalaze oficirske titule. Jedan je čak "đeneral". Ne može se pouzdano reći otkuda su im dolazili ti činovi. Prof. Sokolovski, koji je ovo pismo objavio, našao je onog "đenerala" kao poručnika u poljskoj ustaničkoj vojsci iz Košćuškova vremena. Ovi Poljaci su mogli preći u Srbiju ili iz Italije ili iz Vlaške, jer je tamo bilo poljskih legija. U svemu ovome zanimljivo je još i to što se u tome spisku nalaze i članovi veoma dobro poznatih poljskih galiciskih plemićkih porodica. Pored ostalih, tu su grofovi Đedušicki (Dzieduszycki) i Kozjebrodski (Koziebrodzki), pa baron Hajdel (Heydel), pa Ćenjski (Cieński), Pjetruski (Pietruski) i drugi^[23]. Ma kakvu ulogu imali ovi Poljaci među Srbima, za nas je ovom prilikom važno da je to bio prvi širi dodir Srba i Poljaka.

Posle svega ovoga nastale su velike promene i kod Srba i kod Poljaka, te je to u mnogome omelo svaku političku saradnju.

Poljsko oduševljenje za politiku cara Aleksandra I i kneza Čartoriskog nije dugo trajalo. Kad Napoleon od pruskog dela Poljske stvori Varšavsku kneževinu (1807), Poljaci se listom okretoše njemu. Bilo ih je puno u Napoleonovoj vojsci, borili su se junački pod zapovedništvom svoga kneza Ponjatovskog, uživali simpatije mnogih evropskih naroda, ali im to ne pomože. Njihova sudbina bila je suviše čvrsto vezana za sudbinu francuskog imperatora, te s njegovom propašću propadoše i sve njihove nade.

Na Bečkom kongresu (1814) tri susedne sile, Rusija, Austrija i Pruska, podeliše još jednom Poljsku, ostavivši jedino samostalni grad Krakov. Car Aleksandar I stvori poljsku kraljevinu, koja je s Rusijom imala samo zajedničkog vladara i spoljnu politiku. Vice-kralj poljski postao je poljski đeneral Zajonček, a zapovednik poljske vojske veliki knez Konstantin, brat carev. Poljska dobi i ustav, doduše oktroisan, ali su ga na carev poziv radili najviđeniji poljski velikaši: Čartoriski, Zamojski, Ostrovski, Matuševič i dr. I kraljevina poče naglo da napreduje, naročito u ekonomskom i prosvetnom pogledu.

Pored ovako dobrog početka, Poljskoj kao da nije bilo suđeno da ostane duže na miru. Vrlo brzo se stvori dosta nezadovoljnika. Aristokratskim pretstavnicima nije bilo pravo što se kraljevini ne pripajaju i one zemlje koje su nekad bile poljske; levičarima nije bila po volji apsolutistička vlada, pa makar i ne bila rđava po Poljsku. Izgleda da je naročito privlačio poljsku mržnju veliki knez Konstantin svojim nezgodnim karakterom i despotskim ponašanjem. Već dvadesetih godina počeše se stvarati po celoj Poljskoj tajne organizacije, kao odjek sličnih običaja u ostaloj Evropi. Dovoljno je bilo da se otkriju prve takve organizacije i da nastanu oštra kažnjavanja, pa da mira više ne bude. Godine 1822 zbog takvog rada bi suđen i osuđen major Lukasinjski, a 1823 vlasti pohapsiše vođe đačkog društva Filareta u Vilnu i napraviše od toga veliku uzbunu. Ruska vlast u Poljskoj postajala je sve čvršća, a poljska mržnja prema Rusima sve veća. Još kad na ruski presto dođe apsolutista Nikola I (1825-1855), i postavi za vice-kralja u Poljskoj velikog kneza Konstantina (1827), a iz Evrope se sve više počeše unositi u Poljsku slobodoumne ideje, bilo je jasno da među Poljacima svakoga dana može planuti puška. Još jače se to oseti posle francuske julske revolucije. I zaista, u novembru 1830 u Poljskoj buknu ustanak. Rusija posla veliku vojsku pod zapovedništvom slavnog Dibiča, a kad ovaj umre nasledi ga isto tako čuven ratnik Paskjevič, i ustanak bi ugušen. Mace Poljaka opet odoše u emigraciju. Od tog doba pa za dugo vreme Poljsku će u stvari pretstavljati ta njena emigracija.

II.
Nauka i književnost u Poljskoj početkom XIX veka. – Slovenska ideja. Društvo prijatelja nauka. – Poljaci u našim krajevima. – Osolinjski i Stratimirović. – Solarić i Sjerakovski. – Jeroglifika. – Rimljani slavenstvovavši. – Istovetnost Skita i Sarmata.

Ako Poljska nije mogla privući pažnju Srba politički, mogla je to učiniti svojom naukom i književnošću.

I u Poljskoj je "osamnaesti vek možda najviše vek istorije, arheologije, prepisivanja rukopisa, skupljanja građe". Naročito je istorija imala odlične radnike. Ni slovenska nauka nije ostala bez pretstavnika. Ideje koje je prvi izneo istoričar Pelcel, a popularisao osobito Nemac Herder, imale su i među Poljacima dobar odziv. Doduše, kod Poljaka je misao o srodnosti slovenskih naroda spočetka bila ograničena samo na srodnost Poljaka i Rusa. Pevao je o tome pesnik Trembecki (1730-1820), pisao je o tome mudri poljski politički pisac Stanislav Stašic (1755-1826). A misao o srodnosti svih slovenskih naroda razviće u svojim delima tek pesnik Jan Voronjič (1757-1820). On je već pravi panslavista, on klikuje Slavi i poziva sve Slovene da se ujedine i zavladaju celim svetom. Od ovog pesnika mnoge je misli primio i otac "slovenske uzajamnosti" Jan Kolar.^[24]

U Poljskoj se moglo dobro raditi na nauci naročito zato što su naučnike izobilno pomagali bogati plemići, koji su se često i sami njome bavili. U tome su se osobito odlikovali knez Čartoriski, grof Osolinjski, braća Potocki i mnogi drugi. Osim toga, od velikog značaja za poljsku nauku početkom ovoga veka bilo je osnivanje Društva prijatelja nauka u Varšavi (1800). Tu su se okupili tadašnji najbolji poljski naučnici. Društvo je imalo za cilj da pomaže proučavanje starina i domaće istorije, istraživanje istoriskih i književnih spomenika i izučavanje slovenskih "dijalekata" (tj. jezika). Rad u ovome društvu za dugo je davao pravac čitavoj poljskoj nauci. A on je tu uvek bio slovenski obojen, kad jače, kad slabije. Otuda se kod Poljaka pojavljuje vrlo jako interesovanje za ostale Slovene. Poljska slovenska nauka s početka XIX veka može se pohvaliti čitavim nizom veoma poznatih imena kao što su: Bantke, Hodakovski, Majevski, Rakovjecki, Surovjecki, Osolinjski, Potocki, Čacki, Maćejovski, Bentkovski, Višnjevski, Linde i mnogi drugi. Njihovi radovi su se makar u ono vreme veoma cenili, pa će njihova slava dopreti i do naših ljudi od pera.

Osim toga, poljski su naučnici mnogo putovali, osobito po slovenskim zemljama. Neki su bili i u našim krajevima i tu dolazili u dodir s našim ljudima. Tako je knez Aleksandar Sapjeha 1802 i 1803 godine pohodio naše primorske krajeve, možda više željan egzotike nego nauke. S ozbiljnijim namerama putuju Mihal Bobrovski 1818 i Andžej Kuharski 1827 godine. Ali su poljski naučnici i književnici mogli dolaziti u dodir sa Srbima i van naših zemalja, a najviše u Pešti, Požunu, Beču, Pragu, Lajpcigu i dr.

Prvi nama poznati pokušaj poljskih naučnika da stupe u saradnju sa srpskim književnicima bio je u vezi s radom na poljskom rečniku na koji prvi pomisli Samuel Bogumil Linde (1771-1847). Ova njegova misao nađe potporu kod Potockih i Osolinjskog, koji su mu i omogućavali rad na nauci, a sam knez Čartoriski dade mu ideju da poljske reči objašnjava rečima iz drugih slovenskih jezika. Zbog toga je trebalo imati rečnike svih jezika, a kad toga nije bilo, trebalo je tražiti pomoć od književnika. Tako je postao potreban i neko od Srba.

Prvih godina XIX veka boravio je Linde u Beču kod grofa Osolinjskog i tu radio na rečniku. Kako je u to vreme prolazio kroz Beč Atanasije Stojković, Osolinjski i Linde potražiše ga, upoznaše se s njim i verovatno od njega zatražiše obaveštenja o srpskom jeziku. Ali on kao da im nije mogao mnogo pomoći, nego im savetova da se obrate mitropolitu Stratimiroviću, o kome se govorilo da sprema srpsku gramatiku i rečnik. Zato Osolinjski 3 septembra 1803 napisa mitropolitu jedno vrlo laskavo pismo, spominjući njegov "weltbekannte Eifer für Wissenschaft und hauptsächlich slavische Literatur", i zamoli ga da pomogne Lindeu^[25].

Odgovor Stratimirovićev na ovo pismo bio je dosta hladan. On neće da primi saradnju, ne zato što ne bi hteo, nego zato što ne može. Ali zato upućuje na tri ličnosti: Lukijana Mušickog, Gedeona Petrovića i Jovana Lazarevića^[26]. Uputstvo je bilo dobro i iskreno. Naročito što se tiče Mušickog. Poznato je da se on bavio i tad i kasnije jezičkim stvarima, da je poznavao dosta stranih jezika i da se nešto docnije i s Vukom razgovarao i dopisivao o rečničkim pitanjima. Od druge dvojice naročito se u Lazarevića polagale mnoge nade. Vuk tvrdi da je bio dobre spreme^[27]. I s drugih strana vidimo da je bio cenjen^[28], ali nije stigao da opravda sve nade koje su u njega polagane, jer je vrlo mlad umro.

Na tome se završio ovaj pokušaj saradnje.

Mitropolit se tada sam nije mogao baviti ovim stvarima verovatno zato što je bilo mnogo drugih važnijih poslova pred njim. To je bilo vreme pred ustanak u Srbiji, a mitropolit je morao imati mnogo posla s ljudima iz Srbije, koji su stalno dolazili k njemu i tražili uputstva i pomoći. Da li je pak Mušicki što napisao o ovome, nije nam poznato.

Mnogo veći značaj imalo je poznanstvo Pavla Solarića s poljskim grofom i naučnikom Juzefom Sjerakovskim. Ono pada u početak 1810 g.

Do 1810 godine Solarić je već bio izdao dobar deo svojih knjiga. Nas osobito zanima njegova obaveštenost o Slovenima. Još u svome Zemleopisaniju spominje on ponešto o ovima. Tako kad hoće da objasni reč "narečija", on će napisati ovo: "Narečija se zovu razna upotrebljenija, koje po pridodatkom i izpuskom, jednoga istoga jezika; serbski, rosijski i proči jesu narečija jezika slavenskoga"^[29]. A nešto dalje, pri nabrajanju svih "poglavitih" jezika, on spominje "slavenski, kojega su znatnejša narečija jezik serbski, ruski, poljski, pemski, moravski, vendski i volgarski"^[30]. Ove dve sitnice ne dokazuju nam, doduše, da je Solarić pratio šta se u to vreme pisalo o Slovenima, ma da se tad još vrlo malo dobroga i pisalo, ali je kod njega bilo interesovanja za to. Ovoliko je mogao naučiti i od svog učitelja Dositeja^[31].

Pravo interesovanje Solarića za slovenska pitanja pada nekako pred 1810 godinu. Tad je radio Jeroglifiku, u kojoj je hteo da pokaže šta misli o poreklu i jeziku Slovena. Ovo delo imalo je da bude kruna njegova rada, kako nam on sam tvrdi. Ali ga, na žalost, nije dovršio, nego je štampao samo jedan izvod iz njega kao predgovor uz Besedovnik Vićentija Rakića (1810). Evo glavnih misli iz toga dela.

Slavensko (ne slovensko) ime postalo je od reči slava. Slavenski jezici postali su od jednog zajedničkog jezika koji se sačuvao u crkvenoj upotrebi kod pravoslavnih Slavena. Taj jezik je u stvari stari srpski, pa prema tome, prvo mesto među slavenskim jezicima zauzima srpski. Slavenske su azbuke: glagoljica i ćirilica, crkvena i građanska. Latinica pak niti je bila niti može biti slavensko pismo^[32].

Baš kad je o ovim pitanjima razmišljao, Solarić se upoznao sa Sjerakovskim.

Ovaj poljski grof bio je dosta krupna politička ličnost. I godine 1810 putovao je političkim poslom u Rim, gde je imao da se sastane s poljskim knezom Stanislavom Ponjatovskim. Pored svojih političkih poslova, bavio se on i naukom. Bio je veoma učen. Osobito je voleo arheologiju i istoriju umetnosti. Na svojim čestim putovanjima skupljao je starine svake vrste, a naročito knjige, i to najviše one koje su bile važne za istoriju i poreklo Slovena. Bio je član varšavskog Društva prijatelja nauka i u njemu je uzimao vidno učešće. On je 9 januara 1808 pročitao jedan od prvih slavističkih radova u tome društvu pod naslovom: "O mitologii słowiańskiej i dowodach dawności narodu słowiańskiego". Tu je razvijao i branio tezu da Sloveni nisu bili ni nov ni divlji narod kad su počeli primati verske pojmove od Skita ili od Grka^[33]. Za ovaj rad se u jednom pismu Bantkeu interesovao i sam Dobrovski^[34], a nešto kasnije videćemo da patrijarh slavistike ceni Sjerakovskog^[35]. Po svemu ovome, a i po docnijem radu poljskoga grofa, Solarić je imao šta da nauči od ovog novog poznanika.

Kako je do poznanstva došlo?

Sjerakovski je na pomenutome putovanju skupljao i spremao građu za delo o Slovenima koje bi se zvalo Orbis slavus. Morao je na svaki način i u Mlecima tražiti stare slovenske rukopise i štampane knjige, pa se u nekoj biblioteci ili antikvarnici mogao sresti i upoznati i s našim Solarićem, koji se takođe bavio sličnim poslom. Najverovatnije će biti da je Sjerakovski svratio u štampariju Pane Teodosija, kod koga je Solarić bio korektor, pa se tu upoznali. Izgleda da se poznanstvo vrlo brzo pretvorilo u prijateljstvo, jer već u svome Pominku knjižeskom (1810) Solarić naziva Sjerakovskog "dobri prijatelj moj"^[36]. Morali su odmah početi razgovore o slovenskim pitanjima, čim je došlo do toga da je Solarić dao svome poljskome prijatelju na čitanje rukopis još nedovršene Jeroglifike. O tome on piše svome prijatelju Zahariću 6 juna 1810 ovo: "On je (tj. Sjerakovski) čitao Jeroglifiku i primetio sebi iz nje mnogo koje šta: stotinu je krat ovaj muž mene zagrlio i poljubio, našavši u meni (kako govoraše) sotrudnika svojego"^[37].

Sjerakovski je zaista bio oduševljen susretom sa Solarićem. To bi nam potvrđivalo navedeno mesto iz Solarićeva pisma; zatim, Sjerakovski se i kasnije dopisivao s našim piscem, samo ta prepiska nije očuvana; najzad, Sjerakovski je bio taj koji je pri prolazu kroz Beč pričao Kopitaru o Solariću, i od tog vremena se Kopitar i Solarić dopisuju. Tome poznanstvu svakako ima da zahvali Solarić što je bio dobro zapisan i kod kneza Čartoriskog. "Veoma žalim što niste pratili Solarića na njegovom naučnom putovanju; o njemu sam za boravka u Italiji mnogo dobrih stvari slušao. Izgubili ste i društvo učenog čoveka i mogućnost da vidite mesta koja se mnogo tiču nas" – piše knez Čartoriski Mihalu Bobrovskom^[38].

Solarić je mogao puno lepih stvari naučiti od Sjerakovskoga. Poljski grof dolazio je iz jednog poznatog slavističkog društva, znao se s tolikim slavistima, znao je šta najviše zanima tadašnje naučnike. Dovoljno je bilo da o tome samo priča Solariću, pa da korist bude nesumnjiva. Sjerakovski je mnogo putovao, "obišao je sve predele i mora Evrope, tražeći posvuda sleda veštej koje se kasaju Slavena" – kaže Solarić^[39]. A to je moralo veoma zanimati našeg pisca. Zatim, Solarić je preko Sjerakovskog mogao stupiti u vezu s čitavom tadašnjom poljskom naukom o Slovenima, koja je bila veoma bujna. A korist je bila još veća što se poljski grof i sam ozbiljno bavio naukom, te su njegova mišljenja i njegovi saveti mogli u mnogome razbistriti vidike čoveku koji je bio željan nauke kao Solarić.

Solarić je na nekoliko mesta rekao koliku je korist imao od poznanstva sa Sjerakovskim. U Pominku knjižeskom kaže da je od Sjerakovskog čuo kako i u Poljskoj ima starih knjiga štampanih slovenskim pismenima obojega vida^[40]. Najviše je pak korisnih saveta dobio za ispravku i dopunu svoje Jeroglifike. Ovo delo je bilo skoro gotovo još onda kad ga je Sjerakovski čitao. Međutim, Solarić nije uspeo da ga za života završi. Razlog tome bilo je baš ovo poznanstvo. Posle razgovora s poljskim grofom pred našeg pisca isprečila se masa novih problema o kojima je trebalo još mnogo razmišljati. "Ovo poznanstvo pričinilo je da ja moram vreme pečatanija moje Jeroglifike pootmaknuti, nova otkrovenija, nova pribavlenija obogaćavaju ovo svjaštenoje čertanije ili pisanije" – kaže sam Solarić^[41].

Možemo onda kao sasvim sigurno pretpostaviti da bi se uticaj Sjerakovskoga video na Jeroglifici samo da je Solarić završio. Ako ništa drugo, ono bi sigurno Poljaci zauzimali više mesta nego ranije. Solarićeve simpatije prema Poljskoj verovatno su ojačale. Možda je zato u njegov plan putovanja s grofom Gilfordom 1818 ušla i poseta Poljskoj^[42]. Ali na taj put Solarić ne stiže da ode.

Ipak se može opaziti neki uticaj Sjerakovskog kod Solarića. Da nam je sačuvana njihova prepiska, imali bismo svakako više podataka, ali i ovako možemo učiniti neke pretpostavke koje nisu neopravdane.

Možda nije bila bez uticaja Sjerakovskog misao za Rimljane slavenstvovavše (1818). Poljski grof je mogao pričati Solariću kakve su ideje o srodnosti raznih naroda branjene u Društvu prijatelja nauka. Mogao je govoriti o sanskritologu Majevskom koji je tvrdio da Sloveni vode poreklo od starih Inda. To je ovaj zaključivao iz srodnosti jezika. O tome govori u raspravi O Słowianach i ich pobratymcach (1816). Ovu knjigu mogao je dobiti Solarić od Sjerakovskog. Zanimljivo je možda da i Vuk ovo delo Majevskoga naziva ne po pravom imenu nego Slaveni indijanstovavši^[43], što bi odgovaralo naslovu Solarićeve knjige. – Zatim, pesnik i profesor na univerzitetu u Varšavi i prevodilac naših narodnih pesama, Kazimir Brođinjski, govorio je o srodnosti Grka i Slovena, smatrajući da su od Inda postali Grci, a od ovih Sloveni. To tvrdi na osnovu sličnosti jezika. – A naš Solarić naći će sličnosti između latinskog i slovenskog jezika, te će tvrditi da su iz istog kola izišli i Rimljani. Samo on neće reći da Sloveni vode poreklo od Rimljana, nego da su Rimljani mnogo primili od Slovena, ako nisu samo jedan izdanak Slovena.

Solarić je bio tako uveren da su ovi njegovi pogledi pravilni da je u jednom pismu od 7 juna 1819 nagovarao samoga Dobrovskog "kao jedinog najsposobnijeg", da napiše "Greke ili Jeline slavenstvovavše". Ali, veli, ako Dobrovski ne bude hteo to učiniti pre no što iziđe njegova, Solarićeva, knjiga o Slovenima, posle će sigurno učiniti, "jer će se udostoveriti da su Jelini bili od iste loze sa Slaveni"^[44].

Sve bi ovo bili samo odeljci jednog široko zamišljenog dela kojega se Solarić pred kraj života bio latio. U pismu Vuku od 17 decembra 1819 on piše ovo: "...potrgao sam, jer je vreme već i pravo, te pretresam moje rukopise davne i novije, iz koji sačinjavam knjigu: "Roda slavenskoga početak, razmnoženije, porode (sic!) i izrodi". Nek se ova sila istura na svet, za ostalo ćemo lakše"^[45]. A koliko je imalo ovo delo da ide u širinu vidimo iz sadržaja koji je štampan uz spisak posmrtnih Solarićevih rukopisa^[46].

Još se bolje pokazao uticaj Sjerakovskog pri izboru predmeta za raspravu koja je Solariću ostala u rukopisu: Istovetnost Skita i Sarmata dokazana iz Pečalij a iz Pisanija pontiski P. Ovidija Nasona^[47]. To je po prevashodstvu poljska tema. Njome se bavio još istoričar poljski Marćin Kromer iz XVI veka. On je još kazao da su Sloveni došli iz Sarmacije i da su upravo bili Sarmati, a poticali su od Nojeva unuka Asarmata^[48]. Ta se misao posle provlačila kroz poljsku književnost sve do najnovijih vremena. Ali se njome osobito mnogo bavili naučnici i književnici krajem XVIII i početkom XIX veka. Tu temu je najviše popularisao pesnik Jan Voronjič. Misao iz jednog njegovog pisma potpuno se slaže s onim što dokazuje Solarić u svojoj raspravi.

Voronjič je želeo da pretstavi poreklo Poljaka u nizu pesama. Zato se 10 avgusta 1808 obraća pismom učenom Hugu Kolontaju i postavlja nekoliko pitanja u vezi sa skitsko-sarmatskim problemom. Evo kako je glasilo prvo pitanje: "Da li se može sva ona zemlja koja se nalazi u Herodota opisana pod imenom Skitije smatrati kao gnezdo i kolevka exclusive samih slovenskih naroda, nazivanih bilo kakvim imenima? Da li je jezik tih naroda, ma da se po dijalektima nešto razlikovao, bio uvek slovenski, ili sarmatski, što je svejedno, ili starinski rečeno skitski? Ako pretpostavimo da tamo narodi druge loze ni plemena nisu živeli, niti da su bili pokoreni od stranog oružja, onda su ovi morali govoriti svojim prvobitnim jezikom sve do vremena Ovidija, koji se diči pred Rimljanima da je naučio "Gaetiae Sarmatiaeque loqui", i da je na tome jeziku pisao i pesme. Dakle, on je smatrao da su Geti i Sarmati jedno; a s druge strane znamo da su Skiti i Geti smatrani za isti narod"^[49]. Ovo je tačno i predmet pomenutog Solarićevog rada.

Voronjič ovo iznosi kao nešto što je već poznato. To bi značilo da je tih godina moralo biti govora o ovim pitanjima u varšavskim naučnim krugovima. Nešto kasnije mnogo se bavio tim problemima Franćišek Čajkovski. On je obišao celu Herodotovu Skitiju da bi uradio njenu geografiju, i više puta je o tim stvarima govorio u Društvu prijatelja nauka. Svoje dokaze je potkrepljivao citatima iz mnogih klasičnih pisaca, a među ostalima pozivao se i na Ovidija^[50].

O svemu ovome mogao je Sjerakovski Solariću i pričati i pisati. I sam se morao baviti pitanjem Skita, jer je njihovu kulturu upoređivao sa slovenskom. Biće onda sasvim opravdano ako ustvrdimo da je za ovu raspravu Solarić dobio ideju od svog poljskog poznanika. I raspravljao je stvari koje su među poljskim naučnicima bile veoma poznate.

Još nešto bi nam govorilo da se Solarić doista mislio odati slovenskoj nauci. Po jednom pismu Kopitaru iz 1819 vidimo da je dobio od ovoga verovatno 1816 godine neke knjige. Sve su one slavističkog sadržaja. Između ostalih nalaze se tu i dela Dobrovskoga^[51].

Pred kraj života upoznao se Solarić još sa jednim Poljakom. Bio je to slavista Mihal Bobrovski. On je Solarića smatrao za jednog od najučenijih Slovena i hvalio njegove radove^[52]. Inače je Bobrovskom sam Dobrovski savetovao da u Mlecima potraži Solarića^[53]. Samo ovo poznanstvo nije bilo dužeg veka, jer je Solarić tada već bio teško bolestan, a uskoro je i umro.

III.
Kopitarov udeo u Novinama srbskim Davidovića i Frušića. – Članci o slovenskim pitanjima u novinama. – Recenzija na Lindeov Poljski rečnik. – Vest o Potockom. – Vesti o Osolinjskom.

"Srpska književnost je sva u Beču, u novinarnici" – pisao je Šafarik svome prijatelju Palackom 1820 godine iz Novoga Sada. Šafarik je mislio na Novine srbske, oko kojih se, počev od 1813, okuplja grupa srpskih književnika i stvara dobro poznati Bečki krug. Glavne ličnosti u toj grupi su urednici novina Dimitrije Davidović i Dimitrije Frušić, i Vuk Karadžić, a vođ grupe je Slovenac Jernej Kopitar. Kopitar je bio taj koji je davao uputstva kako treba raditi, on je gonio neprestano na rad i pomagao u časovima kolebanja i sumnje u uspeh, on je bio savest i bič ova tri čoveka kojima je bilo suđeno da učine prelom u jednoj književnosti. Uticaj Kopitarov na ove ljude bio je vrlo veliki, ali se mnogo više oseća kod urednika novina nego kod Vuka, koji je svakom svome radu davao obeležje svoje snažne individualnosti.

Bečki krug je poveo i za celo vreme vodio u srpskoj književnosti boj oko srpskog jezika i pravopisa. Ta borba imala je široke slovenske osnove, svakog časa se pravila uporedna slovenska ispitivanja i pratila se slavistička književnost na svima slovenskim jezicima. Prirodno da je i poljska bogata slavistička literatura svraćala pažnju na sebe. Zbog toga, ma da interesovanja ove grupe književnika idu više u jezičkom nego u čisto književnom pravcu, ona su vredna da se na njima zadržimo, jer su dala osnov kasnijim mnogo širim interesovanjima za slovenske književnosti. A učinićemo to i stoga što se u Novinama srbskim oseća na nekim mestima neskrivena simpatija prema Poljacima. To je bilo za ono vreme čudno. Poznato je kako su Srbi tada gledali u Rusiju i koliko su na nju računali, pa bi prirodno bilo da njihov stav prema Poljacima, koji su Rusiju i Ruse grdili i mrzeli kao zavojevače, bude neprijateljski. I tako je uglavnom i bilo. Kad je Nikola Šimić u svojoj knjiži Ikonostas slavnih i hrabrih lic (1807) uz biografije slavnih Rusa: Petra Velikog, Katarine II, Suvorova i dr., dao i biografije dva Poljaka, poslednjeg poljskog kralja Stanislava Avgusta i vojskovođe Tadije Košćuška, on je to učinio ne da proslavi Poljsku, nego da pokaže kako je ona propala, a kako se Rusija širila, ma kako mu se često iskradale iskrene pohvale ovim Poljacima. U Novinama srbskim, međutim, nalazimo neskrivenu simpatiju prema Poljacima. Možda to ne bismo mogli reći za velike i vrlo iscrpne izveštaje o ruskoj Poljskoj i o pohodama ruskoga cara poljskim krajevima, kao ni za veliki članak Konstitucija poljska (krajem 1815), što se sve može shvatiti i kao obično novinarsko obaveštavanje, ali se po nekim stvarima to vrlo jasno vidi. Tadija Košćuško biće na jednome mestu "jedan od najveći muževa našega vremena"^[54], a uz vest o smrti ovog poljskog narodnog junaka, koji se proslavio baš u borbi protiv Rusa, urednik će s neuzdržanim oduševljenjem ispričati široko njegov život^[55]. I smrt đenerala Dombrovskog veoma će ražalostiti našeg urednika: "Evo i drugog stuba poljske slave, posle Košćuška, nestade!"^[56] Takva mesta nisu retka u novinama. Mislimo da se u tome svemu ogleda donekle Kopitarov uticaj na urednike.

Kopitar je nekako odmah po dolasku u Beč (1808) postao vrlo blizak jednoj grupi Poljaka u Beču. Kad je postao cenzor slovenskih knjiga, Kopitar zažele da dobije i službu u Dvorskoj biblioteci, a tu je bio direktor čuveni poljski mecena grof Juzef Osolinjski. Kopitar se vrlo brzo upozna s njim i zamoli ga da se za njega zauzme. Osolinjski se zauze i Kopitar dobi traženo mesto 1810. Ali tu nije kraj. Osolinjski je imao vrlo bogatu ličnu biblioteku. Njegov dom i biblioteka bili su širom otvoreni mnogim naučnicima, osobito slavistima. To je bio čitav naučni institut, "Ossolinium", kako ga Kopitar naziva. Kopitar je ušao u taj poljski slavistički krug i postao vrlo intiman sa mnogim Poljacima odatle. A Osolinjskog je nazivao svojim prijateljem i zaštitnikom već polovinom 1811 godine^[57]. To je moralo učiniti da se kod Kopitara razvije simpatija prema Poljacima. Tu simpatiju preneo je i na urednike novina, jer je on mnogo polagao na ulogu ovih novina u srpskoj književnosti, te je na sve moguće načine pomagao urednicima i uticao da novine budu po njegovoj zamisli. Taj njegov uticaj najbolje će se videti na slovenskim stvarima, dok su srpske vodili Vuk i urednici mnogo samostalnije.

Prvih godina izlaženja Novina srbskih Kopitar je bio suviše zauzet svojim poslovima. Ali zato krajem 1814, kad se malo oslobodi tih poslova, on napisa poveću kritiku na novine i u njoj reče šta u njima misli da treba izmeniti, a šta dodati. Naročito je zamerao urednicima što nisu po obećanju donosili beleške o znatnijim književnim pojavama i ličnostima, i što nisu dovoljno pazili na jezik^[58]. Ali se Kopitarova uloga ne svrši na tome. Od te godine poče se on i sam starati da novine dobiju mnogo više književnih priloga. U tome mu je tada mogao pomagati i Vuk Karadžić, koji je već bio u Beču. I tako od broja 168 godine 1815 novine počeše da donose književne priloge u rubrici Smjesice knjižestvene. Čitav književni život srpski toga vremena ogleda se u novinama. Mi ćemo se zadržati samo na onim prilozima koji se tiču slovenskih pitanja, a posebice poljske književnosti.

U broju 183 od 20 avgusta 1815 nalazimo članak Pogled na dijalekte slavenske, njiovo knjižestvo i spomoćna sredstva k poznaniju^[59] njiovom. To je Davidović preveo s nemačkog Kopitarov članak Blick auf die slavischen Mundarten, ihre Literatur und die Hilfmittel sie zu studieren (1813). To je jedan opšti pogled na poreklo i podelu Slovena, gde se Poljaka spominje 10–12 miliona, onda se govori o crkvenom jeziku, i na kraju se daje vrlo kratak pregled slovenskih književnosti, gde su za svaki jezik još spomenute najbolje gramatike i rečnici. Od Poljaka su spomenuti Kopčinski, Linde i Bantke, a za književnost je rečeno samo ovoliko: "Poljaci bogato knjižestvo kako u prozi tako i u stihovi imaju".

Kao uvod u niz članaka o slovenskim pitanjima ovaj Pogled zaista je bio odlično izabran. To je svakako jedan od najboljih članaka Kopitarovih. On je prvobitno izišao u nešto drukčijem obliku i nosio naslov Patriotische Phantasien eines Slaven (1810). Odmah ga je Jungman preveo na češki, a Dobrovski je pisao Kopitaru da te "fantazije" nikako nisu fantazije i savetovao mu da članak razvije^[60]. Tvrdi se, najzad, da je baš ovaj članak poslužio Šafariku kao osnov kad je počeo raditi svoju istoriju slovenskih jezika i književnosti^[61].

Posle ovoga dolaze drugi slavistički članci. Davidović je imao Slavina i dve Slovanke (1814, 1815) Dobrovskoga i prevodio je najviše iz njih. U br. 227 (1815) nalazimo članak Važnost slovenskog jezika, a u br. 241 O najčistijem dijalektu, oba iz Slovanke. Ovaj drugi je bez potpisa i štampan je u originalu kao dopis iz Poljske, a mi znamo da ga je pisao poljski slavista J. S. Bantke^[62]. Puno je tu obaveštenja o poljskom jeziku, a uzgred i o poljskoj istoriji. Najviše je govoreno o poljskim vojnim nazivima, koji su često pozajmljivani iz stranih jezika. Naš urednik nije bio mnogo pažljiv pri prevođenju. Neke rečenice je ispustio (možda i namerno!). Ali je svakako nepažnja kad ukrainisch prevodi sa krainski, a isto tako prevešće i malo kasnije krainisch. Prevodilac nije znao da čita poljski. Zato će reč proporzec, navedenu poljski u nemačkom tekstu, transkribovati kao proporčec mesto propožec, a malo dalje množinu iste reči: proporce transkribovaće sa proporce, smatrajući valjda da je to sasvim druga reč.

Pregledaćemo sad ono nešto priloga o poljskoj književnosti.

U br. 11-13 izišla je recenzija na poljski rečnik S. B. Lindea^[63]. Pisao ju je verovatno Davidović, ali ideje izložene u njoj pokazuju od stava do stava da ih je davao Kopitar.

Pisac se prvo obraća Srbima, kao Slovenima, jer zna da ih sve slovenske stvari zanimaju kao i rođene, i javlja da je izišao Lindeov rečnik ("slovnik"). Srbi se mogu podičiti, veli se dalje, prijateljstvom ovog "učenog muža", pa zato treba bolje da upoznaju njegovo delo: "Može biti da će i koji Srbin blagorodno namjerenije preduzeti i za naš prekrasni jezik ono pokušati što je Linde za poljski, takođe slavenski, gotovo nepobedimo učinio". Rečnik je inače veoma potrebna stvar. I Viland, "jedan od najbolji nemecki spisatelja", kaže da je stalno čitao Adelunga. Mnoge su zemlje osnivale čitave komisije za izradu rečnika, samo su dva rečnika uradili pojedinci: nemački Adelung i poljski Linde. "Kako bi slavno bilo kad bi se Srbljin koji našao, koji bi srbski takav slovnik sačinio, i koji bi treći u redu sabiratelja reči jezika jednoga bio". Linde je u biblioteci grofa Osolinjskog pročitao dela preko osam stotina poljskih pisaca. Ispisivao je reči i pri etimološkom ispitivanju našao je da je poljski jezik slovenski dijalekat. "I to je baš mogao u Vieni". Tu se jedino mogao sastajati sa Slovenima iz svih krajeva i tu je mogao proučiti slovensku književnost, jer je tu mogao nalaziti čak i veoma retka dela, "koja inače i na drugom mestu sveta nigde našao ne bi". Tako je Linde postavio osnov "sravnitelnom slovniku slavenskog jezika." Delo je hteo štampati u Beču, ali ga pozvali u Varšavu, gde je "delo svoje posredi huke ratne i posredi predidući i posledovavši promena s osobitim postojanstvom pečatao i do konca napečatao".

Sve su ovo Kopitarove misli. Vuk je baš tad počeo raditi na rečniku i Kopitar je želeo da ga potstakne na rad. I isticanje Osolinjskog, i podvlačenje kako se samo u Beču mogu raditi ovakvi teški poslovi, sve je to Kopitarovo. Najzad i ono što se govori pod kakvim je prilikama rečnik štampan morao je Kopitar uzeti iz Lindeova rečnika, iz predgovora VI knjizi, jer se sigurno Davidović ne bi snašao u Lindeovom tekstu, kad znamo da nije mogao čitati na poljskom.

Posle ovoga, kritičar je na primeru oyciec ili ociec hteo da pokaže kako je ovaj rečnik rađen. Uz poljski oblik, veli, dati su odgovarajući oblici iz svih slovenskih jezika, samo srpskoga nema. "Ali odgovorimo da smo mi sami tomu krivi". Lužički Srbi, sa sto hiljada stanovnika, imaju dva rečnika za dva dijalekta, a Srbi sa dva do tri miliona ljudi nemaju ni jednoga. "I zato želimo da bi ova naša reč na dobru zemlju pala! – Naš Linde neće za sravnjenije reči i govorenja 800 spisatelja čitati morati, ibo ij mi tolko ne imamo. Da, gotovo bi bolje bilo nijednoga ne čitati (jošt nijedan dosad čisto srpski pisao nije)". I najzad će doći saveti kako se radi rečnik. Govori se čak i o tehničkom delu: kako se beleže reči na zasebne listiće, kako se posle prvog izdanja skuplja građa za dopunu, i sve redom onako kako je Kopitar pisao svome prijatelju Primicu^[64]. Verovatno je tako upućivao ranije Davidovića u rad, tako je tada pokazivao i Vuku.

Ova recenzija je najveći originalni rad u novinama te godine. Tako i toliko nije se pisalo ni o jednoj stranoj knjizi do toga doba, a i dugo kasnije. Verovatno se ovoj recenziji ima zahvaliti što je Linde sa svojim rečnikom postao veoma poznat kod Srba, te ćemo i kasnije nalaziti o njemu beleške, a sretaćemo se s njegovim imenom dosta često i u prepiskama naših pisaca toga vremena.

O poljskoj književnosti nalazimo u novinama još nekoliko većih i manjih beležaka. Važnost ovih beležaka postaje veća ako ne smetnemo s uma da se u to vreme vrlo retko pisalo o stranim književnostima, i da po veličini tih beležaka poljska književnost ima kod nas zavidno mesto.

U br. 24 od 31 januara 1816 nalazimo belešku da je na Ukrajini umro grof "Jovan Potocki, člen Varšavskog Sodružestva prijatelja nauka i slavan poljski spisatelj", što "svetu slovenskom mora žao biti". Sličnih vesti o poljskim književnicima nema u ovim novinama. Mogli bismo se zapitati otkud to da se o Potockom piše, a mnogi daleko čuveniji naučnici i književnici ostaju nespomenuti. Odgovor je opet: Kopitar. Ne zaboravimo da je on svoju raspravu Die Slaven im Thale Resia pisao i štampao kratko vreme pre toga baš povodom jednog spisa Jana Potockog, kojega naziva: "der berühmte polnische Reisende"^[65].

Nekoliko vesti tiču se uopšte književnog rada u Poljskoj. U br. 188, 1816 nalazi se vest iz Varšave kako se tamo u poslednje vreme mnogo uradilo za prosvetu i književnost. Spominje se i Linde, "onaj isti što je slovnik poljski spisao". U br. 6, 1817 čitamo vest o osnivanju varšavskog univerziteta. Uz tu vest urednik nas obaveštava kako su u Poljskoj jako cvetale nauke za vlade Zigmunta I, kako je Poljska u XV i XVI veku imala mnogo "preiskusni muževa" u vojevanju i književnosti, i kako su pozniji ratovi učinili "te su nauke u Poljskoj malo prestale". I tu je naš urednik dobro obavešten. Naznačimo da od istog ovog broja među "prenumerantima" nalazimo i imena: Bantkea iz Krakova i Lindea iz Varšave.

Dva su priloga od veće važnosti za nas. Jedan je štampan u br. 86, 1816. To je izveštaj o osnivanju biblioteke Osolinjskih u Lavovu. Pisac beleške pozdravlja velikog darodavca grofa Osolinjskog i želi da ovaj zavod dostigne Johaneum u Gracu. Zatim dolazi čitav izveštaj o zaveštanju. – Drugi prilog je izišao u br. 22, 1819 i to je referat o knjizi Osolinjskog Wiadomości historyczno-krytyczne do dziejów literatury polskiej. Preveden je s nemačkog iz bečkih Opštih novina. Izgleda da ga je pisao Kopitar. Zanimljivo je možda da je veoma dugačak naslov poljski naveden bez ijedne greške, što nije tako obična stvar za ove novine. Možda je korekturu vodio sam Kopitar. Zanimljivo je možda i to da je ovaj referat tek nešto kasnije preveden na poljski. Za delo Osolinjskog kaže se tu da je takvo kakvo nemaju ni mnogo srećnije književnosti. Naročito se hvali rasprava o Kadlubeku, "ocu poljskih povjestopisaca". Pisac rasprave, kaže se tu dalje, popravio je Kadlubekov tekst pomoću rukopisa i "Šlecer se oštro oprovrgava". A ispod teksta nalazi se jedna napomena, za nas vrlo važna, koja glasi: "Jedan od naši najčuveniji Srbalja ima isto ovakve vjedomosti o našem srbskom knjižestvu gotove. – Ali ih nije objavio. Zašto? Gdi bi mi s drugim narodima uzastopce ići mogli..." Ove su reči svakako bile upućene Mušickom. Dakle, i ovde poslužio Poljak kao primer.

Najzad, Kopitar je učinio nešto što je moglo Davidovića vezati jače za Poljake. Naime, po njegovoj preporuci Krakovsko učeno društvo izabra god. 1820 za dopisne članove Vuka, Davidovića i Frušića. Davidović je diplomu primio tek 1826, te će se od tad ponositi što je "Krakovskog učenog sodružestva člen", i to će kasnije uvek štampati ispod svog imena. Njegovo bi interesovanje za Poljsku postalo možda mnogo veće da ga nisu prilike i poslovi odveli na drugu stranu.

IV.
Vuk u Beču. – Vuk i Franćišek Mirecki. – Rad na Rečniku. – Saveti Mušickog. – O nazivu Rečnika. – Vukovo poznavanje poljskog jezika do 1818. – Tumačenja i poređenja. – Vuk u Poljskoj. – Poznanstvo s Majevskim.

Nekoliko pojedinosti iz književne delatnosti Vuka Karadžića zahtevaju da o njemu ovom prilikom progovorimo odvojeno^[66].

Vuk je stigao u Beč krajem oktobra 1813 i odmah se preko Stefana Živkovića i urednika Novina srbskih upoznao s Kopitarom. Poznato je kako je Kopitar upućivao Vuka šta i kako treba da radi, onako isto kao što je nešto ranije pokušavao da nagovori na takav rad najpre Lukijana Mušickog, pa onda i urednike novina. Pored ostaloga Vuk je tad od svoga učitelja dobio i prve pojmove o slovenskim jezicima, pa među ostalima i o poljskom. Ali je Vuka mnogo više približilo Poljacima to što ga je Kopitar brzo uveo u bečko poljsko društvo naučnika i umetnika okupljeno oko grofa Osolinjskog, u kojem je – kao što smo rekli – Kopitar bio čest gost. Što je još važnije, Vuk nije ostao u tome društvu po strani, nego je napravio i bliža poznanstva, što nam potvrđuje jedna pojedinost.

Godine 1815 izdao jo Vuk drugu knjigu narodnih pesama i na kraju je dao kao dodatak za nekoliko pesama i note, koje je „složio (kao što narod pjesne pjeva) i za klavir ugodio G. Franc Mirecki (Poljak)^[67]. Mireckog je Vuk upoznao kod Osolinjskog.

Poljski muzičar Franćišek Mirecki (1791-1862) bio je rodom iz Krakova i od 1814-1817 bio je u Beču kod grofa Osolinjskog kao sekretar, a istovremeno je učio teoriju muzike i klavir. Kad je završio u Beču muzičke nauke, otišao je u Italiju. Godine 1838 pozvao ga je krakovski senat za direktora novostvorene muzičke škole. Tu je ostao posle do kraja života. Ostavio je čitav niz opera i opereta s talijanskim i poljskim tekstom, kao i niz baleta. Kao muzičar danas je skoro sasvim zaboravljen, ali je nekad njegov rad praćen s velikom pažnjom. Čak će se i kod nas 1845 godine zabeležiti premijera njegove opere Noć u Apeninima po rečima Aleksandra Fredra^[68].

Nije ni potrebno da podvlačimo da je poznanstvo Vuka i Mireckog bilo prisnije. Sama tehnika posla to je zahtevala. Morali su duže biti zajedno, pa makar samo dok su zapisivali pesme. Od Mireckog je Vuk mogao saznati mnogo štošta o Poljacima i Poljskoj, osobito o poljskim narodnim običajima^[69].

Kad je počeo spremati rečnik, Vuk se još češće sretao s poljskim stvarima. Ako ništa drugo, ono je bar Lindeov rečnik morao češće prelistavati. Kopitar mu je sigurno ukazivao da se ugleda na poljskog leksikografa, kao što je i Davidovića naterao da napiše recenziju na ovaj rečnik zbog Vuka. Zato će Vuk odmah u prvom "objavleniju" za rečnik od 1816 godine napisati već u drugom stavu: "Slavni Poljak G. Linde, sočinivši nedavno svoj Poljski slovnik, sravnio je s poljskim jezikom sve proče slavenske, krom serbskoga, u kojem pečatana rječnika nije našao"^[70].

Tokom 1817 godine dobija Vuk sa svih strana savete koji ga često upućuju na poljske naučnike. Lindau mu piše da bi najbolje bilo ako bi svoj rečnik radio po ugledu na Lindea^[71]. A Mušicki mu neštedimice pregrštima šalje savete. Njegova su pisma katkad čitave rasprave. "Srpski Horacije" je baš u to vreme pregledao slovenske gramatike i rečnike. Od poljskih je imao Kopčinjskog i Bantkea, koje je bio dobio preko Kopitara^[72]. Zato će se svakog časa na njih pozivati. Najpre će javiti da mu se Bantke "najboljma dopada, najpače črez razdelenije razni značenija i zbog frazes"^[73]. Na drugom mestu piše o "jasnosti" i "velesiliju" jezika i kaže da mu se Bantke "u tom vrlo dopada"^[74]. Ali saveti Mušickoga nisu ostali tako opšte prirode. Upušta se on i u sitnice, i tu je bio pozvaniji od Kopitara, jer je dobro znao srpski jezik, te je štedro delio savete prijatelju.

Mušicki je više puta pisao Vuku o nazivu rečnika. U pismu od 11 marta 1817 nalazimo ove njegove reči: "A kako ćemo ga nazvati? Kao i brat Linde: slovnik. To je upravo po prirodi sviju slavenski jezika"^[75]. Ali se prevario, i brzo je uvideo da se prevario. Sigurno je video da u poljskom reč słowo znači reč. Zato će svoje prvobitno mišljenje promeniti i iskazati ovim stihovima:

Zlati nam što zlatar! al' slovar Rusu l' zar slovi?
Srbu, Poljaku na -nik knjige s' svršuju te,
Koje im sadržavaju obrasce narodni misli:
Slovnik zove s' tom, Rječnik onome pak.
Slova neka Rus ko mislene novčiće čuva;
Poljak, s njim nek i Serb misleni čisti svoj vrt^[76].

Zbog ove prilične zbrke u savetima Mušicki će se na jednom mestu pravdati: "O imenu Rječnika vašeg ja sam Vam navalice mnoga mnjenija šiljao, da Vas većma dovedem na iskušenje, da najposle tvrdo ostanete pri jednom, koje Vam se dopadne. Nek on ostane naš Rječnik, nek ot prvog pogleda pokaže pravu srpsku fiziognomiju, nit poljsku, nit rusku"^[77].

Mušicki je bez truni zavisti slao Vuku savete. I radovao se budućem uspehu rečnika kao da je njegov. "Proslavićemo ga lepše neželi Poljaci Lindeov Slovnik" – piše on^[78]. Više puta u tim savetima nalazi se i po koja sitnica iz poljskog jezika. Mušicki je po malo znao poljski, kao i druge slovenske jezike^[79].

Spremajući rečnik, a osobito gramatiku uz njega, Vuk se više puta morao služiti poljskom literaturom, kao što se često morao pozivati i na osobine poljskog jezika. I u tome se dobro snalazio. Prevario se samo kod znaka ó, jer je, po Kopitaru, rekao da je to zatvoreno o, koje se nalazi jedino kod Kranjaca i Poljaka. Poljsko ó, međutim, izgovara se kao obično u (= y). Ali je u tome grešio i Bantke i pravio razliku između poljskog u i ó, ma da tu razlike nije bilo ni tada kao što je nema ni danas^[80].

Vrlo je zanimljiva Vukova konstatacija da Hercegovci "kašto izgovaraju s pred j kao poljsko ś, a z kao ź", i sasvim je tačna. Ona potvrđuje da je Vuk – slušajući Poljake kako govore – imao izvanredno uvo da čuje i čuveno da razume. I do toga je morao doći sam.

Čudno je što Vuk u tabeli prema srpskim znacima đ, ć i dz ne stavlja znake za te glasove u poljskom. A ovaj jezik ih ima i piše ih ovako: dź, ć, dz (ispred samoglasnika za prva dva dzi-, ci-). Ali Vuk nije bio u to siguran. Nije ni čudo, ako pomislimo da ni Linde nije pravio razliku između dź i dz, t.j. đ i dz^[81]. Zato je valjda i Vuk smatrao da je najbolje ove znake i ne pisati.

Izgleda u prvi mah nerazumljivo i ono što je Vuk napisao uz lj i l. Evo šta piše: l = (polj.) l?: wilk; lj = l : li. To sve izgleda slučajno nesigurno i nejasno, međutim stvar stoji povoljnije po Vuka. Poljsko l pred većinom suglasnika i pred samoglasnicima i, o, u izgovara se skoro kao naše l. Zato je Vuk dobro uzeo za primer reč wilk, ali ipak stavio znak pitanja posle l. Ispred samoglasnika i i e l se izgovara u većini slučajeva kao naše lj. Vuk je to dobro zabeležio. Njegovo uvo bilo je sigurnije nego znanje Mušickoga koji smatra da bi našim l i lj odgovaralo poljsko tvrdo i meko l t.j. ł i l^[82]. Mušicki se tu poveo za poljskim gramatičarima, a Vuk nije hteo nikoga pitati nego je pisao onako kako je sam čuo. I to mu čini čast.

Tako je izgledalo Vukovo interesovanje uglavnom za poljski jezik do druge polovine 1817 godine. Krajem ove godine on krete u Rusiju i na prolazu kroz Poljsku zaustavi se po malo u Krakovu i Varšavi. Tad se upoznao s nekim poljskim naučnicima i kasnije se s njima dopisivao.

U Krakovu se upoznao s Bantkeom i hvali se tim poznanstvom. "Bantke me dočekao lijepo i častio me svaki dan"^[83]. U Varšavi se zadržao nešto duže. Naročito se hvali kako ga je Linde lepo primio. "E moj brate! Linde je pan veliki; on nek se ne kaje što se učio i mučio, ali ima i posla sila". Hvali se zatim kako je naučio malo da čita poljski, samo nosne vokale nikako da nauči^[84].

Baš povodom ovoga zanimljivo je ono što nam Vuk u predgovoru svojih Primjera priča o prepirci s Lindeom. Naime, Vuk je hteo dokazati poljskome naučniku kako se poljski nosni samoglasnici u stvari ne izgovaraju kao nosni samoglasnici, nego kao spoj samoglasnika i nosnog suglasnika koji se menja prema sledećem suglasniku (n. pr. e + n, e + m, e + nj). I kako nije mogao ubediti Lindea, on pribegne vrlo mudrom eksperimentu. Kad ode kući, on zamoli domaćinovu kćer, neškolovanu devojčicu, da ga tobože uči poljskom jeziku, pa je natera da mu napiše nekoliko reči u kojima se nalazio nosni samoglasnik. Ona nije znala šta je to pravopis, nego napisa ono što je izgovarala, tj.: pienć, genś itd. Kad je Vuk ovo pokazao, Linde se naljutio i rekao da su to ljudi "koji ne znaju pravopisa ni etimologije", a Vuk mu odgovori da se nisu prepirali, "kako bi valjalo riječi pisati, nego kako se izgovaraju"^[85]. Učeni poljski lingvista svakako je s prezirom posmatrao našega Vuka, koji je tada čuo i konstatovao ono do čega su tek docnije došli poljski jezikoslovci. Vuk je tad pogrešio u jednom primeru (gęś). Zaista se poljski nosni samoglasnici nalaze samo pred prostrujnim suglasnicima, a u ostalim slučajevima čine običan spoj. Onako kako je Vuk tvrdio.

Od svih Poljaka najviše je zadužio Vuka poznati sanskritolog Valentin Majevski. On je u Varšavi bio stalno s Vukom, pokušao je da nauči malo srpski jezik, čitao je naše narodne pesme i u časopisu Pamiętnik Naukowy napisao članak o Vuku: Wiadomość o dziełach. P. Wuka Stefanowicza Serblanina. Uz članak su išle i neke naše narodne pesme transkribovane poljski^[86]. Izgleda da su se baš od tog vremena mnogi poljski pesnici, s Brođinjskim na čelu, zainteresovali za našu narodnu poeziju, koja je među Poljacima našla mnogo tumača i prevodilaca.

Godine 1820 izabran je Vuk po Kopitarovoj preporuci za člana Krakovskog učenog društva.

Osim već spomenutih, znao se Vuk ili se samo dopisivao kasnije s mnogim Poljacima iz svih krajeva^[87].

V.
Pojava Serbske Letopisi. – Đorđe Magarašević do Šafarikova dolaska u Novi Sad. – Pavle Josif Šafarik u Novom Sadu. – Šafarikov uticaj na Magaraševića. – Misao o časopisu.

Oktobra meseca 1824 godine iziđe prva sveska Serbske Letopisi. Urednik Georgije Magarašević u Predsloviju reče da je "namerenije Serbske Letopisi" za budućnost: "sve što se god slavenskog naroda ot Adrijatskog do Ledenog, i ot Baltiskog do Crnog mora voobšte; a osobito što se nas Srbalja tiče i to u književnom prizreniju, sve je to predmet Serbske Letopisi; a njen karakter neka ovaj bude: nikog ne uvrediti, no svima što više polze prineti". Zadatak je velik i težak, ali zato urednik traži od prijatelja pomoć i saradnju.

Početkom 1822 prestale su izlaziti Davidovićeve novine, i to baš kad su postale veoma žive, pune zanimljivih članaka i polemika o jeziku i pravopisu. Na njima je mnogo sarađivao Vuk. Najviše su zato i prestale. Srpsko sveštenstvo je bilo suviše silno, a ono je bilo najveći protivnik reforme. "U strahu da će se pokidati sredstva za održavanje srpsko-ruske kulturne zajednice, branjen je lošim filološkim jedino mogućim javnim razlozima slaveno-srpski književni jezik ne radi njega samog, nego radi toga da se preko njega održava srpsko-ruska uzajamnost" – ovako tumači njihovo držanje g. N. Radojčić^[88]. Zato je sve što je dolazilo iz Beča kršteno i obeleženo kao protivsrpsko.

Kad je moć sveštenstva bila tako velika da je mogla ugušiti jedan list čak u Beču, jasno je da je i jedan list koji počinje izlaziti u Novom Sadu, pod skutom mitropolitovim, morao biti po volji sveštenstva. Međutim, Letopis nije bio takav. To je bio list sa najširim slovenskim programom, uz to pisan dosta čistim narodnim jezikom i nešto podnovljenim pravopisom – bez jerova (', '') i sa ć.

Otkud ideja i poticaj za izdavanje ovakvog časopisa u Novom Sadu?

Đorđe Magarašević, urednik Letopisa, kao profesor gimnazije, najpre u Karlovcima (1811-1816), a zatim u Novom Sadu, bavio se i književnošću. Znamo da je bio Vukov pristalica, da je beležio narodne pesme^[89], da je rado čitao i prevodio Gesnera^[90], da je, zatim, objavio u Davidovićevim novinama u svoje vreme čuvene prevode iz Vilanda i Junga, koji izazvaše prvu polemiku kod nas o pitanjima književne kritike. I tu se on pokaza kao vrlo oštar književni sudija^[91]. To je ono što znamo o njegovu radu pre no što će u Novi Sad doći Pavle Josif Šafarik.

Magarašević nije dobro gledan u Novom Sadu, jedno zato što se pamtila jedna njegova ljubavna avantura zbog koje je morao napustiti Karlovce, a drugo zato što je bio Vukovac. Naročito ga mitropolit Stratimirović nije voleo. Prirodno da Magaraševiću takav život nije mogao biti prijatan. Nije mogao ni da radi. "Svi što god nas ovde ima, svi smo u dubokom snu; i ako štogod radimo, to samo u snu biva" – kaže on na jednom mestu^[92]. Ljuti se na sebe zbog nerada. "Čim se ja zabavljam? Ničim! jedem, pijem i spavam! To ti je mog sadašnjeg života istorija"^[93]. On ipak nije bio stvoren za takav život. Nije kod njega bilo kakve osobite učenosti, ali je imao radoznalosti, bio je malo nemirna, skoro novinarska duha. A u Novom Sadu se živelo po jednom određenom običaju, koji nije bio nikako pogodan za čoveka kakav je bio Magarašević.

Jedino osveženje nalazio je Magarašević u šetnjama do manastira Šišatovca gde se mogao slobodno razgovarati o svem i svačem s Lukijanom Mušickim. A na drugoj strani nigde nikog bližeg. Zato će pozavideti Vuku: "Blago vama, u takvom mestu živeći, i s takovim čovekom (t.j. Kopitarom) pazeći se. Ja sam ovde kao u pustinji"^[94].

Ali 15 septembra 1819^[95] dođe u Novi Sad za direktora i profesora gimnazije Pavle Josif Šafarik. Bio je on tada mlad čovek od dvadeset i četiri godine, pun znanja i planova, staložen i vredan, sposoban i spreman za jedan veliki posao. Pripadao je mlađem kolu češkoslovačkih slavista, onom koje je izvršilo preporod u češkom i slovačkom narodu i koje je najviše učinilo da se sveslovenska ideja rasprostrani. U njemu su, pored Šafarika, bili: Kolar, Palacki, Hanka, Čelakovski i dr.

Što je za nas važno, Šafarik je bio veliki polonofil.

Češki i slovački naučni i književni krugovi početkom XIX veka bili su veoma naklonjeni Poljacima, bilo zbog velike sličnosti njihovih jezika, bilo zbog toga što je poljska nauka ovog vremena privlačila pažnju radoznalih Čeha i Slovaka, bilo zbog sličnih političkih prilika, bilo zbog čestih uzajamnih veza čeških i poljskih naučnika i književnika, jer u Pragu su se bavili ili kratko vreme boravili – da spomenemo makar samo starije i važnije – mnogi poljski književnici, kao: Krasicki, Kosakovski, Njemcevič, Voronjič, Ljubomirski i dr., i svi su oni pohodili Dobrovskog i ostale slaviste^[96].

Šafarik je i lično bio vrlo blizak Poljacima. Još za školovanja u Kežmarku od 1810–1815, mestu blizu poljske granice, on je često slušao poljski jezik i sretao se s kolegama Poljacima. A kad je prešao u Jenu, on je počeo učiti poljski po Bantkeovoj gramatici^[97].

Šafarik je još u Jeni mislio da napiše istoriju slovenskih jezika i književnosti i tad su i postale njegove prve beleške o tome. Ali se ovog posla ozbiljno latio tek u Novom Sadu. Posao mu je dobro išao, ma da nije imao dovoljno zbiraka ni biblioteka. Poljska dela iz ove oblasti počeo je čitati tek na kraju, u Novom Sadu. On je i ranije veoma cenio poljsku nauku, ali kad posle mnogih čeških, ruskih, nemačkih dela poče da proučava i poljska, njegovu divljenju nema kraja. Kad dobi Rakovjeckoga Prawdu rusku, on uzvikuje ushićeno da ga nijedno slovensko delo, otkad pamti, nije tako usrećilo u srcu kao ovo. I kaže da je čitav svoj uvod o staroslovenskom jeziku i književnosti morao menjati kad je pročitao Rakovjeckog^[98]. Nabavlja zatim dela Bentkovskog, Majevskog, Hodakovskog i dr., a najviše ga oduševljava knjiga Potockog: Mowy, pochwały i rozprawy (1816, 2 knjige). "Kako smo daleko iza ove naše braće"!^[99] – čudi se on.

Obaveštenja dobija Šafarik i s drugih strana. Uskoro počinje dobijati listove Pamiętnik Warszawski i Dziennik Wileński, a stupa i u prepisku s mnogim Poljacima. Bantke mu najviše pomaže, Šafarik se ne služi poljskim delima samo za poljske stvari, nego i inače. Čak će i Grečovu istoriju ruske književnosti tražiti u poljskom prevodu s Lindeovim popravkama i dopunama.

Na početku je Šafarik bio veoma oduševljen Novim Sadom. Ubrzo se pokazalo da to njegovo oduševljenje nije bilo sasvim opravdano, jer odnosi i prilike u srpskoj Atini nisu bili baš tako zavidni, te se on povukao i radio predano svoj posao ne mešajući se mnogo s Novosađanima. Jedino se s Magaraševićem pazio još od prvih dana. S ovim je pravio i izlete po Fruškoj Gori, gde je po manastirima tražio stare rukopisne spomenike. Obilazio je često i Mušickog u Šišatovcu.

Šafarikova blizina uticala je mnogo na Magaraševića. Prvo, on počinje da radi mnogo više nego ranije. Tih prvih godina njihova poznanstva uradio je Magarašević svoje najvažnije stvari: obe istorije i spremao rečnik. – Zatim, Magaraševićev rad dobija dosta kritičnosti. Njegova živo napisana Istorija najvažnija politička evropejski priključenija ot Vajenskog mira 1809 do 1821 god. ima oznake naučno rađene knjige, sa literaturom, i to za ono vreme sasvim dobro probranom i sa zrelim prosuđivanjima o događajima i ličnostima^[100]. – Najzad, Magarašević se počinje zanimati za slovenska pitanja. Dok je ranije na ruskom čitao Gesnera, zbog kojega je u jedno doba počeo učiti čak i talijanski^[101], sad dobija o slovenskim jezicima i o Slovenima sasvim drukčije pojmove. To se dobro vidi po planu kako je hteo da preradi svoju Kratku svemirnu istoriju. Evo šta tu kaže: "Mi ćemo najznatnije događaje voobšte naznačiti, a potom o istoriji slavenski naroda a naročito Serbalja obširnije propovjedati"^[102]. A nešto dolje: "Osim ovog naznačićemo istoriju slavenskog naroda voobšte a serbskog voosob"^[103]. "Kolko me dužnost moga zvanija s našim G. Direktorom sojedinjava, toliko me dvaput više skopčava s njim naša jednaka (jer u tome lako ne ustupam) ljubav i revnost k slavenskom celom, a osobito k serbskom narodu" – piše on Svetiću^[104]. Primio je nešto i od simpatija za Poljake. To se vidi na više mesta u njegovim spisima. Na jednom mestu kaže kako je opasnost bila tako velika da "pobudi Poljake i dovede do najvećeg entuzijazma, s kojim bi bez sumnje revnostno svoje požertvovanije srećno ko koncu priveli bili, da nije njiovo oslobođenije sa Bonapartinom polzom skopčano bilo"^[105]. "Poljska je ot početka stanja svoga sve do naši vremena zbog mnogorazličite svoje nesreće otveć poznata bila". Mučena i spolja i iznutra, ona je jedva sačuvala spomen na slavna vremena i ljude. "No pored toga izbavila je ona i sačuvala ljubav goreću k svom jeziku, narodni ponos i srdačnu zlobu protiv svega što bi se god rusko il' nemačko zvalo; a naprotiv toga zaljubila se bila u francuski duh, jošt od onog doba, ot kako se on po Evropi volnovati započeo..."^[106]. Sve je ovo pisao čovek koji je bio dobro obavešten, a uz to sa simpatijom za Poljake.

Misao o pokretanju časopisa javila se posle dugih razgovora između Mušickog, Šafarika i Magaraševića. Tako je mogao nastati Letopis.

Još 1816 godine mislio je Lukijan Mušicki na pokretanje jednog književnog lista. On je bio smislio i kako treba da izgleda taj list, čak mu je bio dao i ime, koje se više puta menjalo. Znamo da je te naslove davao da mu se kaligrafski izrade. Možda ih je radio baš Magarašević, poznat sa svog vrlo lepog rukopisa^[107].

O listu je mislio Mušicki između 1816 i 1820 godine dok su još u Beču izlazile Davidovićeve novine, na kojima su sarađivali i on i Magarašević. A kad su novine prestale, Mušicki i Magarašević morali su se vrlo često razgovarati o potrebi jednog časopisa. Pritekao im je u pomoć verovatno i Šafarik. I on je snevao o pokretanju jednog češkog ili slovačkog časopisa, o čem piše Palackom 28 novembra 1822: "Ja jsem toho domněni že pokud v Uhřich nějaké společnosti nestlučeme, kteráž by časopis pro osvicenějši čast lidu zřidila, ničeho nedojdeme"^[108].

Misao o časopisu bila im je, dakle, zajednička. Ali je izgleda Magarašević sam stupio u vezu s knjižarom Kaulicijem i nekako ga nagovorio da novčano drži ovakvo preduzeće. Verovatno je sam Magarašević zagazio u ovaj dosta riskantan posao, jer ni Mušicki ni Šafarik nisu bili voljni da prime takav teret. Naročito je Šafarik ostao po strani. Ali se ipak mnogo zauzimao za Letopis. U njegovoj prepisci s prijateljima nalazimo na mnogo mesta govor o časopisu. Najzad, na početku su njegovi članci činili skoro glavnu sadržinu lista. A i inače je pomagao uredniku u svemu. To kaže i Magarašević: "S njime se (t.j. sa Šafarikom) o svemu što mi na srcu leži iskreno razgovaram, s njime jednako o svemu čuvstvujem, jednako o svakom nedostatku, kakvi ima nebrojeno čislo, tužim i bolujem, s njime planove pravim, kako bi se tome bolje pomoći moglo... Plan je veliki, a sredstva su nam mala, i po tome nikakva. Ovde se u punoj sili svoga smisla upotrebiti može: In his et voluisse satis est^[109].

Tako je postao prvi slavistički časopis kod Srba. Nikad nijedan srpski časopis nije imao takvu slovensku osnovu kao Magaraševićev Letopis.

VI.
Šafarikovi članci o Slovenima u Letopisu za 1825 godinu. – Pregled poljske književnosti. – Filozofi, reformatori, filolozi. – pesnici. – Krasicki. – Tremvecki. – Njemcevič. – Zašto je Šafarik slabo ocenio Krasickog. – Felinjski. – Važnost ovog pregleda poljske književnosti.

Po onome što smo do sad rekli o postanku Letopisa biće dovoljno da se domislimo kakav će biti i njegov sadržaj. To je imao da bude naučno-beletristički časopis kroz koji su se Srbi imali upoznavati sa slovenskim pitanjima. Da će taj program za ono vreme biti dobro sproveden garancija je bila saradnja Šafarikova. On je tad imao skoro gotovu istoriju slovenskih jezika i književnosti (Geschichte der slavischen Sprache und Literatur), te je mogao davati za časopis iz nje odeljak po odeljak. Tako su Srbi mogli dobiti vrlo dobru, za ono vreme možda i najbolju lektiru o slovenskim pitanjima.

Za prvu godinu ne znamo skoro nikog od drugih saradnika za slovenske stvari. Izgleda da su Šafarik i urednik ispunjavali čitave brojeve. Mi znamo da je Magarašević molio za saradnju Vuka^[110] i Mušickog^[111], od koga je i kasnije stalno tražio da piše o našoj književnosti. Prvi mu ne dade ništa, a drugi štampaše samo ode.

Tri prve sveske, za 1825 godinu, pune su priloga u kojima se govori o Slovenima. Zadržaćemo se na važnijim, i osobito na onima gde ima reči i o Poljacima. Svi su ovi članci Šafarikovi i čine za sebe jednu celinu. To su odeljci iz njegove istorije književnosti. Prevodio ih je Magarašević s rukopisa. Šafarik je svakako davao i red članaka, kao što je mogao pomagati i pri prevođenju. Videćemo da je jedan članak Šafarik morao naročito uraditi za Letopis.

Prvi Šafarikov članak je Pokolenija slavenskog naroda u III desetini XIX veka^[112]. To je prva redakcija § 3 iz istorije slovenskih književnosti. Sam Šafarik je rekao da je prve odeljke morao sasvim izmeniti kad je pročitao Rakovjeckog. Možda je u prvoj redakciji istorije ovo bio početak, jer se zaista u kasnijoj istoriji u prvim odeljcima pisac bavi običajima, moralom, verom, pravom i jezikom slovenskih naroda, a o tome je pisao i Rakovjecki.

U članku je data prvo podela svih Slovena na jugoistočne i severozapadne (tako se Srbi nađoše u istoj grupi s Rusima), a onda su dati glavniji podaci o svakom narodu. Odeljak o Poljacima sasvim je objektivan. Pisac se nije osvrtao na to da li njegove reči neće biti malo grke za Rusiju ili Austriju, nego je spomenuo sve Poljake iz kraljevine, a to su oni koji su "s Rusijom sojedinjeni" 1772, 1793 i 1795, zatim one iz poznanjskog i šleskog vojvodstva, koji su bili pod Pruskom, najzad one iz austriske Galicije i iz slobodnog grada Krakova. Svega ih je nabrojio oko 10 miliona. Onoliko koliko ih je spomenuo i Kopitar u članku Patriotische Phantasien. "K Poljacima pripadaju, na jezik gledajući, Silezijani i Kasubi". Zanimljivo je da Šafarik ne spori Poljskoj Šleziju.

Još bolji je drugi Šafarikov članak: Karakter slavenskog naroda voobšte^[113]. On odgovara § 5 iz istorije. Pisan je veoma toplo i pun je lepih misli o Slovenima. Nešto kvari lep utisak veoma oštro odgovaranje onim piscima koji su o Slovenima pisali s tendencijom da ih nagrde. To daje članku polemičan karakter. Po kvalitetu i rečniku tih odgovora rekli bismo da stilizacija nije poticala od Šafarika nego od Magaraševića, naročito zato što ih u istoriji nema.

Članci iz II knjige Letopisa potpuno se slažu s odgovarajućim odeljcima u istoriji, koja je tada već bila uglavnom gotova. Članak Sredstva za napredak literature slavenske^[114] odgovara § 7 iz istorije. Po redu se govori o stvarima ruskim, poljskim, češkim itd. Zanimljivo je da pri popisu "letopisa, žurnala, novina" Šafarik zna za 20 ruskih, a za 21 poljski. U istoriji je dodao još dva ruska. Moramo reći da je prevod veoma aljkav, a poljski nazivi toliko su izopačeni da se ne mogu raspoznati. To možda i nije krivica Magaraševićeva, nego korektorova – ako ga je uopšte bilo. Zanimljiva je možda rečenica o Letopisu. Šafarik kaže da je Magarašević pokrenuo časopis "im Vereine mit mehreren Gelehrten", a u prevodu to glasi: "u sojuzu s mnogima učenima Serbljima".

Zanimljivo je ono što Šafarik kaže u napomeni uz članak Pregled slavenskih pismenih spomenika^[115], koji odgovara § 11 iz istorije. To je beleška o Rakovjeckom, u kojoj ga Šafarik veoma hvali i iznosi njegove glavne ideje, obećavajući da će se docnije prevesti iz njega više stvari za Letopis^[116].

To bi bili u prvoj godini Letopisa članci u kojima se govori uopšte o Slovenima, dakle to bi bio "opšti deo". Međutim, i "posebni deo" je počeo već od prve sveske. U rubrici Kratke bibliografske vesti štampa se članak Znatniji spisatelji ruski, koji se nastavlja i u drugoj knjizi. To je kratak pregled savremene ruske književnosti od Karamzina do Puškina i potpuno je kao i u istoriji: bibliografsko ređanje pisaca i dela, bez karakteristika i ocena, urađen potpuno prema ruskom delu N. Greča Opit'' kratkoj istorіi ruskoj literaturi (1822)^[117].

Posle ruske književnosti došla je na red poljska^[118]. Na ovome članku ćemo se podrobnije zadržati, jer je to prvi pregled poljske književnosti na srpskom jeziku. Glavni deo ovoga članka izvađen je iz Istorije, ali kao celina sklopljen je i dopunjen velikim uvodom, verovatno naročito pisanim za Letopis.

Najpre se govori o poljskom jeziku. On stoji na prvom mestu, veli se tu, među severozapadnim slovenskim jezicima i to "ne samo po svojoj obširnosti, no i po izobraženiju i soveršenstvu svome", "i stoji sada na ravnom stepenu sa ruskim". Zanimljivo kao sud jednog Slovaka koji ovo piše za Srbe, odane prijatelje Rusa, koji jedva ako su do tad bili čuli što o Poljacima, njihovom jeziku i njihovoj književnosti. Za uvod u poljsku književnost novijega doba, Šafarik je bacio jedan pogled na vreme Zigmunta Avgusta (1547–1572), onda Zigmunta III (1572–1635), pa se uzgred osvrnuo na slabljenje književnosti i povođenje za stranim uzorima, osobito francuskim, za vlade Jana Kazimira, da naročito istakne rascvet književnosti za kralja Stanislava Ponjatovskog (1764–1795). "No budući da je naše namjerenije da čitatelje Serbske Letopisi malo pomalo s literaturom sviju dijalekta slavenski upoznamo, to ćemo zasad nekoliko najslavniji poeta i prozaika, poslednji naročito vremena, navesti, zaderžavajući sebi i to, da u buduštima časticama naše Letopisi o njiovi drevnjejši spisatelji štogod reknemo" – kaže nam pisac i time objašnjava zašto je počinjao s novijom književnošću. Mislio je da će se tako najlakše svet zainteresovati za slovenske književnosti, a onda bi bilo lakše davati mu i starije stvari.

Pravi uvod u ovaj pregled poljske književnosti počinje odeljkom u kojem se govori o preporođaju poljske književnosti, koji se dovodi u vezu s radom pijariste Stanislava Konarskog. Tek posle ovih opštih napomena dolazi hronološki pregled pisaca (po godinama rođenja), koji odgovara sličnom odeljku u Istoriji^[119]. Ovo je ipak samo izvod iz onoga što se nalazi u Istoriji.

Kako je hteo da pretstavi razvoj poljske kulture toga vremena, Šafarik je govorio i o filozofima i o kulturnim radnicima koji su doprineli da dođe do preporođaja u Poljskoj.

Najpre bi došla grupa filozofa, reformatora, kao što su: kralj Stanislav Leščinjski (1677–1766), Stanislav Konarski (1700–1773), čovek za čije se ime uvek vezuje poljski duhovni preporod, knez Adam Čartoriski – stariji (1773–1823), Juzef Andžej Zaluski (1701–1774), onda Ževuski, Šimanovski, i na kraju "otac poljske istoriografije" Adam Naruševič (1733–1796), kojega i Šafarik mnogo hvali kao i svi drugi pre i posle njega. Zatim bi došla grupa lingvista, istoričara i etnografa novijega vremena. To su skoro sve ličnosti koje je Šafarik odlično poznavao po delima i kojima se svakog časa služio u svojim studijama kako tada, tako i kasnije. Zato će njihove karakteristike biti odlične i svakako najoriginalnije, Šafarikove. Doduše, i tu se često služio poljskim istoričarom književnosti Feliksom Bentkovskim, kao što je činio kad je pisao o pesnicima, što ćemo videti nešto kasnije, ali ima dosta i njegovih sudova. Spomenuta su mnoga dela koja su izišla posle istorije književnosti Bentkovskoga i o njima je sam Šafarik davao sudove. Od ovih pisaca spomenimo makar samo glavnije s kojima smo se i ranije češće sretali, kao što su: Samuel Linde, Valentin Majevski, Ježi Bantke, Feliks Bentkovski, Juzef Osolinjski, Vavžinjec Surovjecki, Ignaci Rakovjecki i mnogi drugi.

Najzanimljivije je ono što govori Šafarik o pesnicima. Puno je tu karakteristika i sudova o svakom pesniku i to izgleda kao velika novina i veliki korak unapred prema prostom bibliografskom beleženju kakvo smo videli u članku o ruskoj književnosti. O svakome piscu data je mala karakteristika, katkad možda malo površna, ali ipak dobra. Na žalost, moramo odmah reći da je mnoge od tih karakteristika i tih sudova Šafarik uzimao iz istorije poljske književnosti Feliksa Bentkovskog^[120]. Pregledaćemo nekoliko tih karakteristika.

Tu je najpre Ignaci Krasicki (1734–1801), "najveći poeta pod Stanislavom Augustom, a kao prozaik jedan ot najznatniji poljski spisatelja". Ovde nema popisa njegovih dela kao što se nalazi u istoriji (str. 460) nego je spomenuta samo "Hoćimska bitka". Podaci i sudovi uzimani su skoro doslovce iz Bentkovskog, što se lako može proveriti. Uporedimo makar samo prvu i poslednju rečenicu o Krasickom.

Kod Šafarika:

"Ignjatij Graf Krasickij, ot staroblagorodne familije rod. 1734, umr. 1801. Primi svoje pervo vospitanije u otečestvu, obiđe Nemačku, Franciju i Italiju..." itd.^[121]

Kod Bentkovskog:

"Ignacy Hrabia Krasicki z starożytnej familii w Woiewod. Ruskiem, urodzony 1734 roku. W kraju swe wychowanie ukończywszy, później Niemcy, Francją i Włochy zwiedził..."^[122]

Sve je tu isto, ispalo je samo ono "w Woiewod. Ruskiem", ali je u Istoriju ušlo i to, i ono później, t.j. kasnije, a dodata je godina smrti.

Poslednja rečenica, u kojoj je karakteristika, takođe je uzeta iz Bentkovskog.

Šafarik:

"Njegova proza jest svojom lakostiju, jasnostiju i prirodnim izraženijem obajatelno lepa"^[123]

Bentkovski:

"... proza Ignacego Krasickiego przez swą naturalność, jasność i łatwość zniewala czytelnika"^[124]

Kao što se vidi, na oba mesta je "prirodnost, jasnoća i lakoća".

Tako je i ono o pesniku Trembeckom:

Šafarik:

"Stanislav Trembecki, kralja Stanislava Augusta Kamerarij (umr. 1812) sojedinio je u svojima poezijama derznovenije Pindara s vkusom Horacija i s prijatnostiju Sapfe"^[125].

Bentkovski:

"Trębecki St. Szambelan Króla Stanisława Augusta, ... łączy (bowiem) w poezjach swoich śmialość Pindara z gustem Horacego a słodyczą Safony..."^[126]

A posle ovoga dolazi jedna Šafarikova rečenica: "Iz mnogog prizrenija zaslužuje on da se s Krasickim uporedi; a kadkad ovoga i nadvisuje". Ovo poređenje je preterano. Laki dvorski pesnik, vešt stihotvorac Trembecki daleko je od velikog Krasickog. Bentkovski nije ovoliko hvalio Trembeckog. Šafarik je pokušao da bude samostalan, ali nije bio u pravu. Verovatno da nije dobro poznavao po čitanju ova dva pesnika, nego mu je sud namamila ili nečija pohvala ili prosta neobaveštenost. Da je pak poznavao oba pesnika po čitanju, ne verujemo da bi se ovako prevario. Ovaj sud o Trembeckom i sam Šafarik je nešto ublažio u Istoriji, dodavši još rečenicu: "die Fülle und Kraft seiner Diktion paart sich mit harmonischem Fluss der Rede und des Verses, nur hie und da bleibt der Geschmack hinter dem Genius zurück"^[127].

Poređenje Naruševiča kao satiričara s Krasickim nalazi se i u Bentkovskoga^[128]. Pri poređenju Njemceviča i Krasickog Šafarik takođe nije bio dovoljno pažljiv. On će reći kategorički: "u basnama je (Njemcevič) ravan Krasickom". A Bentkovski to poređenje čini mnogo obazrivije: "Niemcewicza J. mamy bajki, które nieporównanie wyższe nad Naruszewiczowe zajmują miejsce, a w równi go prawie z Krasickim stawiają"^[129]. (Imamo basne J. Njemceviča, koje neuporedivo više mesto zauzimaju od Naruševičevih, i stavljaju ga skoro na istu visinu s Krasickim). Bentkovski ipak nije uzdigao Njemceviča do visine Krasickog.

Ali nećemo više da se zadržavamo na pojedinim piscima, nego ćemo učiniti još nekoliko opštih napomena.

Od svih spomenutih sudova možda najmanje zadovoljava sud o Krasickom. Ovaj istinski veliki pesnik nije mogao privući naklonost Šafarikovu. Možda se romantičaru Šafariku nije svideo racionalizam poljskog pesnika. Možda uopšte Šafarik nije dovoljno poznavao Krasickog. Upravo ako hoćemo govoriti nešto drukčije, Krasicki nije nepravedno prosuđen. Sud je zaista kratak, ali nije prazan. Ima u njemu istine i puno pohvale. Sam za sebe imao bi svoju vrednost, ali u ovom sklopu je u mnogome gubi. A to je zato što je Šafarik smatrao za potrebno da sve pesnike meri prema Krasickom kao jednoj stalnoj veličini. I mnogo je unizio Krasickog time što ga je neprestano upoređivao i s Trembeckim, i s Naruševičem, i s Njemcevičem, i što je mnoge manje pesnike uzdizao do njegove visine.

Možda bi se ovaj Šafarikov postupak mogao nekako protumačiti, pa čak i braniti.

Kroz ceo ovaj članak Šafarik se skoro zalaže za poljsku književnost. On piše za Srbe, i neće samo da im pokaže kako izgleda poljska književnost poslednjih godina, nego bi hteo svoje čitaoce da zagreje, da zainteresuje. Hteo bi da Srbi uče poljski jezik, hteo bi da čitaju poljske pesnike i da ih sami upoznaju i prevode. Još od prvih reči o poljskom jeziku, pa sve do poslednjeg reda "Primječanija", gde preporučuje "izrjadne" rečnike i gramatike poljskog jezika, Šafarik se zalaže za poljsku stvar. Možda je zato hteo mnogim pesnicima da da više nego što zaslužuju, možda su zato i Trembecki, i Naruševič i Njemcevič uzdignuti do visine jednoga Krasickog. Zato je veoma visoko uzdigao i pesnika A. Felinjskog, koji je postao "najveći poljski stihotvorac (u strogom smislu reč ovu uzimajući)", i dalje: "On je stih poljski do najvećeg savršenstva doveo"^[130]. A već u Istoriji ovaj sud izgleda malo drukčije: Felinjski je "der grösste polnische Verskünstler", a "sein Versbau ist leicht, fliessend und harmonisch"^[131]. Ovo je ipak mnogo blaže.

Ovo što smo govorili o Šafarikovim izvorima i o njegovim sudovima, to su pitanja naročite vrste. Za nas je, međutim, važno kakvu je ulogu mogao da odigra kod srpskih čitalaca ovaj mali pregled poljske književnosti. Tu moramo reći samo najveće pohvale. Ovako lepog pregleda, sa ovako kratkim ali jasnim sudovima, nisu Srbi imali ni za jednu drugu književnost. Onaj pregled ruske književnosti je jadan prema ovome. Dok se u onome pregledu, punom naslova i imena, nije moglo razabrati ništa, ni koje je delo kakvo, ni o čem se gde piše, dotle je ovaj poljski pregled krcat lepih karakteristika. Najveći njegov nedostatak je u tome što ima možda više pohvala nego što bi trebalo. Pri pisanju ovog članka Šafarik nije mogao da ostane samo hladan sudija, nego se katkad zagrejao, pa je hvalio više nego što je trebalo. Ali je ovaj pregled čitaoca upućivao na učenje poljskog jezika i na čitanje izabranih dela o kojima se u njemu govorilo.

Težnja da se Poljaci stave na prvo mesto kao uzori može se naći i na drugim mestima u Letopisu. Tako se u Smesicama III knjige govori o poslednjim radovima Jungmana. Rečnik će, kaže se tu, uraditi po primeru ruskog akademiskog i poljskog Lindeovog, a za istoriju češke književnosti: "Djelo je već više od polak pečatano, koje će na podobije djela Gospod. F. Bentkovskog o poljskom dijalektu celu literaturu ot najstariji vremena do današnjega dana soveršeno spisanu soderžavati".

VII.
Letopis se menja. – Osnivanje Matice srpske. – Nesuglasica između Šafarika i Magaraševića. – Šafarikova saradnja na Letopisu. – Adam Mickjevič. – Pismo Kuharskog. – Želislav i Ljudmila. – Fabula i značaj. – Jelisaveta Družbacka. – Stanislav Jašovski.

U članku o poljskoj književnosti Šafarik nam je već dao plan za budući svoj rad. Zato smo se posle pregleda ruske i poljske književnosti nadali da će dati i druge: češku, slovačku, bugarsku. Onda bi došli pogledi i u starije periode tih književnosti. A posle toga imali su da dođu prevodi iz slovenskih književnosti. U belešci o Rakovjeckom^[132] Šafarik je rekao da će dati prevode iz ovog pisca. Svakako je na isti način nameravao da pretstavi Srbima i ostale pisce o kojima je govorio u pregledima ili posebno. On možda nije mislio da te prevode sam radi, nego je pretpostavljao da će se među Srbima naći ljudi koji će učiti slovenske jezike.

Međutim, prilike oko Letopisa razviše se sasvim drukčije, i Šafarikov plan ne bi priveden u život. Pokušaćemo da iznesemo glavne razloge tome.

Najpre, na karakter Letopisa utiče novostvorena Matica srpska koja je postala vlasnik ovog časopisa. Osnivanjem Matice Magarašević je bio mnogo pomognut, jer se više nije morao brinuti ko će za časopis plaćati štampu. Ali su zato i obaveze postale veće. Dok je ranije Magarašević sam uređivao Letopis, sad se javljaju kao saurednici i članovi Matice. Možda smo mnogo rekli rečju "saurednici", ali je jasno da su se i zahtevi članova Matice morali slušati. Ako niko drugi, ono se bar pretsednik morao za mnogo štošta pitati. Magarašević je slao rukopise Jovanu Hadžiću, pretsedniku Matice, a ovaj je uvek mogao što dodati ili izbaciti, pa onda predati u štampu^[133].

Hadžić je tada bio još mlad čovek. Gde god je šta učio, svuda je bio odličan, čega god se laćao, sve mu je išlo od ruke: i arheologija, i istorija, i tehnologija, i prava, i mnoge druge stvari. Naročito je voleo klasičnu književnost i prevodio je dosta sa grčkog i latinskog. Slovenskim jezicima i književnostima nije se bavio. Kako je pored svega toga bio sestrić vladike Gedeona Petrovića, koji ga je spremao za nešto veliko, to se u Hadžića još u mladosti stvori karakter nekakvog nadmenog učenog starca. Magarašević je pred njim morao da bude skoro ponizan, jedno zbog toga što je Hadžić bio pretsednik Matice, drugo zbog vladike Gedeona. A Hadžić se katkada ponašao vrlo nezgodno. Spomenimo samo jednu sitnicu. Uz III knjigu Letopisa naštampao je on jedan nepaginovani Dodatak revnitelja u kojem je prosto grdio urednika i prebacivao mu, pored ostalog, i što ne zna gramatiku pa svoj časopis naziva Serbska Letopis, a treba Serbski Letopis. I sve je to išlo štampano uz Letopis! I to pre no što je osnovana Matica. Kakav li će tek biti posle! I Šafarik to kaže za Magaraševića: "V letopisech jeho jméno už jen prázny zvuk"^[134]. Uz svaku knjigu časopisa ide po koji "predgovor" ili "pogovor", u kojima se sipaju saveti, a sve pod potpisom M. S., što je tobože trebalo da znači "Matica srpska", a značilo je u stvari Miloš Svetić.

Letopisu je velika opasnost pretila od strane crkvenih vlasti. Odmah posle pojave prve knjige Magarašević je imao velike neprilike, jer mu je mitropolit bio zaplenio list. Zato se već od II knjige pravopis u Letopisu morao očistiti od vukovskih primesa. Ali se stvar ne izgladi tada. Mitropolit je na razne načine gledao da Letopis onemogući. Prilika mu se za to ukazala 1826 godine.

U knjizi III za 1826 godinu iziđe u Letopisu jedna oda Vuku od Stefana Stefanovića i ona podiže čitavu huku protiv časopisa kao i protiv urednika. Što je još zanimljivije, tu odu nije ni stavio u list sam Magarašević. Evo kako se on žali na to u pismu Hadžiću od 11-XI-1826: "I sam sam se čudio i serdio kad sam u III časti Let. vidio priloge koje nisam ni vidio, da kamo li čitao i kao urednik u red stavio. Zato sam Rozmiroviću pisao (Rozmirović je bio član uprave u Matici) da mi to više nikad ne čini". Magarašević je već predviđao neprijatnosti. Bojao se da se i na Letopis ne podigne huka kao na Davidovićeve novine. "Samo nek se ne uvode nikakve u pisanju novine. Ona Oda na Vuka, i onako pisana, mnogo će nam štete učiniti"^[135]. I Šafarik je osuđivao što je ta oda štampana, za njega je to bio "blaznovský čin"^[136].

I zaista su se imali čega bojati. Nađe se čak i optužba protiv Matice kako radi protiv vlade. Mitropolit sprovede pravu inkviziciju, Letopis zabrani, a Magaraševiću i ostalim profesorima naredi da ne smeju ništa pisati bez njegova odobrenja. Stvar je mogla postati vrlo ozbiljna, ali se ipak dobro svrši. Magaraševićeva savitljivost i veština tu se najbolje pokazaše. Nekoliko meseci je bilo dovoljno da se mitropolitova srdžba ublaži i da časopis opet počne izlaziti. Sve te bure kao da se nisu ni opažale na Letopisu, Magarašević je ipak uspeo da mu sve sveske za tu godinu iziđu skoro redovno, samo se sadržaj časopisa lagano menjao: postajao je sve više čisto srpski, a ne slovenski kao na početku.

Pa ipak je Letopis mogao bar unekoliko da sačuva svoj slovenski program. Ali mu je mnogo više od svega spomenutoga škodila nesuglasica koja je nastupila između Šafarika i Magaraševića. I nastala je zbog izvesne nemarnosti Magaraševićeve i možda preterane osetljivosti Šafarikove. A evo u čemu je stvar.

Godine 1822 ili 1823 poručiše Šafarik i Magarašević preko Vuka iz Beča dosta knjiga. Kad primiše knjige Šafarik za svoj deo dade Magaraševiću novac da ovaj pošalje Vuku zajedno za sve knjige. Ali Magarašević ne posla novac. Izgleda da Vuk nije ni znao za koga su sve knjige bile poručene, a kako je spisak bio pisan Šafarikovom rukom, mislio je da su sve knjige poručene za Šafarika. Kad posle dve godine Šafarik zamoli Vuka da mu skuplja pretplatnike na istoriju slovenskih književnosti, ovaj to učini, ali novac zadrža za onaj dug. Kako je Šafariku tada bilo, lako je razumeti. On nije više direktor gimnazije nego samo profesor, plata mu je tolika da jedva s njom izlazi na kraj, a iz štamparije ne može podići štampanu svoju knjigu, jer mu Vuk ne šalje novac. Njega je strašno zaboleo ovaj postupak Magaraševićev. O svemu ovome Šafarik priča široko u pismu Kolaru od 9 januara 1826^[137]. I ovo nije bio jedini slučaj. U istom pismu priča Šafarik kako mu je Magarašević zadržao i potrošio i pretplate na istoriju književnosti koje je iskupio u Vršcu.

Doduše, i Magarašević je tada bio u teškom položaju: porodične neprilike, bolest u kući, ženina smrt i dr. Po prepisci vidimo kako se on stara na svaki način da ublaži Šafarikovu ljutnju. Ali ne uspeva. Šafarik ipak ne prekida odnose s Magaraševićem, ali postaje prema njemu sasvim hladan. Ta promena odnosa ostavila je najjači trag na Letopisu. Šafarikova saradnja svodi se na najmanju meru. On je davao samo s vremena na vreme po koju belešku, ali se više nije starao da u tome bude kakve sisteme, niti je svojim člancima ispunjavao čitave tabake časopisa. Naročito po slovenskim prilozima Letopis od 1826 do 1830 nije ni senka istog časopisa iz prve godine izlaženja.

Šafarikov udeo u Letopisu, rekosmo, sveden je bio na najmanju meru. On je tad skupljao sitnice za novo izdanje istorije književnosti, a ozbiljno se bavio pitanjem o poreklu Slovena. Tako je god. 1828 izdao delo: Über die Abkunft der Slaven, koje je napisano povodom jedne slične stvari poljskog istoričara V. Surovjeckog. Ali mu je najvažniji bio – rad na velikom i značajnom delu Slovanské starožitnosti. Njegova je riznica tad bila puna i on je s vremena na vreme vadio iz nje samo po koju sitniju belešku i davao Magaraševiću. Vrlo malo ih ima u obliku članaka, kao što je ono o M. P. Katančiću^[138], ili ono o slovenskim istoričarima, gde se osobito hvali Naruševič, kod kojega je "najsoveršenije izloženije slavenske mitologije"^[139], ili članak o slovenskoj geografiji, gde se u stvari samo govori o delu Poljaka Platera^[140] i uz mnogo pohvala preporučuje se Srbima da ga prevedu, jer je Solarić već nedovoljan; i najzad Šafarik je napisao i "objavlenije" na pesme Jovana Pačića, gde se ovaj pesnik upoređuje s poljskim pesnikom Krupinjskim, koji je "pokriven ranama i slavom s polja sraženija u službu muza vozvratio se, i vitez u vojni, pjevac sade golubodušni nježnim pjesmama serdca blagomislenih zemljakinja svojih voshištava"^[141].

Od beležaka koje je Šafarik davao Magaraševiću, nas osobito interesuje jedna koja je izišla 1828 godine^[142]. U njoj je reč o Adamu Mickjeviču, a povodom njegovih Soneta koji su 1826 izišli u Moskvi. Beleška je zanimljiva zato što je to prvi spomen Mickjeviča u nas, a važna je i po svojoj sadržini. "Sočinitelja čisle Poljaci", kaže se tu, "k svojima najboljima poetama". Inače ovaj pesnik "daje poetičeskom izraženiju nov polet". Još svojim prvim knjigama pokazao je celom svetu "kakova izredna za poeziju darovanija pritjažava".

Ovu belešku je dao Šafarik, jer se nalazi u njegovim rukopisima. Izvadio je iz jednog lajpciškog knjižarskog kataloga^[143], a doterao ispisom iz nekog nemačkog časopisa^[144]. Ono pak što je napisao o Mickjeviču u Istoriji doslovce je prepisano iz bečkih Jahrbücher^[145]. Ova beleška je vrlo dobra i za nas dragocena. Zajedno s pregledom poljske književnosti iz III knjige ide u najbolje stvari koje su kod nas do ovih godina napisane o poljskoj književnosti.

U istoj ovoj knjizi Letopisa (14) nalazimo još neke sitne beleške o Sjarčinjskom, bibliotekaru Osolineuma, o Bronjikovskom, istoričaru, kao i neke druge manje važne, koje bi takođe mogle biti Šafarikove.

Godine 1829 izlazi u Letopisu izvod iz Šafarikove knjige Über die Abkunft der Slaven. Šafarik je tu dao prvo mišljenje Surovjeckog, pa onda svoje. Tako je uradio i Magarašević. Zanimljiva je beleška o Surovjeckom^[146], koja je prevedena iz Šafarika^[147]. Beleška je dobra i lepo pisana. "U smutno vreme otečestvene žalosti", veli se tu, "tražio je (Surovjecki) sebi utešenija" u istoriji svoga naroda. Život ne može biti tako težak kad iz prošlosti poznamo kakav je svet. Šafarik je tu meka srca, pun saosećanja za nevolje koje preživljuju Poljaci.

U poslednjoj knjizi koju je Magarašević uredio (20), nalazimo pismo Andžeja Kuharskog iz Dubrovnika od 28 avgusta 1829. Kako je ovo pismo dospelo u Letopis nije baš sasvim jasno. Ono je, doduše, štampano i u Časopisu Českého Muzeum^[148] i moglo je biti otud prevedeno. Mogućno je i to da je Kuharski isti tekst poslao i u Prag i u Novi Sad Šafariku. Mi znamo da je Kuharski hteo da svrati i u Novi Sad, pa nije stigao. Ali se zato u Karlovcu našao s Lukijanom Mušickim i Samuilom Ilićem^[149], te su mu oni mogli savetovati da pošalje to pismo i za Letopis. Da nije ovo prevod s češkog govorila bi možda i beleška posle ovog pisma u kojoj se kaže da je Kuharski "preko Beča i Lemberga u Moskvu put svoj preduzeo". Ova vest je morala doći Šafariku od nekog prijatelja ili od samog Kuharskog, možda zajedno sa pomenutim štampanim pismom, jer je inače izišla na kraju toga pisma.

Odnos Šafarika i Magaraševića bio je tobože stari, nisu prekidali opštenje, ali su veoma hladni jedan prema drugom. Magarašević se starao da privuče Šafarika. Takav saradnik bio mu je neophodan. Ali je umeo katkad da kaže i koju oštru reč za Šafarika. To naročito dobro pokazuje pismo Hadžiću od 11-XI-1826^[150]. Kaže tu Magarašević kako je "objavlenije" za Pačićeve pesme napisao na nemačkom Šafarik, a Moja Ignjatović to preveo na srpski, na onaj srpski jezik. "Sad možete suditi kako hoćete. Meni se ni nemačko ne dopada zato što nije na svom mjestu. Pačića Muza zajedno sa Lirom, bila ona kakva mu drago, ne zaslužuje onaj Enkomium! Al' tako je kad se oće štogod viš drugi ljudi!!" Kao što se vidi, nije Magarašević štedeo ni Šafarika i ovde je svakako on bio u pravu.

Kad je izgubio Šafarika kao stalnog saradnika, Magarašević se morao truditi da postavljeni slovenski program ma na koji način bar unekoliko održava. Saradnicima se nije mogao podičiti. "Znao bi izbirati kad bi košnica puna sa svim bila" –kaže on u pismu Hadžiću od 2-VII-1826^[151]. Jezike slovenske nije bio naučio – sem ruskog – da bi mogao s njih prevoditi, te mu je ostalo jedino da vadi slovenske vesti iz nemačkih listova. Naročito se, izgleda, često služio lavovskim nemačkim časopisom Mnemosyne, koji je bio pun slovenskih priloga. Ovaj časopis je imao u rukama i Šafarik, jer je govorio o jednom članku koji je tamo štampan^[152]. Magarašević je više stvari preveo iz toga časopisa.

Beleška o Puškinu, štampana među Smesicama II knjige Letopisa 1826 godine^[153], prevedena je iz ovog časopisa. Ova je beleška važna zato što je u njoj prvi put u nas data karakteristika Puškina kao književnika. Pada u oči jedna pojedinost. U ovoj belešci govoreno je o Ruslanu i Ljudmili, Kavkaskom zarobljeniku i Bakčisarajskom izvoru. O Evgeniju Onjeginu nema spomena, a on je već bio izišao, i Šafarik ga u svojoj Istoriji spomenuo^[154]. Po ovoj sitnici možemo zaključiti ne samo to da je Magarašević ovo sam prevodio, nego da Šafarik u to vreme uopšte nije hteo da pomaže ni u čem Magaraševiću, pa mu nije hteo ispraviti, upravo dopuniti, ni ovu belešku. To se vidi još po jednoj veoma gruboj omaški. U nemačkom originalu napisan je naslov Kavkaskog zarobljenika pogrešno kao Kaw Koskoi Glennik. Magarašević je razumeo šta treba da znače prve dve reči, pa je ispravio, ali je zato drugu reč naveo potpuno prema nemačkom kao Glennik'', mesto da napiše Plěnnik''. A i to je Šafarik u Istoriji transkribovao dobro kao pljennik^[155].

Druga stvar koju je Magarašević preveo iz Mnemosyne bila je pripovetka Želislav i Ljudmila^[156].

U Poljskoj je ova pripovetka bila veoma popularna. Izišla je prvi put u časopisu Tygodnik polski god. 1819, a ubrzo je potom oštampale i lavovske Rozmaitości^[157]. Tu istu priču oko 1820 godine prevodi na francuski i stavlja u stihove Ru de la Korbier i taj svoj prevod šalje svešteniku Alojz

Đorđe Živanović

Srbi i poljska književnost (1800-1871)

Beograd 1941

Srbi i poljska književnost
(1800-1871)