Пројекат Растко : Пољска : Уметност

Крешимир Георгијевић

Српскохрватска народна песма у пољској књижевности

Студија из упоредне историје словенских књижевности

1936

САДРЖАЈ

• Кажимјеж Брођињски. Књижевно деловање К. Брођињског. — Интересовање за народне песме, нарочито словенске. — Превод Хасанагинице. — Превод песама према Гриму и Талфији. — Анализа превода других песама. — Ритам. — Закључак
• Август Бјеловски. Живот и књижевни рад А. Бјеловског. — Интересовање за народну поезију. — Анализа начина превођења.
• Један мање важан преводилац. Информативни чланци.
• Константин Гашињски.—Преводи Меримеових мистификација.

• I Упоредна историја словенских књижевности као наука. — Оснивање катедре за словенске књижевности на Колежу де Франс; позив Мицкјевичу да прими катедру. — Мицкјевичева научна спрема и познавање словенских језика и књижевности. — Пушкинов и Мицкјевичев интерес за La Guzla. — Мицкјевич набавља књиге о словенским стварима. — Питање текста предавања; њихово издавање, неслагање пољског и француског текста
• II. Опћи значај Мицкјевичевих предавања; давање синтезе словенског живота. — Метода предавачева. — Подела Словена — Дијалекти словенски. — Аутохтоност Словена у Европи: грекобалканска теорија. — Карактеристика византијске државе. — Ћирил и Методије, и питање старословенског језика, азбуке и књига
• III. Историјски подаци о Србији; извори предавачеви. — Подаци о Црногорцима и о Његошу. — Неколико речи о Хрватима и Бугарима. — Историјска улога Јужних Словена .
• IV. Историјске личности у народном предању. — Подела народних песама на јуначке, „романсне” и лирске; углед за такву поделу у француској књижевности. — Примери јуначких песама и легенди; низ косовских песама. — Оцена јунака народних песама. — Ритам јуначких песама. — Однос Хомера према српскохрватској народној песми.— Због чега Јужни Словени нису добили и створили епопеју?
• V. Романсни циклус. — Mарко Краљевић као симбол успаваних снага Јужних Словена. — Анализа песме Женидба Максима Црнојевића — Однос Срба према Грцима и Млечанима. — Породични односи. — Однос хришћана према муслиманима. — Памћење и предавање песама. — Фантастичне песме. — Вампиризам. — Племенитост стила песама. — Недостатак сатире код Словена. — Комична песма Женидба Марка Краљевића
• VI. Лирска поезија; скупљање женских песама. — Одушевљење предавача за лирске песме; — парафразе. — Стил и постанак лирских песама. — Ритам. — Хасанагиница
• VII. Распрострањеност народних песама и њихово скупљање. — о Вуковим певачима и слепцима као певачима; о Вуку. — Упоређење Мицкјевичевих и Вукових података о патријархалном стању, казивању, рецитовању и певању песама; о певачима. — Преводиоци. — Мериме. — Аријадна. — Завршетак предавања. — Закључак
• Адам Мицкјевич и Феликс Вротновски. — Анализа превода Мицкјевичевих на француски језик, Вротновског на пољски. — Анализа превода лирских песама. — Закључак о превођењу Мицкјевича и Вротновског

• Живот и књижевно деловање Заљеског; одлике књижевног рада. — Додир с нашим народним песмама; превођење песама. — Анализа превода јуначких песама; анализа превода женских песама. — Превод Хасанагинице

• I. Зморски као човек и песник. — Прва књига превода песама; подаци о J. Словенима у уводу њеном; подаци о песмама. — Друге књиге превода
• II. Начин превођења Зморског. — Погрешно разумевање текста. — Импровизовање речи и стихова
• III. Слобода у превођењу; чување песничке снаге оригинала
• IV. Испуштање и стезање стихова
• V. Додавање стихова; контаминације песама; проширивање стихова
• VI. Превођење стајаћих речи и стихова
• VII. Промене у граматичком лицу и броју, у врсти реченице. — Ублажавање прејаких израза.
• VIII. О лепоти превођења Зморског уопће
• IX. Метричка страна превода Зморског. — Репродуковање стилских фигура
• X. Језик. — Питање зависности о ранијим преводиоцима. — Број преведених песама. —Закључак.

• Изидор Коперњицки. Биографија Коперњицког. — Библиографија превода. — Упоређење превода Коперњицког с преводима Заљеског и Зморског. — Анализа превода. — Закључак
• Minores (Ал. Хоћко, Ст. Ћишевски, А. Ланге)

Регистар писаца

Предговор

Наша народна поезија је тако рећи неисцрпна у богатству разноликих проблема, који се истраживачима указују на сваком кораку, и зато се не треба чудити што је научни интерес за њу непрестано интензиван, како код домаћих, тако и код страних учењака. Видимо тако на сталном послу Т. Маретића, М, Мурка, П. Поповића, Г. Геземана, Ј. Продановића, Д. Костића и др.; осим тога, не смеју се заборавити имена Н. Кравцова, А. Вајана и др. Најзад, недавно је покренут у Београду часопис Прилози проучавању народне поезије, у коме разни аутори стручно обрађују многе проблеме у вези с народном поезијом. Само на тај начин, напором многих, биће могуће да се прошири наше знање о народној поезији, да се савлада то велико подручје, да се оно испита како на површини тако и у дубини, и да се одговори на сва питања која се у испитивању постављају.

Српскохрватска народна поезија имала је у своје време јак одјек у литературама других народа, те је због тога много превођена. О томе преносу на друге језике има код нас и на страни посебних монографија: проф. дра С. Тропша, М. Ћурчина и К. Луцерне о преводима на немачки језик, В. Јовановића, Т. Матића и Ј. Скерлића о разним мистификацијама народних песама код Француза (Нодје, Мериме, итд.), Д. Суботића и М. Сакулца о преводима на енглески језик, У. Џонића о словеначким преводима, В. Бурјана и В. Хауфена о преводима на чешки j. O пољским преводиоцима код нас се мало зна. Вој. Јовановић у предговору своје књиге Српске народне песме каже да су преводиоци на пољски језик ови: А. Мицкјевич, Заљески и Фелдмановски ¹), а то ни близу нису сви. Због тога, да би испунила празнину и недостатак обавештености о тој ствари, долази ова моја радња, која има задатак да прикаже како је наша народна песма дошла у пољску књижевност и како је превођена, како је за њу настало, расло и опадало интересовање код Пољака. Евентуални недостаци овог рада произлазе из несташице припремних радова. Додајем и то да нисам поставио за свој задатак да испитујем евентуални утицај народне поезије на уметничку поезију пољску, јер као и другде, на пр. у немачкој књижевности, тај утицај стварно је врло мален и тешко ухватљив, те је зато потребан посебан студиј, којему ће као основа послужити овај мој рад.

Ова моја расправа рађена је својим већим делом у Варшави (за мог боравка као стипендисте пољске владе); одељак, пак, о A. Мицкјевичу и неке мање партије прерађене су и допуњене у Прагу од јесени 1933 до краја маја 1934 г. При израђивању радње морао сам се борити с већим тешкоћама у набавци књига. Док су ми готово све потребне пољске књиге биле при руци у варшавским библиотекама, дотле ми је било врло тешко радити због потпуне несташице наших и немачких књига. У Југославији је обрнуто: ту нема пољских књига. Њих нисам могао, у извесној мери, добити ни у библиотекама у Прагу. У Варшави, пак, на једвите јаде пошло ми је за руком да добијем државно издање Вукових народних песама ²), а остала издања Вукова нисам ни за лек могао наћи. Због тога ће ми се можда замерити што сам некритичан, јер сам се служио издањем које нису имали преводиоци. За одбрану ми служи једино чињеница да сам, цитирајући песме и стихове по државном издању, увек имао на оку редакцијске напомене испод црте (које се односе на текст у ранијим издањима), па онда није могла бити учињена неправда неком писцу да га оцењујем према дефинитивном тексту, а не према оном који је он имао пред собом кад је преводио. Затим, ни у једној мени приступачној библиотеци варшавској нисам могао добити Талфијина и Гримова превода наших народних песама, те сам због тога морао вршити упоређивања у Загребу (делимично и у Прагу), где сам добио поменуте преводе, уколико су ми, наравно, били сада при руци пољски текстови (штампани или од мене преписани). Могао сам, можда, те књиге добавити из које друге библиотеке из иностранства (јер их нисам могао наћи ни у краковској Универзитетској, Јагјелонској библиотеци). Преко варшавске Универзитетске библиотеке обратио сам се Универзитетској библиотеци у Загребу с молбом да ми пошаљу књигу Талфи: Volkslieder der Serben, али је ни оданде не могох добити. Док сам се обратио прашкој Универзитетској библиотеци, минуло је време мог боравка у Пољској. Сличних сам тешкоћа имао док ми је у Прагу пошло за руком набавити књигу Војарове: Chants populaires des Serviens. После дужих тражења по библиотекама у Грацу, Бечу, Берлину и Љубљани, добио сам је из лавовске Универзитетске библиотеке!

Предмет којим сам се бавио доста је неистражен. О појединим преводиоцима писано је мало критично. Изненађивало ме је то што су често познати учењаци давали о неким преводиоцима нетачна и непроверена мишљења. Тако је, на пр., пок. професор Јагјелонског универзитета, Ј. Третјак, говорио у суперлативима о врло слабим преводима Заљеског. — Пошто је ова расправа написана (у новембру 1931 г.) у својем већем делу и предата на конкурс С. К. Академије у Београду (те награђена из фонда архим. Н. Дучића, марта 1932 г.), штампао је др. В. Бурјан у Sborniku Filologickom (Праг, 1931) расправу Hasanaginica v polské literatuře. Исто тако, пошто је одељак о Мицкјевичу (прерађен и преиначен у овом издању) био предат као докторска дисертација под насловом Адам Мицкјевич и српскохрватска народна песма Филозофском факултету Карлова универзитета у Прагу и усвојен као дисертација од референата, професора г. г. д-ра Јиржија Хорака и д-ра Марјана Шијковског, јуна 1934 г., изишла је расправа д-ра Х. Батовског Mickiewicz a serbska pieśń ludowa у Pamiętniku Literackom (Словенски семинар у Прагу добио ју је крајем јуна 1934). У њој је Батовски дошао до неких резултата до којих сам потпуно самостално дошао и ја; тако смо на истом послу дошли у неким тачкама до истих резултата. ³) У овој расправи ја сам се, прерађујући дисертацију, осврнуо на његова запажања, а исто тако местимично и на расправу д-ра Милана Марковића Адам Мицкијевич и наша народна поезија у Прилозима проучавању народ. поезије (I, св. 2, 171—183), иначе доста оскудну у резултатима, јер се она не обазире на истраживања д-ра Х. Батовског, а то је врло важно у овој ствари.

Поред оригиналног и пољског текста давао сам у загради и превод, каткада управо буквалан, а то зато да би и они који су мање упознати с пољским језиком могли читати с разумевањем и проводити контролу наведених примера. Методички сам ишао, слично као и други истраживачи, методом констатовања погрешака, а нисам могао давати и поправке њихове на пољском језику, јер то за нас и нема интереса. Бројке додате уз наш текст означују: римске — број књиге Вукове (I—IV); после тога долази број песме, а онда број стиха; код пољског текста наведена је страна на којој се текст налази. Речи стављене у угласте заграде у цитатима припадају мени; у цитатима из Вукових дела задржан је Вуков правопис и језик, а иначе сам се држао службеног правописа, што истичем због спорног код нас транскрибовања пољских имена с гласовима ś, ź, које, према прописима новог правописа, треба писати као ш, ж, а не сј, зј, како је било уобичајено.

На крају, хоћу да изразим топлу захвалност г. професору Матији Мурку, који ме је својим корисним упутствима и саветима увео у науку о народној поезији. Затим, и овом приликом пријатна ми је дужност да одам изразе захвалности академику и професору, г. д-ру Павлу Поповићу, који је изволео да ми у своме реферату Академији о овоме спису скрене пажњу на неке пропусте и омашке, те је с професором и академиком, г. д-ром Јованом Ердељановићем, препоручио моју радњу за посебна издања Академијина; и на томе им овде најтоплија хвала. Осим тога, г. проф. Ердељановићу дугујем захвалност за савете дате ми приликом штампања ове радње. Исто тако, топло се захваљујем професорима Карлова универзитета у Прагу, г. г. д-ру Јиржију Хораку и дру Марјану Шијковском, који су ми приликом прегледа моје докторске дисертације скренули пажњу на неке недостатке, који су овде исправљени и допуњени,

Писац
Нови Сад, октобра 1936.

***

¹) Београд, 1927, XLI.

²) Српске народне пјесме. Скупио их и на свијет издао Вук Стеф. Караџић, I-IV, Биоград, 1891—6.

³) Нарочито се то тиче података Мицкјевичевих црпљених из Вукових предговора.

Увод

Везе између Пољака и наше народне поезије врло су старе. Имамо, најпре, Леђан град у народној песми, о којем су писане многе расправе, док није најзад Ст. Новаковић дао пријемљиво тумачење значења те речи; после, ту су два пољска краља, Владислав Варненчик и Јан III Собјески, чије су ратове опевали наши певачи, о чему смо недавно добили исцрпну монографију Константина Висковатог: Pogłosy historji polskiej w epice jugosłowiańskiej (Праг, 1933). То је на једној страни. На другој, глас о нашим народним певачима и песмама продро је врло рано Пољацима. У нашим приручницима литературе често се спомиње да је на двору Владислава Јагјела и краљице Јадвиге, 1415 г., био некакав српски гуслар. Непознато ми је колико има тачности у тој вести, и одакле је она узета. Пољски учењак Стањислав Ћишевски (Ciszewski; о њему ће бити говора на крају ове радње) у својој библиографији наше народне поезије ¹) не спомиње о том ништа, а такођер ни Броњислав Грабовски, писац чланка Serbja w literaturze polskiej ²), у којем износи старије и новије пољско-српске везе, не зна о томе ништа. Па ни у расправи Ватрослава Јагића, Грађа за словинску народну поезију (Rad, XXXVII), нисам нашао о том ништа.

Први пољски аутор који говори о tom да Срби певају јуначке песме јесте хроничар и песник Мaћеj Стријковски (Maciej Stryjkowski, 1547—1582), који је у својој хроници: „Która przedtym nigdy światła nie widziała Kronika polska, litewska, żmudzka i wszystkiej Rusi” („Која пре тога никада није светла видела, Кроника пољска, литавска, жмудска и целе Малорусије”; Кенигзберг, 1582) написао ове стихове:

„Byłem sam tam w tych polach, gdzie naszy przodkowie
Turki bili, śpiewają dziś î nich Serbowie” ³).

(„Био сам сâм тамо, на оним пољима, где су наши преци били Турке; о њима певају данас Срби”).

Ту је реч о биткама Владислава Варненчика с Турцима у год. 1443 и 1444.

Други аутор који спомиње нешто о народним песмама јесте Хјероњим Морштин (Hieronim Morsztyn; 1580—1623?). У књизи Światowa rozkosz (Краков, 1606; II изд. Познањ, 1622), у одељку Muzyka, спомиње како међу војницима, ситима већ труба и бубњева, тужни Србин вуче дугачко гудало погнувши главу на страну, „graiąc im starodubskie dumy, jak przed laty Turków bili Polacy i mężne Horwaty” („свирајући им старинске песме, како су некада Пољаци и јуначки Хрвати били Турке”) ⁴).

Трећи аутор такође спомиње српске гусле, али и гајде; то је Кацпер Мјасковски (Miaskowski, 1553—1622). У песми Mięsopust polski, која се налази у књ. Zbiór rythmów... (I издање Краков, 1612, II изд. 1622, Ш изд. у Познању, 1855, II, 187—192) пева песник о богу Баху, који је „оставио машкаре и веселе свеце”; ту има и ово место: „Serbskie skrzypki i dudy ostatek zagluszą, Gdy z maskami odedrzwi do pościenia kluszą...” („српске ће гусле и гајде заглушити месојеђе, кад појуре [људи] с маскама од врата ка другом зиду...”; 188).

Слично тако пева Јузеф Бартоломеј Жиморович (Zimorowicz, 1597—1677) у VIII идили Śpiewacy (у књизи Sielanki nowe ruskie..., Краков, 1663; в. Б. Жиморовича Sielanki, Краков, 1916): песник најпре пева о том како се пред једном особом свира у талијанске гусле, „za nim niesiono serby i cymbały dęte” (53; „а за њом су ношене српске гусле и цимбали у које се дува”). Затим долази дует музике и хора певача: „Jużem był, pogardziwszy Kutnarskie piszczele, Począł przy Serbskich gęślach śpiewać” (60; „већ сам почео био, презревши кутнарске фруле, певати уз српске гусле...”).

Тројица, дакле, пољских песника говоре о српским гусларима и гуслама. То им је могло бити познато по каквим гусларима, избеглима у Пољску, или је у XVI или XVII веку било неких вести о њима из извора који су нам данас непознати. Да је било неких избеглица српских, сведочи нам један закључак пољског Сејма у Варшави од 1624 г., којим се Србима и Власима забрањује становање у Пољској. Брон. Грабовски (о. с.) говори о тим избеглицама, „ускоцима”, овако: „Они су често, као људи ненавикли на ред и закон, чинили разне преступе, јер у Volumina Legum читамо ово: ,много се шкодљивих ствари догађа у нашим земљама због држања (прикривања, „przechowaniem”) Влаха и Срба, ненасељених и слободних (тј. номадских, „lóźnich”); због тога, authoritate Conventus praesentis, одлучујемо да се нико не усуди, којег год био сталежа, да прикрива такве људе, под претњом казне која је прописана у закону о прикривању Цигана’”. Немамо данас никаквог основа да тврдимо да се у руху тих бегунаца, прогоњених од закона, и људи нежељених, крију ствараоци и репродуктори нашег најцењенијег народног блага. Због тога мислим да је промашено тумачење једног истраживача (К. Перића) ⁵), који каже да су „српски гуслари пребивали такође и касније у Пољској”, а то закључује на основу горње одлуке Сејма, јер да се она „посебице њих тиче”. То је мишљење неосновано.

У XVIII веку немамо никаква помена о нашим народним песмама, али су пред крај тога столећа настали неки важни догађаји који су створили погодне услове да се на почетку XIX века развије интересовање за словенске народе на југу Европе, а с тиме у вези и за њихове најчистије народне продукте, народне песме (уколико то интересовање није и претходило интересовању о народу). Та основа била је вера у будућност Словена, коју је први изнео Хердер, а коју је усвојила рационалистичка филозофија, а после још више романтизам. Словени ће, по том схватању, заузети у будућности прво место међу народима, јер су они најхуманитарнији, а циљ еволуције човечанства и јесте баш постизање хуманитарности, и што веће савршености у њој. У вези с Русоовим идеалом повратка природи, у Словенима је гледан народ у коме се изражава најчистија природна моралност. Касније је дошао и романтизам са својим истицањем народности, а догодиле су се велике политичке промене са снажењем Русије, а тиме и словенско питање добија још већу актуелност. Ти моменти били су важни у рађању и развијању пољског словенофилства („slowianofilstwo”), а и руских панславистичких тенденција. Тим спољним импулсима придошао је и један други, да кажем тако, унутрашњи: просветитељски покрет, а одмах затим романтизам, дали су Словенима неколико великих људи који су увиђали велику разлику између духовне апатије своје земље и просвећености у другим земљама и које су та разматрања потакла на научни и просветитељски рад (Сташиц, Добровски, Копитар, Обрадовић, Шафаржик, Јунгман, Љинде, Мајевски, Челаковски, Караџић и др.). Просветитељство добило је временом и политичку боју, а с тиме у вези „почиње се увиђати још неодређена идеја културног јединства Словена као средство за концентрацију напора Словена за постизавање њихових индивидуалних народних циљева” ⁶). То новорођено словенофилство у Пољској приклања се у почетку, као и у свима другим словенским земљама, у страху пред германством, под крило реакционарне Русије (тако, на пр., Сташиц, Трембецки, Вороњич, кн. А. Чарториски и др. славе Русију), а касније добија нов карактер: подјармљена Пољска, као репрезентантка слободарских тежња, постаје средиштем словенофилског покрета.

Крајем XVIII века и почетком XIX в., у вези са истраживањима о Словенима у западним земљама (Шлецер и др.), и у Пољској настаје велико интересовање за словенске старине, за најстарију историју Словена, а с тиме у вези и за историју Пољака. Већина тих радова усретсређена је око Друштва пријатеља наука („Towarzystwo przyjaciół nauk”), и баш ти „радови о историји, језику и култури Словена, који су се бујно развијали у првим десетинама XIX в.”, имали су јаког утицаја „на стварање пољско-словенске идеологије у оном облику у каквом се она појављује у романтичној епохи” ⁷). Већ у првој јавној седници Друштва (9 маја 1801) претседник Албетранди истиче потребу да се сачува од пропасти језик који се простире од Нове Земље до млетачке обале и од Дубровника до Кине. Треба слати учењаке „побратимским народима” да науче њихове језике, и том приликом набраја он словенске земље: Лужица, Шлезија, Чешка, Моравска, земље Словенаца, Славонаца, Хрвата, Далматинаца, Дубровчана ⁸).— Свуда се ствара убеђење да се „пољска филолошка и историјска наука не може замислити без тесне везе с изучавањем словенства у најширем обиму” ⁹). Зато се чланови Друштва посвећују испитивању „народне старине”, историјских, језичних и књижевних споменика, „нарочито словенских дијалеката” ¹⁰). Научењаци желе да у опћесловенским оквирима траже пољске елементе, што је имало као крајњи циљ да се пољска култура покаже у свој величини, а после то доводи до тежње да се Пољској да културна хегемонија међу Словенима. Ту у првом реду треба поменути лингвистичке тежње Богумила Љиндеа (оснивача Пољско-словенског удружења, састављача великог пољског речника) око стварања опћесловенског језика на основу пољског језика, који би имао улогу тосканског наречја. Осим тога, кн. А. Чарториски инсистира на томе да у Љиндеову речнику буду паралеле из свих словенских језика, и то „због усавршавања Лексикона језика нашега”; даље саветује Линдеу да пише у Дубровник и да оданде набави бар нешто што је тамо штампано у погледу језика и наречја које се тамо говори; „у Дубровнику се налази мноштво учених људи, па знам да су се бавили својим језиком” ¹¹). — Други учењаци се баве другим питањима филологије, специјално питањем генеалогије словенских језика, почецима словенског права: Бантке, Суровјецки, Раковјецки, Мајевски и др. (тако Суровјецки испитује почетке, навике, обичаје и религију старих Словена; Раковјецки издаје „Правду руску”, најстарији правни споменик руски, и бави се уопште правним стварима; итд.^*). Поред тога, Друштво хвата везе с руским и чешким учењацима : за своје чланове изабире Добровског, Ханку, Јунгмана, Державина и др. Многи учењаци пољски воде кореспонденцију с чешким и руским учењацима. По свему се види да је идеја словенске узајамности у то време врло жива.

Истраживање словенских старина врло је честа тема радња читаних у Друштву пријатеља наука у Варшави за првих десетина XIX века. У њима се, дакако, словенска прошлост идеализује, добија „колорит поезије” ¹²). Једна од таквих расправа јесте од Петра Ајгнера (1746—1841), професора архитектуре, који је у мају месецу 1808 г. држао предавање о античким грчким, римским и словенским светиштима, затим о старим насељима, утврђењима и др. ¹³). На једном месту каже: „У једној думи [песми јуначкој] старих Хрвата читамо ова четири стиха: ,Jos niebisse zora zabilila, Ni danicza promalila licza, Zawa willa z Prologa Planine Witezowe od rawne Czetyne’“. — Превод на пољски језик је у римованом тринаестерцу; преведен натраг на наш језик гласи овако: „Још зора није забелила прага небеса, ни Даница натопила руменилом своје лице, вила је звала с врха Пролога јуначке бојаре од равне Цетине”. „Из тога — каже писац — видимо велику старину далматског града Цетине”.

Остављајући по страни нетачност транскрипције, превода (неког Јанушкјевича), тумачења итд., занимљиво је поставити питање: одакле је тај Пољак узео тај текст, где је он читао ту „думу старих Хрвата” 1808 г. или још раније? Ја сам у први мах помислио да су то стихови из народне песме, јер доиста има песама које тако почињу. Али ти стихови нису узети из народне песме, него из Качићева Разговора угодног народа словинског. — Tрећа писма од Сиња и његових витезова ... почиње овако (остављам оригинални правопис):

„Josc nebisce zorra zabilila
Ni danicza licza pomolila
Zove villa s’ Prologa Planine
Vitezove od ravne czetine..” ¹⁴)

Ти стихови поклапају се с онима горе наведенима код Ајгнера; разлике у текстовима могу се тумачити нетачношћу преписа. Види се још и то да се ту не ради о неком старом далматинском граду Цетини, него о — долини реке Цетине! То преношење Качића чак у Пољску нови је сведок његове популарности!

Један од првих учених људи који се упутио у словенске земље с циљем да их пропутује и упозна словенска племена био је пољски магнат, кнез Александар Сапјеха (1773—1812), високи дворанин цара Наполеона. На путовање је пошао 1802—3 год., и о томе је издао путопис ¹⁵). У томе путопису стално супротставља патријархалну простоту и лепоту Јужних Словена поквареној западној цивилизацији. Они су — по њему — народ осећајан, пун врлина, те чине част људском роду. Препород Словена види у враћању простоти јужнословенских обичаја и у ускршавању њихове патријархалности. Он сматра да једнакост обичаја, сродност језика, сличност физичког изгледа више показују јединство Пољака са словенским племенима него сведочанства историчара ¹⁶). Његово путовање било је плод замисли његова рођака, кн. Чарториског, који се много интересовао за живот Јужних Словена ¹⁷). — Путујући кроз Далмацију, у близини Имотског, на турској граници, у једној сељачкој кући, чуо је једног младог певача како уз гусле пева о походу сина краља Ђуре, „једног од најславнијих људи његова народа” ¹⁸). После је певач запевао „нешто плачним гласом”:

Записивач признаје да његов превод није „без приговора”; наравно, и његов оригинал је исто тако „nie doskonale” (несавршен), записан пољским писменима. Ако је та песма доиста народна, у што се може сумњати, онда је тај запис занимљив као запис пре Вука.

То су биле претече Вукове, које су донекле утрле пут нашој народној песми у пољску књижевност. Словенофилска идеологија била је такођер један од фактора који су створили услов за њен повољан пријем. Осим тога, припомогла је томе и нарочита наклоност према народној поезији за време романтизма, о чему ће бити још касније речи. У то доба пада и деловање горљивог скупљача пољских и руских народних песама, Адама Чарноцког, знаног под именом Зорјан Доленга Ходаковски, једног од оснивача словенског фолклора. Он је први отишао међу народ и обратио пажњу на његове традиције, обичаје, песме, имена, што све има бити путоказ у изучавању живота Словена у старини, још пре примања кршћанства. Биће народности сакривено је у души народној; та народност уништавана је козмополитском религијом. Тим својим погледима и радом својим утицао је на развој пољског и словенског фолклора ¹⁹).

Поменута романтичарска симпатија за продукте народне поезије повезује у једну целину неколико преводилаца: Брођињског, Бјеловског, Шемјењског, Гашињског, Одињеца и Ширму; њима би се уз бок могао ставити филолог Мајевски. Они су први преносиоци наше народне поезије у пољску књижевност. Како после устанка 1830—1 настаје велик прелом у пољском културном животу, ја бих деловање наведених писаца означио као прво доба преноса наше народне песме у пољску књижевност. У то доба пада и највећи број превода Меримеових мистификација у часописима и појединим књигама.

После устанка од 1830/31 настаје констернација и апатија, и пољско словенофилство долази у критичну фазу. Догађаји од 1830/31 нанели су жесток ударац не само присталицама словенофилства, него су „за дуже времена зауставили уопште учени рад и напредовање словенских изучавања код Пољака”. Отсада се више, по речима Спасовичевим, не проучавају упоредне тачке и особине код Словена, него се затвара у самога себе. „После светлих почетака наших слависта, Љиндеа, Раковјецког, Кухарског, Суровјецког — каже Брикнер — наступила је потпуна реакција. Занемаривање словенских ствари довело је одмах до застоја и пада на пољу граматике и историје језика” ²⁰). Па ипак, не може се рећи да је словенофилство сасвим ишчезло код Пољака; оно је добило друкчије облике. с једне стране ствара се панславизам, који заступају службени панслависти, те он има управо панрусистичку боју. Израз те групе јесте Tygodnik Petersburski (пољске новине које су излазиле у Петерсбургу) и руско-пољски часопис Jutrzenka, у коме сарађују Срезњевски, Маћејовски, П. Дубровски и др. Независно од тога, Пољаци-емигранти, расути по Европи, издају своје часописе, прожети оним великим духом пољског месијанизма који је са катедре проповедао А. Мицкјевич. Пољске националисте желе да се што чвршће вежу с осталим словенским народима (осим с Русима!), и то зато да би дошло до солидарности словенских народа у борби за њихово ослобођење испод туђинског јарма. Због провођења у дело и ширења тих идеја слати су поједини изасланици к Јужним Словенима у циљу пропаганде за пољску ствар, а против службене Русије. Идеја федерације слободних словенских народа врло је жива, и то је лозинка коју су пољски емигранти развијали у словенским земљама ²¹). Мицкјевич, стварајући г. 1848 своју легију, веровао је да ће се аустријски Словени дићи на устанак на његов позив, и на томе је засновао деловање своје легије. Због свега тога, означио бих тај рад као друго доба: после првог, да тако кажем припремног доба, долази друго, у које пада Мицкјевичево популаризовање наше народне поезије с париске катедре, а с тиме у идејној вези стоје нешто ранији преводи Заљеског, који се налазио у истој средини у којој и Мицкјевич; у Варшави, али по страни од панслависта, ради Зморски, у познањској области Фелдмановски, а Ф. Матејко у краковској. с том петорицом долази интерес за нашу народну поезију четрдесетих и педесетих година на врхунац, да шездесетих година опадне и утиша се. Последњи пут оживљава интерес сасвим усамљено с преводима И. Коперњицког. Главни узрок том слабљењу интересовања треба тражити у промењеној књижевној и друштвеној атмосфери: позитивизам, који је себи крчио пут, није се могао заносити идеалима романтичара: дошло је доба реалних, позитивистичких, штавише и материјалистичких погледа на улогу књижевности. Нема више оног романтичног историзма, одушевљавања словенском патријархалношћу, простотом итд.; то је доба Конта, Тена, Ренана, Дарвина, Бихнера и др. Поред тога, настаје и природна апатија и измореност после и другог угушеног устанка од 1863—4 г., кад је и словенофилство претрпело тешку кризу. Зато бих то последње доба назвао трећим у историји пољског превођења наше народне песме на пољски језик. (Напомињем ту још и то да је и ова подела добрим делом, као и све друге поделе и класификације, доста вештачка, те је начињена готово једино због боље прегледности и поделе материјала).

***

¹) Стан. Ћишевски: Folklorystyka chorwacko-serbska, Wisła, 1891—2 Историјско-библиографски преглед.

²) Przegląd Literacki Kraju, Petersburg, 1889, бр. 24, 15—9.

³) Цитирам по књизи К. Висковатог, 189.

⁴) В. цитирану расправу В. Јагића, 118. Висковати (o. c., 190) претпоставља да се и ту ради о битци код Варне 1444 г., јер су војску краља Владислава сачињавали Пољаци и Хрвати (поред Угра).

⁵) Kazimierz Brodziński i serbska pieśń ludowa, Lwów, 1924, 2.

⁶) Zofja Klarnerówna: Słowianofilstwo w literaturze polskiej lat 1800 do 1848, Warszawa, 1926, 5. — O препороду словенских народа видети и дело Д-ра Милана Прелога : Славенска ренесанса, Загреб, 1924, глава I, 1 и д. (Oво jе одлично приручно и информативно дело као увод у студиј славистике).

⁷) o. c., 24 и д.

⁸) В. A. Францевъ: Польское славяновĕдĕнiе конца XVIII и первой четверти XIX стол. Прага Чешск. 1906, 7, 8.

⁹) о. с., 43.

¹⁰) o. c., 5. — O љубави пољских учењака према науци о словенству в. и код Прелога, о. с., 25, 39 и д.

¹¹) Францев o. c., 106 и 124. — И друге податке сам црпао из књиге Францева и Кларнеровичеве. — О Љиндеу и Чарториском в. и код Прелога, о. с., 42.

^*) О Суровјецком и Раковјецком в. и код Прелога, о. с., 47.

¹²) Францев, o. c., 10.

¹³) Rozprawa o świątyniach u Starożytnych i o Słowiańskich... Rocznik Tow. War. prz. n., Wa, 1811, VII, 293—311.

¹⁴) Цитирам по издању јакинском из год. 1780, 255.

¹⁵) „Podróże w krajach sławiańskich odbywane w Latach 1802-gim i 1803-cim przez X... S... (Księcia Sapiechę), członka kilku Academiów i Towarzystw Uczonych”. 1811, 272.

¹⁶) Францев, 81.

¹⁷) Францев, 99.

¹⁸) По Бурјану (o. c., 68), била jе то без сумње Радманова Писма од Босне и светога Јурја, коју су далматинско-босански фрањевци ставили у IV изд. Качићева Разговора из год. 1801, 261.

¹⁹) Кларнеровичева, о. с., 45 и д. — О Ходаковском говори и Прелог, o. c., 48.

²⁰) Францев, o., c., 491.

²¹) Кларнеровичева, o. c., 73.

Прво доба:
Од Брођињског до Мицкјевича

Кажимјеж Брођињски

Књижевно деловање К. Брођињског. — Интересовање за народне песме, нарочито словенске. — Превод „Хасанагинице”. — Превод песама према Гриму и Талфији. — Анализа превода других песама. — Ритам. — Закључак.

Песник, претеча пољског романтизма, преводилац и препевалац народних песама разних народа, нарочито словенских, први професор пољске књижевности на варшавском Универзитету, — Кажимјеж-Казимир Брођињски (Kazimierz Brodziński), родио се 8 марта 1791 у селу Круљувки (краковско војводство). Већ у детињству, како сам каже, „цела сфера (моје) имагинације биле су само сељачке приповетке”. Гимназију је свршио у Кракову и Тарнову, а потом ступа 1809 год. као добровољац у пољску војску, а уједно се уписује на Универзитет у Кракову као слушалац филологије и филозофије. Суделује у рату против Руса и Немаца; рањен у лајпцишкој „битци народа” (1813), допада у пруско ропство, и ту се упознаје с немачком књижевношћу. Касније, г. 1815, долази у Варшаву и ту за позориште преводи стране комедије, трагедије и либрета. Исте године почиње сарађивати у часопису Pamiętnik Warszawski, у којем објављује, 1818, свој „манифест романтике”: Uwagi nad duchem poezyi polskiej (Напомене о духу пољске поезије; каснији наслов: O klasyczności i romantyczności tudzież î duchu poezyi polskiej, тј. O класичности и романтичности, а такођер и о духу...). Тада почиње и његова преводилачка и оригинална песничка активност: преводи одн. препеви чешких, српскохрватских, украјинских, литавских, новогрчких и др. народних песама, превод Werthera (1822), пева „sielanku” (идиличну песму) Wiesław итд. Год. 1822 постаје професор „критичке историје пољске књижевности” на универзитету у Варшави, где је остао све до затварања Универзитета после пада устанка (1831). Отада се више бави естетиком, стилистиком, пише теоријске чланке о литератури, а занемарује све више поезију. У борби романтичара и псеудокласичара није узимао активнијег учешћа, али је своје мишљење изрекао у чланку List do redaktora Dziennika Warszawskiego (1826), који је изишао као предговор уз превод словенских народних песама. Новембарски устанак (1830—1) учинио је на њега јак утисак: он пева патриотске песме, пише чланак Mowa o narodowości Polaków (Говор о пољској народности), што је био манифест пољског месијанизма и национализма. После устанка био је редактор разних часописа. Умро је у Дрезди 10 октобра 1835 ¹).

Већ одмах после наполеонских ратова осетили су се у пољској књижевности спорадички утицаји новог литерарног струјања на западу: док су се на једној страни псеудокласичари бринули једино о том „како наћи риму, како излити гладак стих”, дотле се на другој страни појављују, истина још бојажљиво, слободније песме с патриотским акцентима ²). Осетан је утицај немачки, али спочетка из друге руке, преко књиге г-ђе де Стал о Немачкој. Брођињски је тада управо дозревао; његови непосредни учитељи јесу Лесинг и Хердер; он је под сталним њиховим идејним утицајем. У чланку O klasyczności i romantyczności (писаном према делима A. Шлегла, Хердера и др.), класичном књижевношћу назива грчку, римску и француску књижевност XVIII в., а романтична поезија му је Осијанова, поезија провансалских трубадура, Шекспирова, и немачка књижевност од Клопштока па даље. Одлика немачке романтике јесте у томе што она тежи за идеалним светом, за неизмерношћу, за слободом од уметничких прописа. Становиште Брођињског је посредно и резервирано: он се не изјављује ни за један правац. Он указује на то да поезија пољска треба да свој материјал црпе из народне поезије, да чува свој оригинални дух елементима народне поезије, да избегава имитовање странаца. „Народне песме — вели он — извор су најлепше поезије, и уметност која с њима чини целину овековечава уједно и народни карактер и његову културу („oświecenie”)” ³). То је, по њему, био основ грчке, енглеске, а сада и немачке поезије.

Крајем марта мес. 1824 Брођињски је био у Прагу, и ту се живо интересовао за народну поезију, о којој су ту били боље обавештени него у Варшави. Посетио је Ханку, који је већ тада издао Краљеводворски рукопис, те су га заједно читали, а још пре тога је издао књигу Prostonárodní srbská Muza do Čech převedena (1817). Исто тако посетио је Франт. Челаковског, који је две године раније издао I део Slovanskih národriih písni (1822), и живо се интересовао његовим издањима и препевима народних песама. Сећајући се тога, Челаковски му је посветио II свезак својих песама: Slovanské národnj pjsně. Djl druhý. V Praze 1825. Посвета гласи: „Уваженом и милом свом пријатељу, Кажимјежу Брођињском, професору естетике и пољске књижевности, сусекретару варшавског Универзитета” *). Нема сумње да је овај додир с чешким славистима и поштоваоцима народне поезије имао утицаја на Брођињског у његову односу према народној поезији; његов интерес за њу постао је сада свакако још интензивнији **).

Своје назоре о нар. поезији изразио је у Listu do redaktora Dziennika Warszawskiego ⁴), којим је, како је речено, попратио пошиљку својих превода. Боји се да због штампања ових превода не настане повика „да је угрожен добар укус”, и због тога хоће да проговори неколико речи о тој „простој ратарској музи” пред судом пољског Парнаса. Енглези и Немци нису језично, историски, а ни у погледу укуса ништа изгубили сабирањем народних песама. У последње су се време и словенски научењаци заузели њиховим скупљањем: сведочи о томе збирка Вукова, Краљеводворски рукопис, руски скупљачи; чак и Гете, који је у својим песмама „tyle smaku słowiańskiego okazał” („показао толико словенског укуса”), оживљава помоћу њих у старости своју имагинацију. Словенске народне песме су „натурална поезија”: не само да одговарају народном духу него су и „најлепши споменик те врсте”. Брођињски иступа против необичности, тражене оригиналности, бајронизма, сматрајући да су романтични продукти туђа, пролазна мода; „уза сву претензију на природност, они ће [романтични песници] увек бити од ње далеко, јер сликају осећања и обичаје који су се удаљили од природе, који обично стварају раздор између разума и осећања, уместо да стварају њихову погодну слогу, која је једини услов среће у животу и лепоте у поезији”. Природно је онда одушевљење Брођињског за народну поезију и тражење у њој истинске и природне књижевности. „Словени су — каже он даље — данас једини народ, чији обичаји, укус и народне песме сећају на стару Грчку”. — Илијада је постала спајањем у једну целину јуначких песама, Одисеја женских. Стил, фикције и начин приповедања народне песме не мењају се, те ће због тога настати време стварања словенске Илијаде и Одисеје. То су карактеристичне речи; с њима ћемо се опет срести код Мицкјевича. После информација о Србима, њиховој верској подељености (на мухамеданце и кршћане, припаднике источне и западне цркве), говори да јуначке песме немају узвишених осећања, али лепотом слика често потсећају на Хомера. Што се тиче начина превођења, каже ово: народни певач се не брине о сликовима, да ли су они добри или нису, па се ни он није око тога трудио. Нешто више настојања око римовања уништило би у преводу сву простоту. Друга напомена тиче се деминутива, који не пристају пољској поезији, али у песмама словенских народа не треба да сметају читаоцима. ⁵) — Али Брођињски се тих принципа није држао, него је по вољи мењао и додавао, паштећи се око сликова, те је тако преводио не само наше него и чешке, моравске и словачке, па и литавске народне песме. На другом месту ⁶) замера преводиоцима литавских народних песама у вилнанским дневницима, што не чувају „прави дух и простоту” песама те преводе по „псеудокласичном рецепту”. Међутим, он се сам, како ће се видети, врло често служио тим „рецептом”.

Тако је Брођињски означио своје теоријско становиште према народној поезији. Његово значење у историји пољске литературе згодно је карактеризовао Ст. Тарновски: улога Брођињског била је у томе „да утире путове пред ренесансом поезије, да оглашава истину и даје да се она предосети пре њеног објављења, али да је сам не објављује” ⁷).

Први додир Брођињског с нашом народном поезијом пада у год. 1819. У часопису Pamiętnik Naukowy (Oddział literatury, 1819, I, 27) објављује песму „Żona Aza-agi, pieśń Morlacka”, а у часопису Pamiętnik Warszawski (св. XIV, 368—71): „Radosław, duma historyczna Morlacka”. Како ће се касније видети, ти преводи нису с оригинала, него из дела Хердерова Volkslieder, где су те песме штампане у немачком преводу. После тих превода с немачког, Брођињски се 1821 г. потхватио превођења с нашег језика (уз помоћ превода Ј. Грима). Pamiętnik Warszawski доноси (г. 1821) у XXI св. (233—6) пет песама под насловом: „Pieśni Serbskie” (наслови су и ту, као и ниже доле, према издању Крашевског од 1872—4 год., јер Брођињски није стављао натписа): Dunaj (Вук, I, 669), Dziewica nad rzeką (I, 571), Mała dziewczyna (I, 526), Porównanie (I, 436), Dwa kruki (IV, стр. 181). То исто је прештампано у Pisma K. Brodzińskiego, Wa, 1821, II, 188—92. Затим је г. 1826 у Dzienniku Warszawskom (св. IV, 187—91) објавио 10 песама без наслова, и то: Uboga (I, 460), Przy studni (I, 441), Grób kochanka (I, 368), Czuwająca (I, 566), Sarajewo (I, 673), Żal młodzieńca (I, 542), Kochanka (I, 609), Wyrzuty (l, 463), Służka (I, 424), Strzelec (I, 432). Потом је у Pamiętniku dła Płci Pięknej (I, 184—9 има 6 песама, 221—3: 4 песме; II, 144—6: 4 песме; III, 230—4: 8 песама) у свему објавио 22 песме, од којих су 4 већ биле штампане. У посмртном издању Dzieła K. Brodzińskiego (Wydanie zupełne i pomnożone pismami dotąd drukiem nie ogłoszonemi, Wilno, 1842—4, св. III) налази се уз дотада 33 штампане преведене песме још 7 необјављених, тј. свега их има 40; али песма Kochanek исто је што и п. Wyrzuty; разлика је међу њима само у два стиха, те према томе има 39 прев. песама. Помињано већ издање Ј. И. Крашевског Pisma K. Brodzińskiego, wydanie zupełne... Poznań, 1872—4, има у св. I, 272—94, поред познатих нам већ песама још један одломак: Ułamek (Вук I, 370). Ту је одељено штампана Żona Asanagi. Међутим, то још нису сви преводи. Год. 1910 издао је проф. А. Луцки „Kaz. Brodzińskiego Nieznane poezye” (Kraków, 1910), где се налазе две песме: Wybudowanie Skutary (171) и Pieśń serbska (177). Свега је, дакле, Брођињски превео 43 наше народне песме, а од тога су три јуначке. Те песме јесу (према реду у изд. Крашевског): Вук, IV, стр. 187; I, бр. 350, 432, 447, 363, 453, 609, 422, 548, 527, 655, 595, 444, 407, 584, 600, 365, 546, 652, 460, 441, 673, 463, 298, 424, 669, 571, 526, 436, 728, 485, 592, 566, 582, 599, 542, 368, 16, 360, 370; III, 81; II, 25; I, 311 (последње две песме штампане су у Nieznane Poezye). „Duma historyczna” Radosław превод је Качићеве песме Писма од Радослава; Брођињски ју је превео из Хердерових Volkslieder, II, 161—6 (Лајпциг, 1779).

О Брођињском је много писано. Специјалну пажњу заслужују радови П. Хмјеловског (Chmielowski), проф. И. Хшановског (Chrzanowski) и цитирано дело проф. Б. Губриновича, но они се мало заустављају, у обрађивању простране делатности Брођињског, на његову препевању наших народних песама. Више су се тиме бавила два пољска писца, Ст. Косовски ⁸) и Ц. Пенхерски ⁹), али ипак још недовољно исцрпно. Нарочиту студију посветио је томе наш земљак, Константин Перић, у књижици: Kazimierz Brodziński i serbska pieśń ludowa, Lwów, 1924 (отисак из „Archiwum Tow. Naukowego we Lwowie”, dział I, t.1, zesz. 10). У тој расправици исцрпао је Перић готово све проблеме у вези с овим превођењем, и зато ћу се на њега чешће позивати. После њега о тој ствари писала су два Чеха. Бохумил Видра објавио је у Slovanskom přehledu расправу Lidová píseň srbská v Polsku v prvních dobách polského romantismu (св. XXI, 1929, 585 и д. и 667 и д.). Видра је изнео овде једну нову појединост: зависност Брођињског о Талфијиним преводима. У исто време објављује Вацлав Бурјан поменуту већ расправу Hasanaginica v polské literatuře. Али је занимљиво да се ниједан поменути аутор (од Перића па даље) не осврће на расправицу Зофје Ћехановске (Ciechanowska): K. Brodzińskiego przekład ballady morlackiej Goethego објављену у Pamiętniku Literackom г. 1923, год. XX, 183—6. Ћехановска је пре Перића утврдила (o томе је уосталом, знао већ Пенхерски) да је Брођињски превео Хасанагиницу према Гетеову преводу, и то баш према оном тексту који је штампан у Volkslieder, јер је Гете доцније, на једном месту, текст изменио (в. ниже !).*) Брођињски није у том тренутку знао да је то превод Гетеов. — Перић је у својој расправи доказао да је Брођињски преводио Хасанагиницу према Гетеу, а не према Вуку, или према Фортису; није је преводио ни према пољски транскрибованом тексту Мајевског, који је, уосталом, касније штампан него што је превод изашао.

Ево сада два-три места из превода Хасанагинице да би се видела зависност Брођињског о Гетеову тексту:

Фортис: „Jeka stade kogna oko dvora: I pobjexe Asan-Aghinica Da vrat lomi kule niz penxere...” ¹⁰)

Брођињски: „Nagle w podwórku słyszy tentent koni, Myśli że konik Azan-Agi bieżi, Spieszy na wschody” („Наједном чује у дворишту тутањ коња; мисли да то коњиц Хасанагин јури, жури се на степенице”).

Гете: „Hört der Pferde Stampfen vor der Thüre, Und es däucht ihr, Asan käm', ihr Gatte” ¹¹).

Поред осталог што се овде подудара, карактеристично је већ писање „Азан”, тј. правилно прочитано нем. „Asan”.

Брођињски: „Nie są to oyca Azen-Agi konie, Brat Pietorowicz spieszy ci w obronie” („нису то коњи Азенагини, брат Пјеторовић жури ти у обрану”).

Гете: „Sind nicht unsers Vaters Asan Rosse, Ist dein Bruder Pintorowich kommen!”

Фортис: „Ni-je ovo babo Asan-Ago, Vech daixa Pintorovich Вехе”.

Навешћу још један случај на који је упозорила Ћехановска, а из којега се види зависност Брођињског о тексту Volkslieder:

(Volkslieder): „Komm zu deinen Kindern wieder, iss mit uns das Brod in deiner Halle” ¹²);

(каснији текст): „Komm zu deiner Halle wieder! Iss das Abendbrot mit deinen Kindern”;

Брођињски: „Pójdź do nas, matko, pojedz chleba z nami” („дођи, мајко, к нама, поједи хлеба с нама”).

Ћехановска сматра да је прерада Брођињског начињена „лепо и верно”, да је и у његову преводу, као и у Гетеову, „прекрасна простота”, да је Брођињски пренео „у простом али и у чистом златном руху пољског језика” све оне вредности које има Гетеов превод. — Мени се, пак, чини да то није тачно и да превод Гетеов кудикамо отскаче од прераде Брођињског; затим, како је то лепо показао В. Бурјан у својој анализи, у преводу се налазе фразе које су сасвим противне духу наше народне песме, што је и сасвим разумљиво, јер преводилац није ни слутио шта се и како се у њему налази. Тако он преводи: „Żona wstydu nie zwycięża” = „жена не побеђује срама”; „ze łzami żalu i ze łzami sromu” = „са сузама жалости и стида”, итд.

Већ је горе речено да је Брођињски превео неколико песама помажући се преводима Јакоба Грима, објављенима у часопису Die Sängerfahrt, Берлин, 1818, 206—18 (о томе је писао Перић, o. c., 18). Зависност се види у песмама Dwa kruki, Dunaj, Mała dziewczyna. Песма Dwa kruki превод је п. О смерти Кулин-Капетана, коју је Вук штампао 1814 год. у Малој простонародњој пјеснарици (стр. 117), а у држ. изд. налази се у IV књ., стр. 187, испод црте, као варијанта п. IV, бр. 30. У Грима има назив: Vom tode Kulin des Kapitan, 1806. Зависност Брођињског о том преводу показује се у неким заједничким погрешкама оба преводиоца; тако на пр.: „турска ордија” (= војска) — „türkisches land” — „turecka ziemia”; „iz bela grla” — „und singt auf dem weissen hofe” — „w białym dworze śpiewa”. Обојица су испустила 4 стиха у којима се вели да је сабља Кулинова у Милоша Поцерског. И транскрипција имена показује ту зависност: „Susza Kraina” (Грим) —„kraina Suza” (Брођињски)— „Сува краина” (Вук); „Китог” (Вук) — „Китоз” (у оба); исто тако „Sworonik” итд ¹³). За илустрацију превода ево неколико стихова:

„Flogen zwei schwarze raben
blutig die schnäbel bis zu den augen,
blutig die füsze bis zu den knieen,
flogen aus dem türkischen lande
von Mischar dem weiten felde
flogen sie gegen das ruhmvolle Bosnien.
weit hin nach Susza Kraina
und fielen auf die weiszen höfe...” ¹⁴)

Вук:

Полетила два врана гаврана
Крвавие кльуна до очию,
И крвави ногу до кольена,
Полетили из Турске ордие
Са Мишара польа широкога.
Одлетили преко Босне славне
Чак далеко на Суву Краину,
Те паднули на биеле дворе ...”

Брођињски:

„Dwa czarne kruki lecą z dziobami krwawemi,
Z nogami skrwawionemi od Tureckiej ziemi,
Lecą z kraju Bośniaków, od czarnego boru,
Wpadły w krainie Suzy ¹⁵) do białego dvoru...” ¹⁶)

(„Два црна гаврана лете крвавих кљунова, ногу закрвављених, из турске земље; лете из земље бошњачке, из црне шуме; падоше у крајини Сузи на бели двор”).

Из тога цитата јасно произлази и да је Брођињски преводио према Гриму, и да је у свом преводу знатно скраћивао; зато и није никакво чудо што његов превод има свега 42 римована тринаестерца, а у оригиналу је 78 десетераца.

После те две песме, које се налазе у каснијим издањима међу јуначким песмама, Брођињски је покушао превести још једну такву, и то Зидање Скадра; али и тај је превод врло несрећно испао. Брођињски има 167 једанаестераца, а оригинал 242 десетерца. Испуштен је мотив о тражењу Стоје и Стојана, тј. стихови 15—65, и то вероватно зато што се преводиоцу учинило да тај мотив није у довољној вези с главним мотивом узидавања Гојковице, а свој преводилачки позив схватао је врло слободно. Испушта и иначе стихове, импровизује, криво наводи имена: „Merlinowicze”, „Wakuszyn”, „Uglejsza”, „Uglisz”. Зависност о Талфији (Volkslieder der Serben — metrisch übersetzt und historisch eingeleitet von Talvj. Halle, 1825; zweite Lieferung, 1826) ¹⁷) види се најбоље у томе што је, као и она, уплео мање лепу варијанту о свекрви, која је хтела да шаље измећарке с ручком; у Брођињског су то стихови 64—88. После тога он самостално наставља мотив о изгубљеној јабуци. Разговор Гојка и Гојковице прекинуће „издајица” — „zdrajca Wakuszyn” и одвести је; тај „śwagier” зазидаће је и оставити отвор за дојке. Превод је, како се већ из тога види, врло слободан, и то не само у коришћењу оригинала него и немачког текста. У тој управо особини превођења нашег писца лежи највећа тешкоћа у испитивању тачног порекла предлошка: Брођињски је слободан и према нашем тексту и према немачком. Зависност о Гриму постоји још у овим песмама, до чега сам дошао упоређујући и анализујући преводе:

1) Służka (286) — Вук, I, 424 — Грим, o, c., бр. 4, стр. 460. Превод је, као и редовно, врло слободан. Сличности с Гримовим преводом има у овоме: „Њима служи лијепа дјевојка: Како коме чашу додаваше...” — „Ihnen schenket ein rothes mädchen, wie sie wem den becher reichet” — „Służy im dziewczę rumianego lica, A kiedy czarę każdemu podaje...” (czara = pehar).

2) Życzenie (280) — Вук I, 407 — Грим, 5, 460. — „За главом јој од бисера лале” — „Um das haupt ihr perlentulpen” — „Tulipanami uwięczyła czoło” („тулипанима је овенчала чело”). — „Вриском” (одговара) — „wiehernd” — „rżąc” (ржући). — „Тихо” (говораше) — „leise” (sprach) — „szeptając” (=шапћући). У Талфије (o. c., I, 15): „flüsternd”, што је слично Брођињском.

3) Żal młodzieńca (292) — Вук, I, 542 — Грим бр. 14, стр. 463. — „Koје младо прође, нек се ружом кити, које л’ старо прође, нека жеђу гаси” — „welcher jüngling vorbei geht schmücke sich mit rosen, welcher greis vorbei geht stille seinen durst” — Gdy młodzian iść będzie, w różę się ustroi, gdy tu stary siędzie, pragnienie ukoi” („кад младић буде ишао, ружом ће се закитити; кад ту стари седне, жеђу ће угасити”). Слично је и у Талфије (I, 61). Па и иначе сам констатовао да је Брођињски преводио, углавном, само оне песме које је превела и Талфија, али у већини случајева не може се свуда утврдити директна зависност. Видра је показао (о. с., 598—600) зависност о њој у песмама Grób kochanka, Wybudowanie Skadru и Sarajewo. Даљим трагањем ја сам утврдио зависност у овим песмама:

а) Brat i siostra (293) — Вук, I, 16 — Талфи I, 24. — „A ја ћу и вином напојити” — „Ich der Bruder, der mit ihnen Wein trinkt” — „Twój to brat z niemi pić będzie” („твој ће брат с њима пити”). Други трагови су затрти.

б) Czuwająca (290) — I, 566 — Тал. I, 37: „Отићи ћу у градину, Узабраћу струк босиљка, Уд’рићу га по образу” — „Will in’s Gärtchen draussen gehen, Und Basilienstauden pflücken, Will damit Wang’ ihm streicheln” — „Pójdę w ogródek na grzędę, Tam uzbieram tymianek, Twarz mu niemi głaskać będę” („поћи ћу у вртић на гредицу, тамо ћу убрати мајчину душицу, лице ћу му њоме миловати”).

в) Dwa słowiki (283) — Талфи, I, 6 — Вук, I, 652: „Два славуја сву ноћ препјеваше На пенџеру прошене ђевојке” — „Sangen all die Nacht zwei Nachtigallen, Vor dem Fenster des verlobten Mädchens” — “Dwaj słowikowie przez ranek cały Przed narzeczonej oknem śpiewały” („два су славуја цело јутро певала пред прозором вереничиним”). После Брођињски слободно испушта и умеће стихове, али мислим да је и ово слично Талфијину преводу: „снаха” — „die Braut” — „narzeczona” (вереница); „Мисирско повјесмо” — „ein ägyptisches Flachsbund” — „egipska przędza”.

г) Życzenie (273) — Тал. I, 41 — Вук, I, 350. — „Не би л’ ме се драги напојио, Не би ли ме на срцу носио” — „Dass vielleicht aus mir den Durst er lösche, Dass, die Brust mit meinen Welchen netzend, ich vielleicht das liebe Herz berührte” — „Możeby we mnie ugasił pragnienie, Lubbym mu sama piersi opłynęła, Abym się serca drogiego dotknęła” („можда би у мени угасио жеђу, или бих му сама прса натопила, да бих се срца драгог дотакнула”). Поред осталог, карактеристично је и то што су и у немачком и у пољском преводу три стиха, а у нашем свега два.

д) Zemsta (282) — T., I, 52 — Вук, I, 365. — „Ђевојка је црне очи клела: ,Црне очи, ви га не гледале! Све гледасте...’“ — „Flucht das Mädchen ihren schwarzen Augen: ,Schwarze Augen, möchtet Ihr erblinden! Alles schaut ihr...’“ — „Klęta dziewczyno! czarne oczy twoje; O czarne oczy, bodaj ociemnały, Wszystko zobaczął” („проклета девојко, црне очи твоје; о црне очи, да би ослепеле, све видите”).

ђ) Kochankowie (289) — T., I, 51 — Вук, I, 485. Брођињски има 10 стихова, Талфи 9, а Вук 17. Испуштен је као и у Талфије мотив о претварању драгога у калфу. — „Ајде, душо, да се милујемо, Гди рекнемо, да се састанемо: Ил’ у твоме, ил’ у моме двору; Ил’ у твојој, ил’ у мојој башчи; Ил’ у твоме, ил’ у мом дућану”. У Талфије је овако: „Liebchen! komm, dass wir einander küssen! Aber sag’, wo kommen wir zusammen? Ob in Deinen oder meinen Garten? Unter Deinen oder meinen Rosen?” — „Zawsze mój miły, kochać się będziemy, Gdzie się umówim, tam się zobaczymy; Czy to na mojej, czy twojej zagrodzie, Pod różą, w twoim lub moim ogrodzie” („увек ћемо се, мој драги, волети, где се договоримо, тамо ћемо се видети; да ли у моме или у твоме двору, под ружом, у твоме или у моме врту”). И Талфија и Брођињски испуштају последњи стих, а имају обоје уговарање састанка под ружом, чега нема у оригиналу.

Као што се види, Брођињски је био зависан у своме превођењу о три немачка преводиоца: о Гетеу, Гриму и Талфији. Помажући се њима, он је превео — колико се досада могло утврдити — 16 песама. Из наведеног видимо још и то да пред собом немамо преводе, него препеве. То значи: песника није обвезивала унутрашња и спољашња страна наше песме; у својој прерађивачкој радионици он је затирао особине оригинала, или туђег превода, а ударао свој лични печат. По потреби је испуштао и додавао стихове; није се обазирао на стилске особине народне песме, а то је баш оно што је чини народном, а додавао јој је особине уметничке поезије: сликове и друго. Метричку страну није поштовао, те је и с те стране давао стихове који су својом грађом далеко од оригинала. Али таквом опхођењу с народном песмом дао је одобрење и сам Гете, и романтичари су се његовим саветима обилно и служили. Оцењујући збирку Des Knaben Wunderhorn (Alle deutsche Lieder..., 1806), коју су издали Ахим фон Арним и Клеменс Брентано, Гете је рекао да издавачи имају право да мењају текст песама, да га дотерују и усавршују, чувајући у томе, дакако, праву меру. Јер како не би онај који је сакупио песме имао неко право да у последњој инстанцији нешто промени, кад су се и тако те песме много промениле идући од уста до уста у народу, међу људима необразованим?! ¹⁸). Зато није ни чудо што је за време романтизма био обичај да се певају разни „ohlasу” (одјеци) народних песама (као Челаковски и др.); што се у превођењу није стриктно пазило на то да се тачно репродукује оно и онако како се налази у оригиналном тексту. Зато су и пољски романтичарски песници, преводиоци наших народних песама, више препевали, а мање преводили: тако је било с Брођињским, тако и Бјеловским, Заљеским и др. Схватајући тако свој преводилачки задатак, они се нису много трудили око тога да честито науче језик с којег преводе, него су се задовољавали тиме да само схвате мотив песме, а остало су препуштали „крилима своје маште”. Наравно, онда није чудно што је знање нашег језика код Брођињског оскудно, што он често није разумео наш текст. И зато се често догађало да није дат онај смисао који има наш текст, да је бесповратно упропашћен осећајни тон неког места, — једном речи, да је дато нешто сасвим друго него што се налази у оригиналу. Ја ћу још на неколико места показати како је Брођињски попољачавао, „naśladował”.

Песма Дјевојка је имање до вијека (I, 453) спада у најнежнију лирику, топлу, срдачну, с врло срећно нађеном дикцијом. Како је, на пр., ово инспирисано речено: „Седи мома у градини, Бразду бразди, воду мами, Да намами у градину, Да залива рано цвеће, Рано цвеће, бел босиљак, Бел босиљак, жут карамфил”. „Бразду бразди”, „воду мами”, „да намами”, па онда понављање речи „рано цвеће”, „бел босиљак” итд., имају топлу осећајну боју, и то нису само фигуре себе ради. Брођињски преводи овако: „Dziewica była w ogrodzie, Przekopała rowek w wodzie, Aby pokropić goździki, Tulipany, bazyliky” (257; „девојка је била у врту, ископала је бразду за воду да би попрскала карамфиле, тулипане, босиљак”). Тако је преводилац упростио, поједноставнио, прозаично превео врло поетично место. Али идемо даље! (Девојка): ... „Вргла главу у босиљак, Вргла руке у карамфил, Вргла ноге у водицу, Покрила се танком крпом; Избила је ситна роса, Као летњу препелицу, Као јесењу лубеницу”. Не схвативши слику, Брођињски је импровизовао: он нема претставу о том да се девојка „разбацила” у цвећу, да ју је изударала, избила, изморила роса као препелицу, као лубеницу: „Bazylki pod głowę wzięła, W ręku miała kwiat goździka” („босиљак узела под главу, а у рукама је имала цвет карамфила”); следећа два стиха доста су добра, али је трећи сасвим лош: „Nogi ściągła do strumyka, chustką się biała odziała, na chustkę rosa ¹⁹) padała” („ноге је турила у поточић, на главу ставила белу махраму, на махраму роса падала”). — Други пример. У п. Несрећна дјевојка (I, 609) девојка моли јунака да је не износи на глас, јер је она „сирота несретна девојка”: сеје босиљак, а ниче јој пелен. Брођињски импровизује: „Nieszczęsna teraz nazwać mi się godzi, Bazylki siałam, a piołun mi wschodzi” (Kochanka, 276; „треба да се сада назовем несрећном; босиљак сам сејала, а пелен ми ниче”). Испуштена је појединост о изношењу на глас. — 3) У п. I, 363 има овај мотив: девојку, која је берући цвеће заспала, буди „младо момче из Новог Сада” (у изд. од 1814, 54 стоји: “момче пак є дозива”): „Ружа ти је увенула, што си набрала; Драги ти се оженио, ком’ си мислила. Нек се жени, нек се жени, просто да му је! Ведро небо загрмило, гром га уд’рио”. Брођињски је најпре „младо момче” заменио с “rówiennica” (вршњакиња); затим преводи: „Róże spali ci słoneczko, tyleś ich narwała” (275; Zdradzona). Зар ће сунце спалити руже зато што их је „толико набрала”? Оригинал каже друкчије; но идемо даље: „Już upletli z róży wianek, Już wyszli do sieni, Zapomniał cię twój kochanek, Już się z inną żeni. Niechaj będzie jak się stało, Nie żal niewdzięcznego, Tejże chwili niebo grzmiało, Może to na niego” („Већ су сплели венац од руже, већ су изашли у ходник; заборавио те је твој драги па се с другом жени. Нека буде шта буде, не жали незахвалног; овог тренутка је загрмело небо, можда је то на њега”). Ми не знамо ко је то уплео венац од ружа, у какав су то ходник ушли, и ко су то „они”. Па док девојка у нашем тексту најпре поносно и нехајно говори да је се не тиче и није јој стало што јој се драги жени, а онда у последњем стиху излива сав задржавани гњев с клетвом, дотле у преводу те речи говори „rówiennica”! Ту је бесповратно изгубљен смисао и осећајни тон оригинала, и то није више „праведна клетва”, како је Вук назвао ту песму, него можда „zdradzona” (издана)! — 4) У п. I, 571 пева се како соко високо летијаше па угледа градска врата, на којима девојка умива лице, „обрвама узвија, грло јој се бијели, као снијег у гори”. Једно момче стоји недалеко од ње па јој говори да сапне пуце под грлом „да се грло не б’јели, да ме срце не боли”. У Брођињског је соко постао “jastrząb” (јастреб), и лети ка градским вратима. Девојка „czarno-brewe wznosi czoło, I wyciąga białe szyję” (287; „диже чело с црним обрвама и извија бео врат”). Не, она не диже чело! A где је просто, али баш народној поезији својствено поређење грла са снегом? Брођињски овако завршава: „A na przeciw chłopiec staje, Który dla niej miłość kryje, Zapnij, prosi, zapnij szyję; Bo mi boleść serce kraje” („Према њој стоји младић, који је у њу заљубљен; он је моли: ,Закопчај се око врата, јер ми бол срце пара’”). Ту Брођињски импровизује, испушта, и не даје онако непосредно као народна песма. — 5) Pieśń Serbska (у Nieznane Poezye) — Вук. I, 311. Брођињски ту није репродуковао најосновнију мисао: девојка каже да јој није зима на ногама, него по срцу, јер ју је мати дала за недрага: „...Nie za nogi, lecz za serce mróz mię ima, Nie ze śniegu moja zima” („не на ногама, него на срцу ми је зима; није због снега моја зима”). Али на питање зашто јој је на срцу зима, нема одговора. — 6) Песму I, 485 требало би навести у целини да би се видело како је Брођињски препевао, не чувајући ни основни смисао ни непосредни тон: „Ајде душо да се милујемо, Гди рекнемо...” Брођињски: „Zawsze mój miły! kochać się będziemy...” („увек ћемо се, драги мој, волети”); ту нема позива за миловање, него има нешто сасвим друго (Kochankowie, 289); испустио је после тога мотив о састанку у дућану и претварању драгих у алву и калфу, тј. стих 5—11. A кад драги, претворен у лептира, падне на ружу (говори драги): „Рећи ћеду изокола људи, Да ја гризем у градини ружу, A ја љубим пoтајно девојку”. Њихова љубав је, дакако, потајна, и ту је баш узрок тим метаморфозама: да би се сачувала тајност. Брођињски, изгледа, није то разумео па је дао наопако: „A kiedy będę ssał różę, Przechodnie powiedzą, sobie: Sobą żyją połączeni, Bo dla siebie są stworzeni” („A кад будем сисао ружу, пролазници ће рећи: ,Живе спојени, јер су за себе створени’”). Песма у оригиналу има 17 стихова, у преводу 10.

Незнање језика, неразумевање текста, било је подједнако у почетку превођења као и касније (последња песма, изгледа, преведена је око 1826). Нису много помагали ни туђи преводи: Брођињски је давао ствари које одударају од оригиналног текста па, штавише, и противе му се. Ево још примера: Конда одговара својој мајци да му нису тешке ни земља ни даске, „већ су тешке клетве девојачке: Кад уздишу, до Бога се чује; Кад закуну, сва се земља тресе; кад заплачу, и Богу је жао” (I, 368). Видра је доказао да је Брођињски био зависан овде о Талфији (в. горе), па ипак је преводилац криво разумео: „Lecz żal kochanki w grobie mię porusza, Gdy ona płacze, tęskni w niebie dusza, A gdy rozpacza, gdy siebie wyklina, Wtedy drżi w ziemi ciało twego syna” (Grób kochanka, 292. — „Али ме дира жалост драге у гробу: кад она плаче, тужна ми је у небу душа, а кад она очајава, кад себе проклиње, тада дршће у земљи тело твога сина”). — У овом препеву, од 31 десетерца остало је свега 22: то је Obmowa (287) — превод варијанте п. Заручница Ерцега Стјепана (И, 728). Девојка говорила звезди преходници: „Преходиш ли с’ исток до запада? Долазиш ли над Ерцеговину... Стоје ли му [Стјепану] двори отворени, И у двору коњи оседлани? Спрема ли се, хоће л’ по девојку?”. — Брођињски неадекватно препева: „Ty od zachodu ciągniesz do rana. Widzisz gdzie leży Herzogowina?... Czy już po miłą na konia siada?” („Ти од запада идеш до јутра (преносно: до истока?); видиш ли где лежи Херцеговина? ... Седа ли већ на коња да иде по драгу?”). Први стих не одговара оригиналу, а трећи слабо замењује два. Ни после не преводи добро појединост о оседланим коњима и спремању сватова по девојку. Најгоре је преведено оно место где звезда говори о просиоцима: „Једни кажу, ода зла си рода, Други кажу, љута, као гуја; Трећи кажу, санљива, дремљива” (20—1). Брођињски: ... „Drugi że jesteś jak wąż zdradliwa, Trzeci że jesteś jak wąż zjadliwa” (“други кажу да си као змија неверна, трећи да си као змија зла”). Узгредно напомињем да је у преводу промењен плурал у сингулар, јер у оригиналу стоји “троји просиоци”, а не “три просиоца”. Главно је, пак, то што је ту промењен смисао; тако је и после преведен тај стих. На крају су испуштена два стиха: “Који л’ каже, санљива, дремљива, Боловао девет годин’ дана...” (29—31).— Преводећи п. I, 599 (Српска дјевојка) преводилац не обраћа пажњу на понављање речи у узастопним стиховима, што је једна од важнијих поетско-естетских особина народне песме: Миличине трепавице „прекриле (јој) румен’ јагодице, Јагодице у бијело лице” (I, 599). Брођињски, лоше преводи (в. ниже!) реч „трепавице” с „brwi” = обрве, уместо „rzęsy”, чему ће бити крива и Талфија, која има „lange Brauen”(I, 3). A те трепавице су тако дугачке да покривају лице, па јој зато он није могао угледати очију (кад би било, како је превео Брођињски, обрве, за које народна песма има иначе поређење “као морске пијавице”, онда би оне у том случају биле накарадом за лице — прекривале би га читава!). Брођињски, као и његов немачки узор, није то разумео: „Brwi ma podłużne piękna Milica, Na jej różanne zachodzą lica” (Skromność, 291; „лепа Милица има дуге обрве, падају јој на њено румено лице”). Слика је нејасна и необјашњива, и не зна се зашто јој он није могао видети црних очију и лица (Брођињски још додаје: „ni ust rumianych”!). — Па кад јој, дакле, није могао угледати очију, онда се послужио малим лукавством: „Већ сакупих коло ђевојака, И у колу Милицу ђевојку, Не бих ли јој очи сагледао”. — Брођињски: „Raz pośród dziewic w grono zebranych, Prosiłem w taniec piękną Milicę, By choć raz przecie widzieć jej lice” („Једном сам између девојака, сабраних у скуп [коло], молио лепу Милицу да игра, да бих јој бар једном угледао лице”). Испустивши онај стих о вијању муња по облацима, Брођињски завршава овако: „Trvoży mię burza hucząc po niebie, Lecz...” („брине ме [бојим се] олуја, која хучи по небу, али...”), а оригинал каже: „Нит’ сам вила да збијам облаке”, што је сасвим друго! — Брођињски није овде осетио аутоироничан тон, а уз то импровизује: „Сину зора, а ја још код двора, Дан превали, а ја у лов пођох, Ја на брдо, а сунце за брдо” (I, 432) = „Świtały zorze, Już byłem na dworze, A skoro słońce błysło za górami, Już byłem w borach, gonię za sarnami” (Strzelec, 274) — „Сванула зора, и већ сам био на дворишту; а чим је сунце синуло иза планина, већ сам био у шуми те јурим за срнама”). Преводилац није показао ловчев нехај, нежурење, и потребу да он оде у лов још у зору, а, затим, не осећа се аутоиронија којом он то говори. — У песми I, 527 мати, наговарајући кћер да пође за козара, овчара или најзад за ратара, додаје сваки пут: „Добро ће ти бити”, а девојка одговара: “Не ћу, мајко, за (козара, овчара...), Не ће добро бити”, а кад спомене ратара, рећи ће: „Добро ће ми бити”. Ту невину игру речи и контрастирање није сачувао наш преводилац: „Weź moja córko skotaka, będziesz z nim szczęśliwa. Nie chcę ja matko skotaka, nie chcę jako żywa” (Wybór, 277. „Узми, кћери моја, козара, бићеш с њиме срећна. Нећу ja, мајко, козара, нећу док сам жива”). Додајем да је у тој песми изостављена у преводу четврта строфа о кројачу.

У овом примеру ред мисли тако је измењен, да је и смисао преиначен: момче нежењено моли Бога „да се створи крај мора бисером, Гди девојке на воду долазе; Да га купе себи у недарца...” (I, 600); што молио, то му Бог и дао: “Створио се крај мора бисером, Гди девојке на воду долазе, Купиле га себи у недарца” = „By go na piersiach panny miewały, Gdy wyjdą na brzeg do morskiej wody, By go na szyi każda nosiła”. („Да би га девојке имале на прсима кад изађу на обалу морској води, Да би га на врату свака носила”). Брођињски је разумео и превео погрешно: он је мислио да се тај „kochanek” већ раније створио бисером и да га девојке имају на грлу онда као долазе на воду. A основа читава мотива и јесте баш у томе да се драги претвори у бисер на морској обали (а бисер се вади из мора!) и да га покупе девојке кад дођу на воду. (Слично преводи и даље: „Девојке су га имале кад су изашле на обалу морској води”. — Kochanek w perły zmieniony, 282).

Да је Брођински мењао неке изразе због стида, то је показао Перић у својој расправи (256); то је, по њему, узрок што је због стиха: „А девојку међу дојке” прерадио целу песму Знање (I, 582) у Jak sie miłość łowi (280). Препев је такав, да се тешко може веровати да је та песма доиста била основа. Ево их у целости:

(„Oj девојке, дођите на плес; дођите да певате, ви, младићи! Нека се ту свака досети како се лови љубав! Најпре је лове погледи, затим она седа на усташца, потом се краде до срца и тамо се укорењује”). Песма је иначе доста грациозна, али она нема везе с нашом народном песмом.

У метричком погледу нема много да се каже поводом тих „naśladowania”. Већ се из горњих примера види да Брођињски није много пазио на метричке особине народних песама. У њега нема — и кад је преводио у десетерцу или у стилу оригинала — оних одмора који су карактеристични за нашу народну поезију. Мелодија народне песме и састоји се баш у дељењу стиха на чланке и одморе, о чему Брођињски, поуздано се може рећи, није ни слутио. Мелодије, у смислу Вукову, наука већ одавно не признаје ²⁰); друго је, наравно, питање имају ли песме мелодије уопће, своје, нове! О�