|
          |
Projekat Rastko : Poljska : Umetnost Krešimir GeorgijevićSrpskohrvatska narodna pesma u poljskoj književnostiStudija iz uporedne istorije slovenskih književnosti1936
SADRŽAJPrvo doba: Od Brođinjskog do Mickjeviča
Drugo doba: Adam Mickjevič i prevodioci njegova doba
Nekoliko manje važnih prevodilaca Jedan literarni istoričar: Vaclav Aleksandar Maćejovski. Treće doba: Posle Mickjeviča. Prevodioci za pozitivizma
Literatura upotrebljena u ovoj knjizi Registar pisaca PredgovorNaša narodna poezija je tako reći neiscrpna u bogatstvu raznolikih problema, koji se istraživačima ukazuju na svakom koraku, i zato se ne treba čuditi što je naučni interes za nju neprestano intenzivan, kako kod domaćih, tako i kod stranih učenjaka. Vidimo tako na stalnom poslu T. Maretića, M, Murka, P. Popovića, G. Gezemana, J. Prodanovića, D. Kostića i dr.; osim toga, ne smeju se zaboraviti imena N. Kravcova, A. Vajana i dr. Najzad, nedavno je pokrenut u Beogradu časopis Prilozi proučavanju narodne poezije, u kome razni autori stručno obrađuju mnoge probleme u vezi s narodnom poezijom. Samo na taj način, naporom mnogih, biće moguće da se proširi naše znanje o narodnoj poeziji, da se savlada to veliko područje, da se ono ispita kako na površini tako i u dubini, i da se odgovori na sva pitanja koja se u ispitivanju postavljaju. Srpskohrvatska narodna poezija imala je u svoje vreme jak odjek u literaturama drugih naroda, te je zbog toga mnogo prevođena. O tome prenosu na druge jezike ima kod nas i na strani posebnih monografija: prof. dra S. Tropša, M. Ćurčina i K. Lucerne o prevodima na nemački jezik, V. Jovanovića, T. Matića i J. Skerlića o raznim mistifikacijama narodnih pesama kod Francuza (Nodje, Merime, itd.), D. Subotića i M. Sakulca o prevodima na engleski jezik, U. Džonića o slovenačkim prevodima, V. Burjana i V. Haufena o prevodima na češki j. O poljskim prevodiocima kod nas se malo zna. Voj. Jovanović u predgovoru svoje knjige Srpske narodne pesme kaže da su prevodioci na poljski jezik ovi: A. Mickjevič, Zaljeski i Feldmanovski 1), a to ni blizu nisu svi. Zbog toga, da bi ispunila prazninu i nedostatak obaveštenosti o toj stvari, dolazi ova moja radnja, koja ima zadatak da prikaže kako je naša narodna pesma došla u poljsku književnost i kako je prevođena, kako je za nju nastalo, raslo i opadalo interesovanje kod Poljaka. Eventualni nedostaci ovog rada proizlaze iz nestašice pripremnih radova. Dodajem i to da nisam postavio za svoj zadatak da ispitujem eventualni uticaj narodne poezije na umetničku poeziju poljsku, jer kao i drugde, na pr. u nemačkoj književnosti, taj uticaj stvarno je vrlo malen i teško uhvatljiv, te je zato potreban poseban studij, kojemu će kao osnova poslužiti ovaj moj rad. Ova moja rasprava rađena je svojim većim delom u Varšavi (za mog boravka kao stipendiste poljske vlade); odeljak, pak, o A. Mickjeviču i neke manje partije prerađene su i dopunjene u Pragu od jeseni 1933 do kraja maja 1934 g. Pri izrađivanju radnje morao sam se boriti s većim teškoćama u nabavci knjiga. Dok su mi gotovo sve potrebne poljske knjige bile pri ruci u varšavskim bibliotekama, dotle mi je bilo vrlo teško raditi zbog potpune nestašice naših i nemačkih knjiga. U Jugoslaviji je obrnuto: tu nema poljskih knjiga. Njih nisam mogao, u izvesnoj meri, dobiti ni u bibliotekama u Pragu. U Varšavi, pak, na jedvite jade pošlo mi je za rukom da dobijem državno izdanje Vukovih narodnih pesama 2), a ostala izdanja Vukova nisam ni za lek mogao naći. Zbog toga će mi se možda zameriti što sam nekritičan, jer sam se služio izdanjem koje nisu imali prevodioci. Za odbranu mi služi jedino činjenica da sam, citirajući pesme i stihove po državnom izdanju, uvek imao na oku redakcijske napomene ispod crte (koje se odnose na tekst u ranijim izdanjima), pa onda nije mogla biti učinjena nepravda nekom piscu da ga ocenjujem prema definitivnom tekstu, a ne prema onom koji je on imao pred sobom kad je prevodio. Zatim, ni u jednoj meni pristupačnoj biblioteci varšavskoj nisam mogao dobiti Talfijina i Grimova prevoda naših narodnih pesama, te sam zbog toga morao vršiti upoređivanja u Zagrebu (delimično i u Pragu), gde sam dobio pomenute prevode, ukoliko su mi, naravno, bili sada pri ruci poljski tekstovi (štampani ili od mene prepisani). Mogao sam, možda, te knjige dobaviti iz koje druge biblioteke iz inostranstva (jer ih nisam mogao naći ni u krakovskoj Univerzitetskoj, Jagjelonskoj biblioteci). Preko varšavske Univerzitetske biblioteke obratio sam se Univerzitetskoj biblioteci u Zagrebu s molbom da mi pošalju knjigu Talfi: Volkslieder der Serben, ali je ni odande ne mogoh dobiti. Dok sam se obratio praškoj Univerzitetskoj biblioteci, minulo je vreme mog boravka u Poljskoj. Sličnih sam teškoća imao dok mi je u Pragu pošlo za rukom nabaviti knjigu Vojarove: Chants populaires des Serviens. Posle dužih traženja po bibliotekama u Gracu, Beču, Berlinu i Ljubljani, dobio sam je iz lavovske Univerzitetske biblioteke! Predmet kojim sam se bavio dosta je neistražen. O pojedinim prevodiocima pisano je malo kritično. Iznenađivalo me je to što su često poznati učenjaci davali o nekim prevodiocima netačna i neproverena mišljenja. Tako je, na pr., pok. profesor Jagjelonskog univerziteta, J. Tretjak, govorio u superlativima o vrlo slabim prevodima Zaljeskog. — Pošto je ova rasprava napisana (u novembru 1931 g.) u svojem većem delu i predata na konkurs S. K. Akademije u Beogradu (te nagrađena iz fonda arhim. N. Dučića, marta 1932 g.), štampao je dr. V. Burjan u Sborniku Filologickom (Prag, 1931) raspravu Hasanaginica v polské literatuře. Isto tako, pošto je odeljak o Mickjeviču (prerađen i preinačen u ovom izdanju) bio predat kao doktorska disertacija pod naslovom Adam Mickjevič i srpskohrvatska narodna pesma Filozofskom fakultetu Karlova univerziteta u Pragu i usvojen kao disertacija od referenata, profesora g. g. d-ra Jiržija Horaka i d-ra Marjana Šijkovskog, juna 1934 g., izišla je rasprava d-ra H. Batovskog Mickiewicz a serbska pieśń ludowa u Pamiętniku Literackom (Slovenski seminar u Pragu dobio ju je krajem juna 1934). U njoj je Batovski došao do nekih rezultata do kojih sam potpuno samostalno došao i ja; tako smo na istom poslu došli u nekim tačkama do istih rezultata. 3) U ovoj raspravi ja sam se, prerađujući disertaciju, osvrnuo na njegova zapažanja, a isto tako mestimično i na raspravu d-ra Milana Markovića Adam Mickijevič i naša narodna poezija u Prilozima proučavanju narod. poezije (I, sv. 2, 171—183), inače dosta oskudnu u rezultatima, jer se ona ne obazire na istraživanja d-ra H. Batovskog, a to je vrlo važno u ovoj stvari. Pored originalnog i poljskog teksta davao sam u zagradi i prevod, katkada upravo bukvalan, a to zato da bi i oni koji su manje upoznati s poljskim jezikom mogli čitati s razumevanjem i provoditi kontrolu navedenih primera. Metodički sam išao, slično kao i drugi istraživači, metodom konstatovanja pogrešaka, a nisam mogao davati i popravke njihove na poljskom jeziku, jer to za nas i nema interesa. Brojke dodate uz naš tekst označuju: rimske — broj knjige Vukove (I—IV); posle toga dolazi broj pesme, a onda broj stiha; kod poljskog teksta navedena je strana na kojoj se tekst nalazi. Reči stavljene u uglaste zagrade u citatima pripadaju meni; u citatima iz Vukovih dela zadržan je Vukov pravopis i jezik, a inače sam se držao službenog pravopisa, što ističem zbog spornog kod nas transkribovanja poljskih imena s glasovima ś, ź, koje, prema propisima novog pravopisa, treba pisati kao š, ž, a ne sj, zj, kako je bilo uobičajeno. Na kraju, hoću da izrazim toplu zahvalnost g. profesoru Matiji Murku, koji me je svojim korisnim uputstvima i savetima uveo u nauku o narodnoj poeziji. Zatim, i ovom prilikom prijatna mi je dužnost da odam izraze zahvalnosti akademiku i profesoru, g. d-ru Pavlu Popoviću, koji je izvoleo da mi u svome referatu Akademiji o ovome spisu skrene pažnju na neke propuste i omaške, te je s profesorom i akademikom, g. d-rom Jovanom Erdeljanovićem, preporučio moju radnju za posebna izdanja Akademijina; i na tome im ovde najtoplija hvala. Osim toga, g. prof. Erdeljanoviću dugujem zahvalnost za savete date mi prilikom štampanja ove radnje. Isto tako, toplo se zahvaljujem profesorima Karlova univerziteta u Pragu, g. g. d-ru Jiržiju Horaku i dru Marjanu Šijkovskom, koji su mi prilikom pregleda moje doktorske disertacije skrenuli pažnju na neke nedostatke, koji su ovde ispravljeni i dopunjeni, Pisac *** 1) Beograd, 1927, XLI. 2) Srpske narodne pjesme. Skupio ih i na svijet izdao Vuk Stef. Karadžić, I-IV, Biograd, 1891—6. 3) Naročito se to tiče podataka Mickjevičevih crpljenih iz Vukovih predgovora. UvodVeze između Poljaka i naše narodne poezije vrlo su stare. Imamo, najpre, Leđan grad u narodnoj pesmi, o kojem su pisane mnoge rasprave, dok nije najzad St. Novaković dao prijemljivo tumačenje značenja te reči; posle, tu su dva poljska kralja, Vladislav Varnenčik i Jan III Sobjeski, čije su ratove opevali naši pevači, o čemu smo nedavno dobili iscrpnu monografiju Konstantina Viskovatog: Pogłosy historji polskiej w epice jugosłowiańskiej (Prag, 1933). To je na jednoj strani. Na drugoj, glas o našim narodnim pevačima i pesmama prodro je vrlo rano Poljacima. U našim priručnicima literature često se spominje da je na dvoru Vladislava Jagjela i kraljice Jadvige, 1415 g., bio nekakav srpski guslar. Nepoznato mi je koliko ima tačnosti u toj vesti, i odakle je ona uzeta. Poljski učenjak Stanjislav Ćiševski (Ciszewski; o njemu će biti govora na kraju ove radnje) u svojoj bibliografiji naše narodne poezije 1) ne spominje o tom ništa, a također ni Bronjislav Grabovski, pisac članka Serbja w literaturze polskiej 2), u kojem iznosi starije i novije poljsko-srpske veze, ne zna o tome ništa. Pa ni u raspravi Vatroslava Jagića, Građa za slovinsku narodnu poeziju (Rad, XXXVII), nisam našao o tom ništa. Prvi poljski autor koji govori o tom da Srbi pevaju junačke pesme jeste hroničar i pesnik Maćej Strijkovski (Maciej Stryjkowski, 1547—1582), koji je u svojoj hronici: „Która przedtym nigdy światła nie widziała Kronika polska, litewska, żmudzka i wszystkiej Rusi” („Koja pre toga nikada nije svetla videla, Kronika poljska, litavska, žmudska i cele Malorusije”; Kenigzberg, 1582) napisao ove stihove: „Byłem sam tam w tych polach, gdzie naszy przodkowie („Bio sam sâm tamo, na onim poljima, gde su naši preci bili Turke; o njima pevaju danas Srbi”). Tu je reč o bitkama Vladislava Varnenčika s Turcima u god. 1443 i 1444. Drugi autor koji spominje nešto o narodnim pesmama jeste Hjeronjim Morštin (Hieronim Morsztyn; 1580—1623?). U knjizi Światowa rozkosz (Krakov, 1606; II izd. Poznanj, 1622), u odeljku Muzyka, spominje kako među vojnicima, sitima već truba i bubnjeva, tužni Srbin vuče dugačko gudalo pognuvši glavu na stranu, „graiąc im starodubskie dumy, jak przed laty Turków bili Polacy i mężne Horwaty” („svirajući im starinske pesme, kako su nekada Poljaci i junački Hrvati bili Turke”) 4). Treći autor takođe spominje srpske gusle, ali i gajde; to je Kacper Mjaskovski (Miaskowski, 1553—1622). U pesmi Mięsopust polski, koja se nalazi u knj. Zbiór rythmów... (I izdanje Krakov, 1612, II izd. 1622, Š izd. u Poznanju, 1855, II, 187—192) peva pesnik o bogu Bahu, koji je „ostavio maškare i vesele svece”; tu ima i ovo mesto: „Serbskie skrzypki i dudy ostatek zagluszą, Gdy z maskami odedrzwi do pościenia kluszą...” („srpske će gusle i gajde zaglušiti mesojeđe, kad pojure [ljudi] s maskama od vrata ka drugom zidu...”; 188). Slično tako peva Juzef Bartolomej Žimorovič (Zimorowicz, 1597—1677) u VIII idili Śpiewacy (u knjizi Sielanki nowe ruskie..., Krakov, 1663; v. B. Žimoroviča Sielanki, Krakov, 1916): pesnik najpre peva o tom kako se pred jednom osobom svira u talijanske gusle, „za nim niesiono serby i cymbały dęte” (53; „a za njom su nošene srpske gusle i cimbali u koje se duva”). Zatim dolazi duet muzike i hora pevača: „Jużem był, pogardziwszy Kutnarskie piszczele, Począł przy Serbskich gęślach śpiewać” (60; „već sam počeo bio, prezrevši kutnarske frule, pevati uz srpske gusle...”). Trojica, dakle, poljskih pesnika govore o srpskim guslarima i guslama. To im je moglo biti poznato po kakvim guslarima, izbeglima u Poljsku, ili je u XVI ili XVII veku bilo nekih vesti o njima iz izvora koji su nam danas nepoznati. Da je bilo nekih izbeglica srpskih, svedoči nam jedan zaključak poljskog Sejma u Varšavi od 1624 g., kojim se Srbima i Vlasima zabranjuje stanovanje u Poljskoj. Bron. Grabovski (o. c.) govori o tim izbeglicama, „uskocima”, ovako: „Oni su često, kao ljudi nenavikli na red i zakon, činili razne prestupe, jer u Volumina Legum čitamo ovo: ,mnogo se škodljivih stvari događa u našim zemljama zbog držanja (prikrivanja, „przechowaniem”) Vlaha i Srba, nenaseljenih i slobodnih (tj. nomadskih, „lóźnich”); zbog toga, authoritate Conventus praesentis, odlučujemo da se niko ne usudi, kojeg god bio staleža, da prikriva takve ljude, pod pretnjom kazne koja je propisana u zakonu o prikrivanju Cigana’”. Nemamo danas nikakvog osnova da tvrdimo da se u ruhu tih begunaca, progonjenih od zakona, i ljudi neželjenih, kriju stvaraoci i reproduktori našeg najcenjenijeg narodnog blaga. Zbog toga mislim da je promašeno tumačenje jednog istraživača (K. Perića) 5), koji kaže da su „srpski guslari prebivali takođe i kasnije u Poljskoj”, a to zaključuje na osnovu gornje odluke Sejma, jer da se ona „posebice njih tiče”. To je mišljenje neosnovano. U XVIII veku nemamo nikakva pomena o našim narodnim pesmama, ali su pred kraj toga stoleća nastali neki važni događaji koji su stvorili pogodne uslove da se na početku XIX veka razvije interesovanje za slovenske narode na jugu Evrope, a s time u vezi i za njihove najčistije narodne produkte, narodne pesme (ukoliko to interesovanje nije i prethodilo interesovanju o narodu). Ta osnova bila je vera u budućnost Slovena, koju je prvi izneo Herder, a koju je usvojila racionalistička filozofija, a posle još više romantizam. Sloveni će, po tom shvatanju, zauzeti u budućnosti prvo mesto među narodima, jer su oni najhumanitarniji, a cilj evolucije čovečanstva i jeste baš postizanje humanitarnosti, i što veće savršenosti u njoj. U vezi s Rusoovim idealom povratka prirodi, u Slovenima je gledan narod u kome se izražava najčistija prirodna moralnost. Kasnije je došao i romantizam sa svojim isticanjem narodnosti, a dogodile su se velike političke promene sa snaženjem Rusije, a time i slovensko pitanje dobija još veću aktuelnost. Ti momenti bili su važni u rađanju i razvijanju poljskog slovenofilstva („slowianofilstwo”), a i ruskih panslavističkih tendencija. Tim spoljnim impulsima pridošao je i jedan drugi, da kažem tako, unutrašnji: prosvetiteljski pokret, a odmah zatim romantizam, dali su Slovenima nekoliko velikih ljudi koji su uviđali veliku razliku između duhovne apatije svoje zemlje i prosvećenosti u drugim zemljama i koje su ta razmatranja potakla na naučni i prosvetiteljski rad (Stašic, Dobrovski, Kopitar, Obradović, Šafaržik, Jungman, Ljinde, Majevski, Čelakovski, Karadžić i dr.). Prosvetiteljstvo dobilo je vremenom i političku boju, a s time u vezi „počinje se uviđati još neodređena ideja kulturnog jedinstva Slovena kao sredstvo za koncentraciju napora Slovena za postizavanje njihovih individualnih narodnih ciljeva” 6). To novorođeno slovenofilstvo u Poljskoj priklanja se u početku, kao i u svima drugim slovenskim zemljama, u strahu pred germanstvom, pod krilo reakcionarne Rusije (tako, na pr., Stašic, Trembecki, Voronjič, kn. A. Čartoriski i dr. slave Rusiju), a kasnije dobija nov karakter: podjarmljena Poljska, kao reprezentantka slobodarskih težnja, postaje središtem slovenofilskog pokreta. Krajem XVIII veka i početkom XIX v., u vezi sa istraživanjima o Slovenima u zapadnim zemljama (Šlecer i dr.), i u Poljskoj nastaje veliko interesovanje za slovenske starine, za najstariju istoriju Slovena, a s time u vezi i za istoriju Poljaka. Većina tih radova usretsređena je oko Društva prijatelja nauka („Towarzystwo przyjaciół nauk”), i baš ti „radovi o istoriji, jeziku i kulturi Slovena, koji su se bujno razvijali u prvim desetinama XIX v.”, imali su jakog uticaja „na stvaranje poljsko-slovenske ideologije u onom obliku u kakvom se ona pojavljuje u romantičnoj epohi” 7). Već u prvoj javnoj sednici Društva (9 maja 1801) pretsednik Albetrandi ističe potrebu da se sačuva od propasti jezik koji se prostire od Nove Zemlje do mletačke obale i od Dubrovnika do Kine. Treba slati učenjake „pobratimskim narodima” da nauče njihove jezike, i tom prilikom nabraja on slovenske zemlje: Lužica, Šlezija, Češka, Moravska, zemlje Slovenaca, Slavonaca, Hrvata, Dalmatinaca, Dubrovčana 8).— Svuda se stvara ubeđenje da se „poljska filološka i istorijska nauka ne može zamisliti bez tesne veze s izučavanjem slovenstva u najširem obimu” 9). Zato se članovi Društva posvećuju ispitivanju „narodne starine”, istorijskih, jezičnih i književnih spomenika, „naročito slovenskih dijalekata” 10). Naučenjaci žele da u općeslovenskim okvirima traže poljske elemente, što je imalo kao krajnji cilj da se poljska kultura pokaže u svoj veličini, a posle to dovodi do težnje da se Poljskoj da kulturna hegemonija među Slovenima. Tu u prvom redu treba pomenuti lingvističke težnje Bogumila Ljindea (osnivača Poljsko-slovenskog udruženja, sastavljača velikog poljskog rečnika) oko stvaranja općeslovenskog jezika na osnovu poljskog jezika, koji bi imao ulogu toskanskog narečja. Osim toga, kn. A. Čartoriski insistira na tome da u Ljindeovu rečniku budu paralele iz svih slovenskih jezika, i to „zbog usavršavanja Leksikona jezika našega”; dalje savetuje Lindeu da piše u Dubrovnik i da odande nabavi bar nešto što je tamo štampano u pogledu jezika i narečja koje se tamo govori; „u Dubrovniku se nalazi mnoštvo učenih ljudi, pa znam da su se bavili svojim jezikom” 11). — Drugi učenjaci se bave drugim pitanjima filologije, specijalno pitanjem genealogije slovenskih jezika, počecima slovenskog prava: Bantke, Surovjecki, Rakovjecki, Majevski i dr. (tako Surovjecki ispituje početke, navike, običaje i religiju starih Slovena; Rakovjecki izdaje „Pravdu rusku”, najstariji pravni spomenik ruski, i bavi se uopšte pravnim stvarima; itd.*). Pored toga, Društvo hvata veze s ruskim i češkim učenjacima : za svoje članove izabire Dobrovskog, Hanku, Jungmana, Deržavina i dr. Mnogi učenjaci poljski vode korespondenciju s češkim i ruskim učenjacima. Po svemu se vidi da je ideja slovenske uzajamnosti u to vreme vrlo živa. Istraživanje slovenskih starina vrlo je česta tema radnja čitanih u Društvu prijatelja nauka u Varšavi za prvih desetina XIX veka. U njima se, dakako, slovenska prošlost idealizuje, dobija „kolorit poezije” 12). Jedna od takvih rasprava jeste od Petra Ajgnera (1746—1841), profesora arhitekture, koji je u maju mesecu 1808 g. držao predavanje o antičkim grčkim, rimskim i slovenskim svetištima, zatim o starim naseljima, utvrđenjima i dr. 13). Na jednom mestu kaže: „U jednoj dumi [pesmi junačkoj] starih Hrvata čitamo ova četiri stiha: ,Jos niebisse zora zabilila, Ni danicza promalila licza, Zawa willa z Prologa Planine Witezowe od rawne Czetyne’“. — Prevod na poljski jezik je u rimovanom trinaestercu; preveden natrag na naš jezik glasi ovako: „Još zora nije zabelila praga nebesa, ni Danica natopila rumenilom svoje lice, vila je zvala s vrha Prologa junačke bojare od ravne Cetine”. „Iz toga — kaže pisac — vidimo veliku starinu dalmatskog grada Cetine”. Ostavljajući po strani netačnost transkripcije, prevoda (nekog Januškjeviča), tumačenja itd., zanimljivo je postaviti pitanje: odakle je taj Poljak uzeo taj tekst, gde je on čitao tu „dumu starih Hrvata” 1808 g. ili još ranije? Ja sam u prvi mah pomislio da su to stihovi iz narodne pesme, jer doista ima pesama koje tako počinju. Ali ti stihovi nisu uzeti iz narodne pesme, nego iz Kačićeva Razgovora ugodnog naroda slovinskog. — Treća pisma od Sinja i njegovih vitezova ... počinje ovako (ostavljam originalni pravopis): „Josc nebisce zorra zabilila
Jedan od prvih učenih ljudi koji se uputio u slovenske zemlje s ciljem da ih proputuje i upozna slovenska plemena bio je poljski magnat, knez Aleksandar Sapjeha (1773—1812), visoki dvoranin cara Napoleona. Na putovanje je pošao 1802—3 god., i o tome je izdao putopis 15). U tome putopisu stalno suprotstavlja patrijarhalnu prostotu i lepotu Južnih Slovena pokvarenoj zapadnoj civilizaciji. Oni su — po njemu — narod osećajan, pun vrlina, te čine čast ljudskom rodu. Preporod Slovena vidi u vraćanju prostoti južnoslovenskih običaja i u uskršavanju njihove patrijarhalnosti. On smatra da jednakost običaja, srodnost jezika, sličnost fizičkog izgleda više pokazuju jedinstvo Poljaka sa slovenskim plemenima nego svedočanstva istoričara 16). Njegovo putovanje bilo je plod zamisli njegova rođaka, kn. Čartoriskog, koji se mnogo interesovao za život Južnih Slovena 17). — Putujući kroz Dalmaciju, u blizini Imotskog, na turskoj granici, u jednoj seljačkoj kući, čuo je jednog mladog pevača kako uz gusle peva o pohodu sina kralja Đure, „jednog od najslavnijih ljudi njegova naroda” 18). Posle je pevač zapevao „nešto plačnim glasom”:
Zapisivač priznaje da njegov prevod nije „bez prigovora”; naravno, i njegov original je isto tako „nie doskonale” (nesavršen), zapisan poljskim pismenima. Ako je ta pesma doista narodna, u što se može sumnjati, onda je taj zapis zanimljiv kao zapis pre Vuka. To su bile preteče Vukove, koje su donekle utrle put našoj narodnoj pesmi u poljsku književnost. Slovenofilska ideologija bila je također jedan od faktora koji su stvorili uslov za njen povoljan prijem. Osim toga, pripomogla je tome i naročita naklonost prema narodnoj poeziji za vreme romantizma, o čemu će biti još kasnije reči. U to doba pada i delovanje gorljivog skupljača poljskih i ruskih narodnih pesama, Adama Čarnockog, znanog pod imenom Zorjan Dolenga Hodakovski, jednog od osnivača slovenskog folklora. On je prvi otišao među narod i obratio pažnju na njegove tradicije, običaje, pesme, imena, što sve ima biti putokaz u izučavanju života Slovena u starini, još pre primanja kršćanstva. Biće narodnosti sakriveno je u duši narodnoj; ta narodnost uništavana je kozmopolitskom religijom. Tim svojim pogledima i radom svojim uticao je na razvoj poljskog i slovenskog folklora 19). Pomenuta romantičarska simpatija za produkte narodne poezije povezuje u jednu celinu nekoliko prevodilaca: Brođinjskog, Bjelovskog, Šemjenjskog, Gašinjskog, Odinjeca i Širmu; njima bi se uz bok mogao staviti filolog Majevski. Oni su prvi prenosioci naše narodne poezije u poljsku književnost. Kako posle ustanka 1830—1 nastaje velik prelom u poljskom kulturnom životu, ja bih delovanje navedenih pisaca označio kao prvo doba prenosa naše narodne pesme u poljsku književnost. U to doba pada i najveći broj prevoda Merimeovih mistifikacija u časopisima i pojedinim knjigama. Posle ustanka od 1830/31 nastaje konsternacija i apatija, i poljsko slovenofilstvo dolazi u kritičnu fazu. Događaji od 1830/31 naneli su žestok udarac ne samo pristalicama slovenofilstva, nego su „za duže vremena zaustavili uopšte učeni rad i napredovanje slovenskih izučavanja kod Poljaka”. Otsada se više, po rečima Spasovičevim, ne proučavaju uporedne tačke i osobine kod Slovena, nego se zatvara u samoga sebe. „Posle svetlih početaka naših slavista, Ljindea, Rakovjeckog, Kuharskog, Surovjeckog — kaže Brikner — nastupila je potpuna reakcija. Zanemarivanje slovenskih stvari dovelo je odmah do zastoja i pada na polju gramatike i istorije jezika” 20). Pa ipak, ne može se reći da je slovenofilstvo sasvim iščezlo kod Poljaka; ono je dobilo drukčije oblike. s jedne strane stvara se panslavizam, koji zastupaju službeni panslavisti, te on ima upravo panrusističku boju. Izraz te grupe jeste Tygodnik Petersburski (poljske novine koje su izlazile u Petersburgu) i rusko-poljski časopis Jutrzenka, u kome sarađuju Sreznjevski, Maćejovski, P. Dubrovski i dr. Nezavisno od toga, Poljaci-emigranti, rasuti po Evropi, izdaju svoje časopise, prožeti onim velikim duhom poljskog mesijanizma koji je sa katedre propovedao A. Mickjevič. Poljske nacionaliste žele da se što čvršće vežu s ostalim slovenskim narodima (osim s Rusima!), i to zato da bi došlo do solidarnosti slovenskih naroda u borbi za njihovo oslobođenje ispod tuđinskog jarma. Zbog provođenja u delo i širenja tih ideja slati su pojedini izaslanici k Južnim Slovenima u cilju propagande za poljsku stvar, a protiv službene Rusije. Ideja federacije slobodnih slovenskih naroda vrlo je živa, i to je lozinka koju su poljski emigranti razvijali u slovenskim zemljama 21). Mickjevič, stvarajući g. 1848 svoju legiju, verovao je da će se austrijski Sloveni dići na ustanak na njegov poziv, i na tome je zasnovao delovanje svoje legije. Zbog svega toga, označio bih taj rad kao drugo doba: posle prvog, da tako kažem pripremnog doba, dolazi drugo, u koje pada Mickjevičevo popularizovanje naše narodne poezije s pariske katedre, a s time u idejnoj vezi stoje nešto raniji prevodi Zaljeskog, koji se nalazio u istoj sredini u kojoj i Mickjevič; u Varšavi, ali po strani od panslavista, radi Zmorski, u poznanjskoj oblasti Feldmanovski, a F. Matejko u krakovskoj. s tom petoricom dolazi interes za našu narodnu poeziju četrdesetih i pedesetih godina na vrhunac, da šezdesetih godina opadne i utiša se. Poslednji put oživljava interes sasvim usamljeno s prevodima I. Kopernjickog. Glavni uzrok tom slabljenju interesovanja treba tražiti u promenjenoj književnoj i društvenoj atmosferi: pozitivizam, koji je sebi krčio put, nije se mogao zanositi idealima romantičara: došlo je doba realnih, pozitivističkih, štaviše i materijalističkih pogleda na ulogu književnosti. Nema više onog romantičnog istorizma, oduševljavanja slovenskom patrijarhalnošću, prostotom itd.; to je doba Konta, Tena, Renana, Darvina, Bihnera i dr. Pored toga, nastaje i prirodna apatija i izmorenost posle i drugog ugušenog ustanka od 1863—4 g., kad je i slovenofilstvo pretrpelo tešku krizu. Zato bih to poslednje doba nazvao trećim u istoriji poljskog prevođenja naše narodne pesme na poljski jezik. (Napominjem tu još i to da je i ova podela dobrim delom, kao i sve druge podele i klasifikacije, dosta veštačka, te je načinjena gotovo jedino zbog bolje preglednosti i podele materijala). *** 1) Stan. Ćiševski: Folklorystyka chorwacko-serbska, Wisła, 1891—2 Istorijsko-bibliografski pregled. 2) Przegląd Literacki Kraju, Petersburg, 1889, br. 24, 15—9. 3) Citiram po knjizi K. Viskovatog, 189. 4) V. citiranu raspravu V. Jagića, 118. Viskovati (o. c., 190) pretpostavlja da se i tu radi o bitci kod Varne 1444 g., jer su vojsku kralja Vladislava sačinjavali Poljaci i Hrvati (pored Ugra). 5) Kazimierz Brodziński i serbska pieśń ludowa, Lwów, 1924, 2. 6) Zofja Klarnerówna: Słowianofilstwo w literaturze polskiej lat 1800 do 1848, Warszawa, 1926, 5. — O preporodu slovenskih naroda videti i delo D-ra Milana Preloga : Slavenska renesansa, Zagreb, 1924, glava I, 1 i d. (Ovo je odlično priručno i informativno delo kao uvod u studij slavistike). 7) o. c., 24 i d. 8) V. A. Francev'': Pol'skoe slavjanovĕdĕnie konca XVIII i pervoj četverti XIX stol. Praga Češsk. 1906, 7, 8. 9) o. c., 43. 10) o. c., 5. — O ljubavi poljskih učenjaka prema nauci o slovenstvu v. i kod Preloga, o. c., 25, 39 i d. 11) Francev o. c., 106 i 124. — I druge podatke sam crpao iz knjige Franceva i Klarnerovičeve. — O Ljindeu i Čartoriskom v. i kod Preloga, o. c., 42. *) O Surovjeckom i Rakovjeckom v. i kod Preloga, o. c., 47. 12) Francev, o. c., 10. 13) Rozprawa o świątyniach u Starożytnych i o Słowiańskich... Rocznik Tow. War. prz. n., Wa, 1811, VII, 293—311. 14) Citiram po izdanju jakinskom iz god. 1780, 255. 15) „Podróże w krajach sławiańskich odbywane w Latach 1802-gim i 1803-cim przez X... S... (Księcia Sapiechę), członka kilku Academiów i Towarzystw Uczonych”. 1811, 272. 16) Francev, 81. 17) Francev, 99. 18) Po Burjanu (o. c., 68), bila je to bez sumnje Radmanova Pisma od Bosne i svetoga Jurja, koju su dalmatinsko-bosanski franjevci stavili u IV izd. Kačićeva Razgovora iz god. 1801, 261. 19) Klarnerovičeva, o. c., 45 i d. — O Hodakovskom govori i Prelog, o. c., 48. 20) Francev, o., c., 491. 21) Klarnerovičeva, o. c., 73. Prvo doba:
|
|
„Oj devojko, oj Milena! |
„Hej dziewczęta, pójdźcie w tany, |
U metričkom pogledu nema mnogo da se kaže povodom tih „naśladowania”. Već se iz gornjih primera vidi da Brođinjski nije mnogo pazio na metričke osobine narodnih pesama. U njega nema — i kad je prevodio u desetercu ili u stilu originala — onih odmora koji su karakteristični za našu narodnu poeziju. Melodija narodne pesme i sastoji se baš u deljenju stiha na članke i odmore, o čemu Brođinjski, pouzdano se može reći, nije ni slutio. Melodije, u smislu Vukovu, nauka već odavno ne priznaje 20); drugo je, naravno, pitanje imaju li pesme melodije uopće, svoje, nove! Ovo nekoliko primera dokazaće da većina njih nema metričke građe narodne pesme.
„Mlada neva // vodu nela, „Idzie od studni // dziewica,
Na vodu se // nadvodila, A patrząc się w dzbanek wody,
Sama sebe // besedila” (I, 460) Rzekła sobie: twoje lica...” (Uboga)
(„Devojka ide od studenca, gledajući u pehar vode, reče: tvoje lice...”). To i nije dobro prevedeno; zatim, odmor u prvom stihu tek je iza petog sloga, a u drugom stihu nema odmora na kraju, misao se prenosi iz drugog u treći stih. — U p. Zdradzona (275) zamenjen je 13-erac s dva stiha: prvi stih je osmerac, a drugi šesterac. Kako je poznato, taj stih se deli ovako, u tri ritamske celine: „Devojčica // ružu brala, // pak je zaspala”. — U p. Brat i siostra (393; I, 16) imamo u prevodu odmor iza petog i trećeg sloga umesto četvrtog:
„Seja brata // na sunašce zvala:
Ajde, brate, // na sunašce jarko,
Da se jarka // sunca nagrejemo ...”
„Nadobna siostra // stoi przy chacie,
Woła na brata, // wyjdź miły bracie,
Cieszmy się // słońca promieniem”.
(„Lepa sestra stoji pored kuće i zove brata: ,Izađi mili brate, radujmo se zrakama sunčanim’”). To se isto može pokazati i za pesme Obmowa, Kochanek w perły...; dobro je pogođen ritam u pesmama Dunaj, Tęskna.
Već je gore rečeno da se Brođinjski povodio u izboru pesama za Talfijom, i o tom nema šta da se više kaže. Prevodio je iz lajpciškog izdanja, ali je imao pri ruci, svakako, i izdanje od 1814, a možda i od 1815 g.
Kad se rezimira ovo izlaganje o Brođinjskom, dolazimo do ovog zaključka: njegova je zasluga što je prvi u poljskoj književnosti pobudio interesovanje za našu narodnu poeziju. Ali, prenoseći je u poljsku književnost, on je to činio s upravo romantičarskom ležernošću i slobodom. s našeg današnjeg stanovišta, on nije bio dorastao za taj rad: nedostojalo mu je znanje jezika, kao i većini kasnijih prevo[di]laca, i to je bio prvi i osnovni uzrok što nije reprodukovao unutrašnje i spoljašnje osobine narodne pesme; većina njegovih prepeva ne može se ni s koje strane pa ni s pesničke — meriti s originalom, te ono što je on prepevao zaostaje mnogo za bojom, tonom i snagom prostote naše narodne poezije.
***
1) Podaci su iz članka I. Hšanovskog (Chrzanowski): Kaz. Brodziński u knjizi Sto lat miśli polskiej, Warszawa, 1907, III, 1—9.
2) Bron. Gubrinovič: K. Brodziński, I, Lwów, 1917, 366 i d.
3) Kaž. Brođinjski: Pisma, Poznań. 1872—4, III, 43.
4) Članak je napisan pod uticajem Herdera i Grima (naročito prema članku J. Grima o izd. Vukovih pesama od 1823 u Götting. gel. Allzeigen, 1823, 177 i d.; sr. V. Burjan: Hasanaginica v polské literatuře, Sbornik Filologický, IX, Praha, 1931, 79).
*) Vladimir Francev: Polskoe slavjanovĕdĕnіe.., 404 i d.
**) O Brođinjskom ima neka obaveštenja i Prelog, o. c., 48.
5) K. Brođinjski, o. c., 265 i d.
6) Pamiętnik Warszawski, 1822, III, 235—6 (citiram po Periću, K. Brodziński etc. 20).
7) Historja literatury polskiej, IV, 229.
8) Brodzińskiego tłumaczenia pieśni ludowych, Lwów 1906.
9) Brodziński a Herder, Prace Historyczno-Literackie, Kraków, 1916.
10) Viaggio in Dalmazia dell' Abate Alberto Fortis. Vol. primo, In Venezia MDCCLXXIV, 98.
11) Goethes Werke (izd. prof. dr. S. M. Prema), Leipzig, I, 137.
*) To je posle nje konstatovao i Vidra, o. c., 9, ali ne iznoseći razlike u Geteovu tekstu.
12) Citiram prema Ćehanovskoj, o. c., 183 i d.
13) Perić je na sličan način utvrdio zavisnost ostale dve pesme.
14) Citiram prema: Kleinere Schriften von Jacob Grimm, Berlin, 1869, IV, 458.
15) Perić ispravlja na „Suszy”, ali ni to nije dobro, jer bi trebao lok. „Suszej”.
16) Pisma K. Brodzińskog (izd. Kraševskog), I, 272.
17) Talfi je, kao što je poznato, pseudonim književnice Therese Albertine Luise von Jacob, kasnije udate Robinzon. Vuk ju je nazivao Talfija.
18) Jenaische Allgemeine Literaturzeitung, br. 18 i 19 od 1806 (Goethes Werke. Weimar, 1901, 40 Band, 337—359. Upor. naročito, 357, 358—359).
19) U izd. Kraševskog stoji „róża padała”, ali, kako tačno zapaža Perić, treba biti „rosa” (16) Ali on pogrešno ispravlja Brođinjskog prevodeći: „Okryła ją delikatna rosa...” („pokrila je ...”), jer po Akademijinu Rječniku, „izbiti” ima ovde značenje koje je gore dato. Pogrešno prevodi i Talfija: „Senkt der Thau sich darauf nieder” (XXII, 14).
20) T. Maretić: Metrika narodnih naših pjesama u Radu Jug. akademije, 168, 13.
Avgust Bjelovski (Augustyn Bielowski) pripada grupi mladih galicijskih književnika koji su težili za tim da podmlade poljsku poeziju narodnim i slovenskim motivima; izraz tih težnja bio je časopis Haliczanin, budilac lavovskog književnog života 30-tih godina XIX veka. Pokret je imao odjeka ne samo u centru austrijske provincije nego i u središtu ruske provincije poljske, u Varšavi. Bjelovski (rođen 27-III-1806 u jednom selu nedaleko Lavova, gde je studirao filozofiju, a zatim pravo) propovedao je adverziju prema knjiškoj poeziji govoreći da se ona izgubila u lažnom lirizmu, u apstrakcijama, dalekim od prirodne lepote, koju narod tako plastično daje u svojim pesmama. „Osećam potrebu — piše u jednom pismu g. 1832 — da u našu poeziju unosim slovenski duh s čitavim obiljem starog jezika i pobratimsko-slovenskih elemenata”. Razumljivo je, dakle, da uz takve simpatije i težnje dolazi kao prirodna posledica simpatija za narodne produkte, kao što su stara ruska pesma Slovo o polku Igorevju i naše narodne pesme. Bjelovski je taj spev preveo nastojeći da uđe u duh njegov i da izrazi plastičnost i originalnost stila. Dobar prijem na koji je naišao njegov prevod potakao ga je da i sam stvara u istom duhu: pesme o Boleslavu Visokom (nedovršena) i o Henriku Pobožnom srodne su kompozicijom i stilom ruskoj poemi. U građanskom životu, Bjelovski je romantičan borac u ustanku; posle toga, umešan u zavereničku akciju, provodi dve godine u zatvoru (1834—6), a kasnije se bavi istorijom, skupljanjem spomenika, rukopisa, kronika itd. (radio je kao bibliotekar u biblioteci Osoljinjskih u Lavovu). Kao istoričar ima zaslugu što je u istoriografiju uneo kriticizam, osnovan na spomenicima, koje je sam izdao 1). Oko g. 1840 nameravao je zajedno sa Šemjenjskim (i uz pomoć Zaljeskog) da izda zbornik slovenskih pesama na francuskom jeziku, ali ga je od toga odvraćao Zaljeski. U jednom pismu Šemjenjskom, Zaljeski kaže (pismo je od 4-VII-1840) da je prerano izdavanje slovenskih pesama na francuskom jeziku, jer Francuzi neće moći shvatiti našu prostotu i svežinu. Dalje kaže da „ne baš loši prevod pesama srpskih g-đice Mongolfje (Mongolfier) i još bolji Merimeov prevod ilirskih pesama leže po knjižarnicama” 2). Bolje bi bilo da izdadu za Poljsku (u Lavovu, Krakovu ili Poznanju) jednu slovensku antologiju: Bjelovski da dâ prevod Igora, Šemjenjski prevod Kraljevodvorskog rukopisa, a sam Zaljeski dao bi veći svezak srpskih pesama. Ali od čitave akcije nije bilo nikakvog konkretnog rezultata. — Bjelovski je umro g. 1876.
Interes Bjelovskog za naše narodne pesme pada između 1830—8, ali bih ipak rekao da je bio najintenzivniji između 1830 i 1833 g. Svega je preveo 23 narodne pesme, a od tih su 3 junačke. Prevodi su objavljeni ovim redom:
1) Wołoska dziewica („Pieśń serbska”) u Haliczaninu, Lwów, 1830, I, 120. — Vuk, I, 484.
2) Pieśni serbskie, Haliczanin, 1830, II, 208—17. — Vuk, II, 37; I, 673, 341, 728, 368, 318, 557, 295, 597, 301, 424, 533.
3) Pieśni Serbskie u Czasopismu Naukowom od Zakładu Narodowego im. Ossolińskich wydawane, Lwów, 1833, III, 93—6. Tu ima 8 pesama: Vuk, I, 416, 310, 383, 553, 468, 559, 554 i 595.
4) Marko i Luty Bogdan i Śmierć Smail-beja Begzadytia u Pracama Literackim, Wiedeń, 1838, I, 206—10. Vuk, II, 38 i IV knj., str. XXV, ispod crte u belešci, u državnom izdanju.
Od tih prevedenih pesama preštampano je 5 pesama u Pamiętniku dla Płci Pięknej, 1830, IV, 131—3 i to iz II sv. Haliczanina. Kasnije su neke pesme štampane i u Poezye Augusta Bielowskiego u „Skarbczyku Poezyi Polskiej”, sv. 6, Petersburg, 1855 (tu čitamo „... Begzadicza”). Tu su štampane svega dve junačke pesme i osam ženskih pesama.
O Bjelovskom kao prevodiocu naših narodnih pesama malo je pisano u ranije vreme. Tek g. 1929 Vidra, u citiranom članku, piše o njemu na sedam strana (669—75). On ističe da je Bjelovski nepravedno zapostavljen i da mu je nepravo malo obraćeno pažnje kao prevodiocu s našeg jezika; Vidra, dalje, ističe veliku vrednost njegovih prevoda (676). Da bismo upoznali pravu vrednost i visinu prevoda Bjelovskog, postupićemo analitičkim putem, ukazujući na momente koji su važni za prosuđivanje njegova prevodilačkog rada.
Za pesmu Wołoska dziewica utvrdio je Vidra zavisnost o Talfiji: Der Walachin Tochter (II, 30), u Vuka Majka i Nera (I, 484). Zato je neću ovde specijalno navoditi. Najpre ćemo ogledati prevode junačkih pesama.
Pesma Marko i wiła (Haliczanin, 1830, II, 208 i d. Vuk II, 37) u prevodu ima 86 rimovanih 11-eraca, a u originalu 123 deseterca! Jasno je odmah da je moralo biti ispuštanja stihova i sažimanja. Pokazaću da je Bjelovski pojedine odeljke — po 5-10 stihova — stezao, davao samo suvi, nepesnički sadržaj, i na taj način činio teško nasilje originalnom tekstu, uništavajući u njemu ono što je baš karakteristično: epski način prikazivanja. Jer šta bi onda drugo bilo naročiti pečat narodne poezije, duh njen, ako ne baš to kako je prikazan, stilizovan, razvoj događaja, kako je razgrađena epska građa? Dati sam taj materijal, fabulu, sadržaj — zato se ne mora pevati pesma! Narodna pesma je bez svoga načina kazivanja lišena svoga ja. Pokazaću to odmah na primeru. Marko se smilova pa pusti vilu u planinu. Ona bere bilje, i odziva se: „Sad ću doći, Bogom pobratime!” Pa nabra bilja i „zagasi rane na junaku”: „Lepše grlo u Miloša carsko, Jeste lepše nego što je bilo. A zdravije srce u junaku, Baš zdravije nego što je bilo” (99—110). Ti, tako jedri, puni stihovi, baš pesnički, s dobro pogođenim psihološkim opažanjem straha vile, koja ne sme da pobegne pa se svaki čas odziva Marku, zamenjeni su šturim, nepesničkim „streszczeniem” (sadržajem) u dva stiha: „Puścił więc poszła i przyniosła zioła, Zdrów wstaje Miłosz i pieśń starą śpiewa” (str. 210; „pustio ju je, pa je pošla i donela bilja; zdrav se digao Miloš i peva staru pesmu”). Ili zar ovako izgleda ruho narodne poezije: „Mirockich gajów wieczornem zacieniem, Dwaj przyjaciele ciągnęli najszczersi: M. Kralewicz, potężny ramieniem, I wierny Miłosz z wieszczej sławny piersi, Grają rumaki, ostre sterczą włócznie, Ściska brat brata i tak mówić pocznie”?! (208. — „Dva najvernija prijatelja jezdila su u večernji sumrak kroz miročke šume: M. Kraljević, silne ruke, i verni Miloš, slavan zbog pesničkih prsiju. Igraju konji, strče oštra koplja, grli brat brata i ovako počinje govoriti”). Naš tekst glasi ovako: “Pojezdiše do dva pobratima, Preko krasna Miroča planine; Ta jedno je Kraljeviću Marko, A drugo je vojvoda Milošu; Naporedo jezde dobre konje, Naporedo nose koplja bojna, Jedan drugom belo lice ljubi, Od milošte do dva pobratima; Pake Marko na Šarcu zadrema, Pak besedi pobratimu svome”...
To je prvih deset stihova; prođimo ih redom! Ovde nema, kao što se vidi, nikakve sličnosti između originala i prevoda: ni jedan stih se ne podudara mišlju s prevedenim; ispuštene su jedne misli, a umetnute druge. Evo ih: nigde se ne kaže da su putovali u sumrak, da je Marko „silne ruke” da je Miloš slavan „pesničkim prsima”, da se oni grle. Nedostaje baš ono što je najlepše u narativno-deskriptivnom pogledu: „Naporedo jezde dobre konje, Naporedo nose koplja bojna”. Kako su prema tome šturi stihovi jednog slabog pesnika: „Igraju konji, strče oštra koplja”! Pa gde je ono tako emocionalno: „Od milošte do dva pobratima”? Pa gde je ona pojedinost: „Pake Marko na Šarcu zadrema”? — Malo dalje pokazuje prevodilac i svoje oskudno geografsko znanje *), a usto na sličan način uprošćava tekst: „Porecką, ziemią przez Timok jechali I wnet w Beregu zamierzchli parowy” (210; „jahali su porečkom zemljom, preko Timoka, i uskoro obojica omrknuše u Beregu”). U originalu imamo ovako: „Otidoše Porečkoj krajini, I Timok su vodu prebrodili, Na Bregovu selu velikome, Pa odoše krajini Vidinskoj” (113—6). Pored ostalog, nije dobro ni transkribovano: „Bereg”, itd.
Jednakim metodom kao i p. Marko i wiła prevedena je i p. Marko i Luty Bogdan (Vuk, II, 38). Stihovi su po volji ispuštani, drugi su umetani, menjane su epizodične pojedinosti, često je davan samo sadržaj pojedinih mesta; ja mislim da se to ne može uzeti kao „licentia poetica”. U originalu ima 118 st., u prevodu 76 rimovanih 11-eraca, kod kojih često misao prelazi iz jednog stiha u drugi (a jedna od najvažnijih osobina deseterca jeste odmor na kraju stiha!). Evo primera za promenjenu pojedinost: poznato je ono mesto gde Marko, bojeći se Ljutice, pita svoje pobratime na koga će: na samog Ljuticu ili na dvanaest vojvoda; a oni voleše „na sama Bogdana”. Marko je sav srećan što se tako „kurtalisao” onoga od koga je hteo pobeći: „Trže Marko tešku topuzinu, Pak poćera dvanaest vojvoda; Dok s’ okrenu nekolika puta, Svih dvanaest od konja rastavi, I bijele saveza im ruke” (67—71). U Bjelovskog: „I wrącz kolejno z każdym się potyka, Wysadza z siodła i krępuje w łyka” (207; „i po redu se bori sa svakim, zbacuje sa sedla i veže”). Tu ima rima, ali zbog toga se ne može dopustiti tolika sloboda. — Pa kad se Ljutica Bogdan prestrašio namrgođena Marka, on predloži zamenu zarobljenih: „To je Marko jedva dočekao, Pusti njemu dvanaest vojvoda, Bogdan pusti Relju i Miloša, Skide Marko mješinu sa Šarca” (99—102). Bjelovski izbacuje taj „balast” i lakonski kaže: „Puścił,— z Szaracza czaprak zdjął soboli”... (208; „pustio je; sa Šarca skide samurov pokrivač”). — Kao što se vidi, prevodilac i ovde daje samo sadržaj; njegova sloboda je i suviše velika.
Treća junačka pesma, Śmierć Smail-beja Begzadytia, prevod je pesme o smrti Smail-bega Begzadića, koju je Vuk štampao u belešci predgovora IV knj. P izd., g. 1833, str. XXIX (u drž. izd., Beograd, 1896, IV, XXV), i to ovoga radi: Vuk priča kako mu je stric Toma, 1803, posle jednog rada u polju, kazivao pesmu o nekoliko dana ranije poginulom Smail-begu. Napisao ju je po sećanju još 1814 g. i sada je štampa „samo radi istorije narodni naši pesama, a ne radi kake njene lepote ili druge važnosti” (XXV). Vuk nije ni slutio da će baš ta pesma — i nijedna druga iz te knjige, recimo ona o Karađorđu, o boju na Mišaru, o ustanku na dahije, o Ivanu Kneževiću, ili o Čengiću — biti prevedena na poljski jezik, s verom u njenu vrednost, ali nikako ne iz nekih naučnih razloga! Prevedena je ovako: original ima 66 stihova, prevod 50, i to u slikovanim desetercima, s dosta pažljivim odmorima iza četvrtog sloga, ali ne i na kraju stiha. Imena nisu tačna: Šain-Avdi-aga = „Szain-Aga”; Novljanin Bego = „Nowilanin bej”. Na ovom mestu prevodilac je loše razumeo: Begzadić kaže da će napisati knjigu pobratimu, „pobratimu Tuzli kapetanu” (= kapetanu grada Tuzle, Tuzli) = „List [poślę] do Tuzli-kapitana brata”, tj. prevodilac misli da se kapetan zove Tuzla. I u ovoj pesmi skraćuje i ispušta stihove: „Evo na te vojske sa tri strane: Jedna, bego, na te vojska ide, Od onoga grada Biograda, Druga vojska od Šapca bijela, Treća vojska od grada Zvornika” (9—13). Bjelovski: „Trzy ci wojska niosą śmierć lub łyka: Z Białogrodu, Szapca i Zwornika” (209; „tri ti vojske nose smrt ili okove: iz Beograda, Šapca i Zvornika”), što nije dobro. — Pesmu će ovako završiti: „Nad mogiłą pyłu, wschodem słońca, Wierna luba ranną ciszę traca; Codzień kroki wiodąc tam tułacze Drżi jaskułka, jak kukułka płacze” (210; „nad mogilom praha, o izlasku sunca, verna dragana narušava tišinu; svaki dan ide tamo izgnaničkim korakom, dršće [kao] lastavica, plače kao kukavica”). Stihovi koji odgovaraju prevodu manje su umetnički, i na tome mestu su obična formula za opis žalosti unesrećene žene, ali u svome jednostavnom ruhu ostavljaju sasvim neposredan utisak: „Osta vjerna ljuba kukajući, kukajući, kano kukavica, A prevrćuć’, kano lastavica” [„prevrtati” nije jednako „drżeć” — drhtati; „płakać” — nije jednako “kukati”].
Posle tih primera, u kojima smo ogledali kako je Bjelovski prevodio junačke pesme, pogledaćemo njegove prevode ženskih pesama. Evo primera da se Bjelovski ne ravna s pesničkim izražajem narodne pesme, da ima mesta koja nije razumeo, da improvizuje, a ne prevodi itd. Ovo je, na pr., jedna takva improvizacija: „Serce ją boli: kochanego syna, Jedyne dziecię, oddalać od siebie. A więc w zielonym ogrodzie go grzebie” (Hal., II, 213; Vuk, I, 368; „srce je boli da ljubljenog sina, jedino dete, udaljava od sebe, pa ga zato sahranjuje u zelenom vrtu”). U originalu je ovako: „Žao majci Kondi zakopati, Zakopati daleko od dvora, Već ga nosi u zelenu baštu, Te ga kopa pod žutu naranču”. Ali recimo da je to samo malo slobodniji prevod, da nije tako daleko provedena improvizacija! Ali ovde ne samo što ima improvizacije nego se naša narodna pesma ne može ni prepoznati: „Ciemna nocy, promiennego lata, Chmura ciebie, mnie boleść przygniata. Bolem żyję, ból mi pierś przeporze, Niemam matki, komuż się otworzę? Któż mię z łzawą wysłucha powieką? Jedna tylko — lecz i ta daleko! Nim dojadę, pół nocy upływa, Nim obudzę, ranny kur zaśpiewa, Nim usiędzę zorza świt ozłaca, Wracam do dom, w serce boleść wraca”. („Tamna noći, sunčanog leta, tebe oblak, mene bol pritiskuje. Živim u bolu, bol mi prsa para; nemam matere, kome da se izjadam? Ko će me saslušati suznim okom? Jedna je samo, i ta je daleko! Dok se dovezem, pola noći prođe; dok je probudim, zapeva rani petao, dok sednem, zora pozlaćuje osvit. Vraćam se kući, u srce bol se vraća”). Pesma ima naslov Daleka (Hal., II, 213), u Vuka: Jedno drago i to na daleko (I, 318). Kao što se vidi, pisac ili nije razumeo, ili svesno nije hteo, — što će pre biti, — da reprodukuje sam motiv o dragom koji dolazi dragani, ali su njegova dolaženja prekratka. Sve je tako izmenjeno, degradirano, izopačeno: i misao, i sadržaj, i osećanje, i način izražavanja (zar bi narodni pevač mogao reći o noći da je „pritiskuje oblak” i dr.?); — sve je to tako da se teško može prepoznati naša narodna pesma, koja glasi: „Tavna noći, puna ti si mraka! Srce moje još punije jada. Jad jadujem, nikom ne kazujem’. Majke nemam, da joj jade kažem, Ni sestrice da joj se potužim; Jedno drago, i to na daleko: Dokle dođe, pola noći prođe, Dok probudi, p’jevci zapjevaju, Dok poljubi, saba zora bude: ,Saba zora, ajde, dragi, doma’”.
Ovde je dan samo sadržaj: „Pomiędzy kwiaty i wonne zioła Haftuje Zena — matka ją woła. Nie pójdę matko! wielce mam szkody: Dziś mi tu zuchwalec młody...” (Przekleństwo Zeny, Hal., II, 217. — „Između cvetova i mirisnog bilja veze Zena, a mati je zove. Neću, majko, doći! Imam veliku štetu: ,Danas mi je tu mladi drznik...’“). U Vuka imamo ništa manje ni više nego 11 stihova, te je Bjelovski ispustio baš ono što je u pesmi najtoplije, najsočnije: „Vezir Zejna po bostanu vezla, Po bostanu i po đulistanu, Majka Zejnu na večeru zvala: ,Odi, Zejno, večer’ večerati, Večerati šećerli baklavu’. Zejna majci tijo odgovara: ,Večerajte, mene ne čekajte, Nije meni do vaše večere, Već je meni do moje nevolje: Danas mi je dragi dolazio, I veliki zulum počinio” (I, 533). Mislim da je izvan svake sumnje da tu ne može biti govora o nekom vernom prenošenju duha narodne pesme, i da to uopće ima vrlo malo veze s njome. No idemo dalje. Vuk: „A ja ću joj udu creću dati, Udu creću, sve sitne devere, Zlu svekrvu, a svekra gorega; Setiće se, kom’ se protivila” (I, 416, 15—8). Bjelovski: „Ja złą dolę, swaty dam jej liche, Żmiję świekrę i świekra złośnika; Niech mi słońca obelgą nie tyka” (Skarga, Czas. Nauk., 93); u prevodu: „Ja ću joj dati zlu sudbinu, jadne svatove, zmiju svekrvu i goropadnog svekra; neka sunce kletvom ne dira”. — Ili ovo: devojka govori kako više voli s dragim „po gori hoditi, glog zobati, s lista vodu piti”, spavati na kamenu, „neg’ s nedragim po dvoru šetati, šećer jesti, u svili spavati”. Bjelovski je to drukčije shvatio: „A z nielubym pójdę w dwór z zgrzyzotą Zgorzkną cukry i jedwabie zgniotą” (Proźba, Cz. Nauk., 93 — Vuk, I, 310; „a s nedragim ću poći u dvor tužna, šećer će mi postati gorak i svila će istrunuti”). Ni traga, dakle, onoj poentiranoj antitezi, tako lepo datoj u narodnoj pesmi. Isto je tako lišen poente — a to baš i jeste bitno u njoj — prepev pesme Rđavo naplaćena služba (I, 595), u Bjelovskog Służba (Cz. Nauk, 96). „Bratac seji kroz san odgovara”: da je služio u Beogradu tri leta: služio je najpre za oružje, pa za konja, a onda za devojku; a kad stadoše deliti oružje, konje i devojke, njemu dadoše “staro zarđalo”, “staro izjahano”, “staro obljubljeno”. Razumljiva je onda njegova osvetljivost i srdžba na Beograd kad vidi da gori: „Neka gori, ognjem izgoreo”! Kod Bjelovskog imamo najpre jednu teško razumljivu, skoro apsurdnu stvar: „Trzy ja lata w Belgradzie służyłem Długie lata, długie trzy miesiące” (= „Tri sam godine služio u Beogradu, duge godine, duga tri meseca”), a to je tako rečeno zbog rime, jer je u sledećem stihu „słońce”, a u pređašnjem „miesiące” (čit. mjeśo nce). Međutim, najbitniji momenat je izostao, jer on kaže: „A gdy lata w ciągłych trudach ślizły, Wziąłem szablę co ją rdze rozgryzły” (96; „a kad su minule godine u stalnim naporima uzeo sam sablju što ju je rđa izgrizla”...). On je, dakle, sam uzeo od rđe izgrizenu sablju (umesto oružja!), a nije mu takva silom i prevarom data u deobi; itd.!
U vezi s gore navedenim apsurdnim mestom, evo još jednoga: u inače relativno dobro prevedenoj pesmi Damian (Cz. Nauk., Vuk, 1, 559) centralno mesto je ovo: „Puče puška iz gore zelene, Te udari u kolu Damjana”; to još ne znači da je on već mrtav, ako je pogođen. Kao što je već gore rečeno, „licentia poetica” Bjelovskog je velika: „Pada Damian nieżywy śród koła” („pada Damjan neživ — mrtav posred kola”); a posle toga u prevodu odgovara na ljubino kukanje!
U p. Anđa kapidžija (Vuk, I, 468) dolaze ovi „futuristički” stihovi: (Anđa): „Suncem glavu povezala, Mesecom se opasala, A zvezdama se nakitila”. U Bjelovskog Strażnica grodu (Cz. Nauk., 94) imamo ovako: „Kształt jej ściska półksiężyca, Lica, rozogniło słońce, A skroń więczą gwiazd tysiące” („Telo joj opasuje mesečev srp, lice joj zapalilo sunce, a čelo ovenčavaju hiljade zvezda”) 3).
Bjelovski je i u prevodu p. Tri Grkinje i tri Grčeta (I, 383) potvrdio da nema osećanja za ono što je najistaknutije u pesmi, što čini njenu vrednost. Akcent te pesme, po mom mišljenju, jeste u ovom: pesma za Grkinje kaže ovako: prva „nosi... đerđef, oće da veze”, druga „nosi... biser, oće da niže”, treća „... oće da beli” platno. A sad „idu tri momčeta, sva tri Grčeta”: jedno „ide da svira”, drugo „ide da igra”, „treće ide, da obljubi sve tri Grkinje”. Prevodilac bi morao intuitivno osetiti (kao što je — mutatis mutandis — Gete, imajući pred sobom naš tekst Hasanaginice, osetio njegov ritam, položaj reči itd., iako nije znao naš jezik) emocionalnu razliku u tom potencijalnom i uslovnom „oće” i ovom afirmativnom, sigurnom, pouzdanom „ide”. U poljskom prevodu nema te tonske boje (on je, štaviše, netačno dat): „Trzecia po zielonej łące, Płótno rozścieła... A trzeci całuje w oczy Greczynki ładne” (Trzy Greczyni, Cz. Nauk., 94; „treća razastire platno po zelenoj livadi ... A tpeći ljubi u oči lepe Grkinje”).
Mogao bih navesti još nekoliko slučajeva iz svake od dvadesetak pesama, ali smatram da i navedeni primeri dovoljno pokazuju ono što sam već isticao. Zaključak je nesumnjiv: Bjelovski nije znao dovoljno naš jezik; on uopće nema prevodilačke veštine i savesnosti, nego najslobodnije parafrazira, prepeva, bez snage originala, naprosto upropašćavajući najefektnija mesta. Dr. Vidra u svom konačnom sudu kaže da prevodi Bjelovskog stoje u pogledu vernosti i izraženog karaktera naredne pesme iznad prevoda Brođinjskog. Za nas to, međutim, ne može biti kriterij: ni Brođinjski ni Bjelovski nisu u svojim prevodima dali narodnu pesmu sa svim njenim bogatstvom; ono što su oni dali, kao i kasnije Zaljeski, jeste prepev, popoljačavanje, ali ne prevod. Nemajući pesničkog talenta, bez intuicije i dovoljnog znanja našeg jezika, Bjelovski nije osetio nerv narodne poezije. Usto, njegovo je prevođenje, iako možda izvornije nego Brođinjskoga, ipak ostalo prigodno, nesistematsko: Bjelovski nije pokazao smisao za odabiranje onog što je bolje, ako već ne najbolje.
***
1) Podaci su iz članka Tad. Kupčinjskog (Kupczyński) o Avg. Bjelovskom u Sto lat myśli polskiej, Wa., 1913,. VIII, 481—6.
2) Korespondencya J. B. Zaleskiego, Lwów, 1900, I, 172. Navod Zaljeskog nije tačan; gđica Mongolfje nije prevodila narodne pesme, nego je samo pisala jedan poduži članak o pesmama (v. dalje); Zaljeski ju je zamenio s Vojarovom.
*) „Porecz” kaže da je „otok na Dunavu koji pripada Srbiji”.
3) Dr. Vidra navodi kao original tog prevoda p. I, 571: Devojka nad gradskim vratima, što nije tačno.
Odmah posle prvog prevoda Hasanaginice na poljski jezik, štampan je u čas. Pamiętnik Warszawski, XVII, 1820, 113-4, pod šifrom L. S., prevod „pieśni Serbskiej” Miłość odmienna; u Vuka, I, 457. Po Vidrinu mišljenju, prevodilac je Kristin Lah Širma (Szyrma); prevod je primitivan, verovatno iz originala (o. c., 668). Širma je bio propagator poljskih nacionalnih i slovenskih ideja, a sudelovao je i pri izdavanju narodnih pesama iz Galicije i Ukrajine 1). Njegov prevod je slikovan; sam motiv nije dobro uhvaćen: devojka se nije pokajala „gdy się zakochała” („kad se zaljubila”), nego se pokajala uverivši se da bi bila lepša kad bi nosila cveće, bila veselija kad bi pila vino itd. Sve je vrlo primitivno i pesma zaslužuje da se pomene samo zato što pripada prvim prevodima. Ogleda radi, evo nekoliko stihova: „Klęła się dziewczyna Że nie piia wina; I że się nie stroi O kwiaty nie stoi”; itd. („devojka se klela da ne pije vina, da se neće kititi i da se neće brinuti o cveće”). Original tako ne govori.
Što je s informativnim ciljem pisano u prvo vreme kod Poljaka o našim narodnim pesmama, nije teško nabrojiti. Stvari su većinom prevođene s drugih jezika, za obaveštenje, ali su slabe i površne, bez dovoljnog poznavanja predmeta.
1) Pamiętnik Naukowy, Oddział literatury, 1819, 224, donosi redakcijine napomene uz prevod Hasanaginice od Brođinjskoga.
U istom časopisu izašao je članak Valentina Skorohoda Majevskog (pod šifrom: W. S. M.) pod naslovom: Do redaktora oddziału literatury Pam. Naukowego, 1819, 251. smo se s Majevskim sreli već u uvodu ove radnje: on je bio filolog i diplomatičar; rad mu je bio upućen na orijentalistiku, piše gramatiku turskog jezika, traži veze Slovena s indijskim narodima, bavi se sanskritom. On pozdravlja prevod Brođinjskog pa kaže: „Ovaj veliki ljubitelj prosvete misli, kako nam se čini, kao i mi, da je već vreme da se zauzmemo sabiranjem spomenika jezika i književnosti Slovena”. Dalje kaže da se već duže vremena bavi skupljanjem (kao istoričar, ne kao pesnik) spomenika i pesama, koje namerava objaviti da bi pokazao razlike između pojedinih slovenskih dijalekata i njihove majke „Samskrita”. Šalje tekst Hasanaginice, čiji je prevod već štampan, prepisan sada poljski, a to ima da posluži tome da se pokažu razlike između poljskog i srpskog jezika. Ovaj tekst Hasanaginice Majevski ne daje prema Vukovu popravljenu tekstu u I izdanju od 1814 g., nego prema Fortisu. Naravno da je ovaj tekst pun pogrešaka, ne računajući ovamo i Fortisove. Ilustracije radi, evo nekoliko stihova: „Beźe muczy: ne gowori niśta; Wecz se maścia u dziere swiione, I wadi nioy, knigu oprosieńia, Da uczim ie, pod puno wienczanie, Da gre z nime, mayci u zatrage” (254). Jamačno da se tim tekstom niko nije mogao pomoći 2).
U to baš vreme bio je u Varšavi na prolazu Vuk, i on piše Kopitaru da se upoznao s Majevskim, poljskim spisateljem, „koji dokazuje Slavene Indijanstvovavše”. Tom prilikom dao je Majevskom Rječnik 3). U istoj svesci Pamiętnika Naukowog nalazi se Wiadomość o dziełach P. Wuka Stefanowicza Serblanina (385) s navodom četiri pesme na našem jeziku: Ryba i dziewoyka, Sztaby koia naywoliła, Dziewoyka sama sebe opisuie i Tudzia mayka zła swekerwa. Pored toga, tu se nalaze i nekolika tumačenja naših reči, koja nisu bespogrešna („budalo” = „badanie” — ispitivanje! wideo = widzę — vidim, itd.). U članku su ova obaveštenja: da je „gospodin Vuk, sin Stefana” bio „štabni oficir kod načelnika” ustanka Crnog Đorđa (?). Kad se ratna sreća okrenula i kad je udaljen načelnik, Vuk, izgubivši imetak, a štaviše od topovskog metka i nogu, prešao je preko Dunava i tamo našao sklonište (?); posvetivši se nauci, izdao je „Gramatiku srbljanskog jezika”, zatim „Srpsku pjesmaricu” (1815); g. 1818 izdao je Rječnik. Za vreme Vukova boravka u Varšavi, imao je prilike da se s njime upozna, a „uzajamno darovanje naših radnja i napomena u toj grani slovenstva zbližilo nas je međusobno i utvrdilo među nama srdačnije odnose”. On je Vuku čitao neka mesta na sanskritu pa su naišli na neke izraze slične u srpskom. Time je bio potaknut da se upozna sa srpskim dijalektom, pri čemu mu je pomagao Vuk. Ovaj mu je prikazao stanje srpske literature: ona se sastoji iz religioznih knjiga, rukopisa i pesama, koje ovako deli i karakteriše: „dumy żałośne, lub wesołe pieśni i opiewania czynów starożytnych rycerzy, przez podanie u ludu zachowane” („pesme žalosne, ili vesele pesmice i opevanja doživljaja starih vitezova, sačuvane narodnom tradicijom”). Vuk je tih pesama sabrao, kako mu reče, 11—15 svezaka; Vuk sada ide u Petrograd, gde treba da izda zbornik svojih pesama, pa ga je uputio na nekog svog prijatelja u Varšavi da ga podučava u srpskom jeziku 4). Bilo mu je dovoljno dvadeset sati da nauči čitati i pisati. Objavljuje nekoliko pesama za upoređenje razgranatih slovenskih dijalekata. — Članak je nepotpisan, ali nije teško pogoditi da je od Majevskog, koji se poziva na raniji članak. Iz jednog pisma Brođinjskog 5) saznajemo da mu je Majevski koristio pri prevođenju s našeg jezika na poljski. Ali kako smo videli, to je bilo od slabe koristi, jer je njihovo zajedničko znanje bilo manje nego što je to bilo potrebno za tako težak posao; a zatim, Brođinjski uzima za pomagače i Getea, Herdera, Grima i Talfiju, pa zato ne treba suviše pažnje pridavati toj izjavi.
List redaktoru Pamiętnika Naukowog od Majevskog i transkribovani tekst Hasanaginice pojavili su se u četvrtoj svesci časopisa, tj. u aprilu, a Majevski se upoznao s Vukom još 18 februara. Perić misli (o. c., 14) da je to stoga što je članak bio napisan ranije, ali je kasnije štampan, te zbog toga nema nikakve vesti o Vuku. Vidra, pak, misli da je baš boravak Vukov pobudio Majevskog da se zainteresuje našom narodnom pesmom, ali još tada nije imao Vukove zbirke u ruci (o. c., 593).
2) Pamiętnik Warszawski, 1820, XVI, 427 i XVII, 49 donosi odlomke prevedene iz Fortisova dela. Neki autori (Penherski, Vidra) drže da ih je preveo Brođinjski, a drugi (Perić) uzimaju kao prevodioca Majevskog. Da bi se pravilno rešilo to pitanje, trebalo bi ispitati s kojeg je to jezika prevedeno (ja to u Varšavi nisam mogao učiniti zbog nedostatka potrebnih knjiga), pa bi se lakše došlo do rezultata. — To isto preštampale su Rozmaitości Lwowskie, 1823, br. 11 i 12.
3) U časopisu Dziennik Wileński, odeljak Historja i literatura, 1830, X, 190—217 štampan je članak: „O Morlakach z Pamiętników Xiędza Fortysa. Tłum. z ros. Alex. Artychiewicz”. Tu su odeljci o poreklu i imenu morlačkom, o običajima, hajducima itd. Prevedeno je, kako i u naslovu stoji, s ruskog; odakle, to nisam mogao saznati.
4) U istom časopisu, sv. IX, 38—50, imamo prikaz na Talfijinu knjigu Volkslieder der Serben: „Pieśni ludu serbskiego, przełożone wierszem, przez Talvj — Haga, 1825 i 1826 w 8-ce. (Bibliotèque Universelle, 1829, Janvier)”. Bez mnogo invencije može se odmah opaziti (i kad ne bi bilo naznake vrela) da je prikaz preveden (od nekoga J. K.) s francuskog, i to već po transkripciji: „Kralżewicz”, „Krolżewiez”! ili „Passarowiecki” (požarevački) itd.! U članku, pored ostalog, čitamo i ove reči recenzentove (ne prevodiočeve): „Pri našim mršavim vestima o sadašnjem stanju Srbije i njenih stanovnika, zbirka poezije može biti s te strane najboljim izvorom”. U čas. „Bibliotèque Universelle, des Sciences, belleslettres et Art” itd. Littérature, Genève-Paris, 1829, tom I, 65—80 našao sam original toga prikaza.
5) U časopisu Wizerunki i Roztrząsania Naukowe, cz. XII, Wilno, 1835, 5—42, nalazi se članak: “Poezya ludu sławiańskiego. Podania o Lazarze. — Przygody Marka. A. de Mongolfier — Revue Encyclopédique”. U članku, prevedenom s francuskog, govori se o našoj zemlji kao vrlo nekulturnoj (ona je bez industrije, rudarstva itd.); poezija raste kao divljaka u celom svom bogatstvu. Oseća se nedostatak Homera, koji bi mogao sliti u jedno telo poezije svih slovenskih plemena, i tada bi oni bili ujedinjeni, kao što je Homer ujedinio Grke. Zatim se govori o Lazaru i Marku.
6) M. Potčašinjski (Podczaszyński) piše u Dzien. Warszawskom, 1826, 232—40: Rzut oka na plemiona słowiańskie w państwie otomańskiem. (Pogled na slovenska plemena u otomanskoj državi).
Time bi bili iscrpeni svi (meni pristupačni, a skoro i uopće) teorijsko-informativni članci, koji su pisani o nama pre nego što su došle Mickjevičeve lekcije.
***
1) Širma je prvi čovek koji je preveo našu narodnu pesmu na engleski jezik. God. 1821 napisao je jedan članak o srpskim narodnim pesmama, a 1823 u Letters on Poland, Comprising observations of Slavonian nations and tribes (Edinburg, 8˚, 382) štampa prevod p. Prirodna sloboda (The nightingale); v. o tom D. Subotić, Srp. nar. pesme u engleskoj književnosti u Godišnjici N. Čupića, XXXVII, 32 i d.
2) Po Burjanu, tekst je uzet iz nem. prevoda Fortisova dela: Fr. A. Cl. Werthes: Sitten der Morlacken (Bern, 1775) ili iz Reise in Dalmazien (Bern, 1776).
3) Vukova prepiska, državno izdanje, knj. I, 1907, 168.
4) Burjan misli da je to bio poručnik Marko Marković (o. c., 69); Vukova prepiska, III, 482 i 486.
5) Pisma, VII, 245.
Konstantin Gašinjski (Konstanty Gaszyński, 1808—1866) bio je pesnik manjeg talenta, jedan od epigona Krašinjskog. God. 1830 pokrenuo je s jednim prijateljem časopis Pamiętnik dla Płci Pięknej (Letopis za lepi spol). U to vreme pokušava da peva pesme „na narodnu”. Veći deo života proveo je kao novinar-emigrant u Francuskoj. Za nas je od interesa zato što je preveo nekoliko naših narodnih pesama, a i nekoliko Merimeovih mistifikacija.
Pesme koje je preveo ove su: 1) Po nad strumykiem stała dziewica (Vuk, I, 396); 2) O moje dziewczę! różyczko miła (I, 594) 1); 3) Nie nuć słowiku, jeszcze nie pora (I, 566); 4) Gdzież mój kochanek, o miły Boże (I, 360). Sve četiri pesme, zajedno s još jednom mistifikacijom iz Merimea, štampao je pod naslovom „Pieśni Serbskie” u pomenutom Pamiętniku, 1830, III, 13—16. Peta prevedena narodna pesma jeste Wesele Hajkony, „Ballada Serbska”, štampana u časopisu Melitele, u Varšavi, 1830, 195—200 (Vuk, III, 83). V. Vidra, koji je pisao o Gašinjskom (o. c., 676-8), kaže da prevodilac greši protiv vernosti originala, ne brine se o tipičnim osobinama srpske narodne pesme, često menja tekst; izgleda mu da je više upotrebljavao Talfijin prevod no original.
Gašinjski je u improvizaciji pošao još skoro i dalje nego Brođinjski. Evo primera: devojka govori da bi se prala pelenom kad bi znala da će je starac ljubiti: „Kad star ljubi, neka mu je gorko” (I, 396) = „Aby starcowi sztuką zwodniczą, Każdy całunek zatruć goryczą!” (14; „da bi starcu zavodničkom veštinom svaki poljubac otrovala gorčinom”). Isto tako prevodi i za mlada: „Każdy całunek oblać słodyczą!” (14. „svaki poljubac da oblije slatkoćom”). — Ovo je još slabije: junak pita devojku, koju naziva rumenom ružicom, „ni trganom, ni omirisanom, ni ljubljenom, ni omilovanom”: „Da li mi te, dušo, poljubiti?” (I, 594) = „Której niczyje nie tknęły rączki, Coś nie zaznała w chwilach pustoty Ani całunku, ani pieszczoty, O moja duszo! jakaż pokusa Bierze mnie dzisiaj skraść ci całusa” („Koju ničije ruke nisu dotakle, koja nije osetila u časovima samoće ni poljupca, ni milovanja; o moja dušo, kakvo imam danas iskušenje da ti ukradem poljubac”). Tu se, dakako, zatire trag i našem tekstu i eventualnom Talfijinu (II, 49). Jer Gašinjski uzme jednu pojedinost pa je razvodnjuje i nepotrebno ukrašuje: u p. I, 566 devojka uzabire struk bosiljka da njime probudi dragog, udarivši ga po obrazu. Kod Gašinjskog imamo ružice od kojih će devojka isplesti venac i staviti dragom na glavu (v. str. 15). To, dakako, nema više veze s našom narodnom poezijom.
Pesma Wesele Hajkony (Vuk, III, 83) prevedena je u 120 deseteraca, raspoređenih u 20 strofa po 6 stihova; u Vuka imamo 126 stihova. Original se nalazi u Vukovu izdanju od 1814 (108): O udatbi Hajkune Sestre Bega L'ubovića, gde nema st. 21-2: „Kad govori, kanda golub guče, Kad se smije, kanda sunce grije”, a u lajpciškom izdanju ta pesma nije štampana. Međutim, ti su stihovi prevedeni kod Talfije, svakako pod direktivom Vukovom: „Wenn sie sprach, so war’s, als girrt’ ein Taüblein, Wenn sie lacht’, als ob die Sonne schiene” (I, 165). Gašinjski prevodi te stihove ovako: „Gołąb tak grucha gdy się ozwała, słońce tak błyszczy gdy się zaśmiała” („kao golub guče kad progovara, kao sunce sija kad se nasmeje”). — Zavisnost o Talfiji pokazuje se i ovde: narodni pevač kaže za Zuku da nema ništa „osim sablje i debela đoga, s kojima se rani po krajini, kao soko s kril’ma po oblaku” (40-2). Talfi: „Also nährt er sich im nahen Gränzland, Wie in Lüften der beschwingte Falke” (I, 166); Gašinjski: „Lecz nad granicą umiał żyć przecie Jak rączy sokół w powietrznym świecie!” (196; „ali na granici je umeo živeti kao brzi soko u zraku!”). — „Zuko od Udbinje” naziva se kod njega „Sonko Dudbini”!
Dalje navođenje bilo bi besciljno i bez interesa, jer su prevodi Gašinjskog bez veće vrednosti i važnosti.
* * *
U ovu radnju ne ulazi ispitivanje prevoda Merimeovih mistifikacija na poljski jezik, jer je ona ograničena na prevode narodnih pesama. Ali ću ipak uzgredno, zbog toga što je to jedan deo interesovanja za naše narodne pesme (samo iz krivog izvora), saopćiti rezultate dosadašnjih istraživanja u tom pravcu (tuđih i svojih), jer je to stvar koja je kod nas dosta slabo poznata.
U prvo doba cvetanja francuskog romantizma i borbe romantičara i pseudoklasičara bila je vrlo tražena i cenjena tzv. „lokalna boja”, tj. težilo se da se dâ nešto originalno, novo, poteklo iz nekih nepoznatih, egzotičnih krajeva. Klasičarima su zamerali da njihovi Grci i Rimljani nisu nikakvi Grci i Rimljani, jer im nedostaje lokalni kolorit; pune su, pak, lokalne boje škotske balade, španske romanse i sl. Prosper Merime kaže o tom ovako: „Umirao sam od čežnje da in loco studiram te lokalne boje gde ih još ima”. Nekoliko mladih književnika, na čelu s Merimeom, odlučilo je da napiše knjigu o nekom nepoznatom kraju, a posle da na licu mesta provere koliko je tačno pogođena slika; za putni trošak će poslužiti novac dobijen za honorar. Merime, koji je već imao iskustva i uspeha s mistifikacijom Théâtre de Clara Gazul (1825), poduhvatio se tog posla i prema Fortisovu Viaggio in Dalmazia, Nodjeovu Jean Sbogar (također mistifikacija), Voyage en Bosnie dans les années 1807 et 1808, par M. Amédée Chaumette-Des-Fosses... (Paris, 1812) i dr. (v. o tom delo V. Jovanovića, „La Guzla” de Prosper Mérimée. Etude d’historie romantique, Paris, 1911, 218 i d,), — napisao je knjigu „La Guzla, ou choix de poésies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, la Croatie et l’Herzegowine”. Paris-Strassbourg, 1827 2). Gete, dobro upoznat s našom narodnom poezijom preko Grima i Talfije, posumnjao je odmah u čitavu stvar, ali Puškin i Mickjevič nisu ni slutili o kakvoj mistifikaciji (v. o tom dalje).
Prevodioci Merimeovih mistifikacija kod Poljaka jesu:
1) Adam Mickjevič preveo je tobože „sa srpskog” Le Morlaque à Venise = Morlach w Wenecyi, oko god. 1828, i ta je pesma već štampana u Poezye Adama Mickiewicza, I, 282 (Petersburg, 1829) i u V sv. Poezye (Poznanj, 1829). Prvi je o tome pisao prof. J. Tretjak u listu Gazeta Lwowska, 1888, 127 br. U celini uzeto, prevod je dobar, iako mestimi