|
          |
Пројекат Растко : Пољска : Уметност  Петар БуњакПреглед пољско-српских књижевних веза
|
|
Интернет издање Продуцент
и покровитељ 1. август 2001. Уредник и
продуцент: Ликовно обликовање:
Коректура
и техничко приређивање: Вебмастер:
|
Штампано издање Издавач: Београд, 1999 Славистичка библиотека; књига 4 Белешке уз текст. - Библиографија уз свако поглавље и стр. 133-171. - Регистри. (Београд : Чигоја штампа). - 184 стр. ; 21 цм . Тираж 500. ISBN 86-7391-009-9 |
Преводи из пољске књижевности објављени на српском језику од 1826. до 1941.
Преглед пољско-српских књижевних веза (до II светског рата) настао је из жеље да се на једно место сакупи и сажето изложи што више релевантних података о пољско-српским додирима у области књижевности и књижевног живота, те да се они сместе у шири контекст културне и политичке историје као фактора који их условљава. Тачка гледишта је при томе српски терен, па је отуд највише речи о нашим људима који су на овај или онај начин били везани за Пољску и Пољаке, али и о Пољацима који су боравили у српским земљама или долазили у непосредан додир са Србима и њиховом културом. Што се тиче термина "везе" из наслова књиге, његова је употреба нешто шира од уобичајене - распростире се наиме и на односе у ширем смислу, тј. комуникацију уопште, као и на контактне, генетске и типолошке везе у ужем смислу.
Књигу чине два дела, од којих је један својеврстан дајџест научних сазнања из шире области пољско-српских односа, а други - библиографски свод српског преводилаштва из пољске књижевности. Први је намењен широкој публици, тј. свима који пожеле да стекну основну слику о томе шта су у прошлости Срби знали о Пољацима, шта су ценили у њиховој култури и књижевности и шта су од тога прихватали као трајно духовно добро. Одлучујући се на публиковање другог, библиографског дела, аутор је, међутим, имао у виду славистичку јавност, а нарочито студенте полонистике, којима током школовања ова врста информација никако неће бити сувишна, утолико пре што ће им, сасвим извесно, пасти у део да истраже све оно што нису стигли, могли или умели да учине њихови претходници.
Текст који је сада пред читаоцем имао је донекле необичну судбину. Први одељак, Хронологија, писан је најпре као сажета енциклопедијска одредница о пољско-српским односима са становишта културе и књижевности, а затим је са истом наменом више но двоструко проширен обимом и материјалом. Рукопис је напослетку проширен још једном, за потребе овога издања. Приступајући приређивању књиге, аутор се одлучио да уз хронолошки преглед дода и Поменик - прегршт азбучним редом распоређених кратких текстова о личностима које су биле најистакнутији градитељи пољско-српских мостова у прошлости, а које су рођене и стасале до уласка Краљевине Југославије у II светски рат. Ови се текстови сажето баве самим тим личностима и њиховим посебним доприносом пољско-српским везама, допуњавајући и у понечему прецизирајући чињенички скелет презентован у Хронологији.
Подаци од којих су саздани текстови Хронологије и Поменика потичу из бројних и разноврсних извора. Да се текст не би оптерећивао његовом карактеру непримереним цитатним апаратом, после сваког поглавља (односно, одреднице) даје се попис литературе, и то углавном према редоследу излагања; то, дакле, није (само) упутна библиографија, већ првенствено списак коришћених извора.
Најзад, оба одељка су, ради једноставнијег 'укрштања' имена, пропраћена Индексом.
Све је то, међутим, нека врста претходне илустрације или коментара уз оно што заправо чини информативно језгро књиге - одељак Преводи из пољске књижевности објављени на српском језику од 1826. до 1941. Овде се допуњеном библиографском корпусу који је аутор прикупио за свој рад Рецепција пољске књижевности код Срба (од осме деценије XIX века до 1941) додају преводи из пољске књижевности публиковани пре 1870. године.
Углавном једнострана слика пољско-српских прожимања која се овом приликом нуди читаоцу - једнострана зато што највећим делом прати само један смер трансфера: пољска култура >> српска култура - тек чека своју допуну. Имајући у виду чињеницу да је српско-пољска проблематика доста дуго присутна у пољској славистици (од фундаменталних библиографских истраживања до студија о рецепцији српске књижевности, народне и уметничке), та би се допуна могла очекивати пре свега у смислу систематизације богате и већим делом проучене грађе.
Околности у којима се појављује Преглед пољско-српских књижевних веза умногоме релативизују, па и компромитују саму идеју историјског сагледавања културних и политичких прожимања двају народа, и то не само због разилажења Пољака и Срба на томе пољу у последњој деценији, нарочито заоштреног у време данашње балканске драме, већ и због зида културне изолације којим наш народ, опстане ли, може бити окружен до дубоко у наредно столеће. Ипак - премда без илузија о томе да је прошлост икада уистину била поука садашњости или будућности - Преглед је сведочанство пре свега о вишевековном континуитету отворености српске средине за плодоносне дотицаје са другим, сродним и несродним културама.
Иако то ова књига не одаје на први поглед, у њеном темељу су опсежна библиографска и архивска истраживања, обављена у Народној библиотеци Србије, Универзитетској библиотеци "Светозар Марковић", Библиотеци Матице српске у Новом Саду, Библиотеци САНУ, Библиотеци Катедре за српску књижевност Филолошког факултета у Београду, Архиву Србије, Историјском архиву Београда и Архиву на Новом гробљу у Београду. Институцијама и људима који их чине припада благодарност на предусретљивости и разумевању.
Од великог значаја били су и подаци усмено добијени од једнога броја информаната. Међу њима, аутор на првом месту с пијететом спомиње име Учитеља, пок. професора Ђорђа Живановића, који је - осим у великоме броју научних радова - своје енциклопедијско знање ученицима преносио и у изузетно занимљивим разговорима. За низ података о породици и потомцима др Леонарда Лонткјевича, а посебно о животу и раду запаженог преводиоца пољске књижевности с почетка XX века, Јованке Димитријевић (рођ. Лонткјевич) - заслужна је њена кћи, гђа Јелена Величковић. Драгоцен саговорник био је и г. др Симон Драговић, лекар, историчар медицине, а надасве добар познавалац пољско-српских односа.
Пишчева је пријатна дужност, најпосле, да рецензентима ове књиге, гг. професорима Мирославу Топићу и Предрагу Пиперу, захвали на труду око читања рукописа, вредним сугестијама и добронамерној али суштинској критици, а ништа мање и главном уреднику "Славистичке библиотеке" г. професору Богољубу Станковићу - на залагању да се књига, упркос ратним неприликама, ипак појави.
П. Б.,
Београд, 31. маја 1999.
Опремајући текст једне традиционално писане књиге на путовање кроз кибернетски простор - који у свему задобија права ако не потпуно новог света, оно свакако нове димензије старога - имао сам потребу да га за ту прилику у понечему дорадим.
Унео сам пре свега исправке уочених штампарских грешака из традиционалног издања (што никако не значи да их и овде неће бити!) и надокнадио један број материјалних пропуста на које су ми указали пажљиви читаоци. Уметнуо сам затим нешто нових података, а у Поменик, као посебну одредницу, додао још једно презаслужно а прошли пут неправедно изостављено име: Стојана Новаковића.
Из ове верзије, због могућности аутоматског претраживања, изостао је Индекс уз прва два одељка, као и регистри уз библиографију српских превода из пољске књижевности.
И сама библиографија претрпела је одређене измене. Поред мањег броја исправака и допуна, преведени предговори/поговори уз засебна издања регистровани су овога пута и као посебне јединице, а имена пољских аутора дају се у изворној графији.
За измењено и допуњено издање Прегледа пољско-српских књижевних веза (до II светског рата) које до читаоца стиже у оквиру Пројекта Растко заслужан је - од замисли, преко корисних информација и сугестија, па све до коначне реализације - мој уважени колега и пријатељ г. др Дејан Ајдачић. На томе му од срца захваљујем.
П. Б.,
Београд, јуна 2001.
У нашим изворима нема много сведочанстава о политичким додирима, а још мање о непосредним културним прожимањима двају словенских народа, пољског и српског, у њиховој дубљој историјској прошлости. Можемо само претпостављати да је свакако морало бити доста раних и, могућно, разгранатих економских контаката посредством трговачких путева који су преко наших крајева повезивали пољске земље са Византијом и Истоком. За некакве запаженије односе у културном погледу могло је бити још мање места с обзиром на припадност наших народа различитим ареалима. Док смо ми били у орбити око жаришта византијске културе, дотле су Пољаци гравитирали европском Западу, те ће ограничавајући фактор, како у дубљој прошлости, тако и касније - све до XVIII века, па поново у наше време - бити кључна пољско-српска типолошка разлика: однос 'Slavia romana' - 'Slavia orthodoxa'.
Од времена појаве Турака на границама Европе, упоредо са постепеним нестајањем српске самосталности, растао је политички значај Пољске. После персоналне уније Пољске и Литве (1386) ова огромна држава простирала се повремено до обала Црнога мора, те је и сама почела играти улогу 'источног бастиона' Европе, обухватајући при томе - што је за пољско-српске везе тога доба од нарочитог значаја - велика пространства настањена православним хришћанима. Из тих времена датирају први додири и прва поузданија сведочанства о познавању Пољске и Пољака међу Србима.
Стари српски летописи и други писани извори Пољаке све до дубоко у XVII век називају "Лесима", а њихову земљу по припаднику народа - "Лех" или "Лехија", "лешка земља". Тешко је, међутим, егзактно утврдити на које се географске просторе заиста односио појам "Лехије", односно, "лешке земље". Ђорђе Трифуновић, аутор за нашу тему изузетно важног рада Леси и Лешка земља у старој српској књижевности и писмености (1981), повезује га са појасом источне Пољске који се простире северно од Галиције и обухвата западне крајеве Мале и Беле Русије и Литве. Неспорно је, међутим, да су Срби доста рано имали мање или више формиране представе о пољској држави, утолико пре што су пољске акције биле усмерене против Турака, па су већ и само због тога наилазиле на доста снажан одјек у нашем народу.
Припреме за велики поход на Турке пољског и угарског краља Владислава III пробудиле су знатно занимање, па и наде међу Србима, будући да се као савезник хришћанима у томе рату појавио и деспот Ђурађ Бранковић. Наставак тога најпре успешног похода, а у првом реду неславан исход битке код Варне 1444. године и Владислављева погибија - остављају трага у нашој усменој традицији. У доба непосредно после Ђурђа Бранковића, наиме, потврђен је још један назив за Пољаке: "Леђани" (од мађарског lengyel = Пољак). Доказујући да је "Леђан град" из наше народне поезије првобитно семантички покривао Пољску и Пољаке, Стојан Новаковић као крунски аргумент наводи тзв. Бранковићевог летописца који о краљу Владиславу пише као о "Леђанину". Према Новаковићу, "Леђан град", "краљ од Леђана" итд. у народној традицији код Срба и Бугара губио је постепено своје примарно значење, стичући с временом различите конотације; свм назив је, по Новаковићевој претпоставци, могао ући у народ у време после битке код Варне, односно, у другој половини XV века.
И ова, као и претходне кампање против Турака доводиле су, са друге стране, у наше крајеве или њихову непосредну близину, поред осталих, и пољске ратнике. Тако је, примера ради, легендарни пољски витез "без мане и страха" Завиша Чарни († 1428) - учесник славних битака (између осталог, оне код Грунвалда 1410) и победник на бројним витешким турнирима - допао турског ропства у походу Сигисмунда Луксембуршког на Османлије 1428. и убијен недалеко од града Голупца на Дунаву.
О застрашујућој сили са Босфора, њеној верској, војној и административној организацији, као и о животу поробљених народа - па тако и о Србима и њиховој историји - Пољаке и читаву хришћанску Средњу Европу обавештавао је од последње деценије XV века Србин Константин Михаиловић из Островице као аутор Јаничаревих успомена или Турске хронике. Његово је дело 'живело' кроз цео XVI век и спадало је међу најчитанија у своме времену, а сачувано је захваљујући пољским и чешким рукописним споменицима. Јаничареве успомене и личност њиховог писца до данас су отворене теме, и то не само пољске и српске славистике. Па ипак, још увек се није дошло до недвосмисленог одговора на питање на којем је језику и где Константин писао своје дело: да ли је (хипотетични) изворник био српски, написан можда у Угарској, те је према њему начињен превод на пољски и чешки, да ли је оригинал негде у корену пољске рукописне традиције, настао негде у Пољској или Литви, или је пак изворник чешки, забележен на основу казивања негдашњега јаничара…
С друге стране, информације о пољском народу и његовој земљи стизале су Србима почев од XV, кроз XVI и XVII век, захваљујући нашим путницима, световним и свештеним лицима, гусларима и невољницима, чије присуство у тим крајевима бележе различити извори.
Постоје, на пример, подаци да је у првој половини XVI века епископ смедеревски Павле, пошто му је пропао покушај обнављања Пећке патријаршије (1541), предузео путовање по Русији, Пољској и Влашкој како би по тим земљама сакупљао милостињу за свој народ, а да је од пољског краља и влашког војводе добио за то и писмену дозволу. Сличне акције предузимале су се из Хиландара, о чему сведочи сачувани концепт писма које је архимандрит Григорије послао Стефану Баторију, пољском краљу (1576-1586), где се каже: "И молимо твоју светлују милост, што би дал братијам нашим твоју краљевскују грамату добровољнују, по твојој краљевској државе дља милостињи, да бисмо ју имели и у предњаја времена приходити до твојег светлог краљевств[а]"; ово свакако није био преседан, јер су такве повеље давали "и прежни краљеве, твоја братија". Зна се да су у православним деловима пољске државе милостињу сакупљали монаси из манастира Папраћа 1561, Ремета 1628, Лепавина 1650, Раваница 1692. године итд.
Манастир Папраћа (недалеко од Зворника) од половине XVI века одржавао је живе везе са Русијом, али и са источним пољско-литавским земљама; за Папраћу је, на пример, "у Земљи Волинској" 1551. писано Четворојеванђеље по налогу кнеза Димитрија Фјодоровича Сангушковича, "старостича володимерского, маршалковича Земље волинској, старости житомирского, при державе короља пољского, великого књаза литовского Жигимонта Жигимонтовича Августа [Зигмунта Августа], рукоју многогрешного д'јака Михаила до манастира царскије Земље сербскије Благовештенија пречистије Владичице глагољуме Папраћа". Исти калиграф писао је у Володави (Подласје) десет година касније, 1561, за Папраћу и Псалтир, чији је дародавац био извесни "пан Никола Сербин", што би нам могло понешто казати и о ширини српских миграција у XVI веку.
Ћирилске књиге - како писане тако и штампане - стизале су к нама током XVI и XVII века са територија пољске државе вероватно у знатно већем броју но што то данас можемо утврдити. На то, између осталог, указује и порекло једног броја наслова из хиландарске библиотеке.
Зна се такође и да је половином XVI века, тачније 1557, у православном, касније поунијаћеном Супрасалском манастиру код Бјалистока сликарске радове довршио познати српски сликар тога времена Нектарије Србин.
После потпуног успостављања турске власти на Балкану, дакле, од половине XV и кроз XVI век, копнене комуникације између наших земаља и остатка Европе битно су ограничене, па тако ни Пољаци, изузев у ретким приликама, нису путовали кроз српске крајеве. Један од облика тих спорадичних додира јесу дипломатске мисије. Тако је, на пример, године 1574. пољско посланство сувоземним путем стигло у Цариград у своју готово полугодишњу мисију и на исти начин се вратило, пропутовавши при том кроз српске и бугарске земље под турском влашћу. У саставу тога посланства био је и ренесансни полихистор и песник Маћеј Стријковски (око 1547 - после 1582), који је сазнања и запажања са тога путовања, углавном етнолошко-фолклористичка, саопштио у своме главном делу - Хроника пољска, литавска, жмудска и свих руских земаља… (Kronika polska, litewska, żmudzka i wszystkiej Rusi…, 1582). Ту је описао "српске гусле" ("serbskie skrzypice"), обичај казивања епских песама уз њихову пратњу и општу склоност ка усменом песништву балканских народа, како хришћанских - Срба, Бугара, Влаха и Морлака, тако и исламизираног становништва; уз то, оставио је и драгоцене податке о косовском предању у народној епици, чије је формирање у то време било у самом зачетку.
Још један карактеристичан облик комуникације почев од ранога средњег века представљају ходочашћа хришћанских верника у Свету земљу. Пољски путници, међутим, избегавали су копнени пут преко Цариграда, већ су у Палестину путовали морем, најчешће из северних италијанских лука, те у њиховим итинерарима готово и да нема спомена о јужнословенским народима. Изузетак у том погледу представља Ходочашће у Свету земљу (1582-1584) [Peregrynacja do Ziemi Świętej (1582-1584)] кнеза Миколаја Кшиштофа Рађивила - Сирочета (1549-1616), које, поред чисто литерарних вредности, за нашу тему има и знатан документарни значај. Пољски аристократа је, наиме, оставио занимљиве податке о своме познанству са извесним Дионисијем Дамаскином, православним монахом манастира Св. Саве код Јерусалима, Словеном "из Македоније родом", с којим се споразумевао "словенски". Није, међутим, реч о (могућној) етничкој припадности монаха Дионисија српском народу: за нас је као чињеница много важније аутентично и веродостојно кнежево сведочанство о доста честим путовањима монаха Дионисија Дамаскина и других православних духовника из Палестине преко Пољске и Литве - па и рађивиловских поседа - у Русију. Драгоценост је овога податка у томе што недвосмислено 'трасира' правце којима су православни хришћани са Југоистока Европе (па тако и са словенског Југа) и Палестине путовали у православне источнословенске земље.
Крајем XVI и у XVII веку у Пољској су, по свој прилици, познате српске гусле, о чему би се трагови могли наћи код песникв Каспера Мјасковског (око 1550-1622), Хјероњима Морштина (око 1581 - око 1623) и Јузефа Бартломјеја Зиморовица (1597-1677). Неспорно је, међутим, да је у Пољској у XVII веку одиста било Срба, и то вероватно у не малом броју. Индикативна је, наиме, законска одредба Варшавског сејма из 1624, у којој се каже да се у земљама Зигмунта III "много штетних ствари дешава […] због чувања Влаха и Срба, ненасељених и слободних", те да се стога "нико, ма ком сталежу припадао, не сме усудити да такве људе чува, јер ће сносити кривицу као да је згрешио по закону о чувању Цигана".
С друге стране, на основу малобројних писаних трагова стиче се утисак да је међу Србима током XVII века нагло порасло интересовање за Пољску. Разлог томе је велика пољска победа над Османом II код Хоћима 1621. године. Непознати преписивач, не без радости, на маргини свога списа бележи: "Ва лето 7129 [1621] ходише Турци на Леха и не получи ничто и вазвратише се дрехли, Господи поспеши". Овај турски поход забележен је и на зиду тек саграђене цркве у Кривој Реци подно Копаоника: "И ва то лето поиде турски цар на Леха". Под том годином српски летописац констатује: "Ходи цар Осман на Леха и ничто не получи тамо". На сличан начин забележен је турски поход против Пољске 1672. и пад Камјењца Подолског: "Поиде цар Мехмед на Леха и вазет Каменицу град".
Но све се то не може упоредити са одјеком који је блистава победа Јана III Собјеског над Турцима код Беча 1683. имала међу Србима. Овај догађај, по много чему кључан за историју Европе, ушао је и у нашу народну традицију, те је велики војсковођа познат у усменом предању као "Иваниш, краљ пољачки", али - што је веома индикативно - и као "Московић Јоване". Ово последње је, наиме, евидентан показатељ да се од краја XVII века тежиште наших историјских нада неповратно преносило на нову велику силу, Московску Русију.
Једини засад регистровани пољско-српски политички контакт у целом овом раздобљу назиремо из рускословенске повеље пољског краља Јана Казимјежа из 1668, којом препоручује руском цару ердељског митрополита Саву II Бранковића. Митрополит је тада путовао у Москву заједно са братом, грофом Ђорђем Бранковићем, и сва је прилика да се прихватио, поред осталог, дипломатског посредовања између Пољске и Русије.
Од XVII века Русија и источнословенски терен у ширем смислу постају нови посредник у упознавању наше средине са Пољацима. Најранији путеви рецепције пољске писане речи у нашој писмености воде управо преко словенског Истока. Тако ће се, на пример, замашни изводи из дела пољског хроничара и историчара Марћина Бјелског (око 1495-1575) Хроника целога света (Kronika wszytkiego świata, шт. 1551; каснија изд. 1554, 1564. итд.) наћи у српским хронографима XVII века - Врхобрезничком хронографу Гаврила Тројичанина, Пивском хронографу и др., и то уз посредовање Хронографа западноруског. Недавна истраживања Мирјане Бошков констатовала су евидентно присуство овога пољског извора и у тзв. Порфиријевом зборнику, односно у тзв. Порфиријевом летопису или Порфиријевом хронографу, који је послужио као један од непосредних извора Гаврилу Тројичанину. Међутим, сам Порфиријев хронограф не ослања се, како изгледа, искључиво на традицију Хронографа западноруског, већ се приближава неким партијама Хронике Бјелског из III издања (1564). Ово упућује на незнаног српског преводиоца и компилатора појединих чланака Хронике с краја XVI или почетка XVII века, па можда и на читаву рукописну традицију тих партија текста, која је, опет, претходила Порфиријевом зборнику.
Током XVIII века Пољска сасвим губи пређашњи значај у представама Срба, а наш народ, иако покорен и издељен, постепено улази у припремну фазу своје националне еманципације. Насупрот томе, Пољска је у XVIII веку на силазној историјској путањи и, као резултат трију подела (1772, 1793, 1795), за више од једног столећа, све до 1918, остаје без државног суверенитета.
У том веку многи наши људи путовали су кроз Пољску - Доситеј Обрадовић, Јован Рајић, Герасим Зелић и др. - али њихово крајње одредиште била је, као и српским путницима у ранијим вековима, углавном Русија или која друга земља, те су о своме боравку у Пољској остављали само фрагментарна и узгредна сведочанства.
Из различитих Доситејевих дела, понајвише из Живота и прикљученија…, зна се да је он имао спорадичне контакте са Пољацима - у Смирни, у школи Јеротеја Дендрина, као и на лађи за Цариград - али и да је два пута пропутовао кроз Пољску: једном 1782, на своме путу преко Цариграда и Молдавије за Хале, а потом 1787, када је путовао из Беча у Шклов Симеону Зорићу. Осим податка да му је пут "био кроз Лемберг [Лавов], Пољску и Силезију", Доситеј о овим својим пропутовањима није оставио никакву забелешку.
Герасим Зелић је, међутим, у своме Житију… знатно експлицитнији и даје опширнија обавештења, како о градовима кроз које је пролазио тако и о личностима и реалијама са којима се сусретао. Кроз пољске земље путовао је у два наврата - 1782. и 1786-1788.
Први пут, намеривши се у Ново-Миргород ("Нова Сербија"), Зелић је пролазио кроз Лавов, а посебну пажњу привукао му је унијатски манастир у Почајову близу Кшемјењца: "…уочи Светог Петра стигнем усред Пољске у манастир зовеми Почајев, који лежи на невисоком холму, и имађаше тада славенску, кијевској подобну, књигопечатњу. Ово су унијати, и зову се калуђери Базилијани. Млади сви брију браде, а старији подбријавају. У овоме Почајеву, како ми је казано, почела је најприје у Пољској унија, и већа част прешла је к римокатоличкој цркви…" (Унија је, истине ради, на теренима пољске државе започета још тзв. Брестовском унијом [Unia brzeska], склопљеном 1596. у граду Бресту, у Литви.)
На свом другом путовању за Русију, новембра 1786, Герасим Зелић је прошао кроз "град Краков, стару столицу краљв пољскије"; конкретан резултат прве поделе Пољске (1772) описује овако: "Кроз сред овог града тече једна невелика ријека [Висла!], која граничи са Австријом и Полонијом." Пут га је даље водио "у Варшаву, нову столицу краља пољског Станислава Поњатовског", где је провео дванаест дана "гледајући овај славни град, који лежи покрај велике [!] ријеке Висле". Зелић даље описује како је, срећним стицајем околности, доспео на аудијенцију код последњег пољског краља Станислава Августа Поњатовског, с којим се споразумевао на руском и од којег је добио пасош, а чини и сажетак краљеве биографије, очигледно, добро му знане. Путујући даље кроз Литву, Зелић је стигао "у престолни град, зовеми Слуцки [Sluck], у коме пребиваше принцип од Литваније, Антоније Рађивило" - кнез Антоњи Рађивил. У наставку српски путописац пружа прегршт занимљивих података о православном манастиру у Слуцку и историји кнежевског рода Рађивила.[1]
На повратку из Русије Герасим Зелић је пропутовао кроз Броди, Лавов и Краков, за који овога пута вели да је "млого већи од Варшаве, али је посве стар, и домови приближују се већ паденију". И поред лепих запажања и незанемарљиве обавештености, Зелић по свему судећи није остварио дубљи контакт са Пољацима, нити је та земља одиграла какву виднију улогу у његовом бурном животу.
Располажемо веома оскудним сазнањима о путовањима Пољака кроз српске земље у XVIII веку. Герасим Зелић наводи усмено сведочење кнеза Антоњија Рађивила "како је био он у Задру […] у години 1771, када је ишао у Босну великом везиру, а из Босне у Цариград, у вријеме конфедерације принципа пољскије противу свога краља". Логично је, дакле, претпоставити да је тајна мисија за време тзв. Барске конфедерације приморала кнеза Рађивила да на путу од Босне до Цариграда прође и кроз друге српске земље.
Кроз Србију је, према сопственој тврдњи, пропутовао гроф Јан Потоцки (1761-1815), пољски књижевник француског језичког израза, научник, дипломата и страствени путник. У свом делу Историјски и географски фрагменти о Скитији, Сарматији и Словенима (Fragments historiques et géografiques sur la Scythie, la Sarmatie et les slaves, 1796), расправљајући о личности српског кнеза Радослава, Потоцки сведочи да је у Србији био 1783. и да је лично чуо "тамошње трубадуре како певају о некаквоме Радославу", као и да су "те певаче пратили инструменти с двема [!] жицама и гудалом, засигурно исти они које Стријковски зове Serbska Skrzypica".
Последња деценија XVIII века време је рађања српске штампе и новинарства - у Бечу од 1791. до краја 1792. године излазе "Сербскија (повседневнија) новини" Маркидеса Пуља и 1792-1794. године "Славено-сербскија вједомости" Стефана Новаковића. Европске прилике тога времена, разумљиво, диктирале су и тематски профил најстаријих српских гласила, па је у првоме од њих већ од априла 1791. године отворена стална рубрика - Пољска. "Сербскија новини" су регистровале и коментарисале дебате у Сејму (тзв. четворогодишњи сејм), бурне прославе доношења, потписивања и проглашење слободоумног Устава од 3. маја 1791, понашање суседних дворова и напоре Сејма и краља Станислава Августа у смеру очувања пољске независности, па тако и конфедерацију у Тарговици и стављање краља на страну противника Устава.
"Славено-сербскија вједомости" од огледног броја имају рубрику Полскаја, те у њој настављају са праћењем збивања, премда углавном неутрално и са позиција које су нужно морале бити комплементарне са аустријском политиком. Ту су опширно представљена кључна збивања која су непосредно претходила другој подели Пољске 1793, сама подела и, нарочито детаљно, устанак из 1794, од избијања до крвавог угушења. При томе је посебну пажњу привукла личност славног устаничког вође - Тадеуша Кошћушка.[2]
Готово непосредно после коначне поделе Пољске 1795. године почиње дуготрајно раздобље тешких напора пољских патриота у земљи и емиграцији да поврате изгубљену независност. Пољске наде везују се од тада за Француску и Наполеона, те су већ 1797. године почели да се формирају пољски легиони у Ломбардији под командом генерала Јана Хенрика Домбровског, који би у садејству са Наполеоном извојевали независност Пољске. У том смислу постојали су и планови за пребацивање пољских легиона, уз сагласност Турске, преко Истре и Далмације на турску територију, односно, преко Босне, Србије и Бугарске у Молдавију, одакле би се кренуло против Русије, док би паралелно Французи напредовали преко Аустрије и Мађарске. Озбиљно се рачунало и са попуном легиона у јужнословенским земљама. Историјске прилике су, међутим, од пољских легиона начиниле оруђе Наполеонових освајања широм европских (па и ваневропских) ратишта, али, независно од тога, у пољским глобалним политичким плановима Балкан почиње да игра све значајнију улогу.
Наша старија наука (почев од Јована Скерлића) у XVIII век смешта и први српски превод с пољског: то је Историја Барона Цесара, гар'динала римского… од Гаврила Стефановића Венцловића, "један од најранијих" - како каже Скерлић - "световних превода у новој српској књижевности". Фрагментарни српскословенски текст Историје укључен је у Венцловићев Разглаголник из 1734, а неки његови делови - у Пентикости из 1743.
Формулација из поднаслова текста у Разглаголнику "Преведена с полскаго језика на словенски" послужила је као полазиште за тезу да је реч о преводу са пољске прераде. Дело кардинала Цезара Баронијуса Annales ecclesiastici (1588-1607) на пољски је прерадио језуитски проповедник Пјотр Скарга (1536-1612) и публиковао под насловом Roczne dzieje kościelne… wybrane z rocznych dziejów Cezara Baroniusza, kardynała…(1603; II изд. 1607). Према Скаргиној преради, међутим, начињен је знатно раније и анонимни руски, тачније, рускословенски превод насловљен Дјејанија церковнаја и гражданскаја… Сочиненија Баронија… (настао 1678; шт. 1719); у поднаслову тзв. синодалног издања из 1719, поред осталог, стоји: "Преведенаја с полскаго јазика на славенски".
Иако су се јавили гласови да је Венцловић Историју преводио с руског или чак само преписивао руски текст, у шири оптицај ушло је мишљење, са мањим или већим оградама, да је изворник - Скаргина прерада. Дилему је разрешио италијански слависта Луиђи Константини, који је упоредио текст из Разглаголника са Скаргиним II издањем из 1607. и руским издањем из 1719. и нашао да су хронолошки испремештани Венцловићеви одломци "у директној вези са руском традицијом, а не у директној вези с пољским текстом"; скромност закључка италијанском истраживачу диктирала је недоступност редакција руског текста пре синодалног издања, али обиље примера које наводи недвосмислено сугерише да је Венцловић пред собом имао рускословенски превод и то у некој од редакција које припадају рукописној традицији пре издања из 1719. Поред тога, за Венцловићев текст Константини, уместо термина 'превод', нуди адекватније одређење: 'транскрипција'.
И Венцловићева Историја Барона Цесара показује, као што је то било и у претходном веку, да пољски садржаји у нашу културу стижу захваљујући мањем или већем источнословенском посредништву.
Истим путем - преко силабичке поезије руског, тачније руско-украјинског и руско-белоруског барока - у нашу старију уметничку поезију пристигао је и значајан версификацијски образац, тзв. пољски тринаестерац. Истина, његов први пример у српском културном кругу идентификован је још половином XVII века (Пентикостар, штампан у Трговишту 1649), али од конца треће деценије XVIII века узима маха, при чему је у његовоме ширењу евидентна улога руских учитеља и школа међу Србима у Угарској. Као образац у нашем песништву био је продуктиван и касније, током XIX века, а довољно је за ову прилику подсетити само на чињеницу да су њиме испевани и неки делови Химне светом Сави (Ускликнимо с љубављу…).
Без обзира на корените промене у политичком животу код Пољака, а на почетку XIX века и код Срба, прве деценије века време су остваривања тешњих веза између Срба и Пољака у многим сферама, али - што је карактеристично - нарочито у културној. За пољско-српске односе на почетку XIX века кључан историјски моменат био је I српски устанак, премда, разуме се, у оној мери у којој је скренуо пажњу свеукупне европске, па тако и пољске јавности на наш народ, његову борбу, историју и културу. С друге стране, историјски међаш који хронолошки затвара овај одељак јесте пољски устанак против Русије, подигнут поткрај 1830. године (тзв. Новембарски устанак) од којег почиње нова, квалитативно другачија етапа у пољско-српским политичким и културним односима.
Иако пољске државе више није било, на почетку XIX века и даље су постојали пољски центри моћи, додуше, померени ближе другим европским метрополама. Тако је, поред знатног дела пољског политичког и војног естаблишмента окупљеног око Наполеона и пољских легиона на Западу, у Русији деловало умереније крило које је, посебно у личности младог и просвећеног цара Александра I, тражило могућности за васпостављање некадашње Пољске под покровитељством велике словенске империје.
На двору Александра I започео је своју делатност један од кључних људи пољске политике у XIX веку - кнез Адам Јежи Чарториски (1770-1861). Као лични царев пријатељ и уз то руски министар спољних послова (1804-1806), он је био главни експонент те пољске, условно речено, "словенофилске" струје.
Чарториски је први пут дошао у додир са Србима и српским питањем још пре но што је постао министар спољних послова, 1803, када је у Русији почела кампања против црногорског митрополита Петра I Петровића као француског човека. Иако је и сам учествовао у тој кампањи, Чарториски убрзо дубље улази у проблематику и у многим приликама наглашава значај придобијања митрополита за руске интересе. Поставши министар, Чарториски је будно пратио развој догађаја у Србији, о чему се непосредно обавестио преко меморандума митрополита Стратимировића руском цару из 1804. С јесени исте године и лично је примио српску депутацију. О пријему ове депутације код руског министра и детаљима разговора сведочи њен члан, прота Матеј Ненадовић, у својим Мемоарима, а на другом месту открива да је иницијатива за оснивање Правитељствујушчег совјета потекла лично од Чарториског, наводећи његове речи: "И ваља да имате синод. Јербо нити ће Росија, нити икаква држава, корешпондирати са једним човеком, но са народом и са синодом". Узгред би ваљало споменути да је депутација српских устаника концем 1804. на своме повратку пропутовала, поред осталог, и кроз Варшаву, иако код проте Матеја о томе нема забележених појединости.
Кнез Чарториски после 1806. године више није имао директног утицаја на односе Русије и српских устаника, али ће зато чврсте и плодоносне политичке контакте са Србима остварити тридесетак година касније.
Постоје сведочанства, додуше врло штура, о учешћу групе Пољака у I српском устанку. Сва је прилика да је реч о људима из кругова око легионв генерала Домбровског. Љ. Дурковић-Јакшић наводи у науци већ познат, али за нас драгоцен документ из заоставштине пољског политичара и познатог јакобинца Анджеја Хородиског (1773 - око 1857), одакле дознајемо да су "у служби код Карађорђа у Србији" били: Анджеј Шур, генерал; Станислав Ђедушицки, пуковник; Миколај Хајдел, пуковник; Антоњи Завадски, потпуковник; затим следе официри без ознаке чинова: Михал Козјебродски, Казимјеж Ћињски, Антоњи Козловски, Јан Виламовски, Миколај Забоклицки и Адам Пјетруски; исти документ садржи и значајан податак, добијен од споменутих лица, "да има Пољака најмање 150 у војсци" српскога вожда. Чудно је, међутим, што у нашим изворима о томе нема никаквога трага.
Љ. Дурковић-Јакшић доста уверљиво аргументује претпоставку да је овај списак Хородиском послао пољски научник и пасионирани истраживач словенских старина - кнез Александер Сапјеха (1773-1812), који је, иако у дубокој конспирацији, помагао устаничко расположење међу Србима у Херцеговини и добро познавао балканске прилике. Сазнања до којих је дошао на своме путу по Далмацији, Босни и Херцеговини, Дубровнику, Црној Гори и Боки - поред осталог, информације о становништву, његовим миграцијама, обичајима, језику и историји - Сапјеха је објавио у путопису Путовања по словенским земљама током 1802. и 1803. године (Podróże po kraiach sławiańskich odbywane w latach 1802 gim i 1803 cim…, 1811).[3] На основу објављене грађе из аустријских полицијских архива, међутим, зна се да је Сапјеха у нашим крајевима био током 1804. и 1805, као и да је радио за Наполеонову обавештајну мрежу. Боравио је у Имотском, затим, прерушен, у Мостару и можда Сарајеву и Зворнику. Карактеристични су кнежеви чести контакти са православним клером (у ман. Житомислић, Мостару и др.) у којима је настојао да се обавести о расположењу према устанку Црнога Ђорђа; зна се и да је носио менице и гарантна писма која су гласила на српске трговце, а имала да послуже за куповину оружја; циљ му је, дакле, недвосмислено био подстицање устанка и, могућно, утирање пута француској војсци.
Од оснивања Велике школе 1808. године у устаничкој Србији шире се обавештења о Пољацима и не тако давној трагичној судбини пољске државе. Сачувани одломци предавања Миљка Радоњића († 1836) из опште географије и историје речито су сведочанство о томе да су тадашњи српски ђаци знали за њима савремену геополитичку творевину - васпостављену Варшавску Кнежевину, историјски врло сличну Карађорђевој Србији, да су слушали о томе како "Варшава бејаше пре 16 лета столични град независног пољског царја", али и како је у пољском Сејму постојала погубна институција liberum veto. Закључујући своје предавање о Пољској и Пољацима, Радоњић вели да је "Пољска раздељена между својим соседима из числа европски держава и у самом земљеописанију изчезла", а са својим ученицима дели симпатије и неодређене наде: "И сад Пољаков име има место у историји; Пољаков земље у земљоописанију дал ће?!"
Знања о пољском народу, његовој историји и културном наслеђу, чије је основе на овај начин почео да гради Миљко Радоњић, током времена ће наставити да преносе наследнице најзначајније устаничке просветне установе - Лицеј, Велика школа и Универзитет.
У пољско-српским односима у области културе и књижевности у првим деценијама XIX века много тога је зависило од личних познанстава наших културних посленика са Пољацима.
Први додири на том плану везани су за лексикографски рад Самуела Богумила Линдеа (1771-1847). Док је прикупљао грађу за свој епохални Речник пољског језика (Słownik języka polskiego, 1807-1814), где су пољске одреднице објашњаване речима из других словенских језика, веома му је недостајао српски материјал. Његов покровитељ, гроф Јузеф Максимилијан Осолињски (1748-1826), потражио је стога помоћ од Атанасија Стојковића, професора Харковског универзитета; Стојковић је Осолињског и Линдеа упутио на митрополита Стратимировића. Осолињски је тако ступио у кореспонденцију са Стратимировићем (1803), који је пољског лексикографа и његовог мецену упутио на архимандрита манастира Крушедола Гедеона Петровића, затим Лукијана Мушицког и професора гимназије у Сремским Карловцима Јована Лазаревића. Нема, међутим, података о томе јесу ли и у којој мери ове личности оствариле контакт са Линдеом. Зна се пак да у библиотеци митрополита Стратимировића постоји потписани примерак Линдеовог речника, али и да је Мушицки у преписци с Вуком Караџићем нарочито хвалио Линдеово дело.
У време писања своје Јероглифике (око 1810) Павле Соларић се у Венецији упознао и спријатељио са пољским научником грофом Јузефом Сјераковским (1765-1831), активним чланом варшавског Друштва пријатеља наукв (Towarzystwo Przyjaciуł Nauk), који се бавио прикупљањем извора за историју Словена. Заједничко поље интересовања и интензивна размена мишљења постали су темељ срдачном пријатељству. Познато је да је Сјераковски од Соларића тражио да му у Рим (за њега и кнеза Станислава Поњатовског, синовца последњег пољског краља) пошаље два примерка Бесједовника Вићентија Ракића, у којем је Соларићев предговор заправо одломак из Јероглифике. Из Соларићеве преписке (где о Сјераковском, у трећем лицу, вели: "добри пријатељ мој") дознајемо да је недовршену Јероглифику дао на читање пољском научнику, као и да ју је овај високо оценио. Сјераковски је, међутим, имао и неколике примедбе на ово дело, што је Соларића поколебало у намери да га одмах штампа и нагнало га на додатна истраживања. Узгред, Сјераковски је био и први претплатник на Јероглифику.
На препоруку чешког филолога, једнога од утемељивача славистике, Јозефа Добровског, Соларићу се, боравећи у Венецији, обратио и пољски слависта Михал Бобровски (1785-1848). Бобровског је 1817. године Вилњански универзитет послао на научно путовање у Беч и Италију ради усавршавања у области теологије и древних језика Средњег Истока, што је овај искористио и за путовање по словенским земљама Средње Европе и - у великој мери под Соларићевим утицајем - по Хрватској, Далмацији и Дубровнику. Преписка Бобровског са кнезом Чарториским најпотпунији је извор о овом научном путу и његовим резултатима. Одатле, поред осталог, дознајемо да се Чарториски интересовао за Соларића, да је Бобровски подробно обавештавао кнеза о Соларићевим радовима, као и да су Соларић и Бобровски намеравали да заједно путују и проучавају језик и обичаје Далмације, Дубровника и Црне Горе. До заједничког путовања, међутим, није дошло због Соларићеве, како се касније испоставило, смртне болести, па је Бобровски 1820. кренуо у Далмацију сам, не стигавши до Црне Горе. Његови извештаји универзитету у Вилну и писма Чарториском обилују вредним запажањима о становништву Далмације, премда се у понечему још увек ослањају на Сапјехине погледе (Бобровски, на пример, нарочито истиче "православне Морлаке", који су добро очували обичаје и у своме "хрватском" језику задржали најстарије словенске особине).
Најсвестраније односе са Пољацима остварио је Вук Караџић. У бечком кругу око грофа Осолињског, где се обрео захваљујући Копитару, Вук се посебно спријатељио са грофовим секретаром, пијанистом и композитором Франћишеком Мирецким (1791-1862). Мирецки се заинтересовао за српски фолклор, те му је Вук могао послужити као прворазредан извор; за узврат Вук је могао добити драгоцена обавештења о пољским народним обичајима. Плод те сарадње је прилог са нотним записима, штампан уз Вукову другу књигу народних песама - Народна србска пјеснарица (1815). На ову књигу, споменимо и то, претплатили су се из Варшаве - Линде, а из Кракова - библиотекар Јагјелоњске библиотеке Јежи Самуел Бантке (1768-1835), познати историчар, библиограф и лингвиста. Сувишно је наглашавати од колике је користи Вуку при састављању Српског рјечника било Линдеово лексикографско дело. Спомена је, међутим, вредан податак да је, поред Линдеовог, Мушицки Вуку препоручивао и Банткеов речник, који му је потом Копитар и набавио; реч је о двојезичном пољско-немачком речнику (Słownik dokładny języka polskiego i niemieckiego…, 1806).
Када је концем 1818. кренуо на пут за Русију, Вук се неко време задржао у Кракову и Варшави. За свега седам дана бављења у Кракову склопио је срдачно познанство са Банткеом, а у Варшави, где је боравио до почетка фебруара 1819, више пута је походио Линдеа. Занимљиво је да су се Вук и Линде ватрено препирали око изговора пољских назала, те да је Вук у тим полемикама у понечему за више деценија антиципирао резултате пољске лингвистике.
Међу варшавским научницима нарочиту наклоност према Вуку показао је зачетник пољске упоредне лингвистике, санскртолог Валенти Скорохуд-Мајевски (1764-1835). Вук и Мајевски разменили су своје радове и узајамно се, преко заједничких интересовања за словенске језике и фолклор, веома зближили. Мајевски је, захваљујући Вуку, научио да чита и пише српски, а Вук је од Мајевског слушао санскрт и - што је за Мајевског било изузетно важно - указивао на сличности облика са српским народним говорима. Под непосредним утиском овог познанства Мајевски је написао врло значајан чланак под насловом Обавест о делима Вука Стефановића Србљина (Wiadomość o dziełach Wuka Stefanowicza Serblanina, 1819).
На Копитарев предлог, угледно Краковско учено друштво при Јагјелоњском универзитету изабрало је крајем 1820. године Вука за свога дописног члана; за то је врло вероватно заслужан и круг Вукових пријатеља међу ауторитативним пољским научницима. О ширини Вукових контаката с Пољацима најречитије сведочи број његових пољских кореспондената. Треба споменути да су, поред Вука, за чланове-кореспонденте Друштва изабрани тада још и Димитрије Давидовић и Димитрије Фрушић као личности нарочито заслужне за издавање бечких "Новина сербских".
Са Пољацима је, мада скромније, долазио у додир и Сима Милутиновић-Сарајлија. Он је, по претпоставци Љ. Дурковића-Јакшића, о њима могао стећи извесна обавештења и лична познанства већ за свога боравка у Одеси 1825. године. На повратку из Лајпцига С. Милутиновић се 1827. задржао у Бечу, где се упознао и спријатељио са пољским славистом Анджејем Кухарским (1795-1862), с којим се потом срео на Цетињу 1829. О томе да С. Милутиновић и његов рад нису били непознати Пољацима сведочи и чињеница да су неколико година касније међу претплатницима на његову Пјеванију црногорску и херцеговачку (1833) били Варшављани - Кухарски и познати историчар словенских права Вацлав Александер Маћејовски (1793-1883) - као и Самуел Бантке из Кракова. С друге стране, књижевни рад Сарајлијин наићи ће четрдесетих година XIX века на ласкаве похвале највећег песника пољског романтизма Адама Мицкјевича (1798-1855); Мицкјевич је, наиме, у својим предавањима о словенским књижевностима на париском Collиge de France Милутиновићеву Трагедију Обилић убрајао у словенске књижевне врхунце, стављајући њеног творца уз бок великоме Пушкину.
Познанство са С. Милутиновићем, али и са другим знаменитим Србима из бечког круга (1827) - у првом реду с Вуком, а затим и с Петром Матићем, Илијом Стејићем и др. - учврстило је Анджеја Кухарског у намери да на својим путовањима по словенским земљама посети и српске крајеве. Боравећи у Пешти крајем 1827, Кухарски се поновно састао са Вуком; почетком 1828. вратио се у Беч, одакле се упутио најпре у Словенију и Хрватску, а на пролеће 1829. у Далмацију и Дубровник. Из Дубровника је Кухарски у лето 1829. кренуо на вишемесечно путовање по Црној Гори, куда га је, боравећи на Цетињу, свесрдно позивао Сима Милутиновић. У црногорској престоници пољски слависта се упознао са митрополитом Петром I и посведочио његово изврсно познавање картографије (Кухарски је од митрополита добио на поклон својеручно начињену мапу Црне Горе). Поред осталога, Кухарски је са Цетиња понео и Сарајлијину рукописну збирку народних песама, која чини највећи део касније Пјеваније. На повратку из Црне Горе, преко Далмације, Кухарски се обрео и у Војводини; у Сремским Карловцима упознао се са Лукијаном Мушицким и Самуилом Илићем. Постоје подаци да је Кухарски намеравао да посети и Нови Сад и Кнежевину Србију, али је, по свој прилици из здравствених разлога, од тога путовања одустао. Пољски слависта је, стицајем околности, тек 1838. објавио дело о словенским старинама, за које је на своме истраживачком путу систематски сакупљао грађу; то су његови познати Најстарији споменици словенског законодавства (Najdawniejsze pomniki prawodawstwa słowiańskiego), где се нашао и Душанов законик по тзв. новосадском рукопису.
Драгоцен извор података о пољском друштвеном и културном животу биле су за нашу јавност "Новине сербске" Д. Давидовића и Д. Фрушића, које су излазиле између 1813. и 1822. у Бечу. Осим обавештавања о текућим политичким приликама и нарочито стању у тзв. Пољском Краљевству (део под руском влашћу), "Новине сербске" су нарочито богато извештавале о стању у пољској култури и књижевности. Већ 1814. читаоци овога листа добијају информације о пољским граматикама и речницима (Линде, Бантке), 1816. у три наставка могу прочитати о Линдеовом раду на речнику и о особинама самога дела[4], 1817. о оснивању "Заведенија Осолиновог у Лавову" - националне културне фондације грофа Осолињског (Osolineum), 1819. о првим двема књигама капиталног дела Осолињског Историјско-критички подаци за историју пољске књижевности… (Wiadomości historyczno-krytyczne do dziejów literatury polskiej…) итд.
Међутим, праве почетке рецепције пољске књижевности код Срба у данашњем смислу речи омогућила је прекретна појава у нашем књижевном животу тога времена: "Сербска летопис" Георгија Магарашевића (1825). Пољске теме у првом српском књижевном часопису нису изоловане од осталог словенства, напротив, јављају се у широко захваћеном словенском контексту, што је одраз Магарашевићеве опште концепције "Летописа" и његових словенских погледа. Овакав приступ, уопште узев, биће константа у пријему пољске књижевности код нас током читавог XIX века - то је само једна значајна тема у оквиру општег српског интересовања за Словене и словенство.
Такав словенски приступ "Летописа" ни најмање не чуди, јер је главни Магарашевићев сарадник на том пољу био Павле Јосиф Шафарик. Он је, како то показује Ђ. Живановић, у првим свескама часописа штампао одломке, односно варијанте текстова из књиге на којој је радио, славне Историје словенских језика и књижевности… (Geschichte der slavischen Sprache und Literatur…, 1826).
Сем ранијих информација о Пољацима као народу уопште, смештеном у велику словенску породицу, споменицима његове писмености, културним и научним институцијама и др. (уводни одељци Историје), Шафарик се пољском књижевношћу у "Летопису" позабавио први пут у 3. свесци часописа за 1825. годину. Ту је српској публици пружио дотад први целовити преглед ове књижевности и уједно прве податке о великом низу (преко педесет) пољских књижевника, односно, људи од пера у најширем смислу. Ту су се нашли филозофи, реформатори, политички и историјски писци и филолози раме уз раме са "песницима", односно представницима лепе књижевности у ужем смислу. Међу овим другима представљени су, на пример, Игнаци Красицки, "највећи поета под Станиславом Аугустом", затим Станислав Трембецки, који је "сојединио […] у својим поезијама дерзновеније Пиндара с вкусом Хорација и с пријатностију Сапфе", Јулијан Урсин Њемцевич, који је представљен као значајан баснописац, Алојзи Фелињски, "највећи пољски стихотворац (у строгом смислу реч ову узимајући)" који је "стих пољски до највећег савршенства довео" и др.
Поред бројних других, Шафарику је за пољску књижевност главни извор била историја пољске књижевности (Historia literatury polskiej wystawiona w spisie dzieł drukiem ogłoszonych, 1814) Феликса Бентковског (1781-1852), одакле су многи судови дословно преношени. Српски читаоци су стицајем околности, дакле, прва одређенија сазнања о пољским писцима и целини ове књижевности стекли захваљујући "зрачењу" те књиге. Шафарикова сарадња у "Летопису" није се, међутим, састојала само у објављивању опширних текстова. Он је Магарашевићу уступао и краће белешке о различитим новим појавама широм словенског света, па, врло вероватно, и први текст о Мицкјевичу на српском језику (књ. 14. за 1828). Реч је о белешци поводом изласка из штампе Мицкјевичевих Сонета (Sonety, 1826), где одјекују и гласови из актуелне полемике између романтичара и класичара коју је нова Мицкјевичева збирка додатно разбуктала. Из овога сажетог написа читалац "Летописа" могао је дознати да је аутор сонета међу својим сународницима цењен као један од најбољих песника и велики иноватор. Спомињу се при томе две раније збирке Мицкјевичевих лирских песама - прве две песничке књиге (Poezje, I, 1822; III, 1823), од којих се појава прве узима за почетни датум пољског романтизма.[5]
За словенске теме Магарашевићу је као издашан извор послужио лавовски часопис "Mnemosyne" који је, иако пољски по својој тематици, излазио на немачком језику. Одатле је Магарашевић превео или прерадио неколико прилога (поред осталог, и о Пушкину), а тим путем стигао је и први белетристички прозни текст дотад објављен у "Летопису" и, додуше посредно, први публиковани превод неког пољског белетристичког дела на српском језику - приповетка Желислав и Људмила, штампана у 6. књизи 1826. године. Иако непотписан, преводилац је познат: био је то сам Магарашевић. Међутим, питање ауторства, односно изворника ове приповетке било је својевремено и отворен проблем у полонистици. Ф. Илешич је најпре, као и већина дотадашњих пољских истраживача, ово дело приписивао Станиславу Јашовском (1803-1842), потписаном уз немачки текст Żelisław und Ludmille (1824) у час. "Mnemosyne"; касније је посумњао у то и допустио могућност да је аутор пољског текста Żelisław i Ludomiła (1819) Леон Потоцки (1799-1864), што је много година касније потврдио и М. Живанчевић. Ђ. Живановић је био мишљења да је Желислава и Лудомилу Потоцког на немачки потпуно прерадио Станислав Јашовски за "Mnemosyne", те да је заправо он потпуни аутор Магарашевићевог изворника. Релевантни пољски библиографски извори немачки текст Јашовског одређују као превод приповетке Л. Потоцког, а под именом Потоцког Магарашевићев превод регистрован је и у Садржају Летописа Матице српске (I, 1968; III, 1976). Сва је пак прилика да је истина на средини, тј. да је свакако реч о делу Потоцког, касније прештампаваном и више пута прерађиваном, али и да је Јашовски - било као мање-више веран преводилац, било као парафраста - исто тако несумњиво аутор Магарашевићевог изворника.
Из истог часописа Магарашевић је превео и запажен чланак С. Јашовског о пољској песникињи XVII века Елжбјети Дружбацкој под насловом Јелисавета Дружбацка; овај прилог штампан је у 8. књизи "Летописа" 1827.
Уопште узев, српски читалац, који је у првим трима деценијама XIX века био тек категорија у повоју, добио је релативно обиље информација о Пољацима, њиховој књижевности, култури и друштвеном животу - разуме се, мерено еталонима тадашње српске националне књижевности.
У наредним трима деценијама XIX века укупне пољско-српске односе одредиће, посредно или непосредно, неколики догађаји. Ново раздобље отвара први, крваво угушени, пољски устанак против руске доминације у XIX веку, тзв. Новембарски устанак (1830-1831). На посебан начин, као општа клима, на те ће се односе одразити револуционарна збивања 1848-1849. и потом Кримски рат, док ће апокалиптични Јануарски устанак у Пољској (1863-1864) и његов одјек у нашој средини дати другачији квалитет следећој епохи у пољско-српским односима.
Новембарски устанак у Пољском Краљевству, дакле, у делу пољских земаља под руским суверенитетом, који је избио крајем 1830, а угушен наредне године, имао је дубоке корене и сложену генезу; за ову прилику довољно је рећи да му узроке најпре треба потражити у општем карактеру руског самодржавља, нарочито после ступања Николе I на царски престо (1825) и његовог крунисања за пољског краља (1829).
Не може се тврдити да је Новембарски устанак нарочито снажно одјекнуо у српској јавности, па ни да је изазвао симпатије за пољску борбу. Па ипак, до кључних личности српске политике допирала су обавештења о њему. Вук Караџић је детаљно информисао пре свих кнеза Милоша, тачније, преносио му све вести, проверене и непроверене, до којих је успевао да дође. Код Вука су се о устанку распитивали, поред осталих, Василије Поповић, Методије Лазаревић и Јеврем Обреновић. Српско јавно мнење, иако о томе постоје само посредна сведочанства, још увек је било наклоњеније Русији, чему је свакако доприносила и оскудност истинских информација.
Међутим, последице тога пораженог пољског устанка имале су далекосежан значај како за историју пољског народа тако и за његове (политичке и културне) односе са другим народима. По угушењу устанка из земље се излио дотад највећи емиграциони талас у пољској историји: преко 10.000 најбољих пољских патриота потражило је уточиште широм Европе, највише у Француској, Белгији, Швајцарској, а затим и у Турској и Америци. Међу њима су биле политичке и војне вође устанка, готово сви угледнији учесници у устаничкој законодавној и извршној власти, бројни преживели ратници, али и многи интелектуалци и уметници, речју, пољска културна елита тога времена. С ваљаним је, дакле, разлогом та избегличка река у историји понела назив Велике емиграције.
У емиграцији је настављена политичка активност; било је више организација и средишта патриотско-ослободилачке делатности, али су се с временом искристалисала два најмаркантнија.
Најпре је основан кратковечни Пољски национални комитет (Komitet Narodowy Polski, 1831), углавном састављен од представника левице, и то под вођством угледног историчара, некад професора Вилњанског универзитета, Јоахима Лелевела (1786-1861). Радикалнија левица је 1832. основала Демократско друштво (Towarzystwo Demokratyczne), око којег се временом окупио највећи део либерално-демократски опредељених емиграната. Иако је Ј. Лелевел од 1833. стално боравио у Бриселу, а Демократском друштву приступио тек 1846, његов је ауторитет на левици све време био велики.
Политички је, међутим, знатно утицајније било конзервативно, аристократско-монархистичко крило које се окупило око кнеза Адама Јежија Чарториског и према његовој париској резиденцији добило назив табора Отел Ламбер (obóz Hôtel Lambert). Политичка моћ ове групације почивала је на угледу самога кнеза и на његовим блиским везама са владајућим круговима Француске и Енглеске. Чарториски, који је у Новембарском устанку био на челу Националне владе, решење пољског питања видео је овога пута у његовој интернационализацији, односно, у коришћењу жаришта потенцијалних конфликата на Блиском Истоку и нарочито Балкану за слабљење позиција Русије и, уз помоћ Француске, Енглеске и Турске, васпостављање Пољске од пре трију подела. Снажан ослонац који је Чарториски имао у Француској омогућио му је да створи озбиљну и моћну државну организацију у егзилу. У том погледу разграната дипломатско-обавештајна мрежа пољскога кнеза одиста је јединствена историјска појава у европској политици XIX века.
Још од I српског устанка Срби су заиграли важну улогу у политичкој комбинаторици кнеза Чарториског. Та је улога, међутим, прерасла у кључ његове балканске политике на почетку четрдесетих година. Штавише, захваљујући акцији Чарториског и његовој агентури, наредних двадесетак година, између 1840. и 1860, доба су најинтензивнијих политичких односа између Пољака и Срба у целокупној њиховој историји, дакле, све до данас.
За своје главно дипломатско упориште на Истоку пољски кнез је изабрао Цариград, јер требало је да се ситуација на Балкану контролише и усмерава уз ослонац на Турску. Пољско дипломатско средиште у Цариграду организовао је 1841. године опуномоћеник Чарториског, књижевник Михал Чајковски (1804-1886), од 1851, по преласку у ислам, познат као Садик-паша. Ово представништво било је својеврсна трансмисија између Балкана, Турске и западних дипломатија.
Свој непосредни ангажман међу Србима Чарториски је започео подршком непоузданом авантуристи "кнезу" Николи Васојевићу у успостављању српске државе "Холмије". Тим поводом М. Чајковски је најпре послат 1840. године у Рим, а затим 1841. у Цариград. Пошто је, на основу запажања Чајковског, коначно посумњао у Николу Васојевића, Чарториски је - ради прикупљања додатних обавештења о "кнезу" - у лето 1841. послао свог првог агента у Београд. Био је то др Адам Лишчињски, који се представио као енглески доктор Leech (или Lynch). Ово прво изасланство није дало велике резултате, али је скренуло пажњу Чарториског на уставне борбе у Србији и открило право поље деловања пољске емиграције у Србији.
Непосредно по свом доласку у Цариград, 1841, Чајковски се најпре упознао са Вукашином Радишићем, секретаром српског конзулата и угледним цариградским трговцем Симеоном - Симом Андрејевићем Игумановом. Уз њихово посредовање дошао је у везу са вођама уставобранитеља који су у то време пребивали у Цариграду у добровољном изгнанству и успоставио трајан лични контакт, поред осталих, са Томом Вучићем Перишићем, Аврамом Петронијевићем, тројицом Гарашанина - оцем Милутином и синовима Илијом и Луком - и др. Кнез Чарториски је у деловању уставобранитеља видео удаљавање Србије од руског утицаја, те је лично предузео кораке да овој струји обезбеди подршку француске владе, а, преко Владислава Замојског, и енглеске.
Када су се Вучић, Петронијевић и др. 1842. вратили у Србију, Чарториски је - са њима заједно - у Београд послао свог новог изасланика, веома агилног Лудвика Звјерковског (под лажним именом др Луја Леноара). Звјерковски-Леноар, који је активно учествовао у припреми Вучићеве буне и свргавању кнеза Михаила 1842, давао је виђенијим уставобранитељима корисна упутства и савете, али - преко својих централа у Цариграду и Паризу - и многа драгоцена обавештења о политици великих сила.[6] Уставобранитељске политичке кругове, а посебно Илију Гарашанина, Звјерковски је упознао и са копијом тајног програмског документа кнеза Чарториског из јануара 1843, насловљеног Conseils sur la conduite a suivre par la Serbie (Савети Србији за управљање државом).
Када је Русија 1842. године оспорила избор Александра Карађорђевића и извршила притисак на Порту да га поништи, дипломатска мрежа Чарториског одиграла је одлучујућу улогу како у организовању поновног избора кнеза Александра, тако и у признавању тога избора од стране западних сила.
Михал Чајковски, челни човек дипломатске агентуре пољскога кнеза на Истоку, придружио се с пролећа 1843. Звјерковском-Леноару у Београду у веома важној мисији. Чајковски је, наиме, усред Београда лично руководио организовањем, па и сазивањем скупштине, која је, на Видовдан 1843, по други пут изабрала Александра Карађорђевића за српскога кнеза.
Пошто је задатак политичке смене у Србији обављен, Чарториски је заменио свог изасланика. Новембра 1843. у Београд је стигао Фрања Александар Зах (1807-1892), који је на тој дужности остао до 1848.[7] Као агент Отела Ламбер, Зах је добио инструкције да српским политичким првацима изложи дугорочни политички план кнеза Чарториског и његово виђење будуће улоге Србије. Непосредно по доласку у Београд Зах се упознао, поред осталих, са Илијом Гарашанином и у првој половини 1844. године сачинио на српском језику за Гарашанина лично поверљив политички спис са детаљном разрадом плана Чарториског. (Овај документ пронашао је у Гарашаниновој заоставштини Д. Страњаковић и објавио га као прилог свом раду Како је постало Гарашаниново "Начертаније", 1939.) Многе тезе и, што је најважније, основна концепција тога плана ушле су с незнатним изменама у Гарашаниново Начертаније из 1844, а тиме, посредно или непосредно, и у темељ спољне политике Србије до дубоко у XX век.
Разлике између Заховог тајног списа и коначног облика Начертанија, тачније, изостављање појединих одељака Заховог текста и промена појединих формулација у Гарашаниновом меморандуму, биле су, а то су и данас, предмет многих тумачења, понајвише оних која су имала за циљ да докажу империјални и великосрпски карактер укупне српске политике од половине XIX века.[8]
Пажњи досадашњих истраживача промакло је, међутим, да неке од идеја из Заховог меморандума за које се није нашло места у Начертанију - нису остале без одјека у јавном животу Србије. Овде првенствено имамо на уму одељак VII - О унутрашњој политици Сербије, која би назначеној спољашњој одговарала - где се Фрања Зах залаже за "основање и заведење катедре или професуре Историје и књижества јужно-славенске гране при лицеуму књажества Сербије", али и за оснивање катедре "за обште-славенску историју и литературу", јер су поданици Србије "сви славени". Циљ би, при том, било у првом реду буђење свести о припадности[9], а узор, поред осталих - Мицкјевичева париска катедра.
О томе да су владајући кругови тадашње Србије уважавали Захове аргументе, може, чини се, посведочити један важан законски акт из области просвете: Устројеније јавног училиштног наставленија, проглашено 23. септембра 1844. године.
У чл. 41 Устројенија, који прописује предмете у "училиштама гимназијалним", на листи предмета за IV разред гимназије налазимо: "Земљеописаније (о Русији, Пољској и о Грчкој.)", односно "Историја народа (Русије, Пољске и Грчке)".
Кад је пак о Лицеју, односно "Великом училишту" реч, на другој години "Одјеленија философијског" прописан је предмет "Филологија Славенска, с обзиром на Естетику" (чл. 51 Устројенија).
Тешко је рећи шта се у српским гимназијама и полугимназијама могло говорити и учити о Пољској, која у то време јесте имала своју пребогату историју народа, али која ни тада, а ни још дуго потом није имала своје (политичко) земљеописаније. Сигурно је, међутим, да је 'озакоњивање' филологије славенске на Лицеју 1844. године кључан датум укупне српске високошколске славистике… и то, по свој прилици, знатном заслугом управо Фрање Заха и пољске политичке емиграције коју је заступао.
У веома осетљиво време, 1848, Чарториски је остао без агента у Београду; на тај положај опет је именовао Л. Звјерковског (овог пута под лажним именом Метијени) са задатком да у Београду и Загребу пропагира зближавање Јужних Словена са Мађарима и заједничке акције против Беча. У сличну мисију послат је 1849. у Београд и пуковник Лудвик Бистшоновски; његов је задатак био да увери српску владу да успостави пријатељство са Мађарима, али то није наишло на подршку. Пољско-српску сарадњу отежавала је чињеница да су Пољаци војнички иступали на страни Мађара. После руске интервенције (1849) позиције Русије на Балкану осетно јачају, те је она у стању да захтева од Турске удаљавање двојице људи: Чајковског из Цариграда и Звјерковског из Београда. Као резултат тога, Чајковски се турчи, Звјерковски напушта Београд, а у Србији се недуго потом смењују "неподобни" министри, па и сам И. Гарашанин (1852). Исто је било и са наследником Звјерковског, историчарем Франћишеком Духињским, који је у Београду боравио кратко и морао га напустити 1851. године. Од тога времена послове агента табо