|
          |
Projekat Rastko : Poljska : Umetnost  Petar BunjakPregled
poljsko-srpskih književnih veza
|
|
Internet izdanje Producent i pokrovitelj 1. avgust 2001. Urednik i producent: Likovno oblikovanje: Korektura i tehničko priređivanje: Vebmaster: |
Štampano izdanje Izdavač: Beograd, 1999 Slavistička biblioteka; knjiga 4 Beleške uz tekst. - Bibliografija uz svako poglavlje i str. 133-171. - Registri. (Beograd : Čigoja štampa). - 184 str. ; 21 cm . Tiraž 500. ISBN 86-7391-009-9 |
Prevodi iz poljske književnosti objavljeni na srpskom jeziku od 1826. do 1941.
Pregled poljsko-srpskih književnih veza (do II svetskog rata) nastao je iz želje da se na jedno mesto sakupi i sažeto izloži što više relevantnih podataka o poljsko-srpskim dodirima u oblasti književnosti i književnog života, te da se oni smeste u širi kontekst kulturne i političke istorije kao faktora koji ih uslovljava. Tačka gledišta je pri tome srpski teren, pa je otud najviše reči o našim ljudima koji su na ovaj ili onaj način bili vezani za Poljsku i Poljake, ali i o Poljacima koji su boravili u srpskim zemljama ili dolazili u neposredan dodir sa Srbima i njihovom kulturom. Što se tiče termina "veze" iz naslova knjige, njegova je upotreba nešto šira od uobičajene - rasprostire se naime i na odnose u širem smislu, tj. komunikaciju uopšte, kao i na kontaktne, genetske i tipološke veze u užem smislu.
Knjigu čine dva dela, od kojih je jedan svojevrstan dajdžest naučnih saznanja iz šire oblasti poljsko-srpskih odnosa, a drugi - bibliografski svod srpskog prevodilaštva iz poljske književnosti. Prvi je namenjen širokoj publici, tj. svima koji požele da steknu osnovnu sliku o tome šta su u prošlosti Srbi znali o Poljacima, šta su cenili u njihovoj kulturi i književnosti i šta su od toga prihvatali kao trajno duhovno dobro. Odlučujući se na publikovanje drugog, bibliografskog dela, autor je, međutim, imao u vidu slavističku javnost, a naročito studente polonistike, kojima tokom školovanja ova vrsta informacija nikako neće biti suvišna, utoliko pre što će im, sasvim izvesno, pasti u deo da istraže sve ono što nisu stigli, mogli ili umeli da učine njihovi prethodnici.
Tekst koji je sada pred čitaocem imao je donekle neobičnu sudbinu. Prvi odeljak, Hronologija, pisan je najpre kao sažeta enciklopedijska odrednica o poljsko-srpskim odnosima sa stanovišta kulture i književnosti, a zatim je sa istom namenom više no dvostruko proširen obimom i materijalom. Rukopis je naposletku proširen još jednom, za potrebe ovoga izdanja. Pristupajući priređivanju knjige, autor se odlučio da uz hronološki pregled doda i Pomenik - pregršt azbučnim redom raspoređenih kratkih tekstova o ličnostima koje su bile najistaknutiji graditelji poljsko-srpskih mostova u prošlosti, a koje su rođene i stasale do ulaska Kraljevine Jugoslavije u II svetski rat. Ovi se tekstovi sažeto bave samim tim ličnostima i njihovim posebnim doprinosom poljsko-srpskim vezama, dopunjavajući i u ponečemu precizirajući činjenički skelet prezentovan u Hronologiji.
Podaci od kojih su sazdani tekstovi Hronologije i Pomenika potiču iz brojnih i raznovrsnih izvora. Da se tekst ne bi opterećivao njegovom karakteru neprimerenim citatnim aparatom, posle svakog poglavlja (odnosno, odrednice) daje se popis literature, i to uglavnom prema redosledu izlaganja; to, dakle, nije (samo) uputna bibliografija, već prvenstveno spisak korišćenih izvora.
Najzad, oba odeljka su, radi jednostavnijeg 'ukrštanja' imena, propraćena Indeksom.
Sve je to, međutim, neka vrsta prethodne ilustracije ili komentara uz ono što zapravo čini informativno jezgro knjige - odeljak Prevodi iz poljske književnosti objavljeni na srpskom jeziku od 1826. do 1941. Ovde se dopunjenom bibliografskom korpusu koji je autor prikupio za svoj rad Recepcija poljske književnosti kod Srba (od osme decenije XIX veka do 1941) dodaju prevodi iz poljske književnosti publikovani pre 1870. godine.
Uglavnom jednostrana slika poljsko-srpskih prožimanja koja se ovom prilikom nudi čitaocu - jednostrana zato što najvećim delom prati samo jedan smer transfera: poljska kultura >> srpska kultura - tek čeka svoju dopunu. Imajući u vidu činjenicu da je srpsko-poljska problematika dosta dugo prisutna u poljskoj slavistici (od fundamentalnih bibliografskih istraživanja do studija o recepciji srpske književnosti, narodne i umetničke), ta bi se dopuna mogla očekivati pre svega u smislu sistematizacije bogate i većim delom proučene građe.
Okolnosti u kojima se pojavljuje Pregled poljsko-srpskih književnih veza umnogome relativizuju, pa i kompromituju samu ideju istorijskog sagledavanja kulturnih i političkih prožimanja dvaju naroda, i to ne samo zbog razilaženja Poljaka i Srba na tome polju u poslednjoj deceniji, naročito zaoštrenog u vreme današnje balkanske drame, već i zbog zida kulturne izolacije kojim naš narod, opstane li, može biti okružen do duboko u naredno stoleće. Ipak - premda bez iluzija o tome da je prošlost ikada uistinu bila pouka sadašnjosti ili budućnosti - Pregled je svedočanstvo pre svega o viševekovnom kontinuitetu otvorenosti srpske sredine za plodonosne doticaje sa drugim, srodnim i nesrodnim kulturama.
Iako to ova knjiga ne odaje na prvi pogled, u njenom temelju su opsežna bibliografska i arhivska istraživanja, obavljena u Narodnoj biblioteci Srbije, Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković", Biblioteci Matice srpske u Novom Sadu, Biblioteci SANU, Biblioteci Katedre za srpsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, Arhivu Srbije, Istorijskom arhivu Beograda i Arhivu na Novom groblju u Beogradu. Institucijama i ljudima koji ih čine pripada blagodarnost na predusretljivosti i razumevanju.
Od velikog značaja bili su i podaci usmeno dobijeni od jednoga broja informanata. Među njima, autor na prvom mestu s pijetetom spominje ime Učitelja, pok. profesora Đorđa Živanovića, koji je - osim u velikome broju naučnih radova - svoje enciklopedijsko znanje učenicima prenosio i u izuzetno zanimljivim razgovorima. Za niz podataka o porodici i potomcima dr Leonarda Lontkjeviča, a posebno o životu i radu zapaženog prevodioca poljske književnosti s početka XX veka, Jovanke Dimitrijević (rođ. Lontkjevič) - zaslužna je njena kći, gđa Jelena Veličković. Dragocen sagovornik bio je i g. dr Simon Dragović, lekar, istoričar medicine, a nadasve dobar poznavalac poljsko-srpskih odnosa.
Piščeva je prijatna dužnost, najposle, da recenzentima ove knjige, gg. profesorima Miroslavu Topiću i Predragu Piperu, zahvali na trudu oko čitanja rukopisa, vrednim sugestijama i dobronamernoj ali suštinskoj kritici, a ništa manje i glavnom uredniku "Slavističke biblioteke" g. profesoru Bogoljubu Stankoviću - na zalaganju da se knjiga, uprkos ratnim neprilikama, ipak pojavi.
P. B.,
Beograd, 31. maja 1999.
Opremajući tekst jedne tradicionalno pisane knjige na putovanje kroz kibernetski prostor - koji u svemu zadobija prava ako ne potpuno novog sveta, ono svakako nove dimenzije staroga - imao sam potrebu da ga za tu priliku u ponečemu doradim.
Uneo sam pre svega ispravke uočenih štamparskih grešaka iz tradicionalnog izdanja (što nikako ne znači da ih i ovde neće biti!) i nadoknadio jedan broj materijalnih propusta na koje su mi ukazali pažljivi čitaoci. Umetnuo sam zatim nešto novih podataka, a u Pomenik, kao posebnu odrednicu, dodao još jedno prezaslužno a prošli put nepravedno izostavljeno ime: Stojana Novakovića.
Iz ove verzije, zbog mogućnosti automatskog pretraživanja, izostao je Indeks uz prva dva odeljka, kao i registri uz bibliografiju srpskih prevoda iz poljske književnosti.
I sama bibliografija pretrpela je određene izmene. Pored manjeg broja ispravaka i dopuna, prevedeni predgovori/pogovori uz zasebna izdanja registrovani su ovoga puta i kao posebne jedinice, a imena poljskih autora daju se u izvornoj grafiji.
Za izmenjeno i dopunjeno izdanje Pregleda poljsko-srpskih književnih veza (do II svetskog rata) koje do čitaoca stiže u okviru Projekta Rastko zaslužan je - od zamisli, preko korisnih informacija i sugestija, pa sve do konačne realizacije - moj uvaženi kolega i prijatelj g. dr Dejan Ajdačić. Na tome mu od srca zahvaljujem.
P. B.,
Beograd, juna 2001.
U našim izvorima nema mnogo svedočanstava o političkim dodirima, a još manje o neposrednim kulturnim prožimanjima dvaju slovenskih naroda, poljskog i srpskog, u njihovoj dubljoj istorijskoj prošlosti. Možemo samo pretpostavljati da je svakako moralo biti dosta ranih i, mogućno, razgranatih ekonomskih kontakata posredstvom trgovačkih puteva koji su preko naših krajeva povezivali poljske zemlje sa Vizantijom i Istokom. Za nekakve zapaženije odnose u kulturnom pogledu moglo je biti još manje mesta s obzirom na pripadnost naših naroda različitim arealima. Dok smo mi bili u orbiti oko žarišta vizantijske kulture, dotle su Poljaci gravitirali evropskom Zapadu, te će ograničavajući faktor, kako u dubljoj prošlosti, tako i kasnije - sve do XVIII veka, pa ponovo u naše vreme - biti ključna poljsko-srpska tipološka razlika: odnos 'Slavia romana' - 'Slavia orthodoxa'.
Od vremena pojave Turaka na granicama Evrope, uporedo sa postepenim nestajanjem srpske samostalnosti, rastao je politički značaj Poljske. Posle personalne unije Poljske i Litve (1386) ova ogromna država prostirala se povremeno do obala Crnoga mora, te je i sama počela igrati ulogu 'istočnog bastiona' Evrope, obuhvatajući pri tome - što je za poljsko-srpske veze toga doba od naročitog značaja - velika prostranstva nastanjena pravoslavnim hrišćanima. Iz tih vremena datiraju prvi dodiri i prva pouzdanija svedočanstva o poznavanju Poljske i Poljaka među Srbima.
Stari srpski letopisi i drugi pisani izvori Poljake sve do duboko u XVII vek nazivaju "Lesima", a njihovu zemlju po pripadniku naroda - "Leh" ili "Lehija", "leška zemlja". Teško je, međutim, egzaktno utvrditi na koje se geografske prostore zaista odnosio pojam "Lehije", odnosno, "leške zemlje". Đorđe Trifunović, autor za našu temu izuzetno važnog rada Lesi i Leška zemlja u staroj srpskoj književnosti i pismenosti (1981), povezuje ga sa pojasom istočne Poljske koji se prostire severno od Galicije i obuhvata zapadne krajeve Male i Bele Rusije i Litve. Nesporno je, međutim, da su Srbi dosta rano imali manje ili više formirane predstave o poljskoj državi, utoliko pre što su poljske akcije bile usmerene protiv Turaka, pa su već i samo zbog toga nailazile na dosta snažan odjek u našem narodu.
Pripreme za veliki pohod na Turke poljskog i ugarskog kralja Vladislava III probudile su znatno zanimanje, pa i nade među Srbima, budući da se kao saveznik hrišćanima u tome ratu pojavio i despot Đurađ Branković. Nastavak toga najpre uspešnog pohoda, a u prvom redu neslavan ishod bitke kod Varne 1444. godine i Vladislavljeva pogibija - ostavljaju traga u našoj usmenoj tradiciji. U doba neposredno posle Đurđa Brankovića, naime, potvrđen je još jedan naziv za Poljake: "Leđani" (od mađarskog lengyel = Poljak). Dokazujući da je "Leđan grad" iz naše narodne poezije prvobitno semantički pokrivao Poljsku i Poljake, Stojan Novaković kao krunski argument navodi tzv. Brankovićevog letopisca koji o kralju Vladislavu piše kao o "Leđaninu". Prema Novakoviću, "Leđan grad", "kralj od Leđana" itd. u narodnoj tradiciji kod Srba i Bugara gubio je postepeno svoje primarno značenje, stičući s vremenom različite konotacije; sâm naziv je, po Novakovićevoj pretpostavci, mogao ući u narod u vreme posle bitke kod Varne, odnosno, u drugoj polovini XV veka.
I ova, kao i prethodne kampanje protiv Turaka dovodile su, sa druge strane, u naše krajeve ili njihovu neposrednu blizinu, pored ostalih, i poljske ratnike. Tako je, primera radi, legendarni poljski vitez "bez mane i straha" Zaviša Čarni († 1428) - učesnik slavnih bitaka (između ostalog, one kod Grunvalda 1410) i pobednik na brojnim viteškim turnirima - dopao turskog ropstva u pohodu Sigismunda Luksemburškog na Osmanlije 1428. i ubijen nedaleko od grada Golupca na Dunavu.
O zastrašujućoj sili sa Bosfora, njenoj verskoj, vojnoj i administrativnoj organizaciji, kao i o životu porobljenih naroda - pa tako i o Srbima i njihovoj istoriji - Poljake i čitavu hrišćansku Srednju Evropu obaveštavao je od poslednje decenije XV veka Srbin Konstantin Mihailović iz Ostrovice kao autor Janičarevih uspomena ili Turske hronike. Njegovo je delo 'živelo' kroz ceo XVI vek i spadalo je među najčitanija u svome vremenu, a sačuvano je zahvaljujući poljskim i češkim rukopisnim spomenicima. Janičareve uspomene i ličnost njihovog pisca do danas su otvorene teme, i to ne samo poljske i srpske slavistike. Pa ipak, još uvek se nije došlo do nedvosmislenog odgovora na pitanje na kojem je jeziku i gde Konstantin pisao svoje delo: da li je (hipotetični) izvornik bio srpski, napisan možda u Ugarskoj, te je prema njemu načinjen prevod na poljski i češki, da li je original negde u korenu poljske rukopisne tradicije, nastao negde u Poljskoj ili Litvi, ili je pak izvornik češki, zabeležen na osnovu kazivanja negdašnjega janičara…
S druge strane, informacije o poljskom narodu i njegovoj zemlji stizale su Srbima počev od XV, kroz XVI i XVII vek, zahvaljujući našim putnicima, svetovnim i sveštenim licima, guslarima i nevoljnicima, čije prisustvo u tim krajevima beleže različiti izvori.
Postoje, na primer, podaci da je u prvoj polovini XVI veka episkop smederevski Pavle, pošto mu je propao pokušaj obnavljanja Pećke patrijaršije (1541), preduzeo putovanje po Rusiji, Poljskoj i Vlaškoj kako bi po tim zemljama sakupljao milostinju za svoj narod, a da je od poljskog kralja i vlaškog vojvode dobio za to i pismenu dozvolu. Slične akcije preduzimale su se iz Hilandara, o čemu svedoči sačuvani koncept pisma koje je arhimandrit Grigorije poslao Stefanu Batoriju, poljskom kralju (1576-1586), gde se kaže: "I molimo tvoju svetluju milost, što bi dal bratijam našim tvoju kraljevskuju gramatu dobrovoljnuju, po tvojoj kraljevskoj države dlja milostinji, da bismo ju imeli i u prednjaja vremena prihoditi do tvojeg svetlog kraljevstv[a]"; ovo svakako nije bio presedan, jer su takve povelje davali "i prežni kraljeve, tvoja bratija". Zna se da su u pravoslavnim delovima poljske države milostinju sakupljali monasi iz manastira Papraća 1561, Remeta 1628, Lepavina 1650, Ravanica 1692. godine itd.
Manastir Papraća (nedaleko od Zvornika) od polovine XVI veka održavao je žive veze sa Rusijom, ali i sa istočnim poljsko-litavskim zemljama; za Papraću je, na primer, "u Zemlji Volinskoj" 1551. pisano Četvorojevanđelje po nalogu kneza Dimitrija Fjodoroviča Sanguškoviča, "starostiča volodimerskogo, maršalkoviča Zemlje volinskoj, starosti žitomirskogo, pri deržave korolja poljskogo, velikogo knjaza litovskogo Žigimonta Žigimontoviča Avgusta [Zigmunta Avgusta], rukoju mnogogrešnogo d'jaka Mihaila do manastira carskije Zemlje serbskije Blagoveštenija prečistije Vladičice glagoljume Papraća". Isti kaligraf pisao je u Volodavi (Podlasje) deset godina kasnije, 1561, za Papraću i Psaltir, čiji je darodavac bio izvesni "pan Nikola Serbin", što bi nam moglo ponešto kazati i o širini srpskih migracija u XVI veku.
Ćirilske knjige - kako pisane tako i štampane - stizale su k nama tokom XVI i XVII veka sa teritorija poljske države verovatno u znatno većem broju no što to danas možemo utvrditi. Na to, između ostalog, ukazuje i poreklo jednog broja naslova iz hilandarske biblioteke.
Zna se takođe i da je polovinom XVI veka, tačnije 1557, u pravoslavnom, kasnije pounijaćenom Suprasalskom manastiru kod Bjalistoka slikarske radove dovršio poznati srpski slikar toga vremena Nektarije Srbin.
Posle potpunog uspostavljanja turske vlasti na Balkanu, dakle, od polovine XV i kroz XVI vek, kopnene komunikacije između naših zemalja i ostatka Evrope bitno su ograničene, pa tako ni Poljaci, izuzev u retkim prilikama, nisu putovali kroz srpske krajeve. Jedan od oblika tih sporadičnih dodira jesu diplomatske misije. Tako je, na primer, godine 1574. poljsko poslanstvo suvozemnim putem stiglo u Carigrad u svoju gotovo polugodišnju misiju i na isti način se vratilo, proputovavši pri tom kroz srpske i bugarske zemlje pod turskom vlašću. U sastavu toga poslanstva bio je i renesansni polihistor i pesnik Maćej Strijkovski (oko 1547 - posle 1582), koji je saznanja i zapažanja sa toga putovanja, uglavnom etnološko-folkloristička, saopštio u svome glavnom delu - Hronika poljska, litavska, žmudska i svih ruskih zemalja… (Kronika polska, litewska, żmudzka i wszystkiej Rusi…, 1582). Tu je opisao "srpske gusle" ("serbskie skrzypice"), običaj kazivanja epskih pesama uz njihovu pratnju i opštu sklonost ka usmenom pesništvu balkanskih naroda, kako hrišćanskih - Srba, Bugara, Vlaha i Morlaka, tako i islamiziranog stanovništva; uz to, ostavio je i dragocene podatke o kosovskom predanju u narodnoj epici, čije je formiranje u to vreme bilo u samom začetku.
Još jedan karakterističan oblik komunikacije počev od ranoga srednjeg veka predstavljaju hodočašća hrišćanskih vernika u Svetu zemlju. Poljski putnici, međutim, izbegavali su kopneni put preko Carigrada, već su u Palestinu putovali morem, najčešće iz severnih italijanskih luka, te u njihovim itinerarima gotovo i da nema spomena o južnoslovenskim narodima. Izuzetak u tom pogledu predstavlja Hodočašće u Svetu zemlju (1582-1584) [Peregrynacja do Ziemi Świętej (1582-1584)] kneza Mikolaja Kšištofa Rađivila - Siročeta (1549-1616), koje, pored čisto literarnih vrednosti, za našu temu ima i znatan dokumentarni značaj. Poljski aristokrata je, naime, ostavio zanimljive podatke o svome poznanstvu sa izvesnim Dionisijem Damaskinom, pravoslavnim monahom manastira Sv. Save kod Jerusalima, Slovenom "iz Makedonije rodom", s kojim se sporazumevao "slovenski". Nije, međutim, reč o (mogućnoj) etničkoj pripadnosti monaha Dionisija srpskom narodu: za nas je kao činjenica mnogo važnije autentično i verodostojno kneževo svedočanstvo o dosta čestim putovanjima monaha Dionisija Damaskina i drugih pravoslavnih duhovnika iz Palestine preko Poljske i Litve - pa i rađivilovskih poseda - u Rusiju. Dragocenost je ovoga podatka u tome što nedvosmisleno 'trasira' pravce kojima su pravoslavni hrišćani sa Jugoistoka Evrope (pa tako i sa slovenskog Juga) i Palestine putovali u pravoslavne istočnoslovenske zemlje.
Krajem XVI i u XVII veku u Poljskoj su, po svoj prilici, poznate srpske gusle, o čemu bi se tragovi mogli naći kod pesnikâ Kaspera Mjaskovskog (oko 1550-1622), Hjeronjima Morština (oko 1581 - oko 1623) i Juzefa Bartlomjeja Zimorovica (1597-1677). Nesporno je, međutim, da je u Poljskoj u XVII veku odista bilo Srba, i to verovatno u ne malom broju. Indikativna je, naime, zakonska odredba Varšavskog sejma iz 1624, u kojoj se kaže da se u zemljama Zigmunta III "mnogo štetnih stvari dešava […] zbog čuvanja Vlaha i Srba, nenaseljenih i slobodnih", te da se stoga "niko, ma kom staležu pripadao, ne sme usuditi da takve ljude čuva, jer će snositi krivicu kao da je zgrešio po zakonu o čuvanju Cigana".
S druge strane, na osnovu malobrojnih pisanih tragova stiče se utisak da je među Srbima tokom XVII veka naglo poraslo interesovanje za Poljsku. Razlog tome je velika poljska pobeda nad Osmanom II kod Hoćima 1621. godine. Nepoznati prepisivač, ne bez radosti, na margini svoga spisa beleži: "Va leto 7129 [1621] hodiše Turci na Leha i ne poluči ničto i vazvratiše se drehli, Gospodi pospeši". Ovaj turski pohod zabeležen je i na zidu tek sagrađene crkve u Krivoj Reci podno Kopaonika: "I va to leto poide turski car na Leha". Pod tom godinom srpski letopisac konstatuje: "Hodi car Osman na Leha i ničto ne poluči tamo". Na sličan način zabeležen je turski pohod protiv Poljske 1672. i pad Kamjenjca Podolskog: "Poide car Mehmed na Leha i vazet Kamenicu grad".
No sve se to ne može uporediti sa odjekom koji je blistava pobeda Jana III Sobjeskog nad Turcima kod Beča 1683. imala među Srbima. Ovaj događaj, po mnogo čemu ključan za istoriju Evrope, ušao je i u našu narodnu tradiciju, te je veliki vojskovođa poznat u usmenom predanju kao "Ivaniš, kralj poljački", ali - što je veoma indikativno - i kao "Mosković Jovane". Ovo poslednje je, naime, evidentan pokazatelj da se od kraja XVII veka težište naših istorijskih nada nepovratno prenosilo na novu veliku silu, Moskovsku Rusiju.
Jedini zasad registrovani poljsko-srpski politički kontakt u celom ovom razdoblju naziremo iz ruskoslovenske povelje poljskog kralja Jana Kazimježa iz 1668, kojom preporučuje ruskom caru erdeljskog mitropolita Savu II Brankovića. Mitropolit je tada putovao u Moskvu zajedno sa bratom, grofom Đorđem Brankovićem, i sva je prilika da se prihvatio, pored ostalog, diplomatskog posredovanja između Poljske i Rusije.
Od XVII veka Rusija i istočnoslovenski teren u širem smislu postaju novi posrednik u upoznavanju naše sredine sa Poljacima. Najraniji putevi recepcije poljske pisane reči u našoj pismenosti vode upravo preko slovenskog Istoka. Tako će se, na primer, zamašni izvodi iz dela poljskog hroničara i istoričara Marćina Bjelskog (oko 1495-1575) Hronika celoga sveta (Kronika wszytkiego świata, št. 1551; kasnija izd. 1554, 1564. itd.) naći u srpskim hronografima XVII veka - Vrhobrezničkom hronografu Gavrila Trojičanina, Pivskom hronografu i dr., i to uz posredovanje Hronografa zapadnoruskog. Nedavna istraživanja Mirjane Boškov konstatovala su evidentno prisustvo ovoga poljskog izvora i u tzv. Porfirijevom zborniku, odnosno u tzv. Porfirijevom letopisu ili Porfirijevom hronografu, koji je poslužio kao jedan od neposrednih izvora Gavrilu Trojičaninu. Međutim, sam Porfirijev hronograf ne oslanja se, kako izgleda, isključivo na tradiciju Hronografa zapadnoruskog, već se približava nekim partijama Hronike Bjelskog iz III izdanja (1564). Ovo upućuje na neznanog srpskog prevodioca i kompilatora pojedinih članaka Hronike s kraja XVI ili početka XVII veka, pa možda i na čitavu rukopisnu tradiciju tih partija teksta, koja je, opet, prethodila Porfirijevom zborniku.
Tokom XVIII veka Poljska sasvim gubi pređašnji značaj u predstavama Srba, a naš narod, iako pokoren i izdeljen, postepeno ulazi u pripremnu fazu svoje nacionalne emancipacije. Nasuprot tome, Poljska je u XVIII veku na silaznoj istorijskoj putanji i, kao rezultat triju podela (1772, 1793, 1795), za više od jednog stoleća, sve do 1918, ostaje bez državnog suvereniteta.
U tom veku mnogi naši ljudi putovali su kroz Poljsku - Dositej Obradović, Jovan Rajić, Gerasim Zelić i dr. - ali njihovo krajnje odredište bila je, kao i srpskim putnicima u ranijim vekovima, uglavnom Rusija ili koja druga zemlja, te su o svome boravku u Poljskoj ostavljali samo fragmentarna i uzgredna svedočanstva.
Iz različitih Dositejevih dela, ponajviše iz Života i priključenija…, zna se da je on imao sporadične kontakte sa Poljacima - u Smirni, u školi Jeroteja Dendrina, kao i na lađi za Carigrad - ali i da je dva puta proputovao kroz Poljsku: jednom 1782, na svome putu preko Carigrada i Moldavije za Hale, a potom 1787, kada je putovao iz Beča u Šklov Simeonu Zoriću. Osim podatka da mu je put "bio kroz Lemberg [Lavov], Poljsku i Sileziju", Dositej o ovim svojim proputovanjima nije ostavio nikakvu zabelešku.
Gerasim Zelić je, međutim, u svome Žitiju… znatno eksplicitniji i daje opširnija obaveštenja, kako o gradovima kroz koje je prolazio tako i o ličnostima i realijama sa kojima se susretao. Kroz poljske zemlje putovao je u dva navrata - 1782. i 1786-1788.
Prvi put, namerivši se u Novo-Mirgorod ("Nova Serbija"), Zelić je prolazio kroz Lavov, a posebnu pažnju privukao mu je unijatski manastir u Počajovu blizu Kšemjenjca: "…uoči Svetog Petra stignem usred Poljske u manastir zovemi Počajev, koji leži na nevisokom holmu, i imađaše tada slavensku, kijevskoj podobnu, knjigopečatnju. Ovo su unijati, i zovu se kaluđeri Bazilijani. Mladi svi briju brade, a stariji podbrijavaju. U ovome Počajevu, kako mi je kazano, počela je najprije u Poljskoj unija, i veća čast prešla je k rimokatoličkoj crkvi…" (Unija je, istine radi, na terenima poljske države započeta još tzv. Brestovskom unijom [Unia brzeska], sklopljenom 1596. u gradu Brestu, u Litvi.)
Na svom drugom putovanju za Rusiju, novembra 1786, Gerasim Zelić je prošao kroz "grad Krakov, staru stolicu kraljâ poljskije"; konkretan rezultat prve podele Poljske (1772) opisuje ovako: "Kroz sred ovog grada teče jedna nevelika rijeka [Visla!], koja graniči sa Avstrijom i Polonijom." Put ga je dalje vodio "u Varšavu, novu stolicu kralja poljskog Stanislava Ponjatovskog", gde je proveo dvanaest dana "gledajući ovaj slavni grad, koji leži pokraj velike [!] rijeke Visle". Zelić dalje opisuje kako je, srećnim sticajem okolnosti, dospeo na audijenciju kod poslednjeg poljskog kralja Stanislava Avgusta Ponjatovskog, s kojim se sporazumevao na ruskom i od kojeg je dobio pasoš, a čini i sažetak kraljeve biografije, očigledno, dobro mu znane. Putujući dalje kroz Litvu, Zelić je stigao "u prestolni grad, zovemi Slucki [Sluck], u kome prebivaše princip od Litvanije, Antonije Rađivilo" - knez Antonji Rađivil. U nastavku srpski putopisac pruža pregršt zanimljivih podataka o pravoslavnom manastiru u Slucku i istoriji kneževskog roda Rađivila.[1]
Na povratku iz Rusije Gerasim Zelić je proputovao kroz Brodi, Lavov i Krakov, za koji ovoga puta veli da je "mlogo veći od Varšave, ali je posve star, i domovi približuju se već padeniju". I pored lepih zapažanja i nezanemarljive obaveštenosti, Zelić po svemu sudeći nije ostvario dublji kontakt sa Poljacima, niti je ta zemlja odigrala kakvu vidniju ulogu u njegovom burnom životu.
Raspolažemo veoma oskudnim saznanjima o putovanjima Poljaka kroz srpske zemlje u XVIII veku. Gerasim Zelić navodi usmeno svedočenje kneza Antonjija Rađivila "kako je bio on u Zadru […] u godini 1771, kada je išao u Bosnu velikom veziru, a iz Bosne u Carigrad, u vrijeme konfederacije principa poljskije protivu svoga kralja". Logično je, dakle, pretpostaviti da je tajna misija za vreme tzv. Barske konfederacije primorala kneza Rađivila da na putu od Bosne do Carigrada prođe i kroz druge srpske zemlje.
Kroz Srbiju je, prema sopstvenoj tvrdnji, proputovao grof Jan Potocki (1761-1815), poljski književnik francuskog jezičkog izraza, naučnik, diplomata i strastveni putnik. U svom delu Istorijski i geografski fragmenti o Skitiji, Sarmatiji i Slovenima (Fragments historiques et géografiques sur la Scythie, la Sarmatie et les slaves, 1796), raspravljajući o ličnosti srpskog kneza Radoslava, Potocki svedoči da je u Srbiji bio 1783. i da je lično čuo "tamošnje trubadure kako pevaju o nekakvome Radoslavu", kao i da su "te pevače pratili instrumenti s dvema [!] žicama i gudalom, zasigurno isti oni koje Strijkovski zove Serbska Skrzypica".
Poslednja decenija XVIII veka vreme je rađanja srpske štampe i novinarstva - u Beču od 1791. do kraja 1792. godine izlaze "Serbskija (povsednevnija) novini" Markidesa Pulja i 1792-1794. godine "Slaveno-serbskija vjedomosti" Stefana Novakovića. Evropske prilike toga vremena, razumljivo, diktirale su i tematski profil najstarijih srpskih glasila, pa je u prvome od njih već od aprila 1791. godine otvorena stalna rubrika - Poljska. "Serbskija novini" su registrovale i komentarisale debate u Sejmu (tzv. četvorogodišnji sejm), burne proslave donošenja, potpisivanja i proglašenje slobodoumnog Ustava od 3. maja 1791, ponašanje susednih dvorova i napore Sejma i kralja Stanislava Avgusta u smeru očuvanja poljske nezavisnosti, pa tako i konfederaciju u Targovici i stavljanje kralja na stranu protivnika Ustava.
"Slaveno-serbskija vjedomosti" od oglednog broja imaju rubriku Polskaja, te u njoj nastavljaju sa praćenjem zbivanja, premda uglavnom neutralno i sa pozicija koje su nužno morale biti komplementarne sa austrijskom politikom. Tu su opširno predstavljena ključna zbivanja koja su neposredno prethodila drugoj podeli Poljske 1793, sama podela i, naročito detaljno, ustanak iz 1794, od izbijanja do krvavog ugušenja. Pri tome je posebnu pažnju privukla ličnost slavnog ustaničkog vođe - Tadeuša Košćuška.[2]
Gotovo neposredno posle konačne podele Poljske 1795. godine počinje dugotrajno razdoblje teških napora poljskih patriota u zemlji i emigraciji da povrate izgubljenu nezavisnost. Poljske nade vezuju se od tada za Francusku i Napoleona, te su već 1797. godine počeli da se formiraju poljski legioni u Lombardiji pod komandom generala Jana Henrika Dombrovskog, koji bi u sadejstvu sa Napoleonom izvojevali nezavisnost Poljske. U tom smislu postojali su i planovi za prebacivanje poljskih legiona, uz saglasnost Turske, preko Istre i Dalmacije na tursku teritoriju, odnosno, preko Bosne, Srbije i Bugarske u Moldaviju, odakle bi se krenulo protiv Rusije, dok bi paralelno Francuzi napredovali preko Austrije i Mađarske. Ozbiljno se računalo i sa popunom legiona u južnoslovenskim zemljama. Istorijske prilike su, međutim, od poljskih legiona načinile oruđe Napoleonovih osvajanja širom evropskih (pa i vanevropskih) ratišta, ali, nezavisno od toga, u poljskim globalnim političkim planovima Balkan počinje da igra sve značajniju ulogu.
Naša starija nauka (počev od Jovana Skerlića) u XVIII vek smešta i prvi srpski prevod s poljskog: to je Istorija Barona Cesara, gar'dinala rimskogo… od Gavrila Stefanovića Venclovića, "jedan od najranijih" - kako kaže Skerlić - "svetovnih prevoda u novoj srpskoj književnosti". Fragmentarni srpskoslovenski tekst Istorije uključen je u Venclovićev Razglagolnik iz 1734, a neki njegovi delovi - u Pentikosti iz 1743.
Formulacija iz podnaslova teksta u Razglagolniku "Prevedena s polskago jezika na slovenski" poslužila je kao polazište za tezu da je reč o prevodu sa poljske prerade. Delo kardinala Cezara Baronijusa Annales ecclesiastici (1588-1607) na poljski je preradio jezuitski propovednik Pjotr Skarga (1536-1612) i publikovao pod naslovom Roczne dzieje kościelne… wybrane z rocznych dziejów Cezara Baroniusza, kardynała…(1603; II izd. 1607). Prema Skarginoj preradi, međutim, načinjen je znatno ranije i anonimni ruski, tačnije, ruskoslovenski prevod naslovljen Djejanija cerkovnaja i graždanskaja… Sočinenija Baronija… (nastao 1678; št. 1719); u podnaslovu tzv. sinodalnog izdanja iz 1719, pored ostalog, stoji: "Prevedenaja s polskago jazika na slavenski".
Iako su se javili glasovi da je Venclović Istoriju prevodio s ruskog ili čak samo prepisivao ruski tekst, u širi opticaj ušlo je mišljenje, sa manjim ili većim ogradama, da je izvornik - Skargina prerada. Dilemu je razrešio italijanski slavista Luiđi Konstantini, koji je uporedio tekst iz Razglagolnika sa Skarginim II izdanjem iz 1607. i ruskim izdanjem iz 1719. i našao da su hronološki ispremeštani Venclovićevi odlomci "u direktnoj vezi sa ruskom tradicijom, a ne u direktnoj vezi s poljskim tekstom"; skromnost zaključka italijanskom istraživaču diktirala je nedostupnost redakcija ruskog teksta pre sinodalnog izdanja, ali obilje primera koje navodi nedvosmisleno sugeriše da je Venclović pred sobom imao ruskoslovenski prevod i to u nekoj od redakcija koje pripadaju rukopisnoj tradiciji pre izdanja iz 1719. Pored toga, za Venclovićev tekst Konstantini, umesto termina 'prevod', nudi adekvatnije određenje: 'transkripcija'.
I Venclovićeva Istorija Barona Cesara pokazuje, kao što je to bilo i u prethodnom veku, da poljski sadržaji u našu kulturu stižu zahvaljujući manjem ili većem istočnoslovenskom posredništvu.
Istim putem - preko silabičke poezije ruskog, tačnije rusko-ukrajinskog i rusko-beloruskog baroka - u našu stariju umetničku poeziju pristigao je i značajan versifikacijski obrazac, tzv. poljski trinaesterac. Istina, njegov prvi primer u srpskom kulturnom krugu identifikovan je još polovinom XVII veka (Pentikostar, štampan u Trgovištu 1649), ali od konca treće decenije XVIII veka uzima maha, pri čemu je u njegovome širenju evidentna uloga ruskih učitelja i škola među Srbima u Ugarskoj. Kao obrazac u našem pesništvu bio je produktivan i kasnije, tokom XIX veka, a dovoljno je za ovu priliku podsetiti samo na činjenicu da su njime ispevani i neki delovi Himne svetom Savi (Uskliknimo s ljubavlju…).
Bez obzira na korenite promene u političkom životu kod Poljaka, a na početku XIX veka i kod Srba, prve decenije veka vreme su ostvarivanja tešnjih veza između Srba i Poljaka u mnogim sferama, ali - što je karakteristično - naročito u kulturnoj. Za poljsko-srpske odnose na početku XIX veka ključan istorijski momenat bio je I srpski ustanak, premda, razume se, u onoj meri u kojoj je skrenuo pažnju sveukupne evropske, pa tako i poljske javnosti na naš narod, njegovu borbu, istoriju i kulturu. S druge strane, istorijski međaš koji hronološki zatvara ovaj odeljak jeste poljski ustanak protiv Rusije, podignut potkraj 1830. godine (tzv. Novembarski ustanak) od kojeg počinje nova, kvalitativno drugačija etapa u poljsko-srpskim političkim i kulturnim odnosima.
Iako poljske države više nije bilo, na početku XIX veka i dalje su postojali poljski centri moći, doduše, pomereni bliže drugim evropskim metropolama. Tako je, pored znatnog dela poljskog političkog i vojnog establišmenta okupljenog oko Napoleona i poljskih legiona na Zapadu, u Rusiji delovalo umerenije krilo koje je, posebno u ličnosti mladog i prosvećenog cara Aleksandra I, tražilo mogućnosti za vaspostavljanje nekadašnje Poljske pod pokroviteljstvom velike slovenske imperije.
Na dvoru Aleksandra I započeo je svoju delatnost jedan od ključnih ljudi poljske politike u XIX veku - knez Adam Ježi Čartoriski (1770-1861). Kao lični carev prijatelj i uz to ruski ministar spoljnih poslova (1804-1806), on je bio glavni eksponent te poljske, uslovno rečeno, "slovenofilske" struje.
Čartoriski je prvi put došao u dodir sa Srbima i srpskim pitanjem još pre no što je postao ministar spoljnih poslova, 1803, kada je u Rusiji počela kampanja protiv crnogorskog mitropolita Petra I Petrovića kao francuskog čoveka. Iako je i sam učestvovao u toj kampanji, Čartoriski ubrzo dublje ulazi u problematiku i u mnogim prilikama naglašava značaj pridobijanja mitropolita za ruske interese. Postavši ministar, Čartoriski je budno pratio razvoj događaja u Srbiji, o čemu se neposredno obavestio preko memoranduma mitropolita Stratimirovića ruskom caru iz 1804. S jeseni iste godine i lično je primio srpsku deputaciju. O prijemu ove deputacije kod ruskog ministra i detaljima razgovora svedoči njen član, prota Matej Nenadović, u svojim Memoarima, a na drugom mestu otkriva da je inicijativa za osnivanje Praviteljstvujuščeg sovjeta potekla lično od Čartoriskog, navodeći njegove reči: "I valja da imate sinod. Jerbo niti će Rosija, niti ikakva država, korešpondirati sa jednim čovekom, no sa narodom i sa sinodom". Uzgred bi valjalo spomenuti da je deputacija srpskih ustanika koncem 1804. na svome povratku proputovala, pored ostalog, i kroz Varšavu, iako kod prote Mateja o tome nema zabeleženih pojedinosti.
Knez Čartoriski posle 1806. godine više nije imao direktnog uticaja na odnose Rusije i srpskih ustanika, ali će zato čvrste i plodonosne političke kontakte sa Srbima ostvariti tridesetak godina kasnije.
Postoje svedočanstva, doduše vrlo štura, o učešću grupe Poljaka u I srpskom ustanku. Sva je prilika da je reč o ljudima iz krugova oko legionâ generala Dombrovskog. Lj. Durković-Jakšić navodi u nauci već poznat, ali za nas dragocen dokument iz zaostavštine poljskog političara i poznatog jakobinca Andžeja Horodiskog (1773 - oko 1857), odakle doznajemo da su "u službi kod Karađorđa u Srbiji" bili: Andžej Šur, general; Stanislav Đedušicki, pukovnik; Mikolaj Hajdel, pukovnik; Antonji Zavadski, potpukovnik; zatim slede oficiri bez oznake činova: Mihal Kozjebrodski, Kazimjež Ćinjski, Antonji Kozlovski, Jan Vilamovski, Mikolaj Zaboklicki i Adam Pjetruski; isti dokument sadrži i značajan podatak, dobijen od spomenutih lica, "da ima Poljaka najmanje 150 u vojsci" srpskoga vožda. Čudno je, međutim, što u našim izvorima o tome nema nikakvoga traga.
Lj. Durković-Jakšić dosta uverljivo argumentuje pretpostavku da je ovaj spisak Horodiskom poslao poljski naučnik i pasionirani istraživač slovenskih starina - knez Aleksander Sapjeha (1773-1812), koji je, iako u dubokoj konspiraciji, pomagao ustaničko raspoloženje među Srbima u Hercegovini i dobro poznavao balkanske prilike. Saznanja do kojih je došao na svome putu po Dalmaciji, Bosni i Hercegovini, Dubrovniku, Crnoj Gori i Boki - pored ostalog, informacije o stanovništvu, njegovim migracijama, običajima, jeziku i istoriji - Sapjeha je objavio u putopisu Putovanja po slovenskim zemljama tokom 1802. i 1803. godine (Podróże po kraiach sławiańskich odbywane w latach 1802 gim i 1803 cim…, 1811).[3] Na osnovu objavljene građe iz austrijskih policijskih arhiva, međutim, zna se da je Sapjeha u našim krajevima bio tokom 1804. i 1805, kao i da je radio za Napoleonovu obaveštajnu mrežu. Boravio je u Imotskom, zatim, prerušen, u Mostaru i možda Sarajevu i Zvorniku. Karakteristični su kneževi česti kontakti sa pravoslavnim klerom (u man. Žitomislić, Mostaru i dr.) u kojima je nastojao da se obavesti o raspoloženju prema ustanku Crnoga Đorđa; zna se i da je nosio menice i garantna pisma koja su glasila na srpske trgovce, a imala da posluže za kupovinu oružja; cilj mu je, dakle, nedvosmisleno bio podsticanje ustanka i, mogućno, utiranje puta francuskoj vojsci.
Od osnivanja Velike škole 1808. godine u ustaničkoj Srbiji šire se obaveštenja o Poljacima i ne tako davnoj tragičnoj sudbini poljske države. Sačuvani odlomci predavanja Miljka Radonjića († 1836) iz opšte geografije i istorije rečito su svedočanstvo o tome da su tadašnji srpski đaci znali za njima savremenu geopolitičku tvorevinu - vaspostavljenu Varšavsku Kneževinu, istorijski vrlo sličnu Karađorđevoj Srbiji, da su slušali o tome kako "Varšava bejaše pre 16 leta stolični grad nezavisnog poljskog carja", ali i kako je u poljskom Sejmu postojala pogubna institucija liberum veto. Zaključujući svoje predavanje o Poljskoj i Poljacima, Radonjić veli da je "Poljska razdeljena meždu svojim sosedima iz čisla evropski deržava i u samom zemljeopisaniju izčezla", a sa svojim učenicima deli simpatije i neodređene nade: "I sad Poljakov ime ima mesto u istoriji; Poljakov zemlje u zemljoopisaniju dal će?!"
Znanja o poljskom narodu, njegovoj istoriji i kulturnom nasleđu, čije je osnove na ovaj način počeo da gradi Miljko Radonjić, tokom vremena će nastaviti da prenose naslednice najznačajnije ustaničke prosvetne ustanove - Licej, Velika škola i Univerzitet.
U poljsko-srpskim odnosima u oblasti kulture i književnosti u prvim decenijama XIX veka mnogo toga je zavisilo od ličnih poznanstava naših kulturnih poslenika sa Poljacima.
Prvi dodiri na tom planu vezani su za leksikografski rad Samuela Bogumila Lindea (1771-1847). Dok je prikupljao građu za svoj epohalni Rečnik poljskog jezika (Słownik języka polskiego, 1807-1814), gde su poljske odrednice objašnjavane rečima iz drugih slovenskih jezika, veoma mu je nedostajao srpski materijal. Njegov pokrovitelj, grof Juzef Maksimilijan Osolinjski (1748-1826), potražio je stoga pomoć od Atanasija Stojkovića, profesora Harkovskog univerziteta; Stojković je Osolinjskog i Lindea uputio na mitropolita Stratimirovića. Osolinjski je tako stupio u korespondenciju sa Stratimirovićem (1803), koji je poljskog leksikografa i njegovog mecenu uputio na arhimandrita manastira Krušedola Gedeona Petrovića, zatim Lukijana Mušickog i profesora gimnazije u Sremskim Karlovcima Jovana Lazarevića. Nema, međutim, podataka o tome jesu li i u kojoj meri ove ličnosti ostvarile kontakt sa Lindeom. Zna se pak da u biblioteci mitropolita Stratimirovića postoji potpisani primerak Lindeovog rečnika, ali i da je Mušicki u prepisci s Vukom Karadžićem naročito hvalio Lindeovo delo.
U vreme pisanja svoje Jeroglifike (oko 1810) Pavle Solarić se u Veneciji upoznao i sprijateljio sa poljskim naučnikom grofom Juzefom Sjerakovskim (1765-1831), aktivnim članom varšavskog Društva prijatelja naukâ (Towarzystwo Przyjaciół Nauk), koji se bavio prikupljanjem izvora za istoriju Slovena. Zajedničko polje interesovanja i intenzivna razmena mišljenja postali su temelj srdačnom prijateljstvu. Poznato je da je Sjerakovski od Solarića tražio da mu u Rim (za njega i kneza Stanislava Ponjatovskog, sinovca poslednjeg poljskog kralja) pošalje dva primerka Besjedovnika Vićentija Rakića, u kojem je Solarićev predgovor zapravo odlomak iz Jeroglifike. Iz Solarićeve prepiske (gde o Sjerakovskom, u trećem licu, veli: "dobri prijatelj moj") doznajemo da je nedovršenu Jeroglifiku dao na čitanje poljskom naučniku, kao i da ju je ovaj visoko ocenio. Sjerakovski je, međutim, imao i nekolike primedbe na ovo delo, što je Solarića pokolebalo u nameri da ga odmah štampa i nagnalo ga na dodatna istraživanja. Uzgred, Sjerakovski je bio i prvi pretplatnik na Jeroglifiku.
Na preporuku češkog filologa, jednoga od utemeljivača slavistike, Jozefa Dobrovskog, Solariću se, boraveći u Veneciji, obratio i poljski slavista Mihal Bobrovski (1785-1848). Bobrovskog je 1817. godine Vilnjanski univerzitet poslao na naučno putovanje u Beč i Italiju radi usavršavanja u oblasti teologije i drevnih jezika Srednjeg Istoka, što je ovaj iskoristio i za putovanje po slovenskim zemljama Srednje Evrope i - u velikoj meri pod Solarićevim uticajem - po Hrvatskoj, Dalmaciji i Dubrovniku. Prepiska Bobrovskog sa knezom Čartoriskim najpotpuniji je izvor o ovom naučnom putu i njegovim rezultatima. Odatle, pored ostalog, doznajemo da se Čartoriski interesovao za Solarića, da je Bobrovski podrobno obaveštavao kneza o Solarićevim radovima, kao i da su Solarić i Bobrovski nameravali da zajedno putuju i proučavaju jezik i običaje Dalmacije, Dubrovnika i Crne Gore. Do zajedničkog putovanja, međutim, nije došlo zbog Solarićeve, kako se kasnije ispostavilo, smrtne bolesti, pa je Bobrovski 1820. krenuo u Dalmaciju sam, ne stigavši do Crne Gore. Njegovi izveštaji univerzitetu u Vilnu i pisma Čartoriskom obiluju vrednim zapažanjima o stanovništvu Dalmacije, premda se u ponečemu još uvek oslanjaju na Sapjehine poglede (Bobrovski, na primer, naročito ističe "pravoslavne Morlake", koji su dobro očuvali običaje i u svome "hrvatskom" jeziku zadržali najstarije slovenske osobine).
Najsvestranije odnose sa Poljacima ostvario je Vuk Karadžić. U bečkom krugu oko grofa Osolinjskog, gde se obreo zahvaljujući Kopitaru, Vuk se posebno sprijateljio sa grofovim sekretarom, pijanistom i kompozitorom Franćišekom Mireckim (1791-1862). Mirecki se zainteresovao za srpski folklor, te mu je Vuk mogao poslužiti kao prvorazredan izvor; za uzvrat Vuk je mogao dobiti dragocena obaveštenja o poljskim narodnim običajima. Plod te saradnje je prilog sa notnim zapisima, štampan uz Vukovu drugu knjigu narodnih pesama - Narodna srbska pjesnarica (1815). Na ovu knjigu, spomenimo i to, pretplatili su se iz Varšave - Linde, a iz Krakova - bibliotekar Jagjelonjske biblioteke Ježi Samuel Bantke (1768-1835), poznati istoričar, bibliograf i lingvista. Suvišno je naglašavati od kolike je koristi Vuku pri sastavljanju Srpskog rječnika bilo Lindeovo leksikografsko delo. Spomena je, međutim, vredan podatak da je, pored Lindeovog, Mušicki Vuku preporučivao i Bantkeov rečnik, koji mu je potom Kopitar i nabavio; reč je o dvojezičnom poljsko-nemačkom rečniku (Słownik dokładny języka polskiego i niemieckiego…, 1806).
Kada je koncem 1818. krenuo na put za Rusiju, Vuk se neko vreme zadržao u Krakovu i Varšavi. Za svega sedam dana bavljenja u Krakovu sklopio je srdačno poznanstvo sa Bantkeom, a u Varšavi, gde je boravio do početka februara 1819, više puta je pohodio Lindea. Zanimljivo je da su se Vuk i Linde vatreno prepirali oko izgovora poljskih nazala, te da je Vuk u tim polemikama u ponečemu za više decenija anticipirao rezultate poljske lingvistike.
Među varšavskim naučnicima naročitu naklonost prema Vuku pokazao je začetnik poljske uporedne lingvistike, sanskrtolog Valenti Skorohud-Majevski (1764-1835). Vuk i Majevski razmenili su svoje radove i uzajamno se, preko zajedničkih interesovanja za slovenske jezike i folklor, veoma zbližili. Majevski je, zahvaljujući Vuku, naučio da čita i piše srpski, a Vuk je od Majevskog slušao sanskrt i - što je za Majevskog bilo izuzetno važno - ukazivao na sličnosti oblika sa srpskim narodnim govorima. Pod neposrednim utiskom ovog poznanstva Majevski je napisao vrlo značajan članak pod naslovom Obavest o delima Vuka Stefanovića Srbljina (Wiadomość o dziełach Wuka Stefanowicza Serblanina, 1819).
Na Kopitarev predlog, ugledno Krakovsko učeno društvo pri Jagjelonjskom univerzitetu izabralo je krajem 1820. godine Vuka za svoga dopisnog člana; za to je vrlo verovatno zaslužan i krug Vukovih prijatelja među autoritativnim poljskim naučnicima. O širini Vukovih kontakata s Poljacima najrečitije svedoči broj njegovih poljskih korespondenata. Treba spomenuti da su, pored Vuka, za članove-korespondente Društva izabrani tada još i Dimitrije Davidović i Dimitrije Frušić kao ličnosti naročito zaslužne za izdavanje bečkih "Novina serbskih".
Sa Poljacima je, mada skromnije, dolazio u dodir i Sima Milutinović-Sarajlija. On je, po pretpostavci Lj. Durkovića-Jakšića, o njima mogao steći izvesna obaveštenja i lična poznanstva već za svoga boravka u Odesi 1825. godine. Na povratku iz Lajpciga S. Milutinović se 1827. zadržao u Beču, gde se upoznao i sprijateljio sa poljskim slavistom Andžejem Kuharskim (1795-1862), s kojim se potom sreo na Cetinju 1829. O tome da S. Milutinović i njegov rad nisu bili nepoznati Poljacima svedoči i činjenica da su nekoliko godina kasnije među pretplatnicima na njegovu Pjevaniju crnogorsku i hercegovačku (1833) bili Varšavljani - Kuharski i poznati istoričar slovenskih prava Vaclav Aleksander Maćejovski (1793-1883) - kao i Samuel Bantke iz Krakova. S druge strane, književni rad Sarajlijin naići će četrdesetih godina XIX veka na laskave pohvale najvećeg pesnika poljskog romantizma Adama Mickjeviča (1798-1855); Mickjevič je, naime, u svojim predavanjima o slovenskim književnostima na pariskom Collčge de France Milutinovićevu Tragediju Obilić ubrajao u slovenske književne vrhunce, stavljajući njenog tvorca uz bok velikome Puškinu.
Poznanstvo sa S. Milutinovićem, ali i sa drugim znamenitim Srbima iz bečkog kruga (1827) - u prvom redu s Vukom, a zatim i s Petrom Matićem, Ilijom Stejićem i dr. - učvrstilo je Andžeja Kuharskog u nameri da na svojim putovanjima po slovenskim zemljama poseti i srpske krajeve. Boraveći u Pešti krajem 1827, Kuharski se ponovno sastao sa Vukom; početkom 1828. vratio se u Beč, odakle se uputio najpre u Sloveniju i Hrvatsku, a na proleće 1829. u Dalmaciju i Dubrovnik. Iz Dubrovnika je Kuharski u leto 1829. krenuo na višemesečno putovanje po Crnoj Gori, kuda ga je, boraveći na Cetinju, svesrdno pozivao Sima Milutinović. U crnogorskoj prestonici poljski slavista se upoznao sa mitropolitom Petrom I i posvedočio njegovo izvrsno poznavanje kartografije (Kuharski je od mitropolita dobio na poklon svojeručno načinjenu mapu Crne Gore). Pored ostaloga, Kuharski je sa Cetinja poneo i Sarajlijinu rukopisnu zbirku narodnih pesama, koja čini najveći deo kasnije Pjevanije. Na povratku iz Crne Gore, preko Dalmacije, Kuharski se obreo i u Vojvodini; u Sremskim Karlovcima upoznao se sa Lukijanom Mušickim i Samuilom Ilićem. Postoje podaci da je Kuharski nameravao da poseti i Novi Sad i Kneževinu Srbiju, ali je, po svoj prilici iz zdravstvenih razloga, od toga putovanja odustao. Poljski slavista je, sticajem okolnosti, tek 1838. objavio delo o slovenskim starinama, za koje je na svome istraživačkom putu sistematski sakupljao građu; to su njegovi poznati Najstariji spomenici slovenskog zakonodavstva (Najdawniejsze pomniki prawodawstwa słowiańskiego), gde se našao i Dušanov zakonik po tzv. novosadskom rukopisu.
Dragocen izvor podataka o poljskom društvenom i kulturnom životu bile su za našu javnost "Novine serbske" D. Davidovića i D. Frušića, koje su izlazile između 1813. i 1822. u Beču. Osim obaveštavanja o tekućim političkim prilikama i naročito stanju u tzv. Poljskom Kraljevstvu (deo pod ruskom vlašću), "Novine serbske" su naročito bogato izveštavale o stanju u poljskoj kulturi i književnosti. Već 1814. čitaoci ovoga lista dobijaju informacije o poljskim gramatikama i rečnicima (Linde, Bantke), 1816. u tri nastavka mogu pročitati o Lindeovom radu na rečniku i o osobinama samoga dela[4], 1817. o osnivanju "Zavedenija Osolinovog u Lavovu" - nacionalne kulturne fondacije grofa Osolinjskog (Osolineum), 1819. o prvim dvema knjigama kapitalnog dela Osolinjskog Istorijsko-kritički podaci za istoriju poljske književnosti… (Wiadomości historyczno-krytyczne do dziejów literatury polskiej…) itd.
Međutim, prave početke recepcije poljske književnosti kod Srba u današnjem smislu reči omogućila je prekretna pojava u našem književnom životu toga vremena: "Serbska letopis" Georgija Magaraševića (1825). Poljske teme u prvom srpskom književnom časopisu nisu izolovane od ostalog slovenstva, naprotiv, javljaju se u široko zahvaćenom slovenskom kontekstu, što je odraz Magaraševićeve opšte koncepcije "Letopisa" i njegovih slovenskih pogleda. Ovakav pristup, uopšte uzev, biće konstanta u prijemu poljske književnosti kod nas tokom čitavog XIX veka - to je samo jedna značajna tema u okviru opšteg srpskog interesovanja za Slovene i slovenstvo.
Takav slovenski pristup "Letopisa" ni najmanje ne čudi, jer je glavni Magaraševićev saradnik na tom polju bio Pavle Josif Šafarik. On je, kako to pokazuje Đ. Živanović, u prvim sveskama časopisa štampao odlomke, odnosno varijante tekstova iz knjige na kojoj je radio, slavne Istorije slovenskih jezika i književnosti… (Geschichte der slavischen Sprache und Literatur…, 1826).
Sem ranijih informacija o Poljacima kao narodu uopšte, smeštenom u veliku slovensku porodicu, spomenicima njegove pismenosti, kulturnim i naučnim institucijama i dr. (uvodni odeljci Istorije), Šafarik se poljskom književnošću u "Letopisu" pozabavio prvi put u 3. svesci časopisa za 1825. godinu. Tu je srpskoj publici pružio dotad prvi celoviti pregled ove književnosti i ujedno prve podatke o velikom nizu (preko pedeset) poljskih književnika, odnosno, ljudi od pera u najširem smislu. Tu su se našli filozofi, reformatori, politički i istorijski pisci i filolozi rame uz rame sa "pesnicima", odnosno predstavnicima lepe književnosti u užem smislu. Među ovim drugima predstavljeni su, na primer, Ignaci Krasicki, "najveći poeta pod Stanislavom Augustom", zatim Stanislav Trembecki, koji je "sojedinio […] u svojim poezijama derznovenije Pindara s vkusom Horacija i s prijatnostiju Sapfe", Julijan Ursin Njemcevič, koji je predstavljen kao značajan basnopisac, Alojzi Felinjski, "najveći poljski stihotvorac (u strogom smislu reč ovu uzimajući)" koji je "stih poljski do najvećeg savršenstva doveo" i dr.
Pored brojnih drugih, Šafariku je za poljsku književnost glavni izvor bila istorija poljske književnosti (Historia literatury polskiej wystawiona w spisie dzieł drukiem ogłoszonych, 1814) Feliksa Bentkovskog (1781-1852), odakle su mnogi sudovi doslovno prenošeni. Srpski čitaoci su sticajem okolnosti, dakle, prva određenija saznanja o poljskim piscima i celini ove književnosti stekli zahvaljujući "zračenju" te knjige. Šafarikova saradnja u "Letopisu" nije se, međutim, sastojala samo u objavljivanju opširnih tekstova. On je Magaraševiću ustupao i kraće beleške o različitim novim pojavama širom slovenskog sveta, pa, vrlo verovatno, i prvi tekst o Mickjeviču na srpskom jeziku (knj. 14. za 1828). Reč je o belešci povodom izlaska iz štampe Mickjevičevih Soneta (Sonety, 1826), gde odjekuju i glasovi iz aktuelne polemike između romantičara i klasičara koju je nova Mickjevičeva zbirka dodatno razbuktala. Iz ovoga sažetog napisa čitalac "Letopisa" mogao je doznati da je autor soneta među svojim sunarodnicima cenjen kao jedan od najboljih pesnika i veliki inovator. Spominju se pri tome dve ranije zbirke Mickjevičevih lirskih pesama - prve dve pesničke knjige (Poezje, I, 1822; III, 1823), od kojih se pojava prve uzima za početni datum poljskog romantizma.[5]
Za slovenske teme Magaraševiću je kao izdašan izvor poslužio lavovski časopis "Mnemosyne" koji je, iako poljski po svojoj tematici, izlazio na nemačkom jeziku. Odatle je Magarašević preveo ili preradio nekoliko priloga (pored ostalog, i o Puškinu), a tim putem stigao je i prvi beletristički prozni tekst dotad objavljen u "Letopisu" i, doduše posredno, prvi publikovani prevod nekog poljskog beletrističkog dela na srpskom jeziku - pripovetka Želislav i Ljudmila, štampana u 6. knjizi 1826. godine. Iako nepotpisan, prevodilac je poznat: bio je to sam Magarašević. Međutim, pitanje autorstva, odnosno izvornika ove pripovetke bilo je svojevremeno i otvoren problem u polonistici. F. Ilešič je najpre, kao i većina dotadašnjih poljskih istraživača, ovo delo pripisivao Stanislavu Jašovskom (1803-1842), potpisanom uz nemački tekst Żelisław und Ludmille (1824) u čas. "Mnemosyne"; kasnije je posumnjao u to i dopustio mogućnost da je autor poljskog teksta Żelisław i Ludomiła (1819) Leon Potocki (1799-1864), što je mnogo godina kasnije potvrdio i M. Živančević. Đ. Živanović je bio mišljenja da je Želislava i Ludomilu Potockog na nemački potpuno preradio Stanislav Jašovski za "Mnemosyne", te da je zapravo on potpuni autor Magaraševićevog izvornika. Relevantni poljski bibliografski izvori nemački tekst Jašovskog određuju kao prevod pripovetke L. Potockog, a pod imenom Potockog Magaraševićev prevod registrovan je i u Sadržaju Letopisa Matice srpske (I, 1968; III, 1976). Sva je pak prilika da je istina na sredini, tj. da je svakako reč o delu Potockog, kasnije preštampavanom i više puta prerađivanom, ali i da je Jašovski - bilo kao manje-više veran prevodilac, bilo kao parafrasta - isto tako nesumnjivo autor Magaraševićevog izvornika.
Iz istog časopisa Magarašević je preveo i zapažen članak S. Jašovskog o poljskoj pesnikinji XVII veka Elžbjeti Družbackoj pod naslovom Jelisaveta Družbacka; ovaj prilog štampan je u 8. knjizi "Letopisa" 1827.
Uopšte uzev, srpski čitalac, koji je u prvim trima decenijama XIX veka bio tek kategorija u povoju, dobio je relativno obilje informacija o Poljacima, njihovoj književnosti, kulturi i društvenom životu - razume se, mereno etalonima tadašnje srpske nacionalne književnosti.
U narednim trima decenijama XIX veka ukupne poljsko-srpske odnose odrediće, posredno ili neposredno, nekoliki događaji. Novo razdoblje otvara prvi, krvavo ugušeni, poljski ustanak protiv ruske dominacije u XIX veku, tzv. Novembarski ustanak (1830-1831). Na poseban način, kao opšta klima, na te će se odnose odraziti revolucionarna zbivanja 1848-1849. i potom Krimski rat, dok će apokaliptični Januarski ustanak u Poljskoj (1863-1864) i njegov odjek u našoj sredini dati drugačiji kvalitet sledećoj epohi u poljsko-srpskim odnosima.
Novembarski ustanak u Poljskom Kraljevstvu, dakle, u delu poljskih zemalja pod ruskim suverenitetom, koji je izbio krajem 1830, a ugušen naredne godine, imao je duboke korene i složenu genezu; za ovu priliku dovoljno je reći da mu uzroke najpre treba potražiti u opštem karakteru ruskog samodržavlja, naročito posle stupanja Nikole I na carski presto (1825) i njegovog krunisanja za poljskog kralja (1829).
Ne može se tvrditi da je Novembarski ustanak naročito snažno odjeknuo u srpskoj javnosti, pa ni da je izazvao simpatije za poljsku borbu. Pa ipak, do ključnih ličnosti srpske politike dopirala su obaveštenja o njemu. Vuk Karadžić je detaljno informisao pre svih kneza Miloša, tačnije, prenosio mu sve vesti, proverene i neproverene, do kojih je uspevao da dođe. Kod Vuka su se o ustanku raspitivali, pored ostalih, Vasilije Popović, Metodije Lazarević i Jevrem Obrenović. Srpsko javno mnenje, iako o tome postoje samo posredna svedočanstva, još uvek je bilo naklonjenije Rusiji, čemu je svakako doprinosila i oskudnost istinskih informacija.
Međutim, posledice toga poraženog poljskog ustanka imale su dalekosežan značaj kako za istoriju poljskog naroda tako i za njegove (političke i kulturne) odnose sa drugim narodima. Po ugušenju ustanka iz zemlje se izlio dotad najveći emigracioni talas u poljskoj istoriji: preko 10.000 najboljih poljskih patriota potražilo je utočište širom Evrope, najviše u Francuskoj, Belgiji, Švajcarskoj, a zatim i u Turskoj i Americi. Među njima su bile političke i vojne vođe ustanka, gotovo svi ugledniji učesnici u ustaničkoj zakonodavnoj i izvršnoj vlasti, brojni preživeli ratnici, ali i mnogi intelektualci i umetnici, rečju, poljska kulturna elita toga vremena. S valjanim je, dakle, razlogom ta izbeglička reka u istoriji ponela naziv Velike emigracije.
U emigraciji je nastavljena politička aktivnost; bilo je više organizacija i središta patriotsko-oslobodilačke delatnosti, ali su se s vremenom iskristalisala dva najmarkantnija.
Najpre je osnovan kratkovečni Poljski nacionalni komitet (Komitet Narodowy Polski, 1831), uglavnom sastavljen od predstavnika levice, i to pod vođstvom uglednog istoričara, nekad profesora Vilnjanskog univerziteta, Joahima Lelevela (1786-1861). Radikalnija levica je 1832. osnovala Demokratsko društvo (Towarzystwo Demokratyczne), oko kojeg se vremenom okupio najveći deo liberalno-demokratski opredeljenih emigranata. Iako je J. Lelevel od 1833. stalno boravio u Briselu, a Demokratskom društvu pristupio tek 1846, njegov je autoritet na levici sve vreme bio veliki.
Politički je, međutim, znatno uticajnije bilo konzervativno, aristokratsko-monarhističko krilo koje se okupilo oko kneza Adama Ježija Čartoriskog i prema njegovoj pariskoj rezidenciji dobilo naziv tabora Otel Lamber (obóz Hôtel Lambert). Politička moć ove grupacije počivala je na ugledu samoga kneza i na njegovim bliskim vezama sa vladajućim krugovima Francuske i Engleske. Čartoriski, koji je u Novembarskom ustanku bio na čelu Nacionalne vlade, rešenje poljskog pitanja video je ovoga puta u njegovoj internacionalizaciji, odnosno, u korišćenju žarišta potencijalnih konflikata na Bliskom Istoku i naročito Balkanu za slabljenje pozicija Rusije i, uz pomoć Francuske, Engleske i Turske, vaspostavljanje Poljske od pre triju podela. Snažan oslonac koji je Čartoriski imao u Francuskoj omogućio mu je da stvori ozbiljnu i moćnu državnu organizaciju u egzilu. U tom pogledu razgranata diplomatsko-obaveštajna mreža poljskoga kneza odista je jedinstvena istorijska pojava u evropskoj politici XIX veka.
Još od I srpskog ustanka Srbi su zaigrali važnu ulogu u političkoj kombinatorici kneza Čartoriskog. Ta je uloga, međutim, prerasla u ključ njegove balkanske politike na početku četrdesetih godina. Štaviše, zahvaljujući akciji Čartoriskog i njegovoj agenturi, narednih dvadesetak godina, između 1840. i 1860, doba su najintenzivnijih političkih odnosa između Poljaka i Srba u celokupnoj njihovoj istoriji, dakle, sve do danas.
Za svoje glavno diplomatsko uporište na Istoku poljski knez je izabrao Carigrad, jer trebalo je da se situacija na Balkanu kontroliše i usmerava uz oslonac na Tursku. Poljsko diplomatsko središte u Carigradu organizovao je 1841. godine opunomoćenik Čartoriskog, književnik Mihal Čajkovski (1804-1886), od 1851, po prelasku u islam, poznat kao Sadik-paša. Ovo predstavništvo bilo je svojevrsna transmisija između Balkana, Turske i zapadnih diplomatija.
Svoj neposredni angažman među Srbima Čartoriski je započeo podrškom nepouzdanom avanturisti "knezu" Nikoli Vasojeviću u uspostavljanju srpske države "Holmije". Tim povodom M. Čajkovski je najpre poslat 1840. godine u Rim, a zatim 1841. u Carigrad. Pošto je, na osnovu zapažanja Čajkovskog, konačno posumnjao u Nikolu Vasojevića, Čartoriski je - radi prikupljanja dodatnih obaveštenja o "knezu" - u leto 1841. poslao svog prvog agenta u Beograd. Bio je to dr Adam Liščinjski, koji se predstavio kao engleski doktor Leech (ili Lynch). Ovo prvo izaslanstvo nije dalo velike rezultate, ali je skrenulo pažnju Čartoriskog na ustavne borbe u Srbiji i otkrilo pravo polje delovanja poljske emigracije u Srbiji.
Neposredno po svom dolasku u Carigrad, 1841, Čajkovski se najpre upoznao sa Vukašinom Radišićem, sekretarom srpskog konzulata i uglednim carigradskim trgovcem Simeonom - Simom Andrejevićem Igumanovom. Uz njihovo posredovanje došao je u vezu sa vođama ustavobranitelja koji su u to vreme prebivali u Carigradu u dobrovoljnom izgnanstvu i uspostavio trajan lični kontakt, pored ostalih, sa Tomom Vučićem Perišićem, Avramom Petronijevićem, trojicom Garašanina - ocem Milutinom i sinovima Ilijom i Lukom - i dr. Knez Čartoriski je u delovanju ustavobranitelja video udaljavanje Srbije od ruskog uticaja, te je lično preduzeo korake da ovoj struji obezbedi podršku francuske vlade, a, preko Vladislava Zamojskog, i engleske.
Kada su se Vučić, Petronijević i dr. 1842. vratili u Srbiju, Čartoriski je - sa njima zajedno - u Beograd poslao svog novog izaslanika, veoma agilnog Ludvika Zvjerkovskog (pod lažnim imenom dr Luja Lenoara). Zvjerkovski-Lenoar, koji je aktivno učestvovao u pripremi Vučićeve bune i svrgavanju kneza Mihaila 1842, davao je viđenijim ustavobraniteljima korisna uputstva i savete, ali - preko svojih centrala u Carigradu i Parizu - i mnoga dragocena obaveštenja o politici velikih sila.[6] Ustavobraniteljske političke krugove, a posebno Iliju Garašanina, Zvjerkovski je upoznao i sa kopijom tajnog programskog dokumenta kneza Čartoriskog iz januara 1843, naslovljenog Conseils sur la conduite a suivre par la Serbie (Saveti Srbiji za upravljanje državom).
Kada je Rusija 1842. godine osporila izbor Aleksandra Karađorđevića i izvršila pritisak na Portu da ga poništi, diplomatska mreža Čartoriskog odigrala je odlučujuću ulogu kako u organizovanju ponovnog izbora kneza Aleksandra, tako i u priznavanju toga izbora od strane zapadnih sila.
Mihal Čajkovski, čelni čovek diplomatske agenture poljskoga kneza na Istoku, pridružio se s proleća 1843. Zvjerkovskom-Lenoaru u Beogradu u veoma važnoj misiji. Čajkovski je, naime, usred Beograda lično rukovodio organizovanjem, pa i sazivanjem skupštine, koja je, na Vidovdan 1843, po drugi put izabrala Aleksandra Karađorđevića za srpskoga kneza.
Pošto je zadatak političke smene u Srbiji obavljen, Čartoriski je zamenio svog izaslanika. Novembra 1843. u Beograd je stigao Franja Aleksandar Zah (1807-1892), koji je na toj dužnosti ostao do 1848.[7] Kao agent Otela Lamber, Zah je dobio instrukcije da srpskim političkim prvacima izloži dugoročni politički plan kneza Čartoriskog i njegovo viđenje buduće uloge Srbije. Neposredno po dolasku u Beograd Zah se upoznao, pored ostalih, sa Ilijom Garašaninom i u prvoj polovini 1844. godine sačinio na srpskom jeziku za Garašanina lično poverljiv politički spis sa detaljnom razradom plana Čartoriskog. (Ovaj dokument pronašao je u Garašaninovoj zaostavštini D. Stranjaković i objavio ga kao prilog svom radu Kako je postalo Garašaninovo "Načertanije", 1939.) Mnoge teze i, što je najvažnije, osnovna koncepcija toga plana ušle su s neznatnim izmenama u Garašaninovo Načertanije iz 1844, a time, posredno ili neposredno, i u temelj spoljne politike Srbije do duboko u XX vek.
Razlike između Zahovog tajnog spisa i konačnog oblika Načertanija, tačnije, izostavljanje pojedinih odeljaka Zahovog teksta i promena pojedinih formulacija u Garašaninovom memorandumu, bile su, a to su i danas, predmet mnogih tumačenja, ponajviše onih koja su imala za cilj da dokažu imperijalni i velikosrpski karakter ukupne srpske politike od polovine XIX veka.[8]
Pažnji dosadašnjih istraživača promaklo je, međutim, da neke od ideja iz Zahovog memoranduma za koje se nije našlo mesta u Načertaniju - nisu ostale bez odjeka u javnom životu Srbije. Ovde prvenstveno imamo na umu odeljak VII - O unutrašnjoj politici Serbije, koja bi naznačenoj spoljašnjoj odgovarala - gde se Franja Zah zalaže za "osnovanje i zavedenje katedre ili profesure Istorije i knjižestva južno-slavenske grane pri liceumu knjažestva Serbije", ali i za osnivanje katedre "za obšte-slavensku istoriju i literaturu", jer su podanici Srbije "svi slaveni". Cilj bi, pri tom, bilo u prvom redu buđenje svesti o pripadnosti[9], a uzor, pored ostalih - Mickjevičeva pariska katedra.
O tome da su vladajući krugovi tadašnje Srbije uvažavali Zahove argumente, može, čini se, posvedočiti jedan važan zakonski akt iz oblasti prosvete: Ustrojenije javnog učilištnog nastavlenija, proglašeno 23. septembra 1844. godine.
U čl. 41 Ustrojenija, koji propisuje predmete u "učilištama gimnazijalnim", na listi predmeta za IV razred gimnazije nalazimo: "Zemljeopisanije (o Rusiji, Poljskoj i o Grčkoj.)", odnosno "Istorija naroda (Rusije, Poljske i Grčke)".
Kad je pak o Liceju, odnosno "Velikom učilištu" reč, na drugoj godini "Odjelenija filosofijskog" propisan je predmet "Filologija Slavenska, s obzirom na Estetiku" (čl. 51 Ustrojenija).
Teško je reći šta se u srpskim gimnazijama i polugimnazijama moglo govoriti i učiti o Poljskoj, koja u to vreme jeste imala svoju prebogatu istoriju naroda, ali koja ni tada, a ni još dugo potom nije imala svoje (političko) zemljeopisanije. Sigurno je, međutim, da je 'ozakonjivanje' filologije slavenske na Liceju 1844. godine ključan datum ukupne srpske visokoškolske slavistike… i to, po svoj prilici, znatnom zaslugom upravo Franje Zaha i poljske političke emigracije koju je zastupao.
U veoma osetljivo vreme, 1848, Čartoriski je ostao bez agenta u Beogradu; na taj položaj opet je imenovao L. Zvjerkovskog (ovog puta pod lažnim imenom Metijeni) sa zadatkom da u Beogradu i Zagrebu propagira zbližavanje Južnih Slovena sa Mađarima i zajedničke akcije protiv Beča. U sličnu misiju poslat je 1849. u Beograd i pukovnik Ludvik Bistšonovski; njegov je zadatak bio da uveri srpsku vladu da uspostavi prijateljstvo sa Mađarima, ali to nije naišlo na podršku. Poljsko-srpsku saradnju otežavala je činjenica da su Poljaci vojnički istupali na strani Mađara. Posle ruske intervencije (1849) pozicije Rusije na Balkanu osetno jačaju, te je ona u stanju da zahteva od Turske udaljavanje dvojice ljudi: Čajkovskog iz Carigrada i Zvjerkovskog iz Beograda. Kao rezultat toga, Čajkovski se turči, Zvjerkovski napušta Beograd, a u Srbiji se nedugo potom smenjuju "nepodobni" ministri, pa i sam I. Garašanin (1852). Isto je bilo i sa naslednikom Zvjerkovskog, istoričarem Franćišekom Duhinjskim, koji je u Beogradu boravio kratko i morao ga napustiti 1851. godine. Od toga vremena poslove agenta tabora Otel Lamber preuzima za duže vreme Matija Ban, koji šalje izveštaje carigradskoj centrali i vodi poverljivu korespondenciju sa Čajkovskim - Sadik-pašom.
Sa izbijanjem Krimskog rata istočna politika Čartoriskog kulminira, ali i gubi dah; znatne poljske vojne formacije stacionirane su u Turskoj, a tamo deluje poznata brigada turskih kozaka pod komandom Sadik-paše i sa poljskim oficirskim korom. Postoje indicije da su turski ili "sultanski" kozaci regrutovani velikim delom i u našim krajevima, na primer, u okolini Leskovca, Vranja i Niša. Ta je vojska upotrebljavana u različito vreme i u različite svrhe, pa joj je, pored ostalog, bila namenjena izvesna uloga u ratu protiv Crne Gore 1861. godine. Prema drugim podacima, u crnogorskoj vojsci je iste godine potvrđeno prisustvo poljskih oficira koji su tu bili angažovani već duže vreme na pripremi opšteg oslobodilačkog rata balkanskih Slovena… Ovo pokazuje da u vojnim i političkim akcijama poljske emigracije više nije bilo jasne koordinacije.
Po zadatku Čartoriskog u Carigrad je 1855. poslat i veliki pesnik Adam Mickjevič. Zna se da je, pored boravka u Carigradu i u Burgasu (gde su tada bile stacionirane Sadik-pašine poljske trupe), Mickjevič planirao duži naučnoistraživački rad u južnoslovenskim zemljama, pa i Kneževini Srbiji. O tome svedoči i sačuvano pismo kojim Sadik-paša preporučuje Mickjeviča srpskom kapućehaji u Carigradu Konstantinu Nikolajeviću. U Mickjevičevoj zaostavštini postoji spisak ličnosti od kojih je mogao dobiti pomoć na svom putu; tu se, između ostalog, spominje Bosna, zatim jedan Francuz u Beogradu (M. de Segur), najverovatnije francuski izaslanik, i najzad "Le Patriarche Rajacic" - patrijarh Josif Rajačić koji je stolovao u Karlovcima. Mickjevič, međutim, nije ostvario svoje namere: u Carigradu se iznenada razboleo i umro 26. XI 1855.
Mickjevič se pred smrt sretao u Carigradu i sa pesnikom Romanom Zmorskim, novim agentom kojeg je Čartoriski slao u Beograd, a koji je tamo stigao najverovatnije početkom 1856. Postoji malo podataka o diplomatskoj delatnosti Zmorskog u Beogradu, što Lj. Durković-Jakšić tumači činjenicom da je Matija Ban (kojem je Zmorskog preporučio Sadik-paša) nastojao da zadrži političko-diplomatske kontakte s Poljacima u svojim rukama, te da za Zmorskog na tom polju nije preostajalo mnogo mesta. Zmorski, inače jedan od najboljih poznavalaca srpskih prilika svoga vremena, veoma značajni prevodilac i popularizator naših narodnih pesama kod Poljaka, zadržaće se u Beogradu do kraja 1856. ili početka 1857.
Smrt kneza Čartoriskog 1861. godine došla je zapravo već posle kraha njegovih političkih i diplomatskih nastojanja na Balkanu. U poljsko-srpskim političkim odnosima inicijativa prelazi u ruke levog krila poljske emigracije (Demokratsko društvo), ali tragova njegovog delovanja na srpskom tlu znatno je manje. Zna se da je u dva navrata, jednom 1849. kao revolucionar-begunac pred ruskom intervencijom u Mađarskoj i drugi put 1854-1855. po zadatku Demokratskog društva, u Srbiji boravio kasnije poznati poljski književnik Teodor Tomaš Jež, pravim imenom Zigmunt Milkovski (1824-1915), pisac popularnih romana sa južnoslovenskom (i srpskom) tematikom. Ipak, nema podataka o nekakvoj opsežnijoj akciji demokratskog krila među Srbima pre Januarskog ustanka (1863-1864).
Vojćeh (Adalbert) Cibulski (1808-1867), od 1841. godine predavač slovenskih jezika i književnosti na Berlinskom univerzitetu, boravio je 1839, po završetku studija, u Češkoj i južnoslovenskim zemljama. Poznato je da je jula 1839. dobio dozvolu da iz Zagreba putuje u Zemun, odakle je nastavio za Beograd. U Beogradu je mogao provesti svega nekoliko meseci, pošto se već naredne, 1840. godine habilitovao u Berlinu. Iako nemamo preciznijih podataka o boravku Cibulskog u srpskoj prestonici, nema sumnje da je tamo ostvario i brojna lična poznanstva, jer zna se da mu je kasnijih godina srpska vlada slala novac za njene pitomce u Berlinu.
Od kraja tridesetih i početka četrdesetih godina, naročito posle 1849, izvestan broj poljskih emigranata, uglavnom obrazovanih stručnjaka, nastanio se u Srbiji. Među prvima, 1839, stigao je Srbin po majci Aleksije Okolski (1793-1848), prvi predavač francuskog jezika na Liceju i pisac naših prvih udžbenika ovoga jezika posle Joakima Vujića: Francuskog bukvara (1839; II izd. sa Čitankom, 1843), Francuske gramatike (I, 1840; III, 1842) i dr. Od godine 1842. u srpskoj državnoj službi je i dr Aćim Medović (pravim imenom Joachim Midowicz, 1815-1893), kasnije ugledni civilni i vojni lekar, osnivač i prvi predsednik Srpskog lekarskog društva, koji je višestruko unapredio srpsku medicinu. Prema jednom poljskom dokumentu, u Beogradu su 1851. godine, pored Aćima Medovića, boravila još četvorica Poljaka: Alfons Lučinjski, Karol Englert, Nikola Drohovski i Jan Pjotrovski; za njih nemamo podataka da li su bili u srpskoj službi, čime su se bavili i koliko su dugo bili u Srbiji. U svojim uspomenama T. T. Jež svedoči da je 1854. "u dobroj službi" bio već pomenuti Alfons Lučinjski, i to u Majdanpeku, a da je u istom mestu boravio i Viktor Drozdovski. Drozdovski se u jednom pismu Vuku iz 1856. spominje kao "nadziratelj šuma" u Majdanpeku koji se za svog boravka tamo "dobro i mirno vladao" i koji "ima i svedočanstvo na to pod prezimenom Viktorović". Gotovo je sigurno da je Poljaka u Srbiji tada, a i kasnije bilo i mnogo više, ali da su ih 'štitila' nova prezimena.
Obuhvatnije interesovanje naše sredine za poljsku književnost, istoriju i kulturu uopšte zapaža se od početka tridesetih godina XIX veka. Na to su uticala dva faktora: širenje svesti o našoj genetskoj i duhovnoj pripadnosti velikoj zajednici, Slovenstvu, koja će prerasti u svojevrsnu ideologiju, i, uporedo sa tim, kulturno sazrevanje same naše sredine i njenih ključnih institucija.
Ta su interesovanja probuđena ponajviše blagodareći prvim pokolenjima naše omladine školovanim u Gracu, Beču, Požunu, Modri, Prešovi, Pešti, Segedinu i drugde, koja su sa sobom donosila ideje Jana Kolara i potom Ljudevita Štura o slovenskoj uzajamnosti. To je, uostalom, prirodno kada se znaju Kolarove veze s Poljacima, a pogotovo Šturovo oduševljenje za poljsku književnost. Među našim "Slavjanima" svojevrsnu prethodnicu čine Pavle Stamatović i Teodor Pavlović, a nešto kasnije stasava čitava plejada: Svetozar Miletić, Pavle Popović-Šapčanin, Đura Daničić, Bogoboj Atanacković, Jovan Đorđević, Branko Radičević, Jovan Ilić, Stevan Vladislav Kaćanski, Aca Popović-Zub i mnogi drugi. Važno je naglasiti da poljska kultura i književnost u to doba slovenskog zanosa prodire k Srbima rame uz rame sa ruskom, češkom, maloruskom…
U Beogradu se četrdesetih godina XIX već oseća potreba za organizovanjem kursa slovenskih književnosti, poput onog koji je u to vreme držao Mickjevič u Parizu. Miloš Popović, urednik "Novina srbskih" i časopisa "Podunavke", stariji brat Đure Daničića, održao je 1843. na Liceju predavanje o značaju otvaranja katedre sa koje bi se širila znanja o slovenskoj istoriji i književnosti. Popečiteljstvo prosveštenija je iste godine dozvolilo dr Janku Šafariku, profesoru Liceja, da drži javna predavanja iz istorije i književnosti Slovena.
Iz ovakvih raspoloženja budila su se i interesovanja za slovenske jezike, pa tako i za poljski. Polovinom četrdesetih godina u Beogradu je osnovan slovenski klub koji je održavao sastanke u kafani "Kod jelena". U radu kluba učestvovali su, na primer, Matija Ban, Janko Šafarik, Miloš Popović i dr. Pored ostalih aktivnosti, klub je organizovao besplatna predavanja francuskog jezika za svoje članove, a iz beleške koju su "Novine srbske" donele 29. X 1846. saznajemo "da g. g. členovi nameravaju između sebe vešte izabrati da predaju i razne slavjanske jezike, imeno: ruski, češki, poljski". Nema podataka o tome da li je ta namera i ostvarena, ali sasvim je izvesno da je u Beogradu tada od "veštih" za predavanje poljskog jezika bila bar jedna ličnost: Aleksije Okolski, profesor Liceja.
Đura Daničić, "šturovac", počeo je da predaje srpski jezik i slovensku filologiju na Liceju 1859. U okviru slovenske filologije svakako je svojim slušaocima davao i obaveštenja o poljskom jeziku. Čini se, međutim, da se Daničić nije zadržao samo na sporadičnim informacijama, već je vrlo verovatno organizovao i neke intenzivnije oblike nastave. O tome, uostalom, svedoči činjenica da je jedan broj njegovih učenika na studijama naučio poljski jezik, dok će se neki od njih - Stojan Novaković (1842-1915), Mita Rakić (1846-1890), Sima Popović (1844-1921), Vladimir Nikolić-Ilić i dr. - pokazati šezdesetih godina i kao daroviti prevodioci poljske književnosti.
Društvo srbske slovesnosti, prva naučna institucija toga tipa kod nas, osnovano je 1842. Razumljivo je da se i tu osećala ona slovenska klima koja je u to doba davala ton intelektualnom životu Beograda. Atanasije Nikolić, jedan od osnivača, rekao je na svečanoj sednici 8. juna 1842. da će Društvo "ne samo sa svima u literaturi našoj poznatim rasejanim Srbljima, nego i sa drugom slavenskom braćom našom […] u književnom dogovoru biti". Već posle prve sednice na kojoj su birani korespondenti i počasni članovi sekretar Društva Konstantin Bogdanović je tražio od poljskog agenta u Beogradu L. Zvjerkovskog da mu se preko njega pošalju Mickjevičeva predavanja kako bi ga mogao predložiti za počasnog člana. Međutim, zbog nemira u zemlji Društvo već avgusta 1842. prekida rad, a nastavlja ga dve godine kasnije, 1844. I opet na jednoj od prvih sednica Mickjevičeva kandidatura je i zvanično istaknuta; kako saznajemo iz izveštaja Franje Zaha Čartoriskom, taj predlog podržao je predsednik Društva i popečitelj prosveštenija Paun Janković, ali je ipak izjašnjavanje o njemu ostavljeno za sledeću sednicu. Kasnije, međutim, tome predlogu nema nikakvoga traga. Sva je prilika - pretpostavka je Lj. Durkovića-Jakšića - da Mickjevič nije izabran iz čisto političkih razloga.
Potkraj četrdesetih godina među članovima Društva srbske slovesnosti od Poljaka je samo dr Aćim Medović. No bilo je tu i srpskih ljudi od pera, iskreno naklonjenih Poljacima - u prvom redu Miloš Popović i Ljubomir Nenadović. Godine 1849. izabran je, zajedno sa najuglednijim evropskim slavistima toga vremena, Vojćeh Cibulski, "docent slavenske literature u Berlinu". Ovu kandidaturu predložio je, vrlo verovatno, Lj. Nenadović, koji je u Berlinu slušao predavanja Cibulskog. Kao član Društva, pedesetih godina spominje se i istoričar prava Vaclav Aleksander Maćejovski.
Pedesetih i šezdesetih godina Društvo je dobilo jedan broj darova od Poljaka ili u vezi s Poljacima. Roman Zmorski je 1856, za svoga boravka u Beogradu, načinio Društvu poklon u knjigama, a nekoliko godina kasnije, 1860, poslao je i svoje prevode srpskih narodnih pesama; Medo Pucić darivao je Društvu 1858. jedno Mickjevičevo pismo i 1861. svoj prevod iz Mickjevičevih predavanja.
Ovakve odnose sa Poljacima nastaviće i Srpsko učeno društvo od 1864. i Srpska kraljevska akademija od 1886.
Od tridesetih godina, s početka skromno, a od četrdesetih znatno intenzivnije razvija se proces recepcije poljske pisane reči u našoj sredini. Pojačanom interesovanju publike tada je već bio kadar da odgovori jedan broj ljudi koji su u manjoj ili većoj meri poznavali poljski jezik i njime pisanu književnost.
Nezamenljivu ulogu na tom polju i dalje ima "Serbski letopis", iako više ne pod uredništvom Georgija Magaraševića. Tek treći urednik posle Magaraševićeve smrti, Teodor Pavlović, vratiće se poljskim temama, mada to za početak neće biti lepa književnost.
Prvi poljski autor u "Letopisu" u ovom razdoblju bio je Ignaci Benedikt Rakovjecki (1783-1839), istoričar prava i drevnih običaja Slovena. Njegov tekst u 37. knjizi "Letopisa" za 1834. godine nosio je naslov Izvod iz knjige pod imenom: Prawda ruska. Tom I; to je ujedno i prvi naš publikovani prevod neposredno s poljskog jezika. U pitanju je u to doba vrlo popularan autor u slovenskom svetu, a izvod je načinjen iz dela Prawda ruska… (I, 1820; III, 1822), po merilima ondašnje slavistike, reprezentativnog izdanja drevnih spomenika slovenske pismenosti sa posebnim naglaskom na običajima i pravu; osim odlomaka iz Slova o Igorevom pohodu i Hankinih mistifikacija (tzv. Kralovedvorskog i Zelenogorskog rukopisa), tu su, u II tomu, objavljene povelje i ugovori ruskih kneževa između X i XIII veka i Ruska pravda na ruskom, crkvenoslovenskom i u poljskom prevodu Rakovjeckog; posebnu vrednost predstavljaju nekolike propratne studije i opsežni komentari. Odlomak u "Letopisu" odgovara studiji Rys historyczny zwyczajów, obyczajów…, tačnije njenom završnom odeljku.
U ovo vreme kod nas je izuzetno popularan i poljski istoričar prava Vaclav Aleksander Maćejovski. Njegova monumentalna četvorotomna Istorija slovenskih zakonodavstava (Historia prawodawstw słowiańskich, 1832-1835) kod nas se prevodi u odlomcima od 1834. Prvi prevod iz Maćejovskog načinio je Pavle Stamatović i odeljak pod naslovom Prava serbska štampao u 5. svesci "Serbske pčele" 1834. Nekoliko godina kasnije izvode iz Maćejovskog prevodio je za "Letopis" Teodor Pavlović - Hod slavenskog izobraženija (knj. 49, 1839) i O zemlji i ljudma slavenskima voobšte i u najstarije doba (knj. 50, 1840). Miloš Popović je u "Podunavci" za 1843. objavio fragment Policija u stari Slavena, a potom su Maćejovskog prevodili Jovan Subotić ("Letopis", knj. 65. i 67, 1844) i Sima Filipović ("Letopis", knj. 80, 1848. i 81, 1850). Ovakvo interesovanje za Maćejovskog, odnosno, za tematiku kojom se bavio, rezultiralo je i jednom zasebnom publikacijom: Matica srpska izdala je u Budimu 1856. prvi tom spisa Maćejovskog pod naslovom Istorija slavenski prava. Knjigu je, doduše, s nemačkog "preveo i sa svojim primedbama, koje se na srpsko pravo odnose, popunio" profesor prava na beogradskom Liceju dr Nikola Krstić.
Prvi srpski pesnički prevod neposredno s poljskog takođe je vezan za "Letopis": bila je to Mickjevičeva Oda na mladež (Oda do młodości) u prepevu samoga urednika, Teodora Pavlovića, objavljena 1837. godine u 40. knjizi. Ovaj isti prevod, kojem bi se podosta toga moglo zameriti, štampan je pod naslovom Mladeži u "Podunavci" 1845; iz prevodiočevog kriptonima "-l-p-" moglo bi se zaključiti da je Pavlovićev prevod "prisvojio" Miloš Popović. Ovo potvrđuje činjenica da je isti prepev (i sa istim naslovom) M. Popović preštampao 1846. u zbirci Mač i pero. Pa ipak, o popularnosti ovoga teksta svedoči i podatak da ga je Đorđe Maletić uvrstio u svoje Primere poetski sastava za mladež u IV gimnazijalnom razredu (1856).
I prvo prozno delo prevedeno s poljskog, najverovatnije opet iz pera T. Pavlovića, pojavilo se u "Letopisu": reč je o pripoveci Obručenje zaporoškog kozaka. Poljsko-ukrajinska kaska iz XVI stoletija (Swatanie Zaporożca) Mihala Čajkovskog štampana u 47. knjizi 1839. godine.
Tokom četrdesetih godina, kao odraz ubrzane književne aktivnosti među Srbima i opšteg nacionalnog uzleta, sve veća pažnja poklanjala se prevodilaštvu, te naglo raste i broj prevoda iz poljske književnosti u srpskim listovima i časopisima, a javljaju se i novi prevodioci.
Znatno interesovanje vlada za Mickjeviča. Lirika poljskog velikana u prevodu Stanka Vraza publikuje se 1841. u "Bačkoj vili" - Razgovor (Do D. D.) - i 1842. u "Skoroteči" - Anđeliji g. 1839. (Rozmowa). Slede zatim izvodi iz Mickjevičevih pariskih predavanja u "Podunavci" (1843-1844), "Bačkoj vili", "Srpskom narodnom listu" (1844-1845) i "Zimzelenu" (1848); prevodioci tih fragmenata bili su Miloš Popović, Petar Jovanović, Teodor Pavlović i Aleksandar Andrić. Mickjevičeva pesma Nova godina (Nowy rok), inspiracija iz Žana Paula Rihtera, poznata je kod nas pod naslovom Šta želiš? u prevodu Ljubomira Nenadovića, nastalom 1847, a prvi put publikovanom tri decenije kasnije.
Mihal Čajkovski je, prvenstveno zbog egzotične kozačke tematike svoje proze, naišao na dobar prijem kod srpske publike i bio je izvesno vreme jedini predstavnik poljske romantičarske proze kod nas. U "Srbskim novinama" 1845. objavljena je pripovetka Molimo se, pa bijmo! (Módlmy się, a bijmy) u veoma dobrom prevodu Đure Daničića, a 1848. u "Podunavci" pripovetka Ataman (Skałozub w zamku siedmiu wież), čiji je prevodilac, mogućno, bio Đorđe Rajković.
Posle 1848. uočava se izvesno zatišje u mnogim sferama kulturnoga života, pa i u prevođenju iz stranih književnosti. Nije otuda izuzetak ni poljska književnost: početni zamah iz četrdesetih godina bio je gotovo prekinut. U šestoj deceniji javlja se samo jedan odista značajan prevodilac i propagator poljske umetnosti reči na našem terenu: to je Đorđe Popović-Daničar (1832-1914), urednik "Sedmice" i "Danice". Pedesetih godina izišla su svega četiri prevoda iz poljske književnosti, od kojih dva u "Sedmici": pripovetka Seoski plemići Kazimježa Vladislava Vujćickog u prevodu - najverovatnije s ruskog - Milana Dimitrijeva (1855) i Kozački Hanibal Ludvika Zjelinjskog od Đ. Popovića-Daničara (1856). Druga dva načinio je s nemačkog Mihailo Ćelešević; to su dve knjižice Čajkovskog: Kozačka osveta 1854. i Crvena aljina 1856, inače prve zasebne publikacije nekog poljskog književnog dela na srpskom jeziku.
O naročitom interesovanju za poljsku književnost tokom četrdesetih godina, ali i njenom poznavanju, rečito govori i to što su neki srpski pesnici toga doba u poljskoj poeziji nalazili uzore. Poljska nacionalna himna Pesma poljskih legiona u Italiji (Još Poljska nije propala…) [Pieśń legionów polskich we Włoszech (Pieśń legionów polskich we Włoszech (Jeszcze Polska nie zginęła…)] Juzefa Vibickog ostavila je, na primer, jasan pečat na pesmama dvojice osvedočenih srpskih polonofila - Improvvisata Miloša Popovića i Ajd! ajd! Ljubomira Nenadovića.
Poljsko-srpske odnose u označenim hronološkim granicama u najvećoj meri obeležio je poljski Januarski ustanak i njegov snažan odjek u našoj sredini. To će se odraziti na mesto poljske teme u srpskom kulturnom i književnom životu omladinskog doba, pa će joj probiti put i u vremenu koje sledi. Sa utemeljenjem realizma u našoj književnosti, tokom osamdesetih godina, doći će i do veoma intenzivne recepcije poljske književnosti, naročito proze, što je svojevrsna kompenzacija zamiranju političkih odnosa. Najposle, novo razdoblje otpočinje po organizovanju velikoškolske nastave poljske filologije u Beogradu (1895).
Od smrti kneza Čartoriskog (1861) i neuspeha njegove "istočne" politike, značaj diplomatskog središta poljske emigracije u Carigradu postepeno slabi, pa tako i njegova uloga u političkim vezama sa Srbijom. S druge strane, zvanična srpska politika nastojala je da se ne određuje prema poljskom pitanju koje se osetno zaoštravalo na početku šezdesetih godina. Pa ipak, srpska javnost, naročito u Vojvodini, pomno je pratila zbivanja i, pre izbijanja Januarskog ustanka, njene su simpatije gotovo nepodeljeno bile na strani Poljaka. Međutim, sam ustanak i političke igre velikih sila, s jedne strane, i 'slovensko' stanovište koje je isključivalo bratoubilaštvo takve vrste, s druge, podelili su srpsko javno mnenje. Poljski ustanak bio je jedna od najvažnijih tema naše tadašnje štampe, pa se ta podela jasno ogleda u pisanju pojedinih listova. Npr., "Napredak" Danila Medakovića zauzima uglavnom negativan stav prema ustanku, a oponira mu "Srbski dnevnik" na čijim stranicama Poljake zastupa Jakov Ignjatović i naročito predano Svetozar Miletić; za poljska nastojanja nije imao mnogo razumevanja "Srbobran" za urednikovanja Ace Popovića-Zuba, što je izazivalo oštre napade Jovana Jovanovića-Zmaja u "Komarcu" i "Zmaju". Slično je bilo i u Srbiji: zvanične "Srbske novine" uzdržane su i siromašne vestima o ustanku; najpodrobnije i najcelovitije o njemu - mada bez oduševljenja za poljsku borbu - obaveštava "Vidovdan" Miloša Popovića, dok je na izrazito antipoljskom stanovištu "Svetovid" Aleksandra Andrića.
Oduševljenje naše omladine za poljski oslobodilački pokret najbolje ilustruje činjenica da je izvestan broj Srba uzeo učešća u Januarskom ustanku. Skerlić spominje dvojicu mladih srpskih oficira koji su prekinuli usavršavanje u Berlinu da bi se priključili poljskim ustanicima; to su bili Jevrem Marković, stariji brat Svetozara Markovića, i kasniji general Sava Grujić; drugi izvori svedoče i o učešću Dimitrija Đurića, potom takođe visokog srpskog oficira.
Možda već od kraja 1862, ali sasvim pouzdano tokom 1863. godine - neznano u kom svojstvu - u Novom Sadu boravi tajanstvena ličnost: izvesni J. Jablonovski, Poljak. Na oduševljeni prijem naišao je u krugu Miletićevih prijatelja, vatrenih pristalica poljske stvari - Jovana Đorđevića, Jaše Ignjatovića, Đ. Popovića-Daničara, Zmaja, Laze Kostića i dr. Njegove su potresne priče o sudbini Poljaka izazivale živo saosećanje, pa je tako, prema jednome svedočanstvu, nastala i Zmajeva pesma Pet talira, posvećena poljskom ustanku.[10] Identitet J. Jablonovskog, međutim, možda i nije nerešiva nepoznanica. U nekoliko navrata, pa i početkom šezdesetih godina, u južnoslovenskim zemljama boravio je poljski istoričar i slavista Aleksander Jablonovski (1829-1913), koji je svoje radove imao običaj da potpisuje kriptonimom "J". Reč je o veoma obaveštenom slavisti (studirao je slavistiku u Kijevu i Dorpatu, a potom i u najuglednijim centrima Evrope), koji je dobro poznavao srpske prilike: među prvima je, primera radi, pisao o Poljskoj i Poljacima u južnoslovenskom folkloru (Polska i Polacy w poezji ludowej S³ owian zadunajskich, 1880). I pored saznanja da je u našim krajevima bio bar triput (od početka pedesetih do polovine sedamdesetih godina), ne raspolažemo nikakvim činjenicama o tim njegovim naučnoistraživačkim putovanjima. Kao ličnost umešana u konspirativni rad pred Januarski ustanak, mogao je - kao svojevremeno knez Aleksander Sapjeha - među Srbima u Ugarskoj boraviti i u kakvoj tajnoj političko-diplomatskoj misiji. Ne isključujemo, dakle, mogućnost da su J. Jablonovski (ili "Jablanovski", kako stoji kod Skerlića) i Aleksander Jablonovski - zapravo jedna ličnost.
Mesto ranije diplomatske agenture kneza Čartoriskog preuzimaju predstavnici levog krila poljske emigracije - Demokratskog društva - koji su po izbijanju Januarskog ustanka zastupali ustaničku vladu. U Beogradu je čitave tri godine (1864-1866) s takvim zadatkom boravio pukovnik Zigmunt Milkovski, odnosno, književnik T. T. Jež. Za svoga poslednjeg ali najdužeg boravka u Srbiji Jež je do izvesne mere proširio krug poznanstava - lično se upoznao sa Jankom Šafarikom, Ljubom Nenadovićem, Stojanom Novakovićem, Pantom Srećkovićem i dr. - a produbio je i svoje poznavanje srpskih prilika. Sama misija koja mu je poverena završena je takoreći i pre no što je uistinu počela. Kada je stigao u Beograd, poslednji diktator ustanka Romuald Traugut već je bio u zatvoru, a Januarski ustanak je dogorevao. Iako primljen kod Ilije Garašanina, koji je tom prilikom izrazio simpatije prema poljskoj borbi, Milkovski je u Beogradu imao status privatne ličnosti, zapravo, običnog emigranta. S druge strane, njegov boravak u prestonici Srbije privukao je po ugušenju ustanka nove poljske pridošlice, ustanike-revolucionare. Na njegovu preporuku u Beograd je tih godina pristigla grupa lekara - Verminjski († 1879), Leonard Lontkjevič (1836-1892)[11], Kazimjež Gonsjorovski (1840-?), Izidor Kopernjicki (1825-1891), Kazimjež Staniševski (1833-1911), Vladislav Jasnjevski († 1896) i dr. Većina njih stupila je u državnu službu i trajno se nastanila u Srbiji, dok je Kopernjicki, kasnije veoma istaknuti lekar i antropolog, na intervenciju Austrije, morao da napusti Srbiju. Pa ipak, Kopernjicki je u Srbiji proboravio dovoljno dugo da je uspeo da nauči naš jezik i da docnije i srpsku i poljsku kulturu zaduži kao najuspešniji prevodilac naših narodnih pesama na poljski.
Neki od ovih ljudi u potpunosti su se uključili u demokratska kretanja onovremenoga srpskog društva. Tako, na primer, Skerlić navodi da je u drugoj polovini šezdesetih godina u omladinski pokret aktivno uključen "Poljak dr Jasnevski" koji je tada radio u Ćupriji. Dr Jasnjevski, kasnije visoki srpski sanitetski oficir, sedamdesetih godina bio je opštinski lekar u Požarevcu, nadležan i za požarevački kazamat. Ima podataka da je ovaj poljski demokrata pružio veliku pomoć Svetozaru Markoviću, za vreme njegovoga devetomesečnog zatočenja u Požarevcu 1874. godine.
Kada je T. T. Jež stigao u Beograd 1864. zatekao je, po sopstvenom svedočanstvu, veliku poljsku koloniju, i to kako u prestonici tako i širom tadašnje Srbije. Nažalost, o toj koloniji u našim izvorima ne postoje egzaktni podaci koji bi bili sakupljeni na jednom mestu.
Između 1867. i 1871. u Carigradu je delovao informativni biro za Balkan kojem je na čelu bio bivši predstavnik Čartoriskog kod Porte i izaslanik ustaničke vlade - Tadeuš Okša-Ožehovski (1837-1902). Biro je radio kao agencija turske vlade, a imao je u mnogim balkanskim centrima, pa i u Beogradu, svoje dopisnike od kojih su neki radili pri diplomatskim misijama trećih zemalja. Zna se da je na toj dužnosti u Beogradu bilo bar tri ličnosti - Karol Pjenjkovski, Vladislav Kozlovski i izvesni V. Kolačkovski. Za poslednjeg se gotovo ništa ne može reći, ali prva dvojica ostavila su za sobom izvesnoga traga.
Karol Pjenjkovski je od 1867. radio za biro Okše-Ožehovskog, iste ili naredne godine posetio je, izgleda, Crnu Goru, a od 1868. je dopisnik iz Beograda; od 1869. spominje se kao prevodilac strane (slovenske) štampe u engleskom konzulatu u Beogradu. Pjenjkovski je svakako imao kontakata i poznanstava sa nekim ličnostima u Beogradu, pa, po svoj prilici, i sa Stojanom Novakovićem. Novaković je u "Vili" 1868. preveo pesmu Pjenjkovskog Spavanje Crnojevića Ive, napisanu "po narodnom predanju crnogorskom", a krajem iste godine prikazao knjigu Crna Gora u geografskom, statističkom i istorijskom pogledu (Czarnogóra pod względem geograficznym, statystycznym i historycznym) koju je Pjenjkovski štampao u Lavovu o sopstvenom trošku, označivši kao godinu izdanja narednu, 1869. Više je no verovatno da je Pjenjkovski, boraveći u to vreme Beogradu, Novakoviću lično dao svoju knjigu.
V. Kozlovski se u Beogradu zadržao nešto više od dve godine, između 1869. i 1871. O njegovom radu za agenciju malo se zna, ali ostavio je jasnoga traga o svom boravku u Srbiji u brojnim dopisima iz Beograda za lavovski časopis "Mrówka". Njegovi su tekstovi bili raznovrsni - od informacija o srpskoj književnosti, preko opisa istorijskih ličnosti, narodnih običaja i verovanja sve do putopisnih reminiscencija. Prema oceni Đorđa Živanovića, Kozlovski je u tim svojim prilozima pokazao izvrsno poznavanje kako naših trenutnih prilika tako i književnosti i folklora.
Tokom šezdesetih godina srpske kulturne institucije počinju intenzivniju saradnju s Poljacima. Matica srpska, na primer, od toga doba sistematski vrši nabavku dela najistaknutijih poljskih pisaca u originalu. Kao najreprezentativnija, tu se našla u prvom redu serija "Biblioteka poljskih pisaca" ("Biblioteka pisarzy polskich") u izdanju lajpciškog Brokhausa sa delima Jana Kohanovskog, Adama Mickjeviča, Julijuša Slovackog, Zigmunta Krasinjskog, Mihala Čajkovskog, Ciprijana Kamila Norvida, Lucjana Sjemjenjskog, Kornela Ujejskog i dr.
Srpsko učeno društvo nastavilo je sa praćenjem prilika u poljskoj nauci i kulturi. Godine 1867. Društvo uspostavlja kontakte s Poljskim učenim društvom iz Krakova i Zavodom Osolinjskih iz Lavova i počinje sa ovim ustanovama najpre skromnu, a potom i obimniju razmenu literature. Početkom 1869. godine za strane dopisne članove Društva, pored ostalih, predloženi su poljski filolog i književni istoričar Antonji Malecki (1821-1913), najveći poljski slikar toga vremena Jan Matejko (1838-1893) i za nas veoma zaslužni Zigmunt Milkovski (T. T. Jež), za kojeg se u predlogu kaže da je "književnik […] čuven i inače u svom narodu" kao i da je "pisao nekolike članke o srpskoj istoriji i književnosti, rad upoznati svoje zemljake s nama". U februaru 1869. svi predloženi Poljaci su izabrani i obavešteni. U Arhivu SANU čuva se pismo Z. Milkovskog, upućeno 26. VI 1869. iz Brisela predsedniku SUD dr Janku Šafariku, kojim zahvaljuje na izboru.[12]
Poljske knjige su šezdesetih i sedamdesetih godina Srpskom učenom društvu darivali S. Novaković - brošuru T. T. Ježa Srpski jubilej (Jubileusz serbski, 1865) - Vladislav Kozlovski i dve anonimne ličnosti (mogli su to biti možda K. Pjenjkovski i sam T. T. Jež).
Posle izborâ iz 1869. godine jedini Poljak koji je sve do prve decenije XX veka primljen u Srpsko učeno društvo bio je pravnik, istoričar i književnik, profesor prava na Petrogradskom univerzitetu, Vlođimjež Spasovič (1829-1906): za dopisnog člana izabran je 30. januara (11. februara) 1885.
Šezdesetih godina obnavlja se književni život u svim srpskim centrima, pa oživljava i prevodilačka aktivnost. Dolazi i do utemeljenja srpske književne periodike u pravom smislu reči: pojavljuju se "Danica" (1860-1872) i "Vila" (1865-1868), pa se tako i na poljsku književnost obraća srazmerno veća pažnja. Đorđu Popoviću-Daničaru se u njenom popularisanju pridružuju Daničićevi đaci - Stojan Novaković, Mita Rakić, Sima Popović, Vladimir Nikolić-Ilić, a pored njih i Jovan Jovanović Zmaj, Milorad Šapčanin i dr.
I dalje traje interesovanje naše publike za kozačku temu, pa će težište prevodilačke delatnosti pasti na prozu M. Čajkovskog. O tome svedoči čak šest prevoda njegovih dela u toj deceniji. Stojan Novaković je preveo roman Krdžalija, publikovan najpre u "Vidovdanu" 1862, a zbog velikog interesovanja i zasebno 1863, kao i pripovetku Kozačka ženidba za "Vilu" 1865. Tu su zatim pripovetke: Pavle Vihovski u prevodu Mihaila Ćeleševića, objavljen u "Ruži" 1865, zatim Polazak na Carigrad, koju je za "Danicu" 1866. preveo Vladimir Nikolić-Ilić, kao i dve u prevodu Mite Rakića - Termolama i Ataman Kunicki, obe publikovane u "Matici" 1868.
Pored Čajkovskog, zastupljeni su i drugi predstavnici poljske pripovedačke proze. Tako su se pojavila dva romana T. T. Ježa - Asen u "Danici" 1863, i to u prevodu Đ. Popovića-Daničara i Anđa Zagorničanka koju je u "Vili" 1867. štampao M. Rakić. Slede zatim Doboš K. V. Vujćickog - prevod Đ. Popovića-Daničara (u "Danici" 1868), Trinaest Karola Ćeševskog - prevod S. Novakovića (u "Vili" 1868), Mušica Jana Zaharjasjeviča - prevod V. Nikolića-Ilića (u "Vili" 1868) i Čajčina mogila Paulina Stahurskog - prevod Đ. Popovića-Daničara (u "Zabavi Srpkinjama", dodatku "Danice", 1869).
U poeziji, iako je malobrojnija, i dalje vlada Mickjevič. "Vila" je štampala četiri njegove pesme, od kojih jednu u Novakovićevom prevodu - Dušice moja… (Do D. D.) 1865; ostale tri preveo je, i to uspešno, Sima Popović: Dve reči, Plemić i devojče i Samac (Pieśń pielgrzyma), sve tri 1867. Uz Mickjeviča tu je još samo Teofil Lenartovič sa pesmom Dva duba ("Vila", 1867) u prevodu Milorada Šapčanina.
Osnivanjem stalnih pozorišnih družina u Novom Sadu (1861) i Beogradu (1868) stvorili su se uslovi i za recepciju poljskih pozorišnih dela. Na dosta neujednačenom srpskom pozorišnom repertoaru u ovoj deceniji našla se komedija 'poljskog Molijera' - Aleksandra Fredra Gospođe i husari koju je s nemačkog preveo tada slavni novosadski glumac Laza Telečki (1841-1873). Komedija je prvi put izvedena u Novom Sadu 3. marta 1864. godine, a novosadska trupa ju je prikazivala mnogo puta kako u matičnoj sredini tako i na gostovanjima, te su 21. februara 1865. Gospođe i husari premijerno prikazani i u Beogradu. Do sezone 1909/1910, kada je poslednji put igrana u ovom prevodu, Fredrova komedija je imala više desetina izvođenja i ostala jedan od najprisutnijih poljskih komada na našim scenama do II svetskog rata.
Sa dogorevanjem omladinskog doba, tokom sedamdesetih godina XIX veka, došlo je do izvesne stagnacije u procesu prijema poljske književnosti kod Srba. Razloge najpre treba tražiti u oskudnoj lepezi književne periodike, pa i ravnodušnosti pojedinih glasila. Stari "Javor" se, primera radi, ograničio na samo jednu belešku nevelikog značaja o Mickjeviču, a novoosnovana "Otadžbina" tokom celog svog izlaženja nijednom neće obratiti pažnju na poljsku književnost. Bečka "Srpska zora" bila je u tom pogledu izuzetak: preko rubrike Slike iz kulturnog života slovenskog koju je vodio češki književnik Edvard Jelinek do naše publike stizale su dragocene vesti i sa poljskog terena; bili su to prikazi novih izdanja, pregledi poljskih književnih časopisa i dnevne štampe, nekrolozi i razni drugi prigodni napisi o poljskom literarnom životu i njegovim nosiocima. Kao medijski događaj i prvorazredna nacionalna manifestacija pažnju srpske štampe privukla je proslava 50-godišnjeg jubileja poljskog književnika Juzefa Ignacija Kraševskog 1879. godine.
Sedamdesetih godina pojavilo se relativno malo prevoda iz poljske književnosti, ali jedan od njih je vrlo značajan. Reč je o prevodu Mickjevičeve pesničke pripovesti Konrad Valenrod, zasebno publikovanom u Novom Sadu 1871. godine, čiji je autor bio kontroverzni pesnik i publicista Danilo Medić (1844-1879). I pored izvesnih mana, pa i velike 'slobode', reč je o vrlo reprezentativnom naslovu, budući da je srpskoj publici ponuđen jedan od ključeva poljske romantičarske ideologije. Pored ovoga, spomena je vredna knjižica Lucjana Sjemjenjskog Staro vreme, stari običaji, izdata u Novom Sadu 1879; u pitanju je pripovetka Jak to dawniej kochano koju je s nemačkog preveo Sava Petrović. Iste godine u Beogradu su zasebno objavljene, svaka u po jednoj svesci, i dve pripovetke M. Čajkovskog - Termolama i Ataman, obe u već publikovanom prevodu Mite Rakića. U "Žiži" je 1871. objavljena pesma Crna suknjica Konstantija Gašinjskog u prevodu J. J. Zmaja, u "Ruži" 1871-72. dva prevoda M. Ćeleševića - Iznenadno veselje Edvarda Dulskog i Ljubav i obožavanje M. Čajkovskog, a u kalendaru Srbija za 1875. izvod iz Mickjevičevih pariskih predavanja pod naslovom Slovenska sloboda.
Pored Gospođa i husara, sa znatno manjim uspehom, na srpskoj sceni izvodi se od 1877. još jedna Fredrova komedija - Devojački zavet u prevodu Josipa Eugena Tomića; komedija Fredra Sina - Jana Aleksandra Fredra Jedinica (Posażna jedynaczka) izvedena je 1877. jedanput i odmah skinuta s repertoara.
U kontekstu poljsko-srpskih književnih poređenja treba spomenuti dve činjenice iz ovih godina. Jedno je tragedija Matije Bana Vanda, kraljica leška, nastala 1868, a izvedena 1875; reč je o slobodnoj, romantičarski artikulisanoj preradi staropoljskog mita o neustrašivoj kraljici-devici, koja nosi jasnu slovensku poruku. Poljska tematika ove tragedije nije nimalo čudna, uzmu li se u obzir Banovi razgranati diplomatsko-obaveštajni kontakti sa Poljacima i njegovo opšte opredeljenje za slovensku uzajamnost. Drugo je roman Milorada Popovića-Šapčanina Hasan-aga (1879). Detaljna istraživanja Đ. Živanovića dokazala su da je reč o - plagijatu; u pitanju je samo ponešto skraćen prevod romana M. Čajkovskog Bośnia, i to načinjen prema njegovom ruskom prevodu.
Osamdesete godine karakteriše znatno povoljniji ambijent i otud osetno bogatiji književni život u srpskoj sredini što će se preneti i na poslednju deceniju veka. Novi književni časopisi - "Srpske ilustrovane novine", "Stražilovo", "Bosanska vila", "Kolo" i dr. - okupljaju veći broj novih saradnika koji manje ili više kompetentno prate književne prilike drugih naroda, pa će se to povoljno odraziti i na opšte prisustvo poljske književnosti. Prevodilaštvom s poljskog još uvek se intenzivno bavi Đ. Popović-Daničar, a nastupaju i mlađi, u prvom redu Laza Nančić (1854-1887), prvi prevodilac Henrika Sjenkjeviča kod Srba, i naš najznačajniji prevodilac s poljskog u XIX veku Nikola Manojlović-Rajko (1864-1897). Dve nove srpske knjižare u Vojvodini - knjižara braće Jovanovića iz Pančeva (osn. 1872) i braće M. Popovića iz Novog Sada (osn. 1875) - osamdesetih su načinile preokret u ukupnoj srpskoj bibliokomunikaciji; i tu je značajno mesto izdvojeno za poljsku književnost. Braća Jovanović su kroz svoju poznatu "Narodnu biblioteku", koja je izlazila između 1880. i 1895, ostvarila projekat masovne knjige, 'knjige za narod'; u biblioteci, čiji je urednik i uglavnom jedini prevodilac s poljskog bio Đ. Popović-Daničar, za sve vreme izlaženja pojavilo se 13 poljskih dela u koricama 11 zasebnih publikacija. Knjižara braće M. Popovića počela je da obraća pažnju na poljsku književnost otkako je u krug njenih saradnika ušao N. Manojlović-Rajko, koji je za novosadsku knjižaru preveo 10 veoma reprezentativnih naslova kako iz novije tako i iz njemu savremene literarne produkcije.
Naša je publika tokom osamdesetih i na početku devedesetih godina XIX veka, u obilju sitnijih priloga u periodici, ali i ozbiljnih sumarnih pregleda, o poljskoj književnosti doznala više no ikada ranije. Među prevodnim i kompiliranim napisima o poljskoj književnosti izdvaja se nekoliko naslova.
Članak pod naslovom Poljska pojezija iz pera Vladislava Alina, štampan u "Javoru" 1884, posvećen je tzv. 'ukrajinskoj školi' poljskog romantizma. Pored pojednostavljenog pregleda poljskog pesništva pre romantizma, ovaj tekst sadrži dosta obuhvatne informacije o poljskim romantičarima Antonjiju Malčevskom, Juzefu Bohdanu Zaleskom i Severinu Goščinjskom.
U "Stražilovu" je 1885. u nekoliko nastavaka štampan sažetak studije Ota Hausnera Novija poljska književnost o književnosti posle 1864, prenet iz nemačkog časopisa "Deutsche Rundschau" za 1882. Ovaj tekst doneo je impozantan popis imena i naslova, ali i neke problematične sudove o pojedinim istaknutim piscima. Od veće informativne vrednosti je opšti tematološki opis poljske realističke proze.
Pregled-kompilacija Najnovije poljsko pesništvo Nikole Manojlovića-Rajka, štampan u "Kolu" 1889, veoma je informativan, obiluje citatima i uspeva da predoči srpskom čitaocu panoramu poljske poezije druge polovine XIX veka. Rajkov članak kompiliran je (što i sam autor navodi) prema delu poljskog književnog kritičara i istoričara Pjotra Hmjelovskog Pregled poljske književnosti za poslednjih dvadeset godina (Zarys literatury polskiej z ostatnich lat dwudziestu, 1886) i prema knjizi nemačkog pesnika i esejiste Hajnriha Ničmana Istorija poljske književnosti ((Geschichte der polnischen Literatur, 1882; II izd. 1889).
Najreprezentativniji tekst u ovoj grupi je retrospektivni pregled Književnost u Poljaka Stevana Pavlovića, publikovan u "Letopisu Matice srpske" tokom 1891. i 1892. Pojavom ove obimne studije srpski čitalac je prvi put dobio na jednom mestu pregled celokupne poljske književnosti u njenom istorijskom razvoju, dakle, od samih početaka do aktuelne savremenosti, pri čemu nije reč samo o lepoj književnosti, već i o istoriji, istoriji književnosti, arheologiji, filozofskim naukama i dr. Kako u pogledu prezentiranja građe tako i po metodološkom pristupu studija je eklektički skrojena prema već spomenutoj Ničmanovoj knjizi i prema II tomu drugog izdanja impozantne Istorije slovenskih književnosti A. N. Pipina i V. D. Spasoviča (Istoriя slavяnskih literatur, 1881).
Uopšte uzev, vrlo dugo, sve do II svetskog rata, osnovni izvori podataka o poljskoj književnosti u našoj sredini - kao što je nekad P. J. Šafariku bio Bentkovski - biće Pipin/Spasovič i Ničman.
U prevodnoj književnosti s poljskog toga doba naročito treba istaći Mickjevičevu pesničku pripovest Gražina u prevodu Stojana Novakovića, prvi put objavljenu latinicom u almanahu "Dubrovnik" za 1876, a zasebno ćirilicom 1886. u 122. svesci "Narodne biblioteke" braće Jovanovića; reč je o visokom dometu Novakovića kao prevodioca, ali i uopšte o jednom od naših najznačajnijih prevodilačkih ostvarenja na ovom polju u XIX veku.
Ne može se, dalje, zaobići ni književnoistorijski značaj prvih prevoda Henrika Sjenkjeviča, kasnije najprevođenijeg poljskog pisca kod nas. Neprikosnoveno prvenstvo pripada pripoveci Janko muzikant, objavljenoj u kalendaru "Banaćanin" 1881, koja je kasnijih godina više puta preštampavana u raznim sličnim publikacijama. Slede zatim roman Mladost-ludost (Na marne), štampan u nastavcima u "Javoru" tokom 1883. i pripovetka Stražar na morskoj kuli ("Javor", 1885), a sve to u prevodu publiciste i književnika, velikog 'miletićevca', Laze Nančića, koji je svoje književne radove potpisivao pseudonimom Vladimir.
Čitav korpus čini još 10 naslova iz "Narodne biblioteke" u (nepotpisanom) prevodu Đ. Popovića-Daničara, među kojima su najvažniji: tragedija Mindove, kralj od Leđana (1885) Julijuša Slovackog i dva romana Juzefa Ignacija Kraševskog - Uljana (1883) i Krvavo znamenje (1886).
Pojava romana Kraševskog Pesnik i svet (1887) u prevodu N. Manojlovića-Rajka, i to dvaju izdanja iste godine, prerasla su u pravi književni događaj. Tih godina je Rajko za braću M. Popoviće preveo niz vrednih i zapaženih knjiga: još dva romana Kraševskog - Jermola i Muškobana, oba 1888, zatim Pripovetke (1887) i Hanju (1891) H. Sjenkjeviča, roman Boleslava Prusa Palata i čatrlja (1888), izbor iz pripovedačkog opusa prvog deklarisanog naturaliste u poljskoj književnosti, Adolfa Digasinjskog, pod naslovom Novele (1888) i roman Elize Ožeškove Prostak (1893).
Od kasnijih Rajkovih prevoda naročito je bio rado čitan roman Devajtis Marije Rođevičuvne u kolu Srpske književne zadruge 1896.
Prevodi poljske lirike u ovom razdoblju, inače malobrojni, najvećim delom su vezani takođe za Rajkovo ime. U "Stražilovu" je objavljivao svoje prepeve Julijuša Slovackog, Kornela Ujejskog, Mječislava Romanovskog i Narcize Žmihovske, a u "Brankovom kolu" mu je posmrtno, 1904, objavljen uspeli prevod Mickjevičeve pesme S očiju mi (Precz z moich oczu).
Na scenama srpskih pozorišta tokom osamdesetih i devedesetih godina i dalje opstaju Fredrove komedije Gospođe i husari i Devojački zavet. Kao da više nijedno poljsko pozorišno delo ne može da im konkuriše: jedini zabeleženi novitet do polovine devedesetih je komedija Juzefa Nažimskog pod naslovom Očevi i deca (Pozytywni) u Rajkovom prevodu, koju je Srpsko narodno pozorište izvelo bez većeg uspeha 1894. na gostovanju u Starom Bečeju.
Zanimljivo je da i pored obilja prevoda, pa čak - možemo slobodno reći - popularnosti pojedinih poljskih pisaca i njihovih dela, u stvaralačkoj praksi predstavnika našeg realizma nećemo naići na razgovetne odjeke lektire poljske književnosti. Znatno će drugačije biti sa pokolenjem srpskih modernista, što se naslućuje već kod njihovog neposrednog prethodnika, Vojislava Ilića.
U Vojislavljevom domu bio je veoma živ duh slovenske uzajamnosti iz četrdesetih godina, i to zahvaljujući ocu, Jovanu Iliću, prešovskom i bečkom đaku. Tu je mogao steći i prva znanja iz poljskog jezika i prva obaveštenja o književnosti; sve ovo je posvedočio još kao veoma mlad, priređujući 1883. za "Srbadiju" članak o zatočeništvu Juzefa Ignacija Kraševskog prema poljskom novinskom napisu iz dnevnika "Nowa Reforma". Istraživanja Miroslava Topića ubedljivo su pokazala da se korenita unutrašnja promena u poeziji Vojislava Ilića podudarila sa vremenom kada mu je preteča poljskog modernizma Vaclav Rolič-Lider lično uputio svoju zbirku Poezye II (1891); čini se da je to ona nova Vojislavljeva lektira koja ga je usmerila ka prvim simbolističkim iskustvima, "karika koja nedostaje", čije su postojanje naslućivali raniji istraživači. Tako Lider, po svoj prilici, ulazi u krug posrednih pokretača moderne srpske književnosti.
Ključan momenat u sveukupnim poljsko-srpskim kulturnim odnosima, koji se vremenski uglavnom poklapa sa pojavom modernizma u umetnostima obeju sredina, jeste - kao što smo već napomenuli - uvođenje poljskog jezika i književnosti kao nastavnog predmeta na beogradskoj Velikoj školi 1895. godine; posle toga vremena, naime, saznanja naše sredine o Poljskoj i Poljacima dobijaju novi kvalitet. Razdoblje zatvara ishod I svetskog rata, podjednako sudbonosan za oba naroda.
Poljska oslobodilačka nastojanja u ovoj istorijskoj fazi vezivala su se za različite političke faktore, pri čemu su od poslednjih godina XIX veka sve važniju ulogu počela igrati socijaldemokratska usmerenja. Ovaj pokret naročito se radikalizovao u revoluciji 1905-1907, kada se unutar revolucionarnog radničkog pokreta iskristalisal