|
          |
Пројекат Растко : Пољска : Уметност Стојан СуботинРомани Теодора Томаша Јежа
|
|
Интернет издање Извршни продуцент и покровитељ: Технологије, издаваштво и агенција Јанус Београд, 12. септембар 2002 Продуцент: Зоран Стефановић Коректура: Бранислава Стојановић Ликовно обликовање: Маринко Лугоња Дигитализација текстуалног и ликовног материјала: Ненад Петровић Техничка обрада: Ненад Петровић, Зоран Стефановић |
Штампано издање Београд 1966. Филолошки факултет Београдског универзитета Монографије, књига III Уредник: Др Димитрије Вученов Штампа: Графичко предузеће "Нови дани" – Београд, Рузвелтова 10 |
I. Досадашња литература о романима Т. Т. Јежа из историје Југословена
III. Схватања о лепој књижевности и њеној улози у друштвеном и националном животу
IV. Публицистички рад о Србима и Хрватима и њиховој прошлости
VII. Роман о Кочиној крајини и буђењу Србије
VIII. Роман о Првом српском устанку
IX. Роман о херцегу Стефану Вукчићу Косачи
X. Роман о Србима потурчењацима
XI. Последњи романи о Србима и Хрватима
XII. Уметничка вредност Јежевих дела из српске и хрватске историје
XIV. Т. Т. Јеж код Срба и Хрвата
Издајући 1861. године своју популарну историју пољске књижевности, Јулијан Бартошевич је, истичући Јежеву оригиналност и добро познавање, како свога народа тако и широких маса других, написао о њему и следеће речи:
"... Милковски је несравњив у својој сликовитости. Из његових романа и дописа боље ћемо упознати савремену Мађарску, Италију и Србе, најзад и народ у Украјини, него из многих историја. Таленат приповедања (gawędzenia) код Милковског ванредан је..."[1]
У то време је Зигмунд Милковски, познат у књижевности као Теодор Томаш Јеж, имао за собом само један роман[2] посвећен Јужним Словенима и неколико дописа, а већ је тај део његовог стваралаштва истицан као најинтересантнији. Дуго времена Срби и Хрвати, њихова историја, борбе, живот и проблеми заузимаће у његовом стваралаштву значајно место. Од око деведесет романа, које је Јеж написао и објавио, у десетак њих су Срби или Хрвати или главни актери или заузимају значајније место и, што је још важније, баш ти романи су увек истицани као његова најбоља дела, баш они су му донели највећу славу, баш они су највише читани и превођени на стране језике.
Зашто и како је Теодор Томаш Јеж писао те романе? Да ли је то била његова лична потреба и интерес, или су то у питању били други разлози? Шта је он хтео тим романима и како је и шта је у њима писао о судбоносним и великим догађајима из историје своје јужнословенске браће?
Ти проблеми су у пољској књижевној критици и књижевној историји релативно често покретани, али је, укупно узевши, о њима речено врло мало. Велики број оних који су о томе писали знао је те ствари слабије и мање од Јежа, па није могао ништа значајно ни написати о томе.
Признање књижевног талента Јежу од стране Бартошевича није било једино. Већ 1864. Encyklopedia Powszechna Оргелбранда, издана у Варшави за време догађаја судбоносних за пољски народ, догађаја у којима је и сам Јеж одиграо не малу улогу борца, конспиративца и политичара под одредницом Miłkowski Zygmunt кратко и без ограда констатује: "један од највећих пољских писаца".
Али то су све биле краће белешке. Први већи, релативно већи, напис посветио је Јежу као књижевнику В. Коротињски у Илустрованом недељном листу[3] поводом издања прва два тома његових дела у Лавову. Коротињски је у свом чланку дао кратку биографију Т. Т. Јежа и оцену његовог дотадашњег стваралаштва. Написавши да је Јеж "талентован и утицајан писац" он мало даље, анализирајући његово дело, истиче нарочито његове романе из савременог живота, док романе са тематиком из пољске историје оцењује као слабе. Говорећи о романима посвећеним Србима и Хрватима Коротињски посебно истиче Јежево одлично познавање тих народа. За Шандора Ковача, по његовом мишљењу једно од најбољих дела, каже да се у њему налазе они исти карактери јунака какве је касније описивао Јокаи. "Али још бољи од Шандора су романи у којима се јужнословенски елемент појављује или сам, или у додиру са турским", пише даље Коротињски, и нарочито истиче причу Орао проводаџија, којој посвећује више речи него његовим великим и много бољим српскохрватским[4] романима: Ускоци, Дахије, Харамбашина вереница и другим. Иако о Јежу пише као о изразито тенденциозном писцу, аутор чланка није више пажње посветио томе колико је баш тежња за извесном тенденцијом навела Јежа да напише та дела. Уосталом, у оно време и у онаквим приликама у којима се налазила Пољска Коротињски то није могао ни учинити.
Кратко време после Коротињског објавио је у новинама Ехо свој есеј о Јежу и Зигзак у коме је Ускоке, Дахије и Шандора Ковача ставио међу најлепше романе пољске књижевности истичући да се Јеж у њима издигао на такву уметничку и естетску висину на какву се никада није попео у осталим својим романима. Сем тога, што је најинтересантније, аутор чланка тврди да су Јежеви романи овог типа слободни од тенденције, док на пример у романима из пољске историје тенденција доводи писца до тога да фалсификује историјске личности.[5]
Неколико година касније објавила је расправу о романима Т. Т. Јежа знаменита пољска књижевница Елиза Ожешкова[6], коју је са Јежом везивало искрено пријатељство и дуге године дописивања.[7] Пишући тада о Јежевим српскохрватским романима Ожешкова их још није знала све.[8] У својој студији, иначе пуној теоретских расправљања о роману уопште[9], Ожешкова са одушевљењем пише о историјским романима Јежа, нарочито српскохрватским, у којима се (Шандор Ковач, Ускоци, Харамбашина вереница) драмски сукоби обично одигравају у "судару два противничка народа, од којих један представља насиље физичке снаге, а други патњу беспомоћне слабости". За Ожешкову Јеж представља тип писца-научника чија ученост најбоље долази до изражаја баш у историјским романима. Јужнословенски народи, њихова давнашња и садашња историја, њихове племенске особине, језик, најситније појединости њихових обичаја познати су му као рођени.[10] По њој су сви Јежеви романи о Јужним Словенима поникли "из осећања и схватања историјских неправди". То осећање је понекад толико снажно да га надахњује да напише таква ремек-дела као што су Шандор Ковач и Ускоци, што је у неку руку и доказ да на његово стварање најпозитивније утичу политичке идеје које се односе на падове, мучеништва и поступке целих народа. Идеја праведности главна је тачка око које се креће његова мисао, а да би се тај идеал остварио треба васпитавати млада поколења тако да се сачувају од мекуштва, сањарства, себичњаштва и лицемерства. Такве тежње и намере довеле су у његовим делима, па и у оним о Србима и Хрватима, до стварања низа идеално чистих личности какве су Милош и Љуба Видулић у Ускоцима и низ других у осталим његовим романима.
На крају, завршавајући своју оцену Јежевих српскохрватских романа, Ожешкова, замерајући Јежу због расплинутости, понављања и честих и дугих истицања појединих ствари са одушевљењем пише о Словенском херцегу, о описима патарена, словенских односа у XV веку и општег духа Европе тога времена у роману. "Такве описе и слике могао је дати само научник и генијални романописац", завршава она.
У приликама у којима је писала, стално шпијунирана и ометана у раду, велика усамљеница из Гродна, која је и сама на књижевност гледала као на моћно васпитно средство и која ју је тако и третирала, рекла је заиста много тачних и мудрих судова о свом пријатељу, блиском јој је и по многим идеолошким погледима и заједничкој борби за преваспитање њиховог народа. Срећа што царска цензура није увек била кадра да разуме Езопов језик тадашње пољске књижевности. Но и поред свега тога Ожешкова, говорећи о српскохрватским романима Т. Т. Јежа, није могла истаћи идеју водиљу свих тих романа, љубав према својој отаџбини и народу и борбу за њихову слободу, нити је могла отворено говорити о свему томе.
Насупрот Ожешковој, Фелицјан Сурин нешто касније у свом чланку о најновијој пољској књижевности[11] само са неколико речи али врло категорички осуђује историјске и српскохрватске романе Томаша Јежа као презасићене тенденциозношћу и писане под утицајем ауторових страсних симпатија и антипатија.
Те исте године када је Сурин објавио свој, написао је и Пјотр Хмјељовски први чланак о Јежу. У току следећих година, све до 1903, када је објавио своје последње чланке о њему, Хмјељовски ће написати читав низ краћих и дужих чланака, предговора и расправа о овој по својим заслугама и утицајима, врло интересантној личности пољске књижевности. У свом првом већем чланку о Јежу, објављеном као предговор роману Ускоци[12], Хмјељовски истиче његово одлично познавање Јужних Словена и каже да његови романи са тематиком о њима спадају у најуспелија дела која је написао. Оцењујући његову публицистичку делатност, која је добрим делом посвећена и Србима и Хрватима, Хмјељовски у њој истиче оно што је Ожешкова истакла у Јежевим српскохрватским романима – јасно изражену идеју праведности, како кад су у питању личности, тако и кад се ради о друштвеним слојевима или целим народима.
Следећа, 1882. – јубиларна година Јежеве књижевно-публицистичке делатности – донела је још два чланка Хмјељовског. Један је објављен у листу Класје а други као предговор књизи Огњиште издатој у част Јежевог двадесет петогодишњег јубилеја.[13] Оба чланка писана у исто време или у кратком размаку и уколико се разликују међусобно, тим разликовањем се уједно и допуњују. Пишући у листу Класје о српскохрватским романима Т. Т. Јежа Хмјељовски нарочито истиче ауторову особину да пишући и говорећи о другим народима и не заборављајући никада оне за које пише, уме да пробуди снажна осећања према своме народу. Ту тврдњу подробније објашњава и допуњује Хмјељовски у предговору књиге Огњиште.
"Природна ствар, да историја Шандора Ковача и Асана није уметност ради уметности, прича ради приче. Пишући о Мађарима, Србима и Бугарима, Јеж је искористио сопствена искуства, историју догађаја у којима је сам учествовао, осећања и мисли, које су му падале на ум, на добро сопственог друштва, не би ли у њему одржао, а делимично и будио националну самосвест, помућену или оштећену из разних узрока".
Говорећи у истом предговору о романима Ускоци, Харамбашина вереница, Дахије, Ротуловићи и Словенски херцег, он пише:
"Свуда се ту говори о борби слабих са моћнима пуној драматичних перипетија, свуда живи мисао о непрекидности народног живота и права, свуда заједно са аутором осећамо и племенитост напора, које чине они, који имају право на живот и свестрани развој, иако им насиље тренутно одриче та права."[14] Хмјељовски даље није објашњавао ову особину Јежева стваралаштва, али одломак цитиран пре овога објашњава и допуњује ову констатацију.
Та иста, 1882. година, као и следећа, донеле су још неколико приказа и бележака о Јежу.[15] Пре свих то је једна одушевљена оцена Ускока поново штампаних те године.[16] Аутор рецензије гледа у ускоцима неку врсту политичке емиграције која тражи склоништа међу браћом и под покровитељством страних влада. Та емиграција је одатле развијала своју делатност међу страним народима и по дворовима дизала оптужбу против кривде која јој се чини и била живи прекор савести. Тим речима аутор рецензије је можда и несвесно наслутио једну од врло важних особина Јежевих романа из српске и хрватске прошлости, актуелност и чињеницу да овај у тим романима врло често покреће горуће проблеме свога времена и своје средине, да се врло често на материји и догађајима из прошлости обрачунава са својим временом, и даје узоре решења савремених проблема, што је уопште карактеристика већине историјских романа.
Бележећи поновна издања Јежевих романа у 1882. г. чак и конзервативни часопис Варшавска библиотека говори о ускоцима као о врсти емиграције која на хрватској земљи стално диже оптужбу против неправде која се чини њиховом народу и земљи.[17]
Следећа расправа о Т. Т. Јежу, написана још 1882. год., а објављена тек 1887, опет припада Хмјељовском.[18] Та расправа је његов највећи напис о Јежу и у њему је он највише говорио о Јежевим делима посвећеним Србима и Хрватима. Као основа за њу послужила су му два ранија чланка о Јежу написана исте године. Извесне пасусе Хмјељовски је просто од речи до речи пренео у овај чланак, док је неке проширио. У њему се он, пишући о Јежевим српскохрватским романима, највише задржао на романима Шандор Ковач и Ускоци. Говорећи о Ускоцима Хмјељовски узрок њихове велике популарности међу пољским читаоцима види у осећању које их је најтесније повезивало са тим јунацима и које је и Пољацима било исто тако драго као и ускоцима. То је осећање љубави према родној земљи и брига за њену одбрану од непријатеља. "То је стена на којој почива успех романа", каже Хмјељовски и одмах додаје да то није једина особина овога дела. Он истиче уметничке вредности романа и полемише са критичарима који су Јежу замерали што му јунак Ускока Џорџи[19] поседује мане обичних људи. Истакнувши и сам неке мане романа, Хмјељовски завршава странице посвећене Ускоцима речима: "... то је потпуни, у најлепшем значењу те речи историјски роман, он је потпун као велики, изванредно написани целовит пролог низу дела, која је Јеж касније написао имајући на уму једну исту идеју."[20] Дотичући се узгред и Јежевих дописа и историјско-публицистичких чланака Хмјељовски додаје да је Јеж и ове као и своје романе писао у том истом духу. Пишући приказ о књизи Хмјељовског Наши романописци Прокеш ће изразити мишљење да Јеж као прави реалиста заузима једно од првих места у пољској књижевности. Тај суд Прокеш ће заснивати и на оцени његових романа о Србима и Хрватима.[21]
После ових, написаних 1882. године, Хмјељовски ће објавити још неколико мањих чланака о Јежу,[22] али у њима неће бити речено ништа ново о Јежевом стваралаштву о Србима и Хрватима.
У свим чланцима о Јежу Хмјељовски је пре свега истицао Јежеве демократске идеје, напредну тенденцију, борбу за друштвену и националну правду и баш пишући о тим особинама Јежевог књижевног дела врло често их је илустровао примерима из његових српскохрватских романа.
Јубиларне, 1882. године, изашла је у часопису Недељни преглед и највећа расправа о Т. Т. Јежу чији је аутор био Вацлав Холевињски.[23] Његова студија све до после тридесетих година XX века, уз поменуте студије Хмјељовског, и поред извесних недостатака и мањих нетачности остаће најобимнији, најпотпунији и најзначајнији напис о животу и раду Теодора Томаша Јежа о првих двадесет и пет година његове делатности. Чињеница да је Холевињски писао своју расправу у време док је Јеж још био жив, у напону снаге и стваралаштва, и да је објављена у Варшави, оправдава донекле њене мане, али, како се те мане не тичу његове оцене Јежевог стваралаштва са српскохрватском тематиком ми се нећемо задржавати на њима. Највећи део своје расправе Холевињски је посветио Јежевој биографији и политичкој и револуционарној делатности. Анализи и оцени књижевног стваралаштва посвећен је много мањи део. На такав распоред материјала утицао је и сам став и категоричке изјаве Јежа који је себе пре свега сматрао војником, друштвеним и политичким радником и револуционаром, док је на своју књижевну делатност гледао као на споредно занимање.
Говорећи о Јежевим српскохрватским романима, и Холевињски, као и већина његових савременика истиче, претерујући, његово савршено познавање српске историје. И за њега су Јежеви јужнословенски романи најлепши које је написао. Посебно се задржава на Шандору Ковачу кога оцењује као "један од најбољих пољских романа, и један од бољих у европској литератури", затим на Ускоцима и Словенском херцегу. Холевињски је у својој расправи први, и то сасвим исправно и оправдано, наслутио да је у лику Кавелера Бертучија из Ускока исмејан и оштро критикован и осуђен генерал Мјерославски.
Романи Словенски херцег и Ускоци, Харамбашина вереница и Дахије имају, каже Холевињски, извесну унутрашњу повезаност. "Ти романи као да представљају један ток историје, узет у разним тренуцима и виђен са разних страна. Њихов је задатак да покажу којим путем су друштва, која су насељавала Балканско полуострво дошла до пропасти, а затим пала и под турски утицај и господство (Словенски херцег), како се у њима пробудило и тињало осећање националних интереса и опозиције (Ускоци), како је Србија најзад претворила у дело мисао коју су бацили ускоци, и како је стекла независност."[24] При том аутор истиче гвоздену доследност са којом Јеж кроз те романе спроводи своје идеје.
И Холевињски истиче изразиту тенденциозност Јежевог књижевног опуса додајући да аутор у веома много случајева када није у могућности да своје идеје заодене у приповедачке форме, прибегава писању брошура и чланака и предавањима кроз која их популарише.
Баш због тих својих напредних идеја Јеж је и био оштро нападан. У тим нападима нарочито је оштар био конзервативни књижевни историчар, критичар и романописац Теодор Јеске-Хоињски. Међутим, оспоравајући уметничку вредност његовим осталим делима, Јеске-Хоињски ипак изузима Јежеве историјске романе, "међу којима блиста такво изванредно дело, као што су дивни Ускоци".[25]
Годину дана касније Броњислав Грабовски поменуће у свом чланку Србија у пољској књижевности и Јежеве јужнословенске романе задржавајући се дуже једино на Харамбашиној вереници коју он сматра најбољим романом тога циклуса.[26]
Тек после дуже паузе интересовање за Јежа опет ће порасти и 1902. г. издаће своју популарну брошуру о њему Ј. Л. Поплавски.[27] Али њега је тада више интересовао пуковник и политички радник, оснивач Пољске лиге него књижевник. Осврћући се узгред и на његов рад на књижевности и говорећи о Јежевим јужнословенским романима он је скоро дословно пренео у своју брошуру речи Холевињског: "Задатак тих романа је да покажу, зашто и којим путевима су ти народи дошли до пропасти и пали под турско господство, како се код њих касније пробудила национална свест, како је расла и јачала, док најзад није довела, најпре Србе а после и Бугаре до ослобођења". Само, Поплавски је писао у друкчијим приликама – у Аустро-Угарској, у којој није постојала таква цензура као у Русији, са много више слободе, па је могао отићи и даље и он је то и учинио. На горње речи он је одмах наставио: "Многе мудре примедбе и мисли које се налазе у тим романима одлично се слажу са нашим националним проблемима, са нашим положајем, треба само место Срба или Бугара поставити Пољаке, а место Турака – Москаље или Немце." (стр. 43).
Тако је најзад у освит двадесетог века један човек отворено рекао оно што су наслућивали, осећали па чак и видели и знали многобројни читаоци Јежевих јужнословенских романа, а што је Јеж у првом реду и имао на уму и због чега је најчешће и писао своје романе из прошлости Срба и Хрвата.
Почетак XX века значи и почетак опадања интереса за дело и личност Т. Т. Јежа. Прве године донеле су, сем брошуре Поплавског, још неколико мањих чланака и то је било све. Тих година Јеж је издао и своје последње романе, али они код критике нису изазвали толики интерес као некада. Пољска литература је у то време већ имала низ писаца који су по својим уметничким квалитетима били далеко иза себе оставили седога ветерана. О њему се сада углавном пише по историјама књижевности. К. Гронђелски (Леон Васиљевски) у својој популарној историји пољске књижевности пише да Јежеви романи из живота Срба имају велику вредност. Слике у њима су живописне и пластичне, а сцене и типови су пуни живота.[28] А Вилхелм Фелдман пишући о њему и стављајући га, поред Крашевског, у најзначајније личности пољске књижевности пре реализма, истиче да је био више човек акције за кога је роман форма, да његови "Романи (у извесној мери и студије), којима као подлога служи живот Јужних Словена, доносе највише енергичних и живих ликова, оригиналних боја и непосредних доживљаја – имају особени тон у пољском роману, а сваки особени тон сведочи о индивидуализму и има право на трајно место у књижевности".[29] Једини већи рад до ослобођења Пољске посветиће му проф. Марјан Зђеховски 1915. године.[30] Анализирајући Јежево славенофилство и симпатију према Јужним Словенима и задржавајући се углавном и највише на романима Шандор Ковач, Ускоци, Дахије и Словенски херцег Зђеховски у свим тим делима истиче њихову актуелност. Ти романи су "слике широких контура, али слике у којима је аналогија са Пољском, са њеним прошлим и садашњим стањем представљала основну нит". Даље, он у тим делима истиче и Јежево схватање историје по коме народне масе у стварању историје играју најзначајнију улогу и у томе га упоређује са Толстојем. Пожртвованост и самоодрицање Јежевих јунака, знање и способност да се свом идеалу служи животом и смрћу значи савлађивање најопасније препреке и искушења да се преговара са непријатељем, јер је тобоже неки од њих бољи и блажи. Од свих Јежевих романа Зђеховски као најбољи истиче Дахије у којима поред Ускока до нарочитог израза долази његова глорификација колективне народне свести. Своје предавање Зђеховски је завршио речима:
"Проучавајући и описујући јуначке ратове како Срба тако и Бугара са Турцима, крепио је себе и учвршћивао своју веру у своје и свога народа снаге – а њима, нашој браћи, доносило је у својим романима топлину и светлост пољске мисли и културе, оправдано убеђен да уколико даље та светлост продире и уколико више привлачи к себи, утолико наш народ постаје значајнији и снажнији."[31]
Наравно, пишући све то у тадашњој руској престоници, Зђеховски много тога не би могао рећи да оштрицу Јежеве тенденциозности, ослободилачке идеје и "религије отаџбине", како каже на једном месту, није окренуо и управио према Немачкој, иако се она пре свега и највише у Јежевим делима односила баш на Русију као најопаснијег и најтежег противника поробљене Пољске.
Говорећи о Јежевим романима са српском и хрватском тематиком Зђеховски је, тачно онако како је то желео сам Јеж пишући их, схватио извесне пишчеве намере и алузије, а то је утолико важније што је Зђеховски као омладинац 1883. године био један од оних који су у Јежу гледали идеалног борца за остварење велике идеје народне слободе.
Интересовање за Јежа и његова дела опет се губи у науци и тек негде око 1930. почиње поново да се буди да би у следећим годинама доживело највећи полет и донело најзначајније и најобимније студије о њему и његовом стваралаштву. У међувремену, неколико година раније, додирнуће у једном чланку Јежеву јужнословенску тематику чешки историчар књижевности Вацлав Дреслер.[32] Он у свом чланку говори само о романима Словенски херцег, Ротуловићи, Ускоци и Дахије задржавајући се на појединим догађајима из наше историје које је описивао Јеж и цитирајући поједине Јежеве реченице. Њему је главно да покаже Јежево славенофилство, антиклерикализам, и критику пољске шљахте. Јежев словенски програм је, по њему, најпотпунији и најјасније изложен у Словенском херцегу.
Прва већа расправа посвећена јужнословенској тематици у стваралаштву Т. Т. Јежа и његовим везама са балканским Словенима биће књига Марине Берсано-Беџеј.[33] У првом делу расправе који носи наслов Агитатор (L’agitatore). Беџејева говори о Јежу као политичар и раднику на пољско-јужнословенском зближавању. Други, мањи део, који је преведен на пољски, носи наслов Писац (Lo scrittore). У њему Берсано-Беџеј каже да је циљ који је Јеж поставио себи као књижевнику стално сметао овоме да уметнички доврши и углади своја дела. А циљ који је Јеж себи поставио био је подизање борбеног духа међу сународницима и борба против негативних страна пољског друштва. Тамо где је Јеж писао "Србија" или "Бугарска" његови земљаци су читали "Пољска". Јужнословенски романи Т. Т. Јежа иако су далеки од савршенства, иако имају много стилских мана и пате од расплинутости, ипак откривају оригиналне и снажне књижевне особине. Његово причање је живо, јунаци су му најчешће скицирани са неколико тачних црта, али је узалуд очекивати од њега више артизма или танане психолошке анализе. Ти његови јунаци често подсећају на њега самога. У циклусу словенских романа Јеж је показао своје најбоље књижевничке особине. По свом начину причања Јеж наставља традиције Зевуског и Качковског. Цело његово стваралаштво креће се око три основна појма, култа отаџбине и дужности, идеје демократије и словенске идеје. Сваки Јежев роман одише великом љубављу према простом народу.
Каснији Јежев монографиста Јежи Бомбала објавио је приказ те расправе[34] и у њему замера ауторки што није обрадила проблем генезе словенских интересовања и делатности Т. Т. Јежа, и карактер његовог "Славенофилства као и његову улогу у пишчевом животу, затим што није дала оцену Јежеве "словенске" публицистике, што ју је унела у први део књиге и што је, најзад, изоставила низ његових публицистичких чланака како о осталим тако и о балканским Словенима. Ауторка је окарактерисала Јежев однос према Јужним Словенима као скроз идеалистичан и лишила га националистичког елемента. При генези његових словенских осећања и интересовања треба пре обратити пажњу на њихову оригиналност него, како то чини ауторка, надовезивати их на пољску словенофилску традицију. "Анализа" Јежевих романа код Беџејеве у великој је мери препричавање садржаја. Ауторка није издвојила и окарактерисала поједине мотиве. Цела расправа је пре посвећена културно-историјским него књижевним проблемима.[35] Овом Бомбалином суду, не може се, мислим, ништа ни одузети ни додати.
Следеће, 1936. године, изашла је досада најобимнија расправа о Т. Т. Јежу, докторска дисертација Марије Островске.[36] Говорећи о јужнословенским романима Т. Т. Јежа, ауторка их оцењује као његова најбоља дела а уједно и као најбоље пољске романе тога доба. Пишући их Јеж се служио сопственим успоменама, доживљајима и искуствима допуњеним савесним и темељитијим студијама којима се бавио кад год му се за то указала прилика. По Островској смело се може тврдити да је Т. Т. Јеж духовни отац и зачетник пољско-југословенских симпатија, јер је први и најбоље од свих познавао Србе и њихову земљу, први је најбољим Србима говорио о Пољској[37] и развио пред њима визију будуће заједнице независних словенских народа окупљених око Пољске. "Ти романи, од којих су многи преведени на словенске језике (пре свега Ускоци) били су у првом реду намењени пољским читаоцима и писани са мишљу о Пољској и њеној политичкој ситуацији, чије су се аналогије са судбином Словена подјармљених од Турака стално силом наметале.[38] Ту патриотску обавезу испуњавају сви Јежеви јужнословенски романи. Ти романи дају Јежу право и на име творца пољског егзотичног романа.
У Јежевим словенским романима као главни јунак може се сматрати цео српски народ. Јунаци-појединци су увек младићи који одговарају Јежевом идеалу доброг грађанина и патриоте. Његови сељаци у српскохрватским романима својом менталношћу и начином реаговања на извесне ствари необично подсећају на украјинске сељаке међу којима је Јеж одрастао, а племићи имају много особина заједничких са пољском шљахтом.
Следеће речи Островске о Јежевој делатности у потпуности се односе и на његове српске и хрватске романе.
"Целокупна емисарска, публицистичка и романсијерска Јежева делатност била је управљена ка подржавању сталног бунтарства (ducha buntu) у народу, ослоњеног на народну витешку традицију обогаћену непрекидним, херојским напорима, уз потпуно неосвртање на оружану или дипломатску помоћ споља, од страних савезника".[39]
Материјал и резултат проучавања Јежевог књижевног стваралаштва о Србима и Хрватима које је сакупила и изнела у својој расправи Островска, у целини се никако не могу примити, док ће, кад је реч о појединостима, извесне њене тврдње остати као тачне, али о томе ћемо касније.
Пишући своју докторску тезу о Зигмунту Милковском Јежи Бомбала се ограничио само на један комплекс проблема Јежевог стваралаштва и делатности, на проблем односа према Словенима.[40]
Одмах у почетку треба рећи да је то данас, иако са извесним манама, остала најпотпунија и најсолиднија расправа о Јежевом интересовању за Словене. Њен аутор ју је радио, неколико година, савесно је проучио Јежеву оставштину која се налазила у Раперсвилском архиву, а која је до последњег документа изгорела у последњем рату. Кад је реч о општим Бомбалиним судовима о Јежевим српским и хрватским романима, судовима који се односе на његово познавање историје наших народа, на њихову уметничку вредност као и на подстицаје који су изазвали појаву тих романа, они се не могу порећи или оспоравати; међутим кад су у питању појединости на које ћемо се још често враћати аутор нема увек право. Сем тога Бомбала се пишући о тим Јежевим романима[41] задржао само на проверавању и упоређивању неких извора које је сам Јеж навео у њима, не покушавши да трага даље. Уосталом чињеница да Бомбала није запазио све проблеме Јежевих српскохрватских романа говори о томе да ни он није увек и најбоље познавао проблеме о којима је говорио. Ипак укупно узевши то не умањује много вредност његове расправе.
Цео Јежев публицистички и приповедачки рад везан са јужнословенском тематиком по Бомбали је, поред тежње за изживљавањем сопствене личности, и велика друштвена служба у три правца. То је, најпре, тежња да се народна свест обогати новим елементима, затим, политичка акција која помоћу књижевности покушава и да обмане цензуру, и најзад, рад у служби бесмртног идеала зближавања људи и међународне сарадње. Високо етичко осећање и префињеност духа дозволили су пољском књижевнику да у духу традиција пољског хуманизма усклади своје патриотске наде и словенску делатност са идеалима европског демократизма.
Његово словенофилство и србофилство имало је политичку подлогу, а кад је та подлога изгубила своју важност и када су се побољшали услови за пропаганду његових идеја другим путевима и начинима, његово словенофилство је спласнуло. Остао је само још осећајни елеменат који га је до краја везивао са његовим саплеменицима.
Како цензура није дозвољавала Јежу да патриотске и демократске идеје пропагира у својим пољским романима, он је тим тенденцијама претрпао своје јужнословенске романе, што је у великој мери осиромашило проблематику тих романа и, услед Јежевог недовољног познавања живота Јужних Словена, дало нетачну и једнострану слику. Анализа неисторијских делова Јежевих романа јасно показује да је пољски аутор и сувише мало знао Јужне Словене, да их није дубоко доживео, да није досегао до дна душе својих саплеменика.
Да Јеж није међу Јужним Словенима провео око пет година, да није било великог интересовања у пољском друштву баш за ту тематику, и да се словенски проблеми нису могли повезивати са пољским и пренети на политичке вредности словенски циклус Јежевог стваралаштва био би много мањи.
Све те тврдње остају необориве, сем закључка да би Јеж био сасвим заборављен да није било његовог словенског стваралаштва, што је претерано и у опречности и са данашњом Јежевом популарношћу и не малим интересовањем за њега и његово дело. Како нас овде не интересује целокупно стваралаштво Зигмунта Милковског, задржаћемо се само на оним расправама које на неки начин додирују нас проблем.[42]
Године 1949. изашла је популарна брошура о Т. Т. Јежу Казимјежа Кожњевског.[43] Књига Кожњевског је популарна биографија намењена широкој читалачкој публици и у тумачењу Јежевог књижевног дела не доноси ништа ново. Истичући све оно што су ранији писци и проучаваоци његовог дела рекли о њему и он подвлачи политичку тенденциозност његовог дела, сензационално-авантуристички дух и егзотику романа као и утицај Валтера Скота на Јежа. И он као огромна већина Јежевих испитивача за најбољи део његова стваралаштва сматра романе са јужнословенском тематиком.
Исте године када је Кожњевски издао своју књижицу, завршио је у Љубљину своју расправу и др Стањислав Папјеркоски.[44] Наводећи дотадашње најважније судове о Јежевим јужнословенским романима[45] и он усваја мишљење да је идеја борбе за слободу и демократију била основна у њима, док су историја, живот и борба Јужних Словена за њега били споредни, другоразредни. Даље у својој расправи др Папјерковски анализира типове Срба и Српкиња у Јежевим романима, пишчева историјска, географска и етнографска знања и илуструјући их богато одломцима из његових дела, долази до закључка да је пољски писац одлично познавао живот и историју српског народа. Говорећи о Јежевом тумачењу историјских догађаја и чињеница др Папјерковски тврди да се овај није задовољавао само непристрасним и подробним представљањем тих догађаја, који су чинили основу његових српских романа, него је према њима заузимао став историозофа.
Завршавајући своју расправу др Папјерковски закључује да је Јежева слика српског народа у време турског ропства углавном тачна и верна.[46]
Нешто пре ове објавила је о Јежу своју књигу Ванда Смоховска-Петрова[47], у њој је једно поглавље (стр. 53-65) посвећено Јежевим романима са српском и хрватском тематиком.
Ауторка ове књиге врло високо цени Зигмунта Милковског усвајајући на тај начин мишљења ранијих Јежевих критичара. Тако су за њу Ускоци "бисер пољске литературе" а Дахије "изобилују богатим описима живота, обичаја, веровања". Она сматра да Јеж са великим реализмом слика просте људе, да одлично познаје живот Срба и истиче његову велику савесност у проучавању оних епоха које слика у својим романима. Тако на пример говорећи о Ускоцима она каже да је Јеж "прочитао многа историјска дела, на првом месту "Historia degli Uscochi, scrita da Minucio Minuci..." Истина је да се Јеж приликом писања Ускока служио сем Минучијева дела још неким изворима, али којим и каквим то до данас нико није утврдио па ни сама Смоховска, те њена тврдња о многим делима није заснована на познавању чињеница. У књизи Смоховске има низ грешака и недоказаних тврдњи о којима ћемо на своме месту говорити, тако да поглавље о српским и хрватским романима Т. Т. Јежа не може послужити ни као објективна и савесна информација. У жељи да по сваку цену буде независна од судова Бомбале, Смоховска је неоправдано прешла преко његових резултата, иако су јој они били познали. Узрок високе оцене Јежевих романа о Србима и Хрватима је веће поверење Смоховске у Јежа и остале његове критичаре него у Бомбалу, а и жеља да се пошто-пото Јеж направи великим писцем, јер говорећи о Јежевим српским и хрватским романима Смоховска своје тврдње нигде не поткрепљује неким необоривим или бар прихватљивијим чињеницама.[48]
Завршавајући овај кратак и летимичан преглед литературе о Јежу, литературе која третира његову српско-хрватску тематику, морамо пре свега истаћи једну карактеристичну чињеницу. Нико од досадашњих Јежевих критичара, чак и оних који су показали више критицизма, није подвргао озбиљнијем проверавању веродостојност података и реалија које је Јеж употребио у својим српскохрватским делима. Тако се од првих позитивних судова о њему такво мишљење провлачило се малим варијацијама све до данас. Исти је случај и са оценом уметничких вредности Јежевих српскохрватских романа. Први његови критичари дали су им високу оцену и сви за њима су то понављали. Изузетак у овоме представљао је само Бомбала. Како стоји ствар са количином и обимом Јежевог знања и познавања Срба и Хрвата, њихове историје, живота и обичаја? Колико је Јеж сакупио материјала, колико је простудирао наше људе и средину, колико се удубио у њихове односе и да ли је допро до истина сакривених од очију обичних људи? Да ли се удубио у тај живот о коме је писао и да ли је дао истину или бајку о њему? И у овом случају речено је много претерано похвалних судова. Колико је Јеж у својим српскохрватским романима изразио дух времена о коме је писао? Како је за своје пропагандне циљеве искористио значајне догађаје из српскохрватске историје и колико? Колико је у томе био оригиналан? Да ли су његови романи заиста упознали пољског читаоца са животом и историјом Срба и Хрвата, поред оне основне тенденције коју су у себи носи, и која се не може ни порећи нити ју је потребно нарочито доказивати? Којим и каквим се изворима Јеж служио приликом писања својих романа? Како их је и колико искористио? Где лежи узрок њихове велике популарности и какве врсте је та популарност? Какав и колики печат је оставила на његово стваралаштво српска култура? Колико јој Јеж дугује и колико она дугује Јежу?
На сва та питања покушаћемо да дамо одговор у овом раду оцењујући и искоришћавајући и раније судове и мишљења о свим тим питањима. Да би то извршили успешније даћемо краћи преглед његовог животног пута, пре свега оних периода у којима је он долазио у непосредан додир са нашим људима и нашом земљом а затим његових идеолошких и књижевних погледа и схватања и то само толико колико нам је то потребно за боље и правилније схватање и оцену његових романа о Србима и Хрватима, не задржавајући се на свим проблемима у вези са његовом особом и стваралаштвом.
Будући писац и револуционар, коме је на крштењу дато име Зигмунд Фортунат, родио се 23. марта 1824. године у Сарацеји на Дњестру, као други син Балбине рођ. Брудзевске и Јузефа Милковског.[49] Сарацеју је напустио заједно са родитељима када му је било три године не поневши из ње ниједне значајније успомене. Рано детињство провео је уз родитеље у селу Рибке. У средини у којој је одрастао биле су неговане демократске традиције. Дед му је био Кошчушков војник, а отац је почео своју војну каријеру као устаник у Галицији, затим је постао Наполеонов официр и, најзад, после пада свога идола, официр Пољског краљевства. У својим мемоарима Јеж прича о односу свога деде и оца према кметовима. Кметови су бежали од својих господара под њихово окриље, а ови су их крили и, када нису могли друкчије да им помогну, издавали им, иако бесправно, документа с којима су могли несметано кренути у свет. Још као сасвим мали дечко Зигмунт је чуо из уста свога оца да је племић "не онај, који се као племић родио, него онај који племенито поступа" и то је запамтио за цео живот. Ни његова мајка ни је заостајала за мужем.
Иако су били сеоски племићи, Зигмунтови родитељи су се интересовали и књижевношћу и уопште културом. У те крајеве су допирали зраци просвете којој је темеље ударила још у XVIII веку Комисија за васпитање (Komisja Edukacyjna). Још увек су се нарочито истицале оне у Кшемјењцу, Хумању и Вињици.
Зигмунтови родитељи су живели друштвеним животом. Њихов дом је често био пун гостију, али за време тих састанака и посета никад се није седало за карташки сто. Та велика мана тадашњих пољских племићких кругова није постојала у његовој породици. Забављало се на други начин, водили су се разговори о култури и књижевности, о разним политичким, економским и друштвеним проблемима итд. Мали Зигмунт је присуствовао тим разговорима и пажљиво их је слушао. Већ до своје седме године он је био чуо за Длугоша, Коперника, Кохановског, Красицког, Нарушевича, Карпињског, Сњадецког, Кремера, Балзака и многе друге великане пољске и светске културе. Од дела која су се често читала увече у породичном кругу његову љубав освојили су Тасов "Ослобођени Јерусалим" и "Енеида" Котљаревског.
У седмој години до његове свести су допрли нејасни одјеци "Новембарског устанка" 1830. г. Са тим је био повезан очев одлазак у борбу, горке сузе проливене над палом Варшавом и преметачине руских војника. После пораза, у њиховој кући се скрива не један устаник. У то време је мали Зигмунт већ добио прве учитеље, научио да чита, стекао прва основна знања о свету и почео да учи француски, немачки и латински језик. Као читанка за пољски језик служила му је Љељевељева популарна Historia Polska, а у то време је под њихов кров допро и чар велике пољске романтичне поезије. Његов отац је са једног путовања у Галицију донео Мицкијевичеве Задушнице III део (Dziady, cz. III) које су с времена на време читане увече у породичном кругу. После читања отац их је стављао у лимену кутију и некуда сакривао. Тим читањима присуствовао је и мали Зигмунт. Код њега се у то доба развија страст за читањем, и он краде свеће да би могао ноћу тајно читати у својој соби. Његова лектира су Валтер Скот, Бернатович, Броњиковски, Њемцевич, Кропињски.
Отац и мајка су га васпитавали у духу толерантности. У то време он још није знао да је католик, није видео разлику између Пољака и Јевреја, нити разлику између племићког двора и сељачке куће. Сви су људи били једнаки.
Кад је Зигмунт напунио десет година, отац је, 1835. г., уступио Рибке другоме, а он је узео у најам један део села Клебањ. Ту се мали Зигмунт први пут растао од родитеља. Отац га је ускоро одвео у гимназију у Њемиров. Две године проведене у Њемирову биле су испуњене ђачким несташлуцима и учењем. Но како је средина у коју је био запао мали Зигмунт почела да упућује његов развој у лошем правцу, како је претило да се невини несташлуци развију у озбиљне мане, отац га је треће године оставио да учи код куће. Светла домаћа атмосфера убрзо га је очистила од прљавштине која се на њега била нахватала у Њемирову.
У селу је мали Зигмунт имао могућности да посматра сељаке, њихов живот и обичаје. Његов дар запажања и услови у коме је васпитаван омогућили су му да тај живот посматра критички. Још тада он је приметио многе негативне утицаје шљахте на живот сељака.
У то време је у том крају боравио и познати пољски револуционар и конспиратовац Шимон Конарски и међу шљахтом се говорило о демократским идејама које је он ширио. Тако је за њих чуо и Зигмунт. За време његовог боравка на селу, отац му је био нашао домаћег учитеља. Тај младић, иако ученик језуите, био је велики поштовалац Волтера и није пропустио да свога интелигентног и радозналог ученика упозна и са његовим делима која је у својој малој библиотеци имао.
Године 1838. отац је поново одвео Зигмунта у школу у Њемиров. Примљен је у трећи разред. У то време у школи су већ биле извршене значајне промене. Руске власти су почеле да спроводе русификацију школа. Многи професори - Пољаци били су замењени Русима. Међутим, иако није било Пољака-професора који ће одржавати дух патриотизма међу ученицима, било је других који су то чинили са не мање успеха. Тако је баш те исте године као одјек прошла кроз школе вест о завери Конарског. О њој се шапутало и маштало, и у таквој атмосфери Зигмунт је почео своју дугогодишњу завереничку каријеру. Та завера, иако јој је циљ био ослобођење Пољске, била је много више невини дечји несташлук него озбиљан подухват, али су је руске власти надувале преко мере само да би могле уклонити директора школе, Пољака Јана Миладовског. Саслушавања и испитивања "завереника" нису довела ни до чега, јер су се осумњичени дечаци одлично држали. Ипак казна није изостала. Зигмунту је било забрањено да о распусту напусти Њемиров. Његов станодавац, код којега је Зигмунт провео тај распуст, био је ученик Кшемењецких школа, човек културан и велики љубитељ француске књижевности, али је имао једну велику ману, био је велика пијаница. За Зигмунта је боравак у његовој кући био веома користан. Он је читаве сате проводио са својим станодавцем над Боалоом, Корнејем, Расином, Молијером, Делилом и Волтером. Сем тих заједничких читања, у круг Зигмунтове лектире тога распуста спадали су и Фељињски, Еузебијуш Словацки, Малчевски, Михал Чајковски и Крашевски. Међутим све то он је читао без икаквог реда и система, како му је шта пало у руке.
Следећа година (IV разред) прошла му је мирно. О празницима и распустима отац га је с браћом возио кући, а тамо га је опет обавијао дах напредних идеја и тежњи. Тамо је слушао разговоре о емигрантима, тамо је први пут чуо и за Јулиуша Словацког, чије је прве стихове прочитао тек четврт века касније.
Пети разред је већ био тежи. Русификација школа је напредовала. Ђаци више нису могли становати у приватним пољским кућама већ у специјалним руским интернатима са касарнским поретком и дисциплином. Недостатак пријатељских осећања и наклоности интернатске управе према ђацима изазивао је код ових непоштовање. Узајамно поверење није постојало и ђаци су били упућени на то да тајно раде многе ствари. Тако је, и поред забране, Зигмунт у то време, као и други ђаци, прочитао многе пољске књиге, а међу њима и дела Мохнацког, Грабовског и романе Крашевског који су тада излазили. Те године прочитао је и Шилера и Шекспирове драме, а са својим пријатељем Немцем Ернестом Шлегелом проводио је сате у разговорима о Гетеу, Кернеру, Биргеру и уопште о немачкој литератури.
Своје упознавање са пољском и страном литературом Зигмунт је наставио и у следећој години. Од писаца чита Крашевског, Жевуског, Трентовског, Ћешковског а од часописа Athenaeum и познањски Tygodnik Literacki. Тада једини професор - Пољак Лудвик Груђињски упознаје га са Бајроном у својим преводу. У то време Зигмунт почиње "озбиљније" да се бави "књижевношћу". Преводи Гетеа, пише поему о Конарском, роман који шаље Крашевском и најзад трагедију у стиху о Стефану Потоцком на Жутим Водама.
За то време са школским властима није долазио у сукоб. Међутим кад му је нови директор предложио да му доставља шта остали ученици мисле, говоре и раде, он је напустио њемировску гимназију. Школу је наставио тек годину дана касније, у Одеси. Пре одласка дао је оцу обећање да за време боравка у Одеси неће писати стихове и то обећање је испунио. У то време детињи снови су већ били уступили место сновима испуњеним тежњом за исправљање кривди и остварењем тријумфа правде. У Одеском лицеју Зигмунт је нашао оно што му је у гимназији било страно: наклоност. На неблагонадежность означену у његовим документима нико није ни обратио пажњу, и он је ускоро постао слушалац физичко-математичког одсека. Одеса је тада, захваљујући либерализму генерал-губернатора грофа Воронцова, дисала слободније и баш ту Зигмунт, иако још не у подробностима, формира своја схватања. У прво време сву његову пажњу привлачи велики град и његове занимљивости од којих на прво место долаза опера. Сем тога Зигмунт и овде почиње новим путем због кога су га некада родитељи, уместо да га пошаљу у Њемиров на даље школовање, задржали код куће. Међутим овога пута је имао снаге да сам савлада ту опасност. Следеће године та опасност већ није постојала за њега. Не занемарујући другове он је почео систематски да чита и да се интелектуално подиже. Ту у Одеси прочитао је прве бројеве Пољског демократе органа емигрантског Пољског демократског друштва, ту је прочитао дело Хенрика Камјењског О животним истинама пољског народа (O prawdach żywotnych narodu polskiego), и многе друге забрањене књиге, ту је најзад учио и језике. У Одеси је читао на пољском, француском, немачком и енглеском језику. Време проведено ту будиће касније код Јежа најмилије успомене из његове младости.
Кад је 1846. године напуштао Одесу, већ се осећао дах ветрова који ће две године касније довести до буре. Галицијски покољ и берлински процес Мјерославском и друговима предсказивали су нове догађаје, али Зигмунт још није хтео да донесе коначну одлуку о својој даљој судбини, иако га је веома привлачила војничка каријера. Најзад је, посаветовавши се са родитељима, одлучио да изабере пут научника. Како је на испит кандидата могао изаћи тек годину дана после завршетка лицеја, он је то време провео као домаћи учитељ своје млађе браће. Но његов рад се није свршавао на томе. Те године он је написао и један меморијал у коме је захтевао укидање кметства и предавање земље у руке сељацима и прочитао га пред једном групом шљахте. Међутим тај корак, припремљен у заједници са оцем, није наишао на одобравање.
Године 1847. Зигмунт је већ био слушалац Кијевског универзитета и – организатор нове пољске завере. Овога пута та завера је била много озбиљнија од оне њемировске, сем тога имала је и савезницу – заверу коју су били организовали Украјинци, студенти Кијевског универзитета. Као проглас упућен јавности од стране завереника послужио је мало измењен већ поменути Зигмунтов меморијал. Тако се ето он припремао за кандидата математичких наука.
Омладина је одмах пригрлила тајну организацију а завереници су почели да сазивају тајне састанке и основали су библиотеку забрањених књига. Зигмунт се налази у центру те делатности. Да би могао ширити своје завереничке и демократске идеје и међу чиновништвом и официрима[50] он покушава да ступи у службу, најпре код кијевског генерал-губернатора Бибикова који га одбија дознавши да је завршио Одески лицеј. Ни покушај да ступи у војску није успео. Најзад га примају сапери. Међутим, како је у то време већ и на Украјину стигла вест о париским догађајима, он је нашао могућност да одгоди своје ступање у службу и полагање заклетве. Ускоро су стигле и вести о немирима у Бечу. Дах 1848-е прешао је и преко Украјине. На наредбу власти да се преда све хладно и ватрено оружје шљахта је одговорила сакривањем оног које је већ имала, куповањем новог и припремањем јахаћих коња. У то је дошао и ускршњи распуст који је Зигмунт искористио да би међу шљахтом ширио идеју устанка.[51]
Кад се Зигмунт после распуста вратио у Кијев, дознао је да се полиција распитивала за њега. Имао је срећу да се у путу мимоиђе са полицијом која је, не нашавши га у Кијеву, отишла да га тражи код куће. Пред њим су сада била два пута, или да остане у Кијеву и живи илегално и најзад падне полицији у руке или да крене пут аустријске границе, у Галицију, ближе слободи. Тај други пут му је указивала породична традиција. Пребегавање преко границе младих људи било је узело масовне размере[52] и Зигмунт се одлучио да и он пође тим путем. Његови другови у Кијеву одлучили су да он у Галицији буде делегат Кијевске организације са којом треба да стави у везу устанике. Зигмунт се одмах спремио на пут и, пошто је неко време провео крај границе тражећи прилику да се пребаци, уз помоћ једнога пријатеља и једнога сељака обрео се у Галицији, у Злочеву. Ту је био осуђен на нерад и ленствовање. Ускоро се по граду пронео глас да аустријска полиција тражи неку пребеглицу из Украјине и Милковски, сумњајући да то може бити и он, одлази у оближње село Плесњане. Тамо је проборавио до јесени читајући и забављајући се. Кад је чуо да се у Лавову организује пољска легија за борбу у Мађарској, одмах је кренуо тамо и већ крајем септембра или почетком октобра он је газио по слободној земљи. У пољској легији се нашао већ од дана њеног оснивања и одмах је био изабран за подофицира, а крајем новембра доживео је и ватрено крштење под Арадом. За време боравка у Араду, додељен му је стан код једног Србина, адвоката Саве Симића, који га је у почетку примио веома нељубазно. Међутим ускоро њихови су се односи поправили, породица Саве Симића је пригрлила Зигмунта као драгог госта, Сава га је упознао с многим својим пријатељима и ставио му на располагање своју библиотеку у којој су се између осталог налазила Вукова издања наших народних песама. У кући Саве Симића пробудило се у будућем писцу и интересовање за Јужне Словене. Досаду војничке службе Зигмунт је ублажавао читањем књига из Симићеве библиотеке "у којој сам налазио много ствари интересантних за мене", како пише у својим мемоарима[53], и даље, говорећи о животу своје јединице, он пише "више су ме интересовале српске песме, него дискусије". Захваљујући Симићу и његовој породици Зигмунт се налазио у изузетном положају. Док су се други досађивали он је имао довољно посла, а сем тога стекао је и пријатеље. Међутим крајем јануара или почетком фебруара Зигмунтова јединица је морала да пође на други задатак, у унутрашњост Мађарске. Симићева породица га је испратила са сузама, а ни Зигмунт није одлазио лака срца. На растанку Сава Симић га је позвао у страну и тихо му рекао:
– Рат се може окренути зло по вас, у том случају, запамти, мој дом неће бити затворен за тебе... Разумеш ли? – додао је уз речити гест".[54]
Тако је будући писац из првог сусрета са Србима, иако је био у непријатељским редовима, понео најлепше успомене и љубав која се указује само најмилијима.
Са одласком из Симићеве куће престали су дани досаде. Пољска легија, а са њом и подофицир Зигмунт Милковски кроз кишу, ветар, олово, крв, поразе и победе крстарили су земљом жељном слободе. Први командант био му је Србин пореклом, генерал Дамјанић. Остављајући крваве трагове босих ногу по песковитој земљи Мађарске млади кандидат математичких наука није ни сањао да ће кроз неколико деценија сви ти доживљаји бити предмет многих његових романа. Доживео је радост победе и горчину пораза, постао је официр, борио се под Висоцким, Дембињским и Бемом, и најзад, једнога дана, гоњен царском руском војском, са још око две хиљаде својих сабораца Пољака и Италијана, прешао је из Оршаве на српску територију код Текије. Тадашњи министар унутрашњих послова И. Гарашанин прво се спремао да спречи емигранте да ступе на српску територију[55], али су касније Владислав Замојски и Лудвик Бистшоновски успели да преко пољског дипломатског агента издејствују да им српске власти дозволе несметан прелаз преко српске територије до турске границе. Иако их је становништво дочекало непријатељски власти су биле веома љубазне и предусретљиве према њима.[56] Први Зигмунтов сусрет са незваничном Србијом није баш био пријатан. На једном месту у брдима били су дочекани огњем из пушака. Међутим у Кладову су их дочекали веома љубазно. Од турске границе до Видина ишли су сами, без пратње. У Видину им је предложено да пређу у ислам и да ступе у турску службу, али су они одбили јер, како Милковски пише у својим мемоарима: "Са нашим занатом војника слободе нису се слагали исламизам и турски редови".
Ту се Милковски први пут сусрео и са Бугарима. Ту се наставило његово ближе упознавање са Јужним Словенима започето у Араду код Саве Симића.
После неколико недеља боравка у Видину турске власти су их преместиле у Шумлу. Боравак у Шумли потрајао је дуже. И док су се светске силе бориле за ту групу људи, они су водили свој живот. Како их је мучила досада и осећао се велики недостатак књига и уопште духовне хране демократска група почела је издавати новине. Први уредник тих руком писаних и умножаваних новина био је Зигмунт Милковски. У то време десила се још једна значајна ствар у животу нашега писца. Под утицајем и по наговору Сокуљског и Жарског, а следећи нејасне и магловите идеале своје младости Милковски је постао члан секције Пољског демократског друштва. Тај акт одредио је цео његов каснији животни пут.
Бавећи се тако политиком и проучавајући живот Бугара Милковски је дочекао април 1850. г. када је са још сто осамдесет другова кренуо у Енглеску. Успут је доживео бродолом и најзад једнога дана се у Саутемптону, без пребијене паре, срећно искрцао на Енглеско тле. У то време се у Лондону налазила Централизација ПДД (Пољског демократског друштва) и Милковски се после краћег времена упутио тамо. Истина, овога пута није био сасвим без новца, имао је у џепу шест пенија, таман толико да би са успехом могао почети дане гладовања у Лондону. То гладовање требало је да се заврши његовим скоком у Темзу. Хтео је само још да пошаље последње писмо својима у далекој отаџбини и док се он спремао да га пише зачуо је како се један човек жалио да не може да нађе никога за један мало тежи посао. Наравно да је нас будући писац заборавио на Темзу и одмах се понудио за тај посао. Дани гладовања су престали и Зигмунд је имао колико толико обезбеђен живот. Посао није био тежак, а остајало му је времена и за друге ствари. Одлучно је загазио у политику и активно учествовао у састанцима Лондонске секције Демократског друштва. Ускоро, 1851. г., почео је да сарађује у Пољском демократи, органу Друштва, пишући о Украјини, њеним проблемима, па је чак постао и члан редакције листа. Слободно време проводио је или у пољском друштву, са члановима Централизације Ворцелом, Дарашом и Подољецким, или са другим истакнутијим Пољацима. У Лондону су се тада сем поменуте тројице налазили и Јан Непомуцен Јановски, Штолцман, пуковник Лудвик Оборски, Домагаљски, Пшезђецки, Бартоховски и многи други. Са странцима емигрантима мало се дружио. Најбоље се знао са будућим вођом и херојем Париске комуне Делеклизом.
Веома много времена Зигмунт је посвећивао изучавању војних наука и уопште читању и прављењу бележака. У то време се упознао и са делима Фуријеа, Сен-Симона, Роберта Овена, Кабеа и других социјалиста утописта. Његови друштвени и политички идеолошки погледи добили су чврсту основу, његов животни пут био је јасан а кад му је после краће посете Паризу понуђена дужност емисара Централног комитета Европске демократије у Украјини он ју је оберучке и са радошћу прихватио. Убрзо после тога, септембра 1851. г., снабдевен препорукама Мацинија, Браћануа и Централизације ПДД преко Париза и Марсеља упутио се у Цариград. Одатле га је пут одвео у Молдавију и, најзад, крајем 1851. г., његове ноге су још једном ступиле на родну земљу. У Украјини је провео око два месеца, састао се са родитељима, родбином и пријатељима и ударио темеље тајној организацији која је имала да припрема ослобођење Пољске. После тога се вратио у Молдавију, одакле је требало да руководи завером и где је имао да очекује даље инструкције од Централизације. За то време је учио румунски језик, читао шта му је долазило до руку, обилазио места која су још чувала успомене на трагичне пољске револуционаре Вишњовског и Филановича и ленчарио када није имао ништа паметније да ради. Међутим једнога дана, место инструкције од Централизације дочекао је своја два брата, која су пребегла из Русије. Требало је сада њих спасавати. Срећа му, међутим, није била наклоњена. Из Молдавије је успео да се пребаци само он. Оба брата су била ухваћена а један од њих, Јузеф, био је стрељан. Усамљен, несрећан и болестан Зигмунт је неко време провео у Тулчи где се упознао са једним православним попом са којим је сликао иконе за околне православне црквице. Тулчу је напустио у јесен и упутио се у Цариград. Овде му се опет придружила његова стара пријатељица – глад. У то време већ је био почео турско-руски рат. И монархистичко и демократско крило пољске емиграције покушавало је да повеже ослобођење Пољске са судбином тога сукоба. Зигмунт је добио задатак од Јузефа Висоцког да отпутује у Видин и да тамо уз нови румунски корпус формира један пољски одред. Са осталим пољским и румунским официрима, који су имали да организују тај корпус, доспео је само до Шумле. Ту је пројект пао у воду и његова мисија је била завршена. Остао је у Шумли да би био ближе војној позорници. За време боравка у Шумли радио је на насипању шанца и подизању утврђења. Радници су му били муслимани – Босанци и Херцеговци. Водио је дуге разговоре са њима, и, како сам каже, дознао многе занимљиве појединости из њиховог домаћег живота. Ускоро му је и то постало досадно. У Влашкој се налазио Димитрије Браћану, члан Централног комитета Европске демократије, оног истог који је 1851. године послао Милковског у Украјину. Браћану је припремао устанак против Русије и Зигмунт је пошао да му понуди своје услуге, искуство и везе. Пут га је водио преко Видина, где је Милковски после дужег времена опет дошао у додир са српским живљем, који је, како он пише у својим мемоарима, тамо чинио већину.[57] Из Видина је прешао у Влашку, али тамо га је дочекало разочарење. Браћану се, истина, налазио тамо, али до устанка је било још врло, врло далеко. Његово присуство је чак било непријатно Румунима и они су све учинили да га се на леп начин отарасе. Милковски је схватио ту игру и заједно са својим пријатељем Микуловским прешао је у Србију, у Радујевац. Ту су провели четири дана у карантину, а онда су се пешке упутили у Неготин по пасоше, одакле су мислили да продуже за Београд. Овај други боравак у Србији био је много пријатнији него онај први 1849. г. У Неготину их је дочекао начелник Јанковић који се љубазно побринуо за њихов смештај, и који им је набавио човека да их одвезе њиховом пријатељу Алфонсу Лучињском у Мајданпек. Чекајући дан поласка Зигмунт и његов пријатељ су провели вече у хану у разговору са Србима о Пољској за коју су ови знали и којој су желели слободу. На гозби приређеној то вече у њихову част певала се чак и пољска химна. Сутрадан су кренули у Мајданпек. Пут их је водио преко Трновца где су опет били угошћени и где су преноћили. У Мајданпек су стигли тек сутрадан. Код Лучињског Милковски се задржао више од два месеца. Овај га је задржавао да остане у Србији предлажући му да заједно отпутују у Београд и да потраже неко место. Милковском се предлог свидео "Служити Србији, кад нисам могао да служим Пољској, изгледало ми је као честита и пожељна ствар" – написао је он касније у својим успоменама.[58] Чекајући да Лучињски добије одсуство, па да заједно пођу у Београд, Милковски је читао немачке и српске новине, ишао у лов и проучавао месне обичаје и живот. Ту је први пут видео српску свадбу, крштење, славу и погреб и посматрао однос између мушкараца и жена.
Но Милковски се није задовољавао само таквим животом. Он је и овде ширио своје идеје и водио оштру анти-аустријску пропаганду. Његова инструкција остављена Лучињском препоручивала је овоме да ради на стварању савеза између "чисто народне" српске партије и "Пољске демократске и републиканске", да ради на мађарско-српском споразуму, да помоћу књига и тесних веза са Пољацима шири српску пропаганду у Аустрији и да ради на стварању завереничке организације у Галицији, која би радила и на зближењу шљахте и сељаштва.[59]
Једнога дана, Зигмунт Милковски је доживео још нешто што је коначно освојило његово срце. Из Београда је дошао један чиновник министарства, по имену Павловић, који му је показао поверљиви акт аустријског посланства у коме је Милковски био представљен као опасан агитатор и у коме се тражило његово изручење Аустрији. Чиновник је саопштио Милковском да га власти ни у ком случају неће издати, али га моле да напусти Србију како би јој уштедео непријатности.
"– То је молба, не заповест – поновио је Павловић неколико пута. – Напуштање Србије зависи сасвим од твоје воље. Ако хоћеш да останеш, остани."[60]
После такве молбе за Милковскога није остало друго него да напусти Србију. Пут га је опет одвео у Цариград. Полазећи из Цариграда, јануара 1855. г., опуномоћеник ПДД Висоцки оставио је као свога заступника Милковског, коме је пријатељ Франћишек Сокуљски обезбедио живот тако да се овај после дужег времена могао опет вратити књигама и публицистици. Пољски демократа је опет почео да објављује његове дописе. Али ни то није дуго потрајало. Ускоро је Зигмунт са енглеским пасошем на име Еварет Мамет кренуо на проучавање економских прилика Молдавије и Влашке за рачун трговачке фирме Диран и комп. Међутим када је обишао Молдавију његов послодавац Диран послао га је натраг у Турску да му подиже магацине за робу. На томе послу у Ћустендилу провео је до децембра 1855. г. после чега је, оставши без посла, опет кренуо у Цариград. Тамо га је дочекала вест о смрти великог пољског песника Адама Мицкјевича. Живот у Цариграду био је час леп и пријатан, час тежак и суморан. У Цариград је Милковски дошао са више од три хиљаде франака. У жељи да их најкорисније употреби, основао је са једним пријатељем мензу, али је већ после кратког времена морао да је затвори. Његов капитал је сада износио само неколико стотина франака. Немајући посла почео је да пише. Слао је дописе у пољске листове и писао своју књигу о учешћу Пољака у Кримском рату.[61] Његови пријатељи Влођимјеж Козловски, Карол Бжозовски и Хенрик Јаблоњски наговорили су га да покуша да напише роман. Послушао их је, и лавовски Књижевни дневник (Dzienik Literacki) објавио је 1858. г. његов први роман Wasyl Hołub. Следеће године је у новинама Gazeta Warszawska изашла Handzia Zahornicka са потписом Теодор Томаш Јеж. Његово место и име у тадашњој пољској књижевности било је већ обезбеђено.
За време боравка у Цариграду Милковски се углавном дружио са емигрантима-демократима. Међу њима је био и Јузеф Чајковски, пореклом из богате пољске племићке породице из Украјине, учесник устанка 1831. године и Мађарске буне 1848-49. г. и вишегодишњи коњушар уставобранитеља Аврама Петронијевића. По ономе што је Милковски забележио о њему у својим мемоарима види се да му је овај причао о своме животу у Србији. Међутим како је у Цариграду било све мање изгледа за поновно покретање питања ослобођења Пољске, како је Милковски постао један од кандидата за члана Централизација ПДД и како се средиште борбе за Пољску опет преносило на Запад наш писац се опростио од својих пријатеља и Цариграда и снабдевен пасошем на име Фортуната Мелка, по народности Бугарина, кренуо преко Марсеја у Париз. У Паризу је био изненађен поштовањем које му је указивано. Био је још млад, али је већ био стекао име. Навикао се и на то. У Паризу је, како сам пише, радио мало или скоро ништа. Писао је дописе за Варшавске новине (Gazeta Warszawska) и Пољског демократу, сарађивао у Прегледу пољских проблема (Przegląd Rzeczy Polskich), упознавао се са новим и обнављао познанства са старим емигрантима. У Паризу су тада били: Орденга, Мазуркјевич, Мјерославски, Елжановски и многи други. Ускоро га је дужност позвала у Лондон. Баш у то време одржавали су се избори за чланове Централизације ПДД. Милковски је био изабран једногласно. Поред њега чланови Централизације постали су Жабицки, Домагаљски и Буљевски. Као члан Централизације Милковски је дошао у додир и са Мацинијем који је био на целу Централног комитета Европске демократије. ПДД се већ клонило паду. Његови чланови су више радили по инерцији него из убеђења. Друштво је дремало на ловорикама. У Лондону се Милковски упознао и са Херценом. По службеној дужности путовао је и у Париз, а одатле у Брисел, где је посетио Љељевеља и Хелтмана.
У тада вођеним разговорима они су се сложили да се не може захтевати да се Пољска подреди емиграцији.
Вративши се у Лондон водио је дуге дискусије са својим колегама Жабицким и Буљевским о томе и не сложивши се са њима поднео је оставку на свој положај. Априла месеца 1859. г. заувек је напустио Лондон, где се налазила само Централизација и сасвим мали део емиграната. Већи део боравио је у Паризу.
На хоризонту су се већ купили облаци. Бура од 1863. године се приближавала. Пољска је почела да успоставља контакте с емиграцијом. Устанак је био неизбежан, и када се то већ морало догодити требало је све своје снаге и време посветити припремању људи и догађаја. И док је нас писац писао своје прво дело о Јужним Словенима Шандора Ковача а за Przegląd Rzeczy Polskich чланке о устанку који су звучали као зов у бој, Италија се уз помоћ Наполеона III кроз борбу пробијала у слободу. Писац се у Јежу повлачио у позадину, на позорницу је излазио конспиративац и револуционар. У Паризу је био формиран Комитет у саставу Елжановски, Мазуркјевич, Орденга, Висоцки и Милковски. Задатак му је био припремање устанка и руковођење њим у Пољској. Милковски је добио задатак да у Галицији, на Подољу, Волињу и Украјини организује тајни покрет. Вероватно негде септембра месеца 1859. г.[62] преко Берлина, Вроцлава и Лавова кренуо је у Молдавију. Успут је у Лавову посетио редакцију часописа Dziennik Literacki и његовог уредника Јана Добжањског, основао у том граду тајни комитет, дао му упутства за рад и отпутовао даље. Прво се био настанио у Фолтичанима а затим у Михаленима, постарао се да добије румунско држављанство и наставио рад некадашњих својих претходника, емисара Централизације Вишњовског и Филановича.
Устанак се приближавао крупним корацима. Нас писац је био у свом правом елементу. Из Аустрије и Русије је пребегавало све више и више омладине жељне борбе. Он их је примао и размештао привремено по Молдавији или слао у Италију, у школу за официре. У међувремену, кад су му то послови дозвољавали, посећивао је пријатеље и забављао се. Чак се и оженио. Но то му није сметало да настави свој револуционарни и конспиративни рад. Румунски граничари и полиција доводили су му све Пољаке који би пребегли и он их је слао даље. Његова кућа је стално била пуна тих гостију. Били су му драги јер је у њима гледао будуће борце свог коњичког корпуса са којима је хтео да уђе у поробљену отаџбину.
У слободно време је читао и писао. Требало је издржавати жену и све те људе и он је написао низ романа. Његову лектиру чиниле су у то време књиге из области економике и социјалне политике, математике и војне науке. Ове последње су увек заузимале прво место, а поготово сада када су већ почињали да се разлежу први одјеци грмљавине. Дела Жомин?а, Фридриха II, Кормонтења, Висоцког и других војних теоретичара и писаца била су му стално при руци.
Припремајући у Молдавији устанак, доживео је и једно разочарење. Престао је да верује у добру вољу и поштене намере Лудвика Мјерославског. Многи чувари реда и интереса државе коју је Милковски желео да руши били су друкчијег мишљења него њихови наредбодавци и нас писац је увек био добро обавештен и на време упозораван, како кад је у питању била његова личност тако и његови штићеници.
Припремајући тако друге и себе за борбу, октобра 1862. године, успоставио је контакт са Централним комитетом у Варшави који је у Пољској руководио припремама за устанак. Ускоро је пошао и на пут, у чељуст звери, у земљу устаника, жандарма и шпијуна, у Пољску, у Варшаву. Тамо је проводио дане у саветовањима са члановима устаничког Комитета. Он је сматрао да устанак треба одложити бар за неколико месеци, јер Пољска још није била довољно припремљена за њега. Пре но што је кренуо натраг у Молдавију направио је кратку посету Варшавским новинама, чији је стални сарадник био већ шест година. Кући се враћао у убеђењу да је устанак одгођен до маја 1863. г. и са декретом којим је био постављен за "начелника војних снага у У