|
          |
Projekat Rastko : Poljska : Umetnost Stojan SubotinRomani Teodora Tomaša Ježa
|
|
Internet izdanje Izvršni producent i pokrovitelj: Tehnologije, izdavaštvo i agencija Janus Beograd, 12. septembar 2002 Producent: Zoran Stefanović Korektura: Branislava Stojanović Likovno oblikovanje: Marinko Lugonja Digitalizacija tekstualnog i likovnog materijala: Nenad Petrović Tehnička obrada: Nenad Petrović, Zoran Stefanović |
Štampano izdanje Beograd 1966. Filološki fakultet Beogradskog univerziteta Monografije, knjiga III Urednik: Dr Dimitrije Vučenov Štampa: Grafičko preduzeće "Novi dani" – Beograd, Ruzveltova 10 |
I. Dosadašnja literatura o romanima T. T. Ježa iz istorije Jugoslovena
III. Shvatanja o lepoj književnosti i njenoj ulozi u društvenom i nacionalnom životu
IV. Publicistički rad o Srbima i Hrvatima i njihovoj prošlosti
VII. Roman o Kočinoj krajini i buđenju Srbije
VIII. Roman o Prvom srpskom ustanku
IX. Roman o hercegu Stefanu Vukčiću Kosači
X. Roman o Srbima poturčenjacima
XI. Poslednji romani o Srbima i Hrvatima
XII. Umetnička vrednost Ježevih dela iz srpske i hrvatske istorije
XIV. T. T. Jež kod Srba i Hrvata
Izdajući 1861. godine svoju popularnu istoriju poljske književnosti, Julijan Bartoševič je, ističući Ježevu originalnost i dobro poznavanje, kako svoga naroda tako i širokih masa drugih, napisao o njemu i sledeće reči:
"... Milkovski je nesravnjiv u svojoj slikovitosti. Iz njegovih romana i dopisa bolje ćemo upoznati savremenu Mađarsku, Italiju i Srbe, najzad i narod u Ukrajini, nego iz mnogih istorija. Talenat pripovedanja (gawędzenia) kod Milkovskog vanredan je..."[1]
U to vreme je Zigmund Milkovski, poznat u književnosti kao Teodor Tomaš Jež, imao za sobom samo jedan roman[2] posvećen Južnim Slovenima i nekoliko dopisa, a već je taj deo njegovog stvaralaštva istican kao najinteresantniji. Dugo vremena Srbi i Hrvati, njihova istorija, borbe, život i problemi zauzimaće u njegovom stvaralaštvu značajno mesto. Od oko devedeset romana, koje je Jež napisao i objavio, u desetak njih su Srbi ili Hrvati ili glavni akteri ili zauzimaju značajnije mesto i, što je još važnije, baš ti romani su uvek isticani kao njegova najbolja dela, baš oni su mu doneli najveću slavu, baš oni su najviše čitani i prevođeni na strane jezike.
Zašto i kako je Teodor Tomaš Jež pisao te romane? Da li je to bila njegova lična potreba i interes, ili su to u pitanju bili drugi razlozi? Šta je on hteo tim romanima i kako je i šta je u njima pisao o sudbonosnim i velikim događajima iz istorije svoje južnoslovenske braće?
Ti problemi su u poljskoj književnoj kritici i književnoj istoriji relativno često pokretani, ali je, ukupno uzevši, o njima rečeno vrlo malo. Veliki broj onih koji su o tome pisali znao je te stvari slabije i manje od Ježa, pa nije mogao ništa značajno ni napisati o tome.
Priznanje književnog talenta Ježu od strane Bartoševiča nije bilo jedino. Već 1864. Encyklopedia Powszechna Orgelbranda, izdana u Varšavi za vreme događaja sudbonosnih za poljski narod, događaja u kojima je i sam Jež odigrao ne malu ulogu borca, konspirativca i političara pod odrednicom Miłkowski Zygmunt kratko i bez ograda konstatuje: "jedan od najvećih poljskih pisaca".
Ali to su sve bile kraće beleške. Prvi veći, relativno veći, napis posvetio je Ježu kao književniku V. Korotinjski u Ilustrovanom nedeljnom listu[3] povodom izdanja prva dva toma njegovih dela u Lavovu. Korotinjski je u svom članku dao kratku biografiju T. T. Ježa i ocenu njegovog dotadašnjeg stvaralaštva. Napisavši da je Jež "talentovan i uticajan pisac" on malo dalje, analizirajući njegovo delo, ističe naročito njegove romane iz savremenog života, dok romane sa tematikom iz poljske istorije ocenjuje kao slabe. Govoreći o romanima posvećenim Srbima i Hrvatima Korotinjski posebno ističe Ježevo odlično poznavanje tih naroda. Za Šandora Kovača, po njegovom mišljenju jedno od najboljih dela, kaže da se u njemu nalaze oni isti karakteri junaka kakve je kasnije opisivao Jokai. "Ali još bolji od Šandora su romani u kojima se južnoslovenski element pojavljuje ili sam, ili u dodiru sa turskim", piše dalje Korotinjski, i naročito ističe priču Orao provodadžija, kojoj posvećuje više reči nego njegovim velikim i mnogo boljim srpskohrvatskim[4] romanima: Uskoci, Dahije, Harambašina verenica i drugim. Iako o Ježu piše kao o izrazito tendencioznom piscu, autor članka nije više pažnje posvetio tome koliko je baš težnja za izvesnom tendencijom navela Ježa da napiše ta dela. Uostalom, u ono vreme i u onakvim prilikama u kojima se nalazila Poljska Korotinjski to nije mogao ni učiniti.
Kratko vreme posle Korotinjskog objavio je u novinama Eho svoj esej o Ježu i Zigzak u kome je Uskoke, Dahije i Šandora Kovača stavio među najlepše romane poljske književnosti ističući da se Jež u njima izdigao na takvu umetničku i estetsku visinu na kakvu se nikada nije popeo u ostalim svojim romanima. Sem toga, što je najinteresantnije, autor članka tvrdi da su Ježevi romani ovog tipa slobodni od tendencije, dok na primer u romanima iz poljske istorije tendencija dovodi pisca do toga da falsifikuje istorijske ličnosti.[5]
Nekoliko godina kasnije objavila je raspravu o romanima T. T. Ježa znamenita poljska književnica Eliza Ožeškova[6], koju je sa Ježom vezivalo iskreno prijateljstvo i duge godine dopisivanja.[7] Pišući tada o Ježevim srpskohrvatskim romanima Ožeškova ih još nije znala sve.[8] U svojoj studiji, inače punoj teoretskih raspravljanja o romanu uopšte[9], Ožeškova sa oduševljenjem piše o istorijskim romanima Ježa, naročito srpskohrvatskim, u kojima se (Šandor Kovač, Uskoci, Harambašina verenica) dramski sukobi obično odigravaju u "sudaru dva protivnička naroda, od kojih jedan predstavlja nasilje fizičke snage, a drugi patnju bespomoćne slabosti". Za Ožeškovu Jež predstavlja tip pisca-naučnika čija učenost najbolje dolazi do izražaja baš u istorijskim romanima. Južnoslovenski narodi, njihova davnašnja i sadašnja istorija, njihove plemenske osobine, jezik, najsitnije pojedinosti njihovih običaja poznati su mu kao rođeni.[10] Po njoj su svi Ježevi romani o Južnim Slovenima ponikli "iz osećanja i shvatanja istorijskih nepravdi". To osećanje je ponekad toliko snažno da ga nadahnjuje da napiše takva remek-dela kao što su Šandor Kovač i Uskoci, što je u neku ruku i dokaz da na njegovo stvaranje najpozitivnije utiču političke ideje koje se odnose na padove, mučeništva i postupke celih naroda. Ideja pravednosti glavna je tačka oko koje se kreće njegova misao, a da bi se taj ideal ostvario treba vaspitavati mlada pokolenja tako da se sačuvaju od mekuštva, sanjarstva, sebičnjaštva i licemerstva. Takve težnje i namere dovele su u njegovim delima, pa i u onim o Srbima i Hrvatima, do stvaranja niza idealno čistih ličnosti kakve su Miloš i Ljuba Vidulić u Uskocima i niz drugih u ostalim njegovim romanima.
Na kraju, završavajući svoju ocenu Ježevih srpskohrvatskih romana, Ožeškova, zamerajući Ježu zbog rasplinutosti, ponavljanja i čestih i dugih isticanja pojedinih stvari sa oduševljenjem piše o Slovenskom hercegu, o opisima patarena, slovenskih odnosa u XV veku i opšteg duha Evrope toga vremena u romanu. "Takve opise i slike mogao je dati samo naučnik i genijalni romanopisac", završava ona.
U prilikama u kojima je pisala, stalno špijunirana i ometana u radu, velika usamljenica iz Grodna, koja je i sama na književnost gledala kao na moćno vaspitno sredstvo i koja ju je tako i tretirala, rekla je zaista mnogo tačnih i mudrih sudova o svom prijatelju, bliskom joj je i po mnogim ideološkim pogledima i zajedničkoj borbi za prevaspitanje njihovog naroda. Sreća što carska cenzura nije uvek bila kadra da razume Ezopov jezik tadašnje poljske književnosti. No i pored svega toga Ožeškova, govoreći o srpskohrvatskim romanima T. T. Ježa, nije mogla istaći ideju vodilju svih tih romana, ljubav prema svojoj otadžbini i narodu i borbu za njihovu slobodu, niti je mogla otvoreno govoriti o svemu tome.
Nasuprot Ožeškovoj, Felicjan Surin nešto kasnije u svom članku o najnovijoj poljskoj književnosti[11] samo sa nekoliko reči ali vrlo kategorički osuđuje istorijske i srpskohrvatske romane Tomaša Ježa kao prezasićene tendencioznošću i pisane pod uticajem autorovih strasnih simpatija i antipatija.
Te iste godine kada je Surin objavio svoj, napisao je i Pjotr Hmjeljovski prvi članak o Ježu. U toku sledećih godina, sve do 1903, kada je objavio svoje poslednje članke o njemu, Hmjeljovski će napisati čitav niz kraćih i dužih članaka, predgovora i rasprava o ovoj po svojim zaslugama i uticajima, vrlo interesantnoj ličnosti poljske književnosti. U svom prvom većem članku o Ježu, objavljenom kao predgovor romanu Uskoci[12], Hmjeljovski ističe njegovo odlično poznavanje Južnih Slovena i kaže da njegovi romani sa tematikom o njima spadaju u najuspelija dela koja je napisao. Ocenjujući njegovu publicističku delatnost, koja je dobrim delom posvećena i Srbima i Hrvatima, Hmjeljovski u njoj ističe ono što je Ožeškova istakla u Ježevim srpskohrvatskim romanima – jasno izraženu ideju pravednosti, kako kad su u pitanju ličnosti, tako i kad se radi o društvenim slojevima ili celim narodima.
Sledeća, 1882. – jubilarna godina Ježeve književno-publicističke delatnosti – donela je još dva članka Hmjeljovskog. Jedan je objavljen u listu Klasje a drugi kao predgovor knjizi Ognjište izdatoj u čast Ježevog dvadeset petogodišnjeg jubileja.[13] Oba članka pisana u isto vreme ili u kratkom razmaku i ukoliko se razlikuju međusobno, tim razlikovanjem se ujedno i dopunjuju. Pišući u listu Klasje o srpskohrvatskim romanima T. T. Ježa Hmjeljovski naročito ističe autorovu osobinu da pišući i govoreći o drugim narodima i ne zaboravljajući nikada one za koje piše, ume da probudi snažna osećanja prema svome narodu. Tu tvrdnju podrobnije objašnjava i dopunjuje Hmjeljovski u predgovoru knjige Ognjište.
"Prirodna stvar, da istorija Šandora Kovača i Asana nije umetnost radi umetnosti, priča radi priče. Pišući o Mađarima, Srbima i Bugarima, Jež je iskoristio sopstvena iskustva, istoriju događaja u kojima je sam učestvovao, osećanja i misli, koje su mu padale na um, na dobro sopstvenog društva, ne bi li u njemu održao, a delimično i budio nacionalnu samosvest, pomućenu ili oštećenu iz raznih uzroka".
Govoreći u istom predgovoru o romanima Uskoci, Harambašina verenica, Dahije, Rotulovići i Slovenski herceg, on piše:
"Svuda se tu govori o borbi slabih sa moćnima punoj dramatičnih peripetija, svuda živi misao o neprekidnosti narodnog života i prava, svuda zajedno sa autorom osećamo i plemenitost napora, koje čine oni, koji imaju pravo na život i svestrani razvoj, iako im nasilje trenutno odriče ta prava."[14] Hmjeljovski dalje nije objašnjavao ovu osobinu Ježeva stvaralaštva, ali odlomak citiran pre ovoga objašnjava i dopunjuje ovu konstataciju.
Ta ista, 1882. godina, kao i sledeća, donele su još nekoliko prikaza i beležaka o Ježu.[15] Pre svih to je jedna oduševljena ocena Uskoka ponovo štampanih te godine.[16] Autor recenzije gleda u uskocima neku vrstu političke emigracije koja traži skloništa među braćom i pod pokroviteljstvom stranih vlada. Ta emigracija je odatle razvijala svoju delatnost među stranim narodima i po dvorovima dizala optužbu protiv krivde koja joj se čini i bila živi prekor savesti. Tim rečima autor recenzije je možda i nesvesno naslutio jednu od vrlo važnih osobina Ježevih romana iz srpske i hrvatske prošlosti, aktuelnost i činjenicu da ovaj u tim romanima vrlo često pokreće goruće probleme svoga vremena i svoje sredine, da se vrlo često na materiji i događajima iz prošlosti obračunava sa svojim vremenom, i daje uzore rešenja savremenih problema, što je uopšte karakteristika većine istorijskih romana.
Beležeći ponovna izdanja Ježevih romana u 1882. g. čak i konzervativni časopis Varšavska biblioteka govori o uskocima kao o vrsti emigracije koja na hrvatskoj zemlji stalno diže optužbu protiv nepravde koja se čini njihovom narodu i zemlji.[17]
Sledeća rasprava o T. T. Ježu, napisana još 1882. god., a objavljena tek 1887, opet pripada Hmjeljovskom.[18] Ta rasprava je njegov najveći napis o Ježu i u njemu je on najviše govorio o Ježevim delima posvećenim Srbima i Hrvatima. Kao osnova za nju poslužila su mu dva ranija članka o Ježu napisana iste godine. Izvesne pasuse Hmjeljovski je prosto od reči do reči preneo u ovaj članak, dok je neke proširio. U njemu se on, pišući o Ježevim srpskohrvatskim romanima, najviše zadržao na romanima Šandor Kovač i Uskoci. Govoreći o Uskocima Hmjeljovski uzrok njihove velike popularnosti među poljskim čitaocima vidi u osećanju koje ih je najtesnije povezivalo sa tim junacima i koje je i Poljacima bilo isto tako drago kao i uskocima. To je osećanje ljubavi prema rodnoj zemlji i briga za njenu odbranu od neprijatelja. "To je stena na kojoj počiva uspeh romana", kaže Hmjeljovski i odmah dodaje da to nije jedina osobina ovoga dela. On ističe umetničke vrednosti romana i polemiše sa kritičarima koji su Ježu zamerali što mu junak Uskoka Džordži[19] poseduje mane običnih ljudi. Istaknuvši i sam neke mane romana, Hmjeljovski završava stranice posvećene Uskocima rečima: "... to je potpuni, u najlepšem značenju te reči istorijski roman, on je potpun kao veliki, izvanredno napisani celovit prolog nizu dela, koja je Jež kasnije napisao imajući na umu jednu istu ideju."[20] Dotičući se uzgred i Ježevih dopisa i istorijsko-publicističkih članaka Hmjeljovski dodaje da je Jež i ove kao i svoje romane pisao u tom istom duhu. Pišući prikaz o knjizi Hmjeljovskog Naši romanopisci Prokeš će izraziti mišljenje da Jež kao pravi realista zauzima jedno od prvih mesta u poljskoj književnosti. Taj sud Prokeš će zasnivati i na oceni njegovih romana o Srbima i Hrvatima.[21]
Posle ovih, napisanih 1882. godine, Hmjeljovski će objaviti još nekoliko manjih članaka o Ježu,[22] ali u njima neće biti rečeno ništa novo o Ježevom stvaralaštvu o Srbima i Hrvatima.
U svim člancima o Ježu Hmjeljovski je pre svega isticao Ježeve demokratske ideje, naprednu tendenciju, borbu za društvenu i nacionalnu pravdu i baš pišući o tim osobinama Ježevog književnog dela vrlo često ih je ilustrovao primerima iz njegovih srpskohrvatskih romana.
Jubilarne, 1882. godine, izašla je u časopisu Nedeljni pregled i najveća rasprava o T. T. Ježu čiji je autor bio Vaclav Holevinjski.[23] Njegova studija sve do posle tridesetih godina XX veka, uz pomenute studije Hmjeljovskog, i pored izvesnih nedostataka i manjih netačnosti ostaće najobimniji, najpotpuniji i najznačajniji napis o životu i radu Teodora Tomaša Ježa o prvih dvadeset i pet godina njegove delatnosti. Činjenica da je Holevinjski pisao svoju raspravu u vreme dok je Jež još bio živ, u naponu snage i stvaralaštva, i da je objavljena u Varšavi, opravdava donekle njene mane, ali, kako se te mane ne tiču njegove ocene Ježevog stvaralaštva sa srpskohrvatskom tematikom mi se nećemo zadržavati na njima. Najveći deo svoje rasprave Holevinjski je posvetio Ježevoj biografiji i političkoj i revolucionarnoj delatnosti. Analizi i oceni književnog stvaralaštva posvećen je mnogo manji deo. Na takav raspored materijala uticao je i sam stav i kategoričke izjave Ježa koji je sebe pre svega smatrao vojnikom, društvenim i političkim radnikom i revolucionarom, dok je na svoju književnu delatnost gledao kao na sporedno zanimanje.
Govoreći o Ježevim srpskohrvatskim romanima, i Holevinjski, kao i većina njegovih savremenika ističe, preterujući, njegovo savršeno poznavanje srpske istorije. I za njega su Ježevi južnoslovenski romani najlepši koje je napisao. Posebno se zadržava na Šandoru Kovaču koga ocenjuje kao "jedan od najboljih poljskih romana, i jedan od boljih u evropskoj literaturi", zatim na Uskocima i Slovenskom hercegu. Holevinjski je u svojoj raspravi prvi, i to sasvim ispravno i opravdano, naslutio da je u liku Kavelera Bertučija iz Uskoka ismejan i oštro kritikovan i osuđen general Mjeroslavski.
Romani Slovenski herceg i Uskoci, Harambašina verenica i Dahije imaju, kaže Holevinjski, izvesnu unutrašnju povezanost. "Ti romani kao da predstavljaju jedan tok istorije, uzet u raznim trenucima i viđen sa raznih strana. Njihov je zadatak da pokažu kojim putem su društva, koja su naseljavala Balkansko poluostrvo došla do propasti, a zatim pala i pod turski uticaj i gospodstvo (Slovenski herceg), kako se u njima probudilo i tinjalo osećanje nacionalnih interesa i opozicije (Uskoci), kako je Srbija najzad pretvorila u delo misao koju su bacili uskoci, i kako je stekla nezavisnost."[24] Pri tom autor ističe gvozdenu doslednost sa kojom Jež kroz te romane sprovodi svoje ideje.
I Holevinjski ističe izrazitu tendencioznost Ježevog književnog opusa dodajući da autor u veoma mnogo slučajeva kada nije u mogućnosti da svoje ideje zaodene u pripovedačke forme, pribegava pisanju brošura i članaka i predavanjima kroz koja ih populariše.
Baš zbog tih svojih naprednih ideja Jež je i bio oštro napadan. U tim napadima naročito je oštar bio konzervativni književni istoričar, kritičar i romanopisac Teodor Jeske-Hoinjski. Međutim, osporavajući umetničku vrednost njegovim ostalim delima, Jeske-Hoinjski ipak izuzima Ježeve istorijske romane, "među kojima blista takvo izvanredno delo, kao što su divni Uskoci".[25]
Godinu dana kasnije Bronjislav Grabovski pomenuće u svom članku Srbija u poljskoj književnosti i Ježeve južnoslovenske romane zadržavajući se duže jedino na Harambašinoj verenici koju on smatra najboljim romanom toga ciklusa.[26]
Tek posle duže pauze interesovanje za Ježa opet će porasti i 1902. g. izdaće svoju popularnu brošuru o njemu J. L. Poplavski.[27] Ali njega je tada više interesovao pukovnik i politički radnik, osnivač Poljske lige nego književnik. Osvrćući se uzgred i na njegov rad na književnosti i govoreći o Ježevim južnoslovenskim romanima on je skoro doslovno preneo u svoju brošuru reči Holevinjskog: "Zadatak tih romana je da pokažu, zašto i kojim putevima su ti narodi došli do propasti i pali pod tursko gospodstvo, kako se kod njih kasnije probudila nacionalna svest, kako je rasla i jačala, dok najzad nije dovela, najpre Srbe a posle i Bugare do oslobođenja". Samo, Poplavski je pisao u drukčijim prilikama – u Austro-Ugarskoj, u kojoj nije postojala takva cenzura kao u Rusiji, sa mnogo više slobode, pa je mogao otići i dalje i on je to i učinio. Na gornje reči on je odmah nastavio: "Mnoge mudre primedbe i misli koje se nalaze u tim romanima odlično se slažu sa našim nacionalnim problemima, sa našim položajem, treba samo mesto Srba ili Bugara postaviti Poljake, a mesto Turaka – Moskalje ili Nemce." (str. 43).
Tako je najzad u osvit dvadesetog veka jedan čovek otvoreno rekao ono što su naslućivali, osećali pa čak i videli i znali mnogobrojni čitaoci Ježevih južnoslovenskih romana, a što je Jež u prvom redu i imao na umu i zbog čega je najčešće i pisao svoje romane iz prošlosti Srba i Hrvata.
Početak XX veka znači i početak opadanja interesa za delo i ličnost T. T. Ježa. Prve godine donele su, sem brošure Poplavskog, još nekoliko manjih članaka i to je bilo sve. Tih godina Jež je izdao i svoje poslednje romane, ali oni kod kritike nisu izazvali toliki interes kao nekada. Poljska literatura je u to vreme već imala niz pisaca koji su po svojim umetničkim kvalitetima bili daleko iza sebe ostavili sedoga veterana. O njemu se sada uglavnom piše po istorijama književnosti. K. Gronđelski (Leon Vasiljevski) u svojoj popularnoj istoriji poljske književnosti piše da Ježevi romani iz života Srba imaju veliku vrednost. Slike u njima su živopisne i plastične, a scene i tipovi su puni života.[28] A Vilhelm Feldman pišući o njemu i stavljajući ga, pored Kraševskog, u najznačajnije ličnosti poljske književnosti pre realizma, ističe da je bio više čovek akcije za koga je roman forma, da njegovi "Romani (u izvesnoj meri i studije), kojima kao podloga služi život Južnih Slovena, donose najviše energičnih i živih likova, originalnih boja i neposrednih doživljaja – imaju osobeni ton u poljskom romanu, a svaki osobeni ton svedoči o individualizmu i ima pravo na trajno mesto u književnosti".[29] Jedini veći rad do oslobođenja Poljske posvetiće mu prof. Marjan Zđehovski 1915. godine.[30] Analizirajući Ježevo slavenofilstvo i simpatiju prema Južnim Slovenima i zadržavajući se uglavnom i najviše na romanima Šandor Kovač, Uskoci, Dahije i Slovenski herceg Zđehovski u svim tim delima ističe njihovu aktuelnost. Ti romani su "slike širokih kontura, ali slike u kojima je analogija sa Poljskom, sa njenim prošlim i sadašnjim stanjem predstavljala osnovnu nit". Dalje, on u tim delima ističe i Ježevo shvatanje istorije po kome narodne mase u stvaranju istorije igraju najznačajniju ulogu i u tome ga upoređuje sa Tolstojem. Požrtvovanost i samoodricanje Ježevih junaka, znanje i sposobnost da se svom idealu služi životom i smrću znači savlađivanje najopasnije prepreke i iskušenja da se pregovara sa neprijateljem, jer je tobože neki od njih bolji i blaži. Od svih Ježevih romana Zđehovski kao najbolji ističe Dahije u kojima pored Uskoka do naročitog izraza dolazi njegova glorifikacija kolektivne narodne svesti. Svoje predavanje Zđehovski je završio rečima:
"Proučavajući i opisujući junačke ratove kako Srba tako i Bugara sa Turcima, krepio je sebe i učvršćivao svoju veru u svoje i svoga naroda snage – a njima, našoj braći, donosilo je u svojim romanima toplinu i svetlost poljske misli i kulture, opravdano ubeđen da ukoliko dalje ta svetlost prodire i ukoliko više privlači k sebi, utoliko naš narod postaje značajniji i snažniji."[31]
Naravno, pišući sve to u tadašnjoj ruskoj prestonici, Zđehovski mnogo toga ne bi mogao reći da oštricu Ježeve tendencioznosti, oslobodilačke ideje i "religije otadžbine", kako kaže na jednom mestu, nije okrenuo i upravio prema Nemačkoj, iako se ona pre svega i najviše u Ježevim delima odnosila baš na Rusiju kao najopasnijeg i najtežeg protivnika porobljene Poljske.
Govoreći o Ježevim romanima sa srpskom i hrvatskom tematikom Zđehovski je, tačno onako kako je to želeo sam Jež pišući ih, shvatio izvesne piščeve namere i aluzije, a to je utoliko važnije što je Zđehovski kao omladinac 1883. godine bio jedan od onih koji su u Ježu gledali idealnog borca za ostvarenje velike ideje narodne slobode.
Interesovanje za Ježa i njegova dela opet se gubi u nauci i tek negde oko 1930. počinje ponovo da se budi da bi u sledećim godinama doživelo najveći polet i donelo najznačajnije i najobimnije studije o njemu i njegovom stvaralaštvu. U međuvremenu, nekoliko godina ranije, dodirnuće u jednom članku Ježevu južnoslovensku tematiku češki istoričar književnosti Vaclav Dresler.[32] On u svom članku govori samo o romanima Slovenski herceg, Rotulovići, Uskoci i Dahije zadržavajući se na pojedinim događajima iz naše istorije koje je opisivao Jež i citirajući pojedine Ježeve rečenice. Njemu je glavno da pokaže Ježevo slavenofilstvo, antiklerikalizam, i kritiku poljske šljahte. Ježev slovenski program je, po njemu, najpotpuniji i najjasnije izložen u Slovenskom hercegu.
Prva veća rasprava posvećena južnoslovenskoj tematici u stvaralaštvu T. T. Ježa i njegovim vezama sa balkanskim Slovenima biće knjiga Marine Bersano-Bedžej.[33] U prvom delu rasprave koji nosi naslov Agitator (L’agitatore). Bedžejeva govori o Ježu kao političar i radniku na poljsko-južnoslovenskom zbližavanju. Drugi, manji deo, koji je preveden na poljski, nosi naslov Pisac (Lo scrittore). U njemu Bersano-Bedžej kaže da je cilj koji je Jež postavio sebi kao književniku stalno smetao ovome da umetnički dovrši i ugladi svoja dela. A cilj koji je Jež sebi postavio bio je podizanje borbenog duha među sunarodnicima i borba protiv negativnih strana poljskog društva. Tamo gde je Jež pisao "Srbija" ili "Bugarska" njegovi zemljaci su čitali "Poljska". Južnoslovenski romani T. T. Ježa iako su daleki od savršenstva, iako imaju mnogo stilskih mana i pate od rasplinutosti, ipak otkrivaju originalne i snažne književne osobine. Njegovo pričanje je živo, junaci su mu najčešće skicirani sa nekoliko tačnih crta, ali je uzalud očekivati od njega više artizma ili tanane psihološke analize. Ti njegovi junaci često podsećaju na njega samoga. U ciklusu slovenskih romana Jež je pokazao svoje najbolje književničke osobine. Po svom načinu pričanja Jež nastavlja tradicije Zevuskog i Kačkovskog. Celo njegovo stvaralaštvo kreće se oko tri osnovna pojma, kulta otadžbine i dužnosti, ideje demokratije i slovenske ideje. Svaki Ježev roman odiše velikom ljubavlju prema prostom narodu.
Kasniji Ježev monografista Ježi Bombala objavio je prikaz te rasprave[34] i u njemu zamera autorki što nije obradila problem geneze slovenskih interesovanja i delatnosti T. T. Ježa, i karakter njegovog "Slavenofilstva kao i njegovu ulogu u piščevom životu, zatim što nije dala ocenu Ježeve "slovenske" publicistike, što ju je unela u prvi deo knjige i što je, najzad, izostavila niz njegovih publicističkih članaka kako o ostalim tako i o balkanskim Slovenima. Autorka je okarakterisala Ježev odnos prema Južnim Slovenima kao skroz idealističan i lišila ga nacionalističkog elementa. Pri genezi njegovih slovenskih osećanja i interesovanja treba pre obratiti pažnju na njihovu originalnost nego, kako to čini autorka, nadovezivati ih na poljsku slovenofilsku tradiciju. "Analiza" Ježevih romana kod Bedžejeve u velikoj je meri prepričavanje sadržaja. Autorka nije izdvojila i okarakterisala pojedine motive. Cela rasprava je pre posvećena kulturno-istorijskim nego književnim problemima.[35] Ovom Bombalinom sudu, ne može se, mislim, ništa ni oduzeti ni dodati.
Sledeće, 1936. godine, izašla je dosada najobimnija rasprava o T. T. Ježu, doktorska disertacija Marije Ostrovske.[36] Govoreći o južnoslovenskim romanima T. T. Ježa, autorka ih ocenjuje kao njegova najbolja dela a ujedno i kao najbolje poljske romane toga doba. Pišući ih Jež se služio sopstvenim uspomenama, doživljajima i iskustvima dopunjenim savesnim i temeljitijim studijama kojima se bavio kad god mu se za to ukazala prilika. Po Ostrovskoj smelo se može tvrditi da je T. T. Jež duhovni otac i začetnik poljsko-jugoslovenskih simpatija, jer je prvi i najbolje od svih poznavao Srbe i njihovu zemlju, prvi je najboljim Srbima govorio o Poljskoj[37] i razvio pred njima viziju buduće zajednice nezavisnih slovenskih naroda okupljenih oko Poljske. "Ti romani, od kojih su mnogi prevedeni na slovenske jezike (pre svega Uskoci) bili su u prvom redu namenjeni poljskim čitaocima i pisani sa mišlju o Poljskoj i njenoj političkoj situaciji, čije su se analogije sa sudbinom Slovena podjarmljenih od Turaka stalno silom nametale.[38] Tu patriotsku obavezu ispunjavaju svi Ježevi južnoslovenski romani. Ti romani daju Ježu pravo i na ime tvorca poljskog egzotičnog romana.
U Ježevim slovenskim romanima kao glavni junak može se smatrati ceo srpski narod. Junaci-pojedinci su uvek mladići koji odgovaraju Ježevom idealu dobrog građanina i patriote. Njegovi seljaci u srpskohrvatskim romanima svojom mentalnošću i načinom reagovanja na izvesne stvari neobično podsećaju na ukrajinske seljake među kojima je Jež odrastao, a plemići imaju mnogo osobina zajedničkih sa poljskom šljahtom.
Sledeće reči Ostrovske o Ježevoj delatnosti u potpunosti se odnose i na njegove srpske i hrvatske romane.
"Celokupna emisarska, publicistička i romansijerska Ježeva delatnost bila je upravljena ka podržavanju stalnog buntarstva (ducha buntu) u narodu, oslonjenog na narodnu vitešku tradiciju obogaćenu neprekidnim, herojskim naporima, uz potpuno neosvrtanje na oružanu ili diplomatsku pomoć spolja, od stranih saveznika".[39]
Materijal i rezultat proučavanja Ježevog književnog stvaralaštva o Srbima i Hrvatima koje je sakupila i iznela u svojoj raspravi Ostrovska, u celini se nikako ne mogu primiti, dok će, kad je reč o pojedinostima, izvesne njene tvrdnje ostati kao tačne, ali o tome ćemo kasnije.
Pišući svoju doktorsku tezu o Zigmuntu Milkovskom Ježi Bombala se ograničio samo na jedan kompleks problema Ježevog stvaralaštva i delatnosti, na problem odnosa prema Slovenima.[40]
Odmah u početku treba reći da je to danas, iako sa izvesnim manama, ostala najpotpunija i najsolidnija rasprava o Ježevom interesovanju za Slovene. Njen autor ju je radio, nekoliko godina, savesno je proučio Ježevu ostavštinu koja se nalazila u Rapersvilskom arhivu, a koja je do poslednjeg dokumenta izgorela u poslednjem ratu. Kad je reč o opštim Bombalinim sudovima o Ježevim srpskim i hrvatskim romanima, sudovima koji se odnose na njegovo poznavanje istorije naših naroda, na njihovu umetničku vrednost kao i na podsticaje koji su izazvali pojavu tih romana, oni se ne mogu poreći ili osporavati; međutim kad su u pitanju pojedinosti na koje ćemo se još često vraćati autor nema uvek pravo. Sem toga Bombala se pišući o tim Ježevim romanima[41] zadržao samo na proveravanju i upoređivanju nekih izvora koje je sam Jež naveo u njima, ne pokušavši da traga dalje. Uostalom činjenica da Bombala nije zapazio sve probleme Ježevih srpskohrvatskih romana govori o tome da ni on nije uvek i najbolje poznavao probleme o kojima je govorio. Ipak ukupno uzevši to ne umanjuje mnogo vrednost njegove rasprave.
Ceo Ježev publicistički i pripovedački rad vezan sa južnoslovenskom tematikom po Bombali je, pored težnje za izživljavanjem sopstvene ličnosti, i velika društvena služba u tri pravca. To je, najpre, težnja da se narodna svest obogati novim elementima, zatim, politička akcija koja pomoću književnosti pokušava i da obmane cenzuru, i najzad, rad u službi besmrtnog ideala zbližavanja ljudi i međunarodne saradnje. Visoko etičko osećanje i prefinjenost duha dozvolili su poljskom književniku da u duhu tradicija poljskog humanizma uskladi svoje patriotske nade i slovensku delatnost sa idealima evropskog demokratizma.
Njegovo slovenofilstvo i srbofilstvo imalo je političku podlogu, a kad je ta podloga izgubila svoju važnost i kada su se poboljšali uslovi za propagandu njegovih ideja drugim putevima i načinima, njegovo slovenofilstvo je splasnulo. Ostao je samo još osećajni elemenat koji ga je do kraja vezivao sa njegovim saplemenicima.
Kako cenzura nije dozvoljavala Ježu da patriotske i demokratske ideje propagira u svojim poljskim romanima, on je tim tendencijama pretrpao svoje južnoslovenske romane, što je u velikoj meri osiromašilo problematiku tih romana i, usled Ježevog nedovoljnog poznavanja života Južnih Slovena, dalo netačnu i jednostranu sliku. Analiza neistorijskih delova Ježevih romana jasno pokazuje da je poljski autor i suviše malo znao Južne Slovene, da ih nije duboko doživeo, da nije dosegao do dna duše svojih saplemenika.
Da Jež nije među Južnim Slovenima proveo oko pet godina, da nije bilo velikog interesovanja u poljskom društvu baš za tu tematiku, i da se slovenski problemi nisu mogli povezivati sa poljskim i preneti na političke vrednosti slovenski ciklus Ježevog stvaralaštva bio bi mnogo manji.
Sve te tvrdnje ostaju neoborive, sem zaključka da bi Jež bio sasvim zaboravljen da nije bilo njegovog slovenskog stvaralaštva, što je preterano i u oprečnosti i sa današnjom Ježevom popularnošću i ne malim interesovanjem za njega i njegovo delo. Kako nas ovde ne interesuje celokupno stvaralaštvo Zigmunta Milkovskog, zadržaćemo se samo na onim raspravama koje na neki način dodiruju nas problem.[42]
Godine 1949. izašla je popularna brošura o T. T. Ježu Kazimježa Kožnjevskog.[43] Knjiga Kožnjevskog je popularna biografija namenjena širokoj čitalačkoj publici i u tumačenju Ježevog književnog dela ne donosi ništa novo. Ističući sve ono što su raniji pisci i proučavaoci njegovog dela rekli o njemu i on podvlači političku tendencioznost njegovog dela, senzacionalno-avanturistički duh i egzotiku romana kao i uticaj Valtera Skota na Ježa. I on kao ogromna većina Ježevih ispitivača za najbolji deo njegova stvaralaštva smatra romane sa južnoslovenskom tematikom.
Iste godine kada je Kožnjevski izdao svoju knjižicu, završio je u Ljubljinu svoju raspravu i dr Stanjislav Papjerkoski.[44] Navodeći dotadašnje najvažnije sudove o Ježevim južnoslovenskim romanima[45] i on usvaja mišljenje da je ideja borbe za slobodu i demokratiju bila osnovna u njima, dok su istorija, život i borba Južnih Slovena za njega bili sporedni, drugorazredni. Dalje u svojoj raspravi dr Papjerkovski analizira tipove Srba i Srpkinja u Ježevim romanima, piščeva istorijska, geografska i etnografska znanja i ilustrujući ih bogato odlomcima iz njegovih dela, dolazi do zaključka da je poljski pisac odlično poznavao život i istoriju srpskog naroda. Govoreći o Ježevom tumačenju istorijskih događaja i činjenica dr Papjerkovski tvrdi da se ovaj nije zadovoljavao samo nepristrasnim i podrobnim predstavljanjem tih događaja, koji su činili osnovu njegovih srpskih romana, nego je prema njima zauzimao stav istoriozofa.
Završavajući svoju raspravu dr Papjerkovski zaključuje da je Ježeva slika srpskog naroda u vreme turskog ropstva uglavnom tačna i verna.[46]
Nešto pre ove objavila je o Ježu svoju knjigu Vanda Smohovska-Petrova[47], u njoj je jedno poglavlje (str. 53-65) posvećeno Ježevim romanima sa srpskom i hrvatskom tematikom.
Autorka ove knjige vrlo visoko ceni Zigmunta Milkovskog usvajajući na taj način mišljenja ranijih Ježevih kritičara. Tako su za nju Uskoci "biser poljske literature" a Dahije "izobiluju bogatim opisima života, običaja, verovanja". Ona smatra da Jež sa velikim realizmom slika proste ljude, da odlično poznaje život Srba i ističe njegovu veliku savesnost u proučavanju onih epoha koje slika u svojim romanima. Tako na primer govoreći o Uskocima ona kaže da je Jež "pročitao mnoga istorijska dela, na prvom mestu "Historia degli Uscochi, scrita da Minucio Minuci..." Istina je da se Jež prilikom pisanja Uskoka služio sem Minučijeva dela još nekim izvorima, ali kojim i kakvim to do danas niko nije utvrdio pa ni sama Smohovska, te njena tvrdnja o mnogim delima nije zasnovana na poznavanju činjenica. U knjizi Smohovske ima niz grešaka i nedokazanih tvrdnji o kojima ćemo na svome mestu govoriti, tako da poglavlje o srpskim i hrvatskim romanima T. T. Ježa ne može poslužiti ni kao objektivna i savesna informacija. U želji da po svaku cenu bude nezavisna od sudova Bombale, Smohovska je neopravdano prešla preko njegovih rezultata, iako su joj oni bili poznali. Uzrok visoke ocene Ježevih romana o Srbima i Hrvatima je veće poverenje Smohovske u Ježa i ostale njegove kritičare nego u Bombalu, a i želja da se pošto-poto Jež napravi velikim piscem, jer govoreći o Ježevim srpskim i hrvatskim romanima Smohovska svoje tvrdnje nigde ne potkrepljuje nekim neoborivim ili bar prihvatljivijim činjenicama.[48]
Završavajući ovaj kratak i letimičan pregled literature o Ježu, literature koja tretira njegovu srpsko-hrvatsku tematiku, moramo pre svega istaći jednu karakterističnu činjenicu. Niko od dosadašnjih Ježevih kritičara, čak i onih koji su pokazali više kriticizma, nije podvrgao ozbiljnijem proveravanju verodostojnost podataka i realija koje je Jež upotrebio u svojim srpskohrvatskim delima. Tako se od prvih pozitivnih sudova o njemu takvo mišljenje provlačilo se malim varijacijama sve do danas. Isti je slučaj i sa ocenom umetničkih vrednosti Ježevih srpskohrvatskih romana. Prvi njegovi kritičari dali su im visoku ocenu i svi za njima su to ponavljali. Izuzetak u ovome predstavljao je samo Bombala. Kako stoji stvar sa količinom i obimom Ježevog znanja i poznavanja Srba i Hrvata, njihove istorije, života i običaja? Koliko je Jež sakupio materijala, koliko je prostudirao naše ljude i sredinu, koliko se udubio u njihove odnose i da li je dopro do istina sakrivenih od očiju običnih ljudi? Da li se udubio u taj život o kome je pisao i da li je dao istinu ili bajku o njemu? I u ovom slučaju rečeno je mnogo preterano pohvalnih sudova. Koliko je Jež u svojim srpskohrvatskim romanima izrazio duh vremena o kome je pisao? Kako je za svoje propagandne ciljeve iskoristio značajne događaje iz srpskohrvatske istorije i koliko? Koliko je u tome bio originalan? Da li su njegovi romani zaista upoznali poljskog čitaoca sa životom i istorijom Srba i Hrvata, pored one osnovne tendencije koju su u sebi nosi, i koja se ne može ni poreći niti ju je potrebno naročito dokazivati? Kojim i kakvim se izvorima Jež služio prilikom pisanja svojih romana? Kako ih je i koliko iskoristio? Gde leži uzrok njihove velike popularnosti i kakve vrste je ta popularnost? Kakav i koliki pečat je ostavila na njegovo stvaralaštvo srpska kultura? Koliko joj Jež duguje i koliko ona duguje Ježu?
Na sva ta pitanja pokušaćemo da damo odgovor u ovom radu ocenjujući i iskorišćavajući i ranije sudove i mišljenja o svim tim pitanjima. Da bi to izvršili uspešnije daćemo kraći pregled njegovog životnog puta, pre svega onih perioda u kojima je on dolazio u neposredan dodir sa našim ljudima i našom zemljom a zatim njegovih ideoloških i književnih pogleda i shvatanja i to samo toliko koliko nam je to potrebno za bolje i pravilnije shvatanje i ocenu njegovih romana o Srbima i Hrvatima, ne zadržavajući se na svim problemima u vezi sa njegovom osobom i stvaralaštvom.
Budući pisac i revolucionar, kome je na krštenju dato ime Zigmund Fortunat, rodio se 23. marta 1824. godine u Saraceji na Dnjestru, kao drugi sin Balbine rođ. Brudzevske i Juzefa Milkovskog.[49] Saraceju je napustio zajedno sa roditeljima kada mu je bilo tri godine ne ponevši iz nje nijedne značajnije uspomene. Rano detinjstvo proveo je uz roditelje u selu Ribke. U sredini u kojoj je odrastao bile su negovane demokratske tradicije. Ded mu je bio Koščuškov vojnik, a otac je počeo svoju vojnu karijeru kao ustanik u Galiciji, zatim je postao Napoleonov oficir i, najzad, posle pada svoga idola, oficir Poljskog kraljevstva. U svojim memoarima Jež priča o odnosu svoga dede i oca prema kmetovima. Kmetovi su bežali od svojih gospodara pod njihovo okrilje, a ovi su ih krili i, kada nisu mogli drukčije da im pomognu, izdavali im, iako bespravno, dokumenta s kojima su mogli nesmetano krenuti u svet. Još kao sasvim mali dečko Zigmunt je čuo iz usta svoga oca da je plemić "ne onaj, koji se kao plemić rodio, nego onaj koji plemenito postupa" i to je zapamtio za ceo život. Ni njegova majka ni je zaostajala za mužem.
Iako su bili seoski plemići, Zigmuntovi roditelji su se interesovali i književnošću i uopšte kulturom. U te krajeve su dopirali zraci prosvete kojoj je temelje udarila još u XVIII veku Komisija za vaspitanje (Komisja Edukacyjna). Još uvek su se naročito isticale one u Kšemjenjcu, Humanju i Vinjici.
Zigmuntovi roditelji su živeli društvenim životom. Njihov dom je često bio pun gostiju, ali za vreme tih sastanaka i poseta nikad se nije sedalo za kartaški sto. Ta velika mana tadašnjih poljskih plemićkih krugova nije postojala u njegovoj porodici. Zabavljalo se na drugi način, vodili su se razgovori o kulturi i književnosti, o raznim političkim, ekonomskim i društvenim problemima itd. Mali Zigmunt je prisustvovao tim razgovorima i pažljivo ih je slušao. Već do svoje sedme godine on je bio čuo za Dlugoša, Kopernika, Kohanovskog, Krasickog, Naruševiča, Karpinjskog, Snjadeckog, Kremera, Balzaka i mnoge druge velikane poljske i svetske kulture. Od dela koja su se često čitala uveče u porodičnom krugu njegovu ljubav osvojili su Tasov "Oslobođeni Jerusalim" i "Eneida" Kotljarevskog.
U sedmoj godini do njegove svesti su doprli nejasni odjeci "Novembarskog ustanka" 1830. g. Sa tim je bio povezan očev odlazak u borbu, gorke suze prolivene nad palom Varšavom i premetačine ruskih vojnika. Posle poraza, u njihovoj kući se skriva ne jedan ustanik. U to vreme je mali Zigmunt već dobio prve učitelje, naučio da čita, stekao prva osnovna znanja o svetu i počeo da uči francuski, nemački i latinski jezik. Kao čitanka za poljski jezik služila mu je Ljeljeveljeva popularna Historia Polska, a u to vreme je pod njihov krov dopro i čar velike poljske romantične poezije. Njegov otac je sa jednog putovanja u Galiciju doneo Mickijevičeve Zadušnice III deo (Dziady, cz. III) koje su s vremena na vreme čitane uveče u porodičnom krugu. Posle čitanja otac ih je stavljao u limenu kutiju i nekuda sakrivao. Tim čitanjima prisustvovao je i mali Zigmunt. Kod njega se u to doba razvija strast za čitanjem, i on krade sveće da bi mogao noću tajno čitati u svojoj sobi. Njegova lektira su Valter Skot, Bernatovič, Bronjikovski, Njemcevič, Kropinjski.
Otac i majka su ga vaspitavali u duhu tolerantnosti. U to vreme on još nije znao da je katolik, nije video razliku između Poljaka i Jevreja, niti razliku između plemićkog dvora i seljačke kuće. Svi su ljudi bili jednaki.
Kad je Zigmunt napunio deset godina, otac je, 1835. g., ustupio Ribke drugome, a on je uzeo u najam jedan deo sela Klebanj. Tu se mali Zigmunt prvi put rastao od roditelja. Otac ga je uskoro odveo u gimnaziju u Njemirov. Dve godine provedene u Njemirovu bile su ispunjene đačkim nestašlucima i učenjem. No kako je sredina u koju je bio zapao mali Zigmunt počela da upućuje njegov razvoj u lošem pravcu, kako je pretilo da se nevini nestašluci razviju u ozbiljne mane, otac ga je treće godine ostavio da uči kod kuće. Svetla domaća atmosfera ubrzo ga je očistila od prljavštine koja se na njega bila nahvatala u Njemirovu.
U selu je mali Zigmunt imao mogućnosti da posmatra seljake, njihov život i običaje. Njegov dar zapažanja i uslovi u kome je vaspitavan omogućili su mu da taj život posmatra kritički. Još tada on je primetio mnoge negativne uticaje šljahte na život seljaka.
U to vreme je u tom kraju boravio i poznati poljski revolucionar i konspiratovac Šimon Konarski i među šljahtom se govorilo o demokratskim idejama koje je on širio. Tako je za njih čuo i Zigmunt. Za vreme njegovog boravka na selu, otac mu je bio našao domaćeg učitelja. Taj mladić, iako učenik jezuite, bio je veliki poštovalac Voltera i nije propustio da svoga inteligentnog i radoznalog učenika upozna i sa njegovim delima koja je u svojoj maloj biblioteci imao.
Godine 1838. otac je ponovo odveo Zigmunta u školu u Njemirov. Primljen je u treći razred. U to vreme u školi su već bile izvršene značajne promene. Ruske vlasti su počele da sprovode rusifikaciju škola. Mnogi profesori - Poljaci bili su zamenjeni Rusima. Međutim, iako nije bilo Poljaka-profesora koji će održavati duh patriotizma među učenicima, bilo je drugih koji su to činili sa ne manje uspeha. Tako je baš te iste godine kao odjek prošla kroz škole vest o zaveri Konarskog. O njoj se šaputalo i maštalo, i u takvoj atmosferi Zigmunt je počeo svoju dugogodišnju zavereničku karijeru. Ta zavera, iako joj je cilj bio oslobođenje Poljske, bila je mnogo više nevini dečji nestašluk nego ozbiljan poduhvat, ali su je ruske vlasti naduvale preko mere samo da bi mogle ukloniti direktora škole, Poljaka Jana Miladovskog. Saslušavanja i ispitivanja "zaverenika" nisu dovela ni do čega, jer su se osumnjičeni dečaci odlično držali. Ipak kazna nije izostala. Zigmuntu je bilo zabranjeno da o raspustu napusti Njemirov. Njegov stanodavac, kod kojega je Zigmunt proveo taj raspust, bio je učenik Kšemenjeckih škola, čovek kulturan i veliki ljubitelj francuske književnosti, ali je imao jednu veliku manu, bio je velika pijanica. Za Zigmunta je boravak u njegovoj kući bio veoma koristan. On je čitave sate provodio sa svojim stanodavcem nad Boaloom, Kornejem, Rasinom, Molijerom, Delilom i Volterom. Sem tih zajedničkih čitanja, u krug Zigmuntove lektire toga raspusta spadali su i Feljinjski, Euzebijuš Slovacki, Malčevski, Mihal Čajkovski i Kraševski. Međutim sve to on je čitao bez ikakvog reda i sistema, kako mu je šta palo u ruke.
Sledeća godina (IV razred) prošla mu je mirno. O praznicima i raspustima otac ga je s braćom vozio kući, a tamo ga je opet obavijao dah naprednih ideja i težnji. Tamo je slušao razgovore o emigrantima, tamo je prvi put čuo i za Juliuša Slovackog, čije je prve stihove pročitao tek četvrt veka kasnije.
Peti razred je već bio teži. Rusifikacija škola je napredovala. Đaci više nisu mogli stanovati u privatnim poljskim kućama već u specijalnim ruskim internatima sa kasarnskim poretkom i disciplinom. Nedostatak prijateljskih osećanja i naklonosti internatske uprave prema đacima izazivao je kod ovih nepoštovanje. Uzajamno poverenje nije postojalo i đaci su bili upućeni na to da tajno rade mnoge stvari. Tako je, i pored zabrane, Zigmunt u to vreme, kao i drugi đaci, pročitao mnoge poljske knjige, a među njima i dela Mohnackog, Grabovskog i romane Kraševskog koji su tada izlazili. Te godine pročitao je i Šilera i Šekspirove drame, a sa svojim prijateljem Nemcem Ernestom Šlegelom provodio je sate u razgovorima o Geteu, Kerneru, Birgeru i uopšte o nemačkoj literaturi.
Svoje upoznavanje sa poljskom i stranom literaturom Zigmunt je nastavio i u sledećoj godini. Od pisaca čita Kraševskog, Ževuskog, Trentovskog, Ćeškovskog a od časopisa Athenaeum i poznanjski Tygodnik Literacki. Tada jedini profesor - Poljak Ludvik Gruđinjski upoznaje ga sa Bajronom u svojim prevodu. U to vreme Zigmunt počinje "ozbiljnije" da se bavi "književnošću". Prevodi Getea, piše poemu o Konarskom, roman koji šalje Kraševskom i najzad tragediju u stihu o Stefanu Potockom na Žutim Vodama.
Za to vreme sa školskim vlastima nije dolazio u sukob. Međutim kad mu je novi direktor predložio da mu dostavlja šta ostali učenici misle, govore i rade, on je napustio njemirovsku gimnaziju. Školu je nastavio tek godinu dana kasnije, u Odesi. Pre odlaska dao je ocu obećanje da za vreme boravka u Odesi neće pisati stihove i to obećanje je ispunio. U to vreme detinji snovi su već bili ustupili mesto snovima ispunjenim težnjom za ispravljanje krivdi i ostvarenjem trijumfa pravde. U Odeskom liceju Zigmunt je našao ono što mu je u gimnaziji bilo strano: naklonost. Na neblagonadežnostь označenu u njegovim dokumentima niko nije ni obratio pažnju, i on je uskoro postao slušalac fizičko-matematičkog odseka. Odesa je tada, zahvaljujući liberalizmu general-gubernatora grofa Voroncova, disala slobodnije i baš tu Zigmunt, iako još ne u podrobnostima, formira svoja shvatanja. U prvo vreme svu njegovu pažnju privlači veliki grad i njegove zanimljivosti od kojih na prvo mesto dolaza opera. Sem toga Zigmunt i ovde počinje novim putem zbog koga su ga nekada roditelji, umesto da ga pošalju u Njemirov na dalje školovanje, zadržali kod kuće. Međutim ovoga puta je imao snage da sam savlada tu opasnost. Sledeće godine ta opasnost već nije postojala za njega. Ne zanemarujući drugove on je počeo sistematski da čita i da se intelektualno podiže. Tu u Odesi pročitao je prve brojeve Poljskog demokrate organa emigrantskog Poljskog demokratskog društva, tu je pročitao delo Henrika Kamjenjskog O životnim istinama poljskog naroda (O prawdach żywotnych narodu polskiego), i mnoge druge zabranjene knjige, tu je najzad učio i jezike. U Odesi je čitao na poljskom, francuskom, nemačkom i engleskom jeziku. Vreme provedeno tu budiće kasnije kod Ježa najmilije uspomene iz njegove mladosti.
Kad je 1846. godine napuštao Odesu, već se osećao dah vetrova koji će dve godine kasnije dovesti do bure. Galicijski pokolj i berlinski proces Mjeroslavskom i drugovima predskazivali su nove događaje, ali Zigmunt još nije hteo da donese konačnu odluku o svojoj daljoj sudbini, iako ga je veoma privlačila vojnička karijera. Najzad je, posavetovavši se sa roditeljima, odlučio da izabere put naučnika. Kako je na ispit kandidata mogao izaći tek godinu dana posle završetka liceja, on je to vreme proveo kao domaći učitelj svoje mlađe braće. No njegov rad se nije svršavao na tome. Te godine on je napisao i jedan memorijal u kome je zahtevao ukidanje kmetstva i predavanje zemlje u ruke seljacima i pročitao ga pred jednom grupom šljahte. Međutim taj korak, pripremljen u zajednici sa ocem, nije naišao na odobravanje.
Godine 1847. Zigmunt je već bio slušalac Kijevskog univerziteta i – organizator nove poljske zavere. Ovoga puta ta zavera je bila mnogo ozbiljnija od one njemirovske, sem toga imala je i saveznicu – zaveru koju su bili organizovali Ukrajinci, studenti Kijevskog univerziteta. Kao proglas upućen javnosti od strane zaverenika poslužio je malo izmenjen već pomenuti Zigmuntov memorijal. Tako se eto on pripremao za kandidata matematičkih nauka.
Omladina je odmah prigrlila tajnu organizaciju a zaverenici su počeli da sazivaju tajne sastanke i osnovali su biblioteku zabranjenih knjiga. Zigmunt se nalazi u centru te delatnosti. Da bi mogao širiti svoje zavereničke i demokratske ideje i među činovništvom i oficirima[50] on pokušava da stupi u službu, najpre kod kijevskog general-gubernatora Bibikova koji ga odbija doznavši da je završio Odeski licej. Ni pokušaj da stupi u vojsku nije uspeo. Najzad ga primaju saperi. Međutim, kako je u to vreme već i na Ukrajinu stigla vest o pariskim događajima, on je našao mogućnost da odgodi svoje stupanje u službu i polaganje zakletve. Uskoro su stigle i vesti o nemirima u Beču. Dah 1848-e prešao je i preko Ukrajine. Na naredbu vlasti da se preda sve hladno i vatreno oružje šljahta je odgovorila sakrivanjem onog koje je već imala, kupovanjem novog i pripremanjem jahaćih konja. U to je došao i uskršnji raspust koji je Zigmunt iskoristio da bi među šljahtom širio ideju ustanka.[51]
Kad se Zigmunt posle raspusta vratio u Kijev, doznao je da se policija raspitivala za njega. Imao je sreću da se u putu mimoiđe sa policijom koja je, ne našavši ga u Kijevu, otišla da ga traži kod kuće. Pred njim su sada bila dva puta, ili da ostane u Kijevu i živi ilegalno i najzad padne policiji u ruke ili da krene put austrijske granice, u Galiciju, bliže slobodi. Taj drugi put mu je ukazivala porodična tradicija. Prebegavanje preko granice mladih ljudi bilo je uzelo masovne razmere[52] i Zigmunt se odlučio da i on pođe tim putem. Njegovi drugovi u Kijevu odlučili su da on u Galiciji bude delegat Kijevske organizacije sa kojom treba da stavi u vezu ustanike. Zigmunt se odmah spremio na put i, pošto je neko vreme proveo kraj granice tražeći priliku da se prebaci, uz pomoć jednoga prijatelja i jednoga seljaka obreo se u Galiciji, u Zločevu. Tu je bio osuđen na nerad i lenstvovanje. Uskoro se po gradu proneo glas da austrijska policija traži neku prebeglicu iz Ukrajine i Milkovski, sumnjajući da to može biti i on, odlazi u obližnje selo Plesnjane. Tamo je proboravio do jeseni čitajući i zabavljajući se. Kad je čuo da se u Lavovu organizuje poljska legija za borbu u Mađarskoj, odmah je krenuo tamo i već krajem septembra ili početkom oktobra on je gazio po slobodnoj zemlji. U poljskoj legiji se našao već od dana njenog osnivanja i odmah je bio izabran za podoficira, a krajem novembra doživeo je i vatreno krštenje pod Aradom. Za vreme boravka u Aradu, dodeljen mu je stan kod jednog Srbina, advokata Save Simića, koji ga je u početku primio veoma neljubazno. Međutim uskoro njihovi su se odnosi popravili, porodica Save Simića je prigrlila Zigmunta kao dragog gosta, Sava ga je upoznao s mnogim svojim prijateljima i stavio mu na raspolaganje svoju biblioteku u kojoj su se između ostalog nalazila Vukova izdanja naših narodnih pesama. U kući Save Simića probudilo se u budućem piscu i interesovanje za Južne Slovene. Dosadu vojničke službe Zigmunt je ublažavao čitanjem knjiga iz Simićeve biblioteke "u kojoj sam nalazio mnogo stvari interesantnih za mene", kako piše u svojim memoarima[53], i dalje, govoreći o životu svoje jedinice, on piše "više su me interesovale srpske pesme, nego diskusije". Zahvaljujući Simiću i njegovoj porodici Zigmunt se nalazio u izuzetnom položaju. Dok su se drugi dosađivali on je imao dovoljno posla, a sem toga stekao je i prijatelje. Međutim krajem januara ili početkom februara Zigmuntova jedinica je morala da pođe na drugi zadatak, u unutrašnjost Mađarske. Simićeva porodica ga je ispratila sa suzama, a ni Zigmunt nije odlazio laka srca. Na rastanku Sava Simić ga je pozvao u stranu i tiho mu rekao:
– Rat se može okrenuti zlo po vas, u tom slučaju, zapamti, moj dom neće biti zatvoren za tebe... Razumeš li? – dodao je uz rečiti gest".[54]
Tako je budući pisac iz prvog susreta sa Srbima, iako je bio u neprijateljskim redovima, poneo najlepše uspomene i ljubav koja se ukazuje samo najmilijima.
Sa odlaskom iz Simićeve kuće prestali su dani dosade. Poljska legija, a sa njom i podoficir Zigmunt Milkovski kroz kišu, vetar, olovo, krv, poraze i pobede krstarili su zemljom željnom slobode. Prvi komandant bio mu je Srbin poreklom, general Damjanić. Ostavljajući krvave tragove bosih nogu po peskovitoj zemlji Mađarske mladi kandidat matematičkih nauka nije ni sanjao da će kroz nekoliko decenija svi ti doživljaji biti predmet mnogih njegovih romana. Doživeo je radost pobede i gorčinu poraza, postao je oficir, borio se pod Visockim, Dembinjskim i Bemom, i najzad, jednoga dana, gonjen carskom ruskom vojskom, sa još oko dve hiljade svojih saboraca Poljaka i Italijana, prešao je iz Oršave na srpsku teritoriju kod Tekije. Tadašnji ministar unutrašnjih poslova I. Garašanin prvo se spremao da spreči emigrante da stupe na srpsku teritoriju[55], ali su kasnije Vladislav Zamojski i Ludvik Bistšonovski uspeli da preko poljskog diplomatskog agenta izdejstvuju da im srpske vlasti dozvole nesmetan prelaz preko srpske teritorije do turske granice. Iako ih je stanovništvo dočekalo neprijateljski vlasti su bile veoma ljubazne i predusretljive prema njima.[56] Prvi Zigmuntov susret sa nezvaničnom Srbijom nije baš bio prijatan. Na jednom mestu u brdima bili su dočekani ognjem iz pušaka. Međutim u Kladovu su ih dočekali veoma ljubazno. Od turske granice do Vidina išli su sami, bez pratnje. U Vidinu im je predloženo da pređu u islam i da stupe u tursku službu, ali su oni odbili jer, kako Milkovski piše u svojim memoarima: "Sa našim zanatom vojnika slobode nisu se slagali islamizam i turski redovi".
Tu se Milkovski prvi put susreo i sa Bugarima. Tu se nastavilo njegovo bliže upoznavanje sa Južnim Slovenima započeto u Aradu kod Save Simića.
Posle nekoliko nedelja boravka u Vidinu turske vlasti su ih premestile u Šumlu. Boravak u Šumli potrajao je duže. I dok su se svetske sile borile za tu grupu ljudi, oni su vodili svoj život. Kako ih je mučila dosada i osećao se veliki nedostatak knjiga i uopšte duhovne hrane demokratska grupa počela je izdavati novine. Prvi urednik tih rukom pisanih i umnožavanih novina bio je Zigmunt Milkovski. U to vreme desila se još jedna značajna stvar u životu našega pisca. Pod uticajem i po nagovoru Sokuljskog i Žarskog, a sledeći nejasne i maglovite ideale svoje mladosti Milkovski je postao član sekcije Poljskog demokratskog društva. Taj akt odredio je ceo njegov kasniji životni put.
Baveći se tako politikom i proučavajući život Bugara Milkovski je dočekao april 1850. g. kada je sa još sto osamdeset drugova krenuo u Englesku. Usput je doživeo brodolom i najzad jednoga dana se u Sautemptonu, bez prebijene pare, srećno iskrcao na Englesko tle. U to vreme se u Londonu nalazila Centralizacija PDD (Poljskog demokratskog društva) i Milkovski se posle kraćeg vremena uputio tamo. Istina, ovoga puta nije bio sasvim bez novca, imao je u džepu šest penija, taman toliko da bi sa uspehom mogao početi dane gladovanja u Londonu. To gladovanje trebalo je da se završi njegovim skokom u Temzu. Hteo je samo još da pošalje poslednje pismo svojima u dalekoj otadžbini i dok se on spremao da ga piše začuo je kako se jedan čovek žalio da ne može da nađe nikoga za jedan malo teži posao. Naravno da je nas budući pisac zaboravio na Temzu i odmah se ponudio za taj posao. Dani gladovanja su prestali i Zigmund je imao koliko toliko obezbeđen život. Posao nije bio težak, a ostajalo mu je vremena i za druge stvari. Odlučno je zagazio u politiku i aktivno učestvovao u sastancima Londonske sekcije Demokratskog društva. Uskoro, 1851. g., počeo je da sarađuje u Poljskom demokrati, organu Društva, pišući o Ukrajini, njenim problemima, pa je čak postao i član redakcije lista. Slobodno vreme provodio je ili u poljskom društvu, sa članovima Centralizacije Vorcelom, Darašom i Podoljeckim, ili sa drugim istaknutijim Poljacima. U Londonu su se tada sem pomenute trojice nalazili i Jan Nepomucen Janovski, Štolcman, pukovnik Ludvik Oborski, Domagaljski, Pšezđecki, Bartohovski i mnogi drugi. Sa strancima emigrantima malo se družio. Najbolje se znao sa budućim vođom i herojem Pariske komune Deleklizom.
Veoma mnogo vremena Zigmunt je posvećivao izučavanju vojnih nauka i uopšte čitanju i pravljenju beležaka. U to vreme se upoznao i sa delima Furijea, Sen-Simona, Roberta Ovena, Kabea i drugih socijalista utopista. Njegovi društveni i politički ideološki pogledi dobili su čvrstu osnovu, njegov životni put bio je jasan a kad mu je posle kraće posete Parizu ponuđena dužnost emisara Centralnog komiteta Evropske demokratije u Ukrajini on ju je oberučke i sa radošću prihvatio. Ubrzo posle toga, septembra 1851. g., snabdeven preporukama Macinija, Braćanua i Centralizacije PDD preko Pariza i Marselja uputio se u Carigrad. Odatle ga je put odveo u Moldaviju i, najzad, krajem 1851. g., njegove noge su još jednom stupile na rodnu zemlju. U Ukrajini je proveo oko dva meseca, sastao se sa roditeljima, rodbinom i prijateljima i udario temelje tajnoj organizaciji koja je imala da priprema oslobođenje Poljske. Posle toga se vratio u Moldaviju, odakle je trebalo da rukovodi zaverom i gde je imao da očekuje dalje instrukcije od Centralizacije. Za to vreme je učio rumunski jezik, čitao šta mu je dolazilo do ruku, obilazio mesta koja su još čuvala uspomene na tragične poljske revolucionare Višnjovskog i Filanoviča i lenčario kada nije imao ništa pametnije da radi. Međutim jednoga dana, mesto instrukcije od Centralizacije dočekao je svoja dva brata, koja su prebegla iz Rusije. Trebalo je sada njih spasavati. Sreća mu, međutim, nije bila naklonjena. Iz Moldavije je uspeo da se prebaci samo on. Oba brata su bila uhvaćena a jedan od njih, Juzef, bio je streljan. Usamljen, nesrećan i bolestan Zigmunt je neko vreme proveo u Tulči gde se upoznao sa jednim pravoslavnim popom sa kojim je slikao ikone za okolne pravoslavne crkvice. Tulču je napustio u jesen i uputio se u Carigrad. Ovde mu se opet pridružila njegova stara prijateljica – glad. U to vreme već je bio počeo tursko-ruski rat. I monarhističko i demokratsko krilo poljske emigracije pokušavalo je da poveže oslobođenje Poljske sa sudbinom toga sukoba. Zigmunt je dobio zadatak od Juzefa Visockog da otputuje u Vidin i da tamo uz novi rumunski korpus formira jedan poljski odred. Sa ostalim poljskim i rumunskim oficirima, koji su imali da organizuju taj korpus, dospeo je samo do Šumle. Tu je projekt pao u vodu i njegova misija je bila završena. Ostao je u Šumli da bi bio bliže vojnoj pozornici. Za vreme boravka u Šumli radio je na nasipanju šanca i podizanju utvrđenja. Radnici su mu bili muslimani – Bosanci i Hercegovci. Vodio je duge razgovore sa njima, i, kako sam kaže, doznao mnoge zanimljive pojedinosti iz njihovog domaćeg života. Uskoro mu je i to postalo dosadno. U Vlaškoj se nalazio Dimitrije Braćanu, član Centralnog komiteta Evropske demokratije, onog istog koji je 1851. godine poslao Milkovskog u Ukrajinu. Braćanu je pripremao ustanak protiv Rusije i Zigmunt je pošao da mu ponudi svoje usluge, iskustvo i veze. Put ga je vodio preko Vidina, gde je Milkovski posle dužeg vremena opet došao u dodir sa srpskim življem, koji je, kako on piše u svojim memoarima, tamo činio većinu.[57] Iz Vidina je prešao u Vlašku, ali tamo ga je dočekalo razočarenje. Braćanu se, istina, nalazio tamo, ali do ustanka je bilo još vrlo, vrlo daleko. Njegovo prisustvo je čak bilo neprijatno Rumunima i oni su sve učinili da ga se na lep način otarase. Milkovski je shvatio tu igru i zajedno sa svojim prijateljem Mikulovskim prešao je u Srbiju, u Radujevac. Tu su proveli četiri dana u karantinu, a onda su se peške uputili u Negotin po pasoše, odakle su mislili da produže za Beograd. Ovaj drugi boravak u Srbiji bio je mnogo prijatniji nego onaj prvi 1849. g. U Negotinu ih je dočekao načelnik Janković koji se ljubazno pobrinuo za njihov smeštaj, i koji im je nabavio čoveka da ih odveze njihovom prijatelju Alfonsu Lučinjskom u Majdanpek. Čekajući dan polaska Zigmunt i njegov prijatelj su proveli veče u hanu u razgovoru sa Srbima o Poljskoj za koju su ovi znali i kojoj su želeli slobodu. Na gozbi priređenoj to veče u njihovu čast pevala se čak i poljska himna. Sutradan su krenuli u Majdanpek. Put ih je vodio preko Trnovca gde su opet bili ugošćeni i gde su prenoćili. U Majdanpek su stigli tek sutradan. Kod Lučinjskog Milkovski se zadržao više od dva meseca. Ovaj ga je zadržavao da ostane u Srbiji predlažući mu da zajedno otputuju u Beograd i da potraže neko mesto. Milkovskom se predlog svideo "Služiti Srbiji, kad nisam mogao da služim Poljskoj, izgledalo mi je kao čestita i poželjna stvar" – napisao je on kasnije u svojim uspomenama.[58] Čekajući da Lučinjski dobije odsustvo, pa da zajedno pođu u Beograd, Milkovski je čitao nemačke i srpske novine, išao u lov i proučavao mesne običaje i život. Tu je prvi put video srpsku svadbu, krštenje, slavu i pogreb i posmatrao odnos između muškaraca i žena.
No Milkovski se nije zadovoljavao samo takvim životom. On je i ovde širio svoje ideje i vodio oštru anti-austrijsku propagandu. Njegova instrukcija ostavljena Lučinjskom preporučivala je ovome da radi na stvaranju saveza između "čisto narodne" srpske partije i "Poljske demokratske i republikanske", da radi na mađarsko-srpskom sporazumu, da pomoću knjiga i tesnih veza sa Poljacima širi srpsku propagandu u Austriji i da radi na stvaranju zavereničke organizacije u Galiciji, koja bi radila i na zbliženju šljahte i seljaštva.[59]
Jednoga dana, Zigmunt Milkovski je doživeo još nešto što je konačno osvojilo njegovo srce. Iz Beograda je došao jedan činovnik ministarstva, po imenu Pavlović, koji mu je pokazao poverljivi akt austrijskog poslanstva u kome je Milkovski bio predstavljen kao opasan agitator i u kome se tražilo njegovo izručenje Austriji. Činovnik je saopštio Milkovskom da ga vlasti ni u kom slučaju neće izdati, ali ga mole da napusti Srbiju kako bi joj uštedeo neprijatnosti.
"– To je molba, ne zapovest – ponovio je Pavlović nekoliko puta. – Napuštanje Srbije zavisi sasvim od tvoje volje. Ako hoćeš da ostaneš, ostani."[60]
Posle takve molbe za Milkovskoga nije ostalo drugo nego da napusti Srbiju. Put ga je opet odveo u Carigrad. Polazeći iz Carigrada, januara 1855. g., opunomoćenik PDD Visocki ostavio je kao svoga zastupnika Milkovskog, kome je prijatelj Franćišek Sokuljski obezbedio život tako da se ovaj posle dužeg vremena mogao opet vratiti knjigama i publicistici. Poljski demokrata je opet počeo da objavljuje njegove dopise. Ali ni to nije dugo potrajalo. Uskoro je Zigmunt sa engleskim pasošem na ime Evaret Mamet krenuo na proučavanje ekonomskih prilika Moldavije i Vlaške za račun trgovačke firme Diran i komp. Međutim kada je obišao Moldaviju njegov poslodavac Diran poslao ga je natrag u Tursku da mu podiže magacine za robu. Na tome poslu u Ćustendilu proveo je do decembra 1855. g. posle čega je, ostavši bez posla, opet krenuo u Carigrad. Tamo ga je dočekala vest o smrti velikog poljskog pesnika Adama Mickjeviča. Život u Carigradu bio je čas lep i prijatan, čas težak i sumoran. U Carigrad je Milkovski došao sa više od tri hiljade franaka. U želji da ih najkorisnije upotrebi, osnovao je sa jednim prijateljem menzu, ali je već posle kratkog vremena morao da je zatvori. Njegov kapital je sada iznosio samo nekoliko stotina franaka. Nemajući posla počeo je da piše. Slao je dopise u poljske listove i pisao svoju knjigu o učešću Poljaka u Krimskom ratu.[61] Njegovi prijatelji Vlođimjež Kozlovski, Karol Bžozovski i Henrik Jablonjski nagovorili su ga da pokuša da napiše roman. Poslušao ih je, i lavovski Književni dnevnik (Dzienik Literacki) objavio je 1858. g. njegov prvi roman Wasyl Hołub. Sledeće godine je u novinama Gazeta Warszawska izašla Handzia Zahornicka sa potpisom Teodor Tomaš Jež. Njegovo mesto i ime u tadašnjoj poljskoj književnosti bilo je već obezbeđeno.
Za vreme boravka u Carigradu Milkovski se uglavnom družio sa emigrantima-demokratima. Među njima je bio i Juzef Čajkovski, poreklom iz bogate poljske plemićke porodice iz Ukrajine, učesnik ustanka 1831. godine i Mađarske bune 1848-49. g. i višegodišnji konjušar ustavobranitelja Avrama Petronijevića. Po onome što je Milkovski zabeležio o njemu u svojim memoarima vidi se da mu je ovaj pričao o svome životu u Srbiji. Međutim kako je u Carigradu bilo sve manje izgleda za ponovno pokretanje pitanja oslobođenja Poljske, kako je Milkovski postao jedan od kandidata za člana Centralizacija PDD i kako se središte borbe za Poljsku opet prenosilo na Zapad naš pisac se oprostio od svojih prijatelja i Carigrada i snabdeven pasošem na ime Fortunata Melka, po narodnosti Bugarina, krenuo preko Marseja u Pariz. U Parizu je bio iznenađen poštovanjem koje mu je ukazivano. Bio je još mlad, ali je već bio stekao ime. Navikao se i na to. U Parizu je, kako sam piše, radio malo ili skoro ništa. Pisao je dopise za Varšavske novine (Gazeta Warszawska) i Poljskog demokratu, sarađivao u Pregledu poljskih problema (Przegląd Rzeczy Polskich), upoznavao se sa novim i obnavljao poznanstva sa starim emigrantima. U Parizu su tada bili: Ordenga, Mazurkjevič, Mjeroslavski, Elžanovski i mnogi drugi. Uskoro ga je dužnost pozvala u London. Baš u to vreme održavali su se izbori za članove Centralizacije PDD. Milkovski je bio izabran jednoglasno. Pored njega članovi Centralizacije postali su Žabicki, Domagaljski i Buljevski. Kao član Centralizacije Milkovski je došao u dodir i sa Macinijem koji je bio na celu Centralnog komiteta Evropske demokratije. PDD se već klonilo padu. Njegovi članovi su više radili po inerciji nego iz ubeđenja. Društvo je dremalo na lovorikama. U Londonu se Milkovski upoznao i sa Hercenom. Po službenoj dužnosti putovao je i u Pariz, a odatle u Brisel, gde je posetio Ljeljevelja i Heltmana.
U tada vođenim razgovorima oni su se složili da se ne može zahtevati da se Poljska podredi emigraciji.
Vrativši se u London vodio je duge diskusije sa svojim kolegama Žabickim i Buljevskim o tome i ne složivši se sa njima podneo je ostavku na svoj položaj. Aprila meseca 1859. g. zauvek je napustio London, gde se nalazila samo Centralizacija i sasvim mali deo emigranata. Veći deo boravio je u Parizu.
Na horizontu su se već kupili oblaci. Bura od 1863. godine se približavala. Poljska je počela da uspostavlja kontakte s emigracijom. Ustanak je bio neizbežan, i kada se to već moralo dogoditi trebalo je sve svoje snage i vreme posvetiti pripremanju ljudi i događaja. I dok je nas pisac pisao svoje prvo delo o Južnim Slovenima Šandora Kovača a za Przegląd Rzeczy Polskich članke o ustanku koji su zvučali kao zov u boj, Italija se uz pomoć Napoleona III kroz borbu probijala u slobodu. Pisac se u Ježu povlačio u pozadinu, na pozornicu je izlazio konspirativac i revolucionar. U Parizu je bio formiran Komitet u sastavu Elžanovski, Mazurkjevič, Ordenga, Visocki i Milkovski. Zadatak mu je bio pripremanje ustanka i rukovođenje njim u Poljskoj. Milkovski je dobio zadatak da u Galiciji, na Podolju, Volinju i Ukrajini organizuje tajni pokret. Verovatno negde septembra meseca 1859. g.[62] preko Berlina, Vroclava i Lavova krenuo je u Moldaviju. Usput je u Lavovu posetio redakciju časopisa Dziennik Literacki i njegovog urednika Jana Dobžanjskog, osnovao u tom gradu tajni komitet, dao mu uputstva za rad i otputovao dalje. Prvo se bio nastanio u Foltičanima a zatim u Mihalenima, postarao se da dobije rumunsko državljanstvo i nastavio rad nekadašnjih svojih prethodnika, emisara Centralizacije Višnjovskog i Filanoviča.
Ustanak se približavao krupnim koracima. Nas pisac je bio u svom pravom elementu. Iz Austrije i Rusije je prebegavalo sve više i više omladine željne borbe. On ih je primao i razmeštao privremeno po Moldaviji ili slao u Italiju, u školu za oficire. U međuvremenu, kad su mu to poslovi dozvoljavali, posećivao je prijatelje i zabavljao se. Čak se i oženio. No to mu nije smetalo da nastavi svoj revolucionarni i konspirativni rad. Rumunski graničari i policija dovodili su mu sve Poljake koji bi prebegli i on ih je slao dalje. Njegova kuća je stalno bila puna tih gostiju. Bili su mu dragi jer je u njima gledao buduće borce svog konjičkog korpusa sa kojima je hteo da uđe u porobljenu otadžbinu.
U slobodno vreme je čitao i pisao. Trebalo je izdržavati ženu i sve te ljude i on je napisao niz romana. Njegovu lektiru činile su u to vreme knjige iz oblasti ekonomike i socijalne politike, matematike i vojne nauke. Ove poslednje su uvek zauzimale prvo mesto, a pogotovo sada kada su već počinjali da se razležu prvi odjeci grmljavine. Dela Žomin?a, Fridriha II, Kormontenja, Visockog i drugih vojnih teoretičara i pisaca bila su mu stalno pri ruci.
Pripremajući u Moldaviji ustanak, doživeo je i jedno razočarenje. Prestao je da veruje u dobru volju i poštene namere Ludvika Mjeroslavskog. Mnogi čuvari reda i interesa države koju je Milkovski želeo da ruši bili su drukčijeg mišljenja nego njihovi naredbodavci i nas pisac je uvek bio dobro obavešten i na vreme upozoravan, kako kad je u pitanju bila njegova ličnost tako i njegovi štićenici.
Pripremajući tako druge i sebe za borbu, oktobra 1862. godine, uspostavio je kontakt sa Centralnim komitetom u Varšavi koji je u Poljskoj rukovodio pripremama za ustanak. Uskoro je pošao i na put, u čeljust zveri, u zemlju ustanika, žandarma i špijuna, u Poljsku, u Varšavu. Tamo je provodio dane u savetovanjima sa članovima ustaničkog Komiteta. On je smatrao da ustanak treba odložiti bar za nekoliko meseci, jer Poljska još nije bila dovoljno pripremljena za njega. Pre no što je krenuo natrag u Moldaviju napravio je kratku posetu Varšavskim novinama, čiji je stalni saradnik bio već šest godina. Kući se vraćao u ubeđenju da je ustanak odgođen do maja 1863. g. i sa dekretom kojim je bio postavljen za "načelnika vojnih snaga u Ukrajini". Vojnik, revolucionar i patriota radovali su se u njemu.
Prionuo je svom snagom na posao. Pred sobom je imao nekoliko meseci. I baš onoga dana kada je već kretao u Carigrad da organizuje kupovinu i prenos oružja, pogodio ga je grom iz vedrog neba – vest o ustanku u Poljskoj. "Onoga trenutka – piše on u svojim memoarima – kada je bura zahučala, moje književničke sposobnosti sasvim su nestale". (II, 434). Vratio se sa toga puta i kroz nekoliko dana krenuo na drugi, u Galiciju. Susreo se tamo sa mržnjom i zavišću ljudi, bio je novo ime, bez položaja i imetka. Galicijska šljahta ga je primila sa nepoverenjem, a on je nosio u džepu svoj dekret ne pokazujući ga nikome, potiskujući i sam svoju ličnost u pozadinu. Onoga dana kada je doznao da se general Visocki nalazi u Galiciji palo mu je na um da podnese ostavku i da na svoje mesto predloži Visockog sa kojim je pravio plan da u poljski ustanak uvuče i Bosance, Dalmatince, Crnogorce i Arnaute.[63] Tako je i učinio. Nažalost ostavka mu nije odmah uvažena i on, predstavnik levog krila ustanka, morao je skoro sam da se bori protiv šljahte koja je bila za predstavnike desnog, umerenog krila. Ono što je bilo bolje bilo je otišlo preko granice u Kongresuvku, ono što je ostalo galamilo je, saborisalo i optuživalo Milkovskog. Doživeo je mnoga gorka razočarenja i bio blizu sloma. Spaslo ga je najzad prihvatanje njegove ponovne ostavke. Na njegovo mesto došao je Visocki, a on je uskoro otputovao u Tursku da tamo organizuje odred dobrovoljaca koji je imao da preko Moldavije upadne u Ukrajinu i tamo raspreta iskru ustanka. U Tulču gde se organizovao taj odred Narodna vlada poslala mu je naimenovanje za pukovnika.
Uz pomoć turskih vlasti i italijanskog konzula Milkovskom je pošlo za rukom da na rumunsku teritoriju prebaci dve stotine i trinaest svojih boraca. Međutim, njegova pretpostavka da će ih Rumuni goniti samo prividno nije se obistinila. Morali su čak da vode pravu bitku u kojoj su Poljaci, iako oko osam puta slabiji, odneli potpunu pobedu. Od dva zadatka koji su sebi postavili – da zainteresuju evropsku javnost za poljski ustanak i da se probiju u Ukrajinu nisu postigli nijedan. Pukovnik Milkovski je napustio Rumuniju i preko Carigrada, Marseja i Pariza otputovao u Galiciju. Tamo je proveo neko vreme čekajući da mu se dodeli novi zadatak. U planu je bilo da ide u Švedsku kao predstavnik Narodne vlade i da odande organizuje upad u Litvu. Međutim, taj plan pokvarila je policija. Mesto u Švedsku, otišao je u zatvor. Tamo, međutim, njegovo pravo ime nije bilo otkriveno i on je samo proteran iz Austrije. Krajem 1863. g. već se nalazio u Parizu. Očekujući dekret i instrukcije Narodne vlade, proučavao je Švedsku i prilike u njoj. Najzad je stigla i odluka o putu, ali ne u Stokholm nego u – Beograd. Tu vest saopštio je Zigmuntu Milkovskom februara 1864. g. tadašnji komesar Narodne vlade u Parizu i Torinu, Vaclav Pšibilski. Zadatak u Srbiji bio mu je da radi na podizanju mađarsko-slovenskog ustanka povezanog sa ratom Italije protiv Austrije. Inicijativa za takav ustanak bila je došla od Hrvata i Eugen Kvaternik je u to vreme već bio napravio sporazum sa mađarskim emigrantima Košutom i generalom Klapkom. Iako pomalo skeptičan i poučen iskustvom iz 1848-49. g. Milkovski je odmah vredno prionuo na posao. Pšibilski ga je stavio u vezu sa Kvaternikom i na jednom sastanku 6. marta 1864. g. donete su načelne odluke o pravcu i duhu pripremanog ustanka.[64]
Spremajući se za put u Srbiju, Milkovski je morao otputovati u Drezden. Tamo je posetio Romana Zmorskog, tada već poznatog prevodioca srpskih narodnih pesama, od koga je hteo da zatraži izvesne informacije o Srbiji. Međutim čekalo ga je razočarenje. Zmorski ili nije hteo, ili nije umeo da mu pomogne. Vraćajući se iz Drezdena u Pariz, Milkovski se u Minhenu sastao sa ženom, ali kako je ova bila bolesna on ju je privremeno, do ozdravljenja, smestio u Ženevu. Odatle ga je put vodio u Torino. Tu ga je primio italijanski ministar spoljnih poslova, koji je sa njim razgovarao o njegovom budućem radu u Beogradu. U Beograd je krenuo preko Đenove, Livorna i Carigrada. U Carigradu se zadržao nekoliko dana u razgovorima sa tadašnjim diplomatskim agentom Narodne vlade Tadeušom Okšom Ožehovskim i već negde u drugoj polovini aprila stao je u Radujevcu na srpsko tle. Nekoliko dana posle toga nalazio se u Beogradu, gde je odmah potražio svoga prijatelja i poznanika iz Carigrada Pavla Slotvinjskog. Ovaj, i njegova žena Srpkinja, pomogli su mu da se snađe u prvo vreme i da se pripremi dolazak svoje žene i kćeri. Međutim, kad je Milkovski stigao u Beograd poslednji diktator ustanka Romuald Traugut bio je već u zatvoru. Ustanak je dogorevao, a interes Evrope za njega je slabio. Misija Zigmunta Milkovskog sada je već bila izgubila svoj značaj[65] i ovaj je u Beogradu ostao kao privatan čovek, emigrant. Njega je istina primio Ilija Garašanin[66] i izrazio mu svoje simpatije prema poljskom ustanku, tajno ga je primio i italijanski konzul u Beogradu Skovaso, tajno su ga primali i razgovarali sa njim i drugi Srbi, koji su zauzimali visoke položaje, ali su ga javno izbegavali.
Krajem maja ili početkom juna Milkovskom je u Beograd došla žena. Njihova budućnost je izgledala sumorna. Kontakt sa Zagrebom nije uspostavljen, od Ožehovskog iz Carigrada stigle su samo reči ohrabrenja, a iz Poljske, koja je tonula u mrak, vesti su bile sve crnje. Trebalo je živeti i izdržavati porodicu, jedini izlaz bio je pero. Mesto pukovnika Zigmunta Milkovskog opet je zauzeo Teodor Tomaš Jež i već juna meseca Otadžbina (Ojczyzna) časopis Agatona Gilera donosi njegov prvi dopis. Preko Vladislava Gubrinoviča stupio je u vezu i sa raznim izdavačima u Poljskoj i počeo da piše. Prvi veći rad, koji je Milkovski napisao u Beogradu bio je U Galiciji i na istoku (W Galicji i na Wschodzie).
Život u Beogradu se nekako normalizovao. Pomoću jednog Čeha, učitelja muzike Jež se upoznao sa Jankom Šafarikom, Stojanom Novakovićem, Ljubom Nenadovićem, Pantom Srećkovićem, Kujundžićem, Jokićem i drugim Srbima, a Slotvinjski ga je upoznao sa francuskom kolonijom. To je u prvo vreme bilo njegovo društvo. Za vreme slobodnih časova Jež je odlazio u biblioteku gde je proučavao srpsku istoriju, literaturu i nauku. Uskoro je oko njega počela da se skuplja i malobrojna poljska kolonija u Beogradu. U Beogradu su se u to vreme nalazili Poljaci lekari Aćim Medović i (Drozdovski) Viktorović a uskoro su, doznavši za Ježev boravak u Beogradu, počeli stizati i drugi. Među prvima su došli Verminjski i Leonard Lontkjevič[67] a za njima i Izidor Kopernjicki, budući prevodilac srpskih narodnih pesama na poljski jezik. Svi oni su se skupljali u domu Teodora Tomaša Ježa. Život u Beogradu bio je težak.[68] Pred vratima Ježevog stana na straži su se smenjivali glad i nemaština. Za vreme svog dvogodišnjeg boravka i on i njegova žena su preboleli koleru i ne jednom gladovali. U Beogradu je Milkovski čitao, pravio beleške i proučavao Srbiju i njenu prošlost. Rezultat tog njegovog rada bio je: nekoliko brošura o Srbiji, o njenoj istoriji, kulturnim i društvenim problemima kao i nekoliko romana iz srpske prošlosti.
Samu Srbiju Jež je upoznao samo po knjigama. Dalje od Avale za ove dve godine nije otišao, jer za to nije imao dovoljno materijalnih sredstava, međutim, seljačku Srbiju mogao je upoznati i u Beogradu. Posećivao je narodne zabave, vašare i crkvene slave. Koliko je i kako bilo to njegovo znanje i stečeno iskustvo pokušaću da pokažem, analizirajući njegove romane posvećene Srbima. U toku dve godine život im se lagano popravljao i Jež je mislio da potraži stalno mesto nastavnika matematike ili fizike u nekoj gimnaziji ili Višoj školi, da bi se slobodnije mogao odati književnom i naučnom radu. Međutim njegove kćeri su rasle i kako u Beogradu nije postojala odgovarajuća škola namenjena vaspitanju devojčica Jež je počeo razmišljati o tome da napusti Beograd. Izbor je pao na Švajcarsku, ali je ubrzo promenjen. U Beograd je došao stari Ježev prijatelj Vaclav Pšibilski i predložio ovome da bude urednik časopisa Revue d’Orient koji je trebalo da izlazi u Briselu. List bi subvencionisala Turska, a imao bi zadatak, da se suprotstavlja francuskim listovima koje je subvencionisala Rusija. Iako teška srca, Jež je pristao, i već u jesen 1866. g., posle skoro dve i po godine boravka u Beogradu, nastanio se u Briselu.
Međutim, predviđeni časopis nije počeo izlaziti i Jež je živeo pišući dopise za nekoliko poljskih listova. U Briselu se ponovo sastao sa bivšim članom Centralizacije PDD Viktorom Heltmanom i starim Ljeljeveljevim prijateljem Ludvikom Ljubljinerom, koji su ga uveli u Savez poljske emigracije (Zjednoczenie Emigracji Polskiej) koji je nastavljao ideje i forme rada PDD.
Maja meseca 1867. godine otišao je Milkovski na Parisku izložbu kao dopisnik časopisa Klasje (Kłosy). Za vreme svoga boravka u Parizu uređivao je zvanični organ Saveza poljske emigracije Nezavisnost (Niepodległość) i pisao dopise za poljske novine. Tu u Parizu upoznao se i neko vreme družio sa budućim herojem Pariske Komune Jaroslavom Dombrovskim, čovekom o kome Jež u svojim memoarima piše sa velikim poštovanjem.
Od njegovih doživljaja u Parizu pažnju zaslužuje još i susret sa hrvatskim biskupom Josipom Jurjem Štrosmajerom. Sa njim se sastao na izložbi, a posle toga još nekoliko puta u Tiljeriskom parku. Razgovori koje su tada vodili ticali su se sudbine Slovena, a naročito Južnih kao a njihovog oslobođenja ispod turskog i austrijskog jarma. Bilo je govora i o pedagoškim problemima koji su veoma interesovali našeg pisca. Ti razgovori, međutim, nisu imali nikakvog ozbiljnijeg političkog značaja. Po završetku izložbe Milkovski se vratio u Brisel. Dani su mu prolazili u sve intenzivnijem književnom i publicističkom radu, u druženju sa Poljacima i u političkom radu. Tu u Briselu napisao je i jedan od svojih najčuvenijih romana Uskoci. Tu je i za Tursku pisao svoje stručne izveštaje o francusko-pruskom ratu. Odatle je još jednom napravio kraću posetu Londonu i kada mu je jednoga dana njegov brat od tetke Juliuš Jelenkovski predložio da otvori školu za Poljake u emigraciji, on je pristao. Izbor je pao na Švajcarsku.
Pre dolaska u Švajcarsku Milkovski je 1871. g. posetio Velikopoljsku. U Poznanju ga je izdavač Županjski nagovarao da piše svoje memoare, o čemu Jež do toga vremena nije bio mislio. Iz Velikopoljske je otišao u Galiciju, gde je posetio rođake i stare prijatelje, a odatle u Lozanu na kongres Lige mira i slobode, osnovane 1867. godine, u kojoj je zauzeo mesto generala Hauke-Bosaka, nekadašnjeg poljskog ustanika koji je poginuo decembra 1870. g. braneći Francusku. Iz Lozane je otišao po ženu i decu i krajem 1872. g. ponovo se vratio u nju. Tu je sredio svoj porodični život i osnovao internat za vaspitanje poljske dece. U bliskoj budućnosti nije se nazirao nikakav ustanak, poljske duhove je bilo obuzelo očajanje, i ovaj, nepopravimi u svojoj ljubavi, patriota prihvatio se, makar i sam, podizanja poljskog duha.
Sem pedagoškog i književnog rada koji su mu oduzimali najviše vremena svake godine je redovno učestvovao na kongresima Lige mira i slobode koja se zauzimala za republikansko i federativno uređenje Evrope.[69] U Ligi je Jež radio 27 godina, sve do smrti njenog dugogodišnjeg predsednika Lemonijea, a četiri puta je na redovnim godišnjim kongresima istupao i kao referent.[70] Pored rada u Ligi Jež tih godina mnogo radi na književnosti. Njegova kuća u Lozani, a kasnije u Ženevi i Cirihu stecište je poljskih emigranata i omladine. Tu doživljava proslavu dvadesetpetogodišnjice svoga književnog rada, tu najzad počinje svoj sledeći dugogodišnji period aktivne politike. Uvod u taj period predstavljala je brošura Stvar o aktivnoj odbrani i o Narodnoj kasi (Rzecz o obronie czynnej i o Skarbie Narodowym) izašla 1886. g.[71] a prerađena i dopunjena 1910. godine. Sledeće, 1887. godine, osnovana je "Poljska Liga" (Liga Polska) koja je imala da, kako je govorio prvi član ustava, prikuplja i priprema sve narodne snage u borbi za izvojevanje nezavisnosti Poljske u granicama, koje je imala pre podele, na federativnom principu, uzimajući u obzir nacionalne razlike i ne ispuštajući iz očiju one delove Rzeczypospolite koji su ranije od nje otpali. Drugi član je govorio da Liga prihvata "principe, izražene u manifestu bivšeg Demokratskog društva, koje će razvijati, dopunjavati i ostvarivati u narodnom i socijalnom pravcu."[72]
U to doba Jež mnogo vremena posvećuje i Rapersvilskom muzeju. Nacionalni i politički radnik u njemu opet dolazi do svog punog izražaja. Stari revolucionar je ponovo u svom elementu. 1900. godine kao izaslanik "Narodne Lige" (nekadašnje "Poljske Lige") preduzima propagandni put u Ameriku gde obilazi emigrantske kolonije. Njegove veze sa Srbima i Hrvatima iz godine u godinu su sve slabije da se negde posle 1890. g. sasvim prehinu. Posle povratka iz Amerike počinju njegova razočarenja. Njegovi učenici Dmovski i Baljicki izdaju ideale za koje se on celoga života borio. Ne snalazeći se odmah, Jež još pokušava da ih brani i opravdava ali su dokazi o njihovoj izdaji sve očitiji, rukovodstvo izmiče iz ruku staroga pukovnika i on se konačno povlači u samoću i piše najbolje svoje delo, nažalost nedovršeno, memoare Od kolebki przez życie (Od kolevke kroz život).
Za sve vreme svoga aktivnog bavljenja politikom, izuzev perioda ustanka 1863-64. g., Jež nije prestajao da piše. Rezultat toga rada bio je oko devedeset romana i čitav niz političkih brošura i članaka. On godinama uređuje napredni emigrantski list Slobodna poljska reč (Wolne Polskie Słowo, od 1887-1898. g.) prvo uz mali honorar, a kasnije besplatno. Ceo život mu je ispunjen materijalnim brigama. Jedno vreme cenzura, za vreme uprave Kocebua, uopšte ne dozvoljava štampanje njegovih dela[73] i on je primoran da se spasava pozajmicama. "Nije bilo sreće u kući, jer je nije bilo u Otadžbini" piše on gorko u jednom pismu doktoru Celjihovskom.[74] Još teže deluju pisma Ježeve žene Zofje njegovom saradniku i saosnivaču "Narodne kase" Maksimilijanu Hertlu. U jednom dugom, očajničkom pismu od 12/27. X. 1894. g. pisanom u Ženevi Zofja Milkovska se, između ostalog, žali i na cenzuru, na hajku dignutu protiv muža povodom objavljivanja brošure o "Narodnoj kasi", i piše o stalnim naporima da muža oslobodi materijalnih briga, o nezgodama sa zalagaonicom, danima kada se na njihovom stolu nalazi samo krompir, o opasnosti da budu izbačeni iz stana i da im stvari budu konfiskovane itd. itd. Ovoga puta je to pismo donelo neki rezultat, ali nije tako bilo uvek. Drugi put će Zofja Milkovska pokušati da zainteresuje poljskog pijanistu I. Paderevskog za sudbinu svoje porodice.[75] Tužno zvuče ti pozivi u pomoć kada pomislimo da pomoć traži čovek koji predstavlja čitavu epohu u istoriji poljske emigracije. Težak, trnovit i krvav je bio životni put Zigmunta Milkovskog – Teodora Tomaša Ježa. Dok je bio mlađi i snažniji nije štedeo sebe, a kada je ostario i kada mu je bila potrebna pažnja, sem njegovih najbližih, niko mu je nije ukazao. Vreme ga je pregazilo i kao književnika i kao političara. Na početku dvadesetog veka i u jednoj i u drugoj oblasti počeo je postajati živa uspomena. Bio je suviše star i izmučen da bi mogao ići ukorak sa vremenom. Ipak osvrnuvši se unatrag, iako nije mogao da vidi završetak svog životnog dela, oslobođenje svoje otadžbine, imao je ipak čime da se ponosi. Umro je 10. januara 1915. g. spremajući se da uskoro dođe u oslobođenu Varšavu.[76] Međutim smrt je došla pre nego sloboda.
Celokupno književno stvaralaštvo T. T. Ježa izraz je njegovih shvatanja i ideala, izraz njegove društvene, političke i revolucionarne delatnosti. U svom testamentu predatom 6. avgusta 1909. Narodnom muzeju u Rapersvilu Jež je o svom životu govorio kao o službi "sa oružjem i perom u ruci". Ostavljajući svoj amanet živima on dalje kaže: "Opraštajući se od svih koji su posle mene ostali u životu, od prijatelja i protivnika mojih, a imajući na umu naročito poljsku omladinu, iskazujem i ističem svoj najvažniji amanet u testamentu: veru u Poljsku i neprekidnost u radu za Njen preporod."[77] Taj amanet koji je Jež ostavio svojim potomcima bio je ideja vodilja kroz ceo život i Ježu. Ceo njegov život i rad samo je dalji logički produžetak razvoja čiji počeci padaju još u ranu mladost našeg pisca. Put iz zavereničkih krugova Ukrajine odveo je Ježa u mađarsku bunu 1848-49. godine, odatle u Poljsko demokratsko društvo i najzad u svaki poduhvat koji je mogao doneti ma i najmanju korist Poljskoj, koji je čak samo pružao mogućnost da se mašta o slobodi svoga naroda, koji je činio jasnijim konture te slobode, koji je, najzad, na bilo koji način štetio okupatorima njegove zemlje. Pri tom je Jež uvek vodio računa i o interesima ostalih evropskih, naročito porobljenih naroda, nikada svoje iskustvo političara i konspirativca nije prodavao za novac i u nekoliko slučajeva odbio je da se primi uloge modernog kondotijera.
Prihvatajući u mladosti ideje i shvatanja Poljskog demokratskog društva u kome se jedno vreme bio čak na vrhu kao jedan od članova rukovodećeg tela, Centralizacije, Jež im je ostao veran do kraja života i do kraja života njegova shvatanja su imala sve osobine i mane koje mu je u nasledstvo ostavilo Poljsko demokratsko društvo. Njegove ideje, u početku napredne, lagano su počele gubiti svoju aktuelnost. Nagli razvoj društvenih odnosa, novi uslovi i raspored društvenih snaga zahtevali su i nove metode rada i donosili nova shvatanja, tuđa Ježu. Međutim, koliko je Jež ostao veran, ponekad vrlo umerenim, socijalnim shvatanjima PDD isto toliko je ostao veran i radikalnim shvatanjima PDD u pogledu vođenja praktične politike, do kraja života ostao je vatreni i neumorni propagator aktivne politike.
Još 1884. godine obećavao je Jež jednome od osnivača PDD, Janu Nepomucenu Janovskom da će napisati istoriju Društva[78] ali su ga nedostatak materijala, vremena i druge okolnosti sprečile da to i učini.[79] Ali kad je i PDD prestalo da postoji, kada su od njega ostale samo tradicije, uspomene i poneki živi član, Jež se stalno borio da održi u životu i produži njegove ideje. Sve do pred smrt, do poslednjeg poteza svoga pera, Jež je isticao da je on naslednik i nastavljač PDD. Mnoga njegova dela, scene iz romana, situacije itd. samo su konkretizacija i aktualizacija ideja PDD – često dati sirovo, neprerađeno, bez umetničke odeće. Uređujući časopise Nezavisnost (Niepodległość) i Slobodna poljska reč (Wolne Polskie Słowo) Jež je stalno isticao te ideje. Formulišući u prvom broju Slobodne poljske reči svoj program Jež će napisati: "Slobodna poljska reč biće izraz onih principa, ideja i interesa, koje je pre pedeset godina objavio Manifest Poljskog demokratskog društva". I malo dalje: "svrstavamo se otvoreno i jasno pod zastavom poljskog demokratskog društva".[80] Sarađujući aktivno u Savezu poljske emigracije, političkoj organizaciji emigracije posle 1863-64. god. a kasnije u Poljskoj ligi kao i Narodnoj ligi, on će uvek biti najdosledniji borac za te ideje i ideale. Pred kraj života biće u tome sve usamljeniji; novi, sve komplikovaniji odnosi u društvu i među državama u svetu neće se moći staviti u stare okvire njegovih shvatanja. Sve slabije će se stari vojnik i političar snalaziti u događajima oko njega, ali njegova vera u narod i njegove snage, vera u snagu patriotizma i sve bliže oslobođenje Poljske neće biti pokolebana.
"Sve što je u napomenama za sticanje nezavisnosti bilo čisto i požrtvovano volelo je narod i osećalo krivdu koja mu se čini" pisao je jedan od Ježevih savremenika[81]. Te reči u potpunosti se mogu primeniti na Ježa. Kroz celo njegovo delo oseća se ljubav prema narodu, prema seljaku. Ta ljubav našla je izraza i u mnogim njegovim romanima kako sa poljskom tematikom tako i sa srpskohrvatskom, ukrajinskom ili bugarskom. Junaci iz naroda, neplemići, najčešće su nosioci pozitivnih osobina i predstavnici elemenata dobra. Interese prostog naroda zastupaće Jež vatreno i u svojoj publicistici, od prvih svojih članaka objavljenih u organu PDD Poljskom demokrati pa do kraja života.
Nedostatak konkretnog plana delatnosti bio je izvor njegove slabosti koju je još više povećavala njegova klasna ograničenost. Celog svog života Jež je poricao postojanje klasne borbe u poljskom društvu i odricao pravo Ukrajincima na nezavisnost, čvrsto ubeđen da su ovi braća Poljaka i da su samo ruska propaganda i pravoslavna crkva uspeli da ih odvoje od majke Poljske. Ta mana se osećala i kad su u pitanju bile druge narodnosti. Za Ježa su na Balkanu, u zemljama današnje Jugoslavije, postojali samo Srbi. Srbi su za njega i svi Bosanci i svi Dalmatinci i Hrvati. Razlika među njima postoji samo u veri. Međutim, govoreći o svima njima i o njihovom ujedinjenju, Jež im preporučuje federalno uređenje po uzoru na Švajcarsku.
Kroz ceo život njegova najveća ljubav bila je i ostala ljubav prema otadžbini. Bio je fanatik borbe za njenu nezavisnost, verovao samo u snage svoga naroda i put ka slobodi video u oružanoj borbi. Nije priznavao podele Poljske, oštro je osuđivao lojalnost prema okupatorskim vlastima u bilo kakvoj formi i u bilo kakvo vreme, borio se da sačuva seljaštvo od uticaja okupatora i zbog toga je zahtevao širenje prosvete među seljacima, tražio da se bojkotuju institucije okupatora i zamenjuju poljskim, apelovao da u poljskim rukama ostane zemlja i stalno opominjao da se na ustanak ne treba dizati "zatvorenih očiju" nego da se za njega treba dugo i sistematski pripremati. Od čovekovih dužnosti i obaveza najsvetija je i najvažnija ona koju on duguje svojoj otadžbini. Sve ostale blede pred njom.
Sve te ideje bezbroj puta izražene u raznim varijacijama po njegovim člancima, izjavama i ilustrovane delima, propovedao je Jež i u svojim romanima. Onda kada mu prilike to nisu dozvoljavale prelazio je sa jedne forme rada na drugu, sa aktivne, svakodnevne političke delatnosti prelazio je na književnu. Služba svome narodu i svojoj zemlji bila je njegov svakidašnji hleb. "Pišem, jer nemam šta drugo da radim" – napisaće Jež 1861. g. – "Pišem, dakle, ne radi pisanja, nego da njim zamenim ono drugo, što ne mogu da radim. Zato sam zamenik pisca, a ne pisac, i moram dodati da sam povremeno zamenik, jer moj posao čeka na mene i ja čekam na njega."[82] A drugom jednom prilikom: "Ljubav prema otadžbini, dala mi je pero u ruke, ljubav prema otadžbini služila mi je kao podstrek za sve moje radove."[83] Istina, izdajući mnogo kasnije jedan od svojih memoara Jež će napisati: "Tiče me se i mišljenje potomstva. A kako i da ne... Ta nisam samo zaverenik, vojnik, pristalica "krajnjih načela", nego i književnik."[84] Ali će to mišljenje biti pre rezultat Ježevih književnih uspeha nego svest koja ga je pratila od početka njegovog književnog stvaralaštva. Koliko se Jež u početku odnosio prema svojoj književničkoj delatnosti kao prema nečem privremenom i slučajnom potvrđuje njegovo potpuno napuštanje književničkog poziva za vreme ustanka 1863-64. godine. U tom periodu Jež nije napisao ni jedne jedine reči. Tek kasnije on će se, u sasvim izmenjenim prilikama, ponovo latiti pera. I na njega se bez dvoumljenja i ograničenja mogu primeniti reči Adama Mickjeviča: "Cela Poljska književnost izrasla je iz te jedine reči: otadžbina".[85]
Pišući svoje memoare Jež će reći: "Patriotizam je kod Srba snaga stvarna, živa, spremna da u svakom trenutku pruži dokaže" a malo dalje: "Patriotizam je velika sila" i "Takav patriotizam će izbaviti Poljsku, kada prožme naš narod. Boravak u Srbiji ubedio me je u to".[86] I cela njegova delatnost kao publiciste i romanopisca bila je zaista usmerena ka podržavanju duha otpora i pobune u poljskom narodu koji je svoju životnost crpao iz patriotizma.
Jež je na književnost i književno stvaralaštvo gledao kao na sredstvo pomoću koga može širiti svoje socijalne i političke nazore i shvatanja. To je bio najvažniji aspekt iz koga ju je posmatrao. Zanemarivanje umetničke strane njegovog književnog dela biće pored ostalog i rezultat ovakvog stava. Svoje nazore i shvatanja o književnosti, njenom značaju za društvo i ulozi rasuće Jež po svojim mnogobrojnim delima. Pojedine misli o tome problemu mogu se naći i u mnogim njegovim publicističkim članovima, i u romanima, i u memoarima.
Književnosti je Jež, zbog njenog najjačeg uticaja na mase i najpotpunije realizacije zadataka pokretača društvenog razvoja i njegovog napretka, davao najviše mesto od svih grana umetnosti[87]. Jedna od prvih i glavnih obaveza romanopisca je iznošenje nage istine. Taj postulat zahtevao je podrobno proučavanje društvenog organizma i verno iznošenje svih njegovih vrlina i mana. Po tim svojim stavovima Jež je bio realista, roman je za njega bio verna slika životnih manifestacija, odraz u ogledalu. Dalje, književnost je za njega bila izraz težnji i shvatanja društva i sredine u kojoj je nastala. Sama književnost je zavisna, ona je slika društva koju vidimo u ogledalu, znači, dakle, da one moralne ideje, koje izriče ona samo prenosi iz društva na hartiju. Ne stvara književnost društvo nego društvo književnost i njome se služi prema svojim potrebama, aspiracijama, ponekad prema trenutnom raspoloženju[88]. U svojim ocenama i shvatanjima književnog dela Jež je često imao ista shvatanja kao Ipolit Ten[89]. Uostalom takva shvatanja su bila karakteristična i za niz drugih poljskih pisaca naročito posle 1863. g.
Roman je Jež stavljao na granicu između umetnosti i nauke. On pokreće probleme koji interesuju društvo i predstavlja ih plastičnije, upotpunjujući na taj način naučne poglede. "Književno stvaralaštvo sadrži u sebi elemente nauke. Na primer: statistika zapisuje ciframa bedu i prestupe, predstavljajući ih grafički za jedan duži period, roman tu istu bedu i te prestupe predstavlja u akciji, iznoseći uzroke zbog kojih su nastali, kao i njihove moguće posledice.[90]
Malo dalje u istom članku u kome je napisao i napred citirane reči Jež će napisati i sledeće:
"Ne znam roman koji je bez tendencije.
To nije teško dokazati ističući samo dve osobine romana, njegovu bliskost sa naukom i to što on crpe materijal iz javnog i društvenog života, iz života toliko raznolikog, označenog tolikim paralelnim, centrifugalnim i centripetalnim pravcima koji se ukrštaju, i što u sebi sadrži toliko osobenosti. Romanopisac, ma koliko to hteo i upinjao se ne može se otkinuti od života, bilo da ga predstavlja u sadašnjosti bilo da tle i sadržaj potraži u prošlosti ili budućnosti i, ma koliko to hteo i upinjao se, neće biti kadar, da prema životnim pojavama, zauzme bezuslovno objektivan stav. Neće biti kadar zbog nekoliko uzroka, od kojih naročito dva imaju presudan uticaj na autorovu koncepciju. Jedan od njih je taj, što autor, koji je i sam čovek, član društva, učesnik društvenih odnosa, misli, rezonuje, formira svoje mišljenje i kroz njega, kao kroz prizmu, posmatra stvari i ljude. Drugi zavisi od toga što autor prenosi iz života na svoje platno jedan isečak i slika ga tako, kako mu se on predstavlja, ili, kako ga njegove oči vide. A kako ga oči vide? To je pitanje".[91]
Iz materije romana, načina na koji je ona data, sudbina junaka itd., čitalac izvlači određeni zaključak, a ne može se ni pretpostaviti da autor nije imao na umu taj zaključak i da nije sa tom mišlju komponovao i pisao svoje delo.[92]
Sintezu svojih shvatanja, zasnovanu na dugogodišnjem književničkom iskustvu, daće Jež u predavanju Zadaci poljskog romana, pročitanom 22. juna 1894. godine i objavljenom kasnije u književnom dodatku časopisa Sedmica.[93]
Između ostalog, Jež u tom predavanju kaže da roman ne samo da je uzimao od društva nego mu je i davao. On je danas, tj. u drugoj polovini XIX veka, i još za dugo vremena, zauzeo stav ogledala života. "Život u svim njegovim javnim, društvenim, političkim, ekonomskim, fiziološkim, naučnim, umetničkim manifestacijama, u svemu čemu on služi i što služi njemu, objašnjavamo rečju i slikom. Reč nas obaveštava o mislima i osećanjima ostvarenim ili neostvarenim, datim u odgovarajućim formama, koje obuhvataju ceo ciklus ljudskih delatnosti u naučnom i estetskom pravcu, kojima je predmet dobro, korist i lepota. Ove pravce, u cilju da zagospodarimo njima a da ih obratimo na svoju korist, naučno pretresamo pomoću odgovarajućeg rada, koji kristalizujemo u raspravama, studijama, knjigama, u naučnoj literaturi koja se deli na specijalne predmete, vezane međusobno po srodnosti. Na taj način nauka dolazi u neposredni kontakt sa umetnošću – prožima je.
Zadatak književnosti je da savetuje i opominje. Opisujući i predstavljajući izvesne događaje, pisac daje društvene dokumente koji utiču na formiranje njegovog mišljenja. U tome je tendencioznost romana. "Roman bez tendencije prestaje da bude roman – prelazi u drugu vrstu književnog stvaralaštva; postaje noveleta, novela, delo simbolično, impresionističko, ili dekadentsko ..."
Kako se Poljska u to vreme nalazila u nenormalnom stanju koje ne samo da nije odgovaralo pravima naroda nego čak ni njegovim najživotnijim potrebama pred poljskim romanom je stajao poseban zadatak.
"... zadaci poljskog romana pored onih koje ima roman uopšte, sastoje se u negovanju zdravlja poljske duše, u negovanju koje podleže istim onakvim pravilima i uslovima, kojim podleže i negovanje telesnog zdravlja kad se telo nalazi u nenormalnom stanju. Čoveku koje se nalaza u takvom stanju ne govori se:
Napori koje činiš za sebe u nadi da ćeš povratiti zdravlje uzaludni su, moraš umreti, dakle pomiri se sa sudbinom i spremaj se za smrt.
Tako se ne govori čak ni pravom bolesniku, čak ni takvom u čijem su organizmu već propale životne snage, ni takvu koji umire, a pogotovu narodu u čije se životne snage ne može sumnjati. Iako je raščerečen, iako je doživeo poraze i razočaranja, on je pružio i pruža dokaže da ih ima na svim stepenicama društvene lestvice.
Ne govori se tako narodu zato da se njegove snage ne bi slabile, smanjivale, razbijale, da se ne bi pomagalo akciji cenzure čiji je zadatak da slabi, smanjuje i razbija naše narodne snage.
Tome zadatku poljski roman treba da suprotstavi poljski zadatak nepromenjen ni u čemu i nemodifikovan već više od sto godina – rešavan pokoljenjima i još uvek nerešen. Pamteći to, imajući ga uvek na umu i vodeći računa o njemu, on će naći načina i puta da se suprotstavi i najsurovijim zahtevima cenzurnog starateljstva.
Taj zadatak treba da ide ukorak sa pravednim aspiracijama naroda, treba da stvara u društvu čvrstinu potrebnu u delatnosti, bilo odbrambenoj i u ofanzivnoj, kao kvasac koji stvara snažne karaktere što svetle narodu u odbijanju udaraca i pohodu napred".
Naš pisac je svojim književnim stvaralaštvom u potpunosti ostvario postulate koje je sam pred sebe i pred poljski roman postavljao. Ali dok je, kad je bila reč o savremenoj društvenoj problematici, svoje ideje mogao sprovoditi i propagirati u romanima sa savremenom poljskom tematikom, ideje koje su se ticale politike i oslobodilačke borbe poljskog naroda Jež nije mogao propagirati uvek ni kroz savremeni, pa čak ni kroz istorijski roman sa poljskom tematikom. Zato je veran sebi, i tražeći "načina i puta da se suprotstavi i najsurovijim zahtevima cenzurnog starateljstva" za niz svojih romana uzeo i teme iz srpske i hrvatske istorije.
Svoja shvatanja o istorijskom romanu Jež nije jasno formulisao na jednom mestu. Iz njegovih reči ispisanih i razbacanih po raznim člancima i romanima može se utvrditi da je Jež od istorijskog romana, kao i od savremenog, tražio istinu. U istorijskom romanu Jež je pristalica potpunog objektivizma i opreznosti i u prvi plan stavlja istorijsku istinu. Za proveravanje vrednosti činjenica iz istorije služe mu posledice nastale kao njihov rezultat, prema vrednosti posledica može se suditi i o vrednosti uzroka. Na taj način će se manje grešiti nego besmislenom apoteozom prošlosti. U jednom od svojih kasnijih romana Jež je formulisao odnos između života, romana i istorije. Život, roman i istorija se uzajamno prožimaju i međusobno utiču jedno na drugo. Roman je ogledalo života, a istorija pruža romanu ogromnu količinu motiva, jednom rečju oboje pružaju životu istinu i svedočanstvo.[94]
U svojim istorijskim romanima Jež je uvek uveravao čitaoce da akciju romana podređuje činjenicama i uslovljava tokom istorijskih zbivanja. Međutim, to nije uvek bilo tako, a naročito kad su u pitanju bile sitnije pojedinosti, što ćemo iz kasnije analize njegovih dela videti. Dalje, kad se uporede njegove izjave o tendencioznosti svakog romana i težnja za objektivizmom u istorijskom, izgleda kao da dolaze u kontradikciju.
"[...] Nema objektivne slike istorije, takve kakva je ona bila, postoji samo umetnička reprodukcija istorije prema slici i podobiju onoga koji je reprodukuje" govorio je sovjetski teoretičar istorijskog romana N. M. Nusinov[95] Utoliko pre to važi za Ježa koji je svesno svoje romane, istorijske možda još više nego one iz savremenog života, zasićavao određenom tendencioznošću. Međutim, u slučaju Ježa ova kontradikcija samo je prividna, jer Jež i nauku smatra tendencioznom.[96]
Po J. Vidmaru, "Pravo istorijsko književno delo, bilo to pripovetka, roman ili drama poznaje se po tome što je autorova težnja usmerena pre svega na istorijski verodostojno, pa mu kako bilo lično shvaćeno, umetničko tumačenje nekog istorijskog doba ili ličnosti."[97] Koliko je Jež odgovorio tome postulatu koji se stavlja pred istorijski roman videćemo iz kasnije analize njegovih dela.
Jedan kasniji Ježev savremenik i poštovalac, Henrik Sjenkjevič, uzimajući 1889. godine u odbranu ovaj žanr pisao je da "Istorijski roman nema potrebe da vređa istinu, kako životnu tako i istorijsku. On može biti tako realan, može disati takvim životom kao i svaki drugi zasnovan na savremenim odnosima.[98] A malo dalje: "[...] za čoveka je uvek korisno da razmišlja o svojoj prošlosti. To mu objašnjava mnogobrojne pojave savremenosti, uči ga da genetički gleda na sebe i daje mu uputstva za budućnost, uči ga da ostavlja zadatke koje ne može da izvrši i da se prihvata odgovarajućih."[99]
Ovo mišljenje Henrika Sjenkjeviča o istorijskom romanu upoređeno sa shvatanjima i zadacima koje mu je pridavao Jež, govori samo o tome da je naš pisac u tome pogledu išao ukorak sa savremenim shvatanjima istorijskog romana iako je u književnom postupku, ugledajući se na Valtera Skota ali ne razvijajući i ne razrađujući njegov umetnički postupak, kao na primer, Sjenkjevič, najčešće i zaostajao.
Takvo shvatanje T. T. Ježa o tendencioznosti nauke i književnosti pre svega posledica je istorijskih i društvenih prilika u kojima je nas pisac delovao. U vreme svemoći cenzure, okupatorskog pritiska, nepostojanja slobode štampe i ispovedanja svojih nazora, u vreme teške potištenosti posle neuspeha ustanka 1863-64. godine, pa i kasnije, u vreme pokušaja buržoaskih i magnatskih slojeva da zbog svojih ekonomskih interesa dođu do sporazuma sa okupatorom, književnost je morala, i jedina je to i mogla, preduzeti na sebe agitaciono-propagandističke i političko-prosvetne zadatke. Ona je bila jedino kadra da ih ispuni, njen društveni značaj je ogromno porastao, njen najneposredniji zadatak bio je da prosvećuje i agituje, da služi određenoj socijalno-političkoj ideologiji. Jež je sve to čulom praktičnog političara, konspiratora i borca za slobodu shvatio i uobličio u svojim razbacanim teorijskim beleškama. On je otišao i dalje; sve te ideje, sa manje ili više uspeha, realizovao je i u svojim delima.
Onda kada je reč postajala jedino oružje u borbi, on je se bez predomišljanja laćao. Njegovi čitaoci, naročito omladina, koja je u svojim shvatanjima i idejama uvek radikalnija od starijih pokolenja, shvatili su to i tako su primili njegova dela. Svedoči o tome i to što je baš ta omladina, do kraja Ježevog života, ostala njegov najveći poštovalac i čitatelj. Sve što je u Poljskoj u drugoj polovini XIX veka maštalo o borbi za slobodu, sve što se borilo za svoj narod, volelo je i poštovalo T. T. Ježa, borca i književnika, čak i slabog književnika.
Kada je Teodor Tomaš Jež počinjao svoju karijeru književnika i publiciste. Poljska je grcala u jarmu tri okupatora – Rusije, Pruske i Austrije. Poljsko društvo, klasno oštro izdiferencirano, nije bilo jedinstveno čak ni u pitanju borbe za nacionalno oslobođenje. Veliki deo plemstva živeo je u svom uskom klasnom krugu, čuvajući ljubomorno svoje interese, boreći se protiv socijalnih reformi i bežeći od radikalnih postupaka u bilo kojoj oblasti društvenog, javnog i nacionalnog života. I pored izvesnih razlika u sva tri dela porobljene Poljske, okupator je pre svega u plemstvu gledao predstavnike naroda, pomoću plemstva ili boreći se protiv njega pokušavao je da vlada pokorenom zemljom, držeći često plemstvo u šahu pomoću seljaštva. U svakom delu Poljske, okupator je shodno društvenim odnosima primenjivao i drukčije metode. Dok je, na primer u ruskom delu Poljske još postojalo kmetstvo, u austrijskom delu kmetstvo je već bilo ukinuto. Kada je okupator davao seljaštvu slobodu nije mu pružio i osnovne potrebe za život. Ogromno pitanje ostaće nerešeno još decenijama i problem zemlje, "šuma i pašnjaka" decenijama će biti jabuka razdora između plemstva i seljaštva. U porobljenoj Poljskoj seljaštvo će dobiti slobodu iz ruku okupatora što će ovima poslednjim omogućiti da još više prodube jaz između te dve klase. U austrijskom delu Poljske, pored tog socijalnog problema postoji i nacionalni na kome Austrija vešto igra i koji počinje dobijati sve veću ulogu u kulturnom i političkom životu. Krupna buržoazija, najjača u ruskoj Poljskoj, tzv. Kongresuvki, nalazeći se na početku svoga puta i osvajajući bez većeg napora ogromna tržišta Ruskog Carstva, nije baš ni bila zainteresovana za nacionalno oslobođenje. Njene aspiracije sasvim su lepo zadovoljavane i u postojećim okvirima.
U borbama za nacionalno oslobođenje vodeća uloga i značaj pridavan je Kongresnom Kraljevstvu. Ono je već prednjačilo u borbi, ono je bilo na prvom mestu i po svojoj veličini. Tu je živeo najveći deo poljskog naroda. Sem toga, carska Rusija je smatrana za prvog, najozbiljnijeg i najopasnijeg neprijatelja poljskog naroda, i događaji koji su se odigravali u Kongresnom Kraljevstvu imali su presudan značaj za sudbinu celog poljskog naroda. Nacionalno oslobodilačka i stalna borba u Kongresuvki nikad nije prestajala, na mahove ona je jenjavala, posle perioda nastupanja nailazila su vremena povlačenja ali zamirala nije nikad. Iz krugova njenih boraca stalno su se obnavljali redovi emigracije, čija je revolucionarna delatnost bila samo odraz stanja u zemlji. Pod tim uglom treba posmatrati i književnu delatnost T. T. Ježa. Kroz mnoge svoje romane Jež je zastupao tezu da zdravi građanin treba da zameni bolesnog poljskog plemića, on treba da postane oslonac poljskog društva, on je nosilac naprednih ideja u njemu i garancija njegovog razvoja. U mnogim njegovim romanima plemići se predstavljeni u najcrnjijim bojama, dok su predstavnici građanske klase ili seljaštva idealizirani. Bio je to odraz stanja u poljskom društvu, stanja koje će svoj najpuniji izraz naći u pozitivizmu kome je i Jež bio po mnogo čemu blizak.
Ježevo interesovanje za Slovene vuče svoje korene iz tadašnjih društvenih prilika. Prvi put se sa tim problemom Jež susreo 1848-49. godine. U svojim memoarima on piše o tome kako je skoro jednomesečni boravak u domu aradskog advokata Save Simića bio neka vrsta uvoda u studije o Južnim Slovenima, kojima se kasnije odavao.[100] Dalji njegov život, koji je godinama tekao u slovenskoj sredini na Balkanu, još više ga je približio Slovenima i slovenstvu tako da je problem njegovog interesovanja za slovenstvo uz nacionalno-politički i socijalno-seljački odigrao najznačajniju ulogu u njegovom književnom stvaralaštvu i revolucionarnoj i političkoj delatnosti.[101]
Prilikom razmatranja problema Ježevog slavenofilstva nije moguće ne usvojiti duboki, svestrano i solidno dokumentovani Bombalin sud o tome. Po njemu, nema sumnje da je u razvoju Ježevog slavenofilstva presudnu ulogu odigrao patriotizam. Da se slovenski problemi nisu mogli dovesti u tesnu vezu sa problemima Poljske i transponovati na političke vrednosti i pored svog višegodišnjeg života u slovenskoj, ili tačnije u južnoslovenskoj sredini, Jež im u svom stvaralaštvu ne bi poklonio toliko pažnje. Sve bi se u najsrećnijem slučaju svršilo sa običnim novinarskim i književničkim iskorišćavanjem teme i materijala. Njegovom radu na slovenskom zbližavanju i upoznavanju nedostajao bi onaj osećajni podsticaj, koji je, maskirajući se slovenskim problemima, pokretao nacionalne probleme i činio lakšom službu u njihovu korist.[102] Prve Ježeve studije o Južnim Slovenima počele su spontano. Jež im u početku nije pridavao onaj značaj koji će im pridavati kasnije. Tek kasnije kada dublje zagazi u političke borbe, sve što bude pisao i govorio o Slovenima, biće učinjeno sa mišlju o Poljskoj. Treba pri tom napomenuti da je Jež najbolje od svih Slovena (izuzev Ukrajinaca) poznavao Srbe i Hrvate, da im je u svom stvaralaštvu, književnom i publicističkom, posvećivao najviše pažnje, da se Srbima, koji u to vreme izuzev Rusa, jedini imaju koliko toliko nezavisnu državu, najviše bavio. Nije tu toliko u pitanju dužina boravka u srpskoj sredini i količina znanja o njima, koje, kako ćemo kasnije videti nije bilo veliko, koliko činjenica da su oni, njihovo tadašnje stanje i položaj, njihova istorija mogli najpogodnije služiti idejno-propagandističkim ciljevima našeg pisca. Jež je u više slučajeva isticao sličnost i analogije između tadašnjeg stanja Poljske i srpske istorije. Vrlo karakterističan i značajan u tom pogledu je Ježev uvodnik Vidovdan objavljen u Slobodnoj poljskoj reči 1889. godine povodom proslave petstogodišnjice Kosovske bitke.[103] Citiraćemo neke odlomke:
"Put koji je Srbija prešla tiče nas se dvostruko: prvo zato što je prema istorijskim svedočanstvima srpski narod izašao neposredno iz krila poljskog, drugo zato što između sudbine Srbije i Poljske postoji analogija, naročito što se tiče odnosa za vreme ropstva. Što su za Poljsku danas Pruska i Moskva, to je za Srbiju bila Turska. Delovi Srbije došli su pod vlast Habzburškog doma i nalazili su se u relativno boljem političkom položaju, koje odgovara ovom u kakvom se sada nalazi Galicija. Habzburška država pružala je utočište srpskim izbeglicama, poznatim pod nazivom uskoka, koji su negovali ideje narodne nezavisnosti i nalazili moralni oslonac u Rimu, u kome su se skupljale političke operacije i diplomatski planovi. Austrija je računala na Srbiju u slučaju sukoba sa Turskom skoro isto tako, kao što sada računa na Poljsku u slučaju sukoba sa Rusijom. To je u suštini isto, u tolikoj meri isto da Turci preobraćajući Srbe u raju odstranjujući ih od službi i civilnih prava, progoneći njihovu religiju, služe Moskaljima kao uzor, kojeg se ovi poslednji drže, pojačavajući progone naporima da unište našu nacionalnost. Po ovome poslednjem vidi se preimućstvo Moskve nad Turskom. Jer iako Moskva daje formama jarma nešto drukčiji izgled spolja, u suštini je to jedno isto. Moskalji su za nas mnogo silniji Turci ..."
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
"Kako se to moglo desiti, da je državnička ideja našla tle u tom neprosvećenom narodu, tle na kom je proklijala, procvetala, narasla i plod donela?
Na to pitanje nam sigurno neće odgovoriti naši političari koji ističu barjačiće pomirenja sa sudbinom. Ovo pomirenje je mnogo više pristajalo Srbima nego nama, i da su ga se oni držali, nema sumnje, da bi još i danas nosili turski jaram sasvim nalik kao dve kaplje vode na moskovski..."
Završavajući članak Jež je pisao:
"Pokazali smo gore analogiju između srpskog ropstva pod turskim gospodstvom i našeg pod moskovskim. Ta analogija, koja nas utoliko više zbližava sa bratskim nam narodom, može nam služiti kao ohrabrujući dokaz da pobuna protiv sudbine dovodi do oslobođenja. Narodi, kao i pojedini ljudi, vinovnici su svoje sudbine – iz ropstva ih ne oslobađa niko ako se oni sami ne trude da to učine."
A proširujući i izdajući svoju poznatu brošuru o Narodnoj kasi Jež će još jednom to ponoviti:
"[...] Pa sami Moskalji u herojske visine dižu srpske hajduke, koji su iz zaseda, iza žbunja i kamenja pucali na Turke. Oni su nam sami, znači, dali pravo da prema njima, našim Turcima, koji se po svom pravnom odnosu prema nama nimalo ne razlikuju od bivših porobljivača Južnih Slovena, ali im ustupaju u moralnom pogledu, praktikujemo heroizam slične vrste...[104]
U svetlosti tih reči treba posmatrati celokupno književno stvaralaštvo T. T. Ježa o Jugoslovenima.
Napomenuli smo već i ranije da je i Ježeva publicistika služila istim ciljevima kao i njegovi romani. Njom se počeo baviti pre nego književnošću. Feljton u kome je Jež pisao o Južnim Slovenima došao je pre njegovih romana. Marija Ostrovska u svojoj knjizi tvrdi da je Jež kao pisac feljtona bio ispred svojih savremenika. Širinom svojih horizonata, solidnošću svoga znanja i svojom opservacijom, on je svoj feljton bio podigao na evropski nivo. Pre njega mu niko nije bio ravan u Poljskoj.[105] Zaista, čitalačka publika je sa oduševljenjem prihvatila Ježeve feljtone, redaktori časopisa počeli su da se otimaju za njega. Jež je po svome temperamentu zaista bio dobar i interesantan novinar i publicista, ali verovatno da je i u ovom slučaju izvesnu ulogu u njegovoj popularnosti odigrala i egzotičnost tematike njegovih članaka.
Kasnije, kada je, kako smo već rekli, Jež shvatio da se slovenska publicistika[106] može korisno upotrebiti u cilju propagande, on je prešao i na ozbiljnije članke u kojima je pokušavao da svoje sunarodnike upozna sa prošlošću, kulturom i savremenim političkim i kulturnim životom Južnih Slovena. Prilikom pisanja tih članaka Jež sebi postavlja ozbiljnije zahteve, ne zadovoljava se samo neposrednom opservacijom (kad je reč o člancima u kojima se mogao osloniti i samo na nju) i pokušava da im da naučnu podlogu i dokumentaciju (članci iz prošlosti naših naroda). Nesumnjivo je da je početak slovenske publicistike kod Ježa izazvao njegov duži boravak u južnoslovenskoj sredini. Sve dok su Ježeve veze sa Južnim Slovenima bile jake, ili bar dok je postojala neka mogućnost da se njihovi problemi povezuju sa problemom porobljene i podeljene Poljske, dotle je trajalo i njegovo interesovanje za Slovene Balkanskog poluostrva, dotle se on u svojoj publicistici bavio njihovim problemima. Jer često, a možda ne bi bilo preterano reći i uvek, kad je pisao o problemima Srbije ili austrijskih Južnih Slovena, Ježevi sudovi i zaključci bili su uslovljeni iskustvom njegovog naroda iz odnosa sa okupatorom, često je iskustvo Poljske isticano kao primer, opomena i upozorenje južnoj braći i obratno.
Da je Ježeva publicistika takođe bila zasićena određenom tendencijom svedoči i pismo Julijana Ohoroviča od 23.VIII. 1875. godine u kome ovaj u ime redakcije časopisa Njiva (Niwa) moli od Ježa da mu pošalje i neki uvodni članak npr. o slovenskim pitanjima, "polu politički, ali samo toliko, da bi mu se dala boja, koju ipak treba maskirati društveno-etnografsko-istorijskim tlom, jer ga cenzura inače neće pustiti."[107]
S druge strane, da je njegova slovenska publicistika bila povezana sa problemima Poljske svedoči obrazloženje "Opštine Brisel" prilikom kandidovanja Milkovskog za budućeg člana "Komiteta ujedinjene emigracije" (Komitet Zjednoczenia Emigracji) "Građanin Milkovski zna podrobno probleme Istoka i Slovena - koji u našoj politici uglavnom zauzimaju najvažnije mesto (Przeważają... "[108])
Ježevo interesovanje za probleme Južnih Slovena, kao i njegova publicistika posvećena njima, završavaju se otprilike sa poslednjim romanom iz njihove istorije, tj. negde pred 1890. godinu. Posle toga jedino će još njegova brošura o Karađorđu biti svedočanstvo većeg interesovanja za Južne Slovene. Pored svih ostalih događaja proći će Jež ne odazivajući im se i ne reagujući na njih. Nesumnjivo je da je na prestanak Ježevog interesovanja za Južne Slovene uticao nedostatak neposrednih dodira našeg pisca sa njima, nedostatak literature i sve veće angažovanje u isključivo poljskim stvarima i problemima,[109] a možda, dobrim delom, i sve jača težnja Srbije ka Rusiji.
Na Ježevo pisanje članaka o Južnim Slovenima, u mnogo većoj meri nego kad su bili u pitanju romani uticale su porudžbine izdavača i redaktora. U vreme njegove najveće aktivnosti na tom polju, u poljskim časopisima se mnogo pisalo o Slovenima, njihovom životu i problemima, i Bombala, koji je još imao mogućnosti da proučava Ježa na osnovu njegove arhivske ostavštine, naveo je niz primera koji to potvrđuju.[110]
Osim članaka i brošura Jež nikad nije napisao neku veću i ozbiljniju stvar, iako se njegove ambicije nisu zadržavale samo na tome. Svedoči o tome i cela Ježeva prepiska sa Lavovskim knjižarom A. Bartoševičem o pisanju jedne velike istorije Slovena. Jež je u početku bio prihvatio tu ponudu, čak je, sudeći po sačuvanom materijalu,[111] radio na toj istoriji nekoliko meseci, ali razlozi zbog kojih je napustio taj poduhvat nisu poznati. Istina, Jež nije sasvim napustio tu ideju, jer je Bombala, na osnovu tog sačuvanog materijala, utvrdio da je Jež, verovatno za nekog francuskog izdavača, radio na sličnom delu, naime na nekoj vrsti slovenske enciklopedije, za koju je hteo da iskoristi i već prikupljeni materijal, ali ni ta ideja naje bila ostvarena.[112] Godine 1884. napraviće Jež još jedan pokušaj da ipak završi to delo, ali ovoga puta sa skromnijim ambicijama. Te godine on je preko Ludvika Straševiča pokušao da od "Zadužbine Mjanovskog" (Kasa im. Mianowskiego) dobije materijalnu pomoć za izradu Istorije Slovenskih naroda koja je trebalo da ima šest tomova od po tridesetak tabaka.[113] No i ovoga puta njegovi planovi nisu otišli dalje od pokušaja. Nesumnjivo je ipak jedno, da je Jež doba