Пројекат Растко : Пољска : Уметност : Књижевност

Бруно Шулц

Санаторијум под клепсидром

Извор: Бруно Шулц, Продавнице циметове боје - превод с пољског и предговор др Стојан Суботин. [Београд : Нолит, 1961, 264 стр.]

• Књига
• Генијална епоха
• Пролеће
• Јулска ноћ
• Мој отац ступа у ватрогасце
• Друга јесен
• Мртва сезона
• Санаторијум под клепсидром
• Додо
• Еђо
• Пензионер
• Усамљеност
• Последње очево бекство

Књига

I

Називам је просто књигом, без икаквих одредаба и епитета, и у тој апстиненцији и ограничењу садржан је беспомоћни уздах, тиха капитулација пред необухватљивошћу трансцендента, јер ниједна реч, ниједна алузија није у стању да засветли, замирише, потече тим дрхтајем страха, предосећајем те ствари без имена, чији први окус на врху језика сам прелази запремину нашег одушевљења. Шта би помогао патос придева и надувеност епитета пред том ствари без мере, пред тим сјајем без рачуна. Уосталом читалац, прави читалац, са којим рачуна ова повест, разумеће и тако, кад му погледам у очи и на самом дну блеснем тим сјајем. У том кратком, али моћном погледу, у летимичном стиску руке ухватиће, преузети, препознати – и затворити очи над том дубоком рецепцијом. Јер, зар се не држимо сви тајно за руке испод стола који нас дели?

Књига... Негде у освит детињства, у првој зори живота блистао је хоризонт од њеног благог светла. Лежала је пуна хвале на очевом писаћем столу, а отац, тихо удубљен у њу, мокрим прстом је стрпљиво трљао хрбат тих сличица, док слепи папир не би почео да се замагљује, мути, лебди слатким предосећајем и изненада љушти прамењем хартије и открива паунооки и трепавичав крајичак, а поглед малаксавајући силази у девичански освит божјих боја, у чудесну мокрину најчистијег плаветнила.

О, то трљање беоњаче, та инвазија сјаја, о слатко пролеће, о, оче.

Понекад би отац устајао од књиге и одлазио. Тада бих остајао насамо са њом, ветар је ишао преко страница и слике су се дизале.

И док је ветар, тако тих, превртао листове, издувавајући боје и фигуре, кроз ступце њеног текста је протицала дрхтавица, напуштајући између слова јата ластавица и шева. Тако је одлетала расипајући се, страница за страницом, и благо се упијала у предео који је пунила својим шаренилом. Понекад би спавала а ветар би је тихо раздувавао као столисту ружу и отварао јој листиће, латицу за латицом, капак за капком, све слепе, баршунасте и успаване, који су на дну, у бити, крили плаву зеницу, паунов корен, бучно гнездо колибрија.

То је било врло давно. Мајке у то време још није било. Проводио сам дане насамо с оцем у нашој, тада као свет великој соби.

Кристали у облику призме, што су висили са лампе, испунили су собу разбацаним бојама, дугом попрсканом по свим угловима и кад се лампа окретала на својим ланцима, цела соба је путовала у фрагментима дуге, као да су се сфере седам планета кретале вртећи се једне преко других. Волео сам да стојим међу очевим ногама обухватајући их с обе стране као стубове. Понекад је писао писмо. Седео бих на столу и одушевљено пратио савијутке потписа увијене и уврћене као трилери колоратурног певача. У тапетама су пупили осмеси, ископавале се очи, превртале враголије. Да би ме забавио, отац је пуштао у дугино пространство сапунске мехурове са дугачке сламчице. Они су се распрскавали остављајући у ваздуху своје боје.

Онда је дошла мајка и та рaна, светла идила се завршила. Заведен мајчиним мажењем, заборавио сам на оца, мој живот је потекао новим, другим колосеком, без празника и чуда, и можда бих заувек заборавио на књигу да није било оне ноћи и оног сна.

II

Пробудио сам се једног тамног зимског јутра – под гомилама мрака горео је, дубоко доле, мрачан освит – и још са мравињаком магловитих прилика и знакова под капцима, почео сам нејасно и заплетено, усред патњи и разне туге, бунцати о старој, изгубљеној књизи.

Нико ме није схватио и ја сам, раздражен том глупошћу, још упорније наставио да досађујем родитељима и да их мољакам у нестрпљењу и грозници.

Бос и само у кошуљи, преврнуо сам дрхтећи од узбуђења очеву библиотеку и разочаран, љут, описивао сам беспомоћно и пред запрепашћеним аудиторијумом ту ствар која се није могла описати, са којом никакве речи, никаква слика, нацртана мојим издуженим и дрхтавим прстом, није могла да се изједначи. Исцрпљивао сам се без краја у објашњењима пуним замршености и противуречности и плакао од немоћног очајања.

Стајали су нада мном беспомоћни и збуњени, стидећи се своје немоћи. У дубини душе нису били без кривице. Моја љутитост, нестрпљив и пун гнева тон захтевања давао ми је изглед као да имам право, предност добро мотивисане претензије. Прибегавали су разним књигама и трпали ми их у руке. Одбацивао сам их с бесом.

Једну од њих, дебели тешки фолијант отац ми је стално изнова потурао са плашљивим охрабрењем. Отворио сам је. Била је то Библија. На њеним листовима сам угледао велику сеобу животиња, која је текла друмовима, разграната походима по далекој земљи, угледао сам небо све у јатима и лепету крила, огромну преврнуту пирамиду, чији је далеки врх дотицао ковчег.

Подигао сам очи на оца, пуне прекора: »Ти знаш оче – ти добро знаш, не криј се, не извлачи се! Та књига те је издала. Зашто ми дајеш тај покварени апокриф, хиљадиту копију, невешти фалсификат? Где си део књигу?«

Отац је скренуо поглед.

III

Прошле су недеље и моје узбуђење је спало и утишало се, али је слика књиге и даље горела у мојој души светлим пламеном, велики и шуштави кодекс, узнемирена Библија, преко чијих листова је дувао ветар пљачкајући је као огромну ружу која се расипа.

Отац, видећи да сам мирнији, приближио ми се једном опрезно и рекао тоном благог предлога: »У ствари, постоје само књиге. Књига је мит, у који верујемо у младости, али с годинама престајемо да је третирамо озбиљно.« Већ тада сам имао друкчије убеђење, знао сам да је књига постулат, да је задатак. Осећао сам на плећима терет велике мисије. Нисам одговорио ништа, пун презира и бесног, мрачног поноса.

Јер, у то време сам већ био власник тог дроњка од књиге, тих жалосних остатака, које ми је чудна случајност судбине прошверцовала у руке. Брижно сам крио своје благо од туђих очију, тугујући над дубоким падом те књиге, за чије унакажене остатке не бих био кадар да придобијем ничије разумевање. Десило се то овако.

Једног дана те зиме затекао сам Аделу у спремању, са четком у рукама, наслоњену на пулт, на коме је лежала нека стара књига. Нагнуо сам се преко њеног рамена, не толико из радозналости, колико да се поново опијем мирисом њеног тела, чија се млада драж била недавно објавила мојим пробуђеним чулима.

– Гледај – говорила је подносећи без протеста моје припијање – да ли је могуће да неком израсте коса до земље? Хтела бих да имам такву.

Погледао сам цртеж. На великом листу in folio налазио се лик жене, снажних и здепастих облика, лица пуног енергије и искустава. Са главе те даме падало је огромно руно косе, сливало се тешко низ плећа и вукло крајевима дебелих плетеница по земљи. Био је то неки невероватни ексцес природе, наборан и богат огртач, исплетен од чипака косе, и тешко је било замислити да тај терет не причињава осетан бол и не лишава слободе кретања главу коју оптерећује. Али власница те дивоте изгледала је као да је с поносом носи, а текст одштампан покрај слике масним словима, казивао је историју тога чуда и почињао речима: Ја, Ана Чилаг, рођена у Карловицама, у Моравској, имала сам слабу косу...

Била је то дуга историја, по конструкцији налик на причу о Јову. Ана Чилаг је божјом вољом патила од недостатка косе. Цео градић сажаљевао ју је због те мане, која јој је праштана с обзиром на њен примеран живот, иако то и није морало сасвим бити без њене кривице. И ето, као резултат ватрених молитава, проклетство је било скинуто са њене главе, Ани Чилаг је указана милост, бог ју је поучио, добила је знаке и научена је, направила је лек, чудотворан лек који је њеној глави вратио плодност. Коса је почела да јој расте и не само то, њен муж, браћа, рођаци су се такође из дана у дан покривали моћним, црним крзном косе. На следећој страни је била показана Ана Чилаг шест недеља по објављењу рецепта, у друштву своје браће, зетова и братанаца, људи брадатих до појаса и бркатих, и са дивљењем се гледало на ту праву експлозију нефалсификоване, медвеђе мушкости. Ана Чилаг је усрећила цео градић, на који је сишао прави благослов у облику таласасте косе и огромних грива, и чији су мушкарци чистили земљу брадама широким као метле. Ана Чилаг је постала апостол длакавости. Усрећивши родни град, зажелела је да усрећи и цео свет и молила је, храбрила, преклињала га, да ради свог спасења прими тај божји дар, тај чудотворни лек, чију је тајну знала само она.

Ту историју сам прочитао преко Аделиног рамена и изненада ме је штрецнула мисао, од чијег удара ме је свог обузела ватра. Та то је била Књига, њене последње странице, њен неслужбени додатак, задње крило пуно отпадака и старудије! Фрагменти дуге заиграли су у усковитланим тапетама, истргао сам из Аделиних руку стару књигу и гласом који ми је отказао послушност избацио сам: »Одакле си узела ту књигу?«

– Будало – рекла је слежући раменима – па она ту лежи стално и сваки дан кидамо из ње листове за месо из месарнице и за очев доручак...

IV

Отрчао сам у своју собу. Узбуђен до дна срца, горућих образа, почео сам дрхтавим рукама прелиставати књигу. Нажалост, било је свега десетак листова. Ниједна страна правог текста, само огласи. Одмах иза пророчанства дугокосе Сибиле долазио је лист посвећен чудотворном леку за све болести и тегобе. Елза-флуид с лабудом – звао се балсам и правио је чуда. Страна је била пуна оверених сведочанстава, узбудљивих извештаја лика над којим се чудо догодило.

Из Ердеља, из Славоније, из Буковине долазили су здрави пуни одушевљења, да посведоче, да ватреним и узбудљивим речима испричају своју историју. Ишли су увијени у завоје и погрбљени, машући већ непотребном штаком, збацивали су фластере са очију и повезе са шкрофула.

Кроз та путовања богаља видео се далек и тужан градић са небом белим као хартија окорео од прозе и свакидашњости. Били су то градови заборављени у дубини времена, где су људи привезани за своје мале судбине, од којих се нису одвајали ни за тренутак. Обућар је био скроз обућар, мирисао је на кожу, имао је ситно и испијено лице, кратковиде бледе очи изнад безбојних, њушкајућих бркова и скроз-наскроз се осећао као обућар. И ако их нису болели чиреви, ако им кости нису биле изломљене, ако их оток није обарао у јазбину, били су срећни безбојном сивом срећом, пушили су јевтин дуван, жути ћесарско-краљевски дуван, или тупо маштали пред продавницом срећака.

Мачке су им претрчавале пут, час са леве час са десне стране, сањали су црног пса и сврбела их је рука. Понекад су писали писма из књиге писама, брижљиво лепили марке и двоумећи се и пуни неповерења поверавали их поштанском сандучету, у које су ударали песницом, као да су га будили. А кроз њихове снове су после тога прелетали бели голубови са писмима у кљуновима и нестајали у облацима.

Следеће странице су се уздизале изнад сфера свакидашњих ствари у регионе чисте поезије.

Тамо су били хармонијуми, цитре и харфе, некада инструменти анђеоских хорова, данас захваљујући напретку индустрије доступни по популарној цени простом човеку, богобојажљивом народу ради окрепљења срца и допустиве разоноде.

Било је тамо верглова, правих чуда технике, пуних флаута скривених унутра, отвора и пиштаљки, оргуљица које су слатко подрхтавале као гнезда славуја који су јецали, неоцењиво богатство за инвалиде, извор уносних прихода за богаље и уопште неопходних у свакој музикалној кући. Видео сам те верглове, лепо обојене, како путују на плећима неугодних сивих старчића, чија су лица, изједена животом, била као покривена паучином и сасвим нејасна, лица са сузним непокретним очима, које су лагано цуриле, лица лишена живота, тако безбојна и невина као кора дрвећа испуцала од свакојаког времена, која су мирисала само на кишу и небо као и она.

Одавно су заборавили како се зову и ко су били и, тако изгубљени у себи, вукли су ноге згрчених колена ситним, равномерним, корацима у огромним тешким ципелама по линији сасвим правој и једноличној, између кривих и вијугавих путева пролазника.

У бела преподнева без сунца, преподнева укочена од хладноће, удубена у свакидашње проблеме дана, неприметно су се извлачили из гомиле, спуштали вергл на ногаре по угловима улица, под жутом траком неба, прецртаном телеграфском жицом, међу људима који су тупо журили с подигнутим оковратницима, и почињали своју мелодију, не од почетка, него од места где су је јуче прекинули, и свирали: »Дајси, Дајси, одговор ми дај...«, док су се из димњака дизале беле перјанице паре. И чудна ствар – та мелодија, једва започета, ускакала је одмах у слободну празнину, у своје место у том сату и том пределу, као да је одувек припадала том замишљеном дану изгубљеном у самом себи, а по њеном такту су јуриле мисли и сиве бриге журних пролазника.

И кад се после извесног времена завршавала, отегнутим писком вергла коме је била извађена утроба, који је почињао са сасвим другог краја – мисли и бриге су застајале за тренутак, као у игри, да би промениле корак, а затим би се без размишљања завртеле у супротном правцу по такту нове мелодије која је излазила из фрула вергла: »Малгожато, благо душе моје...«

И у тупој равнодушности тога преподнева нико чак није ни приметио да се смисао света из основа променио, да више није текао по такту »Дајси, Дајси...«, већ напротив – »Мал-го-жато...«

Поново преврћем лист... Шта је то? Пада ли пролећна киша? Не, то се цвркут птица просипа као сиво олово на кишобране, јер ево ту се нуде прави канаринци из Харца. Кавези пуни штиглица и чворака, кошеви пуни певача и крилатих брбљиваца. Вретенасти и лаки, као да су ватом испуњени, скакућући и подрхтавајући, окретни као на глатким шкрипавим засовницама, расцвркутани као кукавице на сатовима – они су били утеха у самоћи, нежењама су замењивали топлину породичног огњишта, измамљивали из најтврђих срца доброту материнског осећања, толико су имали пилећег и узбудљивог, и још кад сте превртали странице над њима, слали су вам своје сложено, примамљиво цвркутање.

Али су даље та жалосна скрипта падала све ниже. Сада су сишла на беспућа неког сумњивог шарлатанског гунђања. У дугом капуту, с осмехом чија се половина губила у црној бради, неко се стављао на услугу публици. Господин Боско из Милана, мајстор црне мађије свога цеха, говорио је нешто дуго и нејасно, показујући нешто на врховима прстију, што ствар није чинило разумљивијом. Иако је по сопственом убеђењу долазио до зачуђујућих закључака, које је, како изгледа, за тренутак одмеравао међу осетљивим прстима, пре но што им је лепршав смисао одлетео са прстију у ваздух, иако је истицао суптилне прегибе дијалектике опомињући подизањем обрва, припремајући нас за ствари необичне, нисам га схватио, и што је још горе – нисам ни желео да га схватим и остављао сам га са његовом гестикулацијом, с пригушеним тоном и целом скалом тамних осмеха, да бих брзо прелистао последње странице књиге која се распадала на комадиће.

На тим последњим страницама, које су очевидно пале у бесвесно бунцање, у очити бесмисао, неки џентлмен је нудио сопствену непогрешиву методу како да се постане енергичан и одлучан у својим одлукама и много говорио о начелима и карактеру. Али довољно је било само преврнути страницу, да би се постало сасвим дезоријентисан у стварима одлучности и начела.

Тамо је ситним кораком, спутана шлепом хаљине, излазила нека госпођа Магда Ванг и изјављивала са висине стегнутог деколтеа да се руга мушкој одлучности и начелима и да је њена специјалност да ломи и најјаче карактере. (Ту је покретом ноге намештала шлеп на земљи.) За ту сврху постоје методе, настављала је кроз стиснуте зубе, непогрешиве методе, о којима неће да прича, упућујући на своје мемоаре са насловом »Из пурпурних дана« (Издање Антропозофског института у Будимпешти), у којима је изложила резултате својих колонијалних искустава у области дресуре људи (тај израз подвучен и са ироничним сјајем очију). И чудна ствар, та дама која је говорила тако лењо и нецеремонијално, изгледала је сигурна да ће јој одобравати они о којима је говорила с таквим цинизмом, и у необичној вртоглавици и треперењу осећало се да су се правци моралних дефиниција чудно преместили и да смо у другој клими, у којој компас дејствује обратно.

То је била последња реч књиге, која је у души оставила укус неке чудне запрепашћености, мешавину глади и узбуђења.

V

Нагнут над том књигом, лица које је пламсало као дуга, горео сам тихо од екстазе до екстазе. Утонуо у читање, заборавио сам на ручак. Предосећање ме није преварило. Био је то Аутентикум, свети оригинал, иако тако дубоко понижен и деградиран. И када сам у касни сумрак, блажено насмејан, стављао књигу у најдубљу фиоку, прекривајући је, да је не примете, другим књигама – чинило ми се да то сунчево руменило стављам да спава у комоди, руменило које се стално поново само од себе палило и ишло кроз све пламенове и пурпуре, и још једном враћало и није хтело да се заврши.

Како сам постао равнодушан према свим осталим књигама!

Јер, обичне књиге су као метеори. Свака од њих има један тренутак, такав моменат, кад с криком узлеће као феникс, горећи свим страницама. Ради тог једног тренутка, ради тог једног момента волимо их касније, иако су тада још само пепео. И са горком резигнацијом понекад касно путујемо кроз те охлађене странице, пропуштајући с дрвеном лупом, као бројанице, њихове мртве формуле.

Егзегети књиге тврде да све књиге теже ка Аутентикуму. Оне живе само позајмљеним животом, који се у тренутку узлета враћа свом старом извору. Ипак не желимо да досађујемо читаоцу излагањем Доктрине. Хтели бисмо да скренемо пажњу на једну ствар: Аутентикум живи и расте. Шта одатле произлази? Ето, кад следећи пут отворимо нашу стару књигу, ко зна где ће тада већ бити Ана Чилаг и њене присталице. Можда ћемо је, дугокосу ходочасницу, угледати како својим огртачем чисти друмове Моравске, путујући кроз далеку земљу, кроз беле градиће утонуле у свакидашњост и прозу и дели узорке Елза-флуид балсама људима блаженим духом, мучени знојем и сврабом. Ах, шта ће тада учинити честите градске брадоње, спутане огромном косурином, шта ће урадити та верна општина осуђена на неговање и администрацију својих претераних плодова? Ко зна неће ли сви купити себи праве верглове у Шварцвалду и неће ли кренути у свет за својом апостолком, да је траже по земљи, свирајући на свим местима »Дајси, Дајси«?

О, одисејо брадоња, што лутају од града до града тражећи своју духовну мајку! Када ће се наћи рапсод достојан те епопеје? Јер, коме су оставили град предат њиховој бризи, коме су поверили владавину над душама у граду Ане Чилаг? Зар нису могли предвидети да ће лишен своје духовне елите, својих величанствених патријарха – град обузети сумња и отпадништво и да ће отворити своје капије – коме? – ах, циничној превртљивој Магди Ванг (Издање Антропозофског института у Будимпешти), која ће у њему отворити школу дресуре и ломљења карактера?

Али вратимо се нашим ходочасницима.

Ко не зна ту стару гарду лутајућих Кимбра, веома гаравих људи на изглед јаких тела, начињених од ткива без снаге и сокова? Сва њихова снага, сва моћ ушла је у косу. Антрополози одавно лупају главу над том необичном расом, увек обученом у црна одела, са дебелим сребрним ланцима на трбусима, с прстима у моћном, бронзаном прстењу.

Волим их, те час Каспере час Балтазаре, њихову дубоку озбиљност, њихову погребну декоративност, те величанствене мушке примерке с лепим очима, масним сјајем испржене кафе, волим тај племенити недостатак животне енергије у бујним и спужвастим телима, морбидецу умирућих родова, њихово тешко дисање у снажним прсима и чак онај мирис валеријане који шире њихове браде.

Као божји анђели стају понекад неочекивано на вратима наших кухиња, огромни и задихани и брзо уморни – бришу зној са мокрог чела, преврћући плаве беоњаче: у том тренутку заборављају своје послаништво и зачуђено, тражећи изговор, претекст за свој долазак – пружају руку за милостињу.

Враћамо се Аутентикуму. Та никад га нисмо ни напуштали! И ту указујемо на чудну особину књиге, већ сада јасну читаоцу, да се она развије за време читања, да су јој границе отворене са свих страна за све флуктуације и протоке.

Сад на пример, више никоме не нуди тамо штиглице из Харца, јер из верглова тих бринета, из прелома и превоја мелодије излећу у неправилним размацима те перјасте метлице и трг је засут њима као шареним словима. Ах, какво размножавање, трепераво и пуно цвркута... Око свих гребена, мотака и заставица стварају се прави шарени затвори, лепет крила и борбе за место. Довољно је протурити кроз прозор дршку штапа и да је облепљену немирном и тешком гомилом поново увучете у собу.

У нашем причању сада се брзим корацима приближавамо оној величанственој и катастрофичној епоси, која у нашој биографији носи име генијална.

Узалуд бисмо порицали да већ сада осећамо то стезање срца, тај слатки немир, свету трему која претходи последњим стварима. Ускоро ће нам у посуди понестати боја, а у души сјаја, да ставимо највише акценте, нацртамо најсјајније и већ трансценденталне контуре у тој слици.

Каква је то генијална епоха и када је то било?

Ту за тренутак морамо постати сасвим езотерични, као господин Боско из Милана, и снизити свој глас до продорног шапата. Морамо поентирати наша излагања значајним осмесима и, као мрвицу соли, трљати врховима прстију фину материју импондерабилија. Није наша кривица ако понекад будемо имали изглед оних продаваца невидљивих тканина, који неприродним гестовима показују своју заводничку робу.

Дакле, да ли је генијална епоха била или није? Тешко је одговорити. И да, и не. Јер, има ствари које се сасвим до краја не могу догодити. Превелике су да би стале у догађај, и превеличанствене. Оне само покушавају да се догоде, испробавају тле стварности, да ли их можемо издржати. И одмах се повлаче бојећи се да не изгубе свој интегритет у несигурности реализације. А ако су окрњили свој капитал, изгубили ово или оно у тим пробама инкарнације, одмах, љубоморни одузимају, опозивају своје власништво, реинтегрирају се и после тога у нашој биографији остају те беле мрље, мирисни печати, ти изгубљени сребрни трагови босих анђеоских ногу, расејани огромним корацима по нашим данима и ноћима, док та пуноћа хвале надолази и употпуњује се непрестано и кулминира над нама, прелазећи у тријумфу одушевљење за одушевљењем.

Па ипак у извесном смислу налази се она цела и изворна у свакој од својих слабих и фрагментарних инкарнација. Ту долази до појаве репрезентације и привремене замене живота. Неки догађај може у погледу свога порекла и својих сопствених средстава бити мали и убог, па ипак приближен оку може у својој унутрашњости отварати бескрајну и зрачну перспективу захваљујући томе што виши живот покушава да се у њему изрази и што снажно блиста у њему.

Дакле, тако ћемо скупљати те алузије, та земаљска приближавања и етапе по путевима нашег живота, као комадиће разбијеног огледала. Комадић по комадић скупљаћемо то што је једно и недељиво – велику епоху, генијалну епоху нашег живота.

Можда смо је у захукталости умањивања, под терором необухватности трансцендентнога – исувише ограничили, ставили под знак питања и пољуљали. Јер и поред свих ограда: она је постојала.

Она је постојала и ништа нам неће одузети ту сигурност, тај свели укус који још увек осећам на језику, ту хладну ватру на непцу, тај уздах широк као небо и свеж као гутљај чистог ултрамарина.

Да ли смо бар донекле припремили читаоца за ствари које ће наступити, да ли можемо преузети ризик путовања у генијалну епоху?

Наша трема је прешла и на читаоца. Осећамо његову нервозу. И поред тобожње живахности и нама је тешко на срцу и пуни смо страха.

Дакле у божје име – седамо и крећемо.

Генијална епоха

I

Обично су чињенице поређане у времену, нанизане на његов ток као на конац. Оне тамо имају своје претече и своје консеквенце, које се тискају, узајамно чепају непрестано и без прекида. То има свој значај и за причање, коме су душа непокретност и поступност.

Међутим, шта да се уради са догађајима који немају свог сопственог места у времену, са догађајима, који су дошли прекасно, кад већ све време било раздато, раздељено, разграбљено, и сада су остали некако у неизвесности, ван строја, лебдећи у ваздуху, бескућници и луталице?

Зар је могуће да је време претесно за све догађаје? Може ли се догодити да сва места у времену буду већ распродата? Забринути, трчимо дуж целог тог воза догађаја, спремајући се за путовање.

Тако вам бога, зар не постоји нека врста ажиотаже картама за време?... Господине кондуктеру!

Само мирно! Без сувишне панике, уредићемо то тихо у оквирима своје компетенције.

Да ли је читалац нешто чуо о паралелним пругама времена у времену са двоструким колосеком? Да, постоје такви споредни кракови времена, истина мало нелегални и проблематични, али кад се шверцују овакви прекобројни догађаји који се не дају уврстити – не може се бити велики пробирач. Пробајмо, дакле, да у некој тачки историје одвојимо такав бочни крак, слепи колосек, да на њега бацимо те нелегалне историје. Само без страха. То ће се десити неприметно, читалац неће преживети никакав потрес. Ко зна – можда кад о томе говоримо прљава манипулација је већ иза нас и ми се возимо слепим колосеком.

II

Моја мајка је дотрчала престрашена и загрлила је мој крик рукама, хотећи да га прекрије као пожар и угуши у наборима своје љубави. Затворила ми је уста устима и викала заједно са мном.

Али ја сам је одгурнуо и показујући ватрени стуб, златну греду, која је стајала косо у ваздуху, као заноктица, и није дала да се збаци – пуна сјаја и праха који је кружио у њој – викао сам: – »Истргни се, извуци!«

Пећ се зацрвенила великом шареном накарадом, насликаном на њеном челу, крв је навалила у њу и изгледало је да ће се у грчу тих жила, стегна и целе те до пуцања напете анатомије ослободити светлим, петловским криком.

Стајао сам раширених руку у надахнућу и издуженим, испруженим прстима показивао, показивао у гневу, свирепо узбуђен, и усправан као путоказ и дрхтећи у екстази.

Моја рука ме је водила, туђа и бледа, вукла ме је за собом, укочена, воштана рука, као велике заветне руке, као анђеоске руке подигнуте на заклетву.

Било је то пред крај зиме. Дани су стајали у каљугама и у жеравици и имали поднебље пуно ватре и бибера. Сјајни ножеви су секли медену мезгру дана на сребрне бразде, на призме пуне боја у пресеку и пикантних зачина. Али бројчаник поднева је гомила на малом пространству сав сјај тих дана и показивао све сате ватрене и пуне огња.

У тај сат, не могући да прими жеравицу, дан се љускао табацима сребрног лима, шуштавим станиолом, и слој по слој откривао своју суштину од ливеног сјаја. И као да то још није било доста, димњаци су се пушили, дизали су се облаци сјајне паре и сваки тренутак је експлодирао великим узлетом анђела, буром крила, које је небо незасито гутало, увек отворено за нове експлозије. Његове светле греде су експлодирале белим перјаницама, далеке тврђавице развијале су се у тихе лепезе нагомиланих експлозија – под сјајном канонадом невидљиве артилерије.

Прозор собе, препун неба, надолазио је тим узлетом без краја и преливао се са завесама, које су целе у ватри, димећи се у огњу, падале златним сенкама и дрхтањем ваздушних слојева. На дивану је лежао коси, ватрени квадрат, који се таласао сјајем, и није могао да се одвоји од пода. Тај ватрени стуб узбуђивао ме је до дна срца. Стајао сам опчињен, на раширеним ногама и очекивао га промењеним гласом, страним, тврдим псовкама.

На прагу, у трему стајали су збуњени, преплашени, кршећи руке: рођаци, суседи, удешене тетке. Прилазили су на прстима и одлазили, завиривали кроз врата, пуни радозналости. А ја сам викао.

– Видите – викао сам мајци и брату – увек сам вам говорио да је све заграђено, зазидано досадом, неослобођено! А сад гледајте, какав излив, какав процват свега, какво уживање!...

И плакао сам од среће и немоћи.

– Пробудите се – викао сам – пожурите у помоћ! Могу ли сам самцит изаћи на крај са том поплавом, могу ли обухватити тај потоп? Како да сам одговорим на милион ослепљујућих питања којима ме Бог засипа?

А кад су ћутали, викао сам у гневу: »Журите се, захватајте пуна ведра тог обиља, гомилајте залихе!«

Али нико није могао да ме замени, стајали су беспомоћни и освртали се иза себе, крили се за леђа суседа.

Тада сам схватио шта треба да чиним и пун одушевљења почео сам из ормана извлачити старе библије, очеве трговачке књиге исписане и већ у распадању и бацати их на патос под тај ватрени стуб, који је стајао у ваздуху и горео. Нису могли да ме снабдеју са довољно хартије. Брат и мајка су стално дотрчавали са новим нарамцима старих новина и дневника и гомилама их бацали на земљу. А ја сам седео између тих хартија, заслепљен сјајем, очију пуних експлозије, ракета и боја, и цртао. Цртао сам журно, у паници, попреко, искоса, преко штампаних и записаних страница. Моје шарене бојице су летеле у надахнућу преко стубаца нечитких текстова, јуриле у генијалним шкработинама, у вратоломним цик-цак потезима, сажимајући се нагло у анаграме визија, у ребусе сјајних открића, и поново се развезујући у празне и слепе муње, у потрази за трагом надахнућа.

О, ти светли цртежи, који су расли као под туђом руком, о те прозрачне боје и сенке! Како често их још и данас налазим у сновима, после толико година, на дну старих фиока, сјајне и свеже као јутро – још влажне од прве росе дана: фигуре, пределе, лица!

О, та плаветнила која су ледила дах од страха, о то зеленило зеленије од чуђења, и ти прелудији и цвркути боја једва наслућени, за које сам тек покушавао да нађем име!

Зашто сам их профућкао онда у безбрижности обиља са оном несхватљивом лакомисленошћу? Дозвољавао сам суседима да преврћу и пљачкају те гомиле цртежа. Узимали су читаве свежњеве. У какве све куће нису стигли, на каквим ђубриштима се нису ваљали тада! Адела је њима тапацирала кухињу, тако да је постала светла и шарена, као да је у ноћи пао снег иза прозора.

Било је то цртање пуно окрутности, бусија и напада. Кад сам тако седео напет као лук, непокретан и вребајући, а у сунцу око мене је блештаво горела хартија – довољно је било да цртеж, прикован мојом оловком, учини најмањи покрет за бекство. Тада би се моја рука, сва подрхтавајући у новим рефлексима и импулсима, бесно бацала на њега као мачка и, сад већ туђа, подивљала, грабљива, муњевитим уједима давила чудовиште које је хтело да јој умакне испод оловке. И тек онда би се одвајала од хартије, кад би већ мртав и непокретан леш ширио, као у хербаријуму, своју шарену и фантастичну анатомију у свесци.

Био је то убиствени лов, борба на живот и смрт. Ко је могао у њој разликовати нападача од нападнутог у том клупку које је фрктало од беса, у тој гужви пуној писке и пренеражености! Дешавало се да се моја рука по два и три пута бацала на скок, да негде на четвртом или петом табаку досегне жртву. Често је викала од бола и страха у клештама и штипаљкама тих чудовишта која су се увијала под мојим скалпелом.

Из сата у сат све многобројније су стизале визије, тискале се, правиле затворе, док једног дана сви путеви и стазе нису заврвели и отекли походима и цела земља се разгранала путовањима, разјурила се отегнутим дефиладама – бескрајним ходочашћима животиња и звери.

Као за Нојевих дана текле су шарене процесије, те реке длака и грива, та таласава леђа и репови, те главе које су се без краја потврдно климале по такту ступања.

Моја соба је била граница и ђерам. Ту су се задржавали, тискали, блејећи молећиво. Мувала су се, тапкала преплашено и дивље у месту – грбава и рогата бића, зашивена у све костиме и оклопе зоологије, и престрашена самих себе, уплашена сопственом маскарадом, гледала су преплашеним и зачуђеним очима кроз привиђења својих рутавих кожа и жалосно мукала под својим маскама, као да су им уста била запушена.

Јесу ли чекали да им дам имена, да решим њихове загонетке које нису схватали? Јесу ли ме питали за своје име, да уђу у њега и испуне га својим бићем? Долазиле су чудне машкаре, створења-питања, створења-предлози, и ја сам морао да вичем и терам их рукама.

Повлачили су се уназад, сагињући главе и гледајући попреко, и губили се у себи, враћали мењајући се у безимени хаос, у складиште старих форми. Колико је водоравних и усправних леђа тада прошло испод моје руке, колико глава се провукло испод ње са баршунастим мажењем!

Тада сам схватио зашто животиње имају рогове. Било је то – оно неразумљиво што није могло да стане у њихов живот, дивљи и дрски каприс, неразумно и слепо упорство. Нека idеe fixe, израсла преко граница њиховог бића, више од главе, и изронила нагло у светло, укочена у материји, опипљива и тврда. Тамо је узимала облик диваљ, неурачунљив и невероватан, уврћена у фантастичну арабеску, невидљиву за њихове очи, у ужасну, у незнану цифру, под чијом су грозотом живеле. Схватио сам зашто су те животиње биле склоне несхватљивој и дивљој паници преплашеног лудила: увучене у своје лудило, нису могле да се исплету из хаоса тих рогова, између којих су – сагињући главе тужно и дивље, као да траже пролаз међу њиховим гранама. Те рогате животиње су биле далеке од ослобођења и тужно и равнодушно су носиле печат своје погрешке на глави.

Али још даље од светла биле су мачке. Њихово савршенство је плашило. Затворене у прецизност и уредност својих тела, нису знале ни грешке ни одступања. За тренутак су силазиле у дубину, на дно свога бића, и тада остајале непокретне у свом меком крзну, постојале грозно и свечано озбиљне, а очи су им се заокругљивале као месец, гутајући поглед у своје ватрене левке. Али већ после једног тренутка, избачене на обалу, на површину, зевале су својим ништавилом, разочаране и без илузија.

У њиховом животу пуном грације затворене у саму себе није било места ни за какву алтернативу. И досађујући се у том затвору савршенства без излаза, обузете сплином – гунђале су набораном усном, пуне беспредметне окрутности на кратком, пругама раширеном лицу. Доле су потајно промицале куне, творови и лисице, лопови међу животињама, створења немирне савести. Докопали су се преваром, интригом, триком свог места у животу, упркос плану стварања, и прогањане мржњом, угрожене, увек на стражи, увек у страху за то место – ватрено су волеле свој украдени живот који су сакривале по јазбинама, спремне да буду раскомадане бранећи га.

Најзад су све прошле и тишина је загосподарила у мојој соби. Поново сам почео цртати, утонуо у моје старе књиге које су одисале сјајем. Прозор је био отворен и на прозорској опшивници дрхтале су у пролећњем ветру грлице и кумрије. Искривљујући главу показивале су округло и стаклено око из профила, као поплашено и пуно лета. Дани су поткрај постали меки, опални и светли, а онда опет бисерни и пуни магловите благости.

Наишли су ускршњи празници и родитељи су на једну недељу отпутовали мојој удатој сестри. Оставили су ме самог у стану на милост и немилост мојим инспирацијама. Адела ми је сваки дан доносила ручак и доручак. Нисам примећивао њено присуство кад би застала на прагу свечано одевена, миришући пролећем из својих тилова и свила.

Кроз отворен прозор допирао је лак поветарац, испуњавајући собу рефлексом далеких предела. Тренутак су у ваздуху лебделе те ветром донете боје светлих даљина и одмах бледеле, разилазиле се у плаву сенку, нежност и узбуђење. Поплава слика се мало била умирила, излив визија ублажио и утишао.

Седео сам на земљи. Око мене на поду су лежале бојице и дугмад фарби, божје боје, плаветнила која су дисала свежином, зеленила залутала чак на ивицу чуђења. И кад бих узимао у руку црвену бојицу – у сјајни цвет су кретале срећне фанфаре црвенила и сви балкони су пловили таласима црвених застава, а куће су дуж улице правиле тријумфални шпалир. Дефилеи градских стражара у униформама малинасте боје парадирали су по светлим, срећним путевима а господа су им се клањала полуцилиндрима боје трешње. Трешњева благост, трешњев цвркут штиглица испуњавао је ваздух пун деспића и благог сјаја.

А кад бих пружао руку по плаву боју – улицама је преко свих прозора ишао одсјај кобалтног пролећа, окна су се отварала звечећи, једно за другим, пуна плаветнила и небеске ватре, завесе су се дизале као на узбуну и радосна и лака промаја ишла је тим шпалиром између усталасаних муслина и олеандера на празним балконима, као да се на другом крају те дуге и светле алеје јављао неко врло далек и приближавао се – озарен, а испред њега је ишла вест, предосећање, најављивано летом ластавица, сјајним ватрама, разбациваним од миље до миље.

III

На сам ускрс, крајем марта или почетком априла, излазио је Шлома, син Тобијин, из затвора у који је затваран на зиму после авантура и лудости лета и јесени. Једно поподне тог пролећа видео сам га кроз прозор кад је излазио од фризера, који је истовремено био берберин, фризер и хирург града, са учтивошћу, стеченом у строгом затворском режиму, отварао је стаклена сјајна врата бербернице и силазио низ три дрвена степеника, освежен и подмлађен, сасвим ошишане главе, у прекратком сакоу и високо подигнутим, коцкастим панталонама, витак и младалачког изгледа и поред својих четрдесет година.

Трг свете Тројице био је у то време пуст и чист. После пролећних поплава и блата, спраног касније пљусковима, плочник је остао умивен, осушен многим данима тихог, дискретног, лепог времена, тим данима већ великим и можда сувише пространим за то рано доба, мало преко мере издуженим, особито вечерима, кад се сумрак продужавао без краја, још празан у својој дубини, узалудан и јалов у свом огромном очекивању. Кад је Шлома затворио за собом стаклена врата бербернице, у њих је одмах ушло небо, као у све мале прозоре те куће на спрат, отворене према чистој дубини сеновитог небеског свода.

Сишавши са степеница, нашао се сасвим сам на ивици велике, пусте шкољке трга, преко које је текло плаветнило неба без сунца.

Тај велики, чисти трг лежао је тог поподнева као мехур, као нова година која још није била почела. Шлома је стајао на његовој ивици сасвим сив и угашен, затрпан плаветнилом, и није смео својом одлуком да ломи савршену куглу неупотребљеног дана.

Само једном годишње, на дан изласка из затвора, осећао се Шлома тако чист, неоптерећен и нов. Дан га је тада примао у себе умивеног од греха, обновљеног, помиреног са светом, са уздахом је отварао пред њим чисте кругове својих хоризоната, увенчане тихом лепотом.

Није се журио. Стајао је на ивици дана и није смео да прекорачи, да својим ситним, младим, мало хромим ходом пребрише ту благо сведену шкољку поподнева.

Прозирни дан је лежао над градом. Ћутање тог трећег сата по подне извлачио је из кућа чисту белину креде и ширило је безгласно, као талију карата, око трга. Поделивши једну туру, већ је почињало нову, црпући резерве белине из велике, барокне фасаде св. Тројице, која је као огромна божја кошуља што пада с неба, наборана у пиластре, ризалите и нише, разнете патосом волута и архиволута, журно уређивала на себи ту велику узнемирену хаљину.

Шлома подиже лице, њушкајући у ваздуху. Благи лахор је доносио мирис олеандера, мирис празничких станова и цимета. Тада је снажно кихнуо, својим славним сићушним хуком од кога су се голубови на полицијској стражари преплашено подигли и одлетели. Шлома се насмеши самом себи: бог је потресом његове ноздрве објавио долазак пролећа. Био је то знак сигурнији него долазак рода и од тада су дани имали да буду прекидани тим детонацијама, које су, изгубљене у шуму града час ближе, час даље својим духовитим коментаром потврђивале његове догађаје.

– Шломо! – викнуо сам стојећи у прозору нашег ниског спрата.

Шлома ме је опазио, осмехнуо се својим милим осмехом и салутирао ми.

– Сад смо сами на целом свету, ја и ти – рекао сам тихо, док је надувени мехур неба одјекивао као бачва.

– Ја и ти – поновио је тужно се осмехнувши – како је празан свет данас.

Могли бисмо га поделити и дати му ново име – тако је отворен, беспомоћан и ничији. У такав дан Мојсије прилази ивици хоризонта и гледа оданде на земљу. И кад је види тако белу, тиху, са њеним плаветнилом и замишљеношћу, може се десити да му се у очима изгуби граница, плавичасте траке облака му се подастру под ноге и он, не знајући ни сам шта ради, сиђе на земљу. А земља замишљена неће чак ни приметити онога што је сишао на њене путеве, а људи ће се пробудити после поподневног дремежа и неће се ничег сећати. Цела историја ће бити као избрисана и биће као у прадавна времена, пре но што је почела историја.

– Је ли Адела код куће? – упитао је с осмехом.

– Нема никога, уђи на тренутак к мени, показаћу ти своје цртеже.

– Ако нема никог, нећу одбити себи то задовољство. Отвори ми.

И осврћући се у капији на све стране, ходом лопова уђе унутра.

IV

– То су ванредни цртежи – говорио је удаљујући их од себе гестом зналца. Његово лице се озарило одсјајима боја и светлости. Понекад би савијао шаку око ока и посматрао кроз тај импровизирани дурбин, стежући црте у гримасу пуну озбиљности и зналаштва.

– Може се рећи – казао је – да је свет прошао кроз твоје руке, да би се обновио, да би се олињао у њему и ољуштио као чудотворни гуштер. О, зар мислиш да бих крао и правио хиљаде лудости, да се свет није тако истрошио и пропао, да ствари у њему нису изгубиле своју позлату – далеки одсјај божјих руку? Шта се може почети у таквом свету? Како да човек не посумња, како да не падне духом, кад је све чврсто затворено, зазидано над својим смислом, и свуда само удараш у циглу, као у зид тамнице? Ах, Јузефе, требало је да се раније родиш.

Стајали смо у тој полутамној, дубокој соби која се у перспективи издуживала према отвореном прозору на трг. Оданде су чак до нас допирали таласи ваздуха у благим ударима, ширећи се тишином. Сваки удар је доносио њен нови товар зачињен бојама даљине, као да је претходни већ био употребљен и исцрпен. Та тамна соба је живела само рефлексима далеких кућа иза прозора, одбијала је њихове боје у својој дубини, као camera obscura. Кроз прозор, као кроз цев догледа, видели су се голубови на полицијској стражари, надмени, како шетају дуж опшивнице атике. Понекад су се сви заједно дизали и кружили над тргом. Тада би се соба за тренутак осветлила од њихових отворених крилних пера, ширила се одсјајем њиховог далеког лепета крила, а затим гаснула, кад би слетајући затварали крила.

– Теби, Шломо – рекао сам – могу открити тајну тих цртежа. Већ од самог почетка мучила ме је сумња, јесам ли ја заиста њихов аутор. Понекад ми се чине као нехотични плагијат, нешто што ми је дошапнуто, подметнуто... Као да се нешто страно послужило мојим надахнућем за незнане ми циљеве. Јер морам ти признати – додао сам тихо, гледајући га у очи – пронашао сам Аутентикум...

– Аутентикум? – запитао је лица обасјаног наглим блеском.

– Да, уосталом погледај и сам – рекао сам спуштајући се на колена над фиоком комоде.

Извадио сам најпре свилену Аделину хаљину, кутију са тракама, њене нове ципелице са виском потпетицама. Мирис пудера или парфема разишао се по ваздуху. Подигао сам још неколико књига: на дну је лежала дуго невиђена, драга књига, и сјајила се.

– Шломо – рекао сам узбуђен – погледај, ево лежи... – Али он је стајао замишљен са Аделином ципелицом у руци и посматрао је са дубоком озбиљношћу.

– То бог није рекао – говорио је – а ипак ме то тако дубоко убеђује, притиска уза зид, одузима ми последњи аргумент. Те линије су неодољиве, потресно тачне, коначне и ударају у саму срж ствари. Чиме ћеш се заклонити, шта ћеш им супротставити, кад си већ сам поткупљен, надгласан и издат од највернијих савезника. Било је шест божјих и светлих дана стварања. Али седмога дана бог није издржао. Седмог дана је осетио страну материју под рукама и, преплашен, скинуо је руке са светла, иако је његово стваралачко одушевљење било срачунато на још многе дане и ноћи. О, Јузефе, чувај се седмог дана...

И подижући ужаснут Аделину ципелицу, говорио је као опчињен сјајном, ироничном речитошћу лаковане љуске: »Схваташ ли страшан цинизам тог симбола на женској нози, провокацију њеног разблудног корачања на тим необичним потпетицама? Како бих те могао оставити у власти тог симбола! Сачувај боже, да то треба да учиним...

Говорећи то, спретним покретима је гурао Аделине ципеле, хаљину и корале у недра.

– Шта то радиш, Шломо? – рекао сам запрепашћен.

Али се он брзо удаљавао према вратима лако храмљући у својим прекратким коцкастим панталонама. У вратима је још једном окренуо сиво, сасвим нејасно лице и подигао руку у гесту умиривања. Био је већ иза врата.

Пролеће

I

Ово је историја једног пролећа које је било истинитије, више заслепљујуће и блештавије од других пролећа, које је просто озбиљно схватило свој дословни текст, тај надахнути манифест, писан најсветлијим, празничним црвенилом, црвенилом поштанског лака и календара, црвенилом оловке у боји и црвенилом ентузијазма, красуљком срећнијих телеграма оданде...

Свако пролеће тако почиње, од тих огромних и засењујућих хороскопа, који прелазе меру једног доба године, у сваком – да најзад то кажемо – има све то: бескрајни походи и манифестације, револуције и барикаде, преко сваког у једном тренутку прелази тај врели вихор заборава, та безграничност туге и пијанства која узалуд тражи адекват у стварности.

Али после тога те предрасуде и те кулминације, те нагомиланости и екстазе улазе у цветање, целе улазе у бујање хладног лишћа, у пролећне вртове ноћима узнемирене и шум их гута. Тако пролећа издају сама себе – једно за другим утонула у задихано шуштање расцветалих паркова, у њихова надолажења и плиме – заборављају на своје заклетве, губе лист по лист свога тестамента.

Једино ово пролеће је имало храбрости да издржи, да остане верно, да изврши све. После толиких неуспелих проба, узлета, инкантанција хтело је најзад да се доиста конституише да избије у свет као генерално и последње пролеће.

Тај вихор догађаја, тај ураган згода: срећан државни удар, ти патетични, узвишени и тријумфални дани! Хтео бих – да корак те историје ухвати њихов такт који одушевљава и надахњује, да преузме јуначки тон те епопеје, изравна се у маршу са ритмом те пролећне Марсељезе!

Тако је необухватан хороскоп пролећа! Ко му може узети за зло што се оно учи да га чита на сто начина, комбинује наслепо, силабизује у свим правцима, срећно кад му пође за руком да нешто дешифрује усред збуњујућег погађања птица. Чита оно тај текст и унапред и унатраг, губећи смисао и хватајући га поново, у свим верзијама, у хиљадама алтернатива, треперења гласа и цвркута. Јер цео текст пролећа је записан двосмисленостима, недореченостима, елипсама, истачкан место слова у празном плаветнилу, а у слободне размаке међу словима птице умећу своје ћудљиве претпоставке и своје одгонетке. Зато ће се ова историја по узору на тај текст вући на многим разгранатим колосецима и цела ће бити ишарана пролећним цртицама, уздасима и тачкицама.

II

Тих претпоследњих ноћи, подивљалих и пространих, покривених огромним небесима још сировим и без мириса, која су преко рупчага и ваздушних поља водила у звездана беспућа – отац ме је узимао са собом на вечеру у малу баштенску рестаурацију, затворену између задњих зидова последњих кућа на тргу.

Ишли смо у мокрој светлости фењера, који су звечали под ударцима ветра, напречац преко великог засвођеног простора трга, сами, притиснути мноштвом ваздушних лавирината, изгубљени и дезоријентисани у пустим пространствима атмосфере. Отац је дизао према небу лице обливено слабом светлошћу и с горком забринутошћу посматрао тај звездани шљунак расејан по плићацима широко разгранатих и разливених вирова. Њихове неправилне и небројене групе још се нису сређивале ни у какве констелације, никакве фигуре нису завладале тим пространим и јаловим водоплавним долинама. Туга звезданих пустиња притискивала је град, фењери су одоздо пробијали ноћ свежњевима зрака, везујући их равнодушно од чвора до чвора. Под таквим фењерима пролазници су се задржавали по два, по три у кругу светла, које је око њих стварало пролазну илузију собе у светлу стоне лампе – у равнодушној и немилој ноћи, која се горе распадала у неправилна пространства, у дивље ваздушне пределе, искрзане ударцима ветра, жалосне и бездомне. Разговори се нису могли одржати, са очима у дубокој сенци шешира смешкали су се замишљено слушајући далеки шум звезда, који је као на квасцу растао у пространству те ноћи.

У баштенској ресторацији стазе су биле посуте шљунком. Два фењера на стубовима замишљено су шиштала. Господа у црним героцима седела су по двојица – по тројица, погрбљени над бело застртим столовима, бесмислено загледани у сјајне тањире. Седећи тако израчунавали су у себи покрете и потезе на великој црној шаховској табли неба, видели су у мислима међу звездама скокове коња и изгубљене фигуре, и констелације које су одмах долазиле на њихова места.

Музиканти на естради су умакали бркове у чаше горког пива и тупо ћутали загледани у своју унутрашњост. Њихови инструменти, виолине и виолончела племенитих контура, лежали су одложени на страну под безгласно шуштавим пљуском звезда. Понекад су их узимали у руке и удешавали за пробу, плачно их штимовали на тон својих груди, који су пробали искашљавајући се. Затим су их опет остављали, као да су били још незрели и по мери нису одговарали тој ноћи која је даље равнодушно текла. Тада су у тишини и осеци мисли, док су виљушке и ножеви тихо звецкали на бело застртим столовима, виолине изненада саме устајале, прерано одрасле и пунолетне, малочас још тако плачљиве и несигурне, сада су постале говорљиве, витке и усечена појаса, и давале извештај о свом пуномоћству, покретале за тренутак одложену људску ствар и водиле даље тај изгубљени процес пред равнодушним трибуналом звезда, међу којима су се воденим знацима оцртавале кривине и профили инструмената, фрагментарни кључеви, недовршене лире и лабуди, имитативни, бесмислени звездани коментар на маргини музике.

Господин фотограф који је већ од неког времена бацао од суседног стола значајне погледе ка нама, прешао је најзад за наш сто, преносећи своју чашу пива са свога стола на наш. Осмехивао се значајно, борио се са сопственим мислима, пуцкетао прстима, губећи стално изнова неухватљиву поенту ситуације. Од почетка смо осећали њену парадоксалност. То импровизовано ресторантско логориште, под знаком далеких звезда, банкротирало је без спаса, бедно пропадало, не могући да задовољи претензије ноћи које су расле без мере. Шта смо могли супротставити тим пустињама без дна? Ноћ је прецртавала то људско предузеће, које су узалуд покушавале да бране виолине, заузимала је празнину, довлачила своја сазвежђа на освојене позиције.

Видели смо логориште столова који су се ослобађали, логориште побацаних сервијета и столњака, преко којих је ноћ прелазила у тријумфу, сјајна и безбројна. Дигли смо се и ми, док је наша мисао, отишавши испред тела, већ одавно јурила за бучним клопарањем њених кола, за далеком, широко разасутом лупом тих великих и светлих друмова.

Тако смо ишли под ракетама њених звезда, антиципирајући у мислима затвореним очима њене опсене које су постајале све више и више. Ах, тај цинизам тријумфалне ноћи. Запосевши цело небо, сада је играла домине у његовим пространствима, лењо и без рачуна, равнодушно скупљајући милионске добитке. Затим пуна досаде, цртала је на бојишту преврнутих таблица прозрачне шкработине, насмејана лица, увек један исти осмех хиљадама пута поновљен, који је за тренутак – већ вечан – прелазио у звезде, расипао се у звездану равнодушност. Успут смо ушли у посластичарницу на колаче. Тек што смо ушли кроз звучна, стаклена врата у ту белу, глазирану унутрашњост, пуну сјајног шећера – ноћ је одмах стала свим звездама, изненада опрезна и пажљива, радознала, да јој не умакнемо. Стрпљиво је чекала на нас цело време, стражарећи пред вратима, светлећи с висине кроз окна непокретним звездама, док смо ми дубоко размишљајући бирали колаче. Тада сам први пут угледао Бјанку. Стајала је окренута профилом крај тезге, са гувернантом, у белој хаљини, витка и калиграфска, као да је била изашла из Зодијака. Није се окретала, стојећи у узорном контрапосту младих девојака јела је колач с кремом. Нисам је видео јасно, сав још испрецртан звезданим цик-цак линијама. Тако су се први пут укрстили наши хороскопи, још веома замршени. Сусрели су се и равнодушно замрсили. Још нисмо схватили нашу судбину у том раном звезданом аспекту и изашли смо равнодушно, лупајући стакленим вратима.

После тога смо се враћали околним путем кроз далеко предграђе. Куће су постајале све ниже и ређе, најзад су се пред нама размакле и последње и ми смо ступили у друкчију климу. Нагло смо ушли у благо пролеће, у топлу ноћ која се сребрила по блату младим, тек изишлим, љубичастим месецом. Та претпролећна ноћ је напредовала у журном темпу, грозничаво истрчавала пред своје касне фазе. Ваздух, тек недавно зачињен још обичном опорошћу тог времена, нагло је постао сладак и отужан, пун мириса кишнице, влажне глине и првих висибаба које су лунатично процветавале у белом магичном светлу. И право је чудо што се под тим штедрим месецом ноћ није заројила жабљом пихтијом на сребрним блатима, није се излегла икром, није се распричала хиљадама њушкица које сплеткаре на тим гомилама шљунка крај реке, кроз које је све поре протицала сјајна мрежа слатке воде. И требало је дорећи, одгонетнути то крекетање у тој ноћи бучној и изворској, пуној поткожних дрхтаја, да би – за тренутак заустављена – кренула даље а месец кулминирао, све бељи и бељи, као да је преливао своју белину из чаше у чашу, све виши и све блиставији, све магичнији и трансцеденталнији.

Тако смо ишли под све већом гравитацијом месеца. Отац и господин фотограф су ме узели између себе, јер сам падао с ногу од велике поспаности. Наши кораци су шкрипали у мокром песку. Одавно сам већ спавао идући и под капцима сам већ имао целу фосфоресценцију неба, пуну сјајних знакова, сигнала и звезданих феномена, кад најзад стадосмо на отвореном пољу. Отац ме је положио на капут разастрт на земљи. Затворених очију сам видео како се сунце, месец и једанаест звезда уредило за параду на небу, дефилујући преда мном. »Браво, Јузефе!« повикао је отац и са одобравањем затапшао рукама. Био је то очити плагијат извршен на другом Јузефу и примењен на сасвим друге прилике. Нико ми то није пребацивао. Мој отац Јакуб је климао главом и цмоктао језиком, а господин фотограф је поставио свој троножац на песак, развукао мех апарата као хармонику и цео утонуо у наборе црног сукна: фотографисао је ту необичну појаву, тај блистави хороскоп на небу, док сам ја с главом која се купала у светлости лежао засењен на капуту и немоћно придржавао тај сан за експозицију.

III

Дани су постали дуги, светли и пространи, скоро исувише пространи за своју садржину још убогу и никакву. Били су то дани предвиђени за растење, дани пуни чекања, побледели од досаде и нестрпљивости. Јасан дах, сјајни ветар ишао је кроз празнину тих дана, још непомућен испарењима нагих вртова, пуних сунца, чистио је улице и ове су стајале дуге и светле, свечано почишћене, као да су чекале на нечији још далеки и незнани долазак. Сунце се лагано кретало ка еквиноцију, успоравало свој бег, стизало у узорну позицију, у којој је требало да стане у идеалној равнотежи, испуштајући потоке огња, порцију за порцијом, на пусту и халапљиву земљу.

Светла и бескрајна промаја је дувала кроз целу ширину хоризонта, правила шпалире и алеје под чистим линијама перспективе, постајала глатка у великом и празном дувању и најзад застајала задихана, огромна и блистава, као да је хтела да у свом свеобухватном огледалу затвори идеални лик града, фатаморгану продужену у дубину његове сјајне издубености. Тада је свет за тренутак постајао непомичан, застајао без даха, засењен, са жељом да цео уђе у ту варљиву слику, у ту провизорну вечност која му је отварана. Али срећна понуда је пролазила, ветар је разбијао своје огледало и време нас је опет стављало под своју власт.

Наишао је ускршњи распуст, дуг и непрегледан. Слободни од школе, скитали смо се по граду без циља и потребе, нисмо умели да искористимо слободу. Била је то сасвим празна слобода, неодређена и без примене. Сами још без дефиниције очекивали смо је од времена, које није умело да је нађе, губећи је усред хиљада лукавстава.

Пред кафаном су већ били постављени столови на плочнику. Госпође су седеле за њима у светлим шареним хаљинама и гутале ветар малим гутљајима као сладолед. Сукње су шуштале, ветар их је уједао одоздо, као мало разбеснело псетанце, госпође су добијале црвене печате на образима, лица су им горела од сувог ветра а усне се сушиле. Још је трајао антракт и велика досада антракта, свет се лагано и с тремом приближавао некој граници, прерано стизао до неке мете и чекао.

Тих дана смо имали курјачке апетите. Исушени ветром трчали смо кући, да у тупој замишљености једемо огромно комађе хлеба са маслацом, куповали смо на улици велике, свеже ђевреке који су пуцкетали од свежине, седели смо сви један до другог у пространом трему зграде на тргу – пусте и засвођене – без иједне мисли у глави. Кроз ниске аркаде видео се бели и чисти простор трга. Бурад од вина су стајала у низу под зидом и мирисала. Седели смо на дугој тезги, на којој су се пазарних дана продавале шарене сељачке мараме и беспомоћни и од досаде добовали смо ногама по даскама.

Изненада Рудолф, коме су уста била препуна ђеврека, извади из недара албум за марке и отвори га преда мном.

IV

Тада сам схватио зашто је то пролеће до тога времена било тако пусто, издубљено и задихано. Не знајући за то, смиривало се у себи, ућуткивало, повлачило у дубину – правило је место, цело се отварало у чисто пространство, пусто плаветнило без мишљења и дефиниције – зачуђена нага форма спремна да прими незнани садржај. Одатле та плава, као из сна пробуђена неутралност, та велика и као равнодушна спремност на све. То пролеће се цело држало у приправности – безљудно и пространо, цело се стављало на расположење без даха и без свести – једном речју чекало је на откровење. Ко је могао предвидети да ће изаћи сасвим готово, у пуној опреми и засењујуће из Рудолфовог албума за марке.

Биле су то чудне скраћенице и формуле, рецепти за цивилизације, згодни талисмани у којима се са два прста могла утврдити есенција клима и провинција. Били су то чекови за империју и републике, за архипелаге и континенте. Шта су више могли имати цесари и узурпатори, освајачи и диктатори? Изненада сам упознао сласт власти над земљама, трн оне незаситости, која се може умирити само владањем. С Александром Македонским зажелео сам цео свет. И ни педља земље мање од целог света.

V

Таман, страстан, пун окореле љубави примао сам дефиле тих створења, државе које су марширале, сјајне походе, које сам видео у интервалима, кроз пурпурна помрачења, оглувео од удара крви, која је била у срце по такту тог универзалног марша свих народа. Рудолф је пропуштао пред мојим очима те батаљоне и пукове, руководио дефилеом, пун усрдности и заузетости. Он, власник тог албума, деградирао се добровољно до улоге као неког ађутанта, свечано је подносио рапорт као заклетву, узбуђен, заслепљен и дезоријентисан у својој улози нејасној и пуној двосмислености. Најзад у одушевљењу, у наступу неке страсне великодушности, прикачио ми је као орден на груди – ружичасту Тасманију која је пламтела као мај, и Хајдарабад који је врвео од циганског муцања замршених алфабета.

VI

Тада се догодило то откровење, та изненадна показана визија разбуктале лепоте света, тада је стигла та срећна вест, тајна посланица, та специјална мисија необухватних могућности живота. Широм су се отворили светли хоризонти, свирепи и који задржавају дах, свет је дрхтао и треперио у својим зглобовима, опасно се накретао, претећи да ће искочити из свих мера и правила.

Шта је сама по себи, драги читаоче, поштанска марка? Шта је тај профил Франца Јозефа I са ћелом овенчаном ловоровим венцем? Није ли он симбол свакидашњости, детерминација свих могућности, јемство непрелазних граница, у које је већ једном заувек затворен свет?

Свет је тада био са свих страна обухваћен Францом Јозефом I и из њега није било изласка. Израстао је на свим хоризонтима, иза свих углова се помаљао тај свуда присутни и неизбежни профил, закључавао је свет, као тамницу. И ево, кад смо већ били изгубили наду, помирили се у себи са једносмисленошћу света, са том тесном непроменљивошћу, чија је моћна гаранција била Франц Јозеф I – изненада, као неважна ствар, отворио си преда мном тај албум са маркама, о Боже, дозволио си ми да бацим летимичан поглед на ту књигу која се љускала сјајем, на албум с маркама који је збацивао своју одећу, страну по страну, све светлији и све страшнији... Ко ће ми замерити што сам тада стајао засењен, малаксао од узбуђења, а из очију пуних сјаја су ми текле сузе. Какав засењујући релативизам, какав коперниковски чин, каква несталност категорија и појмова! Дакле, толико си дао начина постојања, о Боже, дакле такав је твој неизбројни свет! То је више него што сам могао помислити у најсмелијим сновима. Дакле, истина је та рана антиципација душе, која је упркос очевидности тврдоглаво сматрала да је свет неизбројан!

VII

Свет је тада био ограничен Францом Јозефом I. На свакој поштанској марки, на свакој монети и на сваком печату његов лик је констатовао непроменљивост света, непоколебљиви догмат његове једносмислености. Такав је свет и нема других светова осим овога – говорио је печат са цесарско-краљевским старцем. Све остало је уображење, дивља претензија и узурпација. На све је легао Франц Јозеф I и зауставио свет у његовом расту.

Из дубине нашег бића нагињемо ка правомислености, драги читаоче. Лојалност наше учтиве природе није неосетљива за чар ауторитета. Франц Јозеф је био највиши ауторитет. Ако је тај ауторитативни старац бацао све своје достојанство на тас те истине – шта се ту могло, требало је помирити се с напуштањем маштања душе, њених усрдних антиципација – сместити се некако, како се може у том једино могућем свету, без илузија и без романтике – и заборавити.

Али кад се већ тамница затвара неопозиво, кад је последњи отвор зазидан, кад се све заклело да прећути, о Боже, кад је Франц Јозеф I преградио, залепио последњу пукотину, да не би био угледан, тада си устао у шумном плашту мора и континената и открио си његову лаж. Ти, Боже, узео си тада на себе одијум јереси и експлодирао си на свет том огромном, шареном и величанственом хулом. О величанствени Херезијарше! Ударио си тада у мене том ватреном књигом, експлодирао си албумом за марке из Рудолфова џепа. Тада још нисам познавао троугласти облик албума за марке. У својој заслепљености замењивао сам га са папирним пиштољем из кога смо пуцали у школи под клупом, за пакост професорима. О, како си ти пукао из њега, о Боже! То је била твоја страсна тирада, то је била твоја пламена и сјајна филипика против Франца Јозефа I и његове државе прозе, то је била права књига сјаја.

Отворио сам и преда мном су блеснула шаренила светова, ветром необухваћених пространстава, панорамом узвитланих хоризоната. Ти си ишао кроз њу, лист за листом, вукући за собом тај шлеп саткан од свих сфера и климата. Канада, Хондурас, Никарагва, Абракадабра, Хипорабундија... Разумео сам те, о Боже. То су све била лукавства Твога богатства, то су биле прве речи које су Ти пале на памет. Сегнуо си руком у џеп и показао ми, као шаку дугмади, могућности које су врвеле у Теби. Теби није било стало до тамности, говорио си шта ти је пљувачка на језику донела. Могао си исто тако рећи и: Панфибрас и Халељива, и ваздух би међу палмама забрујао од моћних удара папагајских крила, а небо, као огромна, стострука, сафирна ружа, раздувана до дна, показала би засењујућу срж – око Твоје паунооко, покривено трепавицама и страшно, затрептало би сјајним кореном Твоје мудрости, заблистало би надбојом, замирисало би надмирисом. Ти си хтео да ме засениш, о Боже, да се похвалиш, да мало пококетујеш са мном, јер и Ти имаш тренутке сујетности, када се одушевљаваш самим собом. О како волим тај тренутак!

Како си постао понижен, Франце Јозефе I, и Твоје еванђеље прозе! Узалуд су Те тражиле моје очи. Најзад сам Те нашао. И Ти си био у тој гомили, али како мали, збачен са престола и сив. Марширао си са осталима по друмској прашини иза Јужне Америке и пред Аустралијом и певао си са осталима: Хосана!

VIII

Постао сам адепт новог еванђеља. Спријатељио сам се са Рудолфом. Дивио сам му се, предосећајући нејасно да је он само оруђе, да је књига неком другом намењена. И доиста он је пре личио на њеног чувара. Каталогизирао је, лепио, одлепљивао, закључавао у орман. У суштини ствари био је тужан као онај који је знао да ће њега бити све мање, док ће мене бити све више. Био је као онај који је дошао да исправља путеве Господње.

IX

Имао сам много разлога да сматрам да је та књига била намењена мени. Многи знаци показивали су да се она мени обраћала као специјална мисија, лично посланство и порука. То сам познао по томе што се нико није осећао њеним власником. Чак ни Рудолф који јој је пре служио. У суштини му је била туђа. Он је био као немаран и лењ слуга у кметству обавезе. Понекад му је завист заливала срце горчином. У себи се бунио против своје улоге кључара блага које му није припадало. Са завишћу је посматрао рефлекс далеких светова, који је тихом гамом боја путовао по мом лицу. Тек одбијен од мог лица допирао је до њега далеки одсјај тих страница, у којима његова душа није имала удела.

X

Једном сам видео мађионичара. Стајао је на бини, мршав, видљив са свих страна, и држао свој цилиндер, показујући свима његово празно и бело дно. Обезбедивши на тај начин ван сваке сумње своју вештину од подозрења да се служи варалачким махинацијама, направио је у ваздуху свој компликовани магични знак и одмах почео са претераном прецизношћу и очевидношћу да извлачи из цилиндра штапићем папирне шарене траке, метрима, фатовима, најзад километрима. Соба се пунила том шареном шуштавом масом, постајала је светла од тог стократног умножавања, од пенушаве и лаке хартије, од сјајног гомилања а он није престајао са извлачењем те бескрајне нити и поред преплашених гласова, пуних одушевљеног протеста екстатичних узвика, грчевитог плача, док најзад није постало јасно као на длану да га то ништа не кошта, да то обиље црпе не из сопствених залиха, да су му се просто отворили надземаљски извори, изван људских мера и рачуна.

Тада је неко, предестиниран за рецепцију дубљег смисла те демонстрације, одлазио кући замишљен и унутрашње засењен, до дна душе прожет истином која је ушла у њега: Бог је неизбројив...

XI

Ту је место за излагање кратке паралеле између Александра Великог и моје собе. Александар Велики је био осетљив на мирисе земаља. Његове ноздрве су предосећале нечувене могућности. Он је био један од оних, над чијим је лицем Бог прешао својом руком у сну, тако да знају оно што не знају, постају пуни претпоставки и подозрења, а кроз спуштене капке пролазе им рефлекси далеких светова. Ипак божје алузије је схватио дословно. Као човек од чина, што значи плитког духа, протумачио је себи своју мисију као послаништво освајача света. Његове груди је испуњавала она иста незаситост, као и моје, ти исти уздаси су их надимали улазећи у његову душу, хоризонт за хоризонтом, предео за пределом. Није имао никога ко би исправио његове грешке. Чак ни Аристотел га није разумео. Тако је умро разочаран, иако је освојио цео свет, посумњавши у Бога, који се стално склањао од њега, и његова чуда. Његов портрет је красио монете и марке свих земаља. За казну је постао Франц Јозеф свога времена.

XII

Хтео бих да читаоцу дам бар приближну представу о томе, шта је тада била та књига, у чијим листовима су се прелиминирале и уређивале последње ствари тог пролећа. Неизрециви, узнемирујући ветар је ишао сјајним шпалиром тих марака, искићеном улицом грбова и застава, усрдно развијајући грбове и амблеме, који су се таласали у задиханој тишини, у сенци облака који су претећи израсли на хоризонту. Затим су се изненада јављали први херолди на пустој улици, у свечаној одећи, с црвеним тракама на раменима, сјајни од зноја, беспомоћни, пуни мисије и заузетости. Ћутке су давали знакове, узбуђени до дна срца и пуни свечане озбиљности, и улица је већ почињала тамнети од демонстрације што се приближавала, у свим споредним улицама се смрачивало у топоту хиљада ногу које су се приближавале. Била је то огромна манифестација држава, универзални Први мај монстр-дефиле светова. Свет је манифестовао хиљадама као на заклетву дигнутих руку застава и барјака, манифестовао је хиљадама гласова, да није за Франца Јозефа I, него за некога много, много већег. Изнад свију се таласала светло црвена боја, скоро ружичаста, неизрецива, ослобађајућа боја ентузијазма. Из Сан Доминга, из Сан Салвадора, из Флориде стизале су задихане и вреле делегације, целе у оделима малинове боје и поздрављале полуцилиндрима трешњеве боје, испод којих су излетали бучни чворци, по два, по три. Сјајни ветар је изоштравао у срећним прелетима блесак труба, меко и немоћно отресао ивице инструмената, који су на свим обалама ронили тихе метлице електрицитета. И поред гужве, и поред дефилеа хиљада, све је текло у реду, огромна ревија се развијала по плану и у тишини. Има тренутака кад заставе са балкона које се страсно и вредно таласају, лепршајући у проређеном ваздуху у повраћању амарантове боје, у страсној тихој лупи, у узалудним полетима одушевљења – стају непокретно, као у прозивку, и цела улица постаје црвена, свела и пуна неме узбуне, док се у потамнелој даљини пажљиво одбројавају потмули поздрави канонаде, четрдесет и девет експлозија, у све тамнијем ваздуху.

Затим се хоризонт нагло превлачи облацима као пред пролеће у буру, само светло блеште инструменти оркестра и у тишини се чује рика неба које тамни, шум далеких пространстава, док из оближњих вртова допире мирис дивље трешње у сконцентрисаним товарима и растоварује се беспомоћно у неизрецивом распростирању.

XIII

Једнога дана пред крај априла било је сиво и топло пре подне, људи су ишли гледајући пред себе у земљу, увек у онај квадратни метар влажне земље пред собом, и нису осећали да са стране пролазе поред дрвећа парка, црно разгранатог, које је на разним местима пуцало у слатке, гнојне ране.

Уплетено у црну гранату мрежу дрвећа сиво, загушљиво небо лежало је људима на врату – искривљено подигнуто, безоблично тешко и огромно као перина. Људи су бауљали испод њега на рукама и ногама, као гундељи у топлој влази њушкајући осетљивим рожићима слатку глину. Свет је лежао глув, развијао се и растао негде у висини, негде од позади и у дубини – слатко немоћан – и текао. На тренутке је успоравао и подсећао на нешто магловито, гранао се дрвећем, покривао очима густе, сјајне мреже птичјег цвркутања, набачене на тај сиви дан, и ишао у дубину, у подземно вијугање корења, у слепо пулсирање црва и гусеница, у глуву замраченост црнице и глине.

А испод те безобличне огромности чучали су људи заглушени и без мисли у глави, чучали с главама у рукама, висили погрбљени на клупама паркова, с комадом новина на коленима, са којих је текст отекао у велику, сиву бесмисленост дана, висили су незграпно још у јучерашњој пози и несвесно се слинили.

Можда су их заглушивале те густе чегртаљке цвркутања, те неуморне чауре мака које су просипале сиво олово, кога је био препун ваздух. Ишли су сањиво под оловним градом и разговарали знацима у том обилном пљуску или резигнирано ћутали.

Али кад се око једанаест сати пре подне негде на некој тачки пространства кроз велико надувено тело облака прокљувило сунце бледом клицом – тада су нагло у гранатим кошевима дрвећа густо засветлели сви пупољци и сиви вео цвркутања се лагано оделио бледозлаћаном мрежом од лица дана, који је отворио очи. То је било пролеће.

Тада је изненада, у једном тренутку, мало раније пуста алеја парка била засејана људима који су се журили на разне стране, као да је била чворно место свих градских улица, и процветала женским хаљинама. Неке од тих брзих и складних девојака журе на посао, у радње и канцеларије, друге на састанке, али неколико тренутака, за време којих пролазе кроз азурни кош алеје који дише влагом цвећарнице и попрскан је птичјом песмом – припадају тој алеји и том сату, – и не знајући то – статисткиње су те сцене у позоришту пролећа, као да су се родиле на шеталишту заједно са тим финим сенкама гранчица и листића, који су пред очима пупели на тамнозлатној позадини влажног шљунка, и претрче неколико златних, врелих и скупоцених пулсева, а онда изненада побледе и осенче се, упију се у песак, као они прозрачни филиграни, кад сунце уђе у замишљеност облака.

Али за један тренутак су испуниле алеје својом свежом журбом и из шуштања њихова рубља изгледа као да тече тај безимени мирис алеја. Ах, те лепршаве и од штирка свеже кошуљице изведене у шетњу под прозрачном сенком пролећног ходника, кошуљице с мокрим мрљама под пазухом, који се суше у љубичициним ћуховима даљине. Ах, те младе, ритмичке ноге, угрејане кретањем, у новим шуштавим свиленим чарапама испод којих се крију црвени листови и бубуљице – здраве, пролећне екцеме вреле крви. Ах, цео тај парк је бестидно бубуљичав и све дрвеће се осипа пупољцима бубуљица, које се распрскавају цвркутом.

Затим алеја опет постаје пуста и по засвођеном шеталишту тихо шкрипућу жичаним паоцима дечја колица на витким опругама. У малом лакираном чунићу, утонуло у гредицу високих, уштирканих свилених перваза спава као у букету цвећа нешто још нежније од њих. Девојка, која је лагано гурала колица, с времена на време се нагиње над њих, подиже на задње точкове, цвилећи осовинама обруча, ту љуљушкаву корпицу, расцветалу белом свежином, и мазно раздувава тај букет тила све до слатког, успаваног језгра, кроз чији сан, као бајка путује та река облака и светлости, док колица пролазе траке сенки.

Затим у подне још увек се преплиће тај врт напупео светлом и сенкама, а кроз фина окца те мреже без краја се просипа цвркут птица – са гране на гранчицу, бисерно се рони кроз жичани кавез дана, али жене, пролазећи ивицом стазе, већ су уморне и имају косу распуштену од мигрене и лица измучена пролећем, а онда алеја сасвим пусти, а кроз тишину поподнева лагано пролази мирис ресторана из парковског павиљона.

XIV

Сваки дан у исти сат пролази алејама парка Бјанка са својом гувернантом. Шта да кажем о Бјанки, како да је опишем? Знам само да је управо у чудесној слози са самом собом, да без остатка испуњава свој програм. Срца стегнута од дубоке радости видим сваки пут изнова како – корак по корак – улази у своје биће, лака као балерина, како несвесно сваким покретом погађа у саму срж.

Иде сасвим обично, без претеране грације, али с простотом која хвата за срце, и срце се стеже од среће, што је могуће тако просто бити Бјанком без икаквих вештина и без икаквих напора.

Једном је лагано подигла своје очи на мене и мудрост тога погледа ме је скроз прожела, пробила као стрела наскроз. Од тада знам да ништа није тајно, да зна све моје мисли од почетка. Од тога тренутка ставио сам јој се на расположење без граница и недељиво. Прихватила је једва видљивим покретом капака. То се десило без речи, у пролазу, једним погледом.

Кад хоћу да је замислим, могу да дозовем у сећање само једну појединост која ништа не значи: њену испуцалу кожу на коленима, као код дечака, што је дубоко узбудљиво и одводи мисао у мучне кланце супротности, међу антиномије које усрећавају. Све друго, више и ниже, трансцедентно је и незамисливо.

XV

Данас сам се опет био удубио у Рудолфов албум за марке. Каква дивна студија! Тај текст је пун фуснота, алузија, напомена и пун двосмисленог треперења. Али све линије се стичу у Бјанки. Какве усрећујуће супозиције! Од чвора до чвора јури моје подозрење, као дуж фитиља, запаљено светлом надом – све више заслепљено. Ах, како ми је тешко, како ми се срце стеже од тајни које предосећам.

XVI

У градском парку сада свако вече свира музика и кроз алеје тече пролећна променада. Круже и враћају се, обилазе и срећу у симетричним арабескама које се стално понављају. Млади људи носе нове пролећне шешире и немарно држе рукавице у руци. Кроз стабла дрвећа и живицу светле се у суседној алеји девојачке хаљине. Иду те девојчице у парковима, њишући се у бедрима, надувене пеном чипака и карнера, носе на себи, као лабудови, ту ружичасту и белу надувеност – звона пуна расцветалог муслина и понекад се спуштају њима на клупе – као уморне од њихове пусте параде – спуштају се целом том великом ружом газе и батиста, који пуца преливајући се пахуљама. И тада се откривају ноге пребачене једна преко друге и прекрштене – сплетене у белу фигуру пуну неодољиве речитости, а млади шетачи, пролазећи покрај њих, ћуте и бледе поражени тачношћу аргумената, до краја убеђени и побеђени.

Долази тренутак пред сам сумрак и боје света постају лепше. Све боје постају узвишене, свечане, страсне и тужне. Парк се брзо пуни ружичастим лаком, сјајном политуром, од које ствари одједном постају шарене и илуминисане. Али већ у тим бојама постоји неко сувише дубоко плаветнило, нека исувише јарка и већ подозрива лепота. Још тренутак и честар парка, тек посут младим зеленилом, још гранат и наг, цео се скроз осветљава руменим сатом сумрака, постављеним балсамом хлада, засићен неисказаном тугом ствари заувек и самртно лепих.

Тада изненада цео парк стаје као огроман, ћутљив оркестар, свечан и пажљив, који чека под подигнутом диригентском палицом, док музика у њему не сазри и надође и изненада на ту огромну, потенцијалну и вредну симфонију пада брз и шарен позоришни сумрак, као под утицајем тонова који нагло расту на свим инструментима – негде високо, младо зеленило пробија глас вуге скривене у густишу – и нагло унаоколо постаје свечано, самотно и касно као у вечерњој шуми.

Једва осетљив дашак прелази изнад крошања дрвећа, са којих се у дрхтајима осипа суви мирис дивље трешње – неисказив и горак. Пресипа се високо под сумрачним небом и пада безграничним уздахом смрти тај горки мирис, у који прве звезде роне своје сузе, као цветићи јоргована откинути те бледе и љубичасте ноћи. (Ах, знам: њен отац је бродски лекар, њена мајка је држала самце. На њу то из ноћи у ноћ чека тај мали тамни речни пароброд, с точковима са стране и не пали фењере.)

Тада у те парове који круже, у те младиће и те девојке, који се стално сусрећу у регуларним поврацима, улази нека чудна снага и надахнуће. Сваки од њих постаје леп и неодољив као Дон Жуан, излази из себе поносан и победоносан и у погледу стиче ону убиствену моћ од које дрхте срца девојака. А девојкама очи постају дубоке, у њима се отварају неки дубоки вртови разгранати алејама, лавиринти паркова, тамни и шумни. Њихове зенице се шире свечаним сјајем, отварају се без отпора и пуштају те освајаче у шпалире својих тамних вртова, који се многократно и симетрично разилазе стазама као строфе канцоне, да би се срели и нашли, као у тужном слику, на руменим трговима, око округлих леја, или крај извора који горе врло касним огњем сунчева одсјаја и да се поново разиђу и разделе међу црне масе парка, вечерње густише, све чешће и шумније, у којима се губе и нестају као између компликованих кулиса, баршунастих завеса и тихих остава. И ко зна када кроз хлад тих све мрачнијих вртова залазе у сасвим заборављена, страна скровита места, у неки други, тамнији шум дрвећа, што плови као жалосна црнина у којој мрак ферментује и изрођава се, а тишина се фантастично квари у току године ћутања, као у старим заборављеним бурадима од вина.

Тако лутајући, пипајући у црном сомоту тих паркова, срећу се најзад на усамљеној пољани, под последњим пурпуром залазећег сунца, на рибњаку, који вековима зараста у жабокречину и на трулој огради, негде на ивици времена, у задњим вратима света, налазе се поново у неком давно минулом животу, у далекој преегзистенцији, и укључени у туђе време, у одећу далеких векова, јецају без краја над муслином неке тужаљке и уздижући се ка недосежним заклетвама и пењући се по степеницама заборава, стижу до неких врхова и граница, из којих су још само смрт и укоченост неименованог уживања.

XVII

Шта је то пролећни сумрак?

Јесмо ли стигли до суштине ствари, зар тај пут не води даље? Налазимо се на крају наших речи, које већ овде постају магловите, бунцаве и неурачунљиве. А ипак тек иза њихове границе почиње оно што је у том пролећу необухваћено и неисказано. Мистерија сумрака! Тек иза наших речи, где моћ наше магије већ не досеже, шуми та тамна, необухватна стихија. Реч се ту разлаже на елементе и распада, враћа у своју етимологију, поново улази у дубину, у свој тамни корен. Како то у дубину? Схватамо то дословно. Ето, смрачује се, наше речи се губе у нејасним асоцијацијама: Ахеронт, Подземље... Осећате ли како се од тих речи смрачује, како се осипа кртичњаком, како је замирисало дубином, подрумом, гробом? Шта је то пролећни сумрак? Још једном постављамо то питање, тај страсни рефрен наших истраживања, на кога нема одговора.

Кад корење дрвећа хоће да говори, кад се под бусењем накупи веома много прошлости, давних повести, древних историја, кад се под корењем накупи превише задиханог шапата, неартикулисане мезгре и тог тамног без даха, што је пред сваком речју – тада кора дрвећа црни и рапаво се распада на дебеле љуске, у дубоке бразде, срж се отвара тамним порама, као медвеђе крзно. Загњурите лице у то меко крзно сумрака и за тренутак постаје сасвим мрачно, глуво без даха као под поклопцем. Тада треба припити очи као пијавице уз најцрњи мрак, лако их присилити, протиснути кроз непробојно, скроз прогурати кроз глуво земљиште – и, ето, изненада се налазимо на мети, с друге стране ствари, у дубини смо, у Подземљу. И видимо...

Ту уопште није мрачно како се могло претпостављати. Напротив – цела унутрашњост пулсира светлом. То је, наравно, унутрашња светлост корења, лажна фосфоресценција, слабе жилице осветљења, којим је мраморован мрак, путујуће сјајно треперење супстанције. Исто тако и кад спавамо, одсечени од света, далеко залутали у дубоку интроверсију, у повратан пут у себе – видимо такође, видимо јасно под спуштеним капцима, јер се тада мисли у нама пале унутрашњим лучивом и нејасно тињају дуж дугих фитиља, запаљујући се од чвора до чвора. Тако се у нама врши регресија на целој линији, повлачење у дубину, повратни пут до коренова. Тако се у дубини разгранавамо анамнезом, стресајући се од подземних дрхтаја који пролазе кроз нас, маштамо поткожно на целој нејасној површини. Јер само горе, у светлости – треба то једном рећи – ми смо дрхтав артикулисан сноп мелодије, сјајни врх распеван као шева – у дубини се поново расипамо у црно гунђање, у жагор и безброј бескрајних историја.

Тек сада видимо на чему расте то пролеће, зашто је тако неизрециво тужно и тешко од знања. Ах, не бисмо веровали, да нисмо сопственим очима видели. То су лавиринти унутрашњости, магацини и амбари ствари, то су још топли гробови, трулеж и гној. Прастаре историје. Седам слојева, као у древној Троји, ходници, одаје, ризнице. Колико златних маски, маска до маске, спљоштени осмеси, изједена лица, мумије, празне чауре... Ту су ти колумбаријуми, те фиоке за мртваце, у којима леже сасушени, црни као корење и чекају на своје време. Ту су те велике дрогерије, где стоје на продају у сузним судовима, лонцима и каленицама. Годинама стоје у својим полицама, у дугим свечаним редовима, иако их нико не купује. Можда су већ оживели у преградама својих гнезда, већ сасвим прездравели, чисти као кандило и мирисни – цвркутави готови лекови, нестрпљиво пробуђене лекарије, балзами и јутарње масти које на врху језика одмеравају свој јутарњи укус. Ти зазидани голубарници пуни су кљунића који су се тек прокљувили и првих покушаја светлог цвркутања. Како ту пре сваког времена и нагло одјутри у тим пустим и дугим шпалирима, где се умрли буде редом, добро одморни – за сасвим нови освит!...

Али ту још није крај, силазимо још дубље. Само без страха. Молим вас дајте ми руку, још један корак и налазимо се крај корења и одмах постаје гранато, мрачно и коренасто као у дубокој шуми. Мирише на бусење и трулеж, корење путује у мраку, саплиће се, устаје, сокови улазе у њих у надахнућу, као течност у пумпе које раде. Налазимо се с друге стране, налазимо се код наличја ствари, у мраку прошивеном фосфоресценцијом која се мрси. Какво кружење, кретање и гужва! Какав мравињак и мезгра, људи и поколења, хиљадама пута умножене библије и илијаде! Какво сељење и гужва, хаос и кркљанац историје! Даље већ нема пута. Налазимо се на самом дну, код мрачних темеља, налазимо се код Мајки. Ту су ти бескрајни инферни, ти безнадежни осијански простори, ти јадни нибелунзи. Ту су та велика легалишта историје, те фабулистичне фабрике, магловите пушионице фабула и бајки. Сада најзад схватате тај велики и тужни механизам пролећа. Ах, оно расте на историјама! Колико догађаја, колико повести, колико судбина! Све што смо икада читали, све чувене историје и све те, које нам лебде од детињства – никада не чувене – ту је а не негде другде њихов дом и отаџбина. Одакле би писци узимали своје концепције, одакле би црпли храброст за псовање, да не осећају иза себе те залихе, тај капитал, те стоструке обрачуне од којих вибрира Подземље. Какав хаос шапата, какав мумлав жагор земље! О твоје уво удара неисцрпно убеђивање. Идеш затворених очију кроз ту топлину шапата, осмеха и предлога, узнемираван без краја, хиљадама пута боцкан питањима као милионима слатких рилица комараца. Хтели бисте да узмете нешто од њих, било шта, макар мрвицу те бестелесне шапутаве историје, и примиш то у свој млади живот, у своју крв, и спасеш, и живиш даље са тим. Јер шта је пролеће, ако не васкрсење историје! Једина је она жива међу тим бестелесним, стварна, хладна и сасвим без знања. О како те утваре привлачи њена млада, зелена крв, њено биљно незнање, сви ти фантоми, те ларве, те тере-фере. А она их узима у свој сан, безаштитна и наивна, и спава с њима, и буди се бесвесна у зору, и ничега се не сећа. Зато је тако тешка целом том сумом заборављеног и тако тужна, јер мора сама да живи за толико живота, да буде лепа за толико одбачених и остављених... А за то има само бескрајан мирис дивље трешње, што тече једним, вечним, бескрајним током у коме је све... Јер шта значи заборавити? На старим историјама је преко ноћи израсло ново зеленило, мека зелена скрама, светло, густо пупољење просуло се свим порама равномерном чекињом као косе дечака сутрадан после шишања. Како озелењава пролеће заборавом, како то старо дрвеће повраћа слатко и наивно незнање, како се буди гранчицама и неоптерећено памћењем, са корењем загњуреним у старе историје! То зеленило ће их још једном читати као нове и срицати од почетка и од тог зеленила ће се подмладити историје и почети још једном, као да се никад нису догодиле.

Толико је нерођених историја. О ти жалосни хорови међу корењем, та ћаскања која се узајамно надћаскавају, ти неисцрпни монолози у изненадним експлозијама импровизација! Хоћете ли имати довољно стрпљивости да их саслушате? Пре најстарије саслушане историје биле су друге, које нисте слушали, били су безимени претходници, романи без имена, епопеје огромне, бледе и монотоне, безобличне биљке, трупови без форме, гиганти без лица, који прекривају хоризонт, тамни текстови за вечерње драме облака, а још даље књиге-легенде, књиге никада ненаписане, књиге вечити претенденти, лутајуће и изгубљене књиге in partibus infidelium...

Између свих историја, које се гурају неисплетене међу корењем пролећа, има једна која је већ одавно прешла у сопственост ноћи, заувек се сталожила на дну фирмамената – вечна пратња и тле звезданих пространстава. Кроз сваку пролећну ноћ, ма шта се у њој дешавало, пролази та историја великим корацима преко огромног крекета жаба и бескрајни ход млинова. Иде тај муж под звезданим мливом које се сипа из жрвања ноћи, иде великим корацима преко неба, привијајући детенце у наборима огртача, стално на путу, у непрестаном лутању кроз бескрајна пространства ноћи. О, огромна туго самоће, о неизмерно сиротанство у пространствима ноћи, о сјају далеких звезда! У тој историји време већ ништа више не мења. У сваком тренутку она баш прелази преко звезданих хоризоната, управо нас обилази великим корацима и тако ће већ бити увек, стално наново, јер једном испала из колосека времена, већ је постала неиспитана, бездана, неисцрпена никаквим понављањем. Иде тај муж и притиска дете у рукама – намерно понављамо тај рефрен, тај жалостан мото ноћи, да бисмо изразили ту интермитујућу сталност прелажења, понекад заклањану хаосом звезда, понекад сасвим невидљиву, због дугих немих интервала, кроз које провејава вечност. Далеки светови прилазе сасвим близу – грозно сјајни, шаљу кроз вечност бурне сигнале у немим, неисказаним рапортима – а он иде и без краја умирује девојчицу, монотоно и без наде, немоћан према том шапату, тим страшно слатким наговарањима ноћи, тој јединој речи у коју се слажу уста тишине, кад је нико не слуша...

То је историја о отетој и замењеној принцези.

XVIII

А кад се касно у ноћ тихо враћају у пространу вилу међу вртовима, у белу, ниску собу, у којој стоји дуги, црни сјајни клавир и ћути свим струнама, а кроз велики стаклени зид, као кроз окна оранжерије нагиње се цела пролећна ноћ – бледа и сањива од звезда – из свих бочица и посуда горко мирише дивља трешња над хладном постељином белог кревета – тада кроз велику и бесану ноћ јуре немири и ослушкивања и срце прича кроз сан, и лети, спотиче се и јеца кроз пространу и росну, мушицама заројену ноћ, горку од дивље трешње и сјајну... Ах, то та горка дивља трешња шири тако бездану ноћ, и срце измучено летовима, задихано од срећне јурњаве, хтело би да заспи за тренутак на некој ваздушној граници, на некој најтањој ивици, али се из те бледе бескрајне ноћи стално излеже и шири нова ноћ, све блеђа и све бестелеснија, исцртана светлим цик-цак линијама, спиралама звезда и бледих летова, хиљадама пута избодена рилицама невидљивих комараца, бешумних и слатких од девојачке крви, и неуморно срце опет већ прича кроз сан, неурачунљиво, замршено у звездане и компликоване афере, у задихане журбе, у месечеве панике, узнесене и стократне, заплетено у бледе фасцинације, у скочањене, месечарске снове и летаргичне дрхтаје.

Ах, све те отмице и јурњаве те ноћи, издаје и шапати, црнци и кормилари, ограде балкона и ноћни прозорски капци, муслинске хаљине и велови који лепршају за задиханим бекством!... Најзад кроз изненадно замрачење, глуву и тамну паузу, стиже тај тренутак – све марионете леже у својим кутијама, све завесе су навучене и сва дисања давно пресуђена иду спокојно тамо и овамо преко целе ширине те сцене док на умиреном широком небу освит безгласно гради своје далеке ружичасте и беле градове, своје јасне, надувене пагоде и минарета.

XIX

Тек за пажљивог читаоца Књиге природа тог пролећа постаје јасна и читљива. Све те јутарње припреме дана, цела његова рана тоалета, све те двоумице, сумње и скрупули избора – откривају своју суштину ономе ко је посвећен у марке. Марке уводе у ту замршену игру јутарње дипломатије, у те отегнуте преговоре, атмосферска лавирања, која претходе крајњој редакцији дана. Из риђих магли тог деветог сата – то се јасно види – хтео би да се проспе шарени и пегави Мексико са змијом која се превија у кљуну кондора, ватрен и рапав од дречаве оспе, али у пукотини плаветнила, у великом зеленилу дрвећа папагај стално понавља: »Гватемала«, тврдоглаво, у једнаким размацима, са једном истом интонацијом и од те зелене речи све лагано постаје трешњеве боје, свеже и олистало. И тако лагано усред тешкоћа и конфликата врши се гласање, устаљује се ток церемоније, листа параде, дипломатски протокол дана.

У мају су дани били ружичасти као Египат. На тргу се блесак пресипао преко свих граница. На небу су гомиле летњих облака клечале склупчане под пукотинама светлости, вулканске, оштро оцртане, и – Барбадос, Лабрадор, Тринидад – све се прекривало црвенилом, као да је гледано кроз рубинске наочаре, и преко та два-три пулса, замрачења, преко те црвене помрачености крви, која удара у главу, пловила је преко целог неба велика корвета гијане, ескплодирајући свим једрима. Пловила је надувена, прскајући платном, тешко вучена усред затегнуте ужади и вике оних што су вукли, кроз узбуне галебова и црвени сјај мора. Тада је израстала преко целог неба и постајала широка и огромна, замршена такелажа ужади, лествица и мотака и, грмећи високо разапетим платном, развијао се многоструки, многоспратни спектакл ваздушних једара, крижева и праћа, у чијим су се отворима на тренутак показивали мали спретни црнци јурећи по том платненом лавиринту, губећи се између знакова и фигура фантастичног неба повратника.

Затим се декор мења, на небу, у масивима облака кулминирала су чак три ружичаста помрачења, димила се сјајна лава, оперважујући светлом линијом страшне контуре облака, и – Куба, Хаити, Јамајка – корен света је ишао у дубину, сазревао све дречавији, допирао до сржи и нагло се изливао чистом есенцијом тих дана: шумна океаничност повратника, архипелашког плаветнила, срећних разлива и вирова, екваторијалних и сланих монсуна.

Са албумом за марке у рукама читао сам то пролеће. Зар није он био велики коментар времена, граматика њихових дана и ноћи? То пролеће се деклинирало кроз све Колумбије, Костарике и Венецуеле, јер шта су у суштини Мексико и Еквадор, и Сиера Леоне, до неки ванредни лек, неко заоштравање укуса света, нека гранична и префињена крајност, слепа уличица мириса, у коју се свет залеће у својим тражењима, пробајући и вежбајући на свим диркама.

Главна ствар је не заборавити – као Александар Велики – да никакав Мексико није крајњи, да је он прелазна тачка коју свет прекорачује, да се иза сваког Мексика ствара нови Мексико, још дречавији – надбоје и надмириси...

XX

Бјанка је цела сива. Њена мрка кожа има у себи као неку растворену примесу угашеног пепела. Мислим да додир њене руке мора да прелази све што се може замислити.

Цела поколења дресуре живе у њеној дисциплинованој крви. Дирљиво је то резигнирано предавање наредбама такта, које сведочи о савладаном пркосу, о сломљеним побунама, о тихим јецајима и насиљима учињеним над њеним поносом. Сваким својим покретом придржава се она, пуна добре воље и тужне привлачности, прописаних форми. Не чини ништа што није неопходно, сваки њен гест је шкрто одмерен, једва испуњава форму, улази у њу без одушевљења, као само по неком пасивном осећању одговорности. Из дубине тих савлађивања црпе Бјанка своје прерано искуство, своје знање свих ствари. Бјанка зна све. И не осмехује се том знању, њено је знање озбиљно и пуно туге, а уста затворена над њим у линије савршене лепоте – обрве извучене са суровом тачношћу. Не, из свога знања она не црпе никакав повод за снисходљиву разузданост, мекоћу и претерану слободу. Сасвим супротно. Као да се са том истином, у коју су загледане њене тужне очи, могло изаћи накрај само напетом пажњом, само најстрожијим чувањем форме. И у том непогрешивом такту, у тој лојалности према форми, постоји цело море туге и с муком савладане патње.

Па ипак иако сломљена формом, она је изашла као победница над њом. Али каквом жртвом је откупила тај тријумф.

Кад иде – витка и усправна – ко зна чији понос носи с једноставношћу у природном ритму свога хода, да ли сопствени понос или тријумф назора којима се подвргава.

Али зато, кад погледа простим, тужним подизањем очију – нагло зна све. Младост је није сачувала од одгонетке најтајнијих ствари. Њено тихо расположење је умирење после дугих дана плача и јецања. Зато њене очи имају колутове и влажни врели жар у себи и ту свесност погледа која се нерадо разбацује и не промашује.

XXI

Бјанка, дивна Бјанка је за мене загонетка. Проучавам је упорно, с бесом – и очајањем – помоћу албума за марке. Како то? Зар се у албуму за марке говори и о психологији! Албум за марке је универзална књига, компендијум свег знања о људском. Наравно у алузијама, напоменама, недореченостима. Потребна је извесна досетљивост, извесна храброст срца, известан полет, да се нађе нит, тај ватрени траг, та муња што сева преко странице књига.

Једне ствари се треба чувати при томе: уског ситничарства, педантерије, тупе дословности. Све ствари су повезане, све нити одлазе у једно клупко. Јесте ли приметили да између редова извесних књига у јатима пролећу ластавице, цели версети дрхтавих, шиљатих ластавица? Треба читати из лета тих птица...

Али враћам се Бјанки. Како су дирљиво лепи њени покрети. Сваки од њих направљен разумно, одлучен још пре много векова, учињен с резигнацијом, као да је унапред знала све токове, неумитни ред своје судбине. Дешава се да хоћу нешто да је запитам погледом, да је у мислима замолим за нешто – седећи насупрот ње у алеји парка – и покушавам да формулишем своју претензију. И пре но што ми је то пошло за руком, она је већ одговорила. Одговорила је тужно, једним дубоким, сажетим погледом.

Зашто држи главу погнуту? У шта су с пажњом загледане њене замишљене очи? Зар је тако бескрајно тужно дно њене судбине? Па ипак, и поред свега, не носи ли она ту резигнацију с достојанством, с поносом, као да баш тако треба да буде, као да је то знање, лишавајући се радости, дарива за то неком неприкосновеношћу, неком вишом слободом нађеном на дну добровољне послушности? То њеној попустљивости даје чар тријумфа и то је побеђује.

Седи насупрот мене на клупи поред гувернанте, обе читају. Њена бела хаљина – никад је нисам видео у другој боји – лежи као отворен цвет на клупи. Витке ноге мрке пути са неисказивом љупкошћу пребачене су једна преко друге. Дотицај њеног тела мора да је чак болан од напрегнуте светости контакта.

Затим устају обе, затворивши књиге. Једним кратким погледом Бјанка прима и предаје мој ватрени поздрав и као неоптерећена удаљује се кривудавим преплетајима својих ногу, које мелодично падају у ритам великих, еластичних корака гувернанте.

XXII

Испитао сам цео простор мајората унаоколо. Неколико пута сам обишао тај велики терен опкољен високом оградом. Бели зидови виле са њеним терасама, пространим верандама, стално су ми се указивали у увек новим аспектима. Иза виле се пружа парк, који касније прелази у равницу без дрвећа. Тамо се дижу чудне грађевине напола фабрике напола мајурске зграде. Прислонио сам очи на пукотину у огради, оно што сам видео, мора да је била обмана. У тој од жеге разређеној пролећној аури често се привиђају далеке ствари, одражене као огледалом кроз читаве миље дрхтавог ваздуха. Па ипак глава ми пуца од најпротивречнијих мисли. Морам потражити савет у албуму за марке.

XXIII

Је ли то могуће? Бјанкина вила је екстериторијални терен? Њена кућа је под заштитом међународних уговора? До каквих запрепашћујућих открића ме доводи проучавање албума за марке! Знам ли само ја ту чудну истину? Па ипак не могу се потценити сви докази и аргументи, које албум гомила око те тачке.

Данас сам изблиза испитао целу вилу. Већ недељу дана сам кружио око велике уметнички исковане капије с грбом. Искористио сам тренутак кад је двоје великих, празних кочија изјахало на врата виле. Капијска крила су стајала широко отворена. Нико их није затварао. Ушао сам немарним кораком, извадио сам блок из џепа, правећи се да, наслоњен на капијски стуб, цртам неки архитектонски детаљ. Стајао сам на пошљунченој стази, којом је толико пута прелазила лака Бјанкина ножица. Срце ми је немо застајало од срећног страха при помисли да ће на нека од балконских врата изаћи њена витка прилика у лакој белој хаљини. Али сви прозори и врата били су застрти зеленим завесама. Ни најмањи шушањ није одавао прикривен живот у тој кући. Небо се облачило на хоризонту, у даљини је севало. У топлом разређеном ваздуху није било ни најлакшег дашка. У тишини тог сивог дана само су зидови виле, бели као креда, говорили безгласном али речитом елоквенцијом богато рашчлањене архитектуре. Њена лака лепоречивост расплињавала се у плеоназмима, у хиљадама варијаната једног истог мотива. Дуж светлобелог фриза пружале су се у ритмичким каденцама и задржавале се на угловима неодлучне. Са висине средње терасе спуштале су се мермерне степенице – патетично и церемонијално – усред балустрада и архитектонских ваза које су се брзо шириле и спустивши се широко на земљу, изгледале као да скупљају и повлаче своју одећу узнемирену у дубоком реверансу.

Имам необично осетљиво чуло за стил. Тај стил ме је дражио и узнемиравао нечим необјашњивим. Сем његовог, тешко савладаног, ревносног класицизма, иза те наизглед хладне елеганције, крили су се неухватљиви дрхтаји. Тај стил је био претерано ватрен, сувише оштро поентиран, пун неочекиваних младежа. Нека капљица непознатог отрова пуштена у жиле тог стила чинила је његову крв тамном, експлозивном и опасном.

Унутрашње дезоријентисан, дрхтећи од противречних импулса, обилазио сам на прстима лице виле, плашећи успаване гуштере на степеницама.

Око исушеног, округлог базена земља је била испуцана од сунца и још гола. Само овде-онде је из пукотине у земљи стрчало мало марљивог, фанатичког зеленила. Ишчупао сам бусен тог зеља и сакрио сам га у блок. Цео сам дрхтао од унутрашњег узбуђења. Над тим базеном је стајао сив, необично прозрачан и блештав ваздух, таласајући се од врућине. Барометар на оближњем стубу показивао је катастрофалан пад. Унаоколо је владала тишина. Ниједна гранчица се није покренула од ветрића. Вила је спавала са спуштеним капцима, сијајући се као креда белом бојом у безграничном мртвилу сиве ауре. Изненада, као да је тај застој достигао критичну тачку, ваздух се сталожио шареним ферментом, распао се на шарене пахуљице, на трепераво шушкање.

Били су то огромни, троми лептирови заузети љубавном игром у паровима. Бедно, дрхтаво шуштање се тренутак задржало у мртвој аури. Наизменично су се престизавали за један педаљ и поново сједињавали у лету, мешајући у потамнелом ваздуху целу талију шарених блесака. Је ли то био само брзи распад бујне ауре, фатаморгана ваздуха пуног хашиша и надувености? Ударио сам капом и тешки, сомотски лептир је пао на земљу, лупајући крилима. Дигао сам га и сакрио. Један доказ више.

XXIV

Одгонетнуо сам тајну тог стила. Тако су дуго линије те архитектуре у својој упорној говорљивости понављале једну исту неразумљиву фразу, да сам схватио ту издајничку шифру, тај миг, ту голицаву мистификацију. Била је то заиста исувише прозирна маскарада. У тим неприродним и немирним линијама претеране елеганције било је неке претерано љуте паприке, неки сувишак вреле пикантности; било је нечег окретног, ватреног, нечег што је нападно гестикулирало – нечег, једном речју шареног, колонијалног, што је трептало очима... Да, тај стил је на свом дну имао нешто нечувено увредљиво – био је развратан, тропикалан и нечувено циничан.

XXV

Не треба да објашњавам колико ме је то откриће узбудило. Далеке линије се приближавају и сједињавају, неочекивано се обарају рапорти и паралеле. Пун гнева, саопштио сам Рудолфу своје откриће. Њега је то мало узбудило. Чак се непријатељски обрецнуо на мене, пребацујући ми претеривање и измишљање. Све чешће ми пребацује да сам хвалисавац, да намерно мистификујем. Ако сам према њему, као власнику албума, још и имао неке симпатије, његове заједљиве експлозије, пуне неуздржане горчине, све више ме удаљавају од њега. Ипак му не показујем да сам увређен, нажалост зависим од њега. Шта бих учинио без албума за марке? Он то зна и искоришћава ту предност.

XXVI

Исувише много се дешава у том пролећу. Исувише много аспирација, безграничних претензија, надошлих и необухваћених амбиција распиње ту тамну земљу. Њена експанзија не зна граница. Администрација те огромне, разгранате и распрострте приредбе прелази моје снаге. У жељи да део терета пребацим на Рудолфа, именовао сам га својим сарегентом. Наравно анонимно. Заједно са његовим албумом за марке чинимо један незваничан тријумвират, на коме лежи терет одговорности за ту целу нејасну и необухватну аферу.

XXVII

Нисам имао храбрости да обиђем вилу и изађем на другу страну. Сигурно бих био примећен. Зашто и поред тога имам осећај као да сам тамо већ једном био – врло давно? Зар уствари већ унапред не знамо све пределе које ћемо сусрести у нашем животу? Може ли се уопште десити нешто сасвим ново што не бисмо у нашим најдубљим резервама већ одавно предосетили? Знам да ћу једном једног касног сата стати тамо на тргу вртова, држећи се за руке са Бјанком. Ући ћемо у те заборављене закутке, где су између старих зидова затворени ти паркови, ти вештачки Поови рајеви пуни кукуте, мака и побожних пузалица које горе под мрким небом врло старих фресака. Пробудићемо бели мрамор статуе што спава с празним очима у том свету изван маргине, иза границе увелог поподнева. Поплашићемо њеног јединог љубавника, црвеног вампира успаваног на њеном крилу са сложеним крилима. Одлетеће без гласа, мек, течан и таласујући се немоћним бестелесним светлоцрвеним остатком без скелета и супстанце, закружиће, зашуштати, разлиће се без трага у мрком ваздуху. Кроз мала враташца ступићемо на сасвим пусту пољану. Растиње ће тамо бити спаљено као дуван, као прерија у позно индијанско лето. То ће можда бити у држави Њу Орлеан или Луизијани – јер земље су само изговор. Сешћемо на камени зид квадратног рибњака. Бјанка ће замочити прсте у топлу воду пуну жутог лишћа и неће подићи очи. С друге стране ће седети црна витка прилика сва под велом. Шапатом ћу запитати ко је то, а Бјанка ће затрести главом и тихо рећи: »Не бој се, она не слуша, то је моја умрла мајка која ту станује«. Затим ће ми рећи најслађе, најтише и најтужније речи. Више неће бити никакве радости. Сумрак ће лагано падати...

XXVIII

Догађаји се престижу у лудачком темпу. Допутовао је Бјанкин отац. Стајао сам данас на углу улице Водоскока и Балегара, кад су наишле сјајне, отворене кочије с кошем широким и плитким као шкољка. У тој белој, свиленој шкољки угледао сам полулежећу Бјанку у хаљини од тила. Њен благи профил је био осенчен ободом шешира који је спуштен надоле придржавала трака под брадом. Скоро цела је тонула у траке беле свиле, седећи крај господина у црном капуту и белом прслуку од пикеа, на коме се златно преливао тешки ланац са мноштвом украса. Под црним, дубоко набијеним полуцилиндром сивело се затворено мрачно лице са бакенбардима. Задрхтао сам до дна срца кад сам то видео. Није могло бити никакве сумње. Био је то господин де В...

Кад су елегантне кочије пролазиле покрај мене, тутњећи дискретно еластичним кошем – Бјанка рече нешто оцу, који се окрену и управи на мене поглед својих великих црних наочара. Имао је лице сивог лава без гриве.

У узбуђењу скоро избезумљен од најпротивуречнијих осећања повикао сам: »Рачунај на мене!... – и – до последње капи крви...« и испалио у ваздух из пиштоља извученог из недара.

XXIX

Много шта говори у прилог тога да је Франц Јозеф I био у основи моћан и тужан демијург. Његове уске очи, тупе као дугмад, које су седеле у троугластим делтама бора нису биле људске очи. Његово лице покривено као млеко белим, напред зачешљаним бакенбардима, као код јапанских демона, било је лице старе, мрачне лисице. Из даљине са висине терасе Шенбруна то лице захваљујући извесном распореду бора изгледало је као да се осмехује. Из близине тај осмех се демаскирао као гримаса горчине и земаљске практичности необасјана сјајем никакве идеје. У тренутку кад се појавио на светској позорници са зеленом генералском перјаницом, у тиркизном плашту до земље, лако погрбљен и салутирајући, свет је у свом развоју био дошао до извесне срећне границе. Све форме, исцрпавши свој садржај у бескрајним метаморфозама, већ су слободно висиле на стварима, полуољуштене, готове да се сталоже. Свет се нагло учауравао, излегао се у младим, цвркутавим и нечувеним бојама, срећно се развезивао у свим чворовима и прегибима. Мало је недостајало, и мапа света, та плахта пуна закрпа и боја, таласајући се, пуна надахнућа одлетела би у ваздух. Франц Јозеф I је то осетио као личну опасност. Његовом стихијом свет је био обухваћен правилником прозе, прагматизмом досаде. Дух канцеларије и полицијских квартова био је његов дух. И чудна ствар. Тај сувопарни и отупели старац, који није имао ничег привлачног у својој особи, успео је да привуче велики део креатура на своју страну. Сви лојални и далековиди очеви породица осетили су се угрожени заједно са њим и са олакшањем су одахнули кад је тај модерни демон својом тежином легао на ствар и задржао полет света. Франц Јозеф I је исцртао свет на рубрике, регулисао његов ход уз помоћ патената, ставио га у процедуралне окове и осигурао од искакања из колосека у непредвиђено, авантуристичко и сасвим неурачунљиво.

Франц Јозеф I није био непријатељ пристојне и богобојажљиве радости. Он је измислио у извесној врсти далековиде доброте ц. к. лутрију за народ, египатске сановнике, илустроване календаре и ц. к. дуванске трафике. Изједначио је небеску послугу, обукао је у симболичне небеске униформе и пустио у свет, подељен на дикастерије и рангове, персонал небеских одреда у особама поштара, кондуктера и финанса. Најгори од тих небеских курира још је имао на лицу од Створитеља позајмљени одсјај прадревне мудрости и жовијални осмех милости уоквирен бакенбардима чак и онда кад су му ноге услед необичних земаљских путовања смрделе на зној.

Али да ли је ко шта чуо о откривеној завери у самом подножју престола, о великој дворској револуцији угушеној у зачетку на самом почетку пуне хвале владавине Свевладног? Престоли вену нехрањени крвљу, њихова животност расте оном масом кривде, оповргнутог живота, оног вечито другог, које је она истиснула и негирала. Откривамо те тајне и забрањене ствари, додирујемо државне тајне, хиљадама пута затворене и запечаћене са хиљаду печата ћутања. Демијург је имао млађег брата, сасвим другог духа и других идеја. А и ко га нема у овој или оној форми, кога он не прати као сенка, као антитеза, као партнер вечног дијалога? Према једној верзији то је био само кузен, према другој он се уопште није био ни родио. Измишљен је само на основу страха, Демијургових бунцања, чувених у сну. Можда га је којекако измислио, уместо њега подметнуо било кога, само да би симболично одиграо ту драму, још једном поновио, ко зна по који пут, церемонијално и обредно тај предуставни и фатални акт, који није могао исцрпсти понављајући га хиљадама пута. Тај условно рођен, у неку руку професионално увређен сходно својој улози, несрећни антагониста носио је име надвојводе Максимилијана. Већ само то име, изговорено шапатом, обнавља крв у нашим жилама, чини је светлијом и црвенијом, она почиње бити светлом бојом одушевљења, поштанског воска и црвене оловке, којима су обележени срећни телеграми оданде. Он је имао румене образе и сјајне, плаве очи, сва срца су стремила к њему, ластавице су му цијучући од радости пресецале пут, стално га поново стављале под дрхтави знак навода – срећан цитат, писан свечаним курзивом и расцвркутан. И сам Демијург га је потајно волео, иако је премишљао како да га упропасти. Најпре га је наименовао за командора левантинске ескадре у нади да ће бедно потонути у некој авантури на јужним морима. Међутим, касније је ипак потписао тајну конвенцију са Наполеоном III, који га је на превару увукао у мексиканску авантуру. Све је било удешено. Тај младић пун фантазије и полета, привучен надом да ће установити срећнији свет на Пацифику, одрекао се свих права агната на круну и наследство Хабсбурговаца. На француском линијском броду »Le Cid« отпутовао је право у клопку која му је припремљена. Списи те тајне завере никада нису угледали светло дана.

Тако је развејана и последња нада незадовољника. После његове трагичне смрти Франц Јозеф I је под изговором дворске жалости забранио црвену боју. Црно-жута жалост постала је званична боја. Боја красуљка – таласава застава одушевљења шуштала је отада само тајно у грудима његових присталица. Ипак га Демијург није сасвим могао искоренити из природе. Јер га садржи у себи потенцијално сунчано светло. Довољно је затворити очи на пролећном сунцу, да би га врелог гутали под капцима, талас за таласом. Фотографски папир спаљује се баш тим црвенилом у пролећном сјају који се прелива преко свих граница. Бикови, које воде са плахтом на роговима сунчаним улицама града, виде је у дречавим пахуљицама и сагињу главе, спремни за напад на имагинарне тореадоре који у паници одлазе са ватрених арена.

Понекад протиче читав дан сав дречав у експлозијама сунца, у нагомилавању облака оперважених светло и хроматски, са свим ивицама пун црвенила које се просипа. Људи ходају опијени светлошћу, затворених очију, експлодирајући изнутра од ракета жабица и бурића барута. Затим предвече та ураганска ватра светлости малаксава, хоризонт се заокругљује, пролепшава и пуни плаветнилом као стаклена кугла у врту са минијатурном и светлом панорамом света, са срећно уређеним плановима, над којима се као круна снега нижу облаци на видокругу, разастрти у другом реду као рулои златних медаљи или звук звона која се допуњују у ружичастим молитвама.

Људи се скупљају на тргу, ћутећи под том огромном, светлом куполом, групишу се и против своје воље и употпуњују у велико, непокретно финале, у напрегнуту сцену чекања, облаци нарастају ружичасто и све ружичастије, на дну свих очију је дубоки мир и рефлекс светле даљине и изненада – док тако чекају – свет стиже до свога зенита, сазрева у два-три последња пулса до највећег савршенства. Вртови се већ коначно уређују на кристалној чаши хоризонта, мајско зеленило се пенуши и кипи као блештаво вино, да би се кроз један тренутак прелило преко ивица, брда се формирају по угледу на облаке: прешавши највиши врх, лепота света се одваја и узлеће – огромним мирисом улази у вечност.

И док људи још стоје непомични, оборивши главе још пуне светлих и огромних визија, очарани тим великим, сјајним узлетом света, из гомиле неочекивано истрчава онај, на кога се несвесно чекало, задихани гласоноша, сав румен, у лепом трикоу маслинасте боје, сав извешан звонцима, медаљама и орденима, трчи преко чистог простора трга који опкољава тиха гомила, још пун лета и вести – ванредни додатак чиста добит коју је одбацио тај дан, који га је срећно уштедео од свег сјаја. Шест-седам пута он оптрчава трг у лепим митолошким круговима, у лепо свијеним и направљеним круговима. Трчи лагано пред очима свију, спуштених капака, с рукама на бедрима. Мало тежак стомак му виси потресан ритмичким трчањем. Лице пурпурно од напора блешти од зноја под црним босанским брком, а медаље, ордени и звончићи скакућу равномерно на бронзаном деколтеу, као свадбена запрега. Види се из даљине, како се скрећући на углу параболично затегнутом линијом, приближава са јаничарском капелом својих звончића, леп као Бог, невероватно ружичаст, непокретног трупа, бранећи се бочним сјајем очију као ударцима корбача од гомиле паса, која лаје на њега.

Тада Франц Јозеф I, разоружан општом хармонијом, прокламује нему амнестију, дозвољава црвенилу да се удаљи, дозвољава му за то једино мајско вече у разводњеном и слатком, облику карамеле и, помирен са светом и својом антитезом, стаје у отвореном прозору Шенбруна и у том тренутку га виде на целом свету на свим хоризонтима, под којима на чистим трговима оивиченим ћутљивом гомилом, трче ружичасти гласници, виде га као огромну ц. к. апотеозу на позадини облака, наслоњеног са рукама у рукавицама на ограду прозора и тиркизноплавом капуту са траком комтура малтешког реда – очи сужене као у осмеху у делтама бора, дугмад плава без доброте и без милости. Стоји тако са заглађеним унатраг, снежним бакенбардима, маскиран као доброта – разочарани лисац који издалека имитира осмех својим лицем без расположења и без генијалности.

XXX

После дугог двоумљења испричао сам Рудолфу догађаје последњег дана. Нисам могао дуже да чувам тајну која ме је распињала. Лице му је потамнело, викнуо је, пребацио ми да лажем, најзад је експлодирао отвореном завишћу. Све је измишљотина, најчистија измишљотина, викао је трчећи с подигнутим рукама. Екстериторијалност! Максимилијан! Мексико! Ха! Плантаже памука! Доста му је тога, свршено је, нема више намеру да ми позајмљује свој албум за марке за такве непријатности. Крај савеза. Отказ уговора. Ухватио се за косу од огорчења. Био је изведен из свих граница, решен на све.

Почео сам да му објашњавам умирујући га – веома преплашен. Признао сам да је ствар на први поглед заиста невероватна, незамислива. Ни ја сам – признавао сам – не могу да се начудим. Није ни чудо што, неприпремљен, није ни могао да је одмах прихвати. Апеловао сам на његово срце и част. Може ли се помирити са својом савешћу, да ми баш сада, кад ствар улази у одлучујући стадијум, ускрати своју помоћ и уништи је повлачећи се од учешћа? На крају сам се прихватио да на основу албума докажем да је све, од речи до речи, истина.

Мало одобровољен, раширио је албум. Никад нисам говорио са таквом речитошћу и ватреношћу, надвисио сам самог себе. Подупирући своје аргументе маркама, не само да сам одбацио све замерке, распршио све сумње, већ сам излазећи изван тога дошао до просто сензационалних закључака, да сам и сам стао пред перспективама које су се отварале. Рудолф је ћутао побеђен, више није било говора о раскидању савеза.

XXXI

Може ли се то означити као случајност, што је баш тих дана стигао велики театар илузија – величанствени паноптикум и подигао свој табор на тргу св. Тројице? Одавно сам то предвиђао и пун тријумфа саопштио сам то Рудолфу.

Било је ветровито и поплашено вече. Спремала се киша. На жутим и сладуњавим хоризонтима дан се већ сређивао за одлазак, журећи се навлачио је непромочиве и сиве покровце над табор својих кола, која су у низу ишла ка касним и хладним другим световима. Под до половине већ спуштеном тамнијом завесом још на тренутак су се показали далеки и последњи зраци руменила, који су падали у великој и плиткој, бескрајној равници, пуној пространих појезерја и огледања. Жут и преплашен, већ одлучен одсјај ишао је од тих светлих путева укосо преко половине неба, завеса је падала брзо, кровови су блистали бледомокрим одсјајем, смрачивало се и за тренутак олуци су почели да певају.

Паноптикум је већ био јасно осветљен. У том поплашеном и журном сумраку, у плавом светлу дана који се губио, тамне силуете људи, покривене кишобранима, гурале су се у осветљен трем шатора, где су с поштовањем плаћали пред деколтираном, шареном дамом, која је блештала драгуљима и златном пломбом у зубима – живе груди ушниране и намазане, а онда, спуштајући се доле, на несхватљив начин нестајали у сенци сомотских завеса.

Ушли смо кроз размакнуту завесу у јасно осветљену просторију. Већ је била испуњена људима. Групе у капутима мокрим од кише, с подигнутим оковратницима, кретале су се ћутке с места на место, застајкивале у немим полукруговима. Међу њима сам без муке препознао оне који су још само наизглед припадали том истом свету, а уствари су водили посебан репрезентативни и балзамован живот на пиједесталу, живот изложен и свечано празан. Стајали су у грозном ћутању, обучени у свечане капуте, мантиле и сакое од доброг материјала сашивене за њих по мери, врло бледи, с печатима својих последњих болести од којих су умрли и блистали очима. У њиховим главама већ одавно није било никакве мисли, само навика да се показују са свих страна, мана представљања своје празне егзистенције, која их је придржавала са последњим напором. Одавно је већ требало да леже у креветима, попивши кашику лека, завијени у своје хладне чаршаве, затворених очију. Била је злоупотреба држати их још тако касно у ноћ на њиховим уским постељама и столицама, на којима су укочено седели, у тесној лакованој обући, миљама далеки од своје давне егзистенције, блиставих очију и сасвим лишени памети.

Свакоме од њих је висио из устију, већ мртав, као језик удављеног, њихов последњи крик откада су напустили лудницу, где су боравили неко време, као у чистилишту, сматрани за манијаке, пре но што су ступили на те последње прагове. Да, то уствари нису били сасвим аутентични Драјфуси, Едисони и Лукени, то су до извесног степена били симуланти. Можда су заиста били лудаци, ухваћени in flagranti у тренутку кад је у њих ушла та idеe fixe, у тренутку кад је њихово лудило за моменат било истина и – вешто препарирано – постало срж њихове нове егзистенције, чисто као елеменат, бачен у целини на ту једну карту и већ непроменљив. Отада су имали само ту мисао у глави, као ускличник, и стајали су на њој, на једној нози, као у лету, задржани у половини покрета.

Тражио сам га очима у тој гомили, пун немира, идући од групе до групе. Најзад сам га нашао, али не у сјајној униформи адмирала левантинске ескадре, у којој је био испловио на адмиралском броду »Le Cid« из Тулона оне године кад је требало да заузме мексикански престо, нити у зеленом фраку коњичког генерала, који је тако радо носио својих последњих дана. Био је у обичном капуту, дугих набораних пешева и у светлим панталонама, високи оковратник са пластроном подупирао му је браду. С поштовањем и узбуђењем стао сам са Рудолфом у групу људи која га је опкољавала у полукругу. И тада сам се сав укочио. Три корака испред нас у првом реду гледалаца стајала је Бјанка у белој хаљини са својом гувернантом. Стајала је и гледала. Њено лице је било побледело и ослабело последњих дана, а њене очи са колутовима и пуне сенки гледале су тужно као смрт.

Стајала је непокретно, прекрштених руку сакривених у наборима хаљине, гледајући испод својих озбиљних обрва очима пуним дубоке туге. Срце ми се болно стегло на тај призор. И против воље сам пошао погледом, самртно тужним погледом и ево шта сам видео: његово лице се покренуло, као пробуђено, крајичци уста су се подигли у осмеху, очи су блеснуле и почеле да се крећу у својим орбитама, груди, блиставе од ордења, подигле су се од уздаха. То није било чудо, био је то обичан механички трик. Одговарајуће навијен, надвојвода је држао серкл по законима механизма, префињено и церемонијално, како је био навикао за живота. Водио је очима редом по присутним, задржавајући их на тренутак пажљиво на сваком.

Тако су се у једном тренутку сусрели њихови погледи. Задрхтао је, заколебао се, прогутао пљувачку, као да је хтео нешто да каже, али је већ после једног тренутка, послушан механизму, ишао даље погледом, водио га по осталим лицима са тим истим охрабрујућим и блиставим погледом. Да ли је примио на знање Бјанкину присутност, да ли је она допрла до његова срца? Ко је то могао знати? Чак није био у правом значењу те речи он сам, био је тек далеки двојник себе, врло редуциран и у стању дубоке изнурености. Али држећи се чињеница, требало је примити, да је у неку руку био свој најближи агнат, био је можда он сам у оноликом степену, колико је то још уопште било могуће при таквом стању ствари, толико година после своје смрти. Сигурно је било тешко у том воштаном васкрсењу ући тачно у самог себе. И против његове воље морало се том приликом прокрасти у њега нешто ново и страшно, морало се смешати нешто од тог лудила тог генијалног манијака, који га је измислио у својој мегаломанији, а што је Бјанку морало испуњавати грозотом и страхом. Јер већ онај, ко је веома болестан, измиче се и удаљује од самог себе, а колико тек неко тако неумесно васкрсао. Како се сад држао према својој најближој крви? Пун неприродне веселости и храбрости играо је своју лудачко-цесарску комедију, насмејан и сјајан. Да ли се могао толико маскирати, да ли се толико бојао стражара, који су га са свих страна посматрали изложеног за гледање у болници воштаних фигура, где су сви живели у страху од – болничке дисциплине? Да ли с муком очишћен од нечијег лудила, чист, излечен и најзад преживео, није могао дрхтати, да га могу поново бацити у ковитлац и хаос?

Кад је мој поглед поново пронашао Бјанку, видео сам како је сакрила лице у марамицу. Гувернанта ју је била загрлила блистајући празно емајлираним очима. Нисам могао дуже да гледам Бјанкин бол, осећао сам да ме хвата грч плача и повукао сам Рудолфа за рукав. Упутили смо се ка излазу.

За нашим леђима тај нашминкани предак, тај дед у цвету година, слао је и даље унаоколо своје зраке, владарске поздраве, у претераној усрдности чак је подигао руку, скоро је слао пољупце за нама у тој непокретној тишини, усред шиштања ацетиленских лампи и тихог шуштања кише на платну шатора, дизао се на прсте остацима снаге, тешко болестан и, као и сви они, чезнуо за самртничким прахом.

У трему су нашминкане груди касирице почеле нешто да нам говоре, блистајући брилијантима и златном пломбом на црном тлу магичних драперија. Изашли смо у ноћ росну и топлу од кише. Кровови су блистали док се са њих сливала вода, олуци су монотоно плакали. Трчали смо кроз пљусак, осветљен упаљеним фењерима који су звекетали на киши.

XXXII

О, понору људске превртљивости, о, права паклена интриго! У чијој глави се родила та отровна и сатанска мисао, која је својом смелошћу оставила за собом најпрефињеније помисли фантазије? Што дубље улазим у њену бездану поквареност, утолико ме веће дивљење обухвата према безграничној перфидији, према блеску генијалног зла у сржи те злочиначке идеје.

Дакле, предосећање ме није варало. Ту крај нас, усред привидне законитости, усред општег мира и пуне моћи трактата вршен је злочин, од кога се кожа јежила на глави. Мрачна драма се одиграла у тој савршеној тишини, тако маскирана и законспирисана да нико није могао да се досети и открије је у невиној спољашности тог пролећа. Ко је могао и подозревати да се између тог меког манекена запушених уста који је превртао очима и фине, тако брижљиво васпитане, тако учтиве Бјанке, одигравала породична трагедија? Ко је, најзад, била Бјанка? Треба ли најзад да откријемо крајичак тајне? Шта онда ако није била пореклом од законите мексиканске царице, па ни од оне нелегалне супруге, морганатске Изабеле д'Оргаз која је са сцене путујућег позоришта освојила надвојводино срце својом лепотом.

Шта онда што је њена мајка била та млада Креолка, коју је, тепајући јој, звао Кончита и која је под тим именом ушла у историју – некако преко кухињских степеница? Подаци о њој, које сам успео да сакупим на основу албума за марке, могу се сажети у неколико речи.

После цесар