Projekat Rastko : Poljska : Umetnost

Bruno Šulc

Sanatorijum pod klepsidrom

Izvor: Bruno Šulc, Prodavnice cimetove boje - prevod s poljskog i predgovor dr Stojan Subotin. [Beograd : Nolit, 1961, 264 str.]

• Knjiga
• Genijalna epoha
• Proleće
• Julska noć
• Moj otac stupa u vatrogasce
• Druga jesen
• Mrtva sezona
• Sanatorijum pod klepsidrom
• Dodo
• Eđo
• Penzioner
• Usamljenost
• Poslednje očevo bekstvo

Knjiga

I

Nazivam je prosto knjigom, bez ikakvih odredaba i epiteta, i u toj apstinenciji i ograničenju sadržan je bespomoćni uzdah, tiha kapitulacija pred neobuhvatljivošću transcendenta, jer nijedna reč, nijedna aluzija nije u stanju da zasvetli, zamiriše, poteče tim drhtajem straha, predosećajem te stvari bez imena, čiji prvi okus na vrhu jezika sam prelazi zapreminu našeg oduševljenja. Šta bi pomogao patos prideva i naduvenost epiteta pred tom stvari bez mere, pred tim sjajem bez računa. Uostalom čitalac, pravi čitalac, sa kojim računa ova povest, razumeće i tako, kad mu pogledam u oči i na samom dnu blesnem tim sjajem. U tom kratkom, ali moćnom pogledu, u letimičnom stisku ruke uhvatiće, preuzeti, prepoznati – i zatvoriti oči nad tom dubokom recepcijom. Jer, zar se ne držimo svi tajno za ruke ispod stola koji nas deli?

Knjiga... Negde u osvit detinjstva, u prvoj zori života blistao je horizont od njenog blagog svetla. Ležala je puna hvale na očevom pisaćem stolu, a otac, tiho udubljen u nju, mokrim prstom je strpljivo trljao hrbat tih sličica, dok slepi papir ne bi počeo da se zamagljuje, muti, lebdi slatkim predosećajem i iznenada ljušti pramenjem hartije i otkriva paunooki i trepavičav krajičak, a pogled malaksavajući silazi u devičanski osvit božjih boja, u čudesnu mokrinu najčistijeg plavetnila.

O, to trljanje beonjače, ta invazija sjaja, o slatko proleće, o, oče.

Ponekad bi otac ustajao od knjige i odlazio. Tada bih ostajao nasamo sa njom, vetar je išao preko stranica i slike su se dizale.

I dok je vetar, tako tih, prevrtao listove, izduvavajući boje i figure, kroz stupce njenog teksta je proticala drhtavica, napuštajući između slova jata lastavica i ševa. Tako je odletala rasipajući se, stranica za stranicom, i blago se upijala u predeo koji je punila svojim šarenilom. Ponekad bi spavala a vetar bi je tiho razduvavao kao stolistu ružu i otvarao joj listiće, laticu za laticom, kapak za kapkom, sve slepe, baršunaste i uspavane, koji su na dnu, u biti, krili plavu zenicu, paunov koren, bučno gnezdo kolibrija.

To je bilo vrlo davno. Majke u to vreme još nije bilo. Provodio sam dane nasamo s ocem u našoj, tada kao svet velikoj sobi.

Kristali u obliku prizme, što su visili sa lampe, ispunili su sobu razbacanim bojama, dugom poprskanom po svim uglovima i kad se lampa okretala na svojim lancima, cela soba je putovala u fragmentima duge, kao da su se sfere sedam planeta kretale vrteći se jedne preko drugih. Voleo sam da stojim među očevim nogama obuhvatajući ih s obe strane kao stubove. Ponekad je pisao pismo. Sedeo bih na stolu i oduševljeno pratio savijutke potpisa uvijene i uvrćene kao trileri koloraturnog pevača. U tapetama su pupili osmesi, iskopavale se oči, prevrtale vragolije. Da bi me zabavio, otac je puštao u dugino prostranstvo sapunske mehurove sa dugačke slamčice. Oni su se rasprskavali ostavljajući u vazduhu svoje boje.

Onda je došla majka i ta rana, svetla idila se završila. Zaveden majčinim maženjem, zaboravio sam na oca, moj život je potekao novim, drugim kolosekom, bez praznika i čuda, i možda bih zauvek zaboravio na knjigu da nije bilo one noći i onog sna.

II

Probudio sam se jednog tamnog zimskog jutra – pod gomilama mraka goreo je, duboko dole, mračan osvit – i još sa mravinjakom maglovitih prilika i znakova pod kapcima, počeo sam nejasno i zapleteno, usred patnji i razne tuge, buncati o staroj, izgubljenoj knjizi.

Niko me nije shvatio i ja sam, razdražen tom glupošću, još upornije nastavio da dosađujem roditeljima i da ih moljakam u nestrpljenju i groznici.

Bos i samo u košulji, prevrnuo sam drhteći od uzbuđenja očevu biblioteku i razočaran, ljut, opisivao sam bespomoćno i pred zaprepašćenim auditorijumom tu stvar koja se nije mogla opisati, sa kojom nikakve reči, nikakva slika, nacrtana mojim izduženim i drhtavim prstom, nije mogla da se izjednači. Iscrpljivao sam se bez kraja u objašnjenjima punim zamršenosti i protivurečnosti i plakao od nemoćnog očajanja.

Stajali su nada mnom bespomoćni i zbunjeni, stideći se svoje nemoći. U dubini duše nisu bili bez krivice. Moja ljutitost, nestrpljiv i pun gneva ton zahtevanja davao mi je izgled kao da imam pravo, prednost dobro motivisane pretenzije. Pribegavali su raznim knjigama i trpali mi ih u ruke. Odbacivao sam ih s besom.

Jednu od njih, debeli teški folijant otac mi je stalno iznova poturao sa plašljivim ohrabrenjem. Otvorio sam je. Bila je to Biblija. Na njenim listovima sam ugledao veliku seobu životinja, koja je tekla drumovima, razgranata pohodima po dalekoj zemlji, ugledao sam nebo sve u jatima i lepetu krila, ogromnu prevrnutu piramidu, čiji je daleki vrh doticao kovčeg.

Podigao sam oči na oca, pune prekora: »Ti znaš oče – ti dobro znaš, ne krij se, ne izvlači se! Ta knjiga te je izdala. Zašto mi daješ taj pokvareni apokrif, hiljaditu kopiju, nevešti falsifikat? Gde si deo knjigu?«

Otac je skrenuo pogled.

III

Prošle su nedelje i moje uzbuđenje je spalo i utišalo se, ali je slika knjige i dalje gorela u mojoj duši svetlim plamenom, veliki i šuštavi kodeks, uznemirena Biblija, preko čijih listova je duvao vetar pljačkajući je kao ogromnu ružu koja se rasipa.

Otac, videći da sam mirniji, približio mi se jednom oprezno i rekao tonom blagog predloga: »U stvari, postoje samo knjige. Knjiga je mit, u koji verujemo u mladosti, ali s godinama prestajemo da je tretiramo ozbiljno.« Već tada sam imao drukčije ubeđenje, znao sam da je knjiga postulat, da je zadatak. Osećao sam na plećima teret velike misije. Nisam odgovorio ništa, pun prezira i besnog, mračnog ponosa.

Jer, u to vreme sam već bio vlasnik tog dronjka od knjige, tih žalosnih ostataka, koje mi je čudna slučajnost sudbine prošvercovala u ruke. Brižno sam krio svoje blago od tuđih očiju, tugujući nad dubokim padom te knjige, za čije unakažene ostatke ne bih bio kadar da pridobijem ničije razumevanje. Desilo se to ovako.

Jednog dana te zime zatekao sam Adelu u spremanju, sa četkom u rukama, naslonjenu na pult, na kome je ležala neka stara knjiga. Nagnuo sam se preko njenog ramena, ne toliko iz radoznalosti, koliko da se ponovo opijem mirisom njenog tela, čija se mlada draž bila nedavno objavila mojim probuđenim čulima.

– Gledaj – govorila je podnoseći bez protesta moje pripijanje – da li je moguće da nekom izraste kosa do zemlje? Htela bih da imam takvu.

Pogledao sam crtež. Na velikom listu in folio nalazio se lik žene, snažnih i zdepastih oblika, lica punog energije i iskustava. Sa glave te dame padalo je ogromno runo kose, slivalo se teško niz pleća i vuklo krajevima debelih pletenica po zemlji. Bio je to neki neverovatni eksces prirode, naboran i bogat ogrtač, ispleten od čipaka kose, i teško je bilo zamisliti da taj teret ne pričinjava osetan bol i ne lišava slobode kretanja glavu koju opterećuje. Ali vlasnica te divote izgledala je kao da je s ponosom nosi, a tekst odštampan pokraj slike masnim slovima, kazivao je istoriju toga čuda i počinjao rečima: Ja, Ana Čilag, rođena u Karlovicama, u Moravskoj, imala sam slabu kosu...

Bila je to duga istorija, po konstrukciji nalik na priču o Jovu. Ana Čilag je božjom voljom patila od nedostatka kose. Ceo gradić sažaljevao ju je zbog te mane, koja joj je praštana s obzirom na njen primeran život, iako to i nije moralo sasvim biti bez njene krivice. I eto, kao rezultat vatrenih molitava, prokletstvo je bilo skinuto sa njene glave, Ani Čilag je ukazana milost, bog ju je poučio, dobila je znake i naučena je, napravila je lek, čudotvoran lek koji je njenoj glavi vratio plodnost. Kosa je počela da joj raste i ne samo to, njen muž, braća, rođaci su se takođe iz dana u dan pokrivali moćnim, crnim krznom kose. Na sledećoj strani je bila pokazana Ana Čilag šest nedelja po objavljenju recepta, u društvu svoje braće, zetova i bratanaca, ljudi bradatih do pojasa i brkatih, i sa divljenjem se gledalo na tu pravu eksploziju nefalsifikovane, medveđe muškosti. Ana Čilag je usrećila ceo gradić, na koji je sišao pravi blagoslov u obliku talasaste kose i ogromnih griva, i čiji su muškarci čistili zemlju bradama širokim kao metle. Ana Čilag je postala apostol dlakavosti. Usrećivši rodni grad, zaželela je da usreći i ceo svet i molila je, hrabrila, preklinjala ga, da radi svog spasenja primi taj božji dar, taj čudotvorni lek, čiju je tajnu znala samo ona.

Tu istoriju sam pročitao preko Adelinog ramena i iznenada me je štrecnula misao, od čijeg udara me je svog obuzela vatra. Ta to je bila Knjiga, njene poslednje stranice, njen neslužbeni dodatak, zadnje krilo puno otpadaka i starudije! Fragmenti duge zaigrali su u uskovitlanim tapetama, istrgao sam iz Adelinih ruku staru knjigu i glasom koji mi je otkazao poslušnost izbacio sam: »Odakle si uzela tu knjigu?«

– Budalo – rekla je sležući ramenima – pa ona tu leži stalno i svaki dan kidamo iz nje listove za meso iz mesarnice i za očev doručak...

IV

Otrčao sam u svoju sobu. Uzbuđen do dna srca, gorućih obraza, počeo sam drhtavim rukama prelistavati knjigu. Nažalost, bilo je svega desetak listova. Nijedna strana pravog teksta, samo oglasi. Odmah iza proročanstva dugokose Sibile dolazio je list posvećen čudotvornom leku za sve bolesti i tegobe. Elza-fluid s labudom – zvao se balsam i pravio je čuda. Strana je bila puna overenih svedočanstava, uzbudljivih izveštaja lika nad kojim se čudo dogodilo.

Iz Erdelja, iz Slavonije, iz Bukovine dolazili su zdravi puni oduševljenja, da posvedoče, da vatrenim i uzbudljivim rečima ispričaju svoju istoriju. Išli su uvijeni u zavoje i pogrbljeni, mašući već nepotrebnom štakom, zbacivali su flastere sa očiju i poveze sa škrofula.

Kroz ta putovanja bogalja video se dalek i tužan gradić sa nebom belim kao hartija okoreo od proze i svakidašnjosti. Bili su to gradovi zaboravljeni u dubini vremena, gde su ljudi privezani za svoje male sudbine, od kojih se nisu odvajali ni za trenutak. Obućar je bio skroz obućar, mirisao je na kožu, imao je sitno i ispijeno lice, kratkovide blede oči iznad bezbojnih, njuškajućih brkova i skroz-naskroz se osećao kao obućar. I ako ih nisu boleli čirevi, ako im kosti nisu bile izlomljene, ako ih otok nije obarao u jazbinu, bili su srećni bezbojnom sivom srećom, pušili su jevtin duvan, žuti ćesarsko-kraljevski duvan, ili tupo maštali pred prodavnicom srećaka.

Mačke su im pretrčavale put, čas sa leve čas sa desne strane, sanjali su crnog psa i svrbela ih je ruka. Ponekad su pisali pisma iz knjige pisama, brižljivo lepili marke i dvoumeći se i puni nepoverenja poveravali ih poštanskom sandučetu, u koje su udarali pesnicom, kao da su ga budili. A kroz njihove snove su posle toga preletali beli golubovi sa pismima u kljunovima i nestajali u oblacima.

Sledeće stranice su se uzdizale iznad sfera svakidašnjih stvari u regione čiste poezije.

Tamo su bili harmonijumi, citre i harfe, nekada instrumenti anđeoskih horova, danas zahvaljujući napretku industrije dostupni po popularnoj ceni prostom čoveku, bogobojažljivom narodu radi okrepljenja srca i dopustive razonode.

Bilo je tamo verglova, pravih čuda tehnike, punih flauta skrivenih unutra, otvora i pištaljki, orguljica koje su slatko podrhtavale kao gnezda slavuja koji su jecali, neocenjivo bogatstvo za invalide, izvor unosnih prihoda za bogalje i uopšte neophodnih u svakoj muzikalnoj kući. Video sam te verglove, lepo obojene, kako putuju na plećima neugodnih sivih starčića, čija su lica, izjedena životom, bila kao pokrivena paučinom i sasvim nejasna, lica sa suznim nepokretnim očima, koje su lagano curile, lica lišena života, tako bezbojna i nevina kao kora drveća ispucala od svakojakog vremena, koja su mirisala samo na kišu i nebo kao i ona.

Odavno su zaboravili kako se zovu i ko su bili i, tako izgubljeni u sebi, vukli su noge zgrčenih kolena sitnim, ravnomernim, koracima u ogromnim teškim cipelama po liniji sasvim pravoj i jednoličnoj, između krivih i vijugavih puteva prolaznika.

U bela prepodneva bez sunca, prepodneva ukočena od hladnoće, udubena u svakidašnje probleme dana, neprimetno su se izvlačili iz gomile, spuštali vergl na nogare po uglovima ulica, pod žutom trakom neba, precrtanom telegrafskom žicom, među ljudima koji su tupo žurili s podignutim okovratnicima, i počinjali svoju melodiju, ne od početka, nego od mesta gde su je juče prekinuli, i svirali: »Dajsi, Dajsi, odgovor mi daj...«, dok su se iz dimnjaka dizale bele perjanice pare. I čudna stvar – ta melodija, jedva započeta, uskakala je odmah u slobodnu prazninu, u svoje mesto u tom satu i tom predelu, kao da je oduvek pripadala tom zamišljenom danu izgubljenom u samom sebi, a po njenom taktu su jurile misli i sive brige žurnih prolaznika.

I kad se posle izvesnog vremena završavala, otegnutim piskom vergla kome je bila izvađena utroba, koji je počinjao sa sasvim drugog kraja – misli i brige su zastajale za trenutak, kao u igri, da bi promenile korak, a zatim bi se bez razmišljanja zavrtele u suprotnom pravcu po taktu nove melodije koja je izlazila iz frula vergla: »Malgožato, blago duše moje...«

I u tupoj ravnodušnosti toga prepodneva niko čak nije ni primetio da se smisao sveta iz osnova promenio, da više nije tekao po taktu »Dajsi, Dajsi...«, već naprotiv – »Mal-go-žato...«

Ponovo prevrćem list... Šta je to? Pada li prolećna kiša? Ne, to se cvrkut ptica prosipa kao sivo olovo na kišobrane, jer evo tu se nude pravi kanarinci iz Harca. Kavezi puni štiglica i čvoraka, koševi puni pevača i krilatih brbljivaca. Vretenasti i laki, kao da su vatom ispunjeni, skakućući i podrhtavajući, okretni kao na glatkim škripavim zasovnicama, rascvrkutani kao kukavice na satovima – oni su bili uteha u samoći, neženjama su zamenjivali toplinu porodičnog ognjišta, izmamljivali iz najtvrđih srca dobrotu materinskog osećanja, toliko su imali pilećeg i uzbudljivog, i još kad ste prevrtali stranice nad njima, slali su vam svoje složeno, primamljivo cvrkutanje.

Ali su dalje ta žalosna skripta padala sve niže. Sada su sišla na bespuća nekog sumnjivog šarlatanskog gunđanja. U dugom kaputu, s osmehom čija se polovina gubila u crnoj bradi, neko se stavljao na uslugu publici. Gospodin Bosko iz Milana, majstor crne mađije svoga ceha, govorio je nešto dugo i nejasno, pokazujući nešto na vrhovima prstiju, što stvar nije činilo razumljivijom. Iako je po sopstvenom ubeđenju dolazio do začuđujućih zaključaka, koje je, kako izgleda, za trenutak odmeravao među osetljivim prstima, pre no što im je lepršav smisao odleteo sa prstiju u vazduh, iako je isticao suptilne pregibe dijalektike opominjući podizanjem obrva, pripremajući nas za stvari neobične, nisam ga shvatio, i što je još gore – nisam ni želeo da ga shvatim i ostavljao sam ga sa njegovom gestikulacijom, s prigušenim tonom i celom skalom tamnih osmeha, da bih brzo prelistao poslednje stranice knjige koja se raspadala na komadiće.

Na tim poslednjim stranicama, koje su očevidno pale u besvesno buncanje, u očiti besmisao, neki džentlmen je nudio sopstvenu nepogrešivu metodu kako da se postane energičan i odlučan u svojim odlukama i mnogo govorio o načelima i karakteru. Ali dovoljno je bilo samo prevrnuti stranicu, da bi se postalo sasvim dezorijentisan u stvarima odlučnosti i načela.

Tamo je sitnim korakom, sputana šlepom haljine, izlazila neka gospođa Magda Vang i izjavljivala sa visine stegnutog dekoltea da se ruga muškoj odlučnosti i načelima i da je njena specijalnost da lomi i najjače karaktere. (Tu je pokretom noge nameštala šlep na zemlji.) Za tu svrhu postoje metode, nastavljala je kroz stisnute zube, nepogrešive metode, o kojima neće da priča, upućujući na svoje memoare sa naslovom »Iz purpurnih dana« (Izdanje Antropozofskog instituta u Budimpešti), u kojima je izložila rezultate svojih kolonijalnih iskustava u oblasti dresure ljudi (taj izraz podvučen i sa ironičnim sjajem očiju). I čudna stvar, ta dama koja je govorila tako lenjo i neceremonijalno, izgledala je sigurna da će joj odobravati oni o kojima je govorila s takvim cinizmom, i u neobičnoj vrtoglavici i treperenju osećalo se da su se pravci moralnih definicija čudno premestili i da smo u drugoj klimi, u kojoj kompas dejstvuje obratno.

To je bila poslednja reč knjige, koja je u duši ostavila ukus neke čudne zaprepašćenosti, mešavinu gladi i uzbuđenja.

V

Nagnut nad tom knjigom, lica koje je plamsalo kao duga, goreo sam tiho od ekstaze do ekstaze. Utonuo u čitanje, zaboravio sam na ručak. Predosećanje me nije prevarilo. Bio je to Autentikum, sveti original, iako tako duboko ponižen i degradiran. I kada sam u kasni sumrak, blaženo nasmejan, stavljao knjigu u najdublju fioku, prekrivajući je, da je ne primete, drugim knjigama – činilo mi se da to sunčevo rumenilo stavljam da spava u komodi, rumenilo koje se stalno ponovo samo od sebe palilo i išlo kroz sve plamenove i purpure, i još jednom vraćalo i nije htelo da se završi.

Kako sam postao ravnodušan prema svim ostalim knjigama!

Jer, obične knjige su kao meteori. Svaka od njih ima jedan trenutak, takav momenat, kad s krikom uzleće kao feniks, goreći svim stranicama. Radi tog jednog trenutka, radi tog jednog momenta volimo ih kasnije, iako su tada još samo pepeo. I sa gorkom rezignacijom ponekad kasno putujemo kroz te ohlađene stranice, propuštajući s drvenom lupom, kao brojanice, njihove mrtve formule.

Egzegeti knjige tvrde da sve knjige teže ka Autentikumu. One žive samo pozajmljenim životom, koji se u trenutku uzleta vraća svom starom izvoru. Ipak ne želimo da dosađujemo čitaocu izlaganjem Doktrine. Hteli bismo da skrenemo pažnju na jednu stvar: Autentikum živi i raste. Šta odatle proizlazi? Eto, kad sledeći put otvorimo našu staru knjigu, ko zna gde će tada već biti Ana Čilag i njene pristalice. Možda ćemo je, dugokosu hodočasnicu, ugledati kako svojim ogrtačem čisti drumove Moravske, putujući kroz daleku zemlju, kroz bele gradiće utonule u svakidašnjost i prozu i deli uzorke Elza-fluid balsama ljudima blaženim duhom, mučeni znojem i svrabom. Ah, šta će tada učiniti čestite gradske bradonje, sputane ogromnom kosurinom, šta će uraditi ta verna opština osuđena na negovanje i administraciju svojih preteranih plodova? Ko zna neće li svi kupiti sebi prave verglove u Švarcvaldu i neće li krenuti u svet za svojom apostolkom, da je traže po zemlji, svirajući na svim mestima »Dajsi, Dajsi«?

O, odisejo bradonja, što lutaju od grada do grada tražeći svoju duhovnu majku! Kada će se naći rapsod dostojan te epopeje? Jer, kome su ostavili grad predat njihovoj brizi, kome su poverili vladavinu nad dušama u gradu Ane Čilag? Zar nisu mogli predvideti da će lišen svoje duhovne elite, svojih veličanstvenih patrijarha – grad obuzeti sumnja i otpadništvo i da će otvoriti svoje kapije – kome? – ah, ciničnoj prevrtljivoj Magdi Vang (Izdanje Antropozofskog instituta u Budimpešti), koja će u njemu otvoriti školu dresure i lomljenja karaktera?

Ali vratimo se našim hodočasnicima.

Ko ne zna tu staru gardu lutajućih Kimbra, veoma garavih ljudi na izgled jakih tela, načinjenih od tkiva bez snage i sokova? Sva njihova snaga, sva moć ušla je u kosu. Antropolozi odavno lupaju glavu nad tom neobičnom rasom, uvek obučenom u crna odela, sa debelim srebrnim lancima na trbusima, s prstima u moćnom, bronzanom prstenju.

Volim ih, te čas Kaspere čas Baltazare, njihovu duboku ozbiljnost, njihovu pogrebnu dekorativnost, te veličanstvene muške primerke s lepim očima, masnim sjajem ispržene kafe, volim taj plemeniti nedostatak životne energije u bujnim i spužvastim telima, morbidecu umirućih rodova, njihovo teško disanje u snažnim prsima i čak onaj miris valerijane koji šire njihove brade.

Kao božji anđeli staju ponekad neočekivano na vratima naših kuhinja, ogromni i zadihani i brzo umorni – brišu znoj sa mokrog čela, prevrćući plave beonjače: u tom trenutku zaboravljaju svoje poslaništvo i začuđeno, tražeći izgovor, pretekst za svoj dolazak – pružaju ruku za milostinju.

Vraćamo se Autentikumu. Ta nikad ga nismo ni napuštali! I tu ukazujemo na čudnu osobinu knjige, već sada jasnu čitaocu, da se ona razvije za vreme čitanja, da su joj granice otvorene sa svih strana za sve fluktuacije i protoke.

Sad na primer, više nikome ne nudi tamo štiglice iz Harca, jer iz verglova tih brineta, iz preloma i prevoja melodije izleću u nepravilnim razmacima te perjaste metlice i trg je zasut njima kao šarenim slovima. Ah, kakvo razmnožavanje, treperavo i puno cvrkuta... Oko svih grebena, motaka i zastavica stvaraju se pravi šareni zatvori, lepet krila i borbe za mesto. Dovoljno je proturiti kroz prozor dršku štapa i da je oblepljenu nemirnom i teškom gomilom ponovo uvučete u sobu.

U našem pričanju sada se brzim koracima približavamo onoj veličanstvenoj i katastrofičnoj eposi, koja u našoj biografiji nosi ime genijalna.

Uzalud bismo poricali da već sada osećamo to stezanje srca, taj slatki nemir, svetu tremu koja prethodi poslednjim stvarima. Uskoro će nam u posudi ponestati boja, a u duši sjaja, da stavimo najviše akcente, nacrtamo najsjajnije i već transcendentalne konture u toj slici.

Kakva je to genijalna epoha i kada je to bilo?

Tu za trenutak moramo postati sasvim ezoterični, kao gospodin Bosko iz Milana, i sniziti svoj glas do prodornog šapata. Moramo poentirati naša izlaganja značajnim osmesima i, kao mrvicu soli, trljati vrhovima prstiju finu materiju imponderabilija. Nije naša krivica ako ponekad budemo imali izgled onih prodavaca nevidljivih tkanina, koji neprirodnim gestovima pokazuju svoju zavodničku robu.

Dakle, da li je genijalna epoha bila ili nije? Teško je odgovoriti. I da, i ne. Jer, ima stvari koje se sasvim do kraja ne mogu dogoditi. Prevelike su da bi stale u događaj, i preveličanstvene. One samo pokušavaju da se dogode, isprobavaju tle stvarnosti, da li ih možemo izdržati. I odmah se povlače bojeći se da ne izgube svoj integritet u nesigurnosti realizacije. A ako su okrnjili svoj kapital, izgubili ovo ili ono u tim probama inkarnacije, odmah, ljubomorni oduzimaju, opozivaju svoje vlasništvo, reintegriraju se i posle toga u našoj biografiji ostaju te bele mrlje, mirisni pečati, ti izgubljeni srebrni tragovi bosih anđeoskih nogu, rasejani ogromnim koracima po našim danima i noćima, dok ta punoća hvale nadolazi i upotpunjuje se neprestano i kulminira nad nama, prelazeći u trijumfu oduševljenje za oduševljenjem.

Pa ipak u izvesnom smislu nalazi se ona cela i izvorna u svakoj od svojih slabih i fragmentarnih inkarnacija. Tu dolazi do pojave reprezentacije i privremene zamene života. Neki događaj može u pogledu svoga porekla i svojih sopstvenih sredstava biti mali i ubog, pa ipak približen oku može u svojoj unutrašnjosti otvarati beskrajnu i zračnu perspektivu zahvaljujući tome što viši život pokušava da se u njemu izrazi i što snažno blista u njemu.

Dakle, tako ćemo skupljati te aluzije, ta zemaljska približavanja i etape po putevima našeg života, kao komadiće razbijenog ogledala. Komadić po komadić skupljaćemo to što je jedno i nedeljivo – veliku epohu, genijalnu epohu našeg života.

Možda smo je u zahuktalosti umanjivanja, pod terorom neobuhvatnosti transcendentnoga – isuviše ograničili, stavili pod znak pitanja i poljuljali. Jer i pored svih ograda: ona je postojala.

Ona je postojala i ništa nam neće oduzeti tu sigurnost, taj sveli ukus koji još uvek osećam na jeziku, tu hladnu vatru na nepcu, taj uzdah širok kao nebo i svež kao gutljaj čistog ultramarina.

Da li smo bar donekle pripremili čitaoca za stvari koje će nastupiti, da li možemo preuzeti rizik putovanja u genijalnu epohu?

Naša trema je prešla i na čitaoca. Osećamo njegovu nervozu. I pored tobožnje živahnosti i nama je teško na srcu i puni smo straha.

Dakle u božje ime – sedamo i krećemo.

Genijalna epoha

I

Obično su činjenice poređane u vremenu, nanizane na njegov tok kao na konac. One tamo imaju svoje preteče i svoje konsekvence, koje se tiskaju, uzajamno čepaju neprestano i bez prekida. To ima svoj značaj i za pričanje, kome su duša nepokretnost i postupnost.

Međutim, šta da se uradi sa događajima koji nemaju svog sopstvenog mesta u vremenu, sa događajima, koji su došli prekasno, kad već sve vreme bilo razdato, razdeljeno, razgrabljeno, i sada su ostali nekako u neizvesnosti, van stroja, lebdeći u vazduhu, beskućnici i lutalice?

Zar je moguće da je vreme pretesno za sve događaje? Može li se dogoditi da sva mesta u vremenu budu već rasprodata? Zabrinuti, trčimo duž celog tog voza događaja, spremajući se za putovanje.

Tako vam boga, zar ne postoji neka vrsta ažiotaže kartama za vreme?... Gospodine kondukteru!

Samo mirno! Bez suvišne panike, uredićemo to tiho u okvirima svoje kompetencije.

Da li je čitalac nešto čuo o paralelnim prugama vremena u vremenu sa dvostrukim kolosekom? Da, postoje takvi sporedni krakovi vremena, istina malo nelegalni i problematični, ali kad se švercuju ovakvi prekobrojni događaji koji se ne daju uvrstiti – ne može se biti veliki probirač. Probajmo, dakle, da u nekoj tački istorije odvojimo takav bočni krak, slepi kolosek, da na njega bacimo te nelegalne istorije. Samo bez straha. To će se desiti neprimetno, čitalac neće preživeti nikakav potres. Ko zna – možda kad o tome govorimo prljava manipulacija je već iza nas i mi se vozimo slepim kolosekom.

II

Moja majka je dotrčala prestrašena i zagrlila je moj krik rukama, hoteći da ga prekrije kao požar i uguši u naborima svoje ljubavi. Zatvorila mi je usta ustima i vikala zajedno sa mnom.

Ali ja sam je odgurnuo i pokazujući vatreni stub, zlatnu gredu, koja je stajala koso u vazduhu, kao zanoktica, i nije dala da se zbaci – puna sjaja i praha koji je kružio u njoj – vikao sam: – »Istrgni se, izvuci!«

Peć se zacrvenila velikom šarenom nakaradom, naslikanom na njenom čelu, krv je navalila u nju i izgledalo je da će se u grču tih žila, stegna i cele te do pucanja napete anatomije osloboditi svetlim, petlovskim krikom.

Stajao sam raširenih ruku u nadahnuću i izduženim, ispruženim prstima pokazivao, pokazivao u gnevu, svirepo uzbuđen, i uspravan kao putokaz i drhteći u ekstazi.

Moja ruka me je vodila, tuđa i bleda, vukla me je za sobom, ukočena, voštana ruka, kao velike zavetne ruke, kao anđeoske ruke podignute na zakletvu.

Bilo je to pred kraj zime. Dani su stajali u kaljugama i u žeravici i imali podneblje puno vatre i bibera. Sjajni noževi su sekli medenu mezgru dana na srebrne brazde, na prizme pune boja u preseku i pikantnih začina. Ali brojčanik podneva je gomila na malom prostranstvu sav sjaj tih dana i pokazivao sve sate vatrene i pune ognja.

U taj sat, ne mogući da primi žeravicu, dan se ljuskao tabacima srebrnog lima, šuštavim staniolom, i sloj po sloj otkrivao svoju suštinu od livenog sjaja. I kao da to još nije bilo dosta, dimnjaci su se pušili, dizali su se oblaci sjajne pare i svaki trenutak je eksplodirao velikim uzletom anđela, burom krila, koje je nebo nezasito gutalo, uvek otvoreno za nove eksplozije. Njegove svetle grede su eksplodirale belim perjanicama, daleke tvrđavice razvijale su se u tihe lepeze nagomilanih eksplozija – pod sjajnom kanonadom nevidljive artilerije.

Prozor sobe, prepun neba, nadolazio je tim uzletom bez kraja i prelivao se sa zavesama, koje su cele u vatri, dimeći se u ognju, padale zlatnim senkama i drhtanjem vazdušnih slojeva. Na divanu je ležao kosi, vatreni kvadrat, koji se talasao sjajem, i nije mogao da se odvoji od poda. Taj vatreni stub uzbuđivao me je do dna srca. Stajao sam opčinjen, na raširenim nogama i očekivao ga promenjenim glasom, stranim, tvrdim psovkama.

Na pragu, u tremu stajali su zbunjeni, preplašeni, kršeći ruke: rođaci, susedi, udešene tetke. Prilazili su na prstima i odlazili, zavirivali kroz vrata, puni radoznalosti. A ja sam vikao.

– Vidite – vikao sam majci i bratu – uvek sam vam govorio da je sve zagrađeno, zazidano dosadom, neoslobođeno! A sad gledajte, kakav izliv, kakav procvat svega, kakvo uživanje!...

I plakao sam od sreće i nemoći.

– Probudite se – vikao sam – požurite u pomoć! Mogu li sam samcit izaći na kraj sa tom poplavom, mogu li obuhvatiti taj potop? Kako da sam odgovorim na milion oslepljujućih pitanja kojima me Bog zasipa?

A kad su ćutali, vikao sam u gnevu: »Žurite se, zahvatajte puna vedra tog obilja, gomilajte zalihe!«

Ali niko nije mogao da me zameni, stajali su bespomoćni i osvrtali se iza sebe, krili se za leđa suseda.

Tada sam shvatio šta treba da činim i pun oduševljenja počeo sam iz ormana izvlačiti stare biblije, očeve trgovačke knjige ispisane i već u raspadanju i bacati ih na patos pod taj vatreni stub, koji je stajao u vazduhu i goreo. Nisu mogli da me snabdeju sa dovoljno hartije. Brat i majka su stalno dotrčavali sa novim naramcima starih novina i dnevnika i gomilama ih bacali na zemlju. A ja sam sedeo između tih hartija, zaslepljen sjajem, očiju punih eksplozije, raketa i boja, i crtao. Crtao sam žurno, u panici, popreko, iskosa, preko štampanih i zapisanih stranica. Moje šarene bojice su letele u nadahnuću preko stubaca nečitkih tekstova, jurile u genijalnim škrabotinama, u vratolomnim cik-cak potezima, sažimajući se naglo u anagrame vizija, u rebuse sjajnih otkrića, i ponovo se razvezujući u prazne i slepe munje, u potrazi za tragom nadahnuća.

O, ti svetli crteži, koji su rasli kao pod tuđom rukom, o te prozračne boje i senke! Kako često ih još i danas nalazim u snovima, posle toliko godina, na dnu starih fioka, sjajne i sveže kao jutro – još vlažne od prve rose dana: figure, predele, lica!

O, ta plavetnila koja su ledila dah od straha, o to zelenilo zelenije od čuđenja, i ti preludiji i cvrkuti boja jedva naslućeni, za koje sam tek pokušavao da nađem ime!

Zašto sam ih profućkao onda u bezbrižnosti obilja sa onom neshvatljivom lakomislenošću? Dozvoljavao sam susedima da prevrću i pljačkaju te gomile crteža. Uzimali su čitave svežnjeve. U kakve sve kuće nisu stigli, na kakvim đubrištima se nisu valjali tada! Adela je njima tapacirala kuhinju, tako da je postala svetla i šarena, kao da je u noći pao sneg iza prozora.

Bilo je to crtanje puno okrutnosti, busija i napada. Kad sam tako sedeo napet kao luk, nepokretan i vrebajući, a u suncu oko mene je bleštavo gorela hartija – dovoljno je bilo da crtež, prikovan mojom olovkom, učini najmanji pokret za bekstvo. Tada bi se moja ruka, sva podrhtavajući u novim refleksima i impulsima, besno bacala na njega kao mačka i, sad već tuđa, podivljala, grabljiva, munjevitim ujedima davila čudovište koje je htelo da joj umakne ispod olovke. I tek onda bi se odvajala od hartije, kad bi već mrtav i nepokretan leš širio, kao u herbarijumu, svoju šarenu i fantastičnu anatomiju u svesci.

Bio je to ubistveni lov, borba na život i smrt. Ko je mogao u njoj razlikovati napadača od napadnutog u tom klupku koje je frktalo od besa, u toj gužvi punoj piske i preneraženosti! Dešavalo se da se moja ruka po dva i tri puta bacala na skok, da negde na četvrtom ili petom tabaku dosegne žrtvu. Često je vikala od bola i straha u kleštama i štipaljkama tih čudovišta koja su se uvijala pod mojim skalpelom.

Iz sata u sat sve mnogobrojnije su stizale vizije, tiskale se, pravile zatvore, dok jednog dana svi putevi i staze nisu zavrveli i otekli pohodima i cela zemlja se razgranala putovanjima, razjurila se otegnutim defiladama – beskrajnim hodočašćima životinja i zveri.

Kao za Nojevih dana tekle su šarene procesije, te reke dlaka i griva, ta talasava leđa i repovi, te glave koje su se bez kraja potvrdno klimale po taktu stupanja.

Moja soba je bila granica i đeram. Tu su se zadržavali, tiskali, blejeći molećivo. Muvala su se, tapkala preplašeno i divlje u mestu – grbava i rogata bića, zašivena u sve kostime i oklope zoologije, i prestrašena samih sebe, uplašena sopstvenom maskaradom, gledala su preplašenim i začuđenim očima kroz priviđenja svojih rutavih koža i žalosno mukala pod svojim maskama, kao da su im usta bila zapušena.

Jesu li čekali da im dam imena, da rešim njihove zagonetke koje nisu shvatali? Jesu li me pitali za svoje ime, da uđu u njega i ispune ga svojim bićem? Dolazile su čudne maškare, stvorenja-pitanja, stvorenja-predlozi, i ja sam morao da vičem i teram ih rukama.

Povlačili su se unazad, saginjući glave i gledajući popreko, i gubili se u sebi, vraćali menjajući se u bezimeni haos, u skladište starih formi. Koliko je vodoravnih i uspravnih leđa tada prošlo ispod moje ruke, koliko glava se provuklo ispod nje sa baršunastim maženjem!

Tada sam shvatio zašto životinje imaju rogove. Bilo je to – ono nerazumljivo što nije moglo da stane u njihov život, divlji i drski kapris, nerazumno i slepo uporstvo. Neka idee fixe, izrasla preko granica njihovog bića, više od glave, i izronila naglo u svetlo, ukočena u materiji, opipljiva i tvrda. Tamo je uzimala oblik divalj, neuračunljiv i neverovatan, uvrćena u fantastičnu arabesku, nevidljivu za njihove oči, u užasnu, u neznanu cifru, pod čijom su grozotom živele. Shvatio sam zašto su te životinje bile sklone neshvatljivoj i divljoj panici preplašenog ludila: uvučene u svoje ludilo, nisu mogle da se ispletu iz haosa tih rogova, između kojih su – saginjući glave tužno i divlje, kao da traže prolaz među njihovim granama. Te rogate životinje su bile daleke od oslobođenja i tužno i ravnodušno su nosile pečat svoje pogreške na glavi.

Ali još dalje od svetla bile su mačke. Njihovo savršenstvo je plašilo. Zatvorene u preciznost i urednost svojih tela, nisu znale ni greške ni odstupanja. Za trenutak su silazile u dubinu, na dno svoga bića, i tada ostajale nepokretne u svom mekom krznu, postojale grozno i svečano ozbiljne, a oči su im se zaokrugljivale kao mesec, gutajući pogled u svoje vatrene levke. Ali već posle jednog trenutka, izbačene na obalu, na površinu, zevale su svojim ništavilom, razočarane i bez iluzija.

U njihovom životu punom gracije zatvorene u samu sebe nije bilo mesta ni za kakvu alternativu. I dosađujući se u tom zatvoru savršenstva bez izlaza, obuzete splinom – gunđale su naboranom usnom, pune bespredmetne okrutnosti na kratkom, prugama raširenom licu. Dole su potajno promicale kune, tvorovi i lisice, lopovi među životinjama, stvorenja nemirne savesti. Dokopali su se prevarom, intrigom, trikom svog mesta u životu, uprkos planu stvaranja, i proganjane mržnjom, ugrožene, uvek na straži, uvek u strahu za to mesto – vatreno su volele svoj ukradeni život koji su sakrivale po jazbinama, spremne da budu raskomadane braneći ga.

Najzad su sve prošle i tišina je zagospodarila u mojoj sobi. Ponovo sam počeo crtati, utonuo u moje stare knjige koje su odisale sjajem. Prozor je bio otvoren i na prozorskoj opšivnici drhtale su u prolećnjem vetru grlice i kumrije. Iskrivljujući glavu pokazivale su okruglo i stakleno oko iz profila, kao poplašeno i puno leta. Dani su potkraj postali meki, opalni i svetli, a onda opet biserni i puni maglovite blagosti.

Naišli su uskršnji praznici i roditelji su na jednu nedelju otputovali mojoj udatoj sestri. Ostavili su me samog u stanu na milost i nemilost mojim inspiracijama. Adela mi je svaki dan donosila ručak i doručak. Nisam primećivao njeno prisustvo kad bi zastala na pragu svečano odevena, mirišući prolećem iz svojih tilova i svila.

Kroz otvoren prozor dopirao je lak povetarac, ispunjavajući sobu refleksom dalekih predela. Trenutak su u vazduhu lebdele te vetrom donete boje svetlih daljina i odmah bledele, razilazile se u plavu senku, nežnost i uzbuđenje. Poplava slika se malo bila umirila, izliv vizija ublažio i utišao.

Sedeo sam na zemlji. Oko mene na podu su ležale bojice i dugmad farbi, božje boje, plavetnila koja su disala svežinom, zelenila zalutala čak na ivicu čuđenja. I kad bih uzimao u ruku crvenu bojicu – u sjajni cvet su kretale srećne fanfare crvenila i svi balkoni su plovili talasima crvenih zastava, a kuće su duž ulice pravile trijumfalni špalir. Defilei gradskih stražara u uniformama malinaste boje paradirali su po svetlim, srećnim putevima a gospoda su im se klanjala polucilindrima boje trešnje. Trešnjeva blagost, trešnjev cvrkut štiglica ispunjavao je vazduh pun despića i blagog sjaja.

A kad bih pružao ruku po plavu boju – ulicama je preko svih prozora išao odsjaj kobaltnog proleća, okna su se otvarala zvečeći, jedno za drugim, puna plavetnila i nebeske vatre, zavese su se dizale kao na uzbunu i radosna i laka promaja išla je tim špalirom između ustalasanih muslina i oleandera na praznim balkonima, kao da se na drugom kraju te duge i svetle aleje javljao neko vrlo dalek i približavao se – ozaren, a ispred njega je išla vest, predosećanje, najavljivano letom lastavica, sjajnim vatrama, razbacivanim od milje do milje.

III

Na sam uskrs, krajem marta ili početkom aprila, izlazio je Šloma, sin Tobijin, iz zatvora u koji je zatvaran na zimu posle avantura i ludosti leta i jeseni. Jedno popodne tog proleća video sam ga kroz prozor kad je izlazio od frizera, koji je istovremeno bio berberin, frizer i hirurg grada, sa učtivošću, stečenom u strogom zatvorskom režimu, otvarao je staklena sjajna vrata berbernice i silazio niz tri drvena stepenika, osvežen i podmlađen, sasvim ošišane glave, u prekratkom sakou i visoko podignutim, kockastim pantalonama, vitak i mladalačkog izgleda i pored svojih četrdeset godina.

Trg svete Trojice bio je u to vreme pust i čist. Posle prolećnih poplava i blata, spranog kasnije pljuskovima, pločnik je ostao umiven, osušen mnogim danima tihog, diskretnog, lepog vremena, tim danima već velikim i možda suviše prostranim za to rano doba, malo preko mere izduženim, osobito večerima, kad se sumrak produžavao bez kraja, još prazan u svojoj dubini, uzaludan i jalov u svom ogromnom očekivanju. Kad je Šloma zatvorio za sobom staklena vrata berbernice, u njih je odmah ušlo nebo, kao u sve male prozore te kuće na sprat, otvorene prema čistoj dubini senovitog nebeskog svoda.

Sišavši sa stepenica, našao se sasvim sam na ivici velike, puste školjke trga, preko koje je teklo plavetnilo neba bez sunca.

Taj veliki, čisti trg ležao je tog popodneva kao mehur, kao nova godina koja još nije bila počela. Šloma je stajao na njegovoj ivici sasvim siv i ugašen, zatrpan plavetnilom, i nije smeo svojom odlukom da lomi savršenu kuglu neupotrebljenog dana.

Samo jednom godišnje, na dan izlaska iz zatvora, osećao se Šloma tako čist, neopterećen i nov. Dan ga je tada primao u sebe umivenog od greha, obnovljenog, pomirenog sa svetom, sa uzdahom je otvarao pred njim čiste krugove svojih horizonata, uvenčane tihom lepotom.

Nije se žurio. Stajao je na ivici dana i nije smeo da prekorači, da svojim sitnim, mladim, malo hromim hodom prebriše tu blago svedenu školjku popodneva.

Prozirni dan je ležao nad gradom. Ćutanje tog trećeg sata po podne izvlačio je iz kuća čistu belinu krede i širilo je bezglasno, kao taliju karata, oko trga. Podelivši jednu turu, već je počinjalo novu, crpući rezerve beline iz velike, barokne fasade sv. Trojice, koja je kao ogromna božja košulja što pada s neba, naborana u pilastre, rizalite i niše, raznete patosom voluta i arhivoluta, žurno uređivala na sebi tu veliku uznemirenu haljinu.

Šloma podiže lice, njuškajući u vazduhu. Blagi lahor je donosio miris oleandera, miris prazničkih stanova i cimeta. Tada je snažno kihnuo, svojim slavnim sićušnim hukom od koga su se golubovi na policijskoj stražari preplašeno podigli i odleteli. Šloma se nasmeši samom sebi: bog je potresom njegove nozdrve objavio dolazak proleća. Bio je to znak sigurniji nego dolazak roda i od tada su dani imali da budu prekidani tim detonacijama, koje su, izgubljene u šumu grada čas bliže, čas dalje svojim duhovitim komentarom potvrđivale njegove događaje.

– Šlomo! – viknuo sam stojeći u prozoru našeg niskog sprata.

Šloma me je opazio, osmehnuo se svojim milim osmehom i salutirao mi.

– Sad smo sami na celom svetu, ja i ti – rekao sam tiho, dok je naduveni mehur neba odjekivao kao bačva.

– Ja i ti – ponovio je tužno se osmehnuvši – kako je prazan svet danas.

Mogli bismo ga podeliti i dati mu novo ime – tako je otvoren, bespomoćan i ničiji. U takav dan Mojsije prilazi ivici horizonta i gleda odande na zemlju. I kad je vidi tako belu, tihu, sa njenim plavetnilom i zamišljenošću, može se desiti da mu se u očima izgubi granica, plavičaste trake oblaka mu se podastru pod noge i on, ne znajući ni sam šta radi, siđe na zemlju. A zemlja zamišljena neće čak ni primetiti onoga što je sišao na njene puteve, a ljudi će se probuditi posle popodnevnog dremeža i neće se ničeg sećati. Cela istorija će biti kao izbrisana i biće kao u pradavna vremena, pre no što je počela istorija.

– Je li Adela kod kuće? – upitao je s osmehom.

– Nema nikoga, uđi na trenutak k meni, pokazaću ti svoje crteže.

– Ako nema nikog, neću odbiti sebi to zadovoljstvo. Otvori mi.

I osvrćući se u kapiji na sve strane, hodom lopova uđe unutra.

IV

– To su vanredni crteži – govorio je udaljujući ih od sebe gestom znalca. Njegovo lice se ozarilo odsjajima boja i svetlosti. Ponekad bi savijao šaku oko oka i posmatrao kroz taj improvizirani durbin, stežući crte u grimasu punu ozbiljnosti i znalaštva.

– Može se reći – kazao je – da je svet prošao kroz tvoje ruke, da bi se obnovio, da bi se olinjao u njemu i oljuštio kao čudotvorni gušter. O, zar misliš da bih krao i pravio hiljade ludosti, da se svet nije tako istrošio i propao, da stvari u njemu nisu izgubile svoju pozlatu – daleki odsjaj božjih ruku? Šta se može početi u takvom svetu? Kako da čovek ne posumnja, kako da ne padne duhom, kad je sve čvrsto zatvoreno, zazidano nad svojim smislom, i svuda samo udaraš u ciglu, kao u zid tamnice? Ah, Juzefe, trebalo je da se ranije rodiš.

Stajali smo u toj polutamnoj, dubokoj sobi koja se u perspektivi izduživala prema otvorenom prozoru na trg. Odande su čak do nas dopirali talasi vazduha u blagim udarima, šireći se tišinom. Svaki udar je donosio njen novi tovar začinjen bojama daljine, kao da je prethodni već bio upotrebljen i iscrpen. Ta tamna soba je živela samo refleksima dalekih kuća iza prozora, odbijala je njihove boje u svojoj dubini, kao camera obscura. Kroz prozor, kao kroz cev dogleda, videli su se golubovi na policijskoj stražari, nadmeni, kako šetaju duž opšivnice atike. Ponekad su se svi zajedno dizali i kružili nad trgom. Tada bi se soba za trenutak osvetlila od njihovih otvorenih krilnih pera, širila se odsjajem njihovog dalekog lepeta krila, a zatim gasnula, kad bi sletajući zatvarali krila.

– Tebi, Šlomo – rekao sam – mogu otkriti tajnu tih crteža. Već od samog početka mučila me je sumnja, jesam li ja zaista njihov autor. Ponekad mi se čine kao nehotični plagijat, nešto što mi je došapnuto, podmetnuto... Kao da se nešto strano poslužilo mojim nadahnućem za neznane mi ciljeve. Jer moram ti priznati – dodao sam tiho, gledajući ga u oči – pronašao sam Autentikum...

– Autentikum? – zapitao je lica obasjanog naglim bleskom.

– Da, uostalom pogledaj i sam – rekao sam spuštajući se na kolena nad fiokom komode.

Izvadio sam najpre svilenu Adelinu haljinu, kutiju sa trakama, njene nove cipelice sa viskom potpeticama. Miris pudera ili parfema razišao se po vazduhu. Podigao sam još nekoliko knjiga: na dnu je ležala dugo neviđena, draga knjiga, i sjajila se.

– Šlomo – rekao sam uzbuđen – pogledaj, evo leži... – Ali on je stajao zamišljen sa Adelinom cipelicom u ruci i posmatrao je sa dubokom ozbiljnošću.

– To bog nije rekao – govorio je – a ipak me to tako duboko ubeđuje, pritiska uza zid, oduzima mi poslednji argument. Te linije su neodoljive, potresno tačne, konačne i udaraju u samu srž stvari. Čime ćeš se zakloniti, šta ćeš im suprotstaviti, kad si već sam potkupljen, nadglasan i izdat od najvernijih saveznika. Bilo je šest božjih i svetlih dana stvaranja. Ali sedmoga dana bog nije izdržao. Sedmog dana je osetio stranu materiju pod rukama i, preplašen, skinuo je ruke sa svetla, iako je njegovo stvaralačko oduševljenje bilo sračunato na još mnoge dane i noći. O, Juzefe, čuvaj se sedmog dana...

I podižući užasnut Adelinu cipelicu, govorio je kao opčinjen sjajnom, ironičnom rečitošću lakovane ljuske: »Shvataš li strašan cinizam tog simbola na ženskoj nozi, provokaciju njenog razbludnog koračanja na tim neobičnim potpeticama? Kako bih te mogao ostaviti u vlasti tog simbola! Sačuvaj bože, da to treba da učinim...

Govoreći to, spretnim pokretima je gurao Adeline cipele, haljinu i korale u nedra.

– Šta to radiš, Šlomo? – rekao sam zaprepašćen.

Ali se on brzo udaljavao prema vratima lako hramljući u svojim prekratkim kockastim pantalonama. U vratima je još jednom okrenuo sivo, sasvim nejasno lice i podigao ruku u gestu umirivanja. Bio je već iza vrata.

Proleće

I

Ovo je istorija jednog proleća koje je bilo istinitije, više zaslepljujuće i bleštavije od drugih proleća, koje je prosto ozbiljno shvatilo svoj doslovni tekst, taj nadahnuti manifest, pisan najsvetlijim, prazničnim crvenilom, crvenilom poštanskog laka i kalendara, crvenilom olovke u boji i crvenilom entuzijazma, krasuljkom srećnijih telegrama odande...

Svako proleće tako počinje, od tih ogromnih i zasenjujućih horoskopa, koji prelaze meru jednog doba godine, u svakom – da najzad to kažemo – ima sve to: beskrajni pohodi i manifestacije, revolucije i barikade, preko svakog u jednom trenutku prelazi taj vreli vihor zaborava, ta bezgraničnost tuge i pijanstva koja uzalud traži adekvat u stvarnosti.

Ali posle toga te predrasude i te kulminacije, te nagomilanosti i ekstaze ulaze u cvetanje, cele ulaze u bujanje hladnog lišća, u prolećne vrtove noćima uznemirene i šum ih guta. Tako proleća izdaju sama sebe – jedno za drugim utonula u zadihano šuštanje rascvetalih parkova, u njihova nadolaženja i plime – zaboravljaju na svoje zakletve, gube list po list svoga testamenta.

Jedino ovo proleće je imalo hrabrosti da izdrži, da ostane verno, da izvrši sve. Posle tolikih neuspelih proba, uzleta, inkantancija htelo je najzad da se doista konstituiše da izbije u svet kao generalno i poslednje proleće.

Taj vihor događaja, taj uragan zgoda: srećan državni udar, ti patetični, uzvišeni i trijumfalni dani! Hteo bih – da korak te istorije uhvati njihov takt koji oduševljava i nadahnjuje, da preuzme junački ton te epopeje, izravna se u maršu sa ritmom te prolećne Marseljeze!

Tako je neobuhvatan horoskop proleća! Ko mu može uzeti za zlo što se ono uči da ga čita na sto načina, kombinuje naslepo, silabizuje u svim pravcima, srećno kad mu pođe za rukom da nešto dešifruje usred zbunjujućeg pogađanja ptica. Čita ono taj tekst i unapred i unatrag, gubeći smisao i hvatajući ga ponovo, u svim verzijama, u hiljadama alternativa, treperenja glasa i cvrkuta. Jer ceo tekst proleća je zapisan dvosmislenostima, nedorečenostima, elipsama, istačkan mesto slova u praznom plavetnilu, a u slobodne razmake među slovima ptice umeću svoje ćudljive pretpostavke i svoje odgonetke. Zato će se ova istorija po uzoru na taj tekst vući na mnogim razgranatim kolosecima i cela će biti išarana prolećnim crticama, uzdasima i tačkicama.

II

Tih pretposlednjih noći, podivljalih i prostranih, pokrivenih ogromnim nebesima još sirovim i bez mirisa, koja su preko rupčaga i vazdušnih polja vodila u zvezdana bespuća – otac me je uzimao sa sobom na večeru u malu baštensku restauraciju, zatvorenu između zadnjih zidova poslednjih kuća na trgu.

Išli smo u mokroj svetlosti fenjera, koji su zvečali pod udarcima vetra, naprečac preko velikog zasvođenog prostora trga, sami, pritisnuti mnoštvom vazdušnih lavirinata, izgubljeni i dezorijentisani u pustim prostranstvima atmosfere. Otac je dizao prema nebu lice obliveno slabom svetlošću i s gorkom zabrinutošću posmatrao taj zvezdani šljunak rasejan po plićacima široko razgranatih i razlivenih virova. Njihove nepravilne i nebrojene grupe još se nisu sređivale ni u kakve konstelacije, nikakve figure nisu zavladale tim prostranim i jalovim vodoplavnim dolinama. Tuga zvezdanih pustinja pritiskivala je grad, fenjeri su odozdo probijali noć svežnjevima zraka, vezujući ih ravnodušno od čvora do čvora. Pod takvim fenjerima prolaznici su se zadržavali po dva, po tri u krugu svetla, koje je oko njih stvaralo prolaznu iluziju sobe u svetlu stone lampe – u ravnodušnoj i nemiloj noći, koja se gore raspadala u nepravilna prostranstva, u divlje vazdušne predele, iskrzane udarcima vetra, žalosne i bezdomne. Razgovori se nisu mogli održati, sa očima u dubokoj senci šešira smeškali su se zamišljeno slušajući daleki šum zvezda, koji je kao na kvascu rastao u prostranstvu te noći.

U baštenskoj restoraciji staze su bile posute šljunkom. Dva fenjera na stubovima zamišljeno su šištala. Gospoda u crnim gerocima sedela su po dvojica – po trojica, pogrbljeni nad belo zastrtim stolovima, besmisleno zagledani u sjajne tanjire. Sedeći tako izračunavali su u sebi pokrete i poteze na velikoj crnoj šahovskoj tabli neba, videli su u mislima među zvezdama skokove konja i izgubljene figure, i konstelacije koje su odmah dolazile na njihova mesta.

Muzikanti na estradi su umakali brkove u čaše gorkog piva i tupo ćutali zagledani u svoju unutrašnjost. Njihovi instrumenti, violine i violončela plemenitih kontura, ležali su odloženi na stranu pod bezglasno šuštavim pljuskom zvezda. Ponekad su ih uzimali u ruke i udešavali za probu, plačno ih štimovali na ton svojih grudi, koji su probali iskašljavajući se. Zatim su ih opet ostavljali, kao da su bili još nezreli i po meri nisu odgovarali toj noći koja je dalje ravnodušno tekla. Tada su u tišini i oseci misli, dok su viljuške i noževi tiho zveckali na belo zastrtim stolovima, violine iznenada same ustajale, prerano odrasle i punoletne, maločas još tako plačljive i nesigurne, sada su postale govorljive, vitke i usečena pojasa, i davale izveštaj o svom punomoćstvu, pokretale za trenutak odloženu ljudsku stvar i vodile dalje taj izgubljeni proces pred ravnodušnim tribunalom zvezda, među kojima su se vodenim znacima ocrtavale krivine i profili instrumenata, fragmentarni ključevi, nedovršene lire i labudi, imitativni, besmisleni zvezdani komentar na margini muzike.

Gospodin fotograf koji je već od nekog vremena bacao od susednog stola značajne poglede ka nama, prešao je najzad za naš sto, prenoseći svoju čašu piva sa svoga stola na naš. Osmehivao se značajno, borio se sa sopstvenim mislima, pucketao prstima, gubeći stalno iznova neuhvatljivu poentu situacije. Od početka smo osećali njenu paradoksalnost. To improvizovano restorantsko logorište, pod znakom dalekih zvezda, bankrotiralo je bez spasa, bedno propadalo, ne mogući da zadovolji pretenzije noći koje su rasle bez mere. Šta smo mogli suprotstaviti tim pustinjama bez dna? Noć je precrtavala to ljudsko preduzeće, koje su uzalud pokušavale da brane violine, zauzimala je prazninu, dovlačila svoja sazvežđa na osvojene pozicije.

Videli smo logorište stolova koji su se oslobađali, logorište pobacanih servijeta i stolnjaka, preko kojih je noć prelazila u trijumfu, sjajna i bezbrojna. Digli smo se i mi, dok je naša misao, otišavši ispred tela, već odavno jurila za bučnim kloparanjem njenih kola, za dalekom, široko razasutom lupom tih velikih i svetlih drumova.

Tako smo išli pod raketama njenih zvezda, anticipirajući u mislima zatvorenim očima njene opsene koje su postajale sve više i više. Ah, taj cinizam trijumfalne noći. Zaposevši celo nebo, sada je igrala domine u njegovim prostranstvima, lenjo i bez računa, ravnodušno skupljajući milionske dobitke. Zatim puna dosade, crtala je na bojištu prevrnutih tablica prozračne škrabotine, nasmejana lica, uvek jedan isti osmeh hiljadama puta ponovljen, koji je za trenutak – već večan – prelazio u zvezde, rasipao se u zvezdanu ravnodušnost. Usput smo ušli u poslastičarnicu na kolače. Tek što smo ušli kroz zvučna, staklena vrata u tu belu, glaziranu unutrašnjost, punu sjajnog šećera – noć je odmah stala svim zvezdama, iznenada oprezna i pažljiva, radoznala, da joj ne umaknemo. Strpljivo je čekala na nas celo vreme, stražareći pred vratima, svetleći s visine kroz okna nepokretnim zvezdama, dok smo mi duboko razmišljajući birali kolače. Tada sam prvi put ugledao Bjanku. Stajala je okrenuta profilom kraj tezge, sa guvernantom, u beloj haljini, vitka i kaligrafska, kao da je bila izašla iz Zodijaka. Nije se okretala, stojeći u uzornom kontrapostu mladih devojaka jela je kolač s kremom. Nisam je video jasno, sav još isprecrtan zvezdanim cik-cak linijama. Tako su se prvi put ukrstili naši horoskopi, još veoma zamršeni. Susreli su se i ravnodušno zamrsili. Još nismo shvatili našu sudbinu u tom ranom zvezdanom aspektu i izašli smo ravnodušno, lupajući staklenim vratima.

Posle toga smo se vraćali okolnim putem kroz daleko predgrađe. Kuće su postajale sve niže i ređe, najzad su se pred nama razmakle i poslednje i mi smo stupili u drukčiju klimu. Naglo smo ušli u blago proleće, u toplu noć koja se srebrila po blatu mladim, tek izišlim, ljubičastim mesecom. Ta pretprolećna noć je napredovala u žurnom tempu, grozničavo istrčavala pred svoje kasne faze. Vazduh, tek nedavno začinjen još običnom oporošću tog vremena, naglo je postao sladak i otužan, pun mirisa kišnice, vlažne gline i prvih visibaba koje su lunatično procvetavale u belom magičnom svetlu. I pravo je čudo što se pod tim štedrim mesecom noć nije zarojila žabljom pihtijom na srebrnim blatima, nije se izlegla ikrom, nije se raspričala hiljadama njuškica koje spletkare na tim gomilama šljunka kraj reke, kroz koje je sve pore proticala sjajna mreža slatke vode. I trebalo je doreći, odgonetnuti to kreketanje u toj noći bučnoj i izvorskoj, punoj potkožnih drhtaja, da bi – za trenutak zaustavljena – krenula dalje a mesec kulminirao, sve belji i belji, kao da je prelivao svoju belinu iz čaše u čašu, sve viši i sve blistaviji, sve magičniji i transcedentalniji.

Tako smo išli pod sve većom gravitacijom meseca. Otac i gospodin fotograf su me uzeli između sebe, jer sam padao s nogu od velike pospanosti. Naši koraci su škripali u mokrom pesku. Odavno sam već spavao idući i pod kapcima sam već imao celu fosforescenciju neba, punu sjajnih znakova, signala i zvezdanih fenomena, kad najzad stadosmo na otvorenom polju. Otac me je položio na kaput razastrt na zemlji. Zatvorenih očiju sam video kako se sunce, mesec i jedanaest zvezda uredilo za paradu na nebu, defilujući preda mnom. »Bravo, Juzefe!« povikao je otac i sa odobravanjem zatapšao rukama. Bio je to očiti plagijat izvršen na drugom Juzefu i primenjen na sasvim druge prilike. Niko mi to nije prebacivao. Moj otac Jakub je klimao glavom i cmoktao jezikom, a gospodin fotograf je postavio svoj tronožac na pesak, razvukao meh aparata kao harmoniku i ceo utonuo u nabore crnog sukna: fotografisao je tu neobičnu pojavu, taj blistavi horoskop na nebu, dok sam ja s glavom koja se kupala u svetlosti ležao zasenjen na kaputu i nemoćno pridržavao taj san za ekspoziciju.

III

Dani su postali dugi, svetli i prostrani, skoro isuviše prostrani za svoju sadržinu još ubogu i nikakvu. Bili su to dani predviđeni za rastenje, dani puni čekanja, pobledeli od dosade i nestrpljivosti. Jasan dah, sjajni vetar išao je kroz prazninu tih dana, još nepomućen isparenjima nagih vrtova, punih sunca, čistio je ulice i ove su stajale duge i svetle, svečano počišćene, kao da su čekale na nečiji još daleki i neznani dolazak. Sunce se lagano kretalo ka ekvinociju, usporavalo svoj beg, stizalo u uzornu poziciju, u kojoj je trebalo da stane u idealnoj ravnoteži, ispuštajući potoke ognja, porciju za porcijom, na pustu i halapljivu zemlju.

Svetla i beskrajna promaja je duvala kroz celu širinu horizonta, pravila špalire i aleje pod čistim linijama perspektive, postajala glatka u velikom i praznom duvanju i najzad zastajala zadihana, ogromna i blistava, kao da je htela da u svom sveobuhvatnom ogledalu zatvori idealni lik grada, fatamorganu produženu u dubinu njegove sjajne izdubenosti. Tada je svet za trenutak postajao nepomičan, zastajao bez daha, zasenjen, sa željom da ceo uđe u tu varljivu sliku, u tu provizornu večnost koja mu je otvarana. Ali srećna ponuda je prolazila, vetar je razbijao svoje ogledalo i vreme nas je opet stavljalo pod svoju vlast.

Naišao je uskršnji raspust, dug i nepregledan. Slobodni od škole, skitali smo se po gradu bez cilja i potrebe, nismo umeli da iskoristimo slobodu. Bila je to sasvim prazna sloboda, neodređena i bez primene. Sami još bez definicije očekivali smo je od vremena, koje nije umelo da je nađe, gubeći je usred hiljada lukavstava.

Pred kafanom su već bili postavljeni stolovi na pločniku. Gospođe su sedele za njima u svetlim šarenim haljinama i gutale vetar malim gutljajima kao sladoled. Suknje su šuštale, vetar ih je ujedao odozdo, kao malo razbesnelo psetance, gospođe su dobijale crvene pečate na obrazima, lica su im gorela od suvog vetra a usne se sušile. Još je trajao antrakt i velika dosada antrakta, svet se lagano i s tremom približavao nekoj granici, prerano stizao do neke mete i čekao.

Tih dana smo imali kurjačke apetite. Isušeni vetrom trčali smo kući, da u tupoj zamišljenosti jedemo ogromno komađe hleba sa maslacom, kupovali smo na ulici velike, sveže đevreke koji su pucketali od svežine, sedeli smo svi jedan do drugog u prostranom tremu zgrade na trgu – puste i zasvođene – bez ijedne misli u glavi. Kroz niske arkade video se beli i čisti prostor trga. Burad od vina su stajala u nizu pod zidom i mirisala. Sedeli smo na dugoj tezgi, na kojoj su se pazarnih dana prodavale šarene seljačke marame i bespomoćni i od dosade dobovali smo nogama po daskama.

Iznenada Rudolf, kome su usta bila prepuna đevreka, izvadi iz nedara album za marke i otvori ga preda mnom.

IV

Tada sam shvatio zašto je to proleće do toga vremena bilo tako pusto, izdubljeno i zadihano. Ne znajući za to, smirivalo se u sebi, ućutkivalo, povlačilo u dubinu – pravilo je mesto, celo se otvaralo u čisto prostranstvo, pusto plavetnilo bez mišljenja i definicije – začuđena naga forma spremna da primi neznani sadržaj. Odatle ta plava, kao iz sna probuđena neutralnost, ta velika i kao ravnodušna spremnost na sve. To proleće se celo držalo u pripravnosti – bezljudno i prostrano, celo se stavljalo na raspoloženje bez daha i bez svesti – jednom rečju čekalo je na otkrovenje. Ko je mogao predvideti da će izaći sasvim gotovo, u punoj opremi i zasenjujuće iz Rudolfovog albuma za marke.

Bile su to čudne skraćenice i formule, recepti za civilizacije, zgodni talismani u kojima se sa dva prsta mogla utvrditi esencija klima i provincija. Bili su to čekovi za imperiju i republike, za arhipelage i kontinente. Šta su više mogli imati cesari i uzurpatori, osvajači i diktatori? Iznenada sam upoznao slast vlasti nad zemljama, trn one nezasitosti, koja se može umiriti samo vladanjem. S Aleksandrom Makedonskim zaželeo sam ceo svet. I ni pedlja zemlje manje od celog sveta.

V

Taman, strastan, pun okorele ljubavi primao sam defile tih stvorenja, države koje su marširale, sjajne pohode, koje sam video u intervalima, kroz purpurna pomračenja, ogluveo od udara krvi, koja je bila u srce po taktu tog univerzalnog marša svih naroda. Rudolf je propuštao pred mojim očima te bataljone i pukove, rukovodio defileom, pun usrdnosti i zauzetosti. On, vlasnik tog albuma, degradirao se dobrovoljno do uloge kao nekog ađutanta, svečano je podnosio raport kao zakletvu, uzbuđen, zaslepljen i dezorijentisan u svojoj ulozi nejasnoj i punoj dvosmislenosti. Najzad u oduševljenju, u nastupu neke strasne velikodušnosti, prikačio mi je kao orden na grudi – ružičastu Tasmaniju koja je plamtela kao maj, i Hajdarabad koji je vrveo od ciganskog mucanja zamršenih alfabeta.

VI

Tada se dogodilo to otkrovenje, ta iznenadna pokazana vizija razbuktale lepote sveta, tada je stigla ta srećna vest, tajna poslanica, ta specijalna misija neobuhvatnih mogućnosti života. Širom su se otvorili svetli horizonti, svirepi i koji zadržavaju dah, svet je drhtao i treperio u svojim zglobovima, opasno se nakretao, preteći da će iskočiti iz svih mera i pravila.

Šta je sama po sebi, dragi čitaoče, poštanska marka? Šta je taj profil Franca Jozefa I sa ćelom ovenčanom lovorovim vencem? Nije li on simbol svakidašnjosti, determinacija svih mogućnosti, jemstvo neprelaznih granica, u koje je već jednom zauvek zatvoren svet?

Svet je tada bio sa svih strana obuhvaćen Francom Jozefom I i iz njega nije bilo izlaska. Izrastao je na svim horizontima, iza svih uglova se pomaljao taj svuda prisutni i neizbežni profil, zaključavao je svet, kao tamnicu. I evo, kad smo već bili izgubili nadu, pomirili se u sebi sa jednosmislenošću sveta, sa tom tesnom nepromenljivošću, čija je moćna garancija bila Franc Jozef I – iznenada, kao nevažna stvar, otvorio si preda mnom taj album sa markama, o Bože, dozvolio si mi da bacim letimičan pogled na tu knjigu koja se ljuskala sjajem, na album s markama koji je zbacivao svoju odeću, stranu po stranu, sve svetliji i sve strašniji... Ko će mi zameriti što sam tada stajao zasenjen, malaksao od uzbuđenja, a iz očiju punih sjaja su mi tekle suze. Kakav zasenjujući relativizam, kakav kopernikovski čin, kakva nestalnost kategorija i pojmova! Dakle, toliko si dao načina postojanja, o Bože, dakle takav je tvoj neizbrojni svet! To je više nego što sam mogao pomisliti u najsmelijim snovima. Dakle, istina je ta rana anticipacija duše, koja je uprkos očevidnosti tvrdoglavo smatrala da je svet neizbrojan!

VII

Svet je tada bio ograničen Francom Jozefom I. Na svakoj poštanskoj marki, na svakoj moneti i na svakom pečatu njegov lik je konstatovao nepromenljivost sveta, nepokolebljivi dogmat njegove jednosmislenosti. Takav je svet i nema drugih svetova osim ovoga – govorio je pečat sa cesarsko-kraljevskim starcem. Sve ostalo je uobraženje, divlja pretenzija i uzurpacija. Na sve je legao Franc Jozef I i zaustavio svet u njegovom rastu.

Iz dubine našeg bića naginjemo ka pravomislenosti, dragi čitaoče. Lojalnost naše učtive prirode nije neosetljiva za čar autoriteta. Franc Jozef je bio najviši autoritet. Ako je taj autoritativni starac bacao sve svoje dostojanstvo na tas te istine – šta se tu moglo, trebalo je pomiriti se s napuštanjem maštanja duše, njenih usrdnih anticipacija – smestiti se nekako, kako se može u tom jedino mogućem svetu, bez iluzija i bez romantike – i zaboraviti.

Ali kad se već tamnica zatvara neopozivo, kad je poslednji otvor zazidan, kad se sve zaklelo da prećuti, o Bože, kad je Franc Jozef I pregradio, zalepio poslednju pukotinu, da ne bi bio ugledan, tada si ustao u šumnom plaštu mora i kontinenata i otkrio si njegovu laž. Ti, Bože, uzeo si tada na sebe odijum jeresi i eksplodirao si na svet tom ogromnom, šarenom i veličanstvenom hulom. O veličanstveni Herezijarše! Udario si tada u mene tom vatrenom knjigom, eksplodirao si albumom za marke iz Rudolfova džepa. Tada još nisam poznavao trouglasti oblik albuma za marke. U svojoj zaslepljenosti zamenjivao sam ga sa papirnim pištoljem iz koga smo pucali u školi pod klupom, za pakost profesorima. O, kako si ti pukao iz njega, o Bože! To je bila tvoja strasna tirada, to je bila tvoja plamena i sjajna filipika protiv Franca Jozefa I i njegove države proze, to je bila prava knjiga sjaja.

Otvorio sam i preda mnom su blesnula šarenila svetova, vetrom neobuhvaćenih prostranstava, panoramom uzvitlanih horizonata. Ti si išao kroz nju, list za listom, vukući za sobom taj šlep satkan od svih sfera i klimata. Kanada, Honduras, Nikaragva, Abrakadabra, Hiporabundija... Razumeo sam te, o Bože. To su sve bila lukavstva Tvoga bogatstva, to su bile prve reči koje su Ti pale na pamet. Segnuo si rukom u džep i pokazao mi, kao šaku dugmadi, mogućnosti koje su vrvele u Tebi. Tebi nije bilo stalo do tamnosti, govorio si šta ti je pljuvačka na jeziku donela. Mogao si isto tako reći i: Panfibras i Haleljiva, i vazduh bi među palmama zabrujao od moćnih udara papagajskih krila, a nebo, kao ogromna, stostruka, safirna ruža, razduvana do dna, pokazala bi zasenjujuću srž – oko Tvoje paunooko, pokriveno trepavicama i strašno, zatreptalo bi sjajnim korenom Tvoje mudrosti, zablistalo bi nadbojom, zamirisalo bi nadmirisom. Ti si hteo da me zaseniš, o Bože, da se pohvališ, da malo pokoketuješ sa mnom, jer i Ti imaš trenutke sujetnosti, kada se oduševljavaš samim sobom. O kako volim taj trenutak!

Kako si postao ponižen, France Jozefe I, i Tvoje evanđelje proze! Uzalud su Te tražile moje oči. Najzad sam Te našao. I Ti si bio u toj gomili, ali kako mali, zbačen sa prestola i siv. Marširao si sa ostalima po drumskoj prašini iza Južne Amerike i pred Australijom i pevao si sa ostalima: Hosana!

VIII

Postao sam adept novog evanđelja. Sprijateljio sam se sa Rudolfom. Divio sam mu se, predosećajući nejasno da je on samo oruđe, da je knjiga nekom drugom namenjena. I doista on je pre ličio na njenog čuvara. Katalogizirao je, lepio, odlepljivao, zaključavao u orman. U suštini stvari bio je tužan kao onaj koji je znao da će njega biti sve manje, dok će mene biti sve više. Bio je kao onaj koji je došao da ispravlja puteve Gospodnje.

IX

Imao sam mnogo razloga da smatram da je ta knjiga bila namenjena meni. Mnogi znaci pokazivali su da se ona meni obraćala kao specijalna misija, lično poslanstvo i poruka. To sam poznao po tome što se niko nije osećao njenim vlasnikom. Čak ni Rudolf koji joj je pre služio. U suštini mu je bila tuđa. On je bio kao nemaran i lenj sluga u kmetstvu obaveze. Ponekad mu je zavist zalivala srce gorčinom. U sebi se bunio protiv svoje uloge ključara blaga koje mu nije pripadalo. Sa zavišću je posmatrao refleks dalekih svetova, koji je tihom gamom boja putovao po mom licu. Tek odbijen od mog lica dopirao je do njega daleki odsjaj tih stranica, u kojima njegova duša nije imala udela.

X

Jednom sam video mađioničara. Stajao je na bini, mršav, vidljiv sa svih strana, i držao svoj cilinder, pokazujući svima njegovo prazno i belo dno. Obezbedivši na taj način van svake sumnje svoju veštinu od podozrenja da se služi varalačkim mahinacijama, napravio je u vazduhu svoj komplikovani magični znak i odmah počeo sa preteranom preciznošću i očevidnošću da izvlači iz cilindra štapićem papirne šarene trake, metrima, fatovima, najzad kilometrima. Soba se punila tom šarenom šuštavom masom, postajala je svetla od tog stokratnog umnožavanja, od penušave i lake hartije, od sjajnog gomilanja a on nije prestajao sa izvlačenjem te beskrajne niti i pored preplašenih glasova, punih oduševljenog protesta ekstatičnih uzvika, grčevitog plača, dok najzad nije postalo jasno kao na dlanu da ga to ništa ne košta, da to obilje crpe ne iz sopstvenih zaliha, da su mu se prosto otvorili nadzemaljski izvori, izvan ljudskih mera i računa.

Tada je neko, predestiniran za recepciju dubljeg smisla te demonstracije, odlazio kući zamišljen i unutrašnje zasenjen, do dna duše prožet istinom koja je ušla u njega: Bog je neizbrojiv...

XI

Tu je mesto za izlaganje kratke paralele između Aleksandra Velikog i moje sobe. Aleksandar Veliki je bio osetljiv na mirise zemalja. Njegove nozdrve su predosećale nečuvene mogućnosti. On je bio jedan od onih, nad čijim je licem Bog prešao svojom rukom u snu, tako da znaju ono što ne znaju, postaju puni pretpostavki i podozrenja, a kroz spuštene kapke prolaze im refleksi dalekih svetova. Ipak božje aluzije je shvatio doslovno. Kao čovek od čina, što znači plitkog duha, protumačio je sebi svoju misiju kao poslaništvo osvajača sveta. Njegove grudi je ispunjavala ona ista nezasitost, kao i moje, ti isti uzdasi su ih nadimali ulazeći u njegovu dušu, horizont za horizontom, predeo za predelom. Nije imao nikoga ko bi ispravio njegove greške. Čak ni Aristotel ga nije razumeo. Tako je umro razočaran, iako je osvojio ceo svet, posumnjavši u Boga, koji se stalno sklanjao od njega, i njegova čuda. Njegov portret je krasio monete i marke svih zemalja. Za kaznu je postao Franc Jozef svoga vremena.

XII

Hteo bih da čitaocu dam bar približnu predstavu o tome, šta je tada bila ta knjiga, u čijim listovima su se preliminirale i uređivale poslednje stvari tog proleća. Neizrecivi, uznemirujući vetar je išao sjajnim špalirom tih maraka, iskićenom ulicom grbova i zastava, usrdno razvijajući grbove i ambleme, koji su se talasali u zadihanoj tišini, u senci oblaka koji su preteći izrasli na horizontu. Zatim su se iznenada javljali prvi heroldi na pustoj ulici, u svečanoj odeći, s crvenim trakama na ramenima, sjajni od znoja, bespomoćni, puni misije i zauzetosti. Ćutke su davali znakove, uzbuđeni do dna srca i puni svečane ozbiljnosti, i ulica je već počinjala tamneti od demonstracije što se približavala, u svim sporednim ulicama se smračivalo u topotu hiljada nogu koje su se približavale. Bila je to ogromna manifestacija država, univerzalni Prvi maj monstr-defile svetova. Svet je manifestovao hiljadama kao na zakletvu dignutih ruku zastava i barjaka, manifestovao je hiljadama glasova, da nije za Franca Jozefa I, nego za nekoga mnogo, mnogo većeg. Iznad sviju se talasala svetlo crvena boja, skoro ružičasta, neizreciva, oslobađajuća boja entuzijazma. Iz San Dominga, iz San Salvadora, iz Floride stizale su zadihane i vrele delegacije, cele u odelima malinove boje i pozdravljale polucilindrima trešnjeve boje, ispod kojih su izletali bučni čvorci, po dva, po tri. Sjajni vetar je izoštravao u srećnim preletima blesak truba, meko i nemoćno otresao ivice instrumenata, koji su na svim obalama ronili tihe metlice elektriciteta. I pored gužve, i pored defilea hiljada, sve je teklo u redu, ogromna revija se razvijala po planu i u tišini. Ima trenutaka kad zastave sa balkona koje se strasno i vredno talasaju, lepršajući u proređenom vazduhu u povraćanju amarantove boje, u strasnoj tihoj lupi, u uzaludnim poletima oduševljenja – staju nepokretno, kao u prozivku, i cela ulica postaje crvena, svela i puna neme uzbune, dok se u potamneloj daljini pažljivo odbrojavaju potmuli pozdravi kanonade, četrdeset i devet eksplozija, u sve tamnijem vazduhu.

Zatim se horizont naglo prevlači oblacima kao pred proleće u buru, samo svetlo blešte instrumenti orkestra i u tišini se čuje rika neba koje tamni, šum dalekih prostranstava, dok iz obližnjih vrtova dopire miris divlje trešnje u skoncentrisanim tovarima i rastovaruje se bespomoćno u neizrecivom rasprostiranju.

XIII

Jednoga dana pred kraj aprila bilo je sivo i toplo pre podne, ljudi su išli gledajući pred sebe u zemlju, uvek u onaj kvadratni metar vlažne zemlje pred sobom, i nisu osećali da sa strane prolaze pored drveća parka, crno razgranatog, koje je na raznim mestima pucalo u slatke, gnojne rane.

Upleteno u crnu granatu mrežu drveća sivo, zagušljivo nebo ležalo je ljudima na vratu – iskrivljeno podignuto, bezoblično teško i ogromno kao perina. Ljudi su bauljali ispod njega na rukama i nogama, kao gundelji u toploj vlazi njuškajući osetljivim rožićima slatku glinu. Svet je ležao gluv, razvijao se i rastao negde u visini, negde od pozadi i u dubini – slatko nemoćan – i tekao. Na trenutke je usporavao i podsećao na nešto maglovito, granao se drvećem, pokrivao očima guste, sjajne mreže ptičjeg cvrkutanja, nabačene na taj sivi dan, i išao u dubinu, u podzemno vijuganje korenja, u slepo pulsiranje crva i gusenica, u gluvu zamračenost crnice i gline.

A ispod te bezoblične ogromnosti čučali su ljudi zaglušeni i bez misli u glavi, čučali s glavama u rukama, visili pogrbljeni na klupama parkova, s komadom novina na kolenima, sa kojih je tekst otekao u veliku, sivu besmislenost dana, visili su nezgrapno još u jučerašnjoj pozi i nesvesno se slinili.

Možda su ih zaglušivale te guste čegrtaljke cvrkutanja, te neumorne čaure maka koje su prosipale sivo olovo, koga je bio prepun vazduh. Išli su sanjivo pod olovnim gradom i razgovarali znacima u tom obilnom pljusku ili rezignirano ćutali.

Ali kad se oko jedanaest sati pre podne negde na nekoj tački prostranstva kroz veliko naduveno telo oblaka prokljuvilo sunce bledom klicom – tada su naglo u granatim koševima drveća gusto zasvetleli svi pupoljci i sivi veo cvrkutanja se lagano odelio bledozlaćanom mrežom od lica dana, koji je otvorio oči. To je bilo proleće.

Tada je iznenada, u jednom trenutku, malo ranije pusta aleja parka bila zasejana ljudima koji su se žurili na razne strane, kao da je bila čvorno mesto svih gradskih ulica, i procvetala ženskim haljinama. Neke od tih brzih i skladnih devojaka žure na posao, u radnje i kancelarije, druge na sastanke, ali nekoliko trenutaka, za vreme kojih prolaze kroz azurni koš aleje koji diše vlagom cvećarnice i poprskan je ptičjom pesmom – pripadaju toj aleji i tom satu, – i ne znajući to – statistkinje su te scene u pozorištu proleća, kao da su se rodile na šetalištu zajedno sa tim finim senkama grančica i listića, koji su pred očima pupeli na tamnozlatnoj pozadini vlažnog šljunka, i pretrče nekoliko zlatnih, vrelih i skupocenih pulseva, a onda iznenada poblede i osenče se, upiju se u pesak, kao oni prozračni filigrani, kad sunce uđe u zamišljenost oblaka.

Ali za jedan trenutak su ispunile aleje svojom svežom žurbom i iz šuštanja njihova rublja izgleda kao da teče taj bezimeni miris aleja. Ah, te lepršave i od štirka sveže košuljice izvedene u šetnju pod prozračnom senkom prolećnog hodnika, košuljice s mokrim mrljama pod pazuhom, koji se suše u ljubičicinim ćuhovima daljine. Ah, te mlade, ritmičke noge, ugrejane kretanjem, u novim šuštavim svilenim čarapama ispod kojih se kriju crveni listovi i bubuljice – zdrave, prolećne ekceme vrele krvi. Ah, ceo taj park je bestidno bubuljičav i sve drveće se osipa pupoljcima bubuljica, koje se rasprskavaju cvrkutom.

Zatim aleja opet postaje pusta i po zasvođenom šetalištu tiho škripuću žičanim paocima dečja kolica na vitkim oprugama. U malom lakiranom čuniću, utonulo u gredicu visokih, uštirkanih svilenih pervaza spava kao u buketu cveća nešto još nežnije od njih. Devojka, koja je lagano gurala kolica, s vremena na vreme se naginje nad njih, podiže na zadnje točkove, cvileći osovinama obruča, tu ljuljuškavu korpicu, rascvetalu belom svežinom, i mazno razduvava taj buket tila sve do slatkog, uspavanog jezgra, kroz čiji san, kao bajka putuje ta reka oblaka i svetlosti, dok kolica prolaze trake senki.

Zatim u podne još uvek se prepliće taj vrt napupeo svetlom i senkama, a kroz fina okca te mreže bez kraja se prosipa cvrkut ptica – sa grane na grančicu, biserno se roni kroz žičani kavez dana, ali žene, prolazeći ivicom staze, već su umorne i imaju kosu raspuštenu od migrene i lica izmučena prolećem, a onda aleja sasvim pusti, a kroz tišinu popodneva lagano prolazi miris restorana iz parkovskog paviljona.

XIV

Svaki dan u isti sat prolazi alejama parka Bjanka sa svojom guvernantom. Šta da kažem o Bjanki, kako da je opišem? Znam samo da je upravo u čudesnoj slozi sa samom sobom, da bez ostatka ispunjava svoj program. Srca stegnuta od duboke radosti vidim svaki put iznova kako – korak po korak – ulazi u svoje biće, laka kao balerina, kako nesvesno svakim pokretom pogađa u samu srž.

Ide sasvim obično, bez preterane gracije, ali s prostotom koja hvata za srce, i srce se steže od sreće, što je moguće tako prosto biti Bjankom bez ikakvih veština i bez ikakvih napora.

Jednom je lagano podigla svoje oči na mene i mudrost toga pogleda me je skroz prožela, probila kao strela naskroz. Od tada znam da ništa nije tajno, da zna sve moje misli od početka. Od toga trenutka stavio sam joj se na raspoloženje bez granica i nedeljivo. Prihvatila je jedva vidljivim pokretom kapaka. To se desilo bez reči, u prolazu, jednim pogledom.

Kad hoću da je zamislim, mogu da dozovem u sećanje samo jednu pojedinost koja ništa ne znači: njenu ispucalu kožu na kolenima, kao kod dečaka, što je duboko uzbudljivo i odvodi misao u mučne klance suprotnosti, među antinomije koje usrećavaju. Sve drugo, više i niže, transcedentno je i nezamislivo.

XV

Danas sam se opet bio udubio u Rudolfov album za marke. Kakva divna studija! Taj tekst je pun fusnota, aluzija, napomena i pun dvosmislenog treperenja. Ali sve linije se stiču u Bjanki. Kakve usrećujuće supozicije! Od čvora do čvora juri moje podozrenje, kao duž fitilja, zapaljeno svetlom nadom – sve više zaslepljeno. Ah, kako mi je teško, kako mi se srce steže od tajni koje predosećam.

XVI

U gradskom parku sada svako veče svira muzika i kroz aleje teče prolećna promenada. Kruže i vraćaju se, obilaze i sreću u simetričnim arabeskama koje se stalno ponavljaju. Mladi ljudi nose nove prolećne šešire i nemarno drže rukavice u ruci. Kroz stabla drveća i živicu svetle se u susednoj aleji devojačke haljine. Idu te devojčice u parkovima, njišući se u bedrima, naduvene penom čipaka i karnera, nose na sebi, kao labudovi, tu ružičastu i belu naduvenost – zvona puna rascvetalog muslina i ponekad se spuštaju njima na klupe – kao umorne od njihove puste parade – spuštaju se celom tom velikom ružom gaze i batista, koji puca prelivajući se pahuljama. I tada se otkrivaju noge prebačene jedna preko druge i prekrštene – spletene u belu figuru punu neodoljive rečitosti, a mladi šetači, prolazeći pokraj njih, ćute i blede poraženi tačnošću argumenata, do kraja ubeđeni i pobeđeni.

Dolazi trenutak pred sam sumrak i boje sveta postaju lepše. Sve boje postaju uzvišene, svečane, strasne i tužne. Park se brzo puni ružičastim lakom, sjajnom politurom, od koje stvari odjednom postaju šarene i iluminisane. Ali već u tim bojama postoji neko suviše duboko plavetnilo, neka isuviše jarka i već podozriva lepota. Još trenutak i čestar parka, tek posut mladim zelenilom, još granat i nag, ceo se skroz osvetljava rumenim satom sumraka, postavljenim balsamom hlada, zasićen neiskazanom tugom stvari zauvek i samrtno lepih.

Tada iznenada ceo park staje kao ogroman, ćutljiv orkestar, svečan i pažljiv, koji čeka pod podignutom dirigentskom palicom, dok muzika u njemu ne sazri i nadođe i iznenada na tu ogromnu, potencijalnu i vrednu simfoniju pada brz i šaren pozorišni sumrak, kao pod uticajem tonova koji naglo rastu na svim instrumentima – negde visoko, mlado zelenilo probija glas vuge skrivene u gustišu – i naglo unaokolo postaje svečano, samotno i kasno kao u večernjoj šumi.

Jedva osetljiv dašak prelazi iznad krošanja drveća, sa kojih se u drhtajima osipa suvi miris divlje trešnje – neiskaziv i gorak. Presipa se visoko pod sumračnim nebom i pada bezgraničnim uzdahom smrti taj gorki miris, u koji prve zvezde rone svoje suze, kao cvetići jorgovana otkinuti te blede i ljubičaste noći. (Ah, znam: njen otac je brodski lekar, njena majka je držala samce. Na nju to iz noći u noć čeka taj mali tamni rečni parobrod, s točkovima sa strane i ne pali fenjere.)

Tada u te parove koji kruže, u te mladiće i te devojke, koji se stalno susreću u regularnim povracima, ulazi neka čudna snaga i nadahnuće. Svaki od njih postaje lep i neodoljiv kao Don Žuan, izlazi iz sebe ponosan i pobedonosan i u pogledu stiče onu ubistvenu moć od koje drhte srca devojaka. A devojkama oči postaju duboke, u njima se otvaraju neki duboki vrtovi razgranati alejama, lavirinti parkova, tamni i šumni. Njihove zenice se šire svečanim sjajem, otvaraju se bez otpora i puštaju te osvajače u špalire svojih tamnih vrtova, koji se mnogokratno i simetrično razilaze stazama kao strofe kancone, da bi se sreli i našli, kao u tužnom sliku, na rumenim trgovima, oko okruglih leja, ili kraj izvora koji gore vrlo kasnim ognjem sunčeva odsjaja i da se ponovo raziđu i razdele među crne mase parka, večernje gustiše, sve češće i šumnije, u kojima se gube i nestaju kao između komplikovanih kulisa, baršunastih zavesa i tihih ostava. I ko zna kada kroz hlad tih sve mračnijih vrtova zalaze u sasvim zaboravljena, strana skrovita mesta, u neki drugi, tamniji šum drveća, što plovi kao žalosna crnina u kojoj mrak fermentuje i izrođava se, a tišina se fantastično kvari u toku godine ćutanja, kao u starim zaboravljenim buradima od vina.

Tako lutajući, pipajući u crnom somotu tih parkova, sreću se najzad na usamljenoj poljani, pod poslednjim purpurom zalazećeg sunca, na ribnjaku, koji vekovima zarasta u žabokrečinu i na truloj ogradi, negde na ivici vremena, u zadnjim vratima sveta, nalaze se ponovo u nekom davno minulom životu, u dalekoj preegzistenciji, i uključeni u tuđe vreme, u odeću dalekih vekova, jecaju bez kraja nad muslinom neke tužaljke i uzdižući se ka nedosežnim zakletvama i penjući se po stepenicama zaborava, stižu do nekih vrhova i granica, iz kojih su još samo smrt i ukočenost neimenovanog uživanja.

XVII

Šta je to prolećni sumrak?

Jesmo li stigli do suštine stvari, zar taj put ne vodi dalje? Nalazimo se na kraju naših reči, koje već ovde postaju maglovite, buncave i neuračunljive. A ipak tek iza njihove granice počinje ono što je u tom proleću neobuhvaćeno i neiskazano. Misterija sumraka! Tek iza naših reči, gde moć naše magije već ne doseže, šumi ta tamna, neobuhvatna stihija. Reč se tu razlaže na elemente i raspada, vraća u svoju etimologiju, ponovo ulazi u dubinu, u svoj tamni koren. Kako to u dubinu? Shvatamo to doslovno. Eto, smračuje se, naše reči se gube u nejasnim asocijacijama: Aheront, Podzemlje... Osećate li kako se od tih reči smračuje, kako se osipa krtičnjakom, kako je zamirisalo dubinom, podrumom, grobom? Šta je to prolećni sumrak? Još jednom postavljamo to pitanje, taj strasni refren naših istraživanja, na koga nema odgovora.

Kad korenje drveća hoće da govori, kad se pod busenjem nakupi veoma mnogo prošlosti, davnih povesti, drevnih istorija, kad se pod korenjem nakupi previše zadihanog šapata, neartikulisane mezgre i tog tamnog bez daha, što je pred svakom rečju – tada kora drveća crni i rapavo se raspada na debele ljuske, u duboke brazde, srž se otvara tamnim porama, kao medveđe krzno. Zagnjurite lice u to meko krzno sumraka i za trenutak postaje sasvim mračno, gluvo bez daha kao pod poklopcem. Tada treba pripiti oči kao pijavice uz najcrnji mrak, lako ih prisiliti, protisnuti kroz neprobojno, skroz progurati kroz gluvo zemljište – i, eto, iznenada se nalazimo na meti, s druge strane stvari, u dubini smo, u Podzemlju. I vidimo...

Tu uopšte nije mračno kako se moglo pretpostavljati. Naprotiv – cela unutrašnjost pulsira svetlom. To je, naravno, unutrašnja svetlost korenja, lažna fosforescencija, slabe žilice osvetljenja, kojim je mramorovan mrak, putujuće sjajno treperenje supstancije. Isto tako i kad spavamo, odsečeni od sveta, daleko zalutali u duboku introversiju, u povratan put u sebe – vidimo takođe, vidimo jasno pod spuštenim kapcima, jer se tada misli u nama pale unutrašnjim lučivom i nejasno tinjaju duž dugih fitilja, zapaljujući se od čvora do čvora. Tako se u nama vrši regresija na celoj liniji, povlačenje u dubinu, povratni put do korenova. Tako se u dubini razgranavamo anamnezom, stresajući se od podzemnih drhtaja koji prolaze kroz nas, maštamo potkožno na celoj nejasnoj površini. Jer samo gore, u svetlosti – treba to jednom reći – mi smo drhtav artikulisan snop melodije, sjajni vrh raspevan kao ševa – u dubini se ponovo rasipamo u crno gunđanje, u žagor i bezbroj beskrajnih istorija.

Tek sada vidimo na čemu raste to proleće, zašto je tako neizrecivo tužno i teško od znanja. Ah, ne bismo verovali, da nismo sopstvenim očima videli. To su lavirinti unutrašnjosti, magacini i ambari stvari, to su još topli grobovi, trulež i gnoj. Prastare istorije. Sedam slojeva, kao u drevnoj Troji, hodnici, odaje, riznice. Koliko zlatnih maski, maska do maske, spljošteni osmesi, izjedena lica, mumije, prazne čaure... Tu su ti kolumbarijumi, te fioke za mrtvace, u kojima leže sasušeni, crni kao korenje i čekaju na svoje vreme. Tu su te velike drogerije, gde stoje na prodaju u suznim sudovima, loncima i kalenicama. Godinama stoje u svojim policama, u dugim svečanim redovima, iako ih niko ne kupuje. Možda su već oživeli u pregradama svojih gnezda, već sasvim prezdraveli, čisti kao kandilo i mirisni – cvrkutavi gotovi lekovi, nestrpljivo probuđene lekarije, balzami i jutarnje masti koje na vrhu jezika odmeravaju svoj jutarnji ukus. Ti zazidani golubarnici puni su kljunića koji su se tek prokljuvili i prvih pokušaja svetlog cvrkutanja. Kako tu pre svakog vremena i naglo odjutri u tim pustim i dugim špalirima, gde se umrli bude redom, dobro odmorni – za sasvim novi osvit!...

Ali tu još nije kraj, silazimo još dublje. Samo bez straha. Molim vas dajte mi ruku, još jedan korak i nalazimo se kraj korenja i odmah postaje granato, mračno i korenasto kao u dubokoj šumi. Miriše na busenje i trulež, korenje putuje u mraku, sapliće se, ustaje, sokovi ulaze u njih u nadahnuću, kao tečnost u pumpe koje rade. Nalazimo se s druge strane, nalazimo se kod naličja stvari, u mraku prošivenom fosforescencijom koja se mrsi. Kakvo kruženje, kretanje i gužva! Kakav mravinjak i mezgra, ljudi i pokolenja, hiljadama puta umnožene biblije i ilijade! Kakvo seljenje i gužva, haos i krkljanac istorije! Dalje već nema puta. Nalazimo se na samom dnu, kod mračnih temelja, nalazimo se kod Majki. Tu su ti beskrajni inferni, ti beznadežni osijanski prostori, ti jadni nibelunzi. Tu su ta velika legališta istorije, te fabulistične fabrike, maglovite pušionice fabula i bajki. Sada najzad shvatate taj veliki i tužni mehanizam proleća. Ah, ono raste na istorijama! Koliko događaja, koliko povesti, koliko sudbina! Sve što smo ikada čitali, sve čuvene istorije i sve te, koje nam lebde od detinjstva – nikada ne čuvene – tu je a ne negde drugde njihov dom i otadžbina. Odakle bi pisci uzimali svoje koncepcije, odakle bi crpli hrabrost za psovanje, da ne osećaju iza sebe te zalihe, taj kapital, te stostruke obračune od kojih vibrira Podzemlje. Kakav haos šapata, kakav mumlav žagor zemlje! O tvoje uvo udara neiscrpno ubeđivanje. Ideš zatvorenih očiju kroz tu toplinu šapata, osmeha i predloga, uznemiravan bez kraja, hiljadama puta bockan pitanjima kao milionima slatkih rilica komaraca. Hteli biste da uzmete nešto od njih, bilo šta, makar mrvicu te bestelesne šaputave istorije, i primiš to u svoj mladi život, u svoju krv, i spaseš, i živiš dalje sa tim. Jer šta je proleće, ako ne vaskrsenje istorije! Jedina je ona živa među tim bestelesnim, stvarna, hladna i sasvim bez znanja. O kako te utvare privlači njena mlada, zelena krv, njeno biljno neznanje, svi ti fantomi, te larve, te tere-fere. A ona ih uzima u svoj san, bezaštitna i naivna, i spava s njima, i budi se besvesna u zoru, i ničega se ne seća. Zato je tako teška celom tom sumom zaboravljenog i tako tužna, jer mora sama da živi za toliko života, da bude lepa za toliko odbačenih i ostavljenih... A za to ima samo beskrajan miris divlje trešnje, što teče jednim, večnim, beskrajnim tokom u kome je sve... Jer šta znači zaboraviti? Na starim istorijama je preko noći izraslo novo zelenilo, meka zelena skrama, svetlo, gusto pupoljenje prosulo se svim porama ravnomernom čekinjom kao kose dečaka sutradan posle šišanja. Kako ozelenjava proleće zaboravom, kako to staro drveće povraća slatko i naivno neznanje, kako se budi grančicama i neopterećeno pamćenjem, sa korenjem zagnjurenim u stare istorije! To zelenilo će ih još jednom čitati kao nove i sricati od početka i od tog zelenila će se podmladiti istorije i početi još jednom, kao da se nikad nisu dogodile.

Toliko je nerođenih istorija. O ti žalosni horovi među korenjem, ta ćaskanja koja se uzajamno nadćaskavaju, ti neiscrpni monolozi u iznenadnim eksplozijama improvizacija! Hoćete li imati dovoljno strpljivosti da ih saslušate? Pre najstarije saslušane istorije bile su druge, koje niste slušali, bili su bezimeni prethodnici, romani bez imena, epopeje ogromne, blede i monotone, bezoblične biljke, trupovi bez forme, giganti bez lica, koji prekrivaju horizont, tamni tekstovi za večernje drame oblaka, a još dalje knjige-legende, knjige nikada nenapisane, knjige večiti pretendenti, lutajuće i izgubljene knjige in partibus infidelium...

Između svih istorija, koje se guraju neispletene među korenjem proleća, ima jedna koja je već odavno prešla u sopstvenost noći, zauvek se staložila na dnu firmamenata – večna pratnja i tle zvezdanih prostranstava. Kroz svaku prolećnu noć, ma šta se u njoj dešavalo, prolazi ta istorija velikim koracima preko ogromnog kreketa žaba i beskrajni hod mlinova. Ide taj muž pod zvezdanim mlivom koje se sipa iz žrvanja noći, ide velikim koracima preko neba, privijajući detence u naborima ogrtača, stalno na putu, u neprestanom lutanju kroz beskrajna prostranstva noći. O, ogromna tugo samoće, o neizmerno sirotanstvo u prostranstvima noći, o sjaju dalekih zvezda! U toj istoriji vreme već ništa više ne menja. U svakom trenutku ona baš prelazi preko zvezdanih horizonata, upravo nas obilazi velikim koracima i tako će već biti uvek, stalno nanovo, jer jednom ispala iz koloseka vremena, već je postala neispitana, bezdana, neiscrpena nikakvim ponavljanjem. Ide taj muž i pritiska dete u rukama – namerno ponavljamo taj refren, taj žalostan moto noći, da bismo izrazili tu intermitujuću stalnost prelaženja, ponekad zaklanjanu haosom zvezda, ponekad sasvim nevidljivu, zbog dugih nemih intervala, kroz koje provejava večnost. Daleki svetovi prilaze sasvim blizu – grozno sjajni, šalju kroz večnost burne signale u nemim, neiskazanim raportima – a on ide i bez kraja umiruje devojčicu, monotono i bez nade, nemoćan prema tom šapatu, tim strašno slatkim nagovaranjima noći, toj jedinoj reči u koju se slažu usta tišine, kad je niko ne sluša...

To je istorija o otetoj i zamenjenoj princezi.

XVIII

A kad se kasno u noć tiho vraćaju u prostranu vilu među vrtovima, u belu, nisku sobu, u kojoj stoji dugi, crni sjajni klavir i ćuti svim strunama, a kroz veliki stakleni zid, kao kroz okna oranžerije naginje se cela prolećna noć – bleda i sanjiva od zvezda – iz svih bočica i posuda gorko miriše divlja trešnja nad hladnom posteljinom belog kreveta – tada kroz veliku i besanu noć jure nemiri i osluškivanja i srce priča kroz san, i leti, spotiče se i jeca kroz prostranu i rosnu, mušicama zarojenu noć, gorku od divlje trešnje i sjajnu... Ah, to ta gorka divlja trešnja širi tako bezdanu noć, i srce izmučeno letovima, zadihano od srećne jurnjave, htelo bi da zaspi za trenutak na nekoj vazdušnoj granici, na nekoj najtanjoj ivici, ali se iz te blede beskrajne noći stalno izleže i širi nova noć, sve bleđa i sve bestelesnija, iscrtana svetlim cik-cak linijama, spiralama zvezda i bledih letova, hiljadama puta izbodena rilicama nevidljivih komaraca, bešumnih i slatkih od devojačke krvi, i neumorno srce opet već priča kroz san, neuračunljivo, zamršeno u zvezdane i komplikovane afere, u zadihane žurbe, u mesečeve panike, uznesene i stokratne, zapleteno u blede fascinacije, u skočanjene, mesečarske snove i letargične drhtaje.

Ah, sve te otmice i jurnjave te noći, izdaje i šapati, crnci i kormilari, ograde balkona i noćni prozorski kapci, muslinske haljine i velovi koji lepršaju za zadihanim bekstvom!... Najzad kroz iznenadno zamračenje, gluvu i tamnu pauzu, stiže taj trenutak – sve marionete leže u svojim kutijama, sve zavese su navučene i sva disanja davno presuđena idu spokojno tamo i ovamo preko cele širine te scene dok na umirenom širokom nebu osvit bezglasno gradi svoje daleke ružičaste i bele gradove, svoje jasne, naduvene pagode i minareta.

XIX

Tek za pažljivog čitaoca Knjige priroda tog proleća postaje jasna i čitljiva. Sve te jutarnje pripreme dana, cela njegova rana toaleta, sve te dvoumice, sumnje i skrupuli izbora – otkrivaju svoju suštinu onome ko je posvećen u marke. Marke uvode u tu zamršenu igru jutarnje diplomatije, u te otegnute pregovore, atmosferska laviranja, koja prethode krajnjoj redakciji dana. Iz riđih magli tog devetog sata – to se jasno vidi – hteo bi da se prospe šareni i pegavi Meksiko sa zmijom koja se previja u kljunu kondora, vatren i rapav od drečave ospe, ali u pukotini plavetnila, u velikom zelenilu drveća papagaj stalno ponavlja: »Gvatemala«, tvrdoglavo, u jednakim razmacima, sa jednom istom intonacijom i od te zelene reči sve lagano postaje trešnjeve boje, sveže i olistalo. I tako lagano usred teškoća i konflikata vrši se glasanje, ustaljuje se tok ceremonije, lista parade, diplomatski protokol dana.

U maju su dani bili ružičasti kao Egipat. Na trgu se blesak presipao preko svih granica. Na nebu su gomile letnjih oblaka klečale sklupčane pod pukotinama svetlosti, vulkanske, oštro ocrtane, i – Barbados, Labrador, Trinidad – sve se prekrivalo crvenilom, kao da je gledano kroz rubinske naočare, i preko ta dva-tri pulsa, zamračenja, preko te crvene pomračenosti krvi, koja udara u glavu, plovila je preko celog neba velika korveta gijane, eskplodirajući svim jedrima. Plovila je naduvena, prskajući platnom, teško vučena usred zategnute užadi i vike onih što su vukli, kroz uzbune galebova i crveni sjaj mora. Tada je izrastala preko celog neba i postajala široka i ogromna, zamršena takelaža užadi, lestvica i motaka i, grmeći visoko razapetim platnom, razvijao se mnogostruki, mnogospratni spektakl vazdušnih jedara, križeva i praća, u čijim su se otvorima na trenutak pokazivali mali spretni crnci jureći po tom platnenom lavirintu, gubeći se između znakova i figura fantastičnog neba povratnika.

Zatim se dekor menja, na nebu, u masivima oblaka kulminirala su čak tri ružičasta pomračenja, dimila se sjajna lava, opervažujući svetlom linijom strašne konture oblaka, i – Kuba, Haiti, Jamajka – koren sveta je išao u dubinu, sazrevao sve drečaviji, dopirao do srži i naglo se izlivao čistom esencijom tih dana: šumna okeaničnost povratnika, arhipelaškog plavetnila, srećnih razliva i virova, ekvatorijalnih i slanih monsuna.

Sa albumom za marke u rukama čitao sam to proleće. Zar nije on bio veliki komentar vremena, gramatika njihovih dana i noći? To proleće se dekliniralo kroz sve Kolumbije, Kostarike i Venecuele, jer šta su u suštini Meksiko i Ekvador, i Siera Leone, do neki vanredni lek, neko zaoštravanje ukusa sveta, neka granična i prefinjena krajnost, slepa uličica mirisa, u koju se svet zaleće u svojim traženjima, probajući i vežbajući na svim dirkama.

Glavna stvar je ne zaboraviti – kao Aleksandar Veliki – da nikakav Meksiko nije krajnji, da je on prelazna tačka koju svet prekoračuje, da se iza svakog Meksika stvara novi Meksiko, još drečaviji – nadboje i nadmirisi...

XX

Bjanka je cela siva. Njena mrka koža ima u sebi kao neku rastvorenu primesu ugašenog pepela. Mislim da dodir njene ruke mora da prelazi sve što se može zamisliti.

Cela pokolenja dresure žive u njenoj disciplinovanoj krvi. Dirljivo je to rezignirano predavanje naredbama takta, koje svedoči o savladanom prkosu, o slomljenim pobunama, o tihim jecajima i nasiljima učinjenim nad njenim ponosom. Svakim svojim pokretom pridržava se ona, puna dobre volje i tužne privlačnosti, propisanih formi. Ne čini ništa što nije neophodno, svaki njen gest je škrto odmeren, jedva ispunjava formu, ulazi u nju bez oduševljenja, kao samo po nekom pasivnom osećanju odgovornosti. Iz dubine tih savlađivanja crpe Bjanka svoje prerano iskustvo, svoje znanje svih stvari. Bjanka zna sve. I ne osmehuje se tom znanju, njeno je znanje ozbiljno i puno tuge, a usta zatvorena nad njim u linije savršene lepote – obrve izvučene sa surovom tačnošću. Ne, iz svoga znanja ona ne crpe nikakav povod za snishodljivu razuzdanost, mekoću i preteranu slobodu. Sasvim suprotno. Kao da se sa tom istinom, u koju su zagledane njene tužne oči, moglo izaći nakraj samo napetom pažnjom, samo najstrožijim čuvanjem forme. I u tom nepogrešivom taktu, u toj lojalnosti prema formi, postoji celo more tuge i s mukom savladane patnje.

Pa ipak iako slomljena formom, ona je izašla kao pobednica nad njom. Ali kakvom žrtvom je otkupila taj trijumf.

Kad ide – vitka i uspravna – ko zna čiji ponos nosi s jednostavnošću u prirodnom ritmu svoga hoda, da li sopstveni ponos ili trijumf nazora kojima se podvrgava.

Ali zato, kad pogleda prostim, tužnim podizanjem očiju – naglo zna sve. Mladost je nije sačuvala od odgonetke najtajnijih stvari. Njeno tiho raspoloženje je umirenje posle dugih dana plača i jecanja. Zato njene oči imaju kolutove i vlažni vreli žar u sebi i tu svesnost pogleda koja se nerado razbacuje i ne promašuje.

XXI

Bjanka, divna Bjanka je za mene zagonetka. Proučavam je uporno, s besom – i očajanjem – pomoću albuma za marke. Kako to? Zar se u albumu za marke govori i o psihologiji! Album za marke je univerzalna knjiga, kompendijum sveg znanja o ljudskom. Naravno u aluzijama, napomenama, nedorečenostima. Potrebna je izvesna dosetljivost, izvesna hrabrost srca, izvestan polet, da se nađe nit, taj vatreni trag, ta munja što seva preko stranice knjiga.

Jedne stvari se treba čuvati pri tome: uskog sitničarstva, pedanterije, tupe doslovnosti. Sve stvari su povezane, sve niti odlaze u jedno klupko. Jeste li primetili da između redova izvesnih knjiga u jatima proleću lastavice, celi verseti drhtavih, šiljatih lastavica? Treba čitati iz leta tih ptica...

Ali vraćam se Bjanki. Kako su dirljivo lepi njeni pokreti. Svaki od njih napravljen razumno, odlučen još pre mnogo vekova, učinjen s rezignacijom, kao da je unapred znala sve tokove, neumitni red svoje sudbine. Dešava se da hoću nešto da je zapitam pogledom, da je u mislima zamolim za nešto – sedeći nasuprot nje u aleji parka – i pokušavam da formulišem svoju pretenziju. I pre no što mi je to pošlo za rukom, ona je već odgovorila. Odgovorila je tužno, jednim dubokim, sažetim pogledom.

Zašto drži glavu pognutu? U šta su s pažnjom zagledane njene zamišljene oči? Zar je tako beskrajno tužno dno njene sudbine? Pa ipak, i pored svega, ne nosi li ona tu rezignaciju s dostojanstvom, s ponosom, kao da baš tako treba da bude, kao da je to znanje, lišavajući se radosti, dariva za to nekom neprikosnovenošću, nekom višom slobodom nađenom na dnu dobrovoljne poslušnosti? To njenoj popustljivosti daje čar trijumfa i to je pobeđuje.

Sedi nasuprot mene na klupi pored guvernante, obe čitaju. Njena bela haljina – nikad je nisam video u drugoj boji – leži kao otvoren cvet na klupi. Vitke noge mrke puti sa neiskazivom ljupkošću prebačene su jedna preko druge. Doticaj njenog tela mora da je čak bolan od napregnute svetosti kontakta.

Zatim ustaju obe, zatvorivši knjige. Jednim kratkim pogledom Bjanka prima i predaje moj vatreni pozdrav i kao neopterećena udaljuje se krivudavim prepletajima svojih nogu, koje melodično padaju u ritam velikih, elastičnih koraka guvernante.

XXII

Ispitao sam ceo prostor majorata unaokolo. Nekoliko puta sam obišao taj veliki teren opkoljen visokom ogradom. Beli zidovi vile sa njenim terasama, prostranim verandama, stalno su mi se ukazivali u uvek novim aspektima. Iza vile se pruža park, koji kasnije prelazi u ravnicu bez drveća. Tamo se dižu čudne građevine napola fabrike napola majurske zgrade. Prislonio sam oči na pukotinu u ogradi, ono što sam video, mora da je bila obmana. U toj od žege razređenoj prolećnoj auri često se priviđaju daleke stvari, odražene kao ogledalom kroz čitave milje drhtavog vazduha. Pa ipak glava mi puca od najprotivrečnijih misli. Moram potražiti savet u albumu za marke.

XXIII

Je li to moguće? Bjankina vila je eksteritorijalni teren? Njena kuća je pod zaštitom međunarodnih ugovora? Do kakvih zaprepašćujućih otkrića me dovodi proučavanje albuma za marke! Znam li samo ja tu čudnu istinu? Pa ipak ne mogu se potceniti svi dokazi i argumenti, koje album gomila oko te tačke.

Danas sam izbliza ispitao celu vilu. Već nedelju dana sam kružio oko velike umetnički iskovane kapije s grbom. Iskoristio sam trenutak kad je dvoje velikih, praznih kočija izjahalo na vrata vile. Kapijska krila su stajala široko otvorena. Niko ih nije zatvarao. Ušao sam nemarnim korakom, izvadio sam blok iz džepa, praveći se da, naslonjen na kapijski stub, crtam neki arhitektonski detalj. Stajao sam na pošljunčenoj stazi, kojom je toliko puta prelazila laka Bjankina nožica. Srce mi je nemo zastajalo od srećnog straha pri pomisli da će na neka od balkonskih vrata izaći njena vitka prilika u lakoj beloj haljini. Ali svi prozori i vrata bili su zastrti zelenim zavesama. Ni najmanji šušanj nije odavao prikriven život u toj kući. Nebo se oblačilo na horizontu, u daljini je sevalo. U toplom razređenom vazduhu nije bilo ni najlakšeg daška. U tišini tog sivog dana samo su zidovi vile, beli kao kreda, govorili bezglasnom ali rečitom elokvencijom bogato raščlanjene arhitekture. Njena laka leporečivost rasplinjavala se u pleonazmima, u hiljadama varijanata jednog istog motiva. Duž svetlobelog friza pružale su se u ritmičkim kadencama i zadržavale se na uglovima neodlučne. Sa visine srednje terase spuštale su se mermerne stepenice – patetično i ceremonijalno – usred balustrada i arhitektonskih vaza koje su se brzo širile i spustivši se široko na zemlju, izgledale kao da skupljaju i povlače svoju odeću uznemirenu u dubokom reveransu.

Imam neobično osetljivo čulo za stil. Taj stil me je dražio i uznemiravao nečim neobjašnjivim. Sem njegovog, teško savladanog, revnosnog klasicizma, iza te naizgled hladne elegancije, krili su se neuhvatljivi drhtaji. Taj stil je bio preterano vatren, suviše oštro poentiran, pun neočekivanih mladeža. Neka kapljica nepoznatog otrova puštena u žile tog stila činila je njegovu krv tamnom, eksplozivnom i opasnom.

Unutrašnje dezorijentisan, drhteći od protivrečnih impulsa, obilazio sam na prstima lice vile, plašeći uspavane guštere na stepenicama.

Oko isušenog, okruglog bazena zemlja je bila ispucana od sunca i još gola. Samo ovde-onde je iz pukotine u zemlji strčalo malo marljivog, fanatičkog zelenila. Iščupao sam busen tog zelja i sakrio sam ga u blok. Ceo sam drhtao od unutrašnjeg uzbuđenja. Nad tim bazenom je stajao siv, neobično prozračan i bleštav vazduh, talasajući se od vrućine. Barometar na obližnjem stubu pokazivao je katastrofalan pad. Unaokolo je vladala tišina. Nijedna grančica se nije pokrenula od vetrića. Vila je spavala sa spuštenim kapcima, sijajući se kao kreda belom bojom u bezgraničnom mrtvilu sive aure. Iznenada, kao da je taj zastoj dostigao kritičnu tačku, vazduh se staložio šarenim fermentom, raspao se na šarene pahuljice, na treperavo šuškanje.

Bili su to ogromni, tromi leptirovi zauzeti ljubavnom igrom u parovima. Bedno, drhtavo šuštanje se trenutak zadržalo u mrtvoj auri. Naizmenično su se prestizavali za jedan pedalj i ponovo sjedinjavali u letu, mešajući u potamnelom vazduhu celu taliju šarenih blesaka. Je li to bio samo brzi raspad bujne aure, fatamorgana vazduha punog hašiša i naduvenosti? Udario sam kapom i teški, somotski leptir je pao na zemlju, lupajući krilima. Digao sam ga i sakrio. Jedan dokaz više.

XXIV

Odgonetnuo sam tajnu tog stila. Tako su dugo linije te arhitekture u svojoj upornoj govorljivosti ponavljale jednu istu nerazumljivu frazu, da sam shvatio tu izdajničku šifru, taj mig, tu golicavu mistifikaciju. Bila je to zaista isuviše prozirna maskarada. U tim neprirodnim i nemirnim linijama preterane elegancije bilo je neke preterano ljute paprike, neki suvišak vrele pikantnosti; bilo je nečeg okretnog, vatrenog, nečeg što je napadno gestikuliralo – nečeg, jednom rečju šarenog, kolonijalnog, što je treptalo očima... Da, taj stil je na svom dnu imao nešto nečuveno uvredljivo – bio je razvratan, tropikalan i nečuveno ciničan.

XXV

Ne treba da objašnjavam koliko me je to otkriće uzbudilo. Daleke linije se približavaju i sjedinjavaju, neočekivano se obaraju raporti i paralele. Pun gneva, saopštio sam Rudolfu svoje otkriće. Njega je to malo uzbudilo. Čak se neprijateljski obrecnuo na mene, prebacujući mi preterivanje i izmišljanje. Sve češće mi prebacuje da sam hvalisavac, da namerno mistifikujem. Ako sam prema njemu, kao vlasniku albuma, još i imao neke simpatije, njegove zajedljive eksplozije, pune neuzdržane gorčine, sve više me udaljavaju od njega. Ipak mu ne pokazujem da sam uvređen, nažalost zavisim od njega. Šta bih učinio bez albuma za marke? On to zna i iskorišćava tu prednost.

XXVI

Isuviše mnogo se dešava u tom proleću. Isuviše mnogo aspiracija, bezgraničnih pretenzija, nadošlih i neobuhvaćenih ambicija raspinje tu tamnu zemlju. Njena ekspanzija ne zna granica. Administracija te ogromne, razgranate i rasprostrte priredbe prelazi moje snage. U želji da deo tereta prebacim na Rudolfa, imenovao sam ga svojim saregentom. Naravno anonimno. Zajedno sa njegovim albumom za marke činimo jedan nezvaničan trijumvirat, na kome leži teret odgovornosti za tu celu nejasnu i neobuhvatnu aferu.

XXVII

Nisam imao hrabrosti da obiđem vilu i izađem na drugu stranu. Sigurno bih bio primećen. Zašto i pored toga imam osećaj kao da sam tamo već jednom bio – vrlo davno? Zar ustvari već unapred ne znamo sve predele koje ćemo susresti u našem životu? Može li se uopšte desiti nešto sasvim novo što ne bismo u našim najdubljim rezervama već odavno predosetili? Znam da ću jednom jednog kasnog sata stati tamo na trgu vrtova, držeći se za ruke sa Bjankom. Ući ćemo u te zaboravljene zakutke, gde su između starih zidova zatvoreni ti parkovi, ti veštački Poovi rajevi puni kukute, maka i pobožnih puzalica koje gore pod mrkim nebom vrlo starih fresaka. Probudićemo beli mramor statue što spava s praznim očima u tom svetu izvan margine, iza granice uvelog popodneva. Poplašićemo njenog jedinog ljubavnika, crvenog vampira uspavanog na njenom krilu sa složenim krilima. Odleteće bez glasa, mek, tečan i talasujući se nemoćnim bestelesnim svetlocrvenim ostatkom bez skeleta i supstance, zakružiće, zašuštati, razliće se bez traga u mrkom vazduhu. Kroz mala vratašca stupićemo na sasvim pustu poljanu. Rastinje će tamo biti spaljeno kao duvan, kao prerija u pozno indijansko leto. To će možda biti u državi Nju Orlean ili Luizijani – jer zemlje su samo izgovor. Sešćemo na kameni zid kvadratnog ribnjaka. Bjanka će zamočiti prste u toplu vodu punu žutog lišća i neće podići oči. S druge strane će sedeti crna vitka prilika sva pod velom. Šapatom ću zapitati ko je to, a Bjanka će zatresti glavom i tiho reći: »Ne boj se, ona ne sluša, to je moja umrla majka koja tu stanuje«. Zatim će mi reći najslađe, najtiše i najtužnije reči. Više neće biti nikakve radosti. Sumrak će lagano padati...

XXVIII

Događaji se prestižu u ludačkom tempu. Doputovao je Bjankin otac. Stajao sam danas na uglu ulice Vodoskoka i Balegara, kad su naišle sjajne, otvorene kočije s košem širokim i plitkim kao školjka. U toj beloj, svilenoj školjki ugledao sam poluležeću Bjanku u haljini od tila. Njen blagi profil je bio osenčen obodom šešira koji je spušten nadole pridržavala traka pod bradom. Skoro cela je tonula u trake bele svile, sedeći kraj gospodina u crnom kaputu i belom prsluku od pikea, na kome se zlatno prelivao teški lanac sa mnoštvom ukrasa. Pod crnim, duboko nabijenim polucilindrom sivelo se zatvoreno mračno lice sa bakenbardima. Zadrhtao sam do dna srca kad sam to video. Nije moglo biti nikakve sumnje. Bio je to gospodin de V...

Kad su elegantne kočije prolazile pokraj mene, tutnjeći diskretno elastičnim košem – Bjanka reče nešto ocu, koji se okrenu i upravi na mene pogled svojih velikih crnih naočara. Imao je lice sivog lava bez grive.

U uzbuđenju skoro izbezumljen od najprotivurečnijih osećanja povikao sam: »Računaj na mene!... – i – do poslednje kapi krvi...« i ispalio u vazduh iz pištolja izvučenog iz nedara.

XXIX

Mnogo šta govori u prilog toga da je Franc Jozef I bio u osnovi moćan i tužan demijurg. Njegove uske oči, tupe kao dugmad, koje su sedele u trouglastim deltama bora nisu bile ljudske oči. Njegovo lice pokriveno kao mleko belim, napred začešljanim bakenbardima, kao kod japanskih demona, bilo je lice stare, mračne lisice. Iz daljine sa visine terase Šenbruna to lice zahvaljujući izvesnom rasporedu bora izgledalo je kao da se osmehuje. Iz blizine taj osmeh se demaskirao kao grimasa gorčine i zemaljske praktičnosti neobasjana sjajem nikakve ideje. U trenutku kad se pojavio na svetskoj pozornici sa zelenom generalskom perjanicom, u tirkiznom plaštu do zemlje, lako pogrbljen i salutirajući, svet je u svom razvoju bio došao do izvesne srećne granice. Sve forme, iscrpavši svoj sadržaj u beskrajnim metamorfozama, već su slobodno visile na stvarima, poluoljuštene, gotove da se stalože. Svet se naglo učauravao, izlegao se u mladim, cvrkutavim i nečuvenim bojama, srećno se razvezivao u svim čvorovima i pregibima. Malo je nedostajalo, i mapa sveta, ta plahta puna zakrpa i boja, talasajući se, puna nadahnuća odletela bi u vazduh. Franc Jozef I je to osetio kao ličnu opasnost. Njegovom stihijom svet je bio obuhvaćen pravilnikom proze, pragmatizmom dosade. Duh kancelarije i policijskih kvartova bio je njegov duh. I čudna stvar. Taj suvoparni i otupeli starac, koji nije imao ničeg privlačnog u svojoj osobi, uspeo je da privuče veliki deo kreatura na svoju stranu. Svi lojalni i dalekovidi očevi porodica osetili su se ugroženi zajedno sa njim i sa olakšanjem su odahnuli kad je taj moderni demon svojom težinom legao na stvar i zadržao polet sveta. Franc Jozef I je iscrtao svet na rubrike, regulisao njegov hod uz pomoć patenata, stavio ga u proceduralne okove i osigurao od iskakanja iz koloseka u nepredviđeno, avanturističko i sasvim neuračunljivo.

Franc Jozef I nije bio neprijatelj pristojne i bogobojažljive radosti. On je izmislio u izvesnoj vrsti dalekovide dobrote c. k. lutriju za narod, egipatske sanovnike, ilustrovane kalendare i c. k. duvanske trafike. Izjednačio je nebesku poslugu, obukao je u simbolične nebeske uniforme i pustio u svet, podeljen na dikasterije i rangove, personal nebeskih odreda u osobama poštara, konduktera i finansa. Najgori od tih nebeskih kurira još je imao na licu od Stvoritelja pozajmljeni odsjaj pradrevne mudrosti i žovijalni osmeh milosti uokviren bakenbardima čak i onda kad su mu noge usled neobičnih zemaljskih putovanja smrdele na znoj.

Ali da li je ko šta čuo o otkrivenoj zaveri u samom podnožju prestola, o velikoj dvorskoj revoluciji ugušenoj u začetku na samom početku pune hvale vladavine Svevladnog? Prestoli venu nehranjeni krvlju, njihova životnost raste onom masom krivde, opovrgnutog života, onog večito drugog, koje je ona istisnula i negirala. Otkrivamo te tajne i zabranjene stvari, dodirujemo državne tajne, hiljadama puta zatvorene i zapečaćene sa hiljadu pečata ćutanja. Demijurg je imao mlađeg brata, sasvim drugog duha i drugih ideja. A i ko ga nema u ovoj ili onoj formi, koga on ne prati kao senka, kao antiteza, kao partner večnog dijaloga? Prema jednoj verziji to je bio samo kuzen, prema drugoj on se uopšte nije bio ni rodio. Izmišljen je samo na osnovu straha, Demijurgovih buncanja, čuvenih u snu. Možda ga je kojekako izmislio, umesto njega podmetnuo bilo koga, samo da bi simbolično odigrao tu dramu, još jednom ponovio, ko zna po koji put, ceremonijalno i obredno taj predustavni i fatalni akt, koji nije mogao iscrpsti ponavljajući ga hiljadama puta. Taj uslovno rođen, u neku ruku profesionalno uvređen shodno svojoj ulozi, nesrećni antagonista nosio je ime nadvojvode Maksimilijana. Već samo to ime, izgovoreno šapatom, obnavlja krv u našim žilama, čini je svetlijom i crvenijom, ona počinje biti svetlom bojom oduševljenja, poštanskog voska i crvene olovke, kojima su obeleženi srećni telegrami odande. On je imao rumene obraze i sjajne, plave oči, sva srca su stremila k njemu, lastavice su mu cijučući od radosti presecale put, stalno ga ponovo stavljale pod drhtavi znak navoda – srećan citat, pisan svečanim kurzivom i rascvrkutan. I sam Demijurg ga je potajno voleo, iako je premišljao kako da ga upropasti. Najpre ga je naimenovao za komandora levantinske eskadre u nadi da će bedno potonuti u nekoj avanturi na južnim morima. Međutim, kasnije je ipak potpisao tajnu konvenciju sa Napoleonom III, koji ga je na prevaru uvukao u meksikansku avanturu. Sve je bilo udešeno. Taj mladić pun fantazije i poleta, privučen nadom da će ustanoviti srećniji svet na Pacifiku, odrekao se svih prava agnata na krunu i nasledstvo Habsburgovaca. Na francuskom linijskom brodu »Le Cid« otputovao je pravo u klopku koja mu je pripremljena. Spisi te tajne zavere nikada nisu ugledali svetlo dana.

Tako je razvejana i poslednja nada nezadovoljnika. Posle njegove tragične smrti Franc Jozef I je pod izgovorom dvorske žalosti zabranio crvenu boju. Crno-žuta žalost postala je zvanična boja. Boja krasuljka – talasava zastava oduševljenja šuštala je otada samo tajno u grudima njegovih pristalica. Ipak ga Demijurg nije sasvim mogao iskoreniti iz prirode. Jer ga sadrži u sebi potencijalno sunčano svetlo. Dovoljno je zatvoriti oči na prolećnom suncu, da bi ga vrelog gutali pod kapcima, talas za talasom. Fotografski papir spaljuje se baš tim crvenilom u prolećnom sjaju koji se preliva preko svih granica. Bikovi, koje vode sa plahtom na rogovima sunčanim ulicama grada, vide je u drečavim pahuljicama i saginju glave, spremni za napad na imaginarne toreadore koji u panici odlaze sa vatrenih arena.

Ponekad protiče čitav dan sav drečav u eksplozijama sunca, u nagomilavanju oblaka opervaženih svetlo i hromatski, sa svim ivicama pun crvenila koje se prosipa. Ljudi hodaju opijeni svetlošću, zatvorenih očiju, eksplodirajući iznutra od raketa žabica i burića baruta. Zatim predveče ta uraganska vatra svetlosti malaksava, horizont se zaokrugljuje, prolepšava i puni plavetnilom kao staklena kugla u vrtu sa minijaturnom i svetlom panoramom sveta, sa srećno uređenim planovima, nad kojima se kao kruna snega nižu oblaci na vidokrugu, razastrti u drugom redu kao ruloi zlatnih medalji ili zvuk zvona koja se dopunjuju u ružičastim molitvama.

Ljudi se skupljaju na trgu, ćuteći pod tom ogromnom, svetlom kupolom, grupišu se i protiv svoje volje i upotpunjuju u veliko, nepokretno finale, u napregnutu scenu čekanja, oblaci narastaju ružičasto i sve ružičastije, na dnu svih očiju je duboki mir i refleks svetle daljine i iznenada – dok tako čekaju – svet stiže do svoga zenita, sazreva u dva-tri poslednja pulsa do najvećeg savršenstva. Vrtovi se već konačno uređuju na kristalnoj čaši horizonta, majsko zelenilo se penuši i kipi kao bleštavo vino, da bi se kroz jedan trenutak prelilo preko ivica, brda se formiraju po ugledu na oblake: prešavši najviši vrh, lepota sveta se odvaja i uzleće – ogromnim mirisom ulazi u večnost.

I dok ljudi još stoje nepomični, oborivši glave još pune svetlih i ogromnih vizija, očarani tim velikim, sjajnim uzletom sveta, iz gomile neočekivano istrčava onaj, na koga se nesvesno čekalo, zadihani glasonoša, sav rumen, u lepom trikou maslinaste boje, sav izvešan zvoncima, medaljama i ordenima, trči preko čistog prostora trga koji opkoljava tiha gomila, još pun leta i vesti – vanredni dodatak čista dobit koju je odbacio taj dan, koji ga je srećno uštedeo od sveg sjaja. Šest-sedam puta on optrčava trg u lepim mitološkim krugovima, u lepo svijenim i napravljenim krugovima. Trči lagano pred očima sviju, spuštenih kapaka, s rukama na bedrima. Malo težak stomak mu visi potresan ritmičkim trčanjem. Lice purpurno od napora blešti od znoja pod crnim bosanskim brkom, a medalje, ordeni i zvončići skakuću ravnomerno na bronzanom dekolteu, kao svadbena zaprega. Vidi se iz daljine, kako se skrećući na uglu parabolično zategnutom linijom, približava sa janičarskom kapelom svojih zvončića, lep kao Bog, neverovatno ružičast, nepokretnog trupa, braneći se bočnim sjajem očiju kao udarcima korbača od gomile pasa, koja laje na njega.

Tada Franc Jozef I, razoružan opštom harmonijom, proklamuje nemu amnestiju, dozvoljava crvenilu da se udalji, dozvoljava mu za to jedino majsko veče u razvodnjenom i slatkom, obliku karamele i, pomiren sa svetom i svojom antitezom, staje u otvorenom prozoru Šenbruna i u tom trenutku ga vide na celom svetu na svim horizontima, pod kojima na čistim trgovima oivičenim ćutljivom gomilom, trče ružičasti glasnici, vide ga kao ogromnu c. k. apoteozu na pozadini oblaka, naslonjenog sa rukama u rukavicama na ogradu prozora i tirkiznoplavom kaputu sa trakom komtura malteškog reda – oči sužene kao u osmehu u deltama bora, dugmad plava bez dobrote i bez milosti. Stoji tako sa zaglađenim unatrag, snežnim bakenbardima, maskiran kao dobrota – razočarani lisac koji izdaleka imitira osmeh svojim licem bez raspoloženja i bez genijalnosti.

XXX

Posle dugog dvoumljenja ispričao sam Rudolfu događaje poslednjeg dana. Nisam mogao duže da čuvam tajnu koja me je raspinjala. Lice mu je potamnelo, viknuo je, prebacio mi da lažem, najzad je eksplodirao otvorenom zavišću. Sve je izmišljotina, najčistija izmišljotina, vikao je trčeći s podignutim rukama. Eksteritorijalnost! Maksimilijan! Meksiko! Ha! Plantaže pamuka! Dosta mu je toga, svršeno je, nema više nameru da mi pozajmljuje svoj album za marke za takve neprijatnosti. Kraj saveza. Otkaz ugovora. Uhvatio se za kosu od ogorčenja. Bio je izveden iz svih granica, rešen na sve.

Počeo sam da mu objašnjavam umirujući ga – veoma preplašen. Priznao sam da je stvar na prvi pogled zaista neverovatna, nezamisliva. Ni ja sam – priznavao sam – ne mogu da se načudim. Nije ni čudo što, nepripremljen, nije ni mogao da je odmah prihvati. Apelovao sam na njegovo srce i čast. Može li se pomiriti sa svojom savešću, da mi baš sada, kad stvar ulazi u odlučujući stadijum, uskrati svoju pomoć i uništi je povlačeći se od učešća? Na kraju sam se prihvatio da na osnovu albuma dokažem da je sve, od reči do reči, istina.

Malo odobrovoljen, raširio je album. Nikad nisam govorio sa takvom rečitošću i vatrenošću, nadvisio sam samog sebe. Podupirući svoje argumente markama, ne samo da sam odbacio sve zamerke, raspršio sve sumnje, već sam izlazeći izvan toga došao do prosto senzacionalnih zaključaka, da sam i sam stao pred perspektivama koje su se otvarale. Rudolf je ćutao pobeđen, više nije bilo govora o raskidanju saveza.

XXXI

Može li se to označiti kao slučajnost, što je baš tih dana stigao veliki teatar iluzija – veličanstveni panoptikum i podigao svoj tabor na trgu sv. Trojice? Odavno sam to predviđao i pun trijumfa saopštio sam to Rudolfu.

Bilo je vetrovito i poplašeno veče. Spremala se kiša. Na žutim i sladunjavim horizontima dan se već sređivao za odlazak, žureći se navlačio je nepromočive i sive pokrovce nad tabor svojih kola, koja su u nizu išla ka kasnim i hladnim drugim svetovima. Pod do polovine već spuštenom tamnijom zavesom još na trenutak su se pokazali daleki i poslednji zraci rumenila, koji su padali u velikoj i plitkoj, beskrajnoj ravnici, punoj prostranih pojezerja i ogledanja. Žut i preplašen, već odlučen odsjaj išao je od tih svetlih puteva ukoso preko polovine neba, zavesa je padala brzo, krovovi su blistali bledomokrim odsjajem, smračivalo se i za trenutak oluci su počeli da pevaju.

Panoptikum je već bio jasno osvetljen. U tom poplašenom i žurnom sumraku, u plavom svetlu dana koji se gubio, tamne siluete ljudi, pokrivene kišobranima, gurale su se u osvetljen trem šatora, gde su s poštovanjem plaćali pred dekoltiranom, šarenom damom, koja je bleštala draguljima i zlatnom plombom u zubima – žive grudi ušnirane i namazane, a onda, spuštajući se dole, na neshvatljiv način nestajali u senci somotskih zavesa.

Ušli smo kroz razmaknutu zavesu u jasno osvetljenu prostoriju. Već je bila ispunjena ljudima. Grupe u kaputima mokrim od kiše, s podignutim okovratnicima, kretale su se ćutke s mesta na mesto, zastajkivale u nemim polukrugovima. Među njima sam bez muke prepoznao one koji su još samo naizgled pripadali tom istom svetu, a ustvari su vodili poseban reprezentativni i balzamovan život na pijedestalu, život izložen i svečano prazan. Stajali su u groznom ćutanju, obučeni u svečane kapute, mantile i sakoe od dobrog materijala sašivene za njih po meri, vrlo bledi, s pečatima svojih poslednjih bolesti od kojih su umrli i blistali očima. U njihovim glavama već odavno nije bilo nikakve misli, samo navika da se pokazuju sa svih strana, mana predstavljanja svoje prazne egzistencije, koja ih je pridržavala sa poslednjim naporom. Odavno je već trebalo da leže u krevetima, popivši kašiku leka, zavijeni u svoje hladne čaršave, zatvorenih očiju. Bila je zloupotreba držati ih još tako kasno u noć na njihovim uskim posteljama i stolicama, na kojima su ukočeno sedeli, u tesnoj lakovanoj obući, miljama daleki od svoje davne egzistencije, blistavih očiju i sasvim lišeni pameti.

Svakome od njih je visio iz ustiju, već mrtav, kao jezik udavljenog, njihov poslednji krik otkada su napustili ludnicu, gde su boravili neko vreme, kao u čistilištu, smatrani za manijake, pre no što su stupili na te poslednje pragove. Da, to ustvari nisu bili sasvim autentični Drajfusi, Edisoni i Lukeni, to su do izvesnog stepena bili simulanti. Možda su zaista bili ludaci, uhvaćeni in flagranti u trenutku kad je u njih ušla ta idee fixe, u trenutku kad je njihovo ludilo za momenat bilo istina i – vešto preparirano – postalo srž njihove nove egzistencije, čisto kao elemenat, bačen u celini na tu jednu kartu i već nepromenljiv. Otada su imali samo tu misao u glavi, kao uskličnik, i stajali su na njoj, na jednoj nozi, kao u letu, zadržani u polovini pokreta.

Tražio sam ga očima u toj gomili, pun nemira, idući od grupe do grupe. Najzad sam ga našao, ali ne u sjajnoj uniformi admirala levantinske eskadre, u kojoj je bio isplovio na admiralskom brodu »Le Cid« iz Tulona one godine kad je trebalo da zauzme meksikanski presto, niti u zelenom fraku konjičkog generala, koji je tako rado nosio svojih poslednjih dana. Bio je u običnom kaputu, dugih naboranih peševa i u svetlim pantalonama, visoki okovratnik sa plastronom podupirao mu je bradu. S poštovanjem i uzbuđenjem stao sam sa Rudolfom u grupu ljudi koja ga je opkoljavala u polukrugu. I tada sam se sav ukočio. Tri koraka ispred nas u prvom redu gledalaca stajala je Bjanka u beloj haljini sa svojom guvernantom. Stajala je i gledala. Njeno lice je bilo pobledelo i oslabelo poslednjih dana, a njene oči sa kolutovima i pune senki gledale su tužno kao smrt.

Stajala je nepokretno, prekrštenih ruku sakrivenih u naborima haljine, gledajući ispod svojih ozbiljnih obrva očima punim duboke tuge. Srce mi se bolno steglo na taj prizor. I protiv volje sam pošao pogledom, samrtno tužnim pogledom i evo šta sam video: njegovo lice se pokrenulo, kao probuđeno, krajičci usta su se podigli u osmehu, oči su blesnule i počele da se kreću u svojim orbitama, grudi, blistave od ordenja, podigle su se od uzdaha. To nije bilo čudo, bio je to običan mehanički trik. Odgovarajuće navijen, nadvojvoda je držao serkl po zakonima mehanizma, prefinjeno i ceremonijalno, kako je bio navikao za života. Vodio je očima redom po prisutnim, zadržavajući ih na trenutak pažljivo na svakom.

Tako su se u jednom trenutku susreli njihovi pogledi. Zadrhtao je, zakolebao se, progutao pljuvačku, kao da je hteo nešto da kaže, ali je već posle jednog trenutka, poslušan mehanizmu, išao dalje pogledom, vodio ga po ostalim licima sa tim istim ohrabrujućim i blistavim pogledom. Da li je primio na znanje Bjankinu prisutnost, da li je ona doprla do njegova srca? Ko je to mogao znati? Čak nije bio u pravom značenju te reči on sam, bio je tek daleki dvojnik sebe, vrlo reduciran i u stanju duboke iznurenosti. Ali držeći se činjenica, trebalo je primiti, da je u neku ruku bio svoj najbliži agnat, bio je možda on sam u onolikom stepenu, koliko je to još uopšte bilo moguće pri takvom stanju stvari, toliko godina posle svoje smrti. Sigurno je bilo teško u tom voštanom vaskrsenju ući tačno u samog sebe. I protiv njegove volje moralo se tom prilikom prokrasti u njega nešto novo i strašno, moralo se smešati nešto od tog ludila tog genijalnog manijaka, koji ga je izmislio u svojoj megalomaniji, a što je Bjanku moralo ispunjavati grozotom i strahom. Jer već onaj, ko je veoma bolestan, izmiče se i udaljuje od samog sebe, a koliko tek neko tako neumesno vaskrsao. Kako se sad držao prema svojoj najbližoj krvi? Pun neprirodne veselosti i hrabrosti igrao je svoju ludačko-cesarsku komediju, nasmejan i sjajan. Da li se mogao toliko maskirati, da li se toliko bojao stražara, koji su ga sa svih strana posmatrali izloženog za gledanje u bolnici voštanih figura, gde su svi živeli u strahu od – bolničke discipline? Da li s mukom očišćen od nečijeg ludila, čist, izlečen i najzad preživeo, nije mogao drhtati, da ga mogu ponovo baciti u kovitlac i haos?

Kad je moj pogled ponovo pronašao Bjanku, video sam kako je sakrila lice u maramicu. Guvernanta ju je bila zagrlila blistajući prazno emajliranim očima. Nisam mogao duže da gledam Bjankin bol, osećao sam da me hvata grč plača i povukao sam Rudolfa za rukav. Uputili smo se ka izlazu.

Za našim leđima taj našminkani predak, taj ded u cvetu godina, slao je i dalje unaokolo svoje zrake, vladarske pozdrave, u preteranoj usrdnosti čak je podigao ruku, skoro je slao poljupce za nama u toj nepokretnoj tišini, usred šištanja acetilenskih lampi i tihog šuštanja kiše na platnu šatora, dizao se na prste ostacima snage, teško bolestan i, kao i svi oni, čeznuo za samrtničkim prahom.

U tremu su našminkane grudi kasirice počele nešto da nam govore, blistajući brilijantima i zlatnom plombom na crnom tlu magičnih draperija. Izašli smo u noć rosnu i toplu od kiše. Krovovi su blistali dok se sa njih slivala voda, oluci su monotono plakali. Trčali smo kroz pljusak, osvetljen upaljenim fenjerima koji su zveketali na kiši.

XXXII

O, ponoru ljudske prevrtljivosti, o, prava paklena intrigo! U čijoj glavi se rodila ta otrovna i satanska misao, koja je svojom smelošću ostavila za sobo