Румунске
народне
бајке

Избор и превод с румунског:
Мирко Цветков

Београд

1974

Латинична верзија

Садржај

• Питика
• Јон Милеа
• Чаробна крава
• Нежељени наследник
• Пепељуш Петру
• Тодераш и царева кћи
• Фурга - Мурга
• Врач погађач
• Наход Јон
• Дафир, Афир и царевна Киралина
• Златокоси лепи младић
• Младост без старости и живот без смрти
• Дванаест царевих кћери и зачарани двор
• Илеана Симзиана
• Мирко Цветков: Поговор књизи "Румунске народне бајке"

Питика

Питик, Питика значи на румунском мален сасвим мален, мајушан; кепец

Био некад, у старо време, неки човек па имао јединца сина, дечака, који се звао Питика.*

Питика је био тако мален да чисто не поверујеш како је и он људски створ: стасом не виши од пола педља, то јест ништа већи но велики прст.

Човеку је било криво што му син није нарастао, но шта је могао.

Једнога дана пође човек с плугом на њиву да узоре земљиште за сетву пшенице. Поведе са собом и Питику. Узорао је колико је узорао, док одједном поче да пљушти киша.

Човек одјарми волове и пусти их да пасу, а сам се подвуче под кола, док се Питика, у страху од страшне кише, сакри под један лист и сеђаше ћутећи. Али се случајно догоди да један во, пасући, прође управо поред њега, захвати језиком лист под којим је био Питика и прогута лист заједно са Питиком.

Кад је киша престала да пада, отац поче тражити сина; тражио га је и овамо и онамо, али узалуд, нигде да га нађе. Дође цело село да га тражи; тражили га испод сваког листа, у свакој бразди, али Питике нема и нема, као да га је земља прогутала.

Жао било човеку, јер је само тог сина имао; мален - мален, али је његов син, а он се ипак надао да ће можда, можда дати бог да порасте.

Док га је тако тражио, зачу одједном глас који као да допираше издалека:

- Оче, убиј вола ако хоћеш да још видиш свога сина у животу!

Човек је чуо ове речи, али је мислио да то ђаво хоће да му се наруга, и тако не уби вола.

Једнога дана изведе вола из стаје и остави га да пасе у башти дуж куће. Во је пасао и пасао.

Кад Питика виде да му у воловском трбуху неће више остати места за шетњу, озлоједи се и од једа не знађаше шта да ради. Онда стеже бич - да, заборавих вам рећи да је имао уза се бич кад га је во прогутао - и стаде ударати бичем десно и лево. Вола спопадоше болови, престаде да пасе, оде и стаде уз кућни зид. Питика зачу очев глас у дворишту и поче опет, што је јаче могао, викати оцу да убије вола.

Човек беше у недоумици шта да чини. Било му жао да убије вола, јер један во није мала ствар у кући сиромашна човека. А да га не убије, жао му било Питике, јер макар да је био онако мајушан, био је његов син и срце га је болело за њим; а бојао се и греха што би га навукао на себе кад би оставио сина да умре као пас.

Тако се одлучи да убије вола. Позва неке људе те убију, одеру и разуде вола. Дроб даде једној жени да оде до реке и тамо испере. Док је она у реци испирала црева, Питика одједном искочи из бурага, узвикнувши весело:

- Ура! Ево ме опет, на свету!

Кад жена зачу Питикин узвик и кад га угледа, помисли да се појавио сам нечастиви, остави све и побеже главом без обзира.

У истом часу шуњао се онуда један вук и кад смотри црева и шкембе, притрча и сместа прогута дроб заједно с Питиком.

Питика је сав киптео од љутње што се, тек изишавши из утробе вола, нашао у утроби курјака.

"О господе, какву ли корист има отац од тога што вола уби, а мене не доби?" рече сам себи.

И огорчен, као што је био, стаде викати у сав глас:

- Хеј, пастири! Пазите на стадо, ево курјака!

Вук је био начисто с тим да вика потиче из његове утробе, па мислећи да је то у њему сам ђаво, а не шта друго, поче бежати кроз шуму, и бежао је тако као да му за репом букти ватра, све док се не сусрете с медведом.

- Куда то хиташ, вуче, рођаче? - запита га медвед.

- Не хитам никуд, него се у мене увукао ђаво и не знам како да се избавим од њега.

- Не бој се, вуче! Хајде са мном до тета-лије, велике врачаре; она ће те свакако избавити.

Вук пође с медведом, па су ишли кроз шуму све до врачаре лисице. Нађоше је код куће, јер није могла никуда да излази пошто је била ћорава. У три ноге била је ћопава, а од четврте ноге пола јој било одломљено.

Кад уђоше, лисица их понуди да седну и запита шта желе. Вук јој исприча своју невољу, увукао се, вели, ђаво у њега.

- Тако шта нисам досад доживела! - каже лисица и настави: - Деде, зини, да видим!

Вук зину, а лисица повика:

- Слушај ти, нечастиви ђаволе, напоље из вукове утробе! Ко ли ми те то натента да се увлачиш тамо где ти није место?

Вук је био окренут према сунцу те му у разјапљену чељуст уђе светлост. Питика угледа дан, изиђе до вукове гуше, до корена језика, попе се и узјаха на језик, па рече:

- А ко сте ви да ми наређујете тако шта? Овде сам ја господар и чиним што ме је воља. Али да не бисте мислили да сам опак човек, ево изаћи ћу, ако ме вук буде однео до куће лопова у шуми, с тим да иде донде овако разјапљене чељусти.

Вук пристаде да иде тако, те пође, а с њим и медвед.

Седећи на вукову језику као у седлу, гледао је Питика на све стране док не стигоше близу куће лопова, а тамо искочи из вукове губице. Вук и медвед изразише му своју захвалност и рекоше да само звизне ако му кадгод њихова помоћ устреба, а они ће одмах доћи и помоћи му. Потом вук и медвед оду.

Весело је ишао Питика кроз шуму, корачајући тихо као миш, ка лоповима који су управо вечерали, на зеленој трави, крај велике ватре.

Пошто га лопови нису могли видети, прво, што је био мален, а друго, што се крај ватре није у мрклој ноћи видело далеко - приђе им сасвим близу, попе се по сари и завуче у чизму харамбаше лопова, те оданде слушаше њихов разговор.

Лопови су се баш договарали како да те ноћи украду цареву кћер, јер се причало да је царева кћи особито лепа, а харамбаша био млад и стасао за женидбу.

Питика је све чуо, али је ћутао, па и сам смишљао нешто у својој малој глави.

О поноћи лопови пођоше и доспеше до цареве куће, отворише тамо сва врата, јер су имали кључеве од сваке руке, и уђоше а да их нико није приметио. Царева кћи је спавала сама самцата. Лопови хтедоше да је свежу и понесу са собом, но у том часу изиђе Питика из харамбашине чизме, где се био сакрио, и викну пискавим гласом:

- Да се нисте такли девојке, иначе ћу вас све побити!

Чувши то, лопови се уплашише и појурише из девојчине собе. Питика, међутим, скиде прстен с девојчина прста, оде брзо у цареву собу, попе му се на кревет, ухвати цара обема рукама за браду, поче да га дрма и повиче:

- Забога, царе, устај, јер ево дођоше лопови да те покраду!

На то цар скочи брзо из кревета, зазвони на узбуну, сви стражари и чувари пођипаше, похваташе лопове и све их побише, ниједан не остаде жив.

Ујутру потражи цар свога доброчинитеља да му захвали, али га нигде не нађе, јер се Питика био сакрио на једно место одакле је боље могао да види лепу цареву кћер.

Цар се закуне пред много људи да ће спасиоцу свога дома, кад га буде нашао, уступити царски престо и дати му кћер за жену.

То је Питики и требало. Изиђе из куће, зазвижди, вук и медвед дођу преда њ, и он им рече:

- Ти ћеш, вуче, поћи са мном до лопова у шуми, а ти, медведе, пођи напред и прибави кола да однесем њихово благо.

Медвед одмах пође, Питика се, пак, попе вуку на леђа, узјаха га, па ђи-ђи! - напред ка кући лопова. Кад стигоше тамо, видеше кола натоварена златом и сребром и шест медведа упрегнутих у кола. Онда крену с товаром кроз шуму пут Питикине куће, да његовим родитељима однесу благо лопова.

О подне доспеше на неко високо брдо и тамо, поред једне стрме стене која се уздизаше као зид, засташе да се одморе. Питика је био јако ожеднео те узе да тражи неки извор, али узалуд. Онда погледа ону велику стену и рече:

И гле чуда над чудима: из стене поче шикљати вода као из каква шмрка!

Питика стаде жудно да пије, но гле опет једно чудо: са сваким гутљајем те воде растао је све више и постајао све већи, а кад је угасио жеђ, био је висок, крупан и кошчат младић, леп да га прогуташ у кашици воде, само кад би сад могао!

С водом које се Питика напио било је овако: извор је био чаробан, а вода из извора чудотворна. Сваке девете године, и само једанпут, шикнула би вода из тог извора, текла од подне један час, а онда стала. И ономе ко би се нашао тамо у томе часу и напио воде из тог извора испунила би се једна његова жеља, било каква да је.

Питика је, пак, имао срећу да буде први који се напио те воде, а његова највећа жеља била је да буде и он одрастао и велик као други људи, а не кепец као дотад.

Сад му је жеља била испуњена: био је велик и снажан, права момчина.

Тако потера медведе да крену с товаром, узвикнувши:

Кад је стигао кући и казао се родитељима, они спрва не хтедоше веровати да је он Питика, њихов син. Али видећи благо што га донесе, повероваше, јер где би какав туђинац обдарио толиком имовином њих, јадне, сиромашне људе.

Онда Питика отпусти медведе и вука да иду куд хоће.

После неког времена рече мајци:

- Мати, дошло је време да се оженим. Иди цару и испроси за мене његову кћер.

- Ћути, сине - каже му на то мајка - не говори тако шта! Како ти само паде на памет да тражиш за жену баш цареву кћер? Него хајде да узмемо теби невесту а нама снаху, девојку према нашем стању. Не пењимо се сувише високо, јер што с вишег паднеш тим се већма угруваш.

- Знај, мати, да нећу никоју другу девојку, него управо цареву кћер, јер сам је видео и драга ми је толико да се топим од жудње за њом.

- Лепо, лепо, сине, добро је што ти је она драга, али да ли си ти њој драг? Знаш како се оно у песми каже:

- Не, мајко, неће она тако рећи, јер ја сада нисам Питика какав сам пре био, него се сматрам човеком достојним да постанем царев зет. Само ти пођи и запроси му кћер за мене!

Тако Питикина мајка оде у двор, у просидбу цареве кћери. Цар јој рече:

- Е, женска главо, не могу ти дати кћер за твога сина, јер сам се заклео да ћу је удати за човека који ми је спасао од лопова и њу и моју имовину.

Врати се Питикина мајка кући и каже сину шта јој је цар рекао.

Не премишљајући много, Питика, који је горео од чежње за царевом кћерком, обуче најлепше одело и оде у царски двор.

Тамо рече цару:

- Узвишени царе, ја сам тај који ти је тресао браду кад су ти лопови били у кући и дошао сам да ми даш кћер за жену, јер тако си тада обећао: да ћеш је дати томе човеку кад сазнаш ко је он.

- Заиста сам - рече цар - тада тако обећао и заклео се да ћу је дати, и даћу је, јер царска се не пориче. Но по чему ти могу веровати да си ти тај? На голе речи и хвалисање не могу да ти верујем, јер данас се свет покварио и многима су пуна уста лажи. Покажи ми штогод као доказ, па да ти верујем.

На то Питика извади из џепа прстен који је тада скинуо царевој кћери с прста, показа га цару и његовој кћери, која одмах познаде свој прстен, те се уверише да је пред њима заиста њихов спасилац.

Тада цар пољуби Питику у чело и рече му:

- Ти си мој зет!

А она, царева кћи, била се заљубила у Питику чим га је видела.

Онда се тамо приреди велики, велики сватовски пир, који трајаше непрекидно седам дана и седам ноћи. Цар даде зету пола царевине, а после смрти остави му престо и целу државу.

Тако је Питика постао цар.

---

Јон Милеа

Три човека пошла једног летњег дана у косидбу сена. Од тешка рада на припеци добро се ознојили, и кад су у подне сели у хлад једног дрвета да се заложе мршавим ручком и мало предахну, један рече:

- Ех, кад би се десило да код куће нађем пуну пећку колача.

- Моја жеља је много већа - рече други. - Ја бих желео да код куће нађем саме дукате, пуну собу дуката, свуда око мене, где год станем и седнем, толико да будем у недоумици куд ћу и шта ћу с толиким дукатима!

- А ја бих хтео - рече трећи - да имам и код куће затечем хиљаду синова, хиљаду и једног повише!

И гле! Свој тројици испунише се жеље.

Први нађе код куће пуну пећку колача.

Други нађе пуну собу дуката: на столу и под столом, на клупама и под клупама, на кревету и под креветом, и свугде где год је у соби крочио - шта да вам много причам, човек није просто знао ни где да седне ни где на легне - свуда су били сами дукати.

Кад трећи дође кући, а тамо... мајко мила!... хиљаду синова и један повише, и ни један мање! На коју страну да се окрене? Није то шала, кажем вам! Било је међу њима малишана злата вредних. А онда - хиљаду и један! Овде се драо један, тамо други, овде се двојица тукла, тамо двојица певала, одонуд двојица врискала. Било је као на вашару. Да сте се тамо десили, мислили бисте да сте доспели у лудницу.

Видевши овај метеж, отац се пренерази, окрете се и побеже од куће, па се чак ниједанпут не осврте за собом.

Тако му жена остаде сама са децом, а није, богме, мала ствар за једну мајку отхранити без оца и однеговати хиљаду синова. Хиљаду и једног! Питаћете како је то могла? Да, човек се каткад заиста зачуди кад види и чује шта је све мајка кадра да учини.

*

Деца су расла. И мада су често и гладовала, а каткад и зебла, ниједно није умрло од глади нити се смрзло. Сва су се развила у ваљане и красне дечаке, а кад су дечаци одрасли толико да су и сами могли да се прихвате посла, требало је видети како су текле ствари у дому.

Најмлађи међу свима звао се Јон Милеа. Он је био паметнији, разборитији и досетљивији од све хиљаде осталих и међу свом браћом имао најбистрију главу.

Једнога дана упита Јон Милеа мајку:

- Кажи нам, мати, зар ми немамо оца као друга деца и дечаци? Ми увек видимо само тебе - ти си нам мајка, то знамо - а ко је наш отац, где је он и како изгледа, о томе нам никад нико није ништа рекао.

Мајка на то уздахну.

- Да, чедо моје - одговори му - ваш је отац побегао од куће док сте још били мали. Због вас је отишао у свет; њему вас је било премного и није могао да издржи вашу дерњаву.

- А куд је отишао?

- То вам не знам рећи. Ја сам само видела како је отишао у велику шуму и нестао.

Тада дечаци пођоше да траже оца.

Нису, међутим, морали ићи далеко, нит им је за трагање требало много времена, јер он се налазио у шуми сакривен у једној пећини и живео је од корења и биља као какав испосник. А кад хиљаду момчића и к томе још један узму да претражују шуму, наћи ће оног кога траже, па макар се тај завукао у мишју рупу.

И тако нађу оца у пећини. Он је већ био сасвим подивљао, одавно на њему није било никакве одеће и сав је био орутавио, а чинило се да је већ упола и шенуо памећу.

Они га доведу кући, жена га позна и чинила му је сва добра којих је тако задуго био лишен. Сад је опет имао кров над главом и топла јела, одело да се обуче и да опет спава у постељи, те је полако долазио к себи.

Младићи му нису давали да ради ниједан тежи посао, његово је било само то да им сваког дана довезе колима у поље ручак што им га је мајка скувала.

Тако су младићи живели од рада својих руку и расли; напослетку је дошло време кад су сви хтели да се жене. Али оженити одједанпут хиљаду и једног момка није, богме, проста ствар. Где да им нађеш толико девојака - хиљаду и једну? Мораш обилазити и обилазити земљу док их толико нађеш заједно.

Једнога дана рекоше младићи оцу:

- Време нам је, оче, да се оженимо. Пођи у свет и потражи невесту сваком од нас. Тражи док год их не нађеш.

- О, синови, а где да нађем толико девојака? - запита их отац у највећој недоумици.

- То је твоја ствар! - одговорише му синови.

Жена испече лепу проју, спреми је мужу у торбу и он пође од куће. Крене пут југа. Ишао је и ишао три дуга дана, али не нађе оно што је тражио. А у кога, забога, и да нађе толико кћери удавача?

Човек се врати кући. Но кад му синови чуше да се враћа несвршена посла, не дадоше му ни преко кућна прага прећи.

- Тражи и даље - рекоше му - тражи док год их не будеш нашао!

Јадан отац окрете се и пође сада пут запада. Ишао је путевима и стазама, ишао три дуга дана и опет узалуд. Поново се вратио кући, но синови му ни тада не дадоше мира. Може рекоше, ићи куд хоће, али да се не враћа кући несвршена посла.

Онда пође пут севера, али ни на тој страни не нађе ништа.

Шта да ради? Мука је то лутати тако по свету узаман.

Још једном испече жена лепу, велику проју и он по четврти пут пође да тражи синовима невесте. С палицом у руци а торбом о рамену, опет је ишао путевима и стазама, ишао без одмора и дању и ноћу, распитивао се свуда о девојкама удавачама, али не доби нигде жељени одговор.

Но једног јутра, у недељу, дође близу некаква села и угледа у пољу једног попа како оре; у плуг је био упрегао једног петла и два патка.

- Добро јутро, пречасни оче! - рече човек. - Но како то да си се данас, уместо да служиш у цркви јутрење, дао на орање?

- Ах, синко, одговори поп - шта да радим! Ја сам ти један бедан човек. Мојој муци нема равне, и ако само на час застанем да предахнем, оде ми време које после не могу више накнадити. Јер мене је бог обдарио с хиљаду кћери, хиљаду и још једном повише! Па девојкама треба и хлеба и хаљина, и ово и оно. А и кад бих хтео да недељом не радим, како бих онда ухватио крај с крајем? А нарочито сад, кад су ми све кћери стасале за удају?

На то оцу хиљаду синова и једног преко хиљаде заигра срце у грудима.

- Да бог да, пречасни оче и драги пријатељу, да дуго поживиш! - узвикну радосно. - Тебе управо и тражим! Знај да ја имам исто толико синова и већ су ми, ево, пробиле власи кроз шубару откако се ломим путујући и путујући, данима и ноћима, све тражећи невесту сваком од њих. Судба нам је досудила да се састанемо. Сад је мојем лутању по свету крај!

- Хвала ти, драги пријатељу, на доброј речи! - одговори му поп.

И онда се очас споразумеше да им се деца узму и да свака девојка добије свог момка, а сваки момак своју девојку, пошто их је управо подједнако на броју.

Тако се два оца ослободише свих брига и договорише да момци дођу по девојке и одведу их.

Кад се човек опет вратио кући, опази Јон Милеу већ издалека да им отац овог пута није узалуд ходао по свету.

Онда приђоше свим потребним припремама за одлазак по девојке. А кад је дошао дан да се крене, Јон Милеа рече:

- Ти, оче, пођи с браћом и доведи ми моју невесту, а ја ћу остати код куће да спремим све што треба за свадбу. Само их немој водити заобилазним путем, којим си ишао тамо и којим си се вратио, него удари најкраћим путем, који води кроз Бакарну шуму. Али морате пазити да кроз ту шуму пролазите без вике и буке, а највише на то да у њој не откинете ни једну једину гранчицу, јер то не би за вас било добро.

Браћа се с тим предлогом сложише и онда с оцем кренуше на пут. Сви су се својски старали да се не огреше о добре поуке свога најмлађег брата: кроз Бакарну шуму прођоше ћутећи и не откинуше са дрвећа ни једну једину гранчицу.

Тако приспеше својим невестама здрави и чили. Дочекали су их с радошћу, лепо почастили и угостили и сваком момку привели његову девојку: "Ова је твоја, а ова твоја!" Најмлађа је намењена Јону Милеу, који ју је чекао код куће.

Онда сваки момак узе своју девојку за руку и весела дружина крену пут завичаја женика.

То је био невиђен призор: хиљаду младожења с хиљаду невеста - девојке у својим најлепшим хаљинама и красно отканим шареним кецељама, с врпцама и цвећем у коси - и наочити момци у као снег белим, дугачким кошуљама, које су им висиле испод широких појасева, и с китама цвећа за шеширима.

Тако су, певајући и шалећи се, ишли својим путем, а кад су дошли до Бакарне шуме и зашли у њу - нису мислили на опомену Јона Милеа него су причали и гласно се смејали. Девојке су биле нарочито живахне и са бакарног дрвећа кидале гранчице, које су на сунцу блистале дивним сјајем, па их задевале момцима за шешире.

Док су тако ишли кроз шуму с попевком и ћеретањем, жагором и ијујукањем, изниче одједном око њих висок зид и они се нађоше у потпуно затвореном кругу: на коју год страну да пођу, наиђу на зид, а излаза нигде! Горе, пак, на зиду, седео је један стар човек с камилавком на глави, а то није био нико други него главом скараоцки, кнез ђавола.

- Отварај пут! - викну му поп.

- Није ми ни на крај памети да вам га отворим - одговори нечастиви. - Направили сте у мојој шуми штету, кидали сте са дрвећа лишће и гране и без откупа нећу вас пустити да одете.

Ту се сад није дало ништа учинити. Могли би тако остати заточени до судњег дана. Ђаво је био вољан отворити им пут само под условом да му предаду најмлађу девојку, невесту Јона Милеа.

Тако им не остаде ништа друго него да пристану на захтев кнеза ђавола. Уговор о томе морадоше потврдити поп својим потписом, а остали, који су били неписмени, отисцима својих прстију. Онда скараоцки узе девојку за руку и нестаде, а с њим нестаде и зида којим су били окружени.

Сад су били слободни и могли су да наставе пут кући, али њихово путовање није више било весело.

Јон Милеа имао је дар видовитости и још пре него што су ишта рекли, знао је шта се све догодило у Бакарној шуми. И кад су му браћа са својим невестама приспела кући, он је већ био спреман за пут.

- Венчајте се и одсвадбујте свадбу - рече им чим су стигли - а ја одох најкраћим путем у пакао. Или, зар мислите да не знам шта је било у шуми и да сте моју невесту предали ђаволу? Остајте у здрављу! Одох, па или ћу се вратити заједно с мојом девојком или се уопште нећу вратити.

Нечастиви се веома зачудио кад је видео Јона Милеа где пролази кроз капију пакла, јер још никад није доживео да се који човек добровољно к њему запути.

Девојка, пак, коју је ђаво довео и коју је ђаволова баба узела у службу, није пала на теме, него је имала отворене и очи и уши и у паклу већ увребала прилику да научи многе вештине. Тако је одмах знала да младић који је добровољно дошао у царство којег су се људи иначе тако бојали - није могао бити нико други него њен младожења, Јон Милеа.

- Шта да радим с овим младићем? - запита ђаво своју бабу, на што му она одговори:

- Зар ти је за то потребан мој савет? Па учини нешто сасвим просто: нареди му да ти одведе коња на појило, претвори се сам у ждрепца, и кад те буде узјахао, полети с њим високо у облаке, а онда га збаци са себе - и нећеш више имати с њим кубуре!

Девојка је, међутим, стајала крај врата, прислушкивала шта говоре и све чула. Онда оде брзо ковачу и - "по налогу нашег господара скараоцког", како рече - наручи једну тешку гвожђем обложену ћулу.

Ковач хитро обави свој посао, девојка узе ћулу, оде Јону Милеу и рече:

- Буди на опрезу! Нечастиви хоће да ти дође главе! Он ће се претворити у коња, којег ћеш и мати да одведеш на појило. Кад га будеш узјахао, уздићи ће се небу под облаке и збациће те с толике висине да ћеш пасти и размрскати се.

- Зато ти, ево, ова ћула, те кад будеш приметио да се ждребац одбија од земље, ударај га снажно ћулом по глави. Онда ће постати сасвим кротак, мораће ићи кораком и теби се ништа неће моћи догодити.

Младић није морао да пита ко је та девојка - докучио је на први поглед да је то његова невеста - и узе је за руку. Био је усхићен њезином лепотом и памећу.

И онда се догоди оно што ђаво није ни слутио. Управо у часу кад се с младићем хтеде уздићи у ваздушне висине, доби по челу такав ударац ћулом да је чуо певање свих анђела, а то је ђаволима нарочито неугодно. Тако мораде ићи сасвим полако, кораком, и чим би се макар мало ритнуо или учинио било какав сумњив покрет, ћула, која му је лебдела над главом, сместа би му заиграла по челу.

- О, бабо моја, ала ме тај удеси! - жалио се ђаво увече. - У глави ми све сева; замало, па да ми ћулом расцопа лубању.

- Видим већ - одврати баба - да с њим морамо поступити друкчије. - И онда се узму договарати како да насигурно дођу главе Јону Милеу.

Девојка је опет прислушкивала и све чула, те у ноћи оде кришом своме младожењи и рече:

- Бежимо!

Кад су се ђаво и његова баба изјутра пробудили, а двоје младих нигде ни од корова.

- Ови побегоше! - рече ђаволова баба. - Крени одмах за њима и не дај да ти умакну.

Јон и његова девојка ишли су брзим кораком и већ су били добро одмакли, кад девојка рече:

- Осврни се да видиш шта је за нама; нешто ме јако пеку леђа.

- Видим црвен пламен од неба до земље - одговори Јон.

- То је ђаво! - узвикну девојка. - Сад само чини све онако како ти кажем. Ја ћу скочити преко главе и створићу се старом - престаром црквом од три-четири стотине година, с кровом од натруле шиндре, пуном паучине у којој ће висити угинуле муве.

- Скочи и ти у ваздуху преко главе и створи се, исто тако, старим, престарим калуђером од три-четири стотине година и стално пој црквене песме из часловца што ћеш га имати у рукама.

- А кад буде стигао скараоцки и запитао те да ли си видео да прође овуд нека девојка с једним младићем, одговори му: "Видео сам их негда давно; то је било тада кад се ова црква зидала, а ја био дете. Да, биће да је то тада било."

Тако и учинише. Девојка се претвори у стару - престару цркву пуну паучине с угинулим мувама, с натрулим кровом на којем су, на многим местима већ биле поотпадале шиндра. А као стар калуђер дугачке седе браде, стојао је Јон Милеа у цркви и тихо и једнолично и тек једва чујно појао црквене песме.

Ђаво уђе у цркву.

- Слушај, пречасни оче! - узвикну калуђеру, који се правио као да ништа није опазио, него је појао и појао.

Ђаво приђе ближе.

- Слушај, пречасни оче! - викну тако гласно да су се заклатили зидови.

На то калуђер подиже главу.

- Шта желиш, синко? - упита скараоцког.

- Реци ми, пречасни, ниси ли видео да малопре прођоше овуда једна девојка и један младић?

- Ехее, хеее, хе-хее, драги мој, шта ти то питаш? Ах, ја сам био још мален, тешко да ми је тада било и пуних седам година - управо у то време учио сам да читам - кад видех да прођоше овуда. Давно је то било. Људи још нису били ни завршили зидање ове цркве. Да, да, сад се сећам, - то је било баш у оно доба.

- А зашто се ти још и сад распитујеш о њима? Боље иди кући и гледај своја посла.

Кад је ђаво то чуо, окрете се и сместа похита натраг у пакао.

- Но, јеси ли их стигао? - упита га његова баба.

- Не, нисам ништа нашао.

- Како, ништа? Баш ништа?

- Нешто сам нашао: једну цркву, стару као свет, и у њој једног калуђера седе браде, који је појао црквене песме. А на моје питање старац рече како је девојку и младића видео где прођоше онуда кад је њему било седам година и кад се она црква још зидала.

- О, ти, шепртљо и тупане један - узвикну ђаволова баба ван себе - нисам мислила да си тако глупав! Па то су били њих двоје, баш они: девојка - црква, а младић - поп у цркви.

- А сада брзо опет за њима, жури што више можеш и стигни их још за времена!

Девојка и младић су, међутим, опет постали људи и већ прешли добар део пута. Одједном девојка опет рече:

- Јоне, пеку ме леђа!

Јон се окрете.

- Видим - рече - зелен пламен од неба до земље.

- То је опет ђаво! - узвикну девојка. - Сад пази шта ти кажем. Претвори се у као гавран стара чобанина с фрулом у руци, а ја ћу се претворити у стадо оваца, тако велико да се одавде не узмогне цело ни прегледати.

Чим се то догодило, дојури већ и ђаво. Угледавши чобанина, стаде да предахне, а онда повиче:

- Хеј, старче!

Али се чобанин правио као да ништа не чује. Свирао је у фрулу да се све разлегало по долинама, свирао свирку за свирком.

- Хеј, старче, слушај! - викну скараоцки што је јаче могао.

Напослетку окрете чобанин главу к ђаволу.

- Но, синко - рече му - шта тражиш од мене?

- Ниси ли видео једну девојку и једног младића да прођоше овуда? - запита ђаво.

- Хе, ехее, хеее, драги мој, прођоше, јест, прођоше кад је мени било тако седам-осам година, кад сам учио да свирам у фрулу. Тада смо имали само једну овцу, прамајку овог стада, и једног овна. Од тог доба мора да је прошло тако три-четири стотине година. Тада сам их видео да прођоше овуда.

- А шта би хтео од њих? Боље иди кући и гледај своја посла него да трчиш за неким кога нећеш стићи ни до судњег дана!

Кад је ђаво чуо шта каже чобанин, би му доста. Подви реп и похита натраг у пакао.

- Но, синко - рече му његова баба - зар ниси ни сад ништа постигао?

- А како и да постигнем нешто тамо где нема шта да се постигне?

- Па зар на свему твојем путу ниси ни на кога наишао?

- Наишао јесам! Наишао сам на велико стадо оваца и чобанина коме је три-четири стотине година и који ми рече да је још био дете а стадо се састојало од само једне овце, прамајке садашњег стада, и једног овна - кад је видео да девојка и младић прођоше онуда.

На то ђаволова баба стаде од једа чупати косу.

- О, ти, недотупавни сметењаче - викала је - па то су били они, баш они: чобанин - младић, а стадо - девојка!

- Било како било, ја сам већ свега сит - одговори скараоцки. - Сав сам се изргао те једва могу да дишем. По мени, нек иду у бестрагију!

- Е, то је сасвим налик на тебе, шмокљане! - узвикну јетко ђаволова баба. - Прво направиш глупост, а после дижеш руке од свега! Но сад ћу ти показати шта ја могу. Поћи ћу у потеру за њима, па ако на путу не будем нашла ништа друго доли једну муву - чак ћу и њу прогутати.

Тако рече ђаволова баба и пође у потеру за Јоновом девојком и Јоном.

За то време младић и девојка су подобро одмакли. Онда одједанпут девојка опет рече:

- Обазри се, Јоне, јер ме страшно пеку леђа!

- Видим плав пламен од неба до земље - одговори Јон.

- Ох! - узвикну девојка - то је главом сотонина жена, баба скараоцког. Ако тој умакнемо, онда знај, Јоне, да смо спасени. Буде ли друкчије, значиће да нам је друкчије суђено.

- Него да се сад брзо припремимо. Ја ћу се претворити у језерце слатка млека, а ти се створи патком и пливај средином језерца.

Кад је ђаволова баба стигла и видела језерце и у њему патка, знала је с ким има посла. Леже на обалу и запе да попије језерце - сркала је и сркала и сркала. Али није попила ни половину млека, кад се толико надула да пуче и распаде се, остаде мртва, сасвим мртва све до данашњег дана.

Девојка, пак, и Јон Милеа претворе се опет у људе, а онда - пут под ноге па кући, те спремај свадбу, па једи, пиј, певај и играј!

---

Чаробна крава

Био негда један човек, па му жена умрла те остао сам с малом кћерком. Прошло је неко време, и шта је удовац смислио? Ништа друго него да се ожени.

- Да нађем неку добру душу, да нам води кућу и брине се о нама - каже човек.

Тако нађе једну удовицу и ожени се њом. И она је с првим мужем имала кћер.

Док је његова кћи била девојче, ствари у кући текле су како тако, али кад је одрасла и постала права девојка, маћеха и њена кћи почеше да јој завиде и злобе, јер је била врло вредна и врло лепа. Кад би који момак пролазио њиховим сокаком и видео њу, кривио би врат осврћући се и гледајући за њом. А кад би видео маћехину рођену кћер, брзо би нестао, јер је, сирота, била ружна и разрока.

Злоба маћехе и њене кћери све је више расла и пасторка већ више није знала шта да чини да би им ушла у вољу, јер су је стално грдиле и тукле за све што би урадила, говорећи да је рђаво урадила.

Једну утеху имала је и она, јадна пасторка: краву која јој је остала од мајке. У својем самртном часу мајка ју је позвала к себи и рекла јој:

- Кћери моја, ја ћу умрети, а ти се брини о крави. Кад ти буде тешко, изјадај се крави; она ће те разумети и помоћи ће ти оним чиме буде могла.

Крава се звала Белка и само ју је она водила на пашу. Кад би била ојађена срца, плакала би и казивала крави своје јаде, а крава би је лизала, па би се и она, јадна крава, ражалостила, да помислиш: "Е, потећи ће јој сузе из очију, као у човека."

Маћеха је приметила да јој пасторка, кад год би је изгрдила или истукла, одлазила у крављу стају, а и иначе тамо покаткад навраћала. А видела је и то да се крава није дала мусти ни од кога другог него само од ње, пасторке, а њу и њену кћер бола је и ударала ногама.

"Ту мора да је нешто посреди!"- мислила је маћеха у себи, злобећи и крави.

Једнога дана, кад је са кћерком пошла у друго село да се види с једном својом сестром, остави пасторки да уреди кућу, а поврх тога да до вечери, кад се оне буду вратиле, опреде пуну велику корпу вуне. Рече јој да ће је сву испребијати ако тај посао не сврши на време.

Шта да ради јадна девојка? Како да за само један дан опреде толико вуне? Плачући оде крави и рече јој шта маћеха тражи од ње.

- И казала је - јадала се девојка - да ће ме испребијати ако до вечери не свршим све што ми је наредила.

На то крава проговори људским гласом и рече јој:

- Немој, дете моје, да се жалостиш; преди, само преди, па ћеш све опрести, и још ће ти остати времена да уредиш кућу и спремиш вечеру.

И девојка узе да преде, па је прела и прела, тако брзо да су јој заједно с вретеном и прсти зврјали; пре него што је сунце зашло за брда, сва је вуна била опредена, и она се чудом чудила како се тако шта могло да догоди.

Пошто је завршила предење, лати се посла да у кући све уреди и скува вечеру; и кад је увече дошла маћеха са кћерком, имала је шта да види. Све чисто, кућа уређена, стока напојена, вечера зготовљена и сва вуна опредена.

На маћехина питања ко јој је и на који начин опрео вуну, девојка одговори да ју је сама опрела, а да ко би други.

Немајући шта да каже маћеха је ћутала, али је у себи мислила како овде мора бити да је неко умешан, јер да то нису чиста посла. Помишљала је на краву.

Наредне недеље спреми се маћеха да са кћери иде на игранку. Пре но што ће поћи, позове пасторку и рече јој:

- Ево ти остављам ову мерицу жита да ми пребереш зрно по зрно, свако зрно опереш и осушиш и да ми даш пребрану пуну мерицу.

Девојка оде опет крави плачући.

Крава рече:

- Само се ти, дете моје, лати посла, па ћеш и извршити.

Тако она узе да пребира жито, и како су јој прсти радили или не радили, стигла је да пре сунчева заласка изврши и све што јој је маћеха одредила и да обави редовне кућне послове.

Маћеха је стално одлазила на игранке у нади да ће тамо наћи младожењу за своју кћер, и кад се наредне недеље спремила да пође, позва пасторку и рече јој:

- Ево ти ова мерица проса да ми га пребројиш. Прави гомилице од по сто и по хиљаду зрна, али добро број, јер ћу их и ја бројати, па не буде ли тачно, курјуке ћу ти одсећи и очи ти ископати!

Овога пута девојка није плакала, јер се била охрабрила видевши како јој крава помаже да изврши све задатке. Само оде у стају и рече крави шта маћеха сад тражи од ње.

И, заиста, крава јој одговори:

- Број, дете моје, само број, јер ћеш до њихова повратка с игранке и то свршити.

Кад се маћеха вратила и видела како је и тај задатак извршила до краја, веома се озлоједила. У себи рече:

"Мора бити да је то урадила крава, јер ко би други?"

И њена потајна мржња на краву изби тада свом силином.

Идућег дана оде мужу и каже му:

- Слушај, мужу, што ми још држимо ту нашу краву, што је не закољемо? За приплод ионако не ваља, а није ни нека добра млекуша, него само џабе ждере. И тако је зла да јој нико не може да приђе.

Муж се поче изговарати:

- Тешко мени - рече - како да закољем јадну краву која ми је остала од прве жене? Па то је једино што имам од ње.

- Тако? - рече жена јетко. - Имаш је од своје прве жене? Али кад је тако, онда иди и живи са својом првом женом!

И жена оде исказавши још много сличних речи, уз остало и то да, не буде ли заклао краву, хлеб и со неће више јести с њом.

Може да се замисли како је девојка бризнула у плач и стала да јадикује кад је разумела маћехину намеру. Но шта да се ради кад јој је отац био мек човек, те је, после неколико женина захтева да закоље краву, одлучио да је закоље.

Тада она оде крави и каже јој како је маћеха смотала оца и навела га на страшну одлуку.

Крава јој рече:

- Немој плакати и немој се бринути - ја сам наздраванка, чаробна крава, и нећу пропасти. Него боље послушај шта треба да урадиш кад ме буду заклали: покупи ми кости, папке и рогове, и ноћу, кад те нико не види, закопај све у сметлиште. А кад ти будем од потребе, дођи до тог места и кажи све што будеш имала рећи, јер ја у својем десном рогу имам велику моћ.

И отац закла краву, а кћи уради све онако како ју је крава научила.

Маћеха је сазнала да се момци стално врзмају око куће кад она некуд оде, а њој је било много стало до тога да се пасторка не уда пре њене кћери. И на какву је мисао дошла? Наредне недеље. пре него што је са кћери пошла на игранку, покваси пасторки главу па јој на мокру косу саспе пепела и трица, а очи замаже чађу и тако је остави, запретивши јој да се не сме умити, него да је такву затекне кад се врати, иначе ће је, рече, испребијати на мртво име.

Кад је маћеха са кћерком отишла, пође девојка плачући сметлишту и на месту где је закопала кости своје краве рече шта јој се десило, па запита:

- Докле ћу морати овако живети?

Тада зачу глас:

- Немој, дете моје, да плачеш и мучиш себе, него ископај мој десни рог и кажи му да ти да лепе хаљине и накит и нека те научи како да се обучеш и украсиш, а затим иди и ти на игранку.

Она уради тако како ју је глас подучио и пред њом се створише дивне хаљине, а кад их је обукла, била је лепа као каква царска кћи. Оде на игранку, ухвати се у коло и играше тако лако као да је била лептир. Сви су се дивили гледајући је, и сви су, један за другим, само питали:

- Ко може да буде ова девојка? Да ли је ко познаје?

Али нико о њој није знао ништа рећи.

Прича се како је у оно време био обичај да и царски синови и кћери долазе на игранку, хватају се у коло и играју. Тако се догодило да син цара онога краја дође на игранку управо истога дана којег је дошла и пасторка.

Кад ју је царевић видео, ухвати се у коло поред ње. Питао ју је и отворено и заобилазно ко је она, али му она није одговарала. Она је после тога још трипут играла, а онда се пустила из кола и учинила невидљивом, као да је није ни било.

Оде кући, свуче се и остави хаљине и накит у рог, који закопа на исто место у сметлишту. У томе часу лице и глава постану јој опет замазани као пре, те оде да чека крај ватре, где је маћеха и нађе кад се вратила.

Маћехина кћи исприча и њој шта је видела, како је, у красној хаљини, дошла на игранку и једна чудесно лепа царска кћи, како се ухватила у коло, како се поред ње ухватио у коло и царев син и како је после лепотица нестала.

- Кад њу ниси видела, онда знај да ниси ништа видела! - рече на крају маћехина кћи, више због тога да је наједи тиме што је она видела оно Што пасторка није.

Пасторка одговори:

- Нисам имала хаљине да пођем с вама па да је и ја видим.

На то је маћеха осу грдњом:

- Шта би још хтела? Зар простакиња као ти да гледа такве дивоте? Ти ћеш да останеш код куће у пепелу, а не да се хваташ у коло! Јеси ли чула? Не у коло!

Неколико дана после игранке, на којој је била пасторка, појавише се изненада људи с телалима, објављујући у градовима, по селима и катунима онога краја да царев син у двору свога оца приређује идуће недеље велику светковину с играма и весељем, па ко је лепа лица, нека изволи доћи.

Приређујући такву светковину, царев син се, изгледа надао да ће том приликом можда доћи и дивна девојка крај које се ухватио у коло и која је нестала као какав дух а да нико није знао ни како је нестала ни куд је отишла.

И маћехина кћи спремала се да иде на свечану приредбу царева сина - она се, сирота, сматрала лепом. Од ње је пасторка и дознала о светковини у цареву двору.

И кад је у недељу маћеха са својом кћери отишла, она отрча к рогу и затражи да јој да свечане хаљине, змајевита коња и једног човека да јој придржи коња док не буде изишла из двора, јер је и она хтела поћи тамо да игра.

Рог јој даде што је тражила, и она оде.

Кад је стигла до улаза у двор, изиђе пред њу царев син, дочека је и узме да је о свему пита, трудећи се да дозна о њој све што је желео. Она му је одговорила да има моћ да се учини невидљивом, да остаје који час где хоће да остане, па оде.

Онда јој царев син рече да је воли, а она му одговори да још није никог заволела. Ипак је играла само с њим и ни с ким другим. Кад је хтела да пође, царевић јој затражи прстен с њезина прста и она му га даде.

Како није могао да издржи без ње, царев син позва и следеће недеље млад свет на светковање. Она дође и тад, у још лепшим хаљинама, и опет исто онако као пре ишчезну остављајући царевића у великој недоумици.

Шта је тада наумио царевић? Наумио је да следеће недеље још једном позове млад свет на светковање па у погодном часу узме девојци с ноге ципелицу, а после ће већ знати што ће и како ће даље.

Тако и учини. И кад она, пошто је играла колико је играла, науми да оде, царевић пође за њом и, помогавши јој да уседне на коња, скиде јој ципелицу и она одјезди тако, једне ноге обувене, друге босе.

Чим је идућег дана устао, оде царевић и исприча оцу сва та збитија, и још му рече како с ципелицом и прстеном девојке која му се свиђа иде да је тражи и да се неће вратити док је не буде нашао.

Тако пође, па је, тражећи је, ишао и ишао, навраћао у градове и села целе државе, док није дошао у село у којем је живела она с оцем, маћехом и маћехином кћери. Идући од куће до куће и тражећи, дође напослетку и до куће њена оца, па завиривши свуда, нађе његову кћер, замазану и с пепелом и трицама на глави, јер ју је сада маћеха стално држала тако. Но кад јој је обуо ципелицу, а ципелица таман за њезину ногу.

Тада је царевић запита је ли она та девојка поред које се ухватио у коло и с којом је играо у селу и трипут у двору свога оца. Она одговори да јесте. На то је маћеха поче да грди а царевићу да говори како то није истина, да је она лажљивица и простакиња.

Но девојка рече:

- Височанство, ја сам та. А ако ми не верујеш, сачекај мало, па ће те твоје очи у то уверити.

И онда оде до места где је закопала кости своје краве, извади рог и затражи му хаљине што их је имала на себи кад ју је први пут видео царев син, па се врати тако обучена. Затим је трипут одлазила и враћала се обучена оним редом како је била обучена на свечаним приредбама у двору, те се царевић потпуно уверио да је заиста она та девојка.

И тако је понуди да се попне у његова царска кола и поведе је са собом у двор, где се обави царска свадба, која је трајала седам дана и седам ноћи. Њена маћеха свисну од једа, а маћехина кћи оста да неудата плете седе косе. Оца доведе кћи к себи у двор, где је живео док није умро.

---

Нежељени наследник

Био негда један богат бојар.* Умро је преком смрћу, па вам и не спомињем његово име, доста вам је да знате да је био врло богат и да се све више богатио тргујући воловима навелико, одлазио би на вашаре и за коју хиљаду дуката куповао волова, дотерао би купљену стоку на своје пашњаке, држао тамо на доброј паши, па после угојену скупо продавао и на тај начин стицао гомиле новца. А имао је бојар и срећу у трговању, те тако за неколико година постаде трули богаташ.

Једном је опет са двојицом поузданих слугу пошао на вашар негде далеко, он јашући, а слуге пешице, јер у оно време није било железнице, па чак ни добрих колских путева као сада.

Тако су ишли данима и једне позне вечери обрели се у неком селу. Видевши светлост у једној кући - а то је био дом неког сиромашна човека - сврнуше тамо да затраже преноћиште.

- Пусти нас унутра да се преко ноћи одморимо - рече бојар домаћину - јер ето нас ухвати мрак и не видимо куд идемо, а и киша тек што није почела, па да не останемо тако напољу. Буди добар и пусти нас у кућу.

- Радо бих вас пустио - одговори домаћин - но жена ми је у бабињама, управо пре три дана родила ми је детенце, мушкарчића - нека га бог поживи! - а сад и бабица има посла у кући; а ове ноћи доћи ће суђаје да детету одреде пут и срећу у животу и нема места у кући, мала је, шта ћу кад сам, грешник, сиромашан човек, иначе бих вас радо примио, јер сам човек гостољубив, како нам прописује наш стари закон.

- Та ми бисмо били задовољни и с мало места на доксату, ту под прозором - рече бојар - само да смо под кровом, да нас не бије ветар и да не киснемо; имамо покриваче, неће нам бити хладно, само нам је до тога да не будемо под отвореним небом.

- Кад је тако, она уђите - рече домаћин - радо вас пуштам, само ми је жао што сте се намерили баш у време кад не могу да вас угостим како би требало.

И човек донесе из баште овсене сламе за два лежаја на доксату, један за бојара, други за слуге, а коња одведе у стају и даде му сена.

Затим донесе и простре преко сламе белу поњаву и намести сваком по један јастук као узглавље; бојар и слуге вечераше топлу мамаљугу с млеком, којом их понуди човек добра срца, те полегаше.

Слуге намах и заспаше, јер су од дуга пута били уморни, док бојар не могаде брзо да заспи. Хиљаде мисли врзле су му се по глави, те ни до поноћи не склопи очију.

Већ су се били јавили и први петли, сви у кући спаваху, само он, бојар, никако да заспи.

Одједном се зачу некакво лагано хујање, као од блага ћарлијања ветра, као од лепршања меких птичјих крила, и зачуђени бојар погледа на прозор" јер му се чинило да је шум долазио одонуд. Уто шума нестаде, а зачуше се некакви танани гласови као звуци сребрних прапораца.

С великом пажњом слушао је бојар те гласове.

"Биће" - размишљао је - "да су то дошле суђаје да детету одреде ход, судбу и срећу у животу." - Слушао је добро наћуливши уши.

Доиста су то и биле суђаје, и прва од њих рече:

- Ово ће дете бити храбар и леп, добро грађен, кротак и паметан човек.

Друга рече:

- Ово ће дете бити бистар и спретан човек и пратиће га срећа.

А трећа суђаја рече:

- Ово ће дете наследити све имање бојара који спава ту под прозором.

Потом се опет зачу лагано хујање, као. ћарлијање поветарца, као лепршање меких птичјих крила, а онда се све стиша и суђаја нестаде као да их није ни било.

Бојара обузе срџба; био је љут и узнемирен. "Шта! Зар да ово шкембе, створ простих људи, наследи све његово велико имање што га је он с тако много труда стекао?"

"Не" - рече у себи - "то неће бити! Ја ћу то спречити и неће бити тако како су казале проклете суђаје!"

И опет се бојар предаде мислима и не могаде да заспи. Зора га је затекла пометена неспокојством и несаницом. Устаде тако изнурен, захвали Човеку добра срца на гостопримству и рече:

- Слушај, добри човече, ја сам велики бојар, имам земље, њива и шуме колико очима догледати можеш; имам свега што ми треба, али немам сина. Ти, видим, имаш гомилу деце, па дај мени то новорођенче да ми буде као син, да га однегујем, учиним великим бојаром и срећним.

- Не, бојаре, то је немогуће! - каже човек. - Ми смо ти, ето, сиромашни људи, то је истина, и имамо пуну кућу деце - нека су нам срећна! - али тако шта не може бити, јер ми смо хришћани, а о теби не знам којег си закона. Не, бојаре, тако нешто не можемо. Велик је свет, па потражи себи дете међу људима твојег реда.

- Добро! - рече бојар. - А шта има у том ако ми дате дете? Уз мене ће постати велики човек, док ће уз вас умрети од глади.

- Нека буде, бојаре, како буде - рече мајка - но ми се не можемо да поуздамо ни у кога другог и не можемо да учинимо такво дело.

- Та можете, можете! - узвикну бојар, па извади из недара кесу пуну дуката, изручи је на сто и засјаше дукати по свему столу да ти очи засене.

- Ево, нека овај новац буде ваш - рече бојар - али да ми дате то дете, јер ми је веома драго.

Разрогачених очију гледали су родитељи новорођенчета у дукате на столу. Они никад нису видели дукате, а сад их одједном виде тако много. Стајали су мислећи и били у недоумици шта да раде: да ли да даду дете или да га не даду. А зна се да је новац ђаволово око, које доводи човека у искушење и које омекшава и најтврђа срца.

Тако је било и овде.

Бојар је изишао и родитељима новорођенчета оставио времена да се споразумеју.

Тада човек рече:

- Слушај, жено! Хајде да дамо дете, јер, ваљда га не предајемо смрти, већ га дајемо да га учинимо срећним, да, барем, он поживи боље но ми, ми смо окусили доста горчине. Нека онда овим новцем окусимо и ми нешто слатко, а биће добро и за њега и за нас. Кад је и нама једном срећа дошла до руку, лудо би од нас било да је пустимо из шака.

- Добро, мужу мој - рече жена - пристајем и ја, али да најпре крстимо дете по нашем закону а онда да му га дамо.

Тако и учине. Позову сеоског свештеника, који крсти новорођенче именом Бужор, а онда привежу детету о врат запис с његовим именом, повију га и даду га бојару. Овај преда дете једном слузи да га носи и, опростивши се с њима, оде.

Задовољан у души, рече тада бојар у себи:

"Да видим сада како ће то да се испуни реч суђаја о овом детету и наследству мојег имања."

И пролазећи високом планином, узе дете и однесе га у дупљу једног дрвета, да јадно детенце онде само пресвисне, јер убити га не смеде - бојао се греха.

Тако га остави тамо да умре од глади, па са слугама оде својим путем.

Бојар је, наравно, мислио да ће дете онде, усред високе горе, неминовно скончати од глади и да се реч суђаја никако неће обистинити.

Догодило се да управо тога дана крај оног места прође неки старији човек, овчар, који је у близини, на једном пропланку, имао стадо оваца. Био је пошао у шуму по дрва и учинило му се као да однекуд чује некакво цвиљење, као кмечање малог детета. Погледа на све стране, али у том часку не чу ништа. Кад хтеде да пође даље, опет му се учини да нешто чује. Бојећи се да то нечастиви хоће да га искуша, човек се прекрсти, но тада зачу сасвим разговетно кмечање малог детета.

Ослушну још једном и пође очију упртих право у место одакле је, како му се чинило, допирао глас. И гле чуда веља: у једној дупљи нађе човек повијено детенце које је мицало језиком и устима као да сиса, јер је било гладно.

Човек се јако обрадова видевши дете. Жена му није имала деце па је мислио да га узме и однегује као своје рођено и да им то дете буде од помоћи кад сасвим остаре.

И узе човек дете у руке, однесе га својој жени и рече јој:

- Погледај, бабо, шта нам је бог дао! - И исприча јој како је нашао дете у шуми.

И жена се много обрадова детету и узе да га негује као да је њихово рођено.

Не знајући да прочитају име на запису који је находу био на грудима, оду са записом своме свештенику и од њега дознају како је детету име и кад је рођено и крштено. Много су се радовали и чича и баба кад су чули да је дете њихове вере и да му је име Бужор.

После се чича не могаде помирити с тим именом и рече жени:

- Добро, бабо, добро што је детету наденуто то име, но пошто сам га нашао тамо у шуми, ја бих рекао да би му више приличило име Наход него Бужор.

- Та мани се, чича, одкуд тако шта? Да детету није наденуто име, још и хајде-де, али кад га већ има, и чак тако лепо име, Бужор, шта онда хоћеш?

- Па добро - рече на то муж - ти га зови Бужор, а ја ћу га звати Наход.

- Не, чича - каже жена - тако неће ваљати, Него да га зовемо Наход Бужор, па ћемо имати и козу и купус, да не буде љутње.

И отад остаде детету име Наход Бужор.

Дете је расло као из воде, баба га је хранила овчјим млеком и купала га и чувала као очи у глави. И разви се Наход Бужор у кршна младића, паметна и спретна.

Он је био највећи старчев ослонац, како у пољским пословима тако и у старању око оваца, које су се, од дана кад је донео кући нахоче, множиле и напредовале као у причи. Срећа је одједном с дететом дошла у старчев дом.

И сад чича није мислио ни на шта друго но само на то да ожени младића, да му посинак доведе у кућу снаху, јер он и баба су остарели и једном ногом већ у гробу. А снаха би се лако добила, јер за младића тако лепа, снажна и бистра какав је био Наход Бужор, ко не би дао кћер? Девојке, пак, у селу топиле су се, сироте, од чежње за њим, јер момка њему равна нећеш наћи па макар га тражио у седам атара.

Једнога дана чича и Наход Бужор налазили су се у бачији, где су сирили млеко, и таман - да мало предахну - били застали с послом.

Младић оде и леже у хлад једне велике букве и узе да свира у фрулу некакву тиху, отегнуту севдалинку да су и овце плакале, па се и лишће шумског дрвећа стишало и сањарило слушајући слатку свирку. А младић свираше:

Одједном се на друму зачу трускање господских кочија и Наход Бужор скочи да би отерао с друма овце да их коњи и кочије не погазе, док чича, скинувши с главе шубару, поздрављаше бојара на чијим је пољима напасао овце.

Кочије се зауставише и бојар рече старцу:

- Кршна сина имаш, чичо, како да ти га не узеше у војску?

- Да живи твоје господство - одговори старац уврћући у руци шубару - млад је за војску, још две године и онда ће га, јер су и тамо такви потребни, можда и узети. Но ја сам стар, а и жена ми је стара и немамо никог ко би се бринуо о нама.

И поче старац да прича бојару како је свога посника пре осамнаест година нашао далеко у шуми, остављеног у дупљи једне букве и скоро премрлог од глади.

Бојар задрхта чувши старчево причање: сетио се да је управо он оставио тамо дете, оставио га да умре, и ето како му сад опет излази на пут.

"Али се сада неће спасти!" - рече у себи бојар, смисливши како да младићу дође главе.

- Чичо - каже старцу - ја сам, као што видиш, на путу. Кренуо сам од куће на недељу дана, а заборавио да нешто кажем бојарки. Нека ти посинак оде до мојег двора и однесе госпођи бојарки једно писмо.

- Учинићу како наређује твоје господство - одговори старац, јер није могао да одбије захтев бојара - био је с овцама на његову имању, па је ваљало да га послуша.

И бојар написа што написа, сави и запечати писмо и даде га младићу, рекавши му оштро:

- Однеси ово писмо у мој двор и предај га госпођи бојарки у руке. Али крени одмах, сместа, да стигнеш до вечери.

Наход Бужор брзо прихвати писмо, задену га за шешир и пође.

Бојарски двор налазио се далеко од оног места, чак у трећем селу, но нека, не мари ништа - младић је имао снажне ноге.

Прешао је добар део пута, кад га од велике врућине поче јако да мори жеђ. Убрзо наиђе на извор бистре воде, угаси жеђ и извали се у хлад једног дрвета да мало предахне. Али га ухвати сан.

Догодило се да баш тада прође онуда бојарев учитељ. Бојар је имао кћер и довео јој је за наставника једног способног учитеља. Но како учитељ хтеде да постане бојарев зет, бојар га одби - јер се уча није свидео његовој кћери - и отера га из двора.

Видевши за шеширом уснулог младића писмо, учитељ га узе, па познавши бојаров рукопис, отпечати га и прочита. Писмо је гласило:

"Драга моја жено, младић који ти доноси ово писмо је наш смртни непријатељ. Зове се Наход Бужор. Наређујем ти најстроже да га затвориш у подрум и натераш наше пољаре да га преко ноћи убију, искомадају и укопају, да не остане од њега ни трага. Јеси ли ме разумела? Учини тако и никако друкчије. Не учиниш ли тако, тешко твојој глави - немој да ме чекаш код куће."

Прочитавши писмо, учитељ се сажали на младог човека, јер виде какав га удес чека, и брзо се реши те написа друго писмо, у којем је стајало:

"Драга моја жено, младића који ти доноси ово писмо изабрао сам да нам буде зет. Зове се Наход Бужор и момак је какав нам управо треба. Овим ти најстроже наређујем да га, чим стигне, обучеш господски, како приличи члану наше породице, и позовеш једног свештеника да га венча с нашом кћери. Знам да ће се младић свидети Гарофици.** Тако ти наређујем, тако учини."

Писмо заврши учитељ потписом бојаревим и печатом што га је био украо одлазећи из двора.

Онда затвори и запечати писмо и младићу, који је још спавао, задену за шешир, а прво писмо исцепа да младог човека спасе неминовне смрти. Потом оде својим путем.

На тај начин хтео је учитељ да се освети бојарској породици зато што га је бојар отерао из двора.

Кад се младић пробудио, опипа писмо за шеширом па, звиждућући, пође даље. Стиже у бојарски двор и предаде писмо госпођи бојарки.

Прочитавши писмо, бојарка и Гарофица позваше младића унутра и рекоше му шта пише у писму и да је он одсад зет бојарев. Наход Бужор се обрадова неочекиваној срећи а нарочито кад виде лепу као ружа Гарофицу, која га тако гледаше да мислиш: - е гута га својим топлим очима. Позваше брзо сеоског свештеника, који их идућег дана венча у цркви. Лепше и боље састављене младенце ретко би кад и мало где могли наћи.

Младенци су проводили дане као голуб и голубица, у љубави и срећи, а бојарка у нај- већем задовољству што јој се кћи и зет тако воле.

Али кад бојар стиже кући и сазнаде шта се догодило, рече жени у највећем гневу:

- Како си могла да учиниш тако нешто с нашом кћери?

Бојарка му показа писмо с његовим потписом и печатом.

- Ево, погледај ово! - одговори му. - Како си ми писао тако сам учинила. Шта сам ја крива?

Бојар прочита писмо, угризе се од беса за усну и рече у себи:

"Сад ми је зет, и оно што је учињено не може се више покварити. Али ми, ипак, неће наследити имање."

И љутит као што је био, оде у један од својих вртова пун стабала са зрелим, крупним, лепим трешњама, и сав свој јед сручи на човека који је чувао трешње и становао у кући усред врта.

- Ти, Ницо, неверна слуго - дрекну на њега - како ти то чуваш моје трешње кад видим да их је из дана у дан све мање? Наређујем ти сада, једанпут за свагда, да добро пазиш на трешње. Видиш ли којег од лопова, макар се само и врзмао близу врта, опали, пуцај на њега, јер чему ти другом служи пушка што је имаш код себе? Не поштеди ни рођеног оца, јер зашто те плаћам него да имам од тебе користи? Иначе тешко твојој глави!

- Сутра ћу опет доћи овамо и ако нађем мање трешања а ти ми не будеш могао дати у руке лопова, немој да ме дочекаш, јер неће бити добро с тобом. Јеси ли разумео? Не штеди никог, чујеш ли, никог!

И оде љутит.

И шта бојару паде на памет док су вечерали?

- Хтео бих - рече - да једем трешања. Иди, зете, и набери ми мало.

Гарофица, међутим, примети:

- Па, ево овде трешања, данас су узабране.

- Пих! - рече бојар - нису сасвим свеже.

На то Гарофица опет рече:

- Па да пошаљем кога другог да набере трешања. Зашто да иде баш Наход Бужор?

- Хоћу тако - каже бојар. - У њега имам поверења.

- Онда идем и ја с њим - рече Гарофица.

- Не! - вели бојар. - Шта ће му пратиља, није дете.

И Наход Бужор пође по трешње.

Бојар му рече:

- Бужоре, синко, узабери их с оних воћака које се налазе наспрам врата чувареве куће. Тамо су трешње најлепше.

- Добро, оче - каже зет - урадићу тако.

Задовољан, рече бојар у себи:

"Сад ми се, богме, нећеш спасти!"

Али после једно пола часа ето Находа Бужора где се враћа с пуном котарицом свежих трешања, крупних и лепих да их једеш очима.

Кад га виде, бојар се толико наљути на чувара да се не могаде савладати већ оде до њега да га казни због небриге.

Али кад уђе у врт, чувар га смотри и верујући да то неки лопов долази у крађу трешања, узе пушку, нанишани, опали, и бојар паде.

Његови га ујутро нађоше укочена - мртва.

А Наход Бужор наследи, по речи суђаја, бојарово имање и са својом Гарофицом поживе као у божјем рају. Чича и баба су имали отада довољно пашњака за своје овце.

* Бојар - племић, великаш.

** Називе цвећа, као у овој бајци бужор и гарофица што значи божур и каранфилић - Румуни узимају и за лична имена, већином женска, али често и мушка (кад је именица на румунском мушког рода).

---

Пепељуш Петру

Био негда један врло сиромашан човек, имао шест нејаких синова и на једвите јаде стизао да их отхрани.

Кад су му синови ојачали толико да су могли да раде, замоли човек кнеза (председника општине) за одобрење да на општинској утрини, на крају села, огради нешто земљишта па обрађује као башту. Тамо ће засејати мало кукуруза, мало пасуља или кромпира, леју - две лука и друга поврћа те тако олакшати себи живот.

То одобрење је добио.

Његови синови латише се тада ашова и мотика и прионуше својски на посао, јер је башта била овећа.

Сиромашни човек се радовао што су му деца тако вредна и уживао је у красним плодовима њихова рада. Сви су му синови били спретни и хитри као мрави, а једино најмлађи, који се звао Петру, беше друкчији. Тај је по природи био тром и лењ и ниједан посао није му се свиђао - вас дан је седео у куту крај огњишта, разгртао пепео, па из пепела вадио и јео недогореле остатке угља.

У првој, другој и трећој години засејавали су кукуруз, пасуљ, бундеве, конопљу, лук, салату, кромпир, а четврте године засејаше детелину, јер човек беше прибавио једну кравицу и два јунета, па је за стоку била потребна зелена пића.

Њихова детелина расла је необично лепо и брзо, као из воде, и с великим задовољством могао си наслађивати очи гледајући тај зелени ћилим, ту младу детелину што се према ветру повијала удесно и улево као таласи каквог великог језера.

Човек није пропустио ниједан дан а да се није појавио у башти - бојао се, сиромах, да не дође когод и покраде га, јер такве детелине није било у целом атару.

Једном, тамо после Ускрса, око Ђурђева дне, учини се човеку да је неко изгазио детелину - канда коњи.

Кад је то видео, пошаље човек најстаријег сина да обноћ чува детелину, наредивши му најстроже да пробди целу ноћ те можда ухвати ниткова који им прави тако велику штету.

Саслушавши очеву наредбу, син оде, решен да не спава целе ноћи. Бдио је, до под крај ноћи, али пред саму зору не могаде се више савладати, очи му се склопише, обузе га некаква млитавост и - заспа.

Сунце је већ било одскочило за једно копље, а он је још спавао; увелико се разданило, а он се није враћао кући. Страхујући да се младићу није шта догодило, човек се диже и пође у башту да га види. А како се само запрепасти и какав га јед обузе кад затече тамо сина где спава хрчући, а детелину нађе тако изгажену да је жалост била погледати на то пустошење.

Видевши то, сиромах човек изли сав јед на сина, погружена и унезверена од страха, грдњи и удараца очевих.

- Тупане и чмавало, зар такав ослонац да ми будеш? Погледај и види каква нам је детелина! Тако ли ти умеш да чуваш наше добро? Тешко мени с вама! Доста сам се једио док нисте одрасли, а сад, кад сам поверовао да имам помоћ, ето какво ми је поуздање у тебе - ни једну једину ноћ ниси могао да стражариш, да не заспиш, чмавало и тупане! - викаше отац у највећој љутњи.

Следеће ноћи пошаље другог сина, треће ноћи трећег, и тако се изређаше пет синова, али као да су их чини опчиниле а не шта друго, ниједан не могаде да стражари целе ноћи, све их је тамо савладао сан пред зору, а баш у то доба доводио је нечастиви неког да изгази детелину. Отац се љутио, грдио их немилим речима, тукао обојком, но узалуд - и сами синови су хтели - и те како хтели! - да за све време остану будни, али нису могли да надвладају сан. Није било начина да се стража одржи целе ноћи.

Сад је био на реду најмлађи син, Петру. Он се диже из својег кутка крај пепела, оде мајци и рече:

- Знаш шта, мати? Да ми умесиш и испечеш погачу од пепела, па да видиш нећу ли посрамити сву браћу, мада се толико диче својом спретношћу и памећу.

- Де, ћути, лудове! - рече му љутито отац. - А који ће онда враг јести ноћу несагорели угаљ из пепела? Или си ти можда бољи од твоје браће?

- Оче - одговори Петру - примам се да пазим на детелину. Пусти ме вечерас!

- Добро - рече отац. - Али знај да нећеш појести много угља из ватре, ако не будеш докучио ко ли су то ти што ми газе детелину. Јеси ли чуо? Немој мислити да се шалим, јер. сам вас свих сит!

Мајка му спреми погачу од пепела. Пепељуш Петру - надимком Пепељуш звали су га људи из подсмеха - узе погачу у торбу и о смирају сунца упути се ка башти.

Стајао је на стражи целе ноћи и није задремао. Кад је било пред зору, подухну некакав млак, опојан ветар од којег му трепавице и очни капци тако отежају да је једва успевао да их не склопи. Али се Пепељуш Петру не даде. Кад виде да се сну не може да одупре друкчије, оде до баштенске ограде, узе с плота неколико трнових грана и метну их око себе. Тако би се, кад год би задремао, набо на који трн и сан је бежао од њега три хвата далеко.

Тако је било до пред сам освит дана.

Уто се одједном стуштише у башту три коња, као три брда, и почеше да јуре по детелини. Пепељуш Петру се брзо прибра, учини шта учини, и ухвати сва три. То су били коњи вила, а из ноздрва тих коња избијао је млак, пријатан ветар, који је успављивао сваког. Али били су зачарани тако да, чим их угледају нечије очи, постану кротки као јагањци и да их тада свако може да ухвати.

Кад их је Петру похватао, хтеде их одвести кући, оцу, али му коњи рекоше:

- Буди добар па нас пусти да одемо, јер смо и сувише закаснили. С нама не би могао ништа да радиш, јер ми нисмо као други коњи. Но ако нас ослободиш, бићемо ти једном од велике користи.

Петру пристаде да их пусти, а они му онда дадоше три улара, бакрени, сребрни и златни, сваки по један улар, и рекоше му:

- Кад ти, Петру, будемо потребни, кад будеш у каквој невољи, ти само затреси уларе и ми ћемо одмах доћи и помоћи ти. Али о нама немој ником ништа говорити.

И коња одједном нестаде као да их није ни било. Петру узе уларе и метну у недра, па пође кући.

Код куће рече оцу да не брине бригу о детелини, јер убудуће неће више бити сатирана.

Потом се Петру повуче опет у свој кутак с пепелом, а остали наставише свој посао; били су вредни и све им крену на добро, те стекоше лепо имањице.

У то време пронела се у оној држави вест да остарели цар тражи зета, којем би уз своју кћер дао престо и државу. По његову налогу објављено је свима и свакоме да се младићи који смерају да освоје руку царевне окупе крај престоног града те да један од њих постане њен изабраник.

Избор је имао да се изврши тако што ће царева кћи седети на одређену месту и држати круну у руци а такмичари ће на коњима проћи у трку поред ње, те онај који јој сабљом у три такмичења трипут избије круну из руке - постаће царев зет.

Према поретку који је владао у оно доба, у обзир су долазила не само лица високих положаја, као иначе, него је и обичан ратар могао постати царев зет уколико би се његовој кћери свидео и ликом и витешким одликама. Јер тада се много држало до човекова отшроумља и витештва а не само до богатства, висока положаја и господства. Стога је цар позвао не само синове кнежева и царева него и синове ратара да дођу на свечано такмичење, те да његова кћи изабере себи за мужа онога који се за то буде показао најдостојнијим.

И дођоше, мајко мила, као на какав велики вашар, младићи из целог света, синови царева, краљева, кнезова, племића и ратара, обучени један лепше од другога, на најбржим коњима који, чинило се, сипају ватру из ноздрва. Сваки од окупљених такмичара жарко је желео да њему припадне царева кћи, која је, бог је не убио, била лепа да јој срчеш воду из усташца, имала велику и красну државу и неизмерно богатство и била јединица у својих родитеља.

За све ово чуо је и Пепељуш Петру, и шта је смислио? Изишао је из својег кутка те хајд, бого мили, да и он покаже своје витештво пред царевом кћери и добије њезину руку.

Видевши да су му сва браћа отишла а да ниједан од њих није позвао и њега, није премишљао дуго, него пође сам, а кад је био ван села, извали бакрени улар, затресе га трипут и дотрча бакрени коњ, црвен као пламен и брз као арапски коњи, те рече:

- Шта заповедаш, господару?

- Да ме однесеш до цареве кћери и пронесеш поред ње на витешки начин, да би јој избио из руке круну.

- Добро, господару, али, де најпре обуци одело што ти га донесох и припаши сабљу, а све остало биће моја брига.

И обуче Пепељуш Петру одело што му га донесе коњ те опаса сабљу, и промени се човек да га не би познао и да си му рођени брат. Како му је само сјало одело, сабља и мамузе - као пламен ватре преливајући се у црвеножуто, а његово лице као сјај вечери. Такав је био и таква га је донео коњ на чело окупљених младића.

Него заборавих да вам кажем да је Пепељуш Петру, јездећи ка граду, наишао на своју браћу; кола им се била заглибила у некаквој барици и јадни коњи никако да их извуку из глиба. Он их познаде чим их виде, док они, кад га угледаше, поскидаше шешире верујући да имају пред собом неког царевића, тако је био одевен и украшен.

- Шта је Павеле, Јоане, Гицо, Данило и Јеремија - не могу коњи да вас извуку из блата? - рече Петру браћи.

- Не могу, височанство - одговорише му браћа, чудећи се откуд он зна како се они зову - слаби су јадни наши коњи.

- А где вам је Петру, ваш брат? Што га не поведосте са собом? Он би вам раменом о левчи изгурао кола из глиба.

- Остави га, височанство, на миру, јер човек какав је он не заслужује ни да му се име помене.

- Тако кажете ви, али знајте да вас Пепељуш Петру извлачи из блата.

На то његов коњ духну једанпут из ноздрва и одгура кола с коњима његове браће на три дужи њива.

Браћа се чудила речима непознатог младића и гласу сличном гласу Пепељушевом, али где би то могао да буде он кад су знали да су га оставили код куће у његову кутку; а онда, откуд ли му онакво одело и коњ. Не, то није могао бити њихов брат Петру, не, никако!

Тако су говорила његова браћа, док Петру много пре но они стиже до царског града.

А тамо - света и света колико у гори листа. Кад је он приспео, очи свих окретоше се ка њему - а коме би другом! - и сви стадоше питати којег ли ће цара син бити. Једни рекоше да је син Црвеног цара, други да је Зеленог, некоји су, пак, мислили да је син Жутога цара. Сви су га краљевићи гледали непријатељски јер је по свему био бољи од њих, а нису знали ко је; сматрали су да је дошао само зато да поремети њихову срећу.

Уто затрубише трубе, што је био знак да почиње такмичење.

Царева кћи попе се на један сто израђен с много вештине и извајан у црвеном мермеру, опточен златним жицама и украшен драгим камењем које је блештало као сунце - па седе на златну столицу држећи у руци царску круну. Они, пак, који су желели да имају ту круну и девојку, пролетали су редом крај ње на својим као ластавица брзим коњима, покушавајући да сабљом избију круну из девојчине руке. Али се сваком после ударца једино преломила сабља а да се круна није ни заклатила.

У мало времена, после само неколико часова, пред ногама цареве кћери лежала је гомила поломљених сабаља.

Сви окупљени гледаоци чудили су се што је младић у бакреној одећи допустио да буде последњи.

Кад су се сви такмичари изређали, ободе Пепељуш Петру коња те муњевитом брзином пројури поред девојке с круном, а круну удари сабљом тако силовито да само што не одлете у његов кутак с пепелом.

На то се разлеже пљесак одушевљених гледалаца и цар почасти сав окупљени свет јелом и пићем и рече да после три дана дођу опет сви, јер ће се такмичење наставити док год који од такмичара не буде сабљом трипут избио круну из руке његове кћери. Људи су се веселили и сви су говорили само о младићу у бакреној одећи; после се они који су пребивали близу престонице разиђоше, док други, који су дошли из удаљенијих крајева, осташе тамо да чекају наставак такмичења.

И Пепељуш Петру се врати кући или, боље рећи, у свој кутак крај пепела.

Кад његова браћа стигоше кући, почеше да причају о оном што су видели. Петру је ћутао и слушао. После браћа рекоше како су им се кола била заглибила у једној мочвари, и да није наишао некакав велики господин у сјајном руху и помогао им, не би их оданде могли извући. На то се Петру у својем кутку поче да смеје и рече им:

- А ја сам видео како је коњ оног господина духнуо једанпут из ноздрва и одгурао вас заједно с колима и коњима на три дужи од оне барице.

- Откуд ти, лудове, то знаш? - запиташе га браћа. - Откуд знаш?

- Питате откуд то знам? Ево откуд: пепео сам се на кокошињац и видео сам боље но ви.

И још браћа испричаше како су се надметали краљевићи и кнежевићи да избију круну из руке златокосе девојке, али како је који ударио сабљом, она му се ломила надвоје, док се круна није ни заклатила. Кад напослетку дође и господин који им поможе да се извуку из баре, и кад он удари сабљом, одлете круна преко глава окупљена света ко зна докле.

- А ја сам - рече Петру - видео да је онај господин био особито лепо обучен, и он и његов коњ, у витешкој одећи од бакра, црвеној као пламен. С нашег кокошињца све се види.

Браћа га, по својем обичају, изгрде па у љутњи оду и сруше кокошињац говорећи да их Петру само исмејава, јер где би он с кокошињца могао да види боље но они који су били тамо.

Трећега дана, одређена за скупљање света и наставак такмичења, Пепељушева браћа упрегоше коње у лака кола, па хајд, ђи-ђи - кренуше пут царева престоног града.

Кад су му браћа отишла, диже се Петру из својег кутка, па пође и он. Изишавши из села, извади из недара сребрни улар, затресе трипут и истог часа створи се пред њима диван сребрни коњ, који му донесе одећу, сабљу и панцир - кошуљу од сребра. Петру се обуче и уседе на коња, који га брзином ветра однесе до царева града. Тамо је сада било окупљено још више света него приликом првог такмичења. Одеће краљевских и кнежевских синова беху од злата и свиле; у ишчекивању трке, коњи су им копали земљу копитима и гризли жвале.

Али кад стиже Петру на коњу наздравану, прекри својим сјајем све такмичаре - према његову сјају њихов није био никакав; они су га гледали непријатељски, јер су у њему познали победиоца првог такмичења и осетили да ће победити и сада.

Онда отпоче борба или игра сабљама; Петру је опет остао последњи учесник.

Као у првом, тако је било и у том, другом, такмичењу: такмичарима који су по реду ударали круну сабљом, сабље су се ломиле у комаде, а круна се није ни помакла; а кад је Петру дошао на ред и ударио круну сабљом, она с варницама за собом одлете некуд далеко.

Сви гледаоци беху задивљени лепотом и витештвом тога младића, називајући га "Црвеним краљем".

Као и после првог такмичења, цар и сада даде Пепељушу писмо с потврдом о победи, а у исто време позва окупљени свет да после три дана дође опет, трећи и последњи пут, јер ће тада бити дан коначне победе.

Свет се разиђе, а Пепељуш Петру или - да га тако назовем - Црвени краљ врати се опет у свој кутак с пепелом да чека тај трећи дан и тада се једном и он провесели.

Кад су његова браћа стигла кући и почела да описују шта су видела, Пепељуш Петру рече како он зна то боље него они. И стаде тако да им прича да су се они чудили шта све зна и говори баш као да чита из књиге.

А кад га запиташе откуд то да он зна све што се тамо догађало, Петру им одговори:

- Откуд знам? Па попео сам се на кочину и све видео. А да нисам видео, зар бих вам знао испричати?

И браћа се наљутише на њ што зна боље од њих који су тамо били и гледали такмичење, те порушише кочину на коју се Пепељуш, како рече, био попео.

Освануо је и тај трећи дан, дан награда, и Пепељушева браћа кренуше ка царској престоници.

Кад су они отишли, диже се Петру из својег кутка па пође и сам. Ван села, где га нико није видео, затресе трипут златни улар и дође, бого мили, прекрасан коњ, сав у злату, са златном уздом и седлом, и донесе му одело проткано златом, златну сабљу, панцир - кошуљу и мамузе, све од сува злата. И кад је Петру обукао то одело и појахао коња, морао си помислити да је пред тобом син Сунца, а не ко други, тако је блистао и он и коњ и његова бојна опрема.

Пред престони царев град сада се слегло још много више света него приликом прва два такмичења. Сви су тражили очима витеза који је први пут био у одећи протканој бакреним жицама а други пут сребрним, јер су знали да ће само он бити кадар да избије круну из руке цареве кћери. Сви су говорили само о њему и освртали се на све стране изгледајући Црвеног краља. Уто се указа у даљини облесак светлости: - то је на коњу наздравану стизао Пепељуш Петру у сјају да ти очи засену.

Дочекан је бурним пљеском и поклицима: "Да живи Црвени краљ!"

Само га је син Црног цара гледао с мржњом, тај се био јако заљубио у цареву кћер и о њему се говорило да је рекао како би дао целу државу свога оца само да добије лепу цареву кћер. Али она није хајала за њ, јер је желела да јој њеног будућег мужа, поред лепоте, красе и одлике витештва, а у сина Црног цара ниси могао наћи никакве добре особине, ни лепоту, ни витештво. То је увиђао и сам, и то га је гризло.

Отпочео је трећи чин такмичења и Пепељуш Петру остао је при истом реду као у прва два такмичења - био је последњи. Желео је да се не каже како хита да што пре стекне право на величање и господарење. Исход трећег чина такмичења био је исти као исход првог и другог, једино је он избио сабљом круну из девојчине руке и никоји други такмичар...

Царева кћи седела је и чекала да јој свечано буде приведен победилац у такмичењу, њен будући муж и цар. Она се жарко заљубила у њега чим га је у првом такмичењу видела, а исто тако и он у њу. И кад јој је Пепељуш Петру, кога народ назва "Црвени краљ" - пришао, она му је ставила круну на главу, сишла, узела га за руку и рекла му да га воли и да ће само он бити изабраник њезина срца.

Уто дође и девојчин отац, цар, и даде кћери и победиоцу у такмичењу родитељски благослов, те доведу свештеника, који их венча пред очима скупљеног народа. Наста сватовско весеље, а на царској гозби, приређеној у част младенаца, сви који су дошли да гледају витешко такмичење били су цареви гости.

Петру позва своју браћу и оца, одведе их у собу одређену само за њих и рече им:

- Ја сам Пепељуш Петру, ваш брат, и твој син, оче. Била је моја срећа што сам отишао да у нашој башти будем на стражи - коњи који су нам газили детелину донели су срећу мени, а и вама.

На то његова браћа падоше пред њим на колена молећи га да им опрости, а он их изљуби све редом и одведе у свој двор.

Свадба се свадбовала целу недељу дана, сви су се веселили, а највише царева кћи, јер је добила савршена мужа. Остарели цар предаде власт своме зету, званом Црвени краљ, који је годинама владао благо и паметно, па ако није умро, живи и данас.

---

Тодераш и царева кћи

Прича се да је негда живео један сиромашан човек који је имао три сина. Не знам како су звали двојицу старијих, али о најмлађем знам да му је било име Тоадер, а пошто је био мезимац, звали су га од милоште Тодерика и Тодераш.

Кад су сиромахови синови одрасли, они научише да лове. Лови данас, лови сутра - и толико заволеше лов да се нису могли да скрасе код куће већ су се по вас дан бавили у шуми с пушком о рамену.

Једном их у шуми ухвати ноћ. Они онда скрену мало с пута, оду под једно велико дрво, наложе ватру и спреме вечеру. После вечере посаветују се о томе како да проведу ноћ. Не би, рекоше, било добро да у исто време спавају сва тројица, него нека спавају само двојица, а трећи да на путу стражари. Јер ноћ је ноћ, па да им се штогод не догоди, да когод дође те им уснулима узме оружје или их, можда, чак и побије.

Тако двојица млађих легну да спавају, а најстарији напуни пушку и оде да дуж пута стражари.

До поноћи не виде ништа - а била је месечина - али о поноћи прво зачу, а одмах затим и виде како му се приближују четири у каруце упрегнута вранца.

- Стој! Ко си? - викну онима у каруцама, али се на његов позив нико не одазва.

Он викну други пут, али одзива не би ни тада. Онда викну трећи пут:

- Стој! Ако не станеш, пуцаћу.

На то се из каруца зачу глас:

- Не пуцај! Кад стигнемо до тебе, стаћемо.

И младић не окину.

Кад стигоше до њега, коњи стадоше и један човек из каруца даде му некакав рог и рече:

- Ево ти овај рог, и кад се будеш нашао у каквој големој невољи, ти само духни у рог па ће доћи силно мноштво војника и помоћи ће ти. А кад будеш хтео, духни у други крај рога и војници ће постати невидљиви.

Тако му два човека - јер двојица су била у каруцама - дадоше рог и одоше.

Оставши сам, духну младић једанпут у рог да види какве је моћи, а чим је духнуо, створи се око њега безброј војника; онда духну у други крај рога и војника нестаде.

Кад је свануло, оде двојици браће, који су још спавали.

- Добро јутро, браћо! Јесте ли се одморили?

- Богме, брате, јесмо. А ти, да ли си бар мало спавао? И шта си видео?

- Што се спавања тиче - нисам спавао, јер ко се прими дужности да стражари, ваљда се неће пустити сну да га савлада. А видео нисам ништа.

Онда младићи наложе ватру, испеку на жару зечја меса, доручкују, па пођу кроз шуму да избију негде на чистину, јер су били остали без соли, а и барута им је понестало.

Ишли су и ишли цео боговетни дан, не доспевши ни на којој страни до краја шуме, а кад се почело да смркава, нађоше се управо на истоме месту с којега су тог јутра били пошли.

Шта им је друго остало него да проведу ту и ову ноћ.

Тако упале ватру, спреме вечеру, вечерају и споразумеју се да опет један од њих оде на пут и стражари.

Сад пође на стражу средњи брат, и он с пуном пушком и припаљеном лулом, да се пушењем брани од сна.

До поноћи не виде ни он ништа, мада је била таква месечина да си могао пребројати дукате - само да си их имао. Али о поноћи зачу трускање каруца, а потом их са четири упрегнута вранца одмах и угледа.

- Стој! Ко си? - викну.

Али му нико не одговори ниједну реч.

Викну још једанпут, али се ни тад нико не одазва.

Трећи пут повика младић:

- Стој! Ако не станеш, пуцаћу.

- Не пуцај! - одазва се на то један човек из каруца. - Кад стигнемо до тебе, стаћемо.

И младић не окину.

Кад два човека с каруцама стигоше до њега, стадоше и рекоше му:

- Ево ти ова кеса с новцем, и ма колико из ње вадио и трошио, никад нећеш све потрошити.

Потом људи у каруцама одоше, а младић провери да ли је примљени дар заиста тако чаробног својства како му она двојица рекоше. Захвати из кесе добру шаку дуката, па видевши да је кеса опет пуна као што је била, би му мило.

Кад је свануло, оде и пробуди браћу да спреме штогод за доручак, јер је, пробдевши целу ноћ, био огладнео.

- Но, брате, јеси ли шта видео? - запиташе га она двојица.

- Нисам ништа видео, само сам мало уморан, јер целе ноћи нисам спавао, а и гладан сам. Него де да спремимо штогод за доручак, па да пођемо; можда ћемо негде моћи изићи из ове чудесне шуме.

Тако и ураде: наложе ватру, испрже на жару меса, добро се наједу и крену не би ли негде избили из шуме на чистину. Но што су даље ишли, све су се више у шуми губили, и кад се поче спуштати сумрак, нађоше се управо на истоме месту с којега су тог јутра били пошли.

Опет онде наложе ватру, спреме вечеру и вечерају.

После вечере двојица старијих легну да спавају, а Тодерика, на кога је дошао ред, оде да стражари. Пушећи, пазио је до поноћи и на једну и на другу страну пута и ништа није видео, О поноћи, пак, учини му се да чује топот коњских копита и трускање каруца. Ослушну боље, погледа на ону страну држећи пушку у руци, и виде где му се приближују каруце с упрегнута четири вранца.

Чим их Тодераш угледа, викну:

- Стој! Ко си?

Не добивши никакав одговор, викну још једанпут, али му се ни на други позив нико не одазва. Тада Тодераш, видевши да му се каруце сасвим приближују, стави прст на ороз пушке и викну трећи пут:

- Стој у месту! Ако не станеш, пуцаћу. На то доби из каруца одговор:

- Не пуцај! Стаћемо кад стигнемо до тебе. И Тодерика не окину.

Кад су стигли до њега, коњи стадоше и Тодерика виде да се у каруцама налазе два човека. Један од њих даде му некакав шешир и рече му:

- Зато што ниси пуцао на нас, ево ти дајемо овај шешир. Кад га метнеш на главу, где год помислиш да будеш, тамо ћеш бити и нико те неће видети. Можеш пожелети да будеш код цара за трпезом и сместа ћеш бити тамо, јешћеш и пићеш с њим и његовим званицама, а нико те неће видети.

Потом два човека у каруцама одоше. Радостан због дара што га је од њих примио, Тодераш метну добивени шешир на главу и рече:

- Да будем код цара за трпезом! - одмах се створи тамо.

У цареву двору била је велика гозба у част просилаца цареве кћери. Тодераш седе за трпезу те је јео, пио и чуо шта су говорили, а видео све, док њега нико није видео. Видео је да је царева кћи лепа девојка и чуо како је казала да ће се удати само за оног просиоца који је буде надиграо у игри карата. И све их је Тодераш видео и све чуо, не рекавши сам ништа доли једино, кад се најео и напио:

- Да будем код своје браће у шуми! - И одмах се створио у шуми.

Већ се било разданило кад се вратио, али су летње ноћи кратке и браћа су му још спавала. Тако их он пробуди и они га запиташе:

- Но, брате, да ли си шта видео?

Тодераш им одговори:

- Не, хвала богу, нисам ништа видео.

Онда пођоше кроз шуму.

Ишли су колико су ишли, и тако наишли на једну стазу која их је извела из шуме. Идући даље том стазом, доспеше у једно село. Тамо се два старија брата оженише и латише посла, а Тодерика оста момак.

Дотада ниједан од њих није знао шта су друга двојица добила од оних људи из каруца, а тада сваки рече шта је добио и сваки се дивио даровима двојице других.

Обративши се средњем брату, Тодерика рече:

- Слушај, брате, ти си ожењен, ја нисам: А ето, чуо сам цареву кћер кад је говорила да ће се удати само за оног просиоца који је буде надиграо у игри карата. Дај ми твоју кесу а ја ћу ти дати мој шешир. Знам да ми сав новац из твоје кесе не може да добије, а кад је будем надиграо, постаћу цар и вас, своју браћу, учинићу генералима.

Средњи брат пристане на то, да му кесу, а Тодераш њему шешир.

Тада Тодераш оде право у цареву престоницу, купи и обуче одело какво носе царевићи и јави се у двору као просилац цареве кћери.

Царева кћи му рече:

- Видим да си ваљан момак и драг си ми, но ја сам се решила да се удам само за онога ко ме надигра у игри карата.

- Добро - каже Тодераш - па хајде да играмо!

И онда су почели да играју карте. Играли су три дана и три ноћи и царева кћи добила је од Тодерике три гомиле дуката, али дукатима из његове кесе није било краја.

После три дана и три ноћи уморише се и нису више могли да играју.

Задивљена што је Тодерика из своје чудновате кесе вадио и вадио дукате, па их губио и губио, а онда опет вадио и вадио друге, царева кћи рече:

- Знаш шта, Тодерика, хајде да се манемо игре! Ти си ми драг и хоћу да се удам за тебе; од сада сам твоја невеста.

И онда се оставе игре и узму да се часте, једу и пију.

Заморен неспавањем и пијући добра вина из царских подрума, Тодерика се опије, легне и заспи као мртав.

Царева кћи му узме кесу а уместо његове тутне му у џеп једну другу.

Кад се Тодерика пробудио, она му рече:

- Хајде да још играмо карте; можда ћеш сада бити боље среће но досад.

Почну опет да играју, али Тодерика очас изгуби сав новац, јер није имао чаробну кесу. А кад је остао без новца, истера га царева кћи напоље.

Онда Тодерика оде најстаријем брату, исприча му све шта се догодило и замоли га да му да рог с војницима да би потукао цара и сву његову војску и узео му кесу.

Брат му да рог. С рогом у џепу, пође Тодерика и стиже у царев двор. Тамо духне једанпут у рог и изиђе толико војника колико је у гори листа а у пољу травки, те поче ужасан бој с царевим војницима и царем.

Цар се уплаши и рече Тодерики:

- Знаш шта, Тодерика? Хајде да се помиримо! Повуци своје војнике, па да ти дам кћер.

И убоги Тодераш поверова. Духну у други крај рога и војници се тог часа учинише невидљивима.

Цар и царица, а нарочито царева кћи, позваше Тодераша унутра, у двор, добро га угостише и рекоше му како ће одмах послати по попа да га венча с принцезом.

На те њихове речи поверова Тодераш да га сад неће обманути, те седе и узе да једе и добро пије, можда и мало више него што приличи да пију просиоци и младожење. Опивши се, леже и тако заспа као да га нема на овом свету.

Кад видеше да је утонуо у сан, узеше му рог и метнуше му у џеп један други, затим га пробудише и рекоше како је тако шта немогуће, да он добије за жену цареву кћер, него да иде откуд је дошао.

Тодераш се наљути, извади из џепа рог и духне у њ, но могао је дувати и дувати - из рога не изиђоше војници!

Ожалошћен и посрамљен, стаде Тодераш молити цара и сав његов дом да му не узимају силом рог и кесу, а не љути се, рече, што му не дају принцезу за жену.

Служитељи га, међутим, без много речи избацише и још напујдаше псе да га прогоне до на крај града а не само до излаза из дворишта.

Огорчен као што је био, ишао је Тодераш све смишљајући шта да ради, док се не прену из мисли кад се нађе у селу у којем пребиваше његов средњи брат. Замоли га да му да чаробни шешир, ваљда ће, рече, помоћу шешира моћи извући кесу и рог, јер, ето, десило му се то и то.

И брат му да шешир. Тодераш метну шешир на главу и рече:

- Хоп, хоп! Да будем у цареву двору, с царем и његовом кћери за трпезом!

И чим је изговорио те речи, већ се створио код цара за трпезом и све их гледао, док њега нико није видео. Тамо је јео, добро пио и частио се, а онда одједном учини да му као случајно спадне шешир с главе, и тако га сви видеше и зачудише се: "Откуд Тодераш за трпезом, кад је дошао и како ушао?" А чим је опет метнуо шешир на главу, нико га више није видео где, раме уз раме, седи поред цареве кћери.

Кад се добро најео и напио, узе Тодераш цареву кћер у руке - а нико га није видео, једино што се чуло како је она викнула да је пусти - и рече:

- Хоп! Хоп! Да будем с царевом кћери усред оне шуме где смо се ја и браћа били изгубили!

И одмах се, с њом у рукама, нашао у оној шуми, на убаву једном пропланку с таквом хладовином да ти се онде никад не би било доста наседети и науживати.

Тамо Тодераш скиде шешир с главе и тада цареву кћер прође страх видевши да је то он, Тодераш. Правећи се да јој је особито мило што се овако сама нашла с њим у шуми, она му рече:

- Видиш, лудице, камо среће да си ме тако украо одмах с почетка, јер ја сам те већ тада јако заволела, само ми мајка и отац нису дали да се удам за тебе. Него оставимо то што није било, добро је што смо се спасли од њих, па ћемо сада нас двоје, овде у гори, још боље живети. Ја ћу ти помоћи да из очева двора извучеш свој рог и своју кесу па да после ти посрамиш оне који су тебе посрамили.

И онда пољуби Тодераша, те се у шумском хладу играху као што се играју два умиљата детета, те су легли и спавали те су после причали, док га она причањем и миловањем није навела на то да поново учини нешто неразборито.

- Ала си вешт лопов, Тодерашу! - рече му. - Како си само могао да удесиш да се освестимо тек овде?

Опијен милоштом, Тодераш се опет предаде.

- Ех, одавно бих ја тебе украо да је овај шешир био у мене - одговори јој. - Јер кад тај шешир метнем на главу, нико ме не види; а кад кажем: "Хоп, Хоп! Да будем тамо и тамо!" - то јест онде где пожелим - ето ме тамо! Таква је моћ у тог шешира.

Сад је царева кћи знала доста и колико треба.

Затим је наставила да се забавља с њим све док није видела да га хвата сан, а онда се учини као да и она спава. Кад је опазила да је заспао, узе му шешир, стави га на главу и рече сасвим тихо:

"Хоп, хоп! Да будем код оца у двору!"

У истом часу царева кћи већ се нађе код куће, у очеву двору, док Тодераш остаде у шуми у дубоку сну.

Кад се пробудио, био је сам и без шешира.

Тада поче да очајава. На то да оде кући, својој браћи, није ни помишљао, пошто је упропастио све дарове, и њихове и свој.

Него, као у бунилу, пође оном чудесном шумом са жељом да се појави чудовиште и прождере га. Да несрећа буде већа, поврх свих незгода почеше га мучити још и глад и жеђ, а ништа није имао, баш ништа, осим оног на себи и голе главе.

Идући тако замишљен кроз шуму, наиђе на једну велику воћку с некаквим јабукама црвеним као ватра и крупним као песница, зрелим и лепим да их једеш очима. Онако гладан и жедан као што је био, узабра две јабуке и сместа их поједе.

Чим их је појео, израстоше му два рога, велика и завојита као у мађарских волова.

"То је добро!" - рече сам себи с горчином. "Све се сама добра збивају са мном! Само сам ових рогова и достојан, да бодем као говедо, јер дарове сам имао, лепе божје дарове, али сам их упропастио због цареве кћери! Рогови ти и приличе, празна главо! То ти је царева кћи!"

Не смеде појести још коју јабуку, већ пође посрамљен даље.

Није, међутим, дуго ишао, кад наиђе на једно стабло крушке с крупним и лепим, жуто-црвенкастим зрелим крушкама, великим као гушчија јаја.

Још је био гладан, а и жеђ га је морила, но ипак премишљаше да ли да их једе ил не.

"Нек буде шта бог да!" - рече у себи, па узабра једну крушку, и чим ју је појео, отпаде му један рог. Захвали богу и поједе још једну, те му отпаде и други рог.

Сад Тодераш постаде опет добре воље и поче мало да мисли и премишља.

Онда се врати првој воћки и узабра неколико јабука, онолико колико је сматрао да му ваља понети, а потом узабра и неколико крушака, те пође шумом да избије негде на чистину.

Лако се на чистину намерио.

Кад је изишао из шуме, угледа у даљини град,

"Идем тамо!" - рече у себи. И упути се ка граду.

Кад је стигао у град, свет је управо излазио из цркве.

Тодераш разви малу шатру као на тргу и постави на тезгу оне скупоцене јабуке. Очас се људи окупише око њега гледајући његову тезгу као чудо, јер тако лепе јабуке још нико није видео.

На њихова питања шта тражи за јабуке, Тодераш одговараше:

- Свака јабука стаје четири добре стотинарке.

Људи се запањише кад чуше тако високу цену. Четири стотинарке за једну јабуку! Па то је новац за који се могао купити пар волова!

Вест о прекрасним и скупим јабукама допре убрзо до царских двора и царева кћи посла слушкињу са шеснаест лепих стотинарки да јој донесе четири јабуке, једну за цара, једну за царицу, а две за њу.

Слушкиња се зачас врати с четири јабуке и предаде их царевој кћери. Ова одмах оде оцу и даде му једну јабуку, потом оде мајци те и њој даде једну, а за себе задржа две, па тркну у своје одаје.

Цар поједе јабуку, а чим ју је појео, изби му на челу рог велик као у расног румунског вола. Поједе и царица своју јабуку, те израсте и њој такав рог као на цареву челу. Царева, пак, кћерка, алапљива као сва млада створења, поједе облапорно обадве јабуке и њој израстоше два љупка рога да си могао помислити: "Е, ове рогове као да је узајмила од каквог крупног ердељско-саског вола!"

Али она није знала да су јој израсли рогови, као што јој ни мајка није ништа знала о својем рогу ни отац о својем.

Кад се у подне нађоше заједно, запрепастише се све троје.

- Оче, рече царева кћи - па ти имаш рог на челу! А и ти, мајко, имаш на челу рог!

- А ти имаш два! - рекоше кћери цар и царица.

Тек тада приметише све троје да су постали рогати.

Онда почеше да долазе доктори за докторима, све тражећи у апотекама лек за видање од рогова, али га не нађоше.

Примивши од слушкиње цареве кћери шеснаест стотинарки, купи Тодераш докторску одећу и шешир велик као мерица, купи црне наочари, удеси се као лекар, па, крећући се раскречених ногу, одгега право у царски двор.

- Шта тражиш - упита га дворски служитељ - и ко си ти?

- Ја сам доктор - одговори Тодераш - и то од оних који лече рогове у људи. Долазим светлом цару да му одам поштовање.

- Намерио си се управо на добро место - рече служитељ - јер је и светлом цару израстао један рог.

И одмах га пусти унутра и Тодераш каже цару шта зна.

- Добро што си се овамо намерио - рече цар - јер ето шта сам управо доживео, да ми одједанпут израсте рог, а и царици један, а два нашој кћери. Што се мене и царице тиче, хајд још и којекако, јер смо већ остарели, али јадна девојка остаће, сирота, без просилаца. Ако нас узмогнеш да излечиш, богато ћу те наградити.

- Биће како треба - одврати Тодераш.

И доктор Тодерика даде се на посао, те узе да маже царев рог, а онда извади из џепа једну крушку, пружи је цару и рече му:

- Окушај ову крушку и поједи је док те будем лечио.

И цар одмах загризе и поче да једе укусну крушку.

За то време доктор Тодерика трљао му је и мало продрмао рог, а кад цар поједе крушку до краја, нестаде му рога с чела те остаде онакав какав је био пре него што је појео ону јабуку.

Цар није знао шта ће од радости. Даде Тодерашу кесу новца и одведе га царици, те доктор Тодерика излечи и њу исто онако као и цара, па опет доби кесу новца.

Онда га цар одведе у одаје своје кћери да и њу излечи. Кад је виде са два рога, Тодерика рече:

- Драги моји, случај у госпођице је много тежи, јер госпођица има два рога, и то много крупнија. Но ја се ипак обавезујем да ћу и њу излечити, али не тако брзо. Оставите ме с њом насамо и немојте овамо долазити један час. Можда ће госпођица јаукати, можда ће је лечење болети, јер је госпођици требало одсећи рогове одмах на почетку. Али ви немојте улазити у собу; послушајте ме, ако хоћете да вам кћи буде опет онаква каква је пре била.

- Како те не бисмо послушали! - рекоше цар и царица излазећи.

Царева кћи се јако обрадовала кад је видела да јој долази учени доктор који је за кратко време излечио од рогова њене родитеље, а још више кад је чула да ће у току једног часа излечити и њу.

Оставши насамо с царевом кћери, Тодерика јој нареди да се свуче до голе коже.

Она га послуша.

Он онда извади из џепа конопац, свеже га једним крајем за греду таванице, а други крај обмота око њезиних рогова, па је подиже увис, затеже конопац и чврсто завеза за рогове, тако да је царева кћи висила у ваздуху.

Тешко је било јадној девојци да тако виси, али је мислила како јој ваља издржати да би је доктор могао да излечи.

Но кад ју је добро свезао, лупеж од доктора дохвати шибу па је стаде да удара по плећки, по леђима, по ногама и свуда, док је није сву прошарао масницама.

Царева кћи је врискала да си могао да помислиш: "Е, овој ломе кости!" али Тодераш није обустављао лечење.

На њезино врискање и јаукање упадоше у собу цар и царица и видеше муке тучене кћери.

- Али шта радиш, докторе? - узвикнуше у исти мах. - Па ти ћеш нам убити кћер!

- Не, нећу; само је лечим - одговори Тодерика. - Него, где су рог, кеса и шешир што ми их варалачки узе ова девојка? Дајте овамо те моје ствари, па да је пустим. Ако их не будете дали, тућићу и вас.

- Одвежи је и немој је више тући, даћемо ти твоје ствари рекоше цар и царица.

И Тодерика одвеже цареву кћер. Она одмах отвори ковчег, извади његове ствари: кесу, рог и шешир, и даде му их без поговора, само да се спасе.

Не казавши јој ни збогом, стави Тодерика шешир на главу и рече:

- Хоп, хоп! Да будем код своје браће!

И одмах се створи код браће и исприча им своје доживљаје с царевом кћери, од часа кад ју је украо па, све редом, до краја, онако како сам вам ја испричао.

Не зна се да ли се Тодераш оженио или је остао нежења, али поуздано знам да није више одлазио у просидбу царских кћери, и ако није умро, жив је и данас.

---

Фурга - Мурга

Била негда једна сиромашна жена и није имала ништа друго доли малу колибу, где је пребивала са сином делећи с њим радости а много чешће тегобе живота.

Обдан је убога жена радила у туђим кућама кад већи, кад мањи посао, како где, и тако зарађивала хлеб и покоји комад старе одеће за себе и сина. Била је задовољна што је могла да заради барем толико да не мора просити.

Једнога дана да она сину три марјаша и рече му:

- Ево ти, сине, три марјаша, па иди до хлебара и купи нам хлеба. Али пази да не изгубиш новац, иначе нећемо ручати, јер другог новца немамо.

Дечак узе три марјаша па, скакућући на једној нози, похита по хлеб.

Уз пут наиђе на гомилу деце која су се играла сједним јеленком. Јеленак је стално покушавао да одлети, али га деца нису пустила.

Сиромашном дечаку би жао јеленка и рече деци:

- Немојте да кињите јеленка, није вам учинио никакво зло. Боље га дајте мени, а ја ћу вам за њега дати један марјаш.

Деца му радо дадоше јеленка; син сиромашне жене лепо га узе, поглади га и метну у недра, а онда настави пут.

Није много прешао, кад наиђе на другу гомилу деце. Ова су ухватила једног миша и играла се с њим.

Видевши јадног миша, од умора више мртва но жива, син сиромашне жене рече деци:

- Еј, децо, немојте да кињите јадног миша, није вам учинио никакво зло. Боље га дајте мени, а ја ћу вам за њега дати један марјаш.

И деца му радо дадоше миша.

Дечак узе миша, поглади га од главе до репа па и њега метну у недра, а онда пође даље.

Уз пут наиђе опет на гомилу деце која су се играла с једним змијчетом. Змијче је стално покушавало да побегне у рупу, али га деца нису пуштала.

Кад син сиромашне жене дође до њих, би му жао змијчета и рече деци:

- Еј, децо, немојте да кињите змијче кад вам није учинило никакво зло. Боље га дајте мени, а ја ћу вам за змијче дати један марјаш.

Деца пристадоше на то, примише марјаш, а син сиромашне жене узе змијче и нежно га метну у недра, поред миша и поред јеленка.

Тако није више имао с чим ићи пекару. Врати се кући, к мајци, и, уместо хлеба, извади из недара јеленка, миша и змијче.

Кад виде шта је донео, жена се згрози, а кад разумеде да није купио хлеба, оштро га укори и мало удари.

На то јој син рече:

- Немој, мати, да ме тучеш! Не зна се, можда ће нам ове животињице донети једном какво добро.

И онда узе змијче, нађе му нешто те га прво нахрани па смести у један земљани лонац; јеленка и миша метну у два лончића, па сва три лонца стави на полицу изнад прозора. После је сваки час долазио да види шта раде његови штиће