др Алексеј Јелачић

Историја Русије

Дигитализовао Викизворник.

Српска књижевна задруга, Београд 1929.

ПРЕДГОВОР.

Откада сам се стицајем прилика нашао у овој гостољубивој и братској земљи, почео сам да радим на упознавању моје браће са Русијом и руском културом, у колико су ми то допуштале моје скромне снаге и знања, па и околности, које нису увек биле повољне за рад. Већ више семестара предајем руску историју на Филозофском Факултету у Скопљу. Налазећи увек добар одзив и много интереса за сазнања о Русији, ја сам се решио да напишем и једну оригиналну популарну историју Русије, које на српскохрватском језику још нема. Постоје само два преводна дела, штампана латиницом: оно Рамбоа, познатог француског писца (превод проф. Адамовића, Загреб, 1884.), сада прилично застарело; и друго од Д-ра Бидла, професора на Карловом чешком Универзитету у Прагу (превод Д-ра Милана Прелога, Загреб, 1922.). Ово друго дело посвећено је само догађајима из XIX и XX столећа, са врло кратким освртом на XVIII век.

У своме делу покушаћу дати општи преглед историје рускога народа као целине, јер полазим са становишта народног јединства Источних Словена, не поричући, разуме се, да три племена источнословенска: Великоруси (или некадашњи Московити), Украјинци (Малоруси или просто Руси) и Белоруси имају дубоке и значајне антрополошке, психолошке, језичне и културно-историске особине. Заједничка им је преисторија њихова, која је тесно везана са историјом њихових претходника на источно-европској равници, и њихова стара историја, све до прве половине XIII века. После настаје дубоки историски расцеп, проузрокован највише током спољно-политичких догађаја. Док Русија североисточна, која ће се касније звати Московском или Великом, као и донекле Русија северозападна, потпада под утицај и власт Татара, Русија јужна и југозападна и западна налазе се под утицајем Пољске и Литваније, постепено улазе у оквир ових држава, па онда у оквир пољско-литванске заједничке државе. Али баш онда, када су Белоруси и Малоруси ушли у састав те државе, Москва је ујединила Великорусе у Московску Државу, па је отпочела офанзиву према југу и западу.

У току друге половине XVII и целог XVIII столећа уједињују се сва источнословенска племена у једну велику државу — Сверуску Царевину са Петроградом као престоницом. У тој држави све више јача народна заједничка свест. Ова свест о народној заједници осећа се чак и код оних Украјинаца, који, као „Црвени“ или „Галички Руси“, „Русини“, „Галичани“ или просто „Руси“ остају и након прве деобе Пољске ван руске државе (од године 1772. до 1918. под Хапсбурзима), па и код Карпатских Руса, који су од прастарог доба били поданици круне Светог Стефана.

У стварању модерне руске државе, руског књижевног језика, (који се, истина, највише ослања на северно-великоруски народни диалекат) и руске културе уопште, па најзад и у руском револуционарном покрету, најактивније су сарађивали и Великоруси и Украјинци и Белоруси. У овоме процесу створени руски владајући сталеж и руска интелигенција престали су да буду само Великоруси или Украјинци или Белоруси, него се могу сматрати просто као Руси. Али у овом процесу, због извесних често насилничких, а свакако незгодних мера власти, страдале су културне особине Белоруса и Украјинаца. Ово је изазвало код њих оправдани револт. Светски Рат и нарочито руска револуција изазвали су културно, а донекле и политичко одвајање Украјинаца и Белоруса од руске целине. Украјинци су сад раздељени државним границама у више делова, тако да се њихова већина налази у Совјетској Унији, а мањи део у Пољској, Карпатски Руси у Чехословачкој, а поједини мањи делићи још и под Румунијом (у Буковини и Бесарабији). Сада су раздељени и Белоруси: већи њихов део налази се у Совјетској Унији, мањи, али још доста велики, у Пољској, док су незнатне мањине у балтичким државама.

Толико, као уводна реч, у моје дело.

Оним лицима и установама, који су ми непосредно или посредно помагали у раду, радо изражавам најлепшу захвалност. Нарочито захваљујем уваженим колегама господи Д-ру Миливоју Павловићу и Д-ру Петру С. Јовановићу професорима Филозофског Факултета у Скопљу, од којих је први љубазно прегледао мој рукопис са језичне стране, док ми је други дао драгоцене упуте за тачну транскрипцију руске топономастике на српски.

Др. А. Јелачић.

ГЛАВА I.
Источно-европска равница пре почетка руске државе.

Прве историске извештаје о територији садашње Русије добијамо од Грка. Тражећи нова места за своје насеобине грчки исељеници, у првоме реду Јонци из Милета и Дорци из Хераклеје, основали су низ колонија дуж северних обала Црнога и на обалама Азовског Мора. То су биле Тира на ушћу Дњестра, Олвија на ушћу Буга, Херсонес на јужној обали Крима, Пантикапеја на месту садашње Керчи, Танаис на доњем Дону, Фанагорија на тамањском полуострву близу ушћа Кубана. Ове насеобине водиле су интензивну трговину са унутрашњошћу земље, увозиле су грчку робу, у првом реду грнчарију, металну робу, оружје и наките, вино, тканине, мирисе, јужно воће; а извозиле су хлеб, коње, крзна, робље. Грци су утицали на копнено становништво, а и сами су донекле потпадали под његов утицај, док је пуно тих „варвара“ долазило у грчке насеобине, где су се понекад задржавали дуже времена. У историско време Грци су звали оне народе Скитима, касније Сарматима; већ Хомер спомиње становнике садашње Јужне Русије као хипомолге... т. ј. као оне „који доје кобиле“. Они се хране „млеком“ и заслужују „дивљење“ („Илијада“ XIII, 5-6). Име Скита јавља се први пут код Хесиода, т. ј. у VIII столећу пре Христа. Али понајвише, и то веома подробних података, скупио је о тим пределима знаменити грчки географ и историчар Херодот, „отац историје“. Цео простор на северу од „Понта Еуксинског“ (Црног Мора), од Истра, т. ј. Дунава, и до Танаиса, т. ј. Дона, у дубину од двадесет дана пута, Херодот зове Скитијом. Ова земља, знаменита по својим великим и лепим рекама, од којих је Бористен, т. ј. Дњепар, најлепша и најкориснија за човека, производи хлеб, сочиво, бели и црни лук, лан и конопљу. Од животиња у њој живе коњи, бикови, магарци, дивље свиње, јелени, зечеви, козе и пчеле. „Нисам могао сазнати“, вели Херодот, „тачног броја Скита, али сам чуо два мишљења о њима: једни веле да их је веома много, други — да правих Скита има мало, али да тамо живи више разноврсних народа.“

На тај се начин Скитија и Скити јављају већ код Херодота са обележјем и географским и етнографским. Касније настаје потпуна збрка појмова. Скити, код једних, становници су Јужне Русије различитог порекла; према другима, Скити су потпуно одређен, један народ. Има две врсте Скита, једни су земљорадници, други сточари. Одредити порекло и етнографску припадност и једних и других — то је један од најтежих проблема историске етнографије, који досад није решен. Херодот говори о томе, како је монархиска власт код „царских“ Скита веома јака, да Скити веома много држе до својих гробница, нарочито царских, да умрлог цара возе у свечаној поворци по целој земљи, док не стигну на место сахране. Веома интересантна је прича Херодотова о сахрани скитских царева: маса света мрцвари себе и јауче у славу умрлог цара, али ово им не смета да приређују велике гозбе; уз цара сахрањују не само његово оружје, накит, различите домаће предмете, него и његовог убијеног коња, жену, секретара и послугу; над мртвацима граде читаву једну велику хумку. Након године дана приређује се велика свечаност око царске гробнице и том приликом убијају педесет коњаника са коњима. Археолошка истраживања нарочито знаменитих хумки Чертомлицке и Куљопске, у којима су били сахрањени неки скитски цареви, у главноме су потврдила Херодотове податке. Она су дала изванредно богате збирке предмета неоцењиве уметничке и историске вредности, који се налазе у знаменитом бившем царском Ермитажу у Петрограду. Најважнији предмет јесте огромна сребрна ваза, на којој су у доста високом рељефу израђене лепе слике живота Скита. Тип лица тих Скита је ариски.

Већ је Херодот познавао неке Савромате као суседе Скита. Касније изгледа да су Сармати заменили Ските у јужноруским пределима! Али ограничити и разделити Ските и Сармате и у времену и у простору није досада пошло за руком нашим истраживачима. Код Херодота и у натписима грчких насеобина сачувана су имена појединих скитских и сарматских царева, а и поједине речи њихова језика. Продужујући радове ранијих научењака, на челу са Свевладом Милером, проф. берлинског универзитета Максим Фасмер утврдио је, и то изгледа дефинитивно, да се те речи објашњавају једино иранским језицима. Исто тако неки извештаји о обичајима и друштвеној организацији Сармата показују, да су они били нека врста Иранаца.

Од сарматских суседа, поред Литванаца, који су се онда простирали, као што можемо судити по географској номенклатури тих места и донекле по археолошким проналасцима, дубоко у средину Русије, и Финаца, који су заузимали велики део средње, северне и западне Русије, нарочито ваља споменути Словене. Прво сигурно писмено сведочанство о њима налазимо код Тацита. По том приказу они се разликују од Сармата, јер „граде куће, носе штитове, и умеју да иду пешке, док Сармати иду у колима и на коњу“ („Германија“, гл. 46). Тацит зове Словене Венетима. Под таквим именом познаје их антички свет дуги низ векова. Питање о томе где се налазила словенска прадомовина у Европи спада у ред најзамршенијих историских питања, које досада није решено са довољно сигурности. Највероватнија је хипотеза до које је дошао, на основу пажљивог проучавања све досада познате грађе, знаменити чешки научењак Љубор Нидерле. Словенска прадомовина била би негде на Карпатима и у басену горње и средње Висле, горњег и средњег западног Буга, горњег Прута, Дњестра и јужнога Буга, Припета и донекле средњег Дњепра.

Од II до краја IV века у данашњој Јужној Русији водећу су улогу имали Готи; они су потчинили себи више словенских племена, па су имали и једну већу државу.

Концем треће четвртине V века поплавили су јужноруске степе Хуни, који су дошли из дубина Средње Азије у Европу. Касније су они, нарочито под вођством Атиле, проширили своју владавину далеко према Западу. Средиште Атилине државе било је негде у Панонији, где је Атилу посетило изасланство византиског цара. Учесник тог изасланства, Приск, описао је своје путовање и дао добру слику тадашњих Хуна. Из његових података да се судити, да су у Панонији под Хунима и са њима живела и нека словенска племена. Велика хунска држава спада у ред пролазних творевина историје и, после смрти Атилине (453.), у борбама његових синова, брзо се распада и пропада. У VI веку почиње и развија се продирање у Јужну Русију Бугара, а мало касније и Авара, које први руски летописац зове Обрима. Руски летописац сликовито прича о насиљима Авара над Словенима: кад треба Авару да оре поље или да некуд иде колима, употребљава он словенске жене као запрегу место коња или волова. Под утицајем аварским, или тачније под притиском Авара, Бугари и Словени продиру на Балканско Полуострво у VI и VII столећу. У исто време, под недовољно расветљеним околностима, врши се словенска колонизација широм источноевропске равнице. На југу, словенска племена долазе у извесну зависност од доста великог Хазарског Царства, које их све до IX столећа штити од номада. А у IX веку, негде у његовој другој четвртини, наваљују нове и снажније номадске хорде Печењега и Мађара.

Словенска колонизација источноевропске равнице, која је у главним потезима извршена до у VII столеће, није дала овим крајевима густо, нарочито пак словенско становништво. Словенска су се племена груписала само крај река, речица и језера. Заузимајући узвишенија места, обично близу или крај воде, словенски насељеници стварали су себи утврђена места, звана „городишча“ т. ј. места опкољена ланцем или бедемом, прављеним од земље; трагови таквих „городишча“ сачувани су у великом броју. Савременици знају причати о њима доста ствари. Тако, на пример, скандинавска сага зове Русију Гардарики т. ј. „земљом градова“; а анонимни географ баварски из IX столећа вели за руске земље следеће: „Уличи јесу народ многобројан: они имају 318 градова; Бужани имају 231 град, Волињани — 70, Северјани — 325“. Ове податке потврђује модерна археологија. Из почетка, свакако, огромна већина „градова“ руске земље били су само уточишта за сеоско становништво против непријатеља и дивљих зверова. На основу поглавито лингвистичког материјала може да се створи слика економског стања и материјалне културе словенских племена разасутих и насељених на источноевропској равници. Они су били земљорадници, али су се бавили уз то и сточарством, ловом дивљачи и рибе и пчеларством. Култура главних врста и сада познатог жита, поврћа и воћа била им је у главном позната. Вероватно да су се бавили полуномадском земљорадњом, налик на ону, која се и сада може видети на северу Русије и у многим местима Сибирије, т. ј. они су секли и палили дрвеће и жбуње у шуми, сејали су жито и садили поврће у доста примитивно обрађену земљу, коју су пепелом гнојили; кад би земља постала посном, они би кретали даље.

Али већ свакако од VII столећа у источноевропској равници развија се доста жива трговина. Поред многобројних извештаја савременика Арапа, проналасци на подручју данашње Русије велике масе појединачних новаца, као и великих блага у котловима и другим судовима закопаним у земљу (руски „клады“) сведоче о развијености ове трговине. Трговачки саобраћај се вршио лађама, које су се кретале у више праваца, али два су пута била главна;. један је везао Балтичко Море са Црним, други Балтичко Море са Касписким Језером. Од споредних путева путеви по западној Двини и Њемену били су најважнији. Канала, разуме се, да није било, и зато су искоришћавали такозване „волоке“ или „превлаке“ т. ј. уже копнене просторе између појединих река и језера; преко њих су лађе вукли конопцем, односно носили на рукама. Исто тако су вукли или носили лађе дуж обале Дњепра, тамо, где је он пресечен од камених греда, т. зв. преграда (руски „пороги“). Главни учесници у трговини били су Скандинавци Нормани, т. зв. „Вареги“ руских летописа и византиских хроника и аката, затим Арапи,. Хазари, можда Жидови, али свакако и Словени су постепено улазили у ову трговину. Трговачке заједнице ваљда су стварале себи извесне тачке за ослонац у овим пространим пределима, као неке врсте утврђених контоара. На тај начин можемо објаснити постанак правих градова у нашем смислу ове речи, т. ј. економских и културних, па онда административних средишта. Можемо замислити, да су таква средишта била: Кијев на Дњепру, Новгород на језеру Иљмењу и реци Волхову, Смољенск на горњем Дњепру и још неколико најстаријих градова. Словенска племена у источноевропској равници, према извештајима најстаријег руског летописа, с којим се у главном поклапају подаци споменутог баварског географ и византиског цара Константина Порфирогенита у његовом знаменитом делу „О управи царства“ (гл. IX.), била су следећа: у басену језера Иљмена — Словени, у басену западне Двине и Псковског Језера — Кривићи, у басену реке Брезине — Дреговићи, у басену Припета — Древљани, у басену Сожа — Радимићи, на Десни — Северјани, на средњем Дњепру око Кијева — Пољани, на горњој Десни и њеном притоку Сајму и на горњој Оци — Вјатићи, на југ од Древљана — Волињани, на јужном Бугу — Тиверци, на Дњестру — Угличи или Уличи или Дуљеби, које су некад, према летопису, мучили Обри. На северу и североистоку словенска су племена била измешана са Финцима, на западу налазила су се у додиру са литванским племенима.

ГЛАВА II.
Легенде и факта из историје почетка руске државе

Према извештају руских летописа, државни живот ниче на великом путу „из Варега у Грке“, средином IX столећа. Под годином 859. летопис бележи да су северни Словени плаћали данак Варезима, док су га јужни Словени плаћали Хазарима; затим следи белешка о изгнању Варега од стране словенских племена и о великој међусобној борби међу северним Словенима и Финцима. Да би учинили крај анархији, северна словенска и финска племена споразумно реше, да позову Вареге иза мора, нека поновно владају над њима. И заиста, на позив нарочитог изасланства, које рече кнежевима варешким из племена Руса (Русь): „Земља је наша велика и богата, али нема у њој реда; дођите да будете кнежеви и владари наши“ — дођоше три брата Рурик, Синеус и Трувор „са родом својим“ и постадоше кнежеви код Словена (862.). Након смрти своје браће Рурик остаде једини кнез, те угуши буну новгородских незадовољника, размести „мужеве“ по градовима, али изгуби један део своје војске, који се под Асколдом и Диром упути на југ, где су освојили, независно од Рурика, град Кијев на Дњепру (866.).

Хронологија летописа је више него сумњива, а а и у целини и легенда, која се јако укоренила, не изгледа сигурна. Питање о томе: ко су били Варези-Рус постало је веома замршено, па је изазвало огромну литературу. Да су Варези као и Руси (да ли је то исто, у то се сада сумња) средином IX столећа крстарили по Црном Мору, водили трговину са Грцима, па и гусарили дуж обале, о томе имамо довољно података код самих Грка савременика. Најзнаменитији догађај у тим односима био је напад Руса на сам Цариград године 860., о ком су сачуване оригиналне проповеди патријарха Фотија. Год. 879. летопис бележи смрт легендарног Рурика, оснивача Рурикове династије, која се средином XI столећа почела делити на више лоза, па је касније (линија Даниловића — потомака Александра Невског) владала у Московској Држави, све до године 1598. Постоје још и сада многобројне руске кнежевске породице, које воде порекло од Рурика.

Рурика је, све према летопису, наследио његов малолетни син Игор, уместо кога је управљао његов рођак Олег (879-912.). Олег се уопште јавља са цртама правог легендарног јунака, иако је његово име као „великог кнеза руског“, који стоји на челу гомиле других кнежева, споменуто у уговору између Руса и Грка, чија се аутентичност не да оспорити. Олег је освојио читав пут „из Варега у Грке“ са Кијевом, где је погубио Асколда и Дира, а сам Кијев назвао је „мајком руских градова“ (882.). Он је покорио силу словенских племена, па је, према летопису, учествовао и у походу на Цариград (907.). Овај је поход, о ком се није пронашло никаквих података код Грка, летопис окитио сјајним песничким подробностима, очигледно позајмљеним из народне песме. Олег је, према летопису и у њему сачуваном уговору из године 907., узео том приликом од Грка велики данак. Овај уговор, такозвани „први“, вероватно је у летопису измишљен. Међутим, други уговор из год. 911. представља несумњив превод грчке исправе. У њему су уређени трговачки и правни односи Руса и Грка. Олег је учинио толико јак утисак на савременике и потомке, да су и смрт његову окитили бајком. Причало се, да је Олегу многобожачки свештеник прорицао смрт од његова омиљеног коња, али је после много година умро од уједа змије, која се угнездила у лубањи тога мртвога коња (912.). Ова бајка веома је слична са причом скандинавске саге о јунаку Орварду Оду.

Велики кнез Игор (912-945.) познат нам је не само из руских летописа, него и из података које нам пружају страни писци. Из оног што се о њему прича добија се слика једног слабијег и недовољно одлучног владара и војсковође. И за његова времена ипак се кијевска велика кнежевина проширила, иако је велики кнез морао издржавати борбе са суседним племенима и њиховим старешинама. У једној таквој борби побуњени су Древљани убили несрећног кнеза на грозан начин, везавши га за две до земље спуштене брезе, које су га онда растргле. Игор, односно његови одреди, гусарили су по Црном Мору и Касписком Језеру, те извршили два похода на Цариград, од којих се први, благогодарећи употреби такозване „грчке ватре“ од стране Грка завршио веома неповољно по Русе. Уговор, који су Византинци и Руси закључили год. 944. сматра се мање пробитачним за Русе, него онај Олегов; занимљиво је, да су у њему споменути Руси хришћани и хришћанска црква у Кијеву. Неки научници чак и самог Игора сматрају као хришћанина, али, држим, без довољног разлога.

Игора је наследио његов малолетни син Светислав (Свјатослав, 945-972.), који је владао и одрастао под туторством и управом кнегиње-матере Олге и војводе Свјенелда. Олга се јавља у летопису, очигледно на основу народне традиције и песме, са цртама „најмудрије жене“. Чим је одрастао, Светислав се показао као ратоборан јунак, који се одликовао нарочитом брзином у својим војничким подвизима. Летопис га сликовито приказује на следећи начин: „Беше он храбар и лак, као пардус, скупљаше многе војнике; кола иза себе није возио ни котла; месо није кувао, него је изрезавши танко коњско месо, или дивљач, пекао то на угљу, па јео; није имао шатора, него је спавао на седлу; исто су чинили и сви његови; и слаше на све стране говорећи, „доћи ћу на вас“. Ратујући широм целе источне Европе, Светислав је продро све до кавкаских предела, па се и тамо тукао са племенима Јаса и Касега. Али је нарочито знаменит његов поход на Балкан, куда су га Грци позвали да сруше бугарску царевину. Светислав је заиста и освојио Бугарску, али се одлучи да тамо и остане. Саградио је град Прејаславец на доњем Дунаву, па је, према летопису, говорио за њ: „Није ми мило да будем у Кијеву, хоћу да живим у Пјераславцу на Дунаву, јер је тамо средина моје земље, јер се тамо скупљају сва блага са свију страна: од Грка злато, свилене тканине, вино и различито воће, од Чеха и Угара сребро и коњи, из Русије крзна и восак, мед и робље“.

Светислав је сахранио у Кијеву своју матер Олгу, која се раније, негде око године 955., покрстила у Кијеву, па је год. 957. ишла у Цариград да обиће цара и патријарха (о томе путу имамо две приче: једну у руском летопису, окићену легендарним подробностима о крштењу Олге у Цариграду, о кумовању и просидби царевој и томе слично; и аутентичну причу самог цара Константина Порфирогенита у спису „О церемонијама византиског двора“, која пружа лепу културно-историску слику варварске кнегиње на царскоме двору). Светислав је разделио земљу између три своја сина — Јаропука, Олега и Владимира, чувеног потоњег крститеља Руса, па је отишао коначно у Бугарску. Срушивши Бугарску помоћу Светислава и његових Руса, Византија је онда свом снагом ударила на овог за њу врло незгодног суседа, те га је надмоћном снагом победила. О томе су сачувани савремени извештаји, који лепо приказују крваву борбу Руса и Грка. Светислав, побеђен и тучен, морао је да прими кратак и веома неповољан за њега уговор, по коме је одустао од сваких тражења на Балкану. После уговора о миру, Светислав, према причи савременика Лава Ђакона, „зажелио је да се састане са царем и да се разговара са њим. Јован (Цимискије) пристаде на то и у позлаћеној ратној одећи, на коњу, дојаши на обалу дунавску; њега је пратио одред коњаника у сјајном златом шивеном оделу. Ту су запазили Светислава, који је пловио на обичној скитској лађи, веслајући заједно са осталим веслачима. Он беше средњег раста, те се не би могао назвати ни превисок, ни пренизак: имао је припљоснаст нос, плаве очи, густе обрве, ретку брадицу и дугачке маљаве бркове. Све су косе на његовој глави биле ошишане, сем једног парчета, што је сведочило о племенитости његовог рода. Његова шија била је дебела, прси широке, а сви остали делови тела веома развијени. У његовој спољашњости било је нечег мрачног и суровог. У једном уху налазила се минђуша са црвеним каменом и два бисера. Бело његово одело није се ни по чему разликовало од одела осталих Скита, сем по његовој чистоћи. Не дижући се са клупе своје лађе, Светислав је кратко време говорио са царем о миру, па се упутио натраг“.

На повратку у Русију, близу обале Дњепра, Светислав, који је имао малу пратњу, био је ухваћен од Печењега, дивљака, који су се пре неколико десетина година у руским степама угнездили, а потом и убијен. Печењешки кнез направио је себи гозбену чашу од лубање Светислављеве (972.)

Између синова Светислављевих, или тачније између њихових кругова, избиле су борбе, које су се завршиле тим, што је прво од руку присташа старијег брата Јаропука погинуо средњи Олег, па је онда (по летопису године 980., вероватније пак 978.) Јаропук био мучки убијен, када је ишао на измирење са братом Владимиром. Сматра се, да је Јаропук био представник хришћанске странке и њених тежња, док се Владимир јавио као заточник многобоштва. Прича се, да је он обновио и чак и развио многобожачки култ у Кијеву, тежећи тим да утврди државну кнежевску власт; било је случајева и људских жртава боговима, па су једном приликом погинули у Кијеву, као жртва тим боговима, хришћани Варези, отац и син. Владимир је водио велике ратове, не само сузбијајући сепаратистичке тежње словено-руских племена, него и освајајући нове пределе (Галицију, све до Карпата), ратујући и са Хрватима (Белим) у Галицији, и са Литванцима и са Бугарима. О начину живота Владимирова, о његовим гозбама, нарочито пак о његовим харемима, које је имао у већем броју, са огромним гомилама жена, причала су се велика чуда. Вероватно, да су те приче јако претеране. Али једно крупно зрно истине свакако се у њима налази: арапски писци приказују руске вође као власнике велике масе робова и као трговце робљем, тако да је и кијевски велики кнез Владимир лако могао имати масу чељади.

Међутим хришћанска странка била је веома јака у Кијеву, па су и везе са Византијом постајале све тешње. Примање хришћанства постало је веома актуелно питање чисто политичке природе. Ондашња Русија била је под разноврсним верским утицајима, али у првом реду хришћанским, са југоистока. Али су се осећали и западни утицаји; зна се да је западна црква имала веза са Кијевом још за време Олгино. Хазари, под чијом су влашћу неко време били јужноруски Словени, беху с пуно јевреја (чак и њихов цар, „каган,“ био је Мојсијеве вере), као и муслимана. Све ове утицаје летопис је приказао у причи о тобожњем доласку изасланстава разних вера Владимиру и о шиљању с његове стране нарочитог изасланства за обавештење о свим тим верама. Приче су ове обојене врло јаком полемичком бојом у источно-православном и грчком духу, али су створене очевидно доцније, иза год. 1100., јер се у њима Јерусалим приказује као град отет од Јевреја и предат Богом у руке хришћана (алузија на крсташки рат и заузеће Јерусалима од крсташа 15 јула г. 1099.). Међутим, у Византији је избила буна војсковође Варде Фоке против законитих царева. Доведени у тежак положај, цареви Василије II и Константин обратише се на Владимира, те беху помогнути јаким одредом његових војника (Варега). Чим је опасност прошла, изгледа да су цареви погазили услове уговора, и Владимир је, да их натера на извршење тих услова, пошао против њих. Заузео је, након дуже опсаде, град Херсонис тавриски или Корсуњ. После тога дошло је до нових преговора и трансакције: Владимир је примио Христову веру, узео је за жену грчку принцезу Ану, вратио је царевима Крим, па је потом извео и крштење својих Руса. Сви ови догађаји падају у године 987.-989., а прича о њима зачињена је легендарним подробностима, које је летопис узео било из јуначке песме, (мотив добијања невесте снагом оружја), било из побожне традиције (Владимир је био физички изгубио вид, али га је одмах добио натраг чим је ушао у крстионицу). Крштење Руса, сем у Новгороду, свуда је извршено у миру, а имало је великих и политичких и културних последица, иако, разуме се, нису били Руси ни брзо ни дубоко христијанизирани. Питање о томе одакле је Владимир добио јерархију спада у најтеже проблеме руске историографије; постоји веома оштроумна и занимљива хипотеза проф. Присјолкова, према којој је кијевска епископија спадала под охридску архиепископију, и на тај начин Владимир је имао тесне политичке и црквене везе са југословенском државом Самуиловом. После крштења, Владимир се јавља у летопису са цртама веома побожног и милостивог владара. Несумњиво је, да је он пуно учинио за организацију државе и цркве, нарочито за одбрану народа од степских варвара (имамо веома интересантан извештај западноевропског мисионара Брунона о његовој посети Владимиру и путу у јужне степе у циљу проповеди варварима, од којих је Владимир одвојио своју државу врло добро уређеном одбранбеном линијом). Владимиру летопис приписује почетак руског школства, говорећи како он „поче узимати код отменог света децу и давати је на учење писмености; матере пак плакаху као да су деца већ мртва.“ Владимир је постао најомиљенији јунак руске историје и народне песме, која га приказује као „Владимира, црвено сунашце.“ У његовој породици, састављеној од синова разног порекла (деца жена многобожачке вере и „Гркиње,“ т. ј. принцезе Ане), није било слоге. Уочи смрти Владимир се спремао на рат против сина Јарослава, а чим је умро (15. јула 1015. год.) дошло је до покоља у великокнежевској породици; најстарији кнез Светопук дао је заклати своју браћу од Гркиње (Свети Борис и Гљеб). Светопук, везан брачним везама са пољском владајућом кућом и пријатељ пољског кнеза (касније краља) Болеслава Храброг, није се ипак могао задржати у Кијеву. Брат му Јарослав, ожењен норманском принцезом Ингигердом, и ослањајући се на поново позвате нарочито јаке одреде Варега, као и на новгородску војску, победио је Светопука и протерао га је из Русије. Светопук је умро негде у изгнанству, ушавши у историју са надимком „Проклети“ („Окаяный“).

Јарослав (1019-1054.), напротив, задобио је велику славу у руској историји као „Мудри.“ Прве половине своје владавине Јарослав је био принуђен да раздели државу између себе и брата му Мстислава, који је држао цео исток Русије од Дњепра; након смрти Мстислављеве па до своје смрти био је једини владар у Русији; племенски кнежеви ишчезавају; само у градовима Полоцку и Турову има споредних кнежева варешког порекла. Јарослав стоји на челу једне велике европске државе; он је у вези са целокупним ондашњим европским светом, што се види из брака његових синова са европским принцезама, док су му зетови били краљеви норвешки, мађарски и француски. Огроман трговачки град Кијев био је средиште трговине Истока са Западом. У њему се развија индустрија, уметност и просвета. Јарослав је и сам био велики љубитељ књига и имао је богату библиотеку. Он је улепшао град са више дивних грађевина, од којих су до данас очуване рушевине Златних Врата и делови саборне цркве Свете Софије, Премудрости Божије, у којој се и сада налази мермерна гробница Јарослављева. Печењези су више пута узрујавали кијевску државу, наносили велику штету њеном благостању; нарочито је опасна била навала год. 1036., која се завршила ипак потпуним поразом ових дивљака. За време Јарослављево десио се последњи поход Руса против Византије, због трговачких размирица. Предвођени од Јарослављева сина Владимира, Руси су претрпели пораз (1043-1044.).

Јарослав је био и градитељ нових градова на периферијама руске државе. Тако је у крају финских Естонаца дао саградити град Јурјев у част свога свеца Светог Ђорђа; док је на Волзи тада саграђен град Јарослав, по његовом народном имену.

Дуго времена, на основу неких речи у самом споменику, Јарославу су приписивали издање законика под насловом „Руска Правда“ (сачувано је више редакција њених у већем броју преписа). Питање о саставу и постанку овог правног зборника, који се сада више не сматра као законик у правом смислу речи, веома је сложено, те га овде не можемо узимати у претрес. Ипак је несумњиво, да није „Руску Правду“ дао саставити, нити је објавио велики кнез Јарослав, иако неки њени делови можда и воде порекло из Јарослављева доба.

Умирући (1054.) Јарослав је разделио земљу између својих синова и вероватно да је дао и уредбу о реду наслеђа. Сва „руска земља“ (тај се појам заиста стварао у XI столећу) остаје својином целе кнежевске породице Руриковића, али се дели на више покрајина („волости“), у којима владају кнежеви, управљајући њима преко својих доглавника („дружина“), а обично у споразуму са народним скупштинама („веће“) главних градова покрајине. На челу земље и кнежевског дома стоји велики кнез, најстарији члан кнежевске фамилије. Остали треба да се разместе по покрајинама тако, да старији кнез по реду добије бољу и богатију покрајину. На упражњено великокнежевско место долази следећи по реду кнез, те се други кнежеви пењу такође поступно у чину приближујући се велико-кнежевском престолу. Као старији после умрлог кнеза није се сматрао његов син него најстарији брат. Деца оних кнежева, чији су очеви умрли још пре него што су дошли на великокнежевско место, губе право не само на ово место, него уопште на неки „део“ у руској земљи. Они се сматрају као „изгоји“.То је главна садржина Јарослављеве уредбе која није била никад тачно извршивана, иако су је сматрали за неку обавезну норму државног права. Због незадовољних кнежева „изгоја“, чији је број врло брзо порастао; због тежња родитеља да осигурају својој деци а не браћи, поједине покрајине (такозване „отчине“ т. ј. очевине, баштине) односно велико-кнежевски положај; због мешања у сродничке борбе и комбинације самог народа, градских већа, градова и покрајина, који су имали споје омиљене и омражене кнежеве, односно кнежевске линије, држава Руриковића, убрзо после смрти Јарослављеве, постаје поприште врло честих и врло сурових међусобних борби и ратовања. Највише су искоришћавали овакво стање кијевске државе степски номади, међу којима су се друге половине XI столећа највише истакли Половци или Кумани.

Јарослава је наследио његов син Изјаслав (1054 до 1078. са прекидима). Већ су се за његово доба јавиле размирице између њега и браће; други брат Светислав, кнез черњиговски, отеравши Изјаслава, дошао је пре свога времена на великокнежевску столицу, што се касније стално замерало његовим потомцима. Изјаслав се обратио за помоћ цару Хенрику IV, па чак и самом папи Гргуру VII., али без успеха. Тек после смрти Светислављеве он је мирно завршио свој живот као велики кнез. После њега су узастопце владали његов брат Свевлад (Всеволод) (1078-1093.) и син Светопук II Михајло (оснивач великог манастира у част светог Арханђела у Кијеву, у којем се много радило на летопису; 1093. до 1113.). За време овог последњег великог кнеза дошло је до жестоких борби и ратова између кнежева. За време Светопука II нарочито се истакао унук Јарослављев, а син Свевладов, Владимир, звани Мономах. „Братољубив, милостив према сиромасима и страдалник за руску земљу“ тако га карактерише летопис. Он је написао нарочиту „Поуку за децу,“ занимљиви етичко-политички спис, у ком позива своју децу да буду праведна и милостива, да штите сиромахе и убоге, а нарочито да не дају својим чиновницима да чине насиља; позива децу на међусобну слогу и неуморну делатност у рату и миру. Владимир се јавља као човек веома побожан и одушевљен васпитач. Он нарочито подвлачи да је његов отац „седећи код куће“ познавао више језика. Из списа Владимирова види се, да је и он сам био неуморан ратник, путник и ловац. Уопште, тај његов спис, прожет симпатичним човекољубљем и веома лепо књижевно обрађен, представља драгоцен споменик културе, идеја и нарави Кијевске Русије. Владимир Мономах уживао је нарочите симпатије међу кијевским градским масама, које су га више пута позивале на великокнежевску столицу. Али је Мономах био обазрив и лојалан, те је чекао да на њ дође ред. Најзад год. 1113. Мономах је ступио на великокнежевску столицу. Његову доласку у Кијев претходила је побуна кијевског становништва са пљачком жидова; то је био покрет са јасно обележеним социалним карактером, изазван тешким економским приликама и уперен против зеленаша. Први акт новог великог кнеза била је уредба о висини камата, које су биле знатно ограничене. Занимљиво је, да су и манастири били у опасности приликом ове буне, јер су се и калуђери бавили зеленаштвом.

Владавина Мономахова прошла је у миру, те се о њему сачувала најлепша успомена. Исто је тако мирно владао његов син Мстислав (1125.-1132.) али након његове смрти ускоро су опет избиле размирице између кнежева, које су трајале све до доласка на владу најмлађег сина Мономахова Јурија, званог Долгоруки. Тај је кнез држао кнежевину суздаљску на североистоку Русије, али је све до краја свога живота тежио за дедовским „златним престолом“ кијевским. У Кијеву је умро год. 1157. Његов старији син Андрија, звани Богољупски, по најмилијем му селу Богољубову, није остао уз оца, када се овај утврдио у Кијеву, него се вратио у североисточне пределе. Од њега су велики кнежеви засели на престолу у Владимиру на Кљазми (притока Оке), те је Кијев изгубио свој првенствени значај, тим пре што га је војска Андријина год. 1169. у рату заузела и том приликом спалила и сасвим опљачкала. После тога Кијев се слабо обнавља и тек животари све до опсаде и ужасног покоља и рушења које су извели у њему Татари (1240.). У Русији се стварају нова државна средишта, развијају се нове покрајине: ростовско-суздаљска земља са стоним градом Владимиром на североистоку, новгородски крај са Новгородом и Псковом на северозападу, галицко-волинска земља са градом Галичем на крајњем југозападу.

ГЛАВА III.
Економско и социјално стање, државно уређење и култура Кијевске Русије.

Руска држава у доба превласти Кијева, као њене престонице, т. ј. од краја IX па до друге половине XII столећа, обухватала је већи део источно-европске равнице. Басен Дњепра, изузимајући његов јужни део, и свију његових главних притока, басен горње и средњезападне Двине, горњег и средње-јужног Буга и Дњестра, горњих западног Буга и Сана (притока Висле), горњег Њемена, горње Волге, горње и средње Оке, најзад језера Иљмена и Псковског и делимично Ладошког и Онешког, - то је било руско државно земљиште. Границе ове земље нису биле одређене; оне су се колебале и мењале на југу у степама према резултатима борбе са номадима (Печењезима, касније Половцима или Куманима), на западу у вези са односима са Пољацима, који друге половине X столећа стварају себи државу; даље на северу према литванским и донекле финским племенима. Све се ово земљиште са неодређеним границама делило на више аутономних земаља или покрајина: новгородску, полоцку, смољенску, черњиговску, кијевску, волинску, галичку, турово-пинску, перејаславску, суздаљско-ростовску, муромо-рјазанску. Далеко ван предела ових земаља налазила се близу ушћа Кубана мала руска насеобина Таматарха или Тмутаракан. Свака земља имала је средишњи град и споредне зависне градове који су се на рускоме језику звали пригороды. Кијев пак, као стони град великог кнеза, касније још и митрополита, био је „мати свима руским градовима“. Становништво руске државе било је већином словенско. Племенски називи постепено ишчезавају, још се памте, а неки и употребљавају у XII столећу. Словенско становништво прима руско име које је из почетка означавало одреде Варега-Нормана, затим мешовиту варешко-словенску групу становништва, која се бавила ратом, трговином и донекле управом земаљском. Касније је цео народ примио руско име. Поред тога свако се племе обележавало још и по својој покрајини, односно по њеном главном граду, тако да су се људи обично звали Кијевљани, Новгороци, Псковићи и т. д. Поред Словена било је пуно финских елемената, који су се постепено претапали у Словене утичући на њих, али су дуго чували своју народност, тако да су њихови остаци преживели дуга столећа, па се још и сада могу наћи по неким местима Русије. Од хазарских времена остале су на руском југу колоније жидова; од њих је кијевска била многобројна и утицајна. Нормански дошљаци, такозвани Варези, доста су се брзо претапали у Словене и ишчезавали међу њима. Било је пуно и других дошљака, нарочито одонда, откада се развила велика држава са међународним политичким и економским везама. Документима је утврђен боравак у Русији Грка, Јужних и Западних Словена, Немаца, Франака, Јермена, Арапа. Већина становништва бавила се земљорадњом, разуме се примитивном, уз то сточарством, ловом и пчеларством, али је и градски живот — трговина, индустрија и занати — био јако развијен, много јаче, него што се обично мисли. Разуме се, да немамо никакве статистике, али подаци, које нам пружају савремени писци и остаци материјалне културе, које је скупила и протумачила модерна археологија, сведоче ипак о веома интензивном развитку трговине не само транзитне него и увозно-извозне са северном и средњом Европом, Балканским Полуострвом и (до средине XI столећа) Малом Азијом, најзад са средњим Истоком у Азији, као и са крајевима с једне и друге стране планинског ланца Урала. Мрежа трговачких путева, поглавито водених, спољашњих и унутрашњих, била је довољно густа. Из почетка су из Русије извозили готово само сировине: крзно, восак, мед, хлеб; од стоке коње; и уз то врло много робља. Касније развија се, нарочито у Кијеву, домаћа индустрија. Уместо једноставног грађења дрвених доста примитивних зграда јавља се по главним градовима грађевинарство, које се служи каменом и изводи велике грађевине, у првом реду цркве и кнежевске дворове, по упутама страних мајстора, са великим трошковима, и са употребом многобројне радне снаге.

Цар Константин Порфирогенит прича, како руску трговину организују кнежеви скупљајући данак једним делом на продају у Византију, преко каравана и лађа, које се под војничком заштитом спуштају Дњепром у Црно Море. Касније, трговина добија све више приватни карактер, иако је без сумње кнежеви никад нису потпуно напустили; у уговорима руских кнежева Олега и Игора са Грцима налазимо правила о пасошима, о понашању и издржавању руских трговаца у Цариграду, о међусобном кажњавању криваца, о међусобном издавању робова који су побегли од господара, о поступању са наследством у туђини умрлих трговаца, као и са лађама и имовином оних трговаца који су претрпели неку несрећу на мору. Све су те одредбе и правила доста прецизни и за оно доба напредни. Занимљиво је, да су уговори сачувани само из X столећа; из каснијег их времена више нема.

И на источњачким трговима руски трговци су били веома активан елеменат, док за Средњу Европу знамо да су нарочито тесне везе постојале између Кијева и Регенсбурга на горњем Дунаву, у ком су граду сачувани трагови некадашњег великог трговачког удружења (хилде) људи, који су се бавили трговином са Кијевом. Од руских градова нарочито о Новгороду знамо, да су у њему живеле веома многобројне занатлије. Исто тако морало је бити и у Кијеву и у другим градовима.

Све до краја X столећа Русија није имала свога новца и служила се новцем арапским („диргеми“) и византиским („солиди“). Од времена Владимирова јавља се руски новац, који је толико био значајан, да се за време Јарослава, изгледа, употребљавао и у Скандинавији. Поред металног новца вероватно су били у употреби и новци прављени од коже. Свакако новац је био редак и због тога су камате биле високе, а као залог, који је обезбеђивао повратак дуга, служила је често личност самог дужника.

Друштвено уређење Кијевске Русије током времена постаје све сложеније. С једне стране опажамо поделу друштва на кнежевско и земаљско („дружина“ и „земщина“). „Дружина“ се делила на вишу и нижу; поред тога била је сва сила људи, који нису били ратни другови и саветници кнеза, него зависни од њега, његове привредне слуге. У даљем развитку друштва, нарочито у неким кнежевинама, ствара се виши сталеж т. зв. „бољари“, то су највиши и најутицајнији чланови „дружине“ и земаљске, управо градске, старешине, нека врста наследне аристократије. Слободни људи делили су се на грађане и сељаке („смерды“, ова реч је изазвала више тумачења). Испод слободног друштва налазили су се полуслободни, т. зв. „закупи“. То су били дужници, који су своју слободу заложили за обезбеђење дуга; они „закупи“, који су радили на земљи, звани су били „ролејни“. Најзад многобројно је било робље, потпуно бесправно. Одвојено од грађанског друштва налазило се од XI столећа друштво црквено, састављено од духовништва и његових породица, од калуђера и оних световњака, који су служили у црквеним установама и најзад од оних. људи, који су се нашли изван својих друштвених организација (сталежа) — „изгоји“.

Кијевска Русија није никад била јединствена држава: први варешки кнежеви имали су под собом; не само своје намеснике, него и друге споредне варешке вође као и племенске старешине или главаре. О томе можемо закључивати по сведочанствима наших извора, а нарочито по доста јасним у овом случају текстовима уговора са Грцима. Први од тих. уговора, Олегов од год. 911., закључили су посланици „Олега, великога кнеза рускога и свију, који су под њим светли бољари... по жељи наших кнежева...“ Други уговор спомиње „Игора великог кнеза рускога“ и „све кнежеве“ (у летопису употребљена је збирна именица „княжье“).

Како су кнежеви Рурикова дома потискивали племенске старешине и друге варешке кнежеве, ипак су поједини кнежеви у неким областима били аутономни. Из тога су излазиле врло штетне борбе по руску земљу, не само између кнежева, него и између појединих покрајина. Те борбе биле су други важан узрок пропадању Кијевске Државе. На почетку руске државе кнежеви су били чувари граница и трговачких путева, дакле унутрашњег и спољашњега мира, главари војске, организатори трговине, донекле пак и суци. Овај карактер у главном су кнежеви сачували и касније, само су мање непосредно учествовали у трговачким пословима. Али су зато себи створили у многим кнежевинама крупно сеоско господарство, на ком су радили робови. У хришћанско доба кнежеви се јављају као покровитељи вере и духовништва, као црквени ктитори; уз кнеза постоји савет састављен од његових угледнијих ратних другова, у који на више места постепено улазе и старешине градског становништва, тако да се ствара бољарска дума, као израз бољарског сталежа. С њоме кнежеви решавају сва важнија питања рата и мира, управе и судства; и издају законе, у колико их је било.

По градовима скупљају се већа (вѣче) т. ј. скупштине одраслих слободних мушкараца или можда само шефова породица. За веће, као и за кнежевску власт и бољарску думу, нема, разуме се, писменог устава, али је свакако несумњиво да су демократска већа узимала врло велико учешће у свима јавним пословима, нарочито онда, када није било кнеза, односно кад је кнез био малолетан или слаб. Можемо лако замислити, а зато има и извесних података, да су већа била више пута у опреци и борби са кнежевима, а у исто време да су она била и поприште социјалних сукоба. У државном уређењу Кијевске Русије видимо дакле комбинацију класичних друштвено-државних елемената: монархиског (велики кнез и кнежеви), аристократског (бољарска дума, градске старешине) и демократског (масе градског становништва сакупљене у већима).

Врло велики утицај на ток економских, друштвених и државних послова Кијевске Русије, након примања хришћанства, имала је црква. Разуме се, да је хришћанизација руског становништва ишла веома споро, али свакако црква је била готово једини духовни ауторитет, једино средиште просвете, а у исто време и власник веома великих и разноврсних добара. Попут епископских столица, стварани су и многобројни манастири, од којих је такозвана Кијевопећерска Лавра била најважнија. Она је дала Русији велике свеце и велике просветитеље. Црква је ширила појмове римског и црквеног права; стварала је прве правне зборнике. Ваљда се утицајем цркве може објаснити јако ограничење, а затим укидање крвне освете, које је спроведено у Руској Правди чија старија редакција још признаје, до душе ограничену, освету, али млађа редакција већ је нема. Великом броју људи црква је судила сама, по својим прописима и у свим пословима, док целом друштву у питањима породичног и наследног права, као и за кривице против вере и морала. Крај цркве биле су прве школе, прве књижнице, прве добротворне установе, а такође и многобројне уметничке радионице. Најлепше зграде били су храмови, које су немилосрдно време и бурни историски догађаји већим делом сасвим уништили. У храмовима, који су често изванредно лепи архитектонски споменици, развијају се дивни мозаици и одлично сликарство ал-фреско. Мозаична слика Богоматере, такозване Оранте, у апсиди саборне цркве св. Софије у Кијеву, забавне фреске световне садржине дуж басамака исте цркве, најзад трагично строги ликови светаца у цркви св. Спаса у Нередици близу Новгорода, јесу најважнији споменици ове уметности. Познато нам је и име једнога мајстора; то је некакав Грчин Петровић („Грьцинъ Петровицъ“), вероватно Србин.

Писана књижевност јавља се у црквеним круговима. То су у првом реду дела преводне књижевности: Свето Писмо, дела отаца цркве, објашњене Светог Писма Старог Завета, (т. зв. Палеје) и онда зборници мешовите садржине, апокрифи и т. д. Најстарији познати словенски рукописи у Русији јесу: „Остромирово Еванђелије“ из год. 1057. и два „Изборника“, т. ј. зборника израђена за черњиговског кнеза Светислава година 1073. и 1076. У једном од њих налази се знаменита слика самог кнеза и његове породице. Уз преводну књижевност јављају се и оригиналне црквене проповеди, нарочито знаменитог кијевског митрополита Илариона (XI век) и владике туровског Кирила (XII век), полемички списи против Латина, житија светаца, као на пример убијених кнежева Бориса и Гљеба, игумана Теодосија, знаменитог оснивача Кијевопећерске Лавре, великог црквеног и политичког посленика Кијевске Русије, затим читава једна збирка житија т. з. Пећерски Патерик; најзад, можда врхунац црквене књижевности, дивни руски летописи, који почињу са такозваним Несторовим Летописом или причањем о постанку руске земље. У летопису налазимо пуно елемената чисто световних, понекад нарочито на првим странама, а такође и у читавом Галичко-Волинском Летопису као да чујемо народну јуначку песму. Јуначке песме певали су на кнежевим дворовима нарочити певачи; име једног од њих, неког Бојана, сачувано је у сасвим оргиналном и једином споменику ове врсте Слову о Полку Игоревом, који је непознати аутор испевао негде под крај XII века. Тема овог генијалног спева јесте несрећни рат кнеза Игора са Куманима (1185). Поред великих уметничких лепота овога спева испеваног снажним, веома сликовитим језиком, са пуно карактеристичних и финих израза и дубоких психолошких запажања, има у њему једна нарочита политичка тенденција, исказана са великим одушевљењем: то је страсна тежња ка јединству руске земље. Аутор „Слова“ је несумњиво ватрени руски националиста, који има израђену националну свест. Али он није усамљен: исту и чак и словенску свест има и летописац, који је, на пример, метнуо у уста кнезу Светиславу још у X веку дивне речи: „Не смемо осрамотити руску земљу!“ Најзад исту свест можемо запазити и код черњиговског игумана Данила, који је првих година Јерусалимске Краљевине посетио Свету Земљу и у своме и иначе веома занимљивом путопису забележио, како је он запалио на гробу господњем „кандило за руску земљу.“

„Слово о Полку Игоревом“ је нека врста лабудове песме Кијевске Русије, земље богате културе, бурне историје, великих социјалних неправди, земље, коју су рушили изнутра међусобно завађене покрајине, кнежеви, сталежи, а споља свакојаки непријатељи, у првоме реду номади. Када се уз то почео да мења правац међународних путева трговине, Кијевска Русија почела је да опада. Велики део њеног становништва био је растурен или се сам одселио. У главноме су била два правца исељавања: на запад и југозапад у Галичину, и на североисток у суздаљско-ростовски крај.

ГЛАВА IV.
Галиција.

Галичка Русија била је од прастарих времена насељена словенским племенима. Велики њен део сматра се од многих историчара као словенска праотаџбина у Европи (на пример крајеви Бојке). Галичка Русија некада се звала Црвена („Червоная Русь“ или „Червенскіе города“). У састав руске државе „црвени градови“ су ушли тек за време св. Владимира (981.). Галичка Русија била је често предмет борбе између Кијева и Пољске; пољски краљ Болеслав Храбри, за време наследника св. Владимира, држао је неко време галичку Русију; за њу су се борили руски кнежеви Рурикове крви, пољски и мађарски краљеви. У XII веку галичку земљу држао је знаменити кнез Јарослав звани Осмомисл, чију је моћ опевао песник „Слова о полку Игореву“. После страшних покоља и пљачке у Кијеву године 1169. и 1202. галичко-волинска земља постаје средиште Јужне Русије и привлачи масе руског становништва из других кнежевина. У ово доба се истицао галички кнез Роман, али врхунац славе и моћи достигла је Галичка Русија под Романовим сином Данилом (1229-1264.). Он је сузбио самовољу својих великаша, који су више пута и током многих година управљали земљом, постао је прави владар, какви су се почели јављати у Европи баш у XIII веку. Кад је његова кнежевина, као и остала Русија, потпала под татарску власт, Данило је развио широку међународну делатност да створи велики европски савез против Татара. С том намером он је ступио у тесну везу и са папом, који му је дао краљевски наслов; Данило се, после тога, године 1253. крунисао за краља у граду Дорогичину. Али савез са папом није довео до крсташког рата у који би Европа, на папски позив, притекла у помоћ Данилу; зато је Данило пред крај своје владавине и прекинуо везе са папом. Иначе, његова држава је неколико пута настрадала од Татара, а и он сам морао је да иде на поклоњење хану. Иако одлично дочекан у Хорди, он је ипак тешко осећао свој положај ханова вазала, као што се види из забелешке летописца о његовој посети код хана: „Велико је зло почаст од Татара!“ После смрти Данилове Галичка Русија брзо опада под влашћу бољарског сталежа. Литванци, Пољаци и Мађари више пута посредују у размирицама галичких кнежева. Најзад, средином XIV века, краљу пољском Казимиру Великом пошло је за руком да освоји Галичку Русију, која је од тог времена па све до прве деобе Пољске, 1772., делила судбину Пољске, али није никад изгубила своју руску свест и руски карактер, иако је племство било пољско, а градско становништво великим делом жидовско.

Оно што чини најважнију особину социјално-политичког уређења Галичке Русије за време њене самосталности, то је превласт бољарског сталежа. Бољари су у Галичкој Русији били велепоседници. Ослањајући се на велико земаљско добро, на многобројну оружану служинчад и масе зависних сељака, они су били прави господари земље, одређивајући правац политике и у личним и у начелним питањима. Кнежеви би се могли ослонити на градску и сеоску демократију, нарочито на ону прву, против бољара. Али они ово већим делом нису чинили. Зато је само делимично, за време споменутих кнежева Јарослава и Романа, као и краља Данила, врховна власт добивала монархиско обележје. Културни живот Галичке Русије био је прилично развијен. Као њезин књижевни споменик остао је Галичко-Волински Летопис, писан веома лепим језиком, са пуно драматских епизода, сликовитих описа и израза, који нас потсећају на „Слово о полку Игоревом.“

ГЛАВА V.
Суздаљска Русија. Татарска власт над Русијом.

Све до средине XII столећа североисточна руска област звала се суздаљска по граду Суздаљу (помиње се први пут године 1023.) или још и суздаљско-ростовском — по граду Ростову Великом. Она је била ретко насељена, и то више од финских племена, него од Словена. Било је, истина, у њој од вајкада неколико руских градова (Ростов, Бело Језеро, Муром, Суздаљ, Владимир, вероватно основан за време св. Владимира и Јарослав, творевина Јарослава Мудрог), али у главном тај дивљи и сиромашни крај био је готово ван великог тока руске историје. На кнежевској скупштини у Љубечу године 1096. закључено је, да се од суздаљске области створи посебна кнежевина, те је она додељена Владимиру Мономаху. Кнез Владимир само се од времена на време јављао у том далеком крају, који је касније. предао своме најмлађем сину Јурију, званом Долгоруки. Тај је више марио за југ, него за своју покрајину, иако баш за његова времена јача колонизација ове области. Сам се Јурије јавља као активан оснивач градова и села и градитељ путева. Још је више радио на напретку родног краја његов син Андрија Богољупски, први велики кнез владимирски, „први Великорус у историји“ као што га неки зову, први апсолутни владар у Русији. Андрија је на друге кнежеве гледао не као на браћу, односно децу, него као на слуге; исто тако био је окрутан и наспрам својих доглавника, своје “дружине“ и двора, као и наспрам варошке демократије. Није трпео савете кнежева и бољара, није допуштао сарадњу већа. Борио се на све стране, нарочито са Новгороцима, који су онда створили своју, готово независну од великог кнеза, републику. Њих је успео да победи само на тај начин, што им је затворио довоз жита, натеравши их глађу на покорност. Окрутан и охол према најближој околини, он је изазвао заверу, и то праву дворску заверу, уз учешће својих шурака, а можда и своје жене; завереници су ноћу напали ненаоружаног великог кнеза у његовој спаваћој соби и убили га и измрцварили (1174.). Побуњено грађанство опљачкало је и спалило његов двор. Андрију, који није имао деце, наследио је његов брат Свевлад III., звани “Велико Гнездо“ због многобројне му породице. Довели су га такозвани “млађи градови“ (Владимир и други) против градова старијих (Ростова и Суздаља), у којима је била јака организација већа. Свевлад је наставио, али много вештије и опрезније, политику свога убијеног брата и према кнежевима, и према “дружини“ и према варошкој демократији, нарочито новгородској, али је успео да се релативно мирно одржи на великокнежевској столици кроз дуги низ година (1174—1212.), да буде слављен и поштован широм целе Русије и ван ње.

Карактеристична појава за време Свевлада III. био је Мстислав Мстиславић звани Јунак („Удалой“), кнез торопски, праунук Мономахов “анархиста“ своје врсте, вечити борац против апсолутизма великих кнежева владимирских, савезник новгородске републике. У борби ове републике и кнеза Константина, старијег сина Свевладова, коме је овај одузео право наслеђа након саветовања са духовништвом и “свима људима“ (то је била нека врста земаљског сабора), против наследника Свевладова великог кнеза Јурија II, Мстислав је добио значајну Липецку битку (1216.). После Константинове смрти (1217.) Јурије се вратио на столицу великог кнеза владимирског, држао је у својој власти и Новгород, те је мирно владао, посредно и непосредно, над великим делом Русије. Године 1221. он је саградио град Њижњи Новгород (т. ј. доњи нови град). Године 1237. на суздаљску Русију су напали Татари, те је у битци са њима, на реци Сити, погинуо Јурије II (1238.). Ова је татарска најезда била од, великог значаја за Русију, те ћемо се с тога на њој мало зауставити.

Татаре је крајем XII-ог и почетком XIII-ог столећа ујединио Темуђин (1154—1227.), који се назвао Џингисхан т. ј. велики хан (1206.). О Татарима пише један кинески писац, савременик Џингисханов, следеће: “Татари се рађају и расту у седлу и на коњу; они се сами уче војничкој борби, јер цели свој живот проводе у лову. Зато немају пешадије, него само коњицу. Војске се може прикупити код њих неколико стотина хиљада. Готово нема код њих службеног дописивања, али сви, почев од врховног заповедника па до начелника хиљаде, стотине и десетине управљају лично. Сваки пут кад они хоће да заузму велики град, они прво наваљују на мања места, па, заробивши њихове становнике, гоне их на опсаду. Зато издају наредбу да сваки коњаник зароби десет људи; кад је овај број попуњен, сваки човек узима извесну количину траве или дрва, земље, камена; њих терају дан и ноћ, убијајући заостале. Приликом опсаде не штеде ни десетине хиљада жртава, и зато градови бивају увек заузети. По заузећу њиховом убијају, не штедећи, све, без обзира на то, да ли су стари или млади, лепи или ружни, сиромаси или богати, да ли се њима противе или не; никаква знаменита личност не може да избегне смртну казну ако им се она одупирала. После заузећа града деле плен сразмерно броју учесника у нападу између виших и нижих. Татарска земља богата је водама и травом, згодна је за коње и овце које им служе за храну; само кобиље млеко (кумис) довољно је да подмири глад и жеђ.“

Џингисхан је постао владар целе Монголије, продро у Кину и 1219. год. већ је освојило Бухару у Средњој Азији. Гонећи испред себе бухарског емира татарски одреди прошли су кроз Северну Персију, Ђурђијанску, кавкаске планине, па су се појавили у јужноруским степама где су онда лутали Кумани. Кумани позваше у помоћ руске кнежеве, који су се у великом броју одазвали том позиву, иако су, према извештају летописа, татарске вође Чепе и Субудај Богодур поручивали руским кнежевима: “Дошли смо вољом божјом на наше робове и коњушаре, на гадне Кумане; с нама пак ви склопите мир, немамо рата са вама“. На реци Калци, која се улива у Азовско Море, дошло је до одлучне битке, у којој су Руси потучени до ногу (1224.). После те битке Татари су се вратили у Азију, али кроз неколико година појавише се поново, и то са много већим снагама, имајући као вођу Батија или Батухана, унука Џингисханова. Њега је и оног од раније познатога Субудаја упутио у Европу велики хан Угедеј. Године 1235-36. освојише Татари земљу камских Бугара, те упадоше у подручје рјазанско. Ниједан од руских кнежева није се одазвао позиву рјазанских кнежева, да им помогне. После пада рјазанске кнежевине дођоше на ред и они: Татари продреше у суздаљску земљу; Москва, Владимир, Суздаљ падоше у њихове руке, те беху спаљени; сам велики кнез Јурије II изгуби битку и живот на обалама Сити (1238.). Поход Татара на северозапад, у правцу Новгорода, није се завршио освојењем овога града; мочваре и шуме омеле су напредовање Татара. Али ипак и Новгород признаде њихову власт. 1239-1240. Татари су освојили и опустошили јужну Русију (Кијев је заузет и порушен године 1240.), па се преко Галиције и Пољске упутише у Западну Европу. Том приликом они су прошли кроз Мађарску и Хрватску, а неки њихови одреди прејурише чак и преко Босне и Рашке. Вративши се у Русију они су основали Златну Хорду са средиштем у Сарају на доњој Волзи. Златна је Хорда до године 1260. била у вези са главном Хордом у Монголији, а те је године постала сасвим самостална. Русија је потпадала под Златну Хорду као скуп вазалних кнежевина. Из почетка су татарски ханови држали чак и своје власти у Русији, али су касније кнежеви издејствовали да заступају свој народ непосредно пред ханским повереницима (даруга) у Сарају и да сами скупљају данак (харач) на основу врло строго спроведеног пописа становништва и његове имовине. Али то се утврдило тек постепено; првих пак деценија Руси су грозно патили под татарским јармом. Насиља ханских повереника у покрајинама, баскака и пописивача, изазивала су буне, које су свирепо угушиване. Кнежеви су били дужни путовати у Хорду (до године 1260. чак у Азију, а не само у Сарај), да би били потврђени у свом звању, или, као што се онда говорило, да добију “јарлик“ на кнежевину. Неки су кнежеви том приликом настрадали због вере; кнез Михајло Черњиговски, на пример, год, 1246. није хтео да изврши неке обреде које је сматрао као немогуће за хришћанина, па је с тога убијен заједно са својим бољаром Тодором (обојицу црква сматра за свеце). Татарски јарам несумњиво је сасвим поцепао државно и народно јединство Руса, у колико га је било, иако није сасвим угушио народну свест. Западне и југозападне руске покрајине нису се дуго налазиле под јармом и утицајем Татара, него су дошле под утицај и власт Пољске, Литванске и донекле Немаца. Северозападна Русија, као и северна, више је номинелно била под татарском влашћу, док је средина земље остала под јармом највише и најдуже.

Татарски јарам је имао као велику последицу то, да је одвојио Русију од Западне Европе. Затим, он је допринео знатно суровости и грубости народних обичаја и административне праксе. Много оријенталског ушло је преко Татара у руски живот. Позајмила је Русија, управо Москва, можда и понеку корисну црту у организацији власти, финансија, статистике, али се ова позитивна добит сасвим губи при упоређењу са големим злом, које су зла времена несумњиво донела.

Великокнежевско достојанство припадало је после смрти Јурија II његову брату Јарославу (1238. до 1246.), кога су татарски ханови у његовом звању потврдили. Њега је после дужег низа промена и колебања (1246-1253.) наследио његов син Александар, звани Невски, кнез новгородски (1253-1263.). Кнезу Александру пало је у део да брани северозападну Русију од Швеђана и Немаца. Швеђани су онда продрли у Финску и појавили су се године 1240. на Неви. Ту су били потучени од кнеза Александра (одатле је и добио надимак Невски). Немци, управо немачки ритери монашких редова Маченосаца и Крстоносаца или Теутонског Реда утврдили су се у то време у пределима финских племена Лива и Еста, дуж обале Ришког Залива, па су се постепено раширили и у басену реке Прегела и све до Мазурских Језера, одазвавши се на позив пољског кнеза Конрада Мазовецког и уништивши литванско племе Пруса. Трговачке су везе Руса са тим ритерима биле веома живе, те је из прве половине XIII столећа сачувано више руско-немачких уговора. Један од њих садржи читаву “трговачку правду“, т. ј. трговачки законик. Ови “божји дворјани“, како су се сами звали, ударили су и на Русију и године 1241. освојили Псков. Ту се јавио кнез Александар са својом војском, те је Маченосце на леду Чудског Језера потпуно потукао. На тај је начин заустављено напредовање Немаца у руске пределе (1242.). По примеру и трудом Немаца почела су да се постепено буде и да се уједињују разна литванска племена у басену Њемена. Она почесто наваљују на руске пределе, али је Александар одбио и њихове навале. Он је највећу славу добио својом изванредно вештом политиком према Татарима. Добро схвативши да Руси тога времена не могу издржати борбу с Татарима, он је напорно радио на томе да народ и земља што мање пате. Нарочито је тешка била година 1257., када су из Хорде дошле у Русију гомиле татарских чиновника, војних шефова различног положаја, као и читаве чете пописивача становништва. Свуда је дошло до отворених буна и окршаја са Татарима и до убистава појединих татарских званичника. Али највише су се одупирали попису и плаћању данка Новгороци. Велики кнез Александар успео је ипак да заштити Русију од већих беда. Зато, када је на повратку из Хорде умро на Волзи, јаук се разлеже широм целе руске земље.

Велики кнежеви после Александра Невског, који су се измењивали уз различите интриге у Хорди, а понекад и уз борбе у самој Русији, нису, све до појаве московске династије Даниловића, играли неку нарочиту улогу и ни по чему се нису истакли. Са насловом “великих кнежева владимирских и целе Русије“ они су већим делом седели у својим “удеоним“ кнежевинама. Неке од споредних кнежевских столица подигнуте су у току времена на част великокнежевских, тако да се у североисточној и средњој Русији јавило више великих кнежевина: тверска, смољенска, јарославска, рјазанска, њижегородска. Владимирска је ипак остала најглавнија, “сверуска“. све док није Москва коначно заменила Владимир. Руски се народ Владимира као своје престонице више готово и “не сећа“.

Односи кнежева према становништву све више носе обележје феудално. Државна власт је раздељена између огромног броја носилаца. Манастири суделују веома активно у колонизацији и обрађивању дивљих простора. Доба првих великих кнежева владимирских време је веће градитељске и у исто време уметничке активности. Тих година у некадашњој суздаљској Русији створена су дивна уметничка архитектонска дела, сачувана и до данас. Имамо ту и лепих образаца кипарства и резбарије у камену (високи и ниски рељеф). Уз стране мајсторе (Грке и Талијане) раде и домаћи. Али касније запажа се дивљаштво, сиромаштво, назадак укуса, немогућност уметничке делатности, што се све потпуно објашњава тешким економским приликама и ужасном политичком ситуацијом. Назадак и мртвило опажа се и на пољу просвете и књижевности. Нема ниједног књижевног имена или дела суздаљске Русије које би вредило споменути у једном кратком прегледу.

ГЛАВА VI.
Северноруске републике.

На северозападу Русије од памтивека су становала словенска племена, која су основала неколико знатних градова. То су била племена Илменских Словена и Кривића са околним племенима финским, која су одавно почела да се претапају у Словене. О тим племенима прича се, да су била на челу оног великог савеза, који је позвао варешке кнежеве. Од одласка варешких кнежева на југ северозападна Русија, са главним средиштима Новгородом т. ј, новим градом и Псковом, није имала својих посебних кнежева. Кнежеви су се обично налазили у Кијеву: то су били сверуски велики кнежеви; тек се понекад у Новгороду појављивао неки свој кнез, а иначе је обично Новгородом управљао кнежевски посадник т. ј. кнежевски намесник, који је могао да буде или неки споредни кнез, или кнежевски дворанин или и неки истакнути новгородски грађанин, у кога је кнез имао поверења. Новгород је, природно, хтео да има кнеза и посадника, који би одговарали његовим жељама. Пошто су кнежеви били далеко или недовољно утицајни, Новгород се постепено еманциповао од кнежевске власти: прво, он је себи задобио право да бира посадника, који је, уместо да буде намесник кнежевски, постао градски председник; затим је утврдио своје право да сам себи бира кнеза по своме нахођењу, и, шта више, да га и мења по својој слободној жељи. Тако је почетком XIII столећа био у главноме створен устав и уређење новгородске републике. Писаног устава није било, али се уставна пракса ипак донекле регулисала писменим уговорима сувереног новгородског народа („Господина Великог Новгорода“) са изабраним кнезом.

Северозападна Русија није могла, нарочито у великим градовима, да живи од своје земљорадње, него је морала да своје жито за исхрану добија са стране, и то у почетку са средњега Дњепра, касније из басена средње Волге, “са низа“, како су у Новгороду го