Ранко Јаковљевић

Руси и Срби између Кладова и Сибира

Име као предзнак

Да је цивилизација распрострањена на подручју Кладова у временима удаљенијим но што досеже наше памћење имала додирних тачака са сродницима настањеним на тлу данашње Русије, сведочи у њему пронађена остава кремених ножева, која се по М. Гарашанину везује за продор културе из јужноруских степа током трећег миленијума пре нове ере (1). До таквог закључка доспећемо и посматрањем налаза огрлице саздане од спондилуса и палигорскита, приспеле на Лепенски Вир 4.700 година пре нове ере, обзиром да су једина налазишта ретког минерала палигорскита, хиљадама километара удаљена од постојбине Лепенског човека – у Анадолији и на Уралу (2). Део заједничке митске прошлости јесте, и на руским пространствима и у реону Кључа кладовског, распрострањено веровање у Велеса, господара стада и људских душа, по коме носи назив село смештено десетак километара од Кладова. О везама пак становништва Русије са ђердапским поднебљем, први траг води ка словенском племену Северјанима-Северинима, још у раном средњем веку насељеним око Тамиша и оближње Черне, за које се сматра да им Турну Северин дугује своје име (3). Један од миграционих праваца Северјана током седмог века нове ере води са подручја данашње Румуније у унутрашњост Балкана (4). У доба када истоимена група њихових сународника, стационирана источно од Кијева, бива укључена у словенски савез тзв. Унутрашње Русије, преко пута Турну Северина ситуирано Кладово, у свом имену такође носи основу старословенских речи, најочуванијих у руском језику, „кладоваја“ – смочница, остава, спремиште, „клад“ – пртљаг, терет (5). Могуће је, за шта не располажемо непосредним доказима, да су своја станишта ту имали и припадници српског племена Тимочана. Како је овај крај хиљадама година опстајао кроз цивилно насеље услед интензивних привредних активности манифестованих сакупљањем и трансфером товара Дунавом, бивајући стратешки пункт по изласку из ђердапског теснаца, где је пловидба изузетно тешка, изискујући превоз робе тек на малим пловилима, Кладово као и село Кладушница пет километара узводно, за своје име могли би благодарити управо околности да се ради о идеалним локацијама за истовар терета, његово ускладиштење, сортирање и најзад претовар у велике бродове, способне за пловидбу ка Црном мору. У супротним ситуацијама, када би трговачки пут водио узводно, Кладово и Кладушница били су одредишта за претовар на мала пловила ради лакшег савлађивања ђердапских пловидбених препрека у виду брзака, вирова, теснаца, камених спрудова. Такву улогу Кладушница ће успешно вршити и много столећа касније, у време деловања знаменитог дунавског бродовласника, ктитора и филантропа Мише Анастасијевића /1803-1885./. Иначе у Кладову је столећима, све до почетка двадесетог века, функционисала скела којом се роба превозила на другу дунавску обалу, до места по њој названог Кладовска скела, те се и њено постојање може сматрати подлогом за давање насеобини имена Кладово, са значењем очуваним у савременом руском језику, но не непрепознатљивим и на српском говорном подручју кроз одреднице складиште, чији извор је појам склада, реда, уређења, поретка.

Један скривени смисао овог израза можемо препознати кроз старословенски глагол „класти“ – „кладати“ /на руском „кладка“/; стављати, полагати, налагати, метати, а која нас води до значења термина „клас“ – израђати, опредељујућег за именовање житног класја, чије трагове обожавања кроз култове плодности видимо већ у антропоморфним фигурама с почетка нове ере, које са зрневљима жита уместо очију, пронађеним на ушћу оближње речице Замне у Дунав, са печатом у имену Егета на данашњем потесу Брзе Паланке, везаним за римску богињу Сегетију, код Русина знану као божанство сеоских поља. Други сегмент овог израза, у смислу стасавања, важећи за зидање, што чини савремено значење руске речи „кладка“, асоцира на постојање неке прастаре грађевине на подручју Кладова, у чему овај простор и ближа околина свакако не оскудевају, попут оне посвећене божанству путева Дијани, знане као Занес, довољно упечатљиве да би се са њоме идентификовала насеобина. Истом логиком, и у називу оближњег села Корбово, можемо пронаћи значење идентично старословенској и руској речи за брод – „кораб“, што такође има основа у столећима преовлађујућој привредној активности мештана подунавског насеља. Североисточно од Москве, на 58. степену северне географске ширине и 39. степену источне географске дужине, налази се место Кладово, а тик уз њега и Корбово. Низ Дунав од српског Кладова, које име носи и потес данашњег предграђа Берлина, некада обитавалиште Лужичких Срба, у Бугарској постоји место Кладоруп, у Хрватској пак Кладње код Самобора, Кладањ у Босни или Кладурово у српском Браничевском округу. За веровати је, како то иначе само божанским складом зна бити удешено, да ови топоними имају језгро у прастаром словенском извору.

Драгоценим детаљем, у склопу тезе да је значајем пловидбеног пута за трговину и извођењем грађевинских радова још од античких времена опредељиван цивилизацијски идентитет становништва и њихових насеља, сматрамо околност да име Караташ на ђердапском сектору, односно Карадаш како се изворно изговарало међу локалним становништвом, а чији је сада реликт назив суседне аде Карадаш, нема никакве потпоре у црном камену, иначе непостојећем у окружењу, на шта би асоцирала уврежена тврдња о турском пореклу назива. Овдашње насеље је хиљадама година старије од турског присуства на Ђердапу, а за његово одржавање, можда и оснивање, заслуге би могли имати Феничани, апострофирани као први градитељи ђердапског пута усеченог у стење истоимене клисуре, у функцији тегљења бродова на снагом пловила и њихових посада несавладивој дунавској деоници, када су своје трговинске потхвате и потрагу за златом са подручја Шпаније изместили у ђердапски део Подунавља и његово богато залеђе.

Спомен на обрисе заједничке прошлости, очуван у готово заборављеном корену имена Кладова и околних места, скупа са хронологијом друштвених односа преламаних кроз вековни руски уплив у дешавања на Ђердапу, чине мали путоказ у трагању за делом изгубљеног богатства европског културног наслеђа.

Обриси заједничке прошлости

Средином XIII века на историјску сцену Видинске кнежевине, којој је припадала и Тимочка регија, ступио је самодржац Ростислав, „кнез свих Руса“. Недуго потом сабор бољара устоличио је Константина Тихомира, сродника Немањине владарске породице, а Ростислав налази уточиште у Угарској, код Стефана V, који успева да покори Видин и Трново 1261, за владара ових земаља поставивши деспота Јакова Светислава, рођака Ростисављевог, касније помињаног као „император Бугара“. Светислав признаје угарско вазалство, али приликом династичких борби под Ладиславом IV, 1272. године, ослободио се мађарског стега, поставши независни кнез Видинске кнежевине – Тимочке крајине (6). Како је познато, угарски владар Бела IV своју кћер Ану удао је за черниговског кнеза Ростислава Михаиловича, поверивши му управу над Мачвом. Године 1267-68 српски краљ Урош I заратио је против управитеља Мађарске бановине, Беле Ростисављевића, а млади угарски краљ Стефан V 1266. водио је борбе на страни Константина Тиха /1259-1277./, бугарског владара и праунука великог српског жупана Десе а против Јакова Светислава, владара северозападне Бугарске. По заузећу Видина образовао је Видинску бановину и од тада до 1918. године, угарски владари носе титулу краља Бугарске (7). Бугарски извори говоре да је Јаков Светислав, који је управљао северозападном Бугарском, примио помоћ Константина Тиха у борбама за одржање и проширење домена владавине (8). Чини нам се изузетно занимљивом чињеница да је словенски живаљ локалитет великог турског утврђења у близини Кладова, насталог почетком шеснаестог века на развалинама неког старијег, дуго времена називао Светислав, што асоцира на Јакова Светислава као јединог нам познатог могућег градитеља старије утврде.

Честа миграциона кретања становништва с десне на леву обалу Дунава услед опасности које собом носе ратни походи и разарања, од каквих је једно забележено по заузећу Видинске области од стране Лудовика Угарског 1365. године, условила су да се насеобина, превасходно са функцијом очувања војних успеха, у близини Кладова, назове или поново назове Новиград. Већ концем XIV столећа ово подручје, скупа са суседним на другој страни реке, постаје јако упориште православног мистичног правца исихазма, кроз деловање Преподобног Никодима Тисманског и његових следбеника, заслужних за очување свести о припадности српском роду под турским јармом (9). Учење исихаста имало је жариште првобитно у Византији, потом у Бугарској, одакле се ширило кроз рад светогорских монаха и њихових ученика, уз покровитељство владарских породица бугарског, српског и румунског порекла. После Косовског боја, 1390. године монах Кипријан из Трнова постаје московски митрополит. Како Билингтон запажа, балкански монаси су били склони да политички подржавају антилатинске фанатике у Византији, а теолошки, антисхоластичке исихасте. Собом су донели наклоност према присном савезништву монаха и владара, што је преовладавало у јужнословенским краљевинама. Јужни Словени су такође донели балканске традиције састављања синтетичких родослова како би се поткрепили захтеви српског и бугарског краљевства спрам Византије. По схватања Московије, која се накнадно уобличила крајем петнаестог века, византијска црква је изневерила своју баштину прихватајући уједињење с Римом у Лиону, Риму и на концилу у Фиренци 1437-1439. године (10).

Свети скитачи, попут Нила Сорског „преко кога је духовна силина исихаста пренета с грчког на руско тле“ или прековолшких стараца са подручја Јарослава и Вологде, ширећи учење које „људе наводи мислити како су непосредне везе с Богом могуће и да их чак треба претпоставити китњасто екстернализованим службама православља“ (11), стварали су подједнако и међу српским и међу руским народом осећај заједништва са Свевишњим, довољно јак да би добио обележје спасења. У далекосежне домете делања градитеља манастира Манастирица код Кладова и Тисман на суседној дунавској страни, светог Никодима, може се, кроз тежње за очувањем словенске духовности, приписати пријем у аудијенцију код руског цара Алексеја Михаиловича у Москви 20. маја 1668, Ђорђа Бранковића /1645-1711./-потоњег заточеника кладовске тврђаве у аустријским рукама а пређашњег избеглице у Тисману, заједно са ердељским митрополитом Савом Другим. Да овакво мишљење није тек нагађање, указује руска помоћ у обнови пострадалог Никодимовог манастира Тисман, на тражење Вршачког митрополита Теодосија у Москви 1662. године. Русија чак бива једно време /1916-1956/, почев од Првог светског рата, прибежиштем вредном раду Никодимовом – препису у српској редакцији Четворојеванђеља, сачињеног 1404-1405. године, украшеном вињетама и иницијалима у злату, обима 322 пергаментна листа, где га ни пошаст комунизма није успела дотаћи (12).

Први историјски запис о заједничким активностима припадника два народа за ослобођење Кладова датира из 1598. године. Петар Јерменац у својству изасланика влашког војводе, септембра месеца известио је аустријског надвојводу Максимилијана да су „Козаци у договору са Србима заузели један град на Дунаву звани Кладово“ (13). Следећих стотину година једини траг о српско-руским релацијама на подручју Кључа налазимо кроз околност да је овдашња црква снабдевена руским богослужбеним књигама.

Настојања Срба да у Русима нађу ослонац преживљавању под османском окупацијом, осокољена ранијим присуством кнеза П. Б. Возњицкина у Сремским Карловцима у својству руског изасланика на мировним преговорима 1698-1699, сликовито су изражена кроз обраћање „архиепископа пећког и свих Срба и Бугара и читавог Илирика патријарха“ Арсенија III Чарнојевића руском царском саветнику Теодору Васиљевичу Головину 1705. године:

„...Дан и ноћ бежећи са својим осиротелим народом од места до места, као лађа на пучини великог океана брзамо, чекајући када ће сунце и преклонити се дан и проћи тамна ноћ и зимска беда што над нама лежи...Са свим нашим осиротелим народом словеносрпских синова, од првих па до последњих, како духовних, тако и световних, народа свакога чина што постоји, смерно и покорно и скрушено сузно мољење опште сви чинимо господству вашем. Мојсејствуј нам, као роду израиљићанском у Египту, пред његовим најнепобеднијим и августејшим монархством, јер знамо да у одважности не оскудеваш...“ (14)

Српски труд да удостоје себе и изневерено савезништво са Аустријанцима у војевању против Турака пажње руског владара очитавају се и у писму београдског митрополита Вићентија Јовановића царици Ани: „Каква су чуда и покоре починили аустријски генерали Валис и Најперг и остали генерали заповедници, па и сами војници, то није у стању човечији језик испричати, и то како по кућама и осталим имањима, тако исто и по црквама...Ми смо се здраво у својој нади и очекивању преварили...ми смо просто плен и изложени кињењу немачког народа...горе нам не може бити него што је сада“ (15).

У преговорима о подели интереса великих европских сила, крајем осамнаестог века изношени су ставови да се по распаду Османског царства, преостали део са православним хришћанима, изузев оних настањених у Влашкој, Молдавији и Бесарабији, укључи у рестаурирано Грчко царство или, у другој варијанти, да Аустрија задобије управу над Србијом, Влашком и Босном. Компромисно решење између Катарине II и Јосифа II пронађено је 1782. године у опцији о независности Србије под владавином једнога од аустријских принчева, који би за ту прилику склопио брак са неком од великих руских војвоткиња, чиме би Аустрији била додељена улога раздвајања руских од француских поседа на Јадрану и на Јонском мору (16).

„Санктпетербурские ведомости“ у периоду 1735-1738. године донеле су низ текстова којима прате стање на аустријско-турском фронту у реону Ђердапа, специјално Оршаве, затим Брзе Паланке, Видина, са стратешки најзначајнијих пунктова за овладавање дунавским пловидбеним сектором (17).

И пола столећа касније руско-аустријско савезништво у рату против Турске било је разлог наглашене руске заинтересованости за дешавања на фронту у реону Кладова, значајном због настојања Турака да дунавским путем снабдевају своја јака утврђења на горњем току и напора Аустријанаца да управо ту отворе коридор за везу са руским трупама на доњем Дунаву. „Московске ведомости“ од 19. јула 1788. јављају о приспећу великог турског везира у Кладово 11.6.1788. и стављању под његову непосредну команду 20.000 војника (18). Успех генерала Фабрија код Кладова и заробљавање 600 Турака крајем 1789 забележен је у издању тога листа од 29.12.1789. Са нарочитом пажњом испраћен је подухват генерала Вартенслебена, на челу Банатског корпуса, када је продирући из правца Брзе Паланке успео да зађе за леђа Јусуф паши, ушанченом са 10.000 војника код Кладова, што је у Санкт Петерсбургу коментарисано према аустријским и немачким изворима. Доста је писано о Јовану Брановачком у „Санктпетерсбуршким ведомостима“ из исте године, једном од главних актера ослобађања Кладова 9. новембра 1789. Руси су све више пажње посвећивали анимирању словенске браће у својим ратним потхватима, исказујући одређену дозу бриге за њихову судбину и после склапања мира у Јашију, 9. јануара 1792. године. Сматрамо занимљивим под призмом исељавања већег броја Срба у Русију током осамнаестог века, а посебно по повратку Турака на старе запоседнуте подунавске територије, сагледавати порекло топонима Кладово и Корбово у близини Рјабинског језера, Јарославска област – Пошехонски реон, но засад без доказа о основаности таквог гледишта. Крај XVIII. и почетак XIX века били су временске одреднице новог замаха идеји о обнови „Илирске краљевине“, промовисане од стране црногорског владике Петра Првог Петровића, а надзиђиване заговарањем од стране карловачког митрополита Стефана Стратимировића „Славено-сербског царства“' – „по угледу, уз помоћ и у корист Русије“ пројектованог (19)

Први српски устанак

Нова криза у односима Русије, Аустрије, Француске, Енглеске и Турске, изазвана дебалансом у позицији Француске према Турцима науштрб других европских сила, нарочито манифестована турском сменом проруски настројених кнезова Молдавије и Влашке, определила је одлуку Александра Првог да руска Молдавска армија пређе Дњестар и стационира се на Дунаву. Следујућа објава рата Русима од стране Отоманске империје, 28.12.1806. уз подршку Француске одлучујуће је утицала на почетак сарадње Молдавске армије са српским устаницима. За најпогоднију форму руског уплива у српску политику ослобађања од турске власти одабрано је стварање „Књажевско-влашког корпуса“, односно „Греческо-елинског корпуса“, са задатком спровођења ратних операција у Малој Влашкој, околини Оршаве, Крајини и Кључу /Кладово/ и контроле пловног пута (20). Неуспеси Грка у конституисању војних формација надомештени су активностима официра српског порекла – Никића у оснивању „Влашког козачког пука“, са 750 људи, Милорадовича, са „Црно-српским хусарским пуком“ од 300 људи и „Српске пандурске команде“ од 458 војника, као руских помоћних трупа (21).

Како наводи Б. Богдановић, мањи део ових формација у саставу кора генерал-мајора Донске војске Исајева је ноћу, између 17. и 18. и 29. и 30. јуна 1807. године прешао Дунав код Брзе Паланке, но не уз значајан допринос на српском војишту. Сведочанство о овом догађају оставио нам је Вук Караџић: „Чујући у том Русијски генерал Исаијев, да су Срби прешли у Крајину и туку се с Турцима, крене се и он из Краљева с нешто козака и пјешака к Дунаву, и растјеравши Турке које пред собом нађе, пређе у Велико острво. Дознавши Кара-Ђорђије, да је Исаијев ондје дошао, пошаље Миленка /Стојковића/ са једном хиљадом Срба на Дунаво према Великоме острву, те се ту 7. јунија први пут састану Срби и Руси. Исаијев оставивши нешто мало својијех људи, да чувају Велико острво, са свом осталом војском отиде с Миленком на Малајницу, и ондје сви заједно ударише на Турке, тако их разбију, да им отму и топове и хазну и џебану. Потом Срби и Руси отиду заједно те опколе Неготин, у који се Гушанац Алија био затворио са неко 2000 Турака, но пошто Кара-Ђорђије отиде оданде к Делиграду, Исаијев се врати на Велико острво“ (22). Узрок повлачењу руских трупа није био Карађорђев одлазак на другу страну, како то Вук сугерише, већ постигнуто руско-турско примирје у Слобозији 24. августа 1807, углавном проистекло из унутрашњих несугласица у Турској, кулминиралим абдикацијом Селима Трећег у корист Мустафе Четвртог, што ће у крајњој консеквенци довести до устоличења Махмуда Другог 28. јула 1808. године. Мир уговорен 8. јула 1807. између Александра Првог и Наполеона резултирао је руским одустанком од ослањања на српске устанике .

Српске и турске покушаје да период примирја искористе за коначно уговорно решење српског питања у Османском царству, успешно је опструирао руски политички представник у Србији 1807-1809. године, Константин Константинович Родофиникин, неуморно фаворизујући доиста нереалну опцију о наводном српском ослобођењу и уједињењу под грчким скиптром. Извесно је да је услед његовог деловања међу устаничким вођама настала, или блаже речено узела маха, нетрпељивост у размерама довољним произвести раздор, са коначним ефектом убрзања разбијања српске устаничке силе. За сугестивну руску суздржаност по питању остварења обећања о заједничким војним дејствима у Србији, Родофиникин је имао пресудне заслуге.

Тек пошто је Турска објавила рат Русији, и словенска браћа исказала наглашену заинтересованост за то, у Србији се отвара јаки фронт, но недовољна помоћ савезника условила је тешке поразе, попут оног код Ниша средином 1809, када је убијено 3000 српских војника. Тим поводом Правитељствујушчи совјет упутио је руском фелдмаршалу Прозоровском депешу којом се протестује због остављања Срба на цедилу, пошто су испунили руске захтеве да се на Турке „на све стране удари“, а ови изневерили обећања да ће руска војска прећи преко Дунава и притећи у помоћ. Најзад, 14. јула 1809. прелази Дунав генерал Исајев, на челу шест пешадијских батаљона, два коњичка пука и 300 пандура и укључује се у опсаду Кладова. Јако кладовско утврђење, међутим, испоставило се несавладивом препреком те се борба започета 21. јула 1809. завршила катастрофалним поразом српско-руских снага. Већи руски него српски губици – 335 погинулих и 603 рањених, дали су повода причама о издајству, може бити тек у функцији оправдања за лоше одабрану тактику. Преостале руске снаге напустиле су српску обалу.

Разочаран руским одустанком од заједничких борби на српској страни фронта Карађорђе, по савету Доситеја Обрадовића, савезништво нуди Наполеону, од недавно владару Илирске провинције у Далмацији и Истри, но српко-руске релације и у тим околностима биле су толико испреплетене, а интереси Француске превасходно усмерени према Турској, да је куртоазна похвала српских врлина била једино чиме су Французи удостојили српског вожда.

У ноћи између 16. и 17. јуна 1810. године, када су руске потребе и српске наде најзад стајали у истој равни, код ушћа Замне у Дунав, пар километара низводно од Брзе Паланке, на десну обалу прешло је 3566 војника, током септембра појачаних са још 3000 Руса -16. Ладошки мушкетирски пук, 6. Волински улански пук, Донски козачки пук Исајева 4-ог Молдавске армије и око 300 пандура. У међувремену у Србију долази и лака коњица: 4. јула 25 козака предвођених заставником Савичем прешли су у Србију да би постали Карађорђева специјална оружана пратња, чему следи приспеће „Српског козачког пука“ снаге 1270 људи, предвођен капетаном Петром Никићем (23). Сматрајући питањем части освајање Кладова, Руси и Срби врше опсаду турског утврђења, коју Турци безуспешно, са губитком од 100 људи, покушавају пробити 1. августа. Користећи временске непогоде, Османлије са Ада кала три дана касније покушале су доставити посади утврђења муницију, којом приликом Срби успевају запленити комплетну лађу с драгоценим товаром. Коначна предаја турске војске уследила је 14. септембра 1810. године. Том приликом заплењене су велике количине наоружања и војне опреме. По налогу команданта руске армије Каменског, у Кладову је стациониран руски гарнизон снаге једног батаљона.

Поводом Карађорђевог позива 10. јануара 1811. године код Кладова је прешао на српску страну командант Александар Феодорович Бал са два батаљона Нејшлотског мускетарског пука, на путу за Београд и Шабац. Запажено је учешће ових формација у боју против Хуршид-паше код Грамаде, у реону Сокобање, 11. октобра 1811. године.

Ишчекујући коначни расплет сукоба са Француском, а везано за Родофиникинове негативне извештаје о српској лојалности, Руси су маја 1811. у Србију упутили барона Дибича који, искрцавши се у Кладову, бива у прилици од Вука Караџића добити информације о стварном односу снага и расположењу у српским владајућим круговима, са циљем сагледавања могућности јачег руског ослањања на Србију. Резултати његових опсервација изнети су у посебном рапорту, чији је почетак посвећен Кладову: „Град Кладово кои Срби држе јест кључ свезе ове... Припознати се мора да је Кладово у смотренију свезе Руса са Србијом од највеће важности, особито што ми војске и магазине у Србији имамо; и зато је више јошт чудновато да ми за цело време одкако Кладово имамо баш ништа за безопасност његову учинили нисмо“ (24). На крају, Дибич запажа: „Ако Русија обстојателствама привољена буде Србију оставити, куд остаје Србима, који се више међу Турке повратити не могу да се натраг повуку, него Аустрија... Никада Русија не може се ослонити на поверење других народа ако Србију онако исто, па макар и субтилнијим начином остави, као што је Мореу и Црну Гору оставила. Русија је већ своје сојузнике на северу изгубила; ако јошт Србију остави, онда остаје сама за себе. Никада Русија бољу прилику закачити не може него сада, да себи чрез Србију сигурнију обрану за унапредак прибави“ (25).

Напуштање Србије од стране руске војске, изазвано Наполеоновим нападом и према томе неопходношћу одустанка од ратовања против Турске, чему је следило потписивања руско-турског мировног споразума 1812, вратили су османлије у Србију, жељне освете и спремне на страхотна злодела над српским становништвом. Путеви руске и српске судбине још једном су се разишли а да велики савезник већ годину дана касније, 1813, пошто је Наполеонова војска савладана, није сматрао потребним заузети се код Турске за доследно поштовање акта о српској амнестији. Тек по окончању следећег руско-турског сукоба и закључењу уговора о миру у Једрену 1829, утаначено је враћање Србима територија што су их Турци запосели 1813. године. Као ретко кад, поводом окончања Руско-турског рата, на страни Милоша Обреновића и Мустафа-паше Скадарског, појавило се идентично гледиште о могућности проширења подручја под српском управом. Турски паша посредством Милоша понудио је генералу Дибичу да евакуише своју арбанаску војску из источне Србије и западне Бугарске, да Милошу препусти Оршаву, Ниш, Видин и Софију, тражећи у замену да га Руси признају за владара Албаније и вазала руског цара (26). Но, и та прилика искоришћена је превасходно за угађање руским интересима, кроз фаворизовање „влашке карте“ науштрб српске. Оглушујући се о апеле Милоша Обреновића, Руси су издејствовали да Влашкој припадну стратешки значајна дунавска острва у кладовском крају: Чиплак ада код Караташа, Шимијан код Мале Врбице, Корбовско острво, Вајушко острво, Бурдељска ада код Љубичевца, Грабовичка ада, Пишман ада и Велико острво између Брзе Паланке и Михаловца и на крају Мала Чиплак ада (27). Тако је на делу потврђено опредељење да се Влашкој предају острва, како Србија не би сувише ојачала, преовлађујуће на самом почетку овога столећа у Родофиникиновим ставовима. Важно је знати да се у време руско-турских преговора у Једрену први пут на руској страни чуо став о потреби, за случај престанка турске владавине на Балкану, конституисања државне заједнице Србије, Босне и Бугарске, под руским протекторатом. Предузимљивом српском кнезу изневерена очекивања била су знак да треба другим средствима радити на успостављању изгубљеног међусобног поверења. Зато одмах шаље у Русију на усавршавање у војним наукама четрдесеторо људи, који ће се, са комплетном коњичком спремом вратити Дунавом у Србију у јесен 1836. године (28).

Крајем 1853. године, на руски позив, путујући кроз Кладово и Турну Северин, у Влашкој борави изасланик српског министра спољних послова Атанасије Николић. На позив руске ратне команде да се Србија укључи у Кримски рат као њен савезник, поучен ранијим искуствима, а под притиском претње од аустријске окупације, Николић успева руског изасланика Феликса Фонтона задовољити пристанком да Србија допусти формирање добровољачких одреда који би се прикључили руској војсци (29). Девет година касније Русија ће, пажљиво вагајући односе снага европских сила, наћи интерес, уз подршку Француске, да делом прода а делом поклони Србима 31.00 пушака. Товар од 1759 сандука пребачен је преко Дунава у реону између Радујевца и Кладова, након што је кнез Александар Куза одобрио транзит кроз румунску теротирју (30). Наоружавање срспке војске дало је нов полет идеји о коначној еманципацији Србије.

Oд српске независности до Сарајевског атентата

Адекватно вредновање негативних искустава ослањања само на једну велику европску силу као савезника током Првог српског устанка, определило је кнеза Михаила Обреновића да еманципацију Србије спроводи у дело уз сарадњу са свим релевантним политичким снагама у Европи. Како то Михаило сликовито запажа, ако би Срби развили заставу независности, извесно је да би се умешао бечки Двор, сем уколико бисмо под руским протекторатом мач потегли, у ком случају Аустрија не би запосела Србију, бојећи се Русије. Сенка руског ауторитета сметала је међутим отварању такве једне опције, јер када би се ослободила турске зависности помоћу Русије, то би значило „независност само по имену“, будући да би само господара променили (31). С друге стране, знатно ослабљена Кримским ратом, Русија је налазила излишним давати Србима било какву подршку војној опцији у решавању српског питања. Озбиљна прилика каква им се указала понудом Пруске за савезништво у рату против Аустрије 1866, пропуштена је, између осталог, и због руског одвраћања од такве акције. У разговору Михаиловог изасланика Јована Мариновића са руским амбасадором у Бечу, грофом Штакелбергом средином 1866. године, Србија је наишла на одбијање Руса да подрже одлуку о рату против Турске када Србији буду „заштићена леђа“ нападом Аустрије на Пруску. Штакелберг је изнео руски став да је „решење српског питања још далеко и да Србија треба да сачува своју снагу за касније, јер једном мудром и лојалном кнезу неће се моћи одбити евакуација градова – Србија не треба да компромитује један резултат сигуран и позитиван због хазардерских авантура које могу компромитовати све што је она већ добила“ (32). Уместо „ујединитељ Срба', Михаило добија тек епитет „чувара султанових градова“, но и то се не може сматрати српским неуспехом имајући у виду односе снага великих европских држава. Међутим, став руског Двора према радњама Михаиловим на стварању предуслова за заједничку борбу јужнословенских и православних народа у оквиру Балканског полуострва, био је толико благонаклон да се и његовом заслугом може сматрати споразум Илије Гарашанина и бугарског политичког удружења стационираног у Букурешту – Добродетељне дружине, о заједничком деловању са циљем стварања Југословенског царства, постигнут управо у време доношења турске одлуке о предаји војних постаја на управу Србији (33).

Након исељења турских војних постаја из шест српских градова, укључујући Кладово, издејствованог делом и дипломатском подршком Русије 1867. године, отпочела је ера стварања повољнијег економског амбијента за учешће страног капитала у националном привредном развоју, чему замајац дају и руски велики зајмови из 1862, 1867. и 1876. године.

Припремајући се за рат против Турске, Србија није задобила отворену руску војну подршку, имајући у виду њене међународне уговорне обавезе, али је руски зајам из 1876. у износу од 2.130.000 рубаља /5.320.000 динара/ створио српској влади неопходне претпоставке за озбиљне ратне припреме (34). Један од главних заговорника панславизма генерал Михаило Григоријевич Черњајев, уз потпору Московског словенског комитета произведен је и у чин српског генерала и ставио се на располагање Србима за следујућа ратна дејства (35). Постављен је за команданта Тимочко-моравске војске. То није био једини гест иностране помоћи српској војсци. У Кладову се у пролеће 1876. окупило између 400 и 500 бугарских добровољаца, организованих од стране бугарског комитета да би се борили уз бок Србима (36). У овој српској варошици је основана и војна болница, где је помоћ српским и руским рањеницима пружао Никола Атанасовић, хирург из бугарског Трнова, иначе српског порекла (37).

Када су ствари попримиле погубан ток по српску војску, након битке код Ђуниса, како сматра Петар Опачић, „схвативши да би катастрофа Србије представљала уједно и слом њене балканске политике, петроградска Влада је брзо и енергично реаговала, упутивши Порти ултиматум за шестонедељно примирје и прекид војних операција против Србије и Црне Горе у року 48 сати“ (38). Већ сутрадан руски захтев је прихваћен. Након великих жртава у људству, руски добровољци напустили су Србију. Испоставило се да заједничка руско-српска херојска борба није била довољна залога коначног слома османске владавине.

Стицање независности на Берлинском конгресу 1878. године, за Србију је имало увертиру у руско-аустријском одмеравању снага. Генерални конзул Велике Британије у Београду Хјуберт Џеринган 24.јуна 1878. године из престонице Србије извештава министра спољних послова лорда Солзберија како је „између руске и српске владе постигнут споразум по коме се дозвољава улазак у Србију снажним руским војним формацијама, у случају да дође до рата, јер је немогуће да Аустрија и Русија постигну споразум на предстојећем Конгресу. На тај начин, окупација Кладова од стране руских снага биће осигурана, а путеви за њихов продор ка Босни отворени“ (39). То је био одговор на упозорење аустријског Двора, пристигло путем бечке штампе, да ће Аустрија окупирати Србију, „не само у случају када би Руси Дунав код Кладова прешли, но и онда кад би у Србији сметњама омладинске странке створило се једно критично стање које је у интересу Аустро-Угарске да га свим могућим средствима отклони“ (40).

Коришћење финансијских погодности које су после Берлинског конгреса 1878. и стицања независности Србије биле основ привлачења страних инвеститора, дало је повода оживљавању трговине на Дунаву, о чему нам говори путопис Феликса Каница: „Отприлике на средокраћи између Костола и Кладова прошли смо поред остатака неког шанца, крај којег је неки шпекулант Рус, уза саму обалу Дунава, да би тако избегао плаћање царине, подигао малу рафинерију за прераду сировог кавкаског петролеја који се доонде довози бродовима-цистернама“ (41). Колико год то на први поглед деловало парадоксално, српски владар је од стране Русије упућиван да се стара о блиским везама са Хабзбурзима – „Србији ваља остати у одбрамбеном положају и у пријатељским односима са Аустријом, те сада остаје отворен дипломатски пут којим Србија може старати се за своје интересе и напредак“ (42). Крајњи исход такве политике су презадуженост, економска, што значи и политичка зависност од Аустрије, стагнација у српско-руској сарадњи и неуспех Србије да сопствене потенцијале преточи у стварност.

Посебан полет националном препороду требало је да дају млади образовани људи који су знање стицали на престижним универзитетима у Аустрији, Француској, Швајцарској, Русији. Међу њима је Стеван Бошковић, рођен у Зајечару 1868. године који у Русији похађа геодетски одсек Николајевске ђенералштабне академије и двогодишњи астро-геодетски апликациони курс на Главној астрономској опсерваторији у Подакову крај Петровграда (43). Изузев као бригадни ђенерал, професор Војне академије и члан Српске краљевске академије наука, Бошковић је овдашњу културу задужио, препознавши префињени племићки изданак у својој животној сапутници са далеких руских простора, рођењем кћери Наталије-Наташе /1906.-1973./. За време страхота Првог светског рата враћена у пратњи мајке у Петровград, Наташа Бошковић похађа чувену руску балетску школу, да би након усавршавања у Паризу, 1927. године постала примабалерина београдске сцене, али и Ѓранд театра дел лицео у Барцелони, после двомесечних наступа са ансамблом Руске опере у каталонском вечном граду. Статус апсолутне звезде добила је у балету Ане Павлове, остварујући изузетне креације чак на четири континента у „Лабудовом језеру“, „Жизели“, „Чаробној фрули“. Старост је провела у САД.

Нарочиту пажњу завређује каријера Радована Казимировића, сина свештеника у кладовском селу Подвршка (44). Пре доктората правних наука у Тибингену, Казимировић је завршио богословски факултет у Кијеву /1907./, као и његов савременик, епископ Тимочке епархије између 1893. и 1913. године, Милентије Вујић. У једном свом раду из 1920. године, посебну пажњу посветио је историји Московске патријаршије, док је други, публикован 1912. године у Сремским Карловцима насловљен „Русија – културна писма“. У својој краткој аутобиографији, набрајајући већи број српских и страних одликовања, на прво место ставио је „Академски знак Кијевске Академије“ (45). Имао је изузетну научну и политичку каријеру у Србији, а и данас непознанице изазива његова повезаност са групом која је организовала атентат на аустријског престолонаследника Франца Фердинанда, будући да је његово име више пута помињано приликом суђења актерима Сарајевског атентата. Београдска „Политика“ 1930. године преноси Казимировићева сећања: „Свуда се прича како ме је пок. Танкосић послао у Париз, Москву и Пешту, да припремим све што је потребно за атентат, међутим ја Танкосића нисам ни познавао. Ја сам додуше познавао атентатора Гаврила Принципа, јер сам тада био суплент београдске гимназије, а пок. Гавра се спремаше да полаже гимназијске испите, али ја га нисам учио да убије аустријског престолонаследника. Све је то мистификација“ (46). На процесу атентаторима међутим, 17.10.1914, Гаврило Принцип на питање о пријатељу Војислава Танкосића, једном од руководилаца тајне организације „Уједињење или смрт“, који је обезбеђивао средства, одговара: „Мислим да се зове Казимировић, а свршио је Духовну академију у Русији. Причао ми је о њему Цигановић. Он није хтео да се запопи, а завршио је мислим у Кијеву“ (47).

Овом завером вишеструко је манипулисано као једним од кључних аргумената за отпочињање Првог светског рата. О правим димензијама случаја детаљно казује Хенри Кисинџер у свом капиталном делу „Дипломатија“ – трагика и апсурд, обележја аустријског пропадања, нису мимоишли чак ни начин на који је престолонаследник страдао. „Први покушај једног младог српског терористе није успео, уместо надвојводе страдао је његов шофер. Пошто је стигао у градску већницу и укорио представнике аустријске власти због немарности, Франц Фердинанд је одлучио да заједно са својом женом посети жртву у болници. Нови шофер краљевског пара скренуо је у погрешном правцу и излазећи из те улице застао испред запрепашћеног атентатора који је своју фрустрацију лечио пићем у једној кафанској башти. С обзиром на то да су се жртве створиле пред њим као да му их је провиђење послало, убица други пут није промашио“ (48). Шта би о провиђењу и божанском милосрђу имало казати двадесет милиона жртава Првог светског рата, а нарочито највише пострадали Срби и у окове комунизма доспели Руси ?

Први светски рат

Поучене искуствима јаке економске блокаде путем тзв. царинског рата из 1906. године између Аустроугарске и Србије, у жељи остварења повољнијих веза са Русијом отварањем железничког правца од Одесе према Јадранском мору и Солуну, владе Србије и Румуније ратификовале су 24. маја 1914. године конвенцију о изградњи моста преко Дунава у реону Брзе Паланке, али је Први светски рат спречио њену реализацију. Избијањем аустроугарско-српског војног сукоба, на подручју Кладова стационирана је дивизија на челу са Драгутином Димитријевићем Аписом, чланом организације „Уједињење или смрт“, главним актером смене са српског престола династије Обреновића и устоличења Петра Карађорђевића 1903. године. Истовремено, у истом реону на Дунаву, снаге Руске царске морнарице обезбеђивале су пловни пут. У време када је Арчибалд Рајс, посматрач Црвеног крста, посетио овај крај, током друге половине 1915, у кладовском пристаништу налазила се Црноморска руска ратна флотила (49). Неповољан развој ситуације на другим фронтовима убрзо је изазвао њихово повлачење са ђердапског сектора што је Немачкој транспортној команди омогућило да већ 1916. године код Сипа изгради инсталације за узводну локомотивску вучу бродова.

Из летописа овдашње цркве Светог Ђорђа сазнајемо да је 13.10.1915. корпус маршала Макензена заузео Кладово, три дана пре – 10.10.1915. – прешавши преко Дунава код Текије на српску страну, а да је већи број цивила пребегао у Румунију на лађи „Србија“ (50). Према запису за 1916. годину, у почетку су се неке избеглице вратиле назад, пошто је у граду успостављена бугарска војна управа, а око 850 људи је предвођено јерејем Раденком Анђелковићем избегло у Русију, нашавши уточиште септембра 1916. године у Јелисавет граду који је 200 година раније био настањен искључиво Србима. Руска влада и Фонд принцезе Татјане обезбеђивали су помоћ од једне рубље дневно за одрасле и пола рубље за децу.

Изузев бродом „Србија“ 13.10.1915, једна група становника кладовске регије избегла је преко Дунава два дана раније, одмах по сазнању за прелаз аустријских трупа код Текије. О томе нам казује запис на једној карти са уцртаним путем избеглица: „Мапа путовања од 11. октобра 1915. године до 17. јануара 1919. године – Спасоја Перошевића из Петрово Село, мати му Марије, жене Јанице, кћи Даницо, сина Витомира, Радомира, Светомира и Миодраго – као српске избеглице“ (51). Мештани Петровог Села, суседног Текији, сигурно су били у прилици пре својих сународника из нешто удаљенијег Кладова сазнати за окупацију, те су скупа са мештанима Текије пре 13.10.1915. године пребегли у Румунију на путу ка Русији. У групи избеглих Текијанаца налазили су се и чланови породице Атанацковић, за коју је Коста Јовановић истражујући порекло становништва двадесетих година прошлог века забележио „дед је Рус, дошао из Влашке“, међу чијим потомцима је сачувано живо сећање на овај егзодус и непристајање успутних градова да код њих буду збринути због бојазни од опаких заразних болести (52).

Трећа већа група избеглица напустила је Србију из Доњег Кључа, предвођена ртковским парохом Савом Илићем, преко Корбовског острва приспевши чамцима у румунско место Инова, преко пута Велике Врбице, а тек после 20 дана у Турн Северин, где су остали до јануара 1916. године. Не треба сумњати да је било мноштво појединачних пребега и изналажења најпогоднијег начина да се преживи ван окупиране матице.

На мапи породице Перошевић прецизно је уцртан пут одисеје српских избеглица: Кладово – Букурешт – Галац – Кишњев – Одеса – Елисаветград – Харков – Воронеж – Пенза – Самара – Чељабинск – Петропавловск – Омск – Н. Николаевск – Бијск – Тајга – Краснојарск – Иркутск – Чита – Хајлар – Харбим – Владивосток – Кјото – Шангај – Формоза – Кантон – Сингапур – Суматра – Коломбо – Бомбај – Аден – Порт Саид – Дубровник. О тачном броју изгнаника из Текије нема поузданих података, док за петровосељане Ђ. Драговић утврђује да се ради о 93 члана 25 домаћинстава, враћених у Србију у три групе – 17. јуна 1919, маја и септембра 1920. године, с тим да њих деветнаесторо није преживело четворогодишње избеглиштво (53).

Летопис кладовске цркве садржи коментар да се приликом повратка у Србију избеглице у Јелисаветграду деле у две групе, од којих је већа ишла путем зацртаним у Перошевићевој мапи, а мања краћим путем, којим је и доспела у Јелисаветград, преко Бесарабије и Румуније. Прву групу су предводили свештеници Ђорђе Поповић из Јабуковца, Сима Мартиновић из Велике Каменице, Милан Илић из Корбова и Јован Русовљановић из Мале Врбице, један од бивших ђака руске духовне академије.

Свештеник Ђорђе Поповић оставио је писано сведочанство да је група коју је он водио из Харкова приспела у Курск, а почетком марта 1918. приспели су у Самару, где је избеглице преузео професор Милош Московљевић. Ту је отворен и српски конзулат, а лично Лав Троцки је послао новчану помоћ за њихово збрињавање (54). Даља евакуација ове групе избеглица ишла је правцем Кинел – Ташкент – Кратовка – Бугурслан – Шафраново – Аша Балашевскаја – Вразоваја – Берђауш – Палатајево-Чељабинск – Курган – Петропавловск – Омск – Ново Николајевск – Бииск – Томск /Сибир/, да би се одатле вратили у Чељабинск (55). Ту је 9. септембра одржана оснивачка скупштина „Привременог Југословенског народног одбора у Русији“ чији је председник постао инжењер Божа Јеремић (56). На Божић група је доспела у Владивосток, одакле их совјетске власти враћају у Харбин и одатле у Минск. Целу 1919. годину избегличка група свештеника Ђорђа Поповића провела је у Сибиру, да би 1920. године били смештени у бараке америчког Црвеног крста у Владивостоку (57). 27. фебруара 1920. укрцани су на амерички брод „Шеридан“ који их је, проводећи их кроз јапанска острва, корејску обалу, Формозу, Филипине, 15. марта 1920. довео до Сингапура У Порт Саид су приспели на Ускрс, 11. априла 1920, а у Трст седам дана касније (58). О солидарности Руса са тешком судбином српских избеглица, дневник Ђорђа Поповића оставио је траг помињући изузетну пожртвованост пуковника Лонткијевича, те солиста Одеске опере, „г. Бочарова и госпође Ивоне“ (59).

Нема поузданих података зашто је у време владавине комунистичког режима, са којим Србија није имала дипломатске односе, било допуштено да тек мањи део групе буде враћен много краћим путем, којим се 1916. и пристигло у Русију, али је знано да је дужа траса, преко Сибира, Манџурије, Цејлона, Суеца, Александрије, Порт Саида у време када је бољшевизам преузео власт у Русији, била једини могући пут и за дислоцирање Трећег и Четвртог пука Прве дивизије Српске добровољачке војске у Солун, док су Први и Други пук за Солун упућени преко Архангелска, Енглеске, Француске и Италије .

Почев од августа 1914. до фебруара 1917. у Русији се радило на конституисању и комплетирању Српског добровољачког корпуса, делом од Срба, Хрвата и Словенаца-ратних заробљеника са руског фронта, а делом од Срба пребеглих пред аустријским и бугарским инвазионим трупама на територију Русије. О организацији формације, уз руску подршку, старао се официрски кадар у те сврхе доведен са Крфа. Августа и септембра 1916, још довољно неувежбани. српски добровољци Прве дивизије укључени су у тешке борбе код Добруџе, што је резултирало страхотним губицима. Према једном мишљењу, даљу судбину добровољаца требало је решити стављањем под команду руско-румунске армије, док је Српско министарство војске подржавало идеју генерала Живковића о увећању формације и дислоцирању корпуса у реон Турну Северина, одакле би се извршило пребацивање у Кладово, ради подизања устанка уз помоћ 20.000 људи скривених по српским шумама (60). Истовремено је, по одобрењу руске и румунске врховне команде од стране капетана руске обавештајне службе Ратманова у Турну Северину формиран Српски четнички одред на челу са поручником Стеваном Рајковићем. 23. септембра 1916, под командом једног припадника организације „Уједињење или смрт“, дотадашњег начелника штаба Друге српске добровољачке дивизије у Одеси, потпуковника Александра Срба, одред је бројао 158 људи (61). Убрзо је Одред, у склопу Српског добровољачког корпуса, добио као руководећи кадар потпуковника Божина Симића, уз сагласност руског обавештајног одсека у Одеси. Његово име биће поменуто и у једном другом одсудном тренутку наше историје – после успешно спроведеног војног пуча 27. марта 1941. године од стране завереничке организације „Конспирација“, поводом потписивања Тројног пакта од стране Србије, нова влада затражила је хитне преговоре са СССР-ом о војном савезу и помоћи. Молотовљев пристанак на разговоре исказан у телеграму од 31. марта 1941. био је условљен тиме да члан српске преговарачке делегације буде пуковник Божин Симић, иначе близак сарадник Мустафе Голубића у време оснивање организације „Уједињење или смрт“, чији је био члан. Ова изнимно маркантна фигура на српској политичкој сцени успела је да од стране емигрантске југословенске владе у Енглеској буде постављена за опуномоћеног министра при влади генерала Де Гола, да би 1945. године био изабран за члана прокомунистичког „Антифашистичког већа народноослободилачке војске Југославије“, званично окончавши каријеру као амбасадор социјалистичке Југославије у Анкари (62).

Опција о ангажовању корпуса преко Дунава, на подручју Кладова одакле би се устанак ширио ка централној Србији, прихваћена је од стране цара Николе, пошто је од министра Спалајковића упознат са разлозима почивајућим на настојањима да се предупреде румунске аспирације ка српским територијама, укључујући и Кладово (63). О једној другој измешаности судбина цара Николе и српских снага у Русији после комунистичког преврата, говори нам сећање Кладовљанина Јована Јовановића: „Када је ешалон наше војске враћен из Сибира /Чељабинск/ са наредбом да иде преко Мурманска а не преко Владивостока како је било планирано, а којим путем су ишли још доста других, у путу за Мурман морало се ићи преко Екатеринбурга. Ту се стигло и стало ради снабдевања са храном, баш оног дана када су вршене припреме да се убије цар Никола и његова породица. Било је то у мају месецу 1918. године, по старом календару. Вест о овој погибији створила је код наших војника једну јаку психичку струју: код неких индиферентну, а код једног доброг дела војника, или боље рећи непромишљених и усијаних глава, сажаљење и наклоност за интервенцију и спасавање цара. Неколико хиљада добро наоружаних и организованих војника, заиста је могло много на брзину да учини у средини неприпремљених револуционара за једну такву евентуалност. Али, у случају успеха, да се моментално спасе цар, где би се онда отишло ван руске територије, на којој је већ била васпостављена власт, не много чврста, али ипак довољна да у овом случају отме цара из руку наше војске. А шта би се после десило са свима нама, није тешко прорећи. Разумљиви би било за такву авантуру да је та наша војска била на граници неке друге државе у коју би се одмах пребацила са спашеним царем, док у нашој ситуацији, такав подухват би представљао самоубиство и повећање броја жртава нашег настрадалог народа, као ниједног другог у томе рату. Нас неколико десетина, који смо разборитошћу штрчали од тих усијаних глава, са оваквим разлозима у дугим објашњењима, једва смо успели да их одвратимо од такве смртоносне акције и наставимо пут ка своме циљу, а револуционаре да оставимо на њиховом послу, у који нико са стране нема право да се меша“ (64). Размишљања и ставови једног официра српске војске, који није располагао овлашћењима и ауторитетом доношења тако значајних одлука као што је она о покушају ослобађања руског цара, довољна су илустрација аргументације употребљене пред масом жељном учешћа у мењању тока светске историје. Евентуално учешће прокомунистички настројене струје у српском командном кадру код доношења негативне одлуке, захвално би можда било разматрати кроз праћење каријера команданта одреда, пуковника Свет. Маринковића, потоњег генерала, брата Павла и др. Воје Маринковића, бившег министра иностраних послова (65), и његовог наследника на том положају мајора Александра Дукића, потоњег генерала. Сам Јовановић није могао преломити код доношења једне тако важне одлуке, а његов највећи домет у Русији огледа се на другом плану – штампарија Јужно-Руског деоничарског друштва 1917. године у Одеси изнела је на светло дана Јовановићев превод са француског на српски језик списа Пјера де Ланија „Југославија“, са предговором познатог писца Пола Адама.

Изузев са четрдесетак страница овог текста, српска култура у Русији је обогаћена околношћу да је познати оперски певач Живојин Томић, родом из Кладова, пошто је прошао голготу борби са српским добровољцима у Добруџи, по одобрењу генерала Хаџића 1917. године упућен на школовање у Одесу код великих педагога Д. Менотија и Сиљавина. Четрдесетак оперских рола, међу којима Ленски у „Евгенију Оњегину“, омогућило је Томићу исказивање певачких квалитета на начин да је тридесетих година прошлог века сврставан у уметнике којима припада највише место у српској оперској култури.

Од обостраних настојања да се преовлада кризна политичка ситуација у Европи уз очување развојних потенцијала словенске културе, углавном манифестованих на војном пољу, поред много проливене крви, разарања и учињених неправди, остала је у сећањима српских војника Руска војничка молитва, за коју се зна да је уливала осећај сигурности и једном Суворову, али и далеко од бољшевичке пошасти, дуго времена била ретка утеха многобројним прогнаним Русима који су спас нашли у Србији (66).

Избеглице из Русије

Око 40.000 цивилних и војних бегунаца из Совјетске Русије нашло је после октобарског преврата из 1917. године уточиште у Србији. Министарство Унутрашњих дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 18. октобра 1920. године известило је начелство округа Неготин, да је Влада одлучила примити 24. овог месеца једну већу групу од 2093 руских војних рањеника и болесника, дотад смештених на грчком острву Лемнос, од којих ће педесеторо бити стационирано у Кладову, са упутством да становништво сматра руске избеглице својом браћом и да према њима поступа као према својима (67). Летопис кладовске цркве о томе бележи да је свештеник Сава Илић „дочекао 19. партију руских избеглица, већином из армије генерала Врангела са Крима и јужне Русије, који су побегли испред бољшевизма. Старао се о њиховој храни и преноћишту и испраћао даље“, што сведочи о околности да је Кладово било успутна станица, а у неку руку и прихватни пункт за велики број руских емиграната, од којег се тек педесетак определило да се ту настани на дужи рок. Свакако да је великој помоћи српске православне цркве руским избеглицама у Кладову допринела околност да је на трону Тимочке епархије од 1919. до 1921. године био епископ др. Иринеј Ћирић, ученик Московске Духовне Академије.

У то време међу избеглим Русима заговарала се идеја о некој врсти њихове екстериторијалности, односно непотпадања под власт Краљевине СХС. Тражило се „признавање институције пуномоћства за Русе у Краљевини, односно потчињавање руских избеглица руским властима“ (68). Код неприхватљивости оваквог решења, отишло се у супротну крајност, па је од стране дела руске емиграције, укључујући и Руску православну цркву у егзилу, краљу Александру Карађорђевићу понуђен упражњен руски царски престо, уз потенцирање околност да краљ располаже са милион војника који би могли одлучујуће допринети рестаурацији монархије у Русији, од чега се Београдски двор није дистанцирао (69).

Неуспостављање дипломатских односа са Совјетском Русијом није наишло на јединствени одобравајући став у српској јавности, нарочито када су у питању били мотиви таквог понашања. За својеврсно затварање очију пред стварношћу најновијег периода руске историје изналажени су разлози погодни да дају више маневарског простора политици фактичког уважавања Совјетске Републике, какву је демонстрирао министар спољних послова Момчило Нинчић: „Колико год ово наше држање изгледало нереалним и мало практичним, оно ипак није за осуду. Наша Влада тиме није хтела да покаже своју приврженост методама и начелима царског режима који су страни нашем народу, већ је желела да даде видног доказа о својој верности и захвалности према онима који су се нашли у помоћи народу српском у најтежим његовим тренуцима. У међународним као год и у приватним односима, постојаност је врлина, која може да прибави државама само углед и поштовање“ (70). Настојање дела руске емиграције да се избори за повољније место под сунцем протежирањем великобугарске политике, знатним делом усмерене ка оспоравању југословенске опције у стабилизацији прилика на Балкану, погодовало је Нинчићевим претензијама за ревидирање крутог става игнорисања руске револуционарне владе, што ће се у освит запоседања Југославије од стране сила осовине, у једном тренутку испоставити могућим излазом из кризне ситуације. Чак је и пар година пре тога опредељеност Југославије за сарадњу са новом руском републиком манифестована актуелизовањем плана о изградњи моста преко Дунава, код Кладова или на делу ђердапског сектора названом Казан, у функцији заобилажења подручја Аустрије и Немачке трасирањем „железничке линије 45. упоредника“: Бордо-Лион-Милано-Загреб-Београд-прелаз преко Дунава на Ђердапу – Крајова – Одеса.

Историја је показала значајном и једну другу улогу мањег броја руских избеглица, међу њима новинара Александра Ланина, који ће као агент немачког Гестапо-а, скупа са својим најближим сарадником, кладовским среским начелником Леонидом Чудновским у ноћи између 5. и 6. априла 1941. отшкринути врата за безбедан улазак немачких инвазионих трупа у Србију, у реону Кладова. Он се после атентата на краља Александра појављује као редактор српског превода памфлета „Александар од Југославије – жртва масонске завере“ у коме се заговара теза да је убиство резултат наводног „краљевог супротстављања рушилачком деловању ове секте“.

За разлику од појединих експонената тзв. „високе политике“, већина емиграната изабрала је пут укључења у рад на убрзању развоја младе балканске краљевине. Тако је царски генерал Лав Денега у Кладову богатом риболовним вировима где је чест плен била морска риба из рода Моруна, чији су примерци досезали тежину и до пар стотина килограма, отпочео са производњом, захваљујући њему надалеко у свету знаног кладовског кавијара. Изузев у зрелости рибљих јајашаца у време приспећа великих риба из Црног мора Дунавом до Ђердапа, тајна изузетне вредности овог производа, годинама присутног у најлуксузнијим европским и америчким ресторанима, крије се у саставу конзерванса чији је рецепт у Кладово донео Лав Денега са својом супругом. Према причи распрострањеној међу радницима рибарског газдинства, блиски рођак Денегине супруге Вере справљао је овај ретки производ за трпезу цара Николе Другог, те је управо његовим доброчинством приспео и на ђердапско поднебље. Просветни рад у селу Манастирица обављао је Никита Пономаренко, 1930. године изабран у управни одбор Учитељског друштва среза Кључког (71), док је у среском суду био ангажован Павле Аркудински. Свештеничким позивом и популаризацијом хришћанског православља бавили су се на подручју Кладова Већеслав Јаковљевски, у Брзопаланачкој парохији са селима Слатина, Река-Аликсар и Купузиште, Михаило Успенски у михајловачкој парохији са селом Мала Каменица, Константин Јармољчук у парохији корбовској са селом Вајуга, Димитриј Кутенко у текијској парохији са селом Сип и Николај Баскаков у великокаменичкој парохији са селима Подвршка, Речица, Велесница и Милутиновац (72). Руски траг на битисање православља у тешким временима по Србију очитава се у околности да од 25 црквених књига којима је Манастир Буково у то доба располагао, 21 је, као и већина икона руског порекла, из Москве, Петрограда и Кијева, Највише захваљујући залагању Константина Јармољчука у Корбову је 30. јула 1932. отпочело зидање парохијске цркве. 1937. године, поводом одржавања у Кладову састанка представника влада – чланица Мале Антанте, председнику Владе Милану Стојадиновићу предложено је да четворици најзаслужнијих грађана срезова Кључког и Брзопаланачког буду додељена висока југословенска одликовања. Међу њима налазио се и Андреј Шестаков, свештеник из Грабовице (73) .

Без обзира на исказано разумевање грађана и власти, много Руса у Србији, имало је проблеме у обезбеђењу добрих животних услова. Није било довољно средстава чак ни за ратну сирочад. Зато је из Неготина 1931. године покренута иницијатива ради прикупљања помоћи руским малишанима, апеловањем да се становништво давањем новчаних прилога одужи „одувек осведоченом залагању наше браће Руса за нашу слободу“ (74).

Чини се ипак да је најснажније емоције са руским предзнаком на српским просторима производила стрепња за будућност земље, али и руске емиграције у условима опасности од ширења бољшевизма. Пети проширени пленум Егзекутиве Комунистичке интернационале априла 1925. издао је Резолуцију о југословенском питању. Главне ставке односе се на обавезу комуниста „да сконцентришу сву револуционарну енергију у сврху рушења диктатуре српске буржоазије и убрзавања пролетерске револуције; дужност је комуниста да угњетавање потлачених нација од стране српских властодржаца најодлучније сузбију и да сваки захтев тих нација за одстрањењем свега што ограничава њихово право на самоопредељење стварно потпомажу, бране и стално напред упућују; легенду о народном јединству Срба, Хрвата и Словенаца треба демаскирати као маску политике националног угњетавања од стране српске буржоазије; гледиште Животе Милојковића да Комунистичка партија треба на исти начин и једнако оштро да иступа против национализма хрватске и словеначке буржоазије као и против српског национализма уопште, не само да је опортунистичко, него објективно користи националистичкој политици великосрпске буржоазије“ (75). Већ 1. маја 1925. године београдска „Политика“ на првој страни доноси вест да је Зиновјев у свом говору на конференцији панруске комунистичке партије рекао како ће ускоро револуционарни покрет захватити сву источне Европу и Енглеску. И коначно, уље на ватру долева Стаљин лично у свом одговору на један чланак српског комунисте Симе Марковића, инсистирајући да се границе Краљевине Југославије „створене ратом и насиљем“ не могу узети као полазна тачка или оправдана основа за решење националног питања“ (76). Локална штампа тога доба пуна је чланака на тему бољшевизма. Углавном преовлађују ставови о гнусном атаку нечовечности – „када се цар и војска муче да спасу Словене па и свет од насиља Хабзбург-Хоенцолерна-Кобурга, иза леђа Керенски и Миљујков предају најјачу државу на свету бољшевицима. Не треба заборавити да је њиховом политиком поубијано више десетина милиона Словена, а не мање гробље је начињено од живих Словена, који се налазе од Владивостока до Цариграда“ (77). Зато не чуди што је пар хиљада руских емиграната одлучило укључити се у следујућа војна дејства на страни немачких окупационих снага у Србији, поводом немачке пропаганде да ће један од ратних циљева бити васпостављање монархизма у Русији.

Настојећи да обезбеди неутралност Југославије, кнез Павле желео је искористити одређене позитивне сигнале из СССР-а после немачке окупације Пољске, па су 11. маја 1940. године обновљени трговински, а месец дана касније, 24. јуна и дипломатски односи Краљевине Југославије и Совјетске Републике. Пакт СССР-а и Немачке од 23. августа 1939. године ипак се показао несавладивом препреком за пружање војне помоћи руске владе Југославији непосредно пред немачку окупацију. Политика немачко-совјетског споразумевања, настављена у форми договора од 5. септембра 1940. године „о пресељењу становништва немачког порекла са територије Бесарабије и северне Буковине у немачки Рајх“ отворила је пут повратку 150.000 фолксдојчера из Бесарабије, Буковине и Добруџе. Прихватни центар основан је у Прахову, ради организовања наставка транспорта до Немачке железницом, док је за други правац одабран наставак коришћења пловног пута Дунавом, а Кладово одређено као успутна станица за снабдевање конвоја. 14. септембра 1940. године у Кладову је усидрен један немачки брод, праћен од СС официра на путу за Бесарабију, у вези чега је наговештено да се његова мисија састоји и у повратку у домовину избеглих Руса (78). Стаљинова политика „парирања Немцима“ у репатријацији сународника више је била усмерена у пропагандне сврхе него што је исказивала спремност СССР за општим руским измирењем. Уосталом такав гест виђен је и наводним измирењем са руском црквом.

Немачка инвазија na Југославију 1941.

У немачким ратним плановима ђердапски пловни пут са Сипским каналом фигурирао је као витални пункт за обезбеђење снабдевања енергентима из Румуније, житарицама из Совјетског савеза и прва деоница коју ће инвазионе трупе запосести на тлу Југославије. Покушаји енглеске обавештајне службе да онеспособи Дунав за пловидбу у сектору Ђердапа датирају још из 1939. године, када је канал Тахталија, између Текије и Доњег Милановца оштећен а два танка натоварена румунским петролејем потопљена. Током 1940. године планирано је извођење велике диверзије сурвавањем у реку готово 700 метара високог стеновитог масива Мали Штрбац. Допремљено је пар вагона експлозива и започето бушење стена, када на интервенцију немачке стране Југославија спречава реализацију енглеског плана. Колегиница А. Ланина и кладовског среског начелника Леонида Чудновског, немачки агент Вера Пешић чији је највећи домет било организовање састанка Хермана Геринга и Косте Пећанца у Софији управо крајем те године, пренела је Немцима поверљиве информације о деловању енглеске обавештајне групе Ханау у реону Кладово-Доњи Милановац. Тако је пропао ангажман инжењера Мате Лончарића-Брушије на минирању Штрпца, спровођен у дело под плаштом реализације његових концесионих права вршења истражних радова на том потесу у склопу косовскомитровачке фирме „Брушија и син“, филијале Интелиџенс сервиса у Србији (79).

Анализирајући безбедносну ситуацију једна Владина Комисија маја 1940. године затиче у Кладову брод „Цар Душан“ са 550 јеврејских избеглица из Аустрије и Немачке, док је још њих 620 смештено у граду. Према обавештењу среског начелника /Л.Чудновски/, група је очекивала долазак страног брода ради одласка на другу дестинацију. Занимљиво је да је и јеврејски Мосад, заједно са енглеском обавештајном службом имао задатак разраде резервног плана – запречавање пловидбеног пута уз помоћ брода чије су услуге претходно биле уговорене за превоз јеврејских изгнаника из Кладова ка Палестини, а у међувремену је за њихов привремени смештај из Браиле у Кладово допремљен један адаптирани пловни објекат, преуређен од руског болничког брода, назван „Пенелопа“ (80).

Леонид Чудновски приликом разговора са члановима Комисије предложио је да се додељени му агенти за Кладово и Текију „одмах уклоне јер се не могу корисно употребити услед тога што се налазе у малим местима те су одмах уочени од грађанства“, а да му се повећа „поверљив кредит за обавештајну службу пошто је принуђен да ради ове службе бар два пута недељно одлази у Турну Северин где има своје поверенике“, у време када су се у Румунији Немци већ добро одомаћили.

У цитираном извештају Владине комисије наићи ћемо на релевантан податак да је 12. маја одржан састанак са шефом локомотивске вуче у Сипском каналу, где је констатовано да би потапање неког објекта у овом каналу изазвало делимичан или потпун прекид у саобраћају пуно теретних објеката при водостајима нижим од 450 цм на Оршавском водомеру – „теретни саобраћај би био такорећи потпуно компромитован, обзиром да водостаји виши од 450 цм трају врло кратко време, с пролећа“ (81).

Везано за немачки протест и налог принца-регента Павла Карађорђевића да се предузму мере на спречавању минирања Ђердапа, овај извештај садржи податке да је командант Тимочке дивизијске области послао једног чиновника – руковаоца убојног слагалишта – са два камиона „за пријем експлозива предузимача Брушије“ /Мате Лончарић/. Из цитираног акта сазнајемо за дан 13. мај 1940: „Предузимач Брушлија јавио се истог дана и ставио на расположење своју дереглију за пренос експлозива. Са командантом монитора „Драва“ одржана је конференција о могућности превлачења експлозива са места где је овај депонован – код Хајдучке воденице у Доњем Казану – па до Текије – реморкер „Кајмакчалан“ и моторни чамац са „Драве“ искоришћени су као једина расположива средства за пренос, пошто је превоз сувим немогућ. Поподне је у Текији одржана конференција са нашим чиновништвом при Ђердапској администрацији у циљу прикупљања података о акцији поткупљивања пилота те администрације да би ови напустили службу“. Евидентно је да је главни повод доласка високе државне комисије у саставу: бригадни ђенерал Чед. М. Шћекић, саветник министра унутрашњих послова Рад. Ст. Поповић и саветник министра саобраћаја Рад. Драговић, било „санирање“ стања изазваног откривањем енглеских планова о диверзијама на Ђердапу. Комисија на крају констатује да је приликом боравка у Текији добила обавештења како је немачка филмска група прошле године снимала са бродова „Коловрат“, „Колумбос“ и „Линц“ предео Казана, сигналне станице и терен на српској обали, да су на нашу обалу и излазили и на њој снимали поједине пределе, а поред осталог бавили су се и на местима на којима је предузимач Брушлија вршио радове, и иста снимали“, што неодољиво асоцира на заметање обавештајних трагова Л. Чудновског.

Активности обавештајних служби на Ђердапу у то време достижу усијање, па командант неготинског обавештајног центра, пуковник Вук М. Караџић 28. октобра 1940. године послао је поверљиву депешу бр. 576 на више адреса, међу њима и кладовском среском начелнику, да ће немачке трупе стациониране у Румунији, где Чудновски има обавештајне задатке које финансира југословенска влада, током наредног месеца ући у Југославију пребацујући се преко Дунава, уз могућност преласка и сувоземним правцима из бивше Аустрије, све поводом одбијања југословенске владе да немачкој војсци одобри пролаз до Солуна. Текст поверљивог документа публикован је 1971. године са коментаром да ни у једном раду о припремама немачког напада на Југославију није споменуто никакво конкретно обавештење попут ове информације „која није формално проверена, али ју је кроз шест месеци време потврдило“ (82), но није тешко одати се другачијем утиску: да се ради о још једном виду притиска немачке обавештајне службе на југословенску владу, са циљем њеног приближавања ономе што ће знатно пре шест месеци, које аутор текста еуфорично помиње као кратки рок у коме је тачност информације потврђена, уследити у форми приступања Тројном пакту. Широко презентиране могуће локације – пар стотина километара границе Дунавом према Румунији и „допунски“ сувоземни правац из Аустрије – више су погодовали довођењу у питање опредељености Југославије да води политику неутралности, но што су нешто ново из окупационих планова могли открити.

Леонид Чудновски, рођен 1888. године у племићкој породици у Јекатеринославу, студирао у Харкову и на Хајделбергу, 1920. године емигрирао је у Србију са армијом генерала Деникина. Када је 1930. премештен са дужности начелника среза Поречког, за начелника среза Левачког у Рековцу, повео је за наше прилике дотад невиђену политичку кампању не би ли се вратио на поприште изузетно занимљивих збивања – Ђердап, тако да 1934. године „ по молби грађанства Доњег Милановца и становника среза Поречког, са 3000 потписа“ бива враћен за начелника овог среза (83). Одатле није било тешко бити премештен у срез Кључки, Кладово, где је још преданије могао да се бави својим позивом.

Десантом преко острва Ада кале и Гол, јаке немачке снаге у раним јутарњим сатима 6. априла прешле су на српску страну, спречивши у муњевитој акцији потапање огромних локомотива за вучу бродова у Сипском каналу и онемогућивши запоседањем Текије укључење додатних југословенских снага у борбе у реону Сипа. Енглеска обавештајна служба успела је на време сигнализирати раније припремљеним за диверзију бродовима „Куманово“ укотвљеном у Доњем Милановцу и „Витезу“ у Текији, да се крене у акцију запречавања пловидбених канала Јуц и Сипског канала, али су ефекти били недовољни да би се речни пут онеспособио.

За разлику од покушаја из Текије и Милановца, југословенске војне снаге стациониране при Сипској локомотивској вучи нису пружиле скоро никакав отпор немачким десантним јединицима. У време упада Немаца на подручје које је требало бранити, комплетан официрски кадар налазио се на пријему који је у њихову част у седам километара удаљеном Кладову организовао срески начелник Леонид Чудновски. Остало је забележено да је и у току 1941. и 1942. године агент „М 12“, Александар Ланин са својом групом контролисао безбедносну ситуацију на Ђердапу, но тада без непосредног учешћа Леонида Чудновског, кога је на месту среског начелника убрзо заменио Димитрије Трифуновић (84).

Од мањег дела руске емиграције организоване су формације под именом Руски заштитни корпус, чија је главнина 1941-1943. године била распоређена на обезбеђењу значајних привредних ресурса попут Борског рудника или стратешких тачака за одржавање саобраћаја Дунавом, као што је то био систем ђердапских п