Володимир Виниченко

Закон

Превела Милена Ивановић

 ПРВИ ЧИН

Инин будоар – соба намештена брижљиво и с истанчаним укусом у црвенкасто жутим тоновима јесењег лишћа. Писаћи сто, телефон. Лево од гледаоца су врата која воде у Инине одаје; десно су врата која воде у салон; право – врата која воде у ходник.

На ниском сточићу поред софе стоји сервис за кафу.

Мусташенко хода по соби, бацајући погледе на врата.

Улази Марија Андрејевна с корпом колачића.

Мусташенко је уредно одевен, 38-40 година, лица тамнопуто-жућкастог, источњачког типа, косе густе и црне. Ватрена, неукротива природа: непрестано се бори са собом; зато су му , кад је смирен, покрети наглашено достојанствени, одмерени, са одређеном дозом надмености; у тренуцима када га, пак, обузму снажне емоције - оштри, брзи, некоординирани, глас крештав; у таквим тренуцима или пре но што они наступе да би се смирио и обуздао глади руку и ставља цвикер.

Марија Андрејевна - достојанствена, висока фигура. Коса седа. Обучена у одећу тамнијих тонова. Израз лица јој је стално строг, али не и зао, чак и кад се шали. Над очима јој се надносе густе и дугачке обрве. Говоери мало, уверено, смирено.

Мусташенко ( с надменим достојанством): Кхм!.. Па, Марија Андрејевна, ја бих ипак желео да ми објасните Инино понашање. На пример: шта је ово? ( показује главом на сточић са сервисом за кафу).

Марија Андрејевна: Зар не видите: стогови сена .

Мусташенко: Шала је лепа ствар, али ја Вас лепо молим, Марија Андрејевна, да ми кажете за кога се то спрема кафа.

Марија Андрејевна: За Вашу жену и Вашег друга.

Мусташенко: Хвала. А хоћете ли бити тако љубазни да ми кажете и зашто моја жена није ручала код куће? У ствари, Марија Андрејевна, ја одавно желим да са Вама озбиљно попричам о Инином понашању. Покушао сам да разговарам и са њом, али она избегава разговор, смеје се, а ноћу, кад мисли да не видим, не спава и, изгледа, плаче. Данима је нема код куће. Некакви ресторани, позоришта, кабаре. Можете ли ми Ви као њена најближа тетка-мама или «Тама», како Вас она зове, објаснити у чему је ствар? Тешко ми је, да, чак ме боли да признам да после осам година, усуђујем се да кажем, истинске љубави, слоге, искрености међу нама, ја...ја сада морам да тражим објашњења од других. Али, нека буде. Шта значи овакво Инино понашање? Зашто? Шта је разлог? Зар се тако може! ( Тон му се повишава, оштрије, узбуђено.)

Марија Андрејевна ( полако му прилази, прети му прстом): Рекла сам ти: не тражи ђавола. Сад си га нашао. Ето Вам сад Ваше операције.

Мусташенко: Какве сад везе има операција?

Марија Андрејевна: Е, а још је професор психологије и филозофије!

Мусташенко: Али, какве то има везе са операцијом?

Марија Андрејевна: Има, голубе, има, јер сте њом своју жену, а моје дете обогаљили. Рекла сам Вам: послушајте старијег човека, не дирајте, нема деце – није то у вашој моћи, таква је воља Божија, не борите се с Богом. Не, - наука. Наука све може. И шта је испало? Оперисали сте је, па сад никад деце неће ни имати. Зато она сад по позориштима и ресторанима иде, а Ви се по парковима са туђом децом у песку играте. Ето Вам Ваше науке, љубите се сад са њом. А Ину, Ви мислите, не боли што се Ви с туђом децом играте? Што сте је јаловом направили?

Мусташенко (планувши, одсечних покрета, одмах изгубивши сво надмено достојанство): Ја! Ја је направио?!

Марија Андрејевна: Ви, драги мој, Ви. Требало је да с децом буде онако како вам је природа дала. Не, Ви сте хтели да имате жену за радост и забаву. Ето Вам, па се забављајте сада.

Мусташенко: Јесам ли ја то крив? Ја?!

Марија Андрејевна: Ви сте, душо, али не узбуђујте се и не вичите. Вика неће помоћи.

Мусташенко ( одмах долази себи, брзо вади цвикер и неспретно га ставља; покорно, тихо): Извините, ради Бога, - нисам хтео, мој проклети карактер... Тако значи, то је разлог? Хм! Тога сам се и плашио... Па шта да радим, Марија Андрејевна?

Марија Андрејевна ( оклевајући): Да трпите. Као прво, престаните да трчите у парк код деце. Па Ви тиме Ини со на рану сипате, професоре психологије! » Позоришта, ресторани.» Па нека је. Или ова кафа. Шта сте запели? Кафа па кафа. Звала ме телефоном: «Хтела бих да попијем кафу с Јуријем Марковичем. И да је ти спремиш и послужиш.» Нека је. И скувала сам и послужила. Она ће доћи и неће је ни пити, Ви ћете јој пребацити, а она ће у ресторан, па ће је с коњаком пити. Ето, она због нечега већ трећи дан наговара једну девојку да долази овамо. Тобож јој посао тражи. Чак је телефоном за њу питала. Какав посао она може да јој нађе? Али нека, ја ћутим. И Ви ћутите, суздржите се, не пребацујте јој, сложите се са свим што замисли. Немојте јој шкодити, већ јој помозите. Мислите она то из беса изводи? Значи, то јој је потребно. Кад се среди – престаће.

 Мусташенко (прилази Марији Андрејевној, смушено): Хвала, Марија Андрејевна. (љуби јој руку). И опростите ми, молим Вас, нисам могао да се суздржим. Та Ви сами знате колико непријатности имам стално због ње. Татарска, дивља крв, ничим је не можеш савладати, испливава испод разума, културе, као што уље плива на води.

Марија Андрејевна: Ништа, ништа, средиће се све. Некако знам да ни теби није лако. Не би ти од свије деце бежао туђој. Али шта се ту може... Вратите се, душо, својим књигама, а кад дође Ина, никакво тамо татарско уље не помињите. Брбљајте, смејте се, као да је све у најбољем реду. Ништа јој не противуречите. Тако ће бити боље, видећете.

Мусташенко (замишљено се осмехује): Па, добро. Одох. (излази полако, одмереним кораком, достојанствено се испрсивши)

 Марија Андрејевна остаје сама. Вади сат из појаса, гледа и врти главом.

 Улази Људа.

 Људа – стасита девојка, 22-23 године, обучена једноставно, али брижљиво и са укусом; лице лепо, свеже, отворено; коса бујна, светлосмеђа; с непознатима је стидљива, с познаницима смело весела; из тела које пуца од снаге, из покрета, речи избија несвесна тежња ка активности.

Људа (улази смешећи се, бојажљиво и поверљиво): Могу ли да уђем?

Марија Андрејевна: Па ваљда можете, ако сте већ ушли. У чему је ствар?

Људа (радознало и одушевљено разгледа собу): Хтела сам да питам да ли треба још да чекам Ину Васиљевну или могу да идем кући? Већ је десет сати.

Марија Андрејевна: А Ви пристајете да радите само до десет?

Људа: Па макар и целу ноћ!.. А Вама је можда... (пажљиво одлази до зида и намешта слику која виси накриво)

Марија Андрејевна: А зашто то радите?

Људа: Па висила је накриво.

Марија Андрејевна: А ко Вам је тражио да је исправљате?

Људа: Па криво је висила!

Марија Андрејевна: А ја Вас питам, шта се то Вас тиче? Можда све и треба да буде накриво.

Људа: Али, боде ми очи!

Марија Андрејевна: Е, душо, превише Ви својом главом мислите. Ако и на послу будете исправљали оно што од Вас не траже, нећете дуго радити. И како су те родитељи таквом направили?

Људа (искрено, наивно): А каква сам то ја? Нигде ме неће примити?

Марија Андрејевна: Можда ће те и примити, али...шта ће од тога испасти? Нит си проста девојка нит си госпођица. Јеси ли похађала гимназију?

Људа: Завршила сам четири разреда и то с похвалом! Мој тата је поштански службеник у граду Сороковати. Знам и да куцам на машини.

Марија Андрејевна: Види, види :«госпођица за машином». Пре су такве госпођице шиле за машином, а сада куцају на њој. Де, тише, као да се неко чује? (устаје)

Људа ( вири у ходник, тихо): Стигли су. С неким финим човеком. Ја ћу сачекати тамо. (брзо клизне из собе)

Улазе Ина и Округлик.

Ина – 28 година; витка, гипка; коса тамносмеђа с црвеним одсјајем; боја лица – мат бела, усне изражајне, широке.

 Округлик – онизак, са стомачићем, врло ружан; сав је округао и у исто време шиљат; нос му је широк, али му је врх пљоснат; уши су му велике, округле, али су им врхови зашиљени; глава му је округла, али му је врх ћеле испупчен; оштра брада, истурена вилица на округлом лицу.

Ина (са шеширом на глави, весело се њише): Тамице! Ја сам пијана! Схваташ ли: пијана ко смук. Пили смо част! (Округлику) Јесам ли добро рекла? Каже се «част»?

Округлик (поздрављајући се са Маријом Андрејевном): Добро вече, Марија Андрејевна!.. Аха, част, част. Беспрекорно.

Ина (скида шешир и баца га Округлику): Ху, ал' сам се уморила! Хватај! Хоп! Ех, Ви!.. Баците га негде. Тамице, је л' се љутиш? (грли је) Само немој да удишеш кад те љубим, јер се сигурно страшно осећам. Важи? (љуби је) И још једном. И још једном. Ето. Је л' се осећа? Искрено ми кажи?

Марија Андрејевна: А каква је то част?

Ина: А је л' се осећа, је л' се осећа? Кажи.

Марија Андрејевна: Та парфем се осећа.

Ина: И част! Јер, Тамице, знаш, ја ступам... у оперетску трупу! Округличе, дај брзо воде, Тамици ће сад да позли.

Марија Андрејевна ( с једва приметним осмехом, строго): Шта мислиш о гусарској дружини?

Ина: Уозбиљи се, Тамо, буди озбиљна! Немој, молим те, да се шалиш. Та била је част. Ја сам се цео дан с њима бактала и певала им, и свирала, и играла. С режисерима, с директорима. Кажу, Тамице, да ћу ја за два месеца убити или заклати – не сећам се како су рекли – све остале примадоне. И заклаћу. Зар не, Округличе?

Округлик: Поклаћете их ко пилиће! Гарантујем свим својим коврџама.

Ина: Е нашао си чиме ћеш да гарантујеш! Али ја и сама знам. Како оно беше? (пева арију из модерне оперете) Зар није лепо, Тамице? Ма шта ме тако гледаш? Уопште се не шалим. Само што сам пијана, ко нико, и не могу да ти све озбиљно испричам. Али ти ћеш ме грдити. Зар не?

Марија Андрејевна: А зашто да те грдим? Не грдиш ваљда ти сама себе?

Ина (баца се ка Марији Андрејевној, снажно је грли): Ти! Ти! Ти!

Марија Андрејевна: Та доста!.. Де, Ина!.. Види каква је!..

Ина (Округлику): А, ко је био у праву? Тамо, он је рекао да ћеш ме ти најпре страшно строго, онако како само ти умеш, исмејати за све. А онда ћеш ме грдити. Затим ћете ме ти и Пан закључати у подрум. А онда истерати из куће... Је л' видите? Ко је у праву? Само кад се Тамица није љутила на мене и кад ме је разумела, а с Паном ћемо нас две заједно изаћи на крај. (одједном се уозбиљи) А она девојка, је л' још ту? Није отишла?

Марија Андрејевна: Ма чека те тамо. Да иде кући?

Ина: Не, не, хоћу још да попричам с њом. Али прво кафу. Има ли кафе, Тамице?

Марија Андрејевна: Ако још није сва искипела, онда има. Хоћете одмах?

Ина: Одмах, одмах! Округличе, коњак! Тамице, ми ћемо с коњаком. Ја сам сад глумица, не иде без коњака. Та где је коњак, Ви, Шиљичу! Тамице, је л' да да он има погрешно презиме, он је сав шиљат, а не округао. Заправо, Бог је на почетку хтео да га направи округлим, али се после предомислио и све округло зашиљио. Погледај га само. Стављам приговор и предлажем да му се презиме промени: да буде Шиљич, а не Округлик.

Округлик: Беспрекорно! Али молим да се запитате да ли ће се Бог сложити с таквом променом. Што се мене тиче, ја се са свим што Ви предлажете...

Ина: Де-де, ала сипате комплименте, ко из кабла. Где је коњак, ја Вас питам?

 Округлик показује главом на Марију Андрејевну која ређа шољице.

Ина: Ма зашто Ви показујете на Тамицу? Зар ћемо ми радити нешто ружно? Где је коњак, кад Вас питам? Ја хоћу код куће да се ча-ча-шћа-вам.

Округлик: Како Ви кажете(вади из бочног џепа пљоснату флашу и ставља је на сто).

Ина: Па ево га. Браво. Отворите!

Марија Андрејевна (гледа искоса и прави се да ништа не примећује): Идем да видим кафу. Бојим се да не покипи (излази).

Ина (брзо Округлику): А сад марш код Панаса. И гледајте: пажљиво га припремите. Знате шта Вам саветујем: кад будете причали о оперети, станите тако да између Вас и њега буде нешто – сто, ормар. Схватате?

Округлик: А ако се баци на мене, могу ли да гурнем ормар на њега?

Ина: Буди озбиљан, Округличе, буди озбиљан!

Округлик: Не узбуђујте се, Ина Васиљевна, та Ви знате да ја од девете године знам како да разговарам с Вашим Паном, а мојим Пањком. Од оног пријатног тренутка кад ме је угризао за прсте, ја знам шта и како да му говорим. Па нек ми чак и грло прегризе, ако је то за Вас, ја сам сам спреман да му га подметнем. Само цигарету да запалим.

Ина: Само слушајте, Округличе, оставите Ви, ради Бога, ту Вашу фантазију. Шта је у ствари Вама Бог дао? Знамо се осам година и ништа слично није било, и одједном – удварање, комплименти, поезија. Нисте угледни фабрикант, нисте милионер, већ најобичнији сиромашни песник, студент! Шта Вам је, душо?

Округлик: Рећи ћу Вам, Ина Васиљевна; свих осам година, од оног тренутка, кад ме је Панас упознао са својом заручницом – та ја фантазија, како Ви кажете, била у мени. Хронично. Само то се тек сад испољава.

Ина: А зашто баш сада?!

Округлик: Зар сте заборавили да сам ја дрзак?

Ина: Па, то је Ваша тактика, како Ви то кажете.

Округлик: Беспрекорно тачно! Па, онда се сад испољава, зато што сад има наде.

Ина: Шта-а?! (кикоће се) Округличе, Ви сте врло драг и «беспрекорно» дрзак! Знате ли то?

Округлик: Ко се задњи смеје, најслађе се смеје, Ина Васиљевна. Смешно Вам је што се ја овако ружан усуђујем да се надам? Али, ружноћа је, Ина Васиљевна,- глупост – будите сигурни! Треба се само навићи на мене, виђати ме чешће. Па ја сам навикао на себе, јер сваки дан гледам себе у огледалу. Озбиљно, Ина Васиљевна. То није једном било. На почетку – кикотање, само кикотање, ништа више. Ево овако, као Ви сад. А затим се мало по мало човек навикава, прилагођава и, гле, више ништа не примећује. А затим и ову исту ћелу љуби.

Ина (кроз смех): Па, Округличе, доста је глупости. Ви сте песник. То је јасно. Идите код Панаса. Али не заборавите шта смо се договорили: кад кажем «о-хо-хо» одмах идите кући и чекајте да Вас позовем. Чујете ли?

Округлик: Чујем. Нећу заборавити.

Ина: А кад Вам преко телефона кажем «Како сте?» - одмах дођите до наше куће, ја ћу Вас чекати на углу улице. Али само Вас молим, Јурију Марковичу, оставите се Ваше красне фантазије. Схватате ли да ми отежавате да прихватим Вашу помоћ у овој тешкој ситуацији?

Округлик: Извините, Ина Васиљевна, али шта Ви имате против тога? Да Вас увредим не могу – јер је Вама све смешно. Према Панасу нисам грешан, јер је свеједно код тебе и Панаса већ нешто пукло. А ја ипак не могу... Станите! Ја сам тако дуго ћутао, тако дуго, Ина Васиљевна, ћутке подносим своју патњу, да... бар ми дозволите да мало причам о њој. А осим тога... ја сам сигуран да ће се пре или касније моја фантазија остварити. Будите сигурни, Ина Васиљевна.

Ина (смеје се): Шта ћеш му рећи?! Али, немам времена за глупости. Идите. Не, станите: узмите у обзир да се мој разговор с Панасом не мора завршити раскидом и да ја могу остати овде. Онда ми Ваше услуге неће бити потребне.

Округлик: Значи, онда ће то бити касније.

Ина: Али, да Ви узалуд не чекате целу ноћ мој позив, ако све испадне добро овде, рећи ћу Вам :»Ви још не спавате? Та лезите да спавате.» Важи?

Округлик: Беспрекорно. Али ја бих волео...

Ина: А сада идите! Марш! Ево и Таме с кафом.

Округлик: Како ви кажете (креће десно).

Марија Андрејевна: Није искипела, већ је уврила. Та где ћете, Јурију Марковичу.

Округлик: Идем на тренутак до Панаса. Одмах ћу (излази).

Ина (грли Марију Андрејевну, привија се уз њу): Јадна моја Тамица: сама иде, кува, доноси. Ја сам безобразница, драга Тамице. Ја сам тако ниска, права безобразница, Тамчице. Знаш ли то? Кажи.

Марија Андрејевна: Знам, одвратнушо моја, знам. Ништа зато. Стрпи се...

Ина: Хвала ти. А ти се, Тамо, стварно слажеш да ја ступим у оперету?

Марија Андрејевна: Ако си ти озбиљно решила, и ја се озбиљно слажем.

Ина: Ја сам сасвим озбиљна, Тамо. Само можда нећу у оперету, него у драмско позориште. И то не одмах, прво ћу се спремити (одједном плане). Али, ако Пан само проба да ми нешто... моментално ћу отићи и то не у оперету, већ у кабаре! Чујеш ли ме, Тамо. Моментално! Већ колико данас!

Марија Андрејевна (строго): Слушај, Ина, ти ниси дете.

Ина: Да, Тамо, ја, нажалост нисам дете.

Марија Андрејевна: Управо тако. Ради како знаш. Само немој ништа радити зато што ти је Панас нешто рекао, већ зато што је теби то потребно. Није живот лопта да се играш с њим.

Ина (смешка се): Хм. Што ми је потребно... Је л' она девојка још чека?

Марија Андрејевна: Ма пусти је већ једном. А и мене пусти. Време је да лежем.

Ина: Опрости ми, Тамо! Замарам те. Ја сам ових дана ужасна! Али мени је нешто, знаш, ових дана... помало досадно. Проћи ће. Немој да се љутиш на мене.

Марија Андрејевна (одједном загрли Ину око врата , љуби је): Ради, дете моје, оно што треба да радиш – чујеш ли. Па макар то био и кабаре. А ако треба, и мене води са собом. То сам хтела да ти кажем. А сада пи кафу. А ја одох да спавам. Лаку ноћ (љуби је у чело, одлази у собу).

Ина: Тамице, кажи оној девојци да сачека још пола сата. Само још пола сата. Хоћеш ли јој рећи?

Марија Андрејевна: Та рећи ћу јој, рећи ћу (излази).

 Ина сама; забацивши руке на главу, намрштено, брзим корацима хода по соби. Затим одлази до врата здесна, тихо их отвара, слуша, притвара и брзо одлази до сточића с кафом. Ужурбано сипа коњак у чаше, кафу у шоље; седа у фотељу: размишља, пали цигарету и заузима нехајну позу. Ослушкује. Тихо. Престаје да пуши, спушта чашу на сто, ослања се на наслон фотеље и затворених очију, строго намрштених обрва, непокретно седи. Пошто је чула звук гласова, брзо се усправља и ставивши цигарету у уста поново заузима изазовну позу. Улазе Округлик и Мусташенко.

Округлик (обгрливши Мусташенка око струка, гласно, весело): Ина Васиљевна! Дозволите ми да Вам представим беспрекорног мужа и истинског филозофа: није ме задавио, није ме згњећио ормаром, чак ме није ни за прст угризао. Можете ли да замислите?

Ина: Ма шта кажете?! Плашим се да сте причали с неким другим (Мусташенку).

Господине, дозволите да се упознам с Вама.

Мусташенко (високомеран, спокојан осмех): Није ваљда, госпођо, да Вас Ваш страшни муж заиста дави, пригњечује ормарима, одгриза прсте? Како сте до сад само живи остали?

Ина: Па, добри човече, нећемо се дубље упуштати у питање како се понаша мој муж. Да ли гризе прсте или изврће руке у томе, с филозофке тачке гледишта, и нема суштинске разлике. Зар не? Желите ли шољицу кафе с коњаком?

Мусташенко: Не, хвала.

Ина: Ох, извините, можда је за Вас испод части да пијете кафу у друштву оперетске глумице?

Мусташенко (глади руку, тихо, озбиљно): Чему тај тон, Ина?

Ина: А какав је то мој тон? Ми у трупи други немамо. Ми, наравно, нисмо професори филозофије.

Мусташенко (нетремице гледа Ину, не престајући да глади руку; одмерено, пажљиво): Јуриј је био тако добар да ми каже да ти желиш да попричаш са мном о својој намери да ступиш у оперету. Ја сам дошао.

Ина: О намери? Јуриј Маркович је погрешио: о одлуци.

Мусташенко: Па добро, нека буде, о одлуци.

Ина: Округличе. Та пите ту кафу и коњак. Сипајте сами. Превише сам пијана да бих добро проценила удаљеност чајника од шољице (Мусташенку). А хоћете ли Ви да попијете с нама чашицу коњака? То је – част. Ми се чашћавамо. Јесам ли добро рекла, Округличе?

Округлик: Беспрекорно!

Ина: Зашто ме, господине професоре, посматрате тако задубљено, као некакав филозофски проблем? Бојим Вас се. Саветујем Вам да ставите цвикер. Чујете ли: цвикер. Округличе, знате ли зашто неки професори понекад стављају цвикер?

Мусташенко се усправља, зачуђено, са страхом гледа у Ину.

 Ина (кроз смех): Ој, Округличе, позовите молим Вас ватрогасце, сад ће овде бити експлозије и пожара!

 Мусташенко окреће леђа Ини и одлази у други угао собе, брзим покретима гладећи руку. Округлик очима и лицем даје Ини знакове, који као да кажу:» Зашто га раздражујете. Не треба тако.» Ина му одговара гестовима: «Не мешајте се, знам шта радим.»

Округлик (гласно, као да наставља прекинути разговор): Не, озбиљно, ако се на оперетској сцени проведе пола године, онда већ и није тако тешко да се затим пређе у оперу. Будите сигурни. Ви сте школовани. Глас Вам је беспрекоран. Несумњиво је да имате талента. Потребно Вам је само да се научите сценској техници. За пола године-годину имаћемо дивну оперску певачицу.

 Мусташенко разгледа слике.

Ина (показује Округлику главом на Мусташенка): А хоћете ли ми доносити цвеће.

Округлик: О, обасућу Вас цвећем! Из Африке, из Индије, из Аустралије ћу наручити!!

Ина: О-хо-хо! Већ уколико сутра ћу да потпишем уговор! Хоћете ли доћи, Округличе?

Округлик: Како да не, како да не (устаје). А сада бих, ако ми дозволите, кренуо. Треба још да се видим с једним човеком (љуби руку Ини). Лаку ноћ, Пане! Здраво, душо! Можда ћу свратити сутра.

 Мусташенко му ћутке стисне руку. Округлик излази забринуто гледајући на сат. Ина, пребацивши ногу преко ноге, пијуцка из чаше.

Мусташенко (седа, ослања лактове на колен;, узима главу у руке; ћути; као за себе, гледајући у под): Ништа јој не значи осам година. Била је љубав, пријатељство, блискост. И за недељу две све то нестаје. Отуђеност, непријатељство, подсмевање пред другима, ни за шта, без кривице. Стиче се утисак да ми имамо обичан, малограђански брак, да смо ми људи који су додијали једно другом и чак ни пред другима не можемо а да се не препиремо. Зашто пљувати на прошлост?

Ина: Нико и не пљује.

Мусташенко: Пљујеш. Исмеваш пред другима моју интиму, оно што ме боли. Ми смо се заједно, као пријатељи, као... ми смо се обоје договрили о том цвикеру. То је моја борба са дивљим и мрачним у себи, то је моја и твоја интима, па нека је то и смешно, али мени је важно. И то што се ти томе подсмеваш пред другима, и то откриваш, то значи да ти више ниси моја Ина, ниси мој друг и пријатељ, већ си... странац, непријатељ, који зна моје тајне (одједном, неочекивано, уз експлозију гнева устаје). Ја сам дивљак? Ха! Да ставим цвикер? Ето ти сад цвикер (бесно баца цвикер на под и махнито гази по њему). Ето ти, ето ти! Можеш сутра да својим пријатељима из оперете испричаш «зашто неки професори цвикер стављају». Можеш да им испричаш какви су они дивљаци, како изврћу руке својим женама, како одгризају прсте! Молим лепо! Изволите! Молим Вас да им чак испричате како грле и љубе. Ударај, пљуј, гази: нек све иде до ђавола! Молим лепо!

 Ина ћути стиснутих усана. Пауза.

Мусташенко (брзо хода по соби, зауставља се): Јеси ли већ нашла љубавника?

Ина (равнодушно): Нашла сам га пре осам година.

Мусташенко: Ако се то односи на мене, ја сам био твој муж. Ја те за љубавника питам, имаш ли где да се преселиш?

Ина: Ја мужа нисам имала.

Мусташенко: Види, види? Зар и то поричеш?

Ина: Можда сам и имала, али више немам.

Мусташенко: Па наравно! Него шта!

Ина: Немам! Ја нисам твоја жена! Љубавница. Наложница! «Блискост»,»породица»... Какву ми породицу имамо? Где је она? Твоја је у парковима са оном децом код које трчиш. А моја... моја је умрла под операционим ножем. Шта ће мени твоја породична блискост?

Мусташенко: Породица постоји и без деце, ако има онога што...

Ина (с гађењем): Ћути, ћути! Не говори ми те баналности. Ни породице, ни мужа, ни жене без деце нема. Све је то лаж. Имала сам породицу, имала сам мужа и била сам жена, док сам имала барем наду да ћу бити мајка, разумеш ли, мај-ка! А сада. Шта сам ја сада? Реци ми, шта сам ја? Чему служим? Ја сам богаљ, паразит, нисам ни за шта.

Мусташенко: Људи не живе само да би рађали децу...

Ина: Ах, напредак, човечанство, цивилизација, лепота и тако даље? (Устаје.) Ти! Дај ми дете, а ја ћу за то дати сву лепоту, сав комфор, сву Вашу цивилизацију. Чујеш ли ме? Постаћу надничарка, рибаћу подове, живећу у рупи, у шуми. Ја хоћу да крај срца осећам и да лижем – чујеш ли, лижем!- своје дете без икаквих ваших филозофија и цивилизација, чујеш ли?

Мусташенко: Али ти знаш да...

Ина: Знам, све знам! Али нећу да се предам! Нећу! Милиони којекаквих ништавних жена имају децу, гомиле деце, а ја... Ја сам гладна, ја сам све време гладна, мене изједа глад за дететом. Знаш ли то? И шта да радим? Да купим себи куче? Да нађем љубавника? Да пишем реферате о женској еманципацији? Хајде, реци ми, хајде, дај овамо твоју филозофију, науку, морал – нек ми кажу шта да радим. Нека ми дају «закон» , како каже Тама. Дај ми закон!

Мусташенко: Не схватам, Ина, шта ти хоћеш? Задесила нас је несрећа. Значи, треба да се убијемо, или шта?

Ина: Буди искрен! Не можемо да имамо породицу – не треба се заваравати. А ако желиш да имамо породицу, да заиста будемо муж и жена – треба да имамо дете!

Мусташенко: Али ми не можемо да имамо деце!

Ина: Ја не могу, али ти можеш.

Мусташенко (неколико тренутака ћутке посматра Ину): Шта хоћеш тиме да кажеш?

Ина: Ти можеш да имаш деце.

Мусташенко: Значи, ти предлажеш да се разиђемо да бих ја могао да имам дете?

Ина: Не, ја то нисам рекла.

Мусташенко: А како онда?

Ина (ћути; затим тихо, смирено, строго): Да ли можеш да ме пет минута сасвим смирено и ћутке саслушаш?

Мусташенко: Радо. Изволи.

Ина: Не, ти не смеш да заборавиш да ме мораш смирено саслушати. Седи.

Мусташенко: Могу...

Ина: Не, седи. Ево овде. Седи и постарај се да ме без обзира шта говорим не прекидаш и да ме саслушаш до краја.

Мусташенко (нетремице је гледа): Добро. Слушам.

Ина (седа с друге стране сточића, ослања се лактовима о сто и на тренутак затвара прстима очи): Па ево: ти мораш да имаш дете с другом женом, да узмеш то дете код нас и... ја ћу бити мајка.

Мусташенко (неко је време посматра с ишћекивањем): То је све?

Ина: Све.

Мусташенко се сажаљиво и тужно осмехује.

Ина: Не смеј се. Сасвим сам озбиљна, Панасе. Другог излаза нема. Свеједно ће се пре или касније све завршити разводом и ти ћеш се оженити другом која може да има деце.

Мусташенко се још израженије осмехује.

Ина: Да, да! Тако мора бити. И нека буде! А ја ћу отићи на сцену. Ако не могу да имам породицу, зашто морам да будем љубавница, забава једном човеку? Забава? Па нек се онда сви забављају. Барем ћу служити лепоти, људима, а не... Питам ја тебе: хоћеш ли да урадиш ово што предлажем?

Мусташенко: Извини, Ина, то што ти предлажеш је фантастика.

Ина: Зашто фантастика?

Мусташенко: Забога, ја о томе чак не могу ни озбиљно да говорим.

Ина: Али, зашто? Конкретно реци. Наравно, неморално је? Преварићеш ме? Али ја ти дозвољавам ту превару. Само те молим да то урадиш. И шта још?

Мусташенко се осмехује, слеже раменима.

 Ина: Та не слежи раменима, већ ми реци шта је ту фантастично? Да тако мирни, поштени грађани не раде? Па, говорићемо конкретно. Ти свесно тражиш неку жену. Упушташ се у везу с њом. Она ти рађа дете. Узимаш дете код себе, усвајаш га. Шта је ту фантастично, немогуће? Шта?

Мусташенко: Хм! Чак ако изузмемо моралну страну тог питања, ти заборављаш... Не... то је једноставно апсурдно! С каквом још женом ја могу да будем у вези, ако ја ниједну другу жену осим тебе нећу и не могу да желим? То је прво.

Ина: Можеш. Мораш. Мораш!

Мусташенко (нежно је узима за руку): Мили мој Инчић! Ти прва, ако ме имало волиш, ти прва нећеш издржати овај експеримент.

Ина (ослобађајући руку): За мене се не брини. Знам шта причам и шта ти предлажем. Ја спасавам своју срећу. Хоћеш ли да је заједно спасавамо? Али одлучно ти кажем: или то, или ја сутра ступам у оперету. Бирај.

Мустасенко: Можемо да узмемо нечије дете.

Ина: Већ смо једном о томе разговарали. Ти си сам рекао да не желиш да сносиш одговорност за туђу децу. А ја нећу моћи да га волим онако како ја желим, како морам да га волим. Ми морамо да имамо наше дете. Твоје дете биће и моје. Само помисли, само замисли: твоје-мајушно, крхко, топло... Ето га овде, међу нама, све испуњава !

Све око нас одмах постаје тако испуњено, умно, удобно. Често имам осећај да смо ти и ја изоловани од свих људи, некако усамљени, јадни, напуштени. А кад само замислим да имамо дете- одмах имам утисак да смо тесно, најтешње повезани са свим људима, са целим светом...Де, шта ти у ствари имаш против моје замисли? Можемо да нађемо неку младу, здраву, лепу девојку, са села, из неке вароши. После ћеш је обезбедити. Она це ти радо дати своје дете, оне их и онако или подмећу некоме или дају у дом или их чак убијају. Можемо да урадимо и тако да она и не зна да је дете код тебе: као да га дамо на усвајање. Тако се толико пута радило. Та ви мушкарци имате много такве деце у домовима.

Мусташенко( с подсмехом): То значи : ја , професор филозофије, морам да се негде на улици или на пијаци упознам с неком служавком или модисткињом, да јој се удварам , да идем код ње у госте у кухињу, да грицкам са њом с домарем и куварицом семенке, идем у биоскоп...

Ина: Уопште не.

Мусташенко: А како онда? Па морам да будем сигуран да дете неће бити од неког другог конкурента – ватрогасца или полицијског писара. Ето ти, ако конкретно узмемо твоју замисао . Замисли ме само у тој улози. Је ли то могуће?

Ина: То није. Али нешто друго јесте. Замисли да ти треба неко да ти куца предавања, твоју књигу – речју, да ти је потребно дактилографкиња. Она ће живети код нас, јести са нама, па, као неко наш. Је ли то могуће? Реци ?

Мусташенко: Ти си сањар Ина.

Ина: Али то је сасвим могуће ? Зар не?

Мусташенко: И ти мислиш да ћу ја пристати да те у сопственој кући варам са некаквом девојком, да те понижавам пред њом?

Ина: Неће бити никакве преваре јер ћу ја све знати. Она ће бити преварена, кад смо већ код тога. А понижење... У чему је ту понижење? Ми хоћемо да нам она роди дете. То је све. Ја само то знам. Ништа друго ме не занима и није ми битно.

 Мусташенко: И ти мислиш да ће ти бити лако кад ја...

Ина: Апсолутно! Та ти је нећеш волети? Речју, ја ти обећавам да с те стране нећеш имати никаквих проблема. То је моја ствар. Ја све узимам на себе. Слажеш ли се ?

Мусташенко: Слушај, Ина, то је немогуће. То је...

Ина: Значи, пре је могуће да ја ступим у оперету?

Мусташенко( хода по соби с осмехом слеже раменима): Барем треба узети у обзир да мене неће хтети млада девојка.

Ина: О, за то се не брини!

Пауза

Мусташенко: Али схваташ ли какву ми смешну, тешку, ружну улогу намећеш?

Ина: Мислиш ли да ће моја улога бити лакша ?

Мусташенко: Па, тим горе! Чему све то? Ни једно ни друго и онако нећемо издржати, само ћемо имати низ непотребних непријатности.

Ина: Ако заиста хоћемо да остваримо свој циљ и имамо воље, а не слинимо и моралишемо, издржаћемо.

Мусташенко( дирнут): Добро. Ако ме ти тако условљаваш – оперета, раскид или овај суманути експеримент – добро, ја пристајем. Чекај, чекај. Али те упозоравам: ја ћу савесно радити све што је у мојој моћи, али имај у виду да моја моћ има границе. И ти не смеш то да узимаш као повод за раскид. Ако желиш да раскинеш наш брак – уради то сада, часно и без таквих повода.

Ина( притрчава му, грли га, привија се уз њега, радосно као дете): Значи, важи ?

Важи?

Мусташенко: Ја унапред знам да је све ово...

Ина: Браво, Пане! Знала сам да ћеш пристати. Ти си мој дивни, паметни дивљак! Ти већ и сам видиш да је то дивна идеја....

Мусташенко: Напротив. Видим само...

Ина: Видиш, видиш! А цвикер и за све – опрости ми. Опрости ми, молим те, Пане! Али мене је тако разбеснело што ме ти не разумеш и што ћеш ми пребацивати... Али сада смо се објаснили, сада ће све бити добро. Зар не? (имитирајући Мусташенка, басом)»Не волиш ме више, хоћеш да се разведеш». И ти си веровао у то што си рекао? Ух ти! (љуби га)

Мусташенко: Слушај, Инић, нећеш ваљда озбиљно све то да изводиш.

Ина: Него шта, дечаче мој. Тако треба!

 Мусташенко се смеје.

Ина: Буди сигуран да другачије не може бити. И молим те, немој да мислиш да се шалим. Ја чак већ имам ту... што... па твоју секретарицу или дактилографкињу. Она је већ ту.

Мусташенко( запањено): Ина! Надам се да ти ...

Ина: Немој ништа да се надаш, ја ћу је одмах позвати овамо, а ти, молим те, љубазно, топло попричај са њом.

Мусташенко: Стани! Ти си, значи, све ово унапред припремила?

Ина: Све сам смислила. Две сам недеље, и ноћу и дању ,ово смишљала. Сада и сам видиш да ово није ни шала ни тренутна фантазија. Ја желим да будем мајка твог детета и бићу. Толико. И ако твоја реч вреди, молим те да савесно, као што си сам рекао, радиш све што је у твојој моћи. А у твојој моћи није ни да се бечиш, ни да вичеш, ни да филозофираш, већ да смирено поразговараш са девојком која тражи посао. Ја сам јој обећала помоћ. И ево сада, пошто смо попричали, дошли смо до закључка да јој можемо понудити да остане код нас да прекуцава твоје радове на машини. То је све. То није изнад твојих моћи?

Мусташенко: Каква је то девојка?! Одакле је?

Ина: Каква је и одакле је – то ће ти она сама, а и ја ћу после рећи. А сада ћу је позвати, јер је већ касно, она и онако дуго чека. Одмах ћу! (ужурбано креће из собе)

Мусташенко: Та чекај, Ина! Не можеш тако, Ина!

Ина: Касније, душо, касније. Треба да пустимо девојку кући. (излази)

 Мусташенко сам, узнемирено хода по соби, слеже раменима, несвесно се зауставља испред огледала, огледа се, сређује косу, али истог тренутка схвата шта ради, поново слеже раменима, осмехује се, мршти и нестрпљиво погледа на врата.

Ина улази; за њом, помало стидљиво, али бацајући радознале погледе на Мусташенка, иде Људа.

Ина: Дакле, ево, Панасе Михајловичу, дозволи да ти представим твоју дактилографкињу: госпођица Људа.(Људи) Могу ли да Вас зовем само «госпођица Људа»?

Људа(стидљиво, али покушавајући да се контролише): Молим лепо. Можете чак и само Људа.

Ина: Госпођица Људа зна добро да куца на машини и пристаје на твоје услове.

Мусташенко( збуњен;обраћа се Људи хладно, озбиљно): Да ли сте раније негде радили?

Људа(бојажљиво): Куцала сам у уреду у фабрици шећера.( смелије) Али одмах ћу научити све што треба! Видећете. Само треба да ми покажете.

Мусташенко: Хм!.. Да. Наравно. Али управо сад...

Ина(ужурбано): Дакле, значи дивно.Госпођица Људа ће се већ сутра ујутру доселити код нас и приступити извршавању својих обавеза. Па, драго ми је.(Људи) Сада можете кући, а сутра ујутру молимо Вас да сасвим пређете код нас.

Људа(стидљиво, тихо): Тако сам срећна, да не могу да поверујем... Веома сам вам захвална...

Ина: А зашто мени? Панасу Михајловичу се захвалите, он се сетио да Вам да посао код нас .

Људа: Пуно Вам хвала. Трудићу се...

Ина( смеје се): Па потрудите се! Па, лаку ноћ, бежите сада кући! Брзо!

Људа: Лаку ноћ!..(хоће још нешто да каже, али се, постидевши се, окреће и брзо, као да бежи , излази)

Ина: И? Јеси ли видео каква је?

Мусташенко: То је ружно, Ина! Није лепо... Боли ме то што радиш себи.

Ина: Ма хајде! (прилази му, нежно му се уноси у лице и тихо изговоривши»Пане» шири обе руке на тридесетак центиметара једну од друге, уздигнувши само кажипрсте као да показује величину нечега) Сећаш ли се?.. Сећаш ли се како смо чекали наше и ти си ми, ево овако, показивао, сећаш ли се како си ме тим покретом смиривао? Сећаш ли се? Сад ја теби показујем (нежно, лукаво ширећи руке) Панасе?..

Мусташенко трепће, окреће се и седа у фотељу.

Ина( грли га око врата, ватрено га љуби): Биће,биће, биће! Чујеш ли ме? Ја већ знам да ће бити.(трчи до телефона, окреће) 25-44,25-44. Да... Хвала... Јурију Марковичу? А Ви још не спавате? Та лезите да спавате! Лаку ноћ!(смеје се, спушта слушалицу, притрчава Мусташенку, клекне испред њега и лукаво се уносећи у лице и показујући рукама, нежно и заповеднички шапуће)Би-ће! (снажно се привија уз њега)

 З А В Е С А

ДРУГИ ЧИН

Сцена је подељена на две половине.

 Десно је кабинет Мусташенка, ормари с књигама, писаћи сто, софа. Недалеко од писаћег стола је омањи сто са машином за куцање. Тај сто стоји vis-à-vis врата која воде у салон. Врата која воде у ходник и у салон.

 Лево је салон. Врата која воде у кабинет, ходник и остале собе.

У кабинету су Мусташенко и Људа.

Мусташенко седи за писаћим столом и ишчитава папире откуцане на машини.

С времена на време искоса, криомице прати погледом Људу. Људа брзо, марљиво куца.

Мусташенко (прилази Људи с папирима; држи се озбиљно, с хладном надменошћу): Мала грешка, госпођице Људо.

Људа (уплашено): Јој! Није ваљда? Па шта сам написала?

Мусташенко: Ма ништа страшно. Уместо «репродукција» написали сте «ерпродукција». То треба исправити оловком. (Нагиње се према Људи и показује грешку, посматрајући искоса њено лице, косу.)

Људа: Одмах, одмах. Дајте ми, молим Вас. Види стврано. «Ерпродукција» (одлучно) Поново ћу прекуцати овај лист.

Мусташенко: Ма не, шта Вам је, побогу! (смеје се) Довољно је само да исправите.

Људа (молећиво га гледа): Али није лепо да буде грешака. Мислиће да нисте знали ову реч.

Мусташенко (смеје се): Па шта да се ради? Или ће помислити да је дактилографкиња погрешила. А погрешила је зато што је уморна јер превише ради.

 Људа: Ма откуд превише? Кад сам у шећерани куцала то је заиста било превише.

Мусташенко: А зашто сте престали да радите тамо?

Људа (стидљиво): Ма пустите то!

Мусташенко: Јесу ли радни услови били тешки?

Људа: Не, нису услови... и... (заћути, крене да куца)

Мусташенко: Посвађали сте се с неким?

Људа: Управо тако.

Мусташенко: А с ким?

Људа: Па... с директором.

Мусташенко: Види, види. С директором лично? А зашто?

Људа: А зато што сам му се свидела! Он је хтео да куцам код њега у кабинету. А ја нисам хтела. Нека нађе неку другу за то!

Мусташњнко: Аха! Је л' ти се удварао?

Људа: Него шта! Ожењен човек, троје деце. Срам да га буде!

Мусташенко: Да... (одједном се намршти и одмаче од ње)

 Људа погледавши га са изразом кривице налицу почиње да куца.

Мусташенко: Значи тако. Не, госпођице Људо, Ви неизоставно треба бар мало да прошетате. За три недеље, колико сте код нас, само сте две вечери излазили из куће. То не ваља.

Људа: Та ја немам куда да идем! А и немам жеље.

Мусташенко: Како то немате куда? Ви сте млада девојка, треба да се забављате. Упознајте се са младим људима, идите у позориште, у биоскоп, у парк. Зовите их код себе у госте. Ви нисте у затвору, Ви имате пуну слободу. Не може се живети тако како Ви живите. Зато и правите грешке.

Људа: Мени никакви познаници нису потребни. А што се тиче грешака, трудићу се да их не правим. Заиста! Ево видите!

Мусташенко: Ма није ствар у грешкама, чудна девојко! А... ствар је у томе што је Вама досадно да тако живите код нас.

Људа: Мени досадно код вас? (пренувши се брзо се лати куцања)

 Мусташенко је нетремице посматра, намршти се и почиње да чита папире. Људа криомице баца погледе на Мусташенка.

Мусташенко:Ево и овде грешке...

Људа : О Боже!(устаје и прилази му)

Мусташенко (осмехујући се): Ето видите? Значи, потребна Вам је забава, одмор.

Људа: Али забога, то није због тога!

Мусташенко: А због чега је онда? Раније сте далеко мање грешили. Или сте преморени или, пак... заљубљени у неког и више нисте тако пажљиви.

Људа (стидљиво): Чуј, заљубљена! Ја једноставно ни сама не знам шта је то са мном.

 У салон за време ове сцене улази Ина; тихо, на прстима, ослушкујући прилази вратима кабинета, слуша, затим улази у простор иза завесе између врата и остаје тамо.

Мусташенко: Де, не знате. Можда сте се ужелели «њега», много мислите о њему, па и...

Људа: О коме «о њему»?

Мусташенко: Па о ономе у кога сте заљубљени, кога сте оставили тамо негде.

Људа (презриво криви уста): Кога сам ја могла да оставим тамо? Много ми они требају... А што се тиче грешака – ја једноставно не разумем... Изгледа да ја... Дајте ми, молим Вас, тај папир.

Мусташенко (пружајући јој полако папир): Ето, мало сте и убледели код нас (као случајно узима је за руку). Било би ми жао да код нас покварите своје здравље...

Људа: Али ја сам сасвим здрава... А и ово треба исправити оловком? (покушава да извуче руку)

Мусташенко (немарно): Аха, аха, наравно, исправити... Обавезно исправити... Значи заљубљени сте, ха?

 Људа се стидљиво осмехује, извлачи руку и иде до свог стола.

 Мусташенко осмехујући се ишчитава папире.

 Ина излази иза завесе, чврсто стиснувши уста, одлази и седа у фотељу забацивши главу.

Мусташенко (одједном престаје да се осмехује, мршти се, брзо вади цвикер, ставља га, устаје и сасвим другачијим, учтивим тоном): Да, да. Шалу на страну, госпођице Људо, али Вама ја потребно кретање, ваздух. Здравље је пре свега. А онда... Зар не можете да прекуцавате неке ствари код Вас у соби? Овде Вам ја сметам. И, у ствари, мислим да овде у кабинету треба да куцате само оно што диктирам.

Људа (узнемирено га гледа, бојажљиво се придиже): Је л' треба одмах да пређем тамо?

Мусташенко: Па, одмах... не знам. Хоћу да Вам још нешто издиктирам сада. Али сутра можете да радите у својој соби.

 Људа (седа): Да узмем празан папир за диктирање?

Мусташенко (прилази јој): Чекајте, где сте стали? (скида цвикер, нагиње се преко Људиног рамена, чита у себи) Аха... Тако... Још Вам је мало овде остало? Па, ово можете да довршите и одмах.

 Људа се лаћа куцања.

Мусташенко: Та не морате толико да журите. Нико Вас не тера одавде.

Људа ћутке и даље ужурбано куца. Ина прилази вратима и поново улази иза завесе.

Мусташенко: Та не журите толико, кад Вам кажем... (хвата Људу за надлактице, придржава је) Лакше, лакше. Опустите се... Не треба да журите. (не испуштајући јој руке нагиње се над њеним раменом тако да сасвим приближава своје лице њеном и тобоже гледа у папир) Па, пишите тако. Ја ћу регулисати Вашу енергију. Дакле?

Људа (тихо): Незгодно ми је да овако пишем...

Мусташенко (узнемирено): Али не треба да журите. Ха! Не треба да журите, кад Вам кажем. Дакле?

Људа: Али Ви сте рекли да ја што пре треба да одем одавде.

 На вратима кабинета са кантицом за заливање у руци појављује се Марија Андрејевна, види сцену и повлачи се и скривена иза врата посматра и даље збивања.

Мусташенко: Па ја нисам рекао «што пре». И не треба брже да куцате. Већ овако... Слободно, смирено, полако... Овако... (одједном снажно стеже Људине руке, тако да им се врхови чак подижу и изненада одлази до свог стола)

Марија Андрејевна (улази): То цвеће ће сасвим увенути код вас. Ина га је ту ставила, а да залива нема ко. (залива, испод ока нетремице посматрајући Људу и Мусташенка)

 Ина одлази од врата и седа на софу болно се осмехујући.

Мусташенко (тобоже заузет папирима, равнодушно смирено): Заливајте, заливајте! Госпођице Људо, дајте ми, молим Вас, онај папир који смо мало пре заједно прегледали.

Људа: Овај?

Мусташенко: Не знам, потражите.

 Људа му доноси.

Мусташенко: Да, тај. Хвала. Овде ћу уметнути.

 Људа одлази за свој сто и почиње да куца.

 Марија Андрејевна погледавши још једном Људу излази.

 Мусташенко испративши Марију Андрејевну погледом седи неко време непокретно, с гађењем искрививши уста и гледајући у једну тачку. Затим намрштено устаје и не погледавши Људу одлучним, достојанственим кораком излази у салон. Људа узнемирено гледа за њим.

 Ина, зачувши шкрипу врата, брзо мења позу и тобож нешто тражи у угловима софе.

Мусташенко (иде одлучним кораком, али се, угледавши Ину, зауставља): А ти си ту?

Ина: Тражим свој чешљић са круницом. Да га ниси ти видео, Пане?

Мусташенко: Не, нисам. Али рећи ћу ти, Ина, да ја више нећу да спроводим твоје фантастичне замисли. Ти како год хоћеш...

Ина: Зашто?

Мусташенко: Не могу и нећу. Толико. Идем сада да десетак минута прошетам, а ти за то време, молим те, отпусти ону госпођицу до ђавола. Чујеш ли ме?

Ина: У чему је ствар? Није ваљда она...

Мусташенко: Ина, нећемо о томе да причамо. Све је то – ружно, одвратно, понижавајуће, увредљиво! Схваташ ли? Нећу и тачка. Изгледа... (заћути)

 Улази Марија Андрејевна с кантицом.

Марија Андрејевна: Сви воле да имају цвеће, а нико да се сети да га негује, залива. (одлази до цвећа)

Мусташенко: Хтео бих да данас попричамо још нешто.

Ина: Наравно.

Мусташенко (улази у кабинет, суво се обраћа Људи): Ви ту наставите са куцањем, ја ћу брзо доћи. (излази)

 Људа гледа за њим, замисли се, одједном се хвата за образе, затим почиње брзо да куца.

Марија Андрејевна (заливајући цвеће): А треба, треба ти да попричаш са њим. Треба.

Ина (пажљиво је погледа):А о чему, Тамице?

Марија Андрејевна: А о чему би: о високом моралу, о филозофији, о љубави. Та он ти је тако моралан, честит муж. Професор, а не неки лакомислени студент. Угледан човек. Нема шта!

Ина: Јој, Тамице, плашим се! Ето, већ ти се обрве заједљиво смеју.

Марија Андрејевна (ћутке прилази Ини): Хоћеш ли да имаш мир у кући?

Ина: Хоћу.

Марија Андрејевна: Онда сместа позови овамо ону госпођицу дактилографкињу, дај јој за месец, за десет, за двадест месеци унапред и нека иде да куца негде другде.

Ина (зачуђено): Зашто?

Марија Андрејевна: Зашто? Зато што се твој филозоф превише интересује како она куца. Већ су почели удвоје да куцају.

Ина (смеје се): Де, Тамице, Бог с тобом.

Марија Андрејевна: Са мном је Бог био и сада је, а то ко је са твојим професором – то и није тако смешно. Кажем ти: отпусти је већ колико данас.

Ина: Али зашто?

Марија Андрејевна: Зато што је твој муж грли око рамена и прислања свој образ уз њен. Је л' ти то довољно?

Ина: Кад је то било?

Марија Андрејевна: Пре три минута. Ти си овде седела, а они су се иза овог зида грлили. Чак ни врата нису били добро затворили.

 Ина се кикоће, грли Марију Андрејевну.

Марија Андрејевна (извлачи се из загрљаја): Није ваљда да имаш толико поверења у част свог филозофа да ти је чак и смешно?

Ина: Тамице! Ништа ти не верујем. Стани, стани мало! Да си видела како се он наднео над њу, у то верујем али, Тамице, за то постоји једноставно објашњење: он без цвикера лоше види на даљину. Стварно! Са мном се то стално дешавало док сам му куцала. Догађало се да се сав искриви над мојим раменом. Пан да?! (смеје се)

Марија Андрејевна: Дедер, реци ми, кад си тако паметна: како људи куцају на машини?

Ина: Како? Куцају и готово.

Марија Андрејевна: А јеси ли икад видела да их неко још за лактове придржава?

Ина (весело, жустро, зачуђено): Није је ваљда Пан придржавао?! Стварно?! Види, види ти њега!.. Добио је! Замисли, Тамице, опкладили смо се: он се жалио да се госпођица Људа превише труди, да жури, хоће да докаже да је она права дактилографкиња и зато прави много грешака. «Просто да је човек узме за лактове и придржава». А ја му кажем, у шали, наравно: «А ти узми једном, па је придржи». А он ће на то: »Него шта ћу, придржаћу». Почела сам да се смејем. Де, замисли Пана онако стидљивог како придржава госпођицу за лактове! А он се увредио што се ја смејем, узаврела татарска крв: «Хајде да се кладимо да хоћу!» - «Хајде!». И стварно је држао за лактове?! Како треба? И дуго? Јер ја сам рекла да је не држи мање од минута, чак и док пише. Је л' је дуго држао, Тамице?

Марија Андрејевна (збуњена): Хм!.. Можда и... Па, ако ти кажеш да сте се кладили, можда и... Само нешто ми је то...

Ина: Али, види ти Пана, добио је!

Марија Андрејевна: Ја ти ипак саветујем да се више не кладиш у такво нешто. Да си му само видела очи после тога пошто је «за опкладу» држао лактове тој девојци, била би опрезнија.

Ина (с веселом радозналошћу): А какве су му биле очи, какве, Тамице?

Марија Андрејевна (љутито): Немој да се шегачиш са мном. Још си млада. И глупа...

Ина: Тамице, забога, па ја се не смејем теби! Пан ми је смешан. Њему су, кад скине цвикер, често такве очи – ни поспане, ни пијане, него... Зар не, као пијане?

Марија Андрејевна: Аха: «кад скине цвикер»!

Ина: Де, Тамице! Не мислиш ваљда да ја...

Марија Андрејевна: Ја мислим да ти превише верујеш твом Пану. Ето шта ја мислим! А ја већ одавно примећујем да има нешто међу њима. Да, има! Иако су ми очи остариле, ја још увек и без цвикера могу нешто да видим. Можда се он с тобом зато и кладио да би...

Ина: Али, Тамице, па ја ти кажем да сам му ја прва набацила ту мисао! Ти си стварно неправедна према Пану. Па зар можеш да кажеш да ме је он за осам година икад погледом или гестом, било како преварио с неком женом? Можеш ли?

Марија Андрејевна: Ма не, то не могу да кажем, али...

Ина: Па онда како можеш тек тако да сумњаш на неку дактилографкињу? Колико је само било разних жена и сад одједном само с овом... Заиста вређаш и Пана и мене. Теби се нешто учинило и ти...

Марија Андрејевна: Де, добро. Нек ти буде. Можда сам и стварно погрешила. Извини. А њему немој ништа да причаш. Још ће због те глупости испасти и непријатности. Можда ћу и ја морати да зауздам своје очи цвикерима – нешто ме више...

Ина (смеје се, грли Марију Андрејевну): купићемо ти, Тамице, знаш, оне велике, округле наочари, као шоферске. Важи?

Марија Андрејевна: Баш тако... Па, одох ја да спавам, нек ми се одморе очи, можда ћу боље да видим. Лаку ноћ, професорка. (љуби Ину)

Ина: Лаку ноћ, Тамице. Лепо сањај.

Марија Андрејевна: А ти ипак припази на професора! (излази)

Ина: Добро,добро. (смеје се, гласно пева, прилази клавиру, бравурно свира намрштеног, замишљеног лица)

 Људа час ужурбано куца, час, замишљена, непомично седи. Зачувши Ину како пева и свира, окреће се целим телом на ту страну, затим устаје и одлучно креће у салон, тобоже са неком чврстом намером. Али се на пола пута заустави, погне главу, стоји тако и тихо се враћа назад. Севши за сто, спушта главу на машину и седи.

 Ина устаје и ужурбано одлази у кабинет.

 Зачувши звук отварања врата, Људа се лаћа куцања.

Ина: А Панас Михајлович још није дошао?

Људа: Не, није. Панас Михајлович је рекао да ће одмах доћи.

Ина (љубазно): А Ви још куцате? Па, већ је касно.

Људа (не гледа у Ину): Треба обавезно да прекуцам до сутра...

Ина: Па како Вам иде сада? Панас Михајлович не може да Вас нахвали. Каже да се ни за шта неће растати с Вама.

Људа (нагло устаје и не гледајући у Ину, с напором): Ја, Ина Васиљевна, хоћу да Вас замолим... Не могу више да радим код вас. Молим Вас да ме...

Ина: Шта-а?! Види ти! Зашто? Је л' Вам тешко?

Људа (жустро): Не, не, уопште ми није тешко!..

Ина: Неко Вас је увредио?

Људа: Не нико ме није увредио. Сви су са мном, као да сам члан породице. И посебно...Ви.

Ина: Па онда у чему је ствар?

Људа: Ја... Морам кући... Недостаје ми...

Ина: Ко Вам то недостаје? Можда имате вереника?

Људа: Не. Али... Ја једноставно не могу... Хоћу кући...

Ина (нетремице је гледа): Па шта ћемо, ако не можете, силом Вас не могу задржати. Јако ми је жао што хоћете да одете од нас. А ја сам већ размишљала: отићи ћемо на лето на село, на дачу, тамо ћете бити слободнији. Па, шта да се ради? Али ја се ипак надам да нас нећете напустити већ данас или сутра. Још ћете недељу – две остати са нама, зар не? Па ми морамо да нађемо другу дактилографкињу. Зар не?

Људа: Ја бих желела да већ сутра отпутујем...

Ина: Та откуд тако изненада?!

 Улази Округлик.

Ина: Па још ћемо попричати. Важи?

 Људа седа за сто и куца.

Округлик (виче с врата): Ина Васиљевна! Извините што долазим овако касно, али вече је тако дивно да сам се ја усудио да дођем да наговорим неког од вас да се одвеземо ван града. (љуби јој руку) Добро вече, госпођице Људо. А где је Панас?

Ина: Изашао је мало да прошета. Сад ће он, причекајте.

Округлик (пажљиво посматра Људу): Немам времена да чекам, драга Ина Васиљевна: месец је тако беспрекорно леп, јоргован тако мирише да је просто страшно што Ви седите у кући. Госпођице Људо, престаните да лупкате ту филозофију, па идемо нас троје напоље.

Ина: Госпођица Људа нема времена, а ми, хајдемо одавде да јој не сметамо да заврши посао. Хајдемо! (узима га за руку и изводи из кабинета у салон)

Округлик: Шта ћу, морам да се покорим оваквој присили. (нетремице шпосматра Људу)

Ина: Наравно да морате. (излазе)

 Људа се ослања лактовима о сто, спушта главу у руке и седи тако, затим се лаћа куцања, па се поново замисли.

Ина: Де, седите, где год хоћете, и причајте шта има ново. Имате ли цигарету? Дајте ми једну, молим Вас.

Округлик (журно јој пружа табакеру): Радо! Изволите, молим. Ви сте очито нешто узбуђени?

Ина: Одакле Вам то?

Округлик: Па, тражили сте цигарету. Жена која не пуши стално, пуши збиг љубави, беса, у ствари, због напетости.

Ина: А зашто ја пушим – због љубави или беса?

Округлик: А Ви... због Панаса и госпођице Људе.

Ина: Какве су то глупости?! Шта то лупетате?!

Округлик: Извините, Ина Васиљевна, ја разумем, Вас вређа што ико може да посумња да сте Ви узнемирени због неке тамо госпођице Људе, али шта да се ради: то је чињеница. Зар не? А?

Ина: Уозбиљите се, Округличе, да нисте случајно попили превише вашег ридесхајмера?!

Округлик: Не, Ина Васиљевна, ја сам ето само свратио на минут до Марије Андрејевне. Она ми је, као свом старом пријатељу, у поверењу нешто испричала. Немојте ме одати, молим Вас.

Ина: А зато он! (весело се смеје) Да, да, замислите: Пан и госпођица Људа заједно куцају на машини! Шта кажете? Пан је придржавао госпођицу Људу за лактове, а она је куцала. Тама, кад је то видела, умало се онесвестила.

Округлик: А знате, Ина Васиљевна, ово је занимљив призор: Ваша уста се смеју, а у очима Вам је бол.

Ина (смеје се): Ма није ваљда!? Јадна ја! Па шта ми је чинити?

Округлик: Да, Ваша ситуација је заиста тешка. Тако идеална верност, љубав, осам година беспрекорне породичне среће и одједном... нека тамо малограђанка... и, што је најважније, Вас варају и Вас сажаљевају. Вас, помислите само! А?

Ина (смеје се): Слушајте, драги Округличе: хиљаду пута сам Вам рекла да Ви нисте фабрикант, већ песник, Жил Верн, Фенимор Купер. Заиста, Ви бисте само да пишете фантастичне поеме.

Округлик: Ала је поносна ова жена! Ала је поносна! То ме просто одушевљава. Панас ће на моје и на Ваше очи љубити другу жену а Ви ћете ми ипак говорити да то није тако. То не сме да буде и тачка! Зар не?

Ина: Жиле Верне, не узбуђујте се.

Округлик: Али, на жалост, то је тако, Ина Васиљевна, тако. И одавно је тако, ако већ хоћете да знате. Има већ недељу дана како сам то приметио у Панасовим очима. А ја његове очи као отворену књигу читам. Али, шта ја ту могу да Вам причам, кад Ви то знате боље него ја. Али, ево, ако хоћете, боље да Вам испричам на шта ће све то да изађе.

Ина: О, Ви сте још и видовити. Де, де, гатајте ми. Хоћете ли да ми гледате у длан?

Округлик: Ја ћу Вам и без длана рећи. Дакле, слушајте: Ви... ћете бити моја.

Ина (запањено га погледа и прасне у искрени смех): Јој, Округличе! Јој, драги! Па Ви сте надмашили Фенимора Купера...

Округлик (спокојно се осмехује): Смирите се и саслушајте ме и видећете да то тако и мора бити. То је врло занимљиво. Ваша љубав већ је свршена. 

Ина: Ух, ал' сам се уплашила!

Округлик: Љубав је свршена. Ви још неко време «нећете ништа примећивати», борићете се и тако даље. А затим ћете једног лепог дана...

Ина: «Беспрекорно лепог!..»

Округлик: Беспрекорно лепог дана Ви ћете се одједном осветити Панасу. Али сурово, болно осветити. А ради тога... Ви ћете га преварити са мном. Да, да, немојте се смејати, управо са мном. Јер сам ја његов друг. То као прво. Ја сам тако ружан. То је друго. Да га преварите с неким другим, то неће тако болети, а са мном... страшно ће га болети и понизити. Онда: Ви сте поносни, Ви ћете се до краја трудити да нико не сазна за ваш скандал. Зар не? Зато ћете га Ви преварити са мном јер знате да ћете својом осветом једном човеку нанети бол – а другог силно усрећити, о чему он дуго година машта, за шта је он спреман на било какав преступ. А то привлачи. Видите ли како то постаје логично, фатално, нужно. И тако ће бити! Ина Васиљевна, видећете, то мора тако да буде!

Ина: А знате, Округличе, морам да признам да Ви прилично лукаву игру играте: кријући се иза отворености или дрскости, Ви ми убацујете у главу унапред смишљене поступке. Ви сте као хипнотизер.

Округлик: Не, Ина Васиљевна, ја само помало познајем људску душу. Да бисте победили госпођицу Људу, ту нову и зато пожељну за Панаса жену, Ви и сами треба да постанете нова и пожељна за њега, треба да привучете пожуду мужјака, која је сада усмерена на госпођицу Људу. А то...

 Ина одједном почиње да се сама за себе гласно и дуго смеје.

Округлик: Могу ли да знам шта Вам је тако смешно?

Ина (кроз смех ): Не... сада... не можете. Једном... једном ћете можда и сазнати.

Округлик: Штета, штета што се не могу смејати с вама сада.

Ина: Ништа зато, кад Вам једног дана будем рекла, смејаћете се. (устаје) И то како ћете се смејати, Округличе!.. Па, много Вам хвала што се тако бринете за нашу породичну срећу и делите тако добре савете, али ја мислим да ћу и без таквих екстремних средстава успети да га задржим. (с шаљивим патосом подиже руке) Све ћу победити! (смеје се) А сада ме извините, идем да спавам. А Ви идите да се возате по месечини и да стварате фантастичне поеме. Важи? (пружа руку)

Округлик: Па видећемо ко ће победити. Ја мислим да ћу на послетку победити ја. И госпођица Људа ће ми помоћи у томе.

Ина (смеје се): Није ваљда? А ја, замислите, мислим да ће госпођица Људа управо мени помоћи!

Округлик: Вама? Чисто сумњам.

Ина: Видећете.

Округлик: Па, видећемо. Мирно спавајте, ако можете.

Ина: А зашто не бих могла? Све најлепше.

Округлик (заједљиво љубазно): Поздравите Панаса и госпођицу Људу.

Ина: Хвала.

 Округлик излази осмехујући се. Ина, намрштена, тихо прилази вратима кабинета и кроз отвор посматра Људу која седи, ослонивши главу на руке. Одмиче се од врата и упућује се ка клавиру.

 Улази Мусташенко, држи се усиљено озбиљно, са спокојно-надменим осмехом.

Ина: Јеси ли срео Округлика?

Мусташенко: Улазио је у аутомобил, нисам хтео да га заустављам и неприметно сам ушао у кућу... И, јеси ли попричала с њом?

Ина: Јесам. Она је, замисли само, прва изразила жељу да оде од нас.

Мусташенко (живне): Ах, стварно? (одмах одмереније) Па, ништа, утолико боље. Значи нема никаквих препрека да завршимо с овом бесмислицом. Драго ми је због тога. Кад одлази?

Ина: Она инсистира да неизоставно оде сутра или чак још данас,одмах.

Мусташенко: А је ли? Хм! Па ништа, дивно, нека иде с милим Богом. Је ли она тамо? (показује главом на кабинет)

Ина: Тамо је. Завршава с куцањем.

Мусташенко (изненада се разбесни): До ђавола! Нема потребе да било шта завршава! Нек се купи одмах!

Ина (све време га нетремице посматра; тихо): Зашто се љутиш?

Мусташенко (не може да се контролише, оштрих покрета): А ти мислиш да се немам зашто љутити? Је ли?

Ина: Мислим.

Мусташенко: Ха! Довести ме у идиотски, гнусни положај некаквог маторог швалера!.. Наравно, њој се то згадило и она бежи. Сасвим разумљиво.

Ина: А откуд је она могла то да примети? Па ти јој се ниси удварао?

Мусташенко: «Ниси се удварао». Већ сама чињеница да она куца у мом кабинету, а може да куца у својој соби јесте удварање! И она то види.

Ина: Па, то је још далеко од удварања. Можда си ти испољио неке друге знаке... пажње према њој?! Стиснуо јој руку или нешто слично. А?

Мусташенко: Ништа јој ја нисам стискао и цела ми је ова прича, у ствари, одвратна! Молим те, води је из мог кабинета и плати јој шта треба. Ми немамо више о чему да причамо.

Ина: Али то руши све наше планове!

Мусташенко: Не наше, него твоје! И тим боље. (хода по соби)

Ина: Мени се чини да она из других разлога жели да оде од нас.

Мусташенко: Мене ти разлози не занимају. Доста с тим.

Ина: Сигурна сам да је она... заљубљена у тебе...

Мусташенко (зауставља се са осмехом): И то врло заљубљена?

Ина: Можда и врло. А бежи она не зато што јој је одвратно, већ зато што не сме да очекује од тебе... пажњу.

Мусташенко: Не измишљај глупости, Ина, боље је да што пре завршиш са овом причом.

Ина: Зашто да завршавам ако постоје све основе да је остваримо до краја?

Мусташенко: Ти хоћеш да ја и даље играм ту ружну срамну улогу маторог развратника?!

Ина: Као прво, престани већ једном да кокетираш са речју «матори»! И, затим, нема ту никаквог разврата, ми имамо наш велики, чисти циљ. Ти си се сложио да ми имамо морално право да га остваримо таквим средствима. Чему онда те непотребне, жалосне речи «матори», «стид», «разврат» и томе слично? Могла бих да разумем када би ти одустајао зато што ти се чини да изазиваш гађење у тој девојци. Али, ако тога нема, а има, напротив, онога што нам треба да бисмо остварили наш циљ, зашто онда мењаш свој став?

Мусташенко: Да, наш циљ је чист, али су нам средства... прљава.

Ина: Шта то значи чист и прљав? По чему су наша средства прљава?

 Мусташенко ћути, шета.

Ина: По чему су прљава?

Мусташенко: Она каљају нашу љубав. Она у наше односе уносе нешто мрачно, нешто... увредљиво, подло, лукаво и... опасно.

Ина: Осећаш то по себи?

Мусташенко: Не по себи, већ по... нама обома. Ти и сама видиш шта радиш. Ти не узимаш у обзир последице до којих може доћи независно од наше воље и жеља.

Ина: Ти се плашиш да ћеш се... заљубити у њу.

Мусташенко: Не плашим се тога, али... бојим се онога чиме не руководи ни наш разум ни наша воља. Ја нисам Бог, нити сам камен! (бесно) И озлојеђен сам и стид ме је што нисам камен! Схваташ ли?

Ина (тихо): Она те узбуђује?

Мусташенко (љутито): Да, она ме узбуђује. Је л' ти драго?

Ина: Јесте. Тако ћемо брже и лакше доћи до циља.

Мусташенко: А зашто су ти усне побелеле? Зато што ти није драго!

Ина: Уста ко уста. Није ствар у томе, већ...

Мусташенко: А ако сад одем код ње и почнем да је љубим, хоће ли ти и онда бити драго? Да је љубим, стежем у наручју исто као што сам тебе. Као тебе!.. И ти ћеш бити овде, у овој соби, а ја и она тамо. Је ли то желиш?

Ина (тихо, равним гласом): Желим, иди.

Мусташенко (брутално): Слушај: ја од ноћас спавам у спаваћој соби! Чујеш ли?! (снажно је грли, хоће да је пољуби)

Ина (снажно се истргне): Не!

Мусташенко: Шта ово треба да значи?

Ина: Не! Немој! Не додируј ме!

Мусташенко: Шта ово треба да значи, кад те питам!

Ина: Иди код ње, ти је желиш.

Мусташенко: Нека она иде до ђавола! Чујеш ли? Ја желим тебе! (прилази јој)

Ина: Не прилази ми! Вриштаћу!

Мусташенко: Јеси ли полудела, Ина?

Ина: Седи тамо. Де, седи, молим те.

Мусташенко: Зашто?

Ина: Седи. Хоћу да ме мирно саслушаш.

Мусташенко (седа): Добро. Реци. Само брзо. И што краће.

Ина (ћути; тихо, одлучно): Иди код ње.

Мусташенко: Ништа више?

Ина: Чекај: ти мораш да идеш код ње. Она ти се свиђа. Значи, чак ће ти пријатно бити. Стани, кад ти кажем. Ја немам ништа против. Само... мораш да ми говориш истину. Чујеш ли ? Целу истину. Немој да ме лажеш и немој да ме сажаљеваш. Ваљда схваташ да ако ми све будеш говорио, неће бити никакве преваре. Реци ми: да ли си је већ љубио?

Мусташенко: Ина, ја то не желим.

Ина: Одговори ми на моје питање. Јеси ли је љубио?

Мусташенко: Ти си стварно сасвим полудела од те идеје.

Ина: Панасе, ја те преклињем, буди искрен, отворен са мном. Само то тражим од тебе и онда ради шта хоћеш. Хајде, отворено ми реци: јеси ли је додиривао? Јеси ли јој стискао руке? Грлио је на неки начин? Ради Бога, немој ништа да сакријеш од мене, немој ништа да ми слажеш. Чујеш ли?

Мусташенко: Ти си једноставно луда! Нисам је љубио, нисам је грлио, руке јој нисам стискао и нећу да је грлим нити уопште хоћу да изводим целу ову ујурдурму! Чујеш ли? Слагао сам те да ме она узбуђује. Рекао сам то зато да бих те приморао да прекинеш са целом овом комедијом! Тешко ми је и стидим се свега овога, и ништа више. Стидим се што Марија Андрејевна и послуга знају да ја већ две недеље због нечега спавам у кабинету, да као да се нешто десило међу нама. Стидим се што ме као гимназијалца затварају у собу насамо с том девојком. Тешко ми је што смо се нас двоје отуђили једно од другог, што се нешто испречило између нас. То је превелика жртва за тај циљ. Ја више не могу и нећу, Ина!

Ина (приближава му се): «Стид», «послуга», «гимназијалац» - све су то глупости. Погледај... (показује рукама величину од око четрдесет центиметара) Зар не желиш ово? А то може бити! Зар све ово није глупост у поређењу с тим? Сам кажи. Па, нека те она узбуђује. Па шта? Она је млада, лепа, ти јој се свиђаш. То је природно... Па ти си филозоф, мој Пане. Ти видиш да је све ово – условно. «Шта ће рећи послуга, Тама, Округлик, људи?» Нека причају, они ништа не знају, ами своје знамо. Иди код ње. (води га за руку) Де, иди.

Мусташенко: Ина, ми играмо опасну игру.

Ина: Никакву уигру ми не играмо. Ми желимо да имамо своју породицу. Иди, можеш да радиш са њом шта год хоћеш. Не мораш ништа да ми причаш. Можеш чак да ме лажеш, да ме обмањујеш, шта год хоћеш. Ја се не плашим. Нека. Само иди. А ако не одеш, онда запамти моје речи: ја у сваком случају нећу бити твоја жена. Чујеш ли? То ћу бити само онда кад будем имала твоје дете. То да знаш.

Мусташенко: Али ја је не желим. Ја желим тебе!

Ина (огорчено): Панасе!.. (суздржава се) Све једно: хтео, не хтео, ти већ колико данас мораш да је учиниш својом љубавницом!

Мусташенко (прасне): Ја ћу је већ колико данас истерати! Докле овако, до ђавола?!

Ина: Панасе, ти не смеш то да урадиш! Чујеш ли ?

Мусташенко: Е па, видећемо! Онда можеш да радиш што год хоћеш . (одлучно креће у кабинет)

Ина: Панасе, чекај! (хоће да је заустави)

Мусташенко: Остави ме на миру! (одгурне је и улази у кабинет затворивши врата за собом)

 Ина се зауставља код врата, хоће да уђе за Панасом, али се не усуђује и слуша.

Мусташенко (прилази свом столу): Госпођице Људо, дали сте завршили с послом?

Људа (чим је ушао Мусташенко пажљиво и кришом погледава на њега; устаје и прилази му са радом): Јесам.

 Мусташенко узима папире и намрштено их прегледа.

 Људа: Панасе Михајловичу! Молим Вас да ме отпустите. Ја више не могу да радим код Вас.

Мусташенко: Да? Па ништа... Ина Васиљевна ми је већ рекла. Изволите. Ја не могу да Вас задржавам. Ако Вам се не свиђа, шта се ту може.

Људа: Свиђа ми се, али... недостају ми моји.

Мусташенко: Ваш вољени?! А? Па добро, добро. Свеједно је ко год да Вам недостаје. Када желите кући?

Људа: Ја бих сутра, ако могу.

Мусташенко: Кад је сутра, онда сутра. Не можете више да издржите раздвојени?..

Па то је разумљиво. Јесте ли можда добили писмо од њега? Је л' Вас зове? А?

Људа: Ја немам никог... таквог.

Мусташенко: Де-де, немате чега да се стидите. Шта је ту страшно: младе су године, то је природно. Па, желим Вам ускоро велику свадбу и срећу у браку.

Људа(окреће се, са сузама и бесом у гласу): Неће бити никакве свадбе ни брака. Не идем ја због тога!..

Мусташенко: Види ти сад! Па зашто плачете?

 Људа ћутке плаче.

Мусташенко: Хм!.. А можда сам Вас ја увредио?.. А?.. Па, госпођице Људо, у чему је ствар?

Људа: Ништа... то је онако... одмах ћу...

Мусташенко (узима је за надлактицу): Де, зашто плачете, а? У чему је ствар? Стварно Вас нисам у�