Драган Николић

Древноруско словенско право

САДРЖАЈ

ПРЕДГОВОР

ДЕО ПРВИ: Просторни, временски и цивилизацијски оквири древне Русије

ДЕО ДРУГИ: Друштво и државна власт

ДЕО ТРЕЋИ: Извори древноруског права

ДЕО ЧЕТВРТИ: Кратка правда

ДЕО ПЕТИ: Шира правда

ДЕО ШЕСТИ: Установе (Institutiones)

Прилог I: Древноруски владари

Прилог II: Кратка правда

Прилог III: Шира правда

Напомене

Извори и литература

ПРЕДГОВОР

Прошло је више од шездесет година од како је на нашем језику написан последњи обимнији рад из Историје словенских права. Његов аутор био је великан српске правне историографије, Александар Соловјев. Дело Предавања из Историје словенских права, објављено 1939. године у Београду, представљало је лабудову песму једне важне дисциплине, која је своје врхунце доживљавала и на нашим просторима, превасходно кроз радове двојице научника руског порекла – Теодора Тарановског и Александра Соловјева. Њих двојица су, после Октобарске револуције, судбински спојени на Правном факултету Универзитета у Београду, пронели славу ове институције и наше науке уопште својим дометима у научној дисциплини која је цветала широм Европе. Али, када је социјализам, поред Совјетског Савеза, захватио и све остале словенске земље након Другог светског рата, Историја словенских права била је осуђена на пропаст.

Посматрана као реликт непожељног романтичног национализма, коме се бескомпромисно супротставио концепт пролетерског интернационализма, ова дисциплина прогнана је из наставних планова правних факултета, а научно бављење њоме било је идеолошки непопуларно, па је понекад изазивало чак и подозрење. На тај начин је, нарочито у нашој науци, ова област, тада у пуном процвату, пресечена у самом корену и напрасно угасла.

Студија др Драгана Николића, професора Правног факултета Универзитета у Нишу, после дугог низа година заборава, наставља насилно пресечену славну традицију коју су на нашим просторима засновали Тарановски и Соловјев и изнова је издиже из пепела.

Историја словенских права изникла је на таласу историјско-правне школе, која је у XIX веку стекла популарност као пандан школи природног права. Јуснатуралистичке поставке да је право универзално и да његова основна начела важе за све народе и сва времена, у многим деловима Европе узроковале су експанзију и реципирање француског права, а нарочито Наполеоновог Code Civil, у којима је садржана есенција природноправних концепата. Историјскоправна школа заузела је дијаметрално супротан став. Настала је превасходно међу немачким научницима (Фихте, Савињи, Пухта) којима је, између осталог, из многобројних разлога сметала доминација француског права. Ова школа се засновала на становишту да не постоји право које је општеважеће за све народе, већ да је и право, као и многи други елементи националног бића, условљено специфичностима духа сваког појединог народа. Оно је плод карактера сваког народа и представља функцију народног живота, слично као језик и обичаји. Тако је отпочело трагање за чистим германским духом у области права, чему је између осталих немали допринос дао чувени сакупљач народних бајки, али и Савињијев ученик, Јакоб Грим у делу Немачке правне старине (Deutsche Rechtsaltertumer), 1828. године.

Популарност коју је овакво учење напрасно стекло и димензије које је узело изучавање германског права, пренело се и на словенске научнике. Разбуктало се дотадашње не превелико интересовање за права појединих словенских народа, њихове обичаје и заједничке словенске установе, чему је нарочити допринос давао тада владајући пансловенски и словенофилски романтизам и национализам. Осећај припадности истој, словенској групи народа, оживео је истраживање не само културне, него и правне историје Чеха, Словака, Пољака, Руса, Јужних и свих других Словена, као и трагање за заједничким цртама у њиховим правном наслеђу.

Тако је настало прво дело за које се може сматрати да је утемељило историју словенских права – књига пољског филолога Игњаца Раковецког Правда руска објављена у два тома, 1820. и 1822. године. Представљала је не само језичку анализу овог драгоценог руског правног зборника, већ и дело које је отворило пут изучавањима словенског права уопште, тражећи заједничке елементе у њиховим правним системима. Неодољиво се намеће утисак да је књига професора Драгана Николића, која је пред нама, на сличан начин као дело Раковецког, после толико деценија, кроз древноруско право и Руску правду оживела историју словенског права у целини.

После Раковецког јавила се плејада врсних научника који су истраживали како права појединих словенских народа, тако и историју словенског права. Вацлав Маћејовски, Феодор Зигељ, Карло Кадлец, наши Валтазар Богишић и Драгиша Мијушковић, уз Тарановског и Соловјева, јесу највећа имена међу онима који су развили ову научну дисциплину. Нажалост, више од пола века после Другог светског рата, није се пронашао настављач њиховог грандиозног дела. Истраживања су се углавном сводила на изучавање националних историја права, али је чак и тај део посла у већини словенских држава обављан парцијално, још увек као рефлекс комплекса да је изучавање правне историје сопственог народа анахроно, па и идеолошки обојено.

Утолико је важнији подухват писца ове књиге да древноруско право ослика новим бојама, али и да ревитализује концепт Историје словенских права. Већ би испуњење само првог задатка било довољно да се аутору упуте сви комплименти, будући да на нашем језику до сада није написано ниједно целовитије дело о најзначајнијем руском и словенском правном извору – Руској правди. Коначно је наша читалачка публика добила озбиљан, критички превод, анализу и коментаре тог драгоценог текста, засноване на најновијим достигнућима савремене, пре свега руске стручне литературе. Руска правда овим радом постаје приступачан и поуздан извор и за све оне којима правна историја није ужа истраживачка област.

Друга особина овога дела, међутим, можда јесте још значајнија. Њиме се развејавају тамни облаци који су деценијама покривали Историју словенских права. Задаци који стоје пред правним историчарима словенских простора су безгранични, а дугови према корифејима претходницима и научној мисли сопственог рода и народа неизмерно велики. У закоровљеној башти словенских права јављао се, с времена на време, по који важан изданак, али се нико није усуђивао да изнова почне да је уређује. Велики број нових сазнања и извора који су за више од пола века проналажени, нове интерпретације познатих докумената и други појединачни продори, већ дуго времена вапе за новим синтезама и упоредним истраживањима, али њих није било. Ова књига, међутим, отвара наду и као да трасира пут за даље искораке у тако неопходном и жељеном правцу.

Fortuna audaces adiuvat - Заиста, поред ерудиције, марљивости, упорности, талента и низа других особина које већ красе дело пред нама, истраживачу ће бити потребна и срећа и одважност када се буде упутио на овако трновит терен. Ако се по јутру дан познаје и уколико овај аутор настави да храбро разгрће деценијске наслаге које су прекриле изучавање словенских права, има право да очекује да ће његов истраживачки напор бити награђен проналаском неког драгоценог врела, новом надахнутом интерпретацијом постојећих изворних текстова, откривањем путева који су били на дохват руке, али којима нико до сада није крочио. То би за српску правноисторијску науку представљало продужетак традиције зачете са Тарановским и Соловјевим, испуњење дела дуга који према њима наша наука има, али и отварање хоризоната за будуће генерације истраживача, које до сада нико није организовано и осмишљено упућивао у том правцу.

Књига Драгана Николића, поред свих вредности које има, даје и важан импулс размишљањима о потреби да се убудуће координирају истраживачки напори у већем броју земаља које повезује заједничка словенска правна традиција, те да се после дугог времена у новом светлу сагледају достигнућа претходника. Због свега тога, дело које је пред нама окренуто је колико прошлости, толико и будућности.

Проф. др Сима Аврамовић

ДЕО ПРВИ
Просторни, временски и цивилизацијски оквири древне Русије

Од родовског уређења до пропасти

Почеци државности древне Русије везани су за два државотворна жаришта, једно на северу, са средиштем у Новгороду, друго на југу, са центром у Кијеву. Обједињавањем ова два простора под јединствену владарску власт кнеза Олега 882. године, настаје јединствена руска ранофеудална држава. Око Кијева ће се тада објединити бројна племена Источних Словена и њихове територије, за које се не може рећи да и пре IX века не познају одређене форме политичког организовања обележеног распадањем првобитног уређења и израстањем елемената власти својствених раним државама.

Источни Словени се у списима многих писаца раног средњег века називају заједничким именом Анти. Готски историчар Јорданес њихова насеља лоцира између Дњестра и Дњепра. Најранија сведочанства о политичком животу Анта односе се на крај IV века. Тада је, по Јорданесу, дошло до рата између њих и Острогота. Током VI века Анти се чешће помињу у делима византијских писаца Прокопија Кесариског и ПсеудоМаврикија. Заједно са Јужним Словенима, Склавинима, често упадају на територију Византије. Анти су служили и као најамници у византијској војсци. Према запажањима Византинаца, у начину живота Анта и Склавина није било суштинских разлика. Ова чињеница веома је битна за било који аспект реконструкције и изучавања најранијег словенског права.

Иза назива Анти, заправо се обелодањује велики број засебних племена која имају сопствена имена. По свој прилици, назив Анти био је нека врста колективног имена за све Источне Словене. У најстаријем руском летопису Повест древних времена,[1] исцрпно се набрајају поједина племена и области у којима живе.[2] Пољани су на обалама доњег Дњепра, где ће настати Кијев. Кривичи су на горњем току Дњепра, Волге и Западне Двине. Древљани су поред река Тетерев и Уж. Драговичи су између река Припјат и Березина. Уљичи и Тиверци живе између доњег тока Дњепра и ушћа Дунава. Иљмени су на крајњем северу, између језера Иљмен и Ладога. Неки угледни руски историчари, међутим, сматрају да се обласна подела древноруског простора у време првих кнезова никако није подударала са племенском поделом коју описује Повест. И В. Кључевски и Б. Греков тврде да није било ни једне области која би се састојала само од једног, а понајмање читавог племена. Њихова становишта поткрепљују и резултати археолошких ископавања који показују да у областима којима управљају велики градови Кијев, Новгород, Смоленск или Черњигов, преовлађује територијална подела која је заменила племенску.[3]

Друштвени и економски развитак појединих племена није текао равномерно. Код оних који су настањивали обале Дњепра и Дњестра, те код оних на крајњем северу, родовско уређење брже се распадало. Томе је свакако допринело усавршавање земљорадње и уопште пољопривредне технике. Важну улогу имале су и везе са много развијенијим областима северних обала Црног мора. Мада се у другим областима економски живот развијао спорије, код осталих Источних Словена уочавају се тенденције распадања родовског уређења и друштвеног раслојавања. Овим процесима доприносио је и развој појединих заната – ковачког, грнчарског, дрводељског, ткачког и осталих о којима сведоче археолошка ископавања. Занатство доприноси и настајању већих насеља, која су постепено прерастала у градове. Повољан географски положај стимулисао је развој трговине. Велике реке постале су значајни трговачки путеви. Нарочито је познат "пут од Варјага до Грка" који је повезивао Балтичко и Црно море. Константин Порфирогенит бележи да су руски трговци стизали у Византију на својим чамцима низ Дњепар, па затим Дњестром ишли до ушћа Дунава, а одатле до Месемврије (данашњи Несебар у Бугарској). Руски трговци били су познати и далеко на Истоку. О њима су остали записи многих арапских писаца, који, услед велике оскудице у другим историјским изворима, представљају драгоцена сведочанства о животу, обичајима и религији источних Словена.

На путу изграђивања првих државних творевина на овим просторима, значајну етапу представља настајање јаких војноплеменских савеза, који су под влашћу једног старешине обједињавали по неколико племена. Тај процес убрзавале су и спољне опасности – напади Хазара, Печењега, а нарочито Варјага, како су Словени називали Нормане, Скандинавце. Варјази су често нападали ове територије и настојали да локалном становништву наметну трибут, данак. Неки од Варјага се настањују на словенским просторима, али и стапају са бројнијим староседелачким становништвом. Пристизање Варјага понекад се одвијало и уз сагласност домаћих, руских кнежева, који су их, изгледа, повремено користили као најамнике. Било је и случајева да су поједини варјашки вождови (јарли) заводили своју власт у неким руским градовима.

Средином IX века, део Источних Словена у степским областима између Кијева и Вороњежа, био је уједињен у јак племенски савез који је представљао озбиљну претњу и за само Византијско царство. У писаним изворима из тога доба постепено почиње да се употребљава термин "Рус" за означавање земаља у средњем току Дњепра. Када је Кијев постао обједињавајући центар источнословенских племена, ова рана држава се све чешће назива "Рус", а њени становници "Руси". Порекло овог термина није сасвим јасно. Једна од верзија придаје му скандинавско порекло. По другој, претпоставља се да је негде у овим областима живело словенско племе "Рос", како се и сада назива једна притока Дњепра.

Обједињавање Новгорода и Кијева такође се везује за делатност неколико варјашких вођа који су у њима владали. Први међу њима је Рјурик, који је између 862. и 874. године владао Новгородом. По њему се и династија првих кнежева древне Русије назива Рјурикова. Његов наследник Олег предузима поход на Кијев и 882. године тамо заснива своју власт, збацивањем и убиством кнеза Асколда. Кијев постаје "мајка руских градова". Изузетан географски положај Кијева омогућио му је изванредне економске, политичке и културне везе са ширим просторима древне Русије. Он постаје жив трговачки центар у којем се срећу трговци из Византије, источних земаља и западне Европе.

Древна руска држава, по свом политичком уређењу, била је ранофеудална монархија.[4] На њеном челу је велики кнез који је имао знатну власт. Остваривао ју је уз помоћ тзв. бојарске думе, коју су чинили њему потчињени локални кнежеви и његови најближи дружиници, тзв. кнежеви мужи. Суђење, убирање дажбина и све друге најважније функције државе, обављали су дружиници. Део сакупљених дажбина задржавали су за себе. Током времена, кнежеви дружиници добијају земљишне поседе, постајући тако земљопоседници, будући феудалци. Кнез убира дажбине на лицу места, обилазећи са дружином земље које су признавале његову власт. У изворима су таква путовања позната као "пољудије". Касније су установљена стална места за прикупљање дажбина, "становишта" или "погости". Војна сила државе састојала се од дружине великог кнеза и одреда кнежевих поданика које су предводили бојари. У унутрашњим односима ране руске државе запажају се сталне тенденције изграђивања централизованог управног апарата над читавом државном територијом и ограничавања права локалних кнежева.

Основни спољни политички циљеви кијевских кнежева стапали су се у тежњу ка обједињавању Источних Словена под јединствену власт Кијевске Русије. У остваривању ове замисли они наилазе на супротстављање неких словенских племена, али и на противдејства других, несловенских народа, нпр. Хазара и Печењега. Циљ кијевских кнежева био је и овладавање трговачким путевима по Црном мору и на Кримском полуострву, што је неизбежно водило у сукоб са Византијом. Прва потпунија обавештења о спољној политици кијевских кнежева односе се управо на њихове односе са Византинцима. Током 907. године, предвођени кнезом Олегом, Руси предузимају поход на Константинополис.[5] Кроз четири године (911), између Руса и Византије закључен је први званичан мировни уговор: руски трговци добијају право да слободно долазе на територију Царства и да тргују без плаћања царина. На церемонији закључења уговора цар Лав VI Мудри заклео се над крстом, а Олег и његови дружиници над оружјем, уз помињање својих божанстава Перуна и Волоса. У време кнеза Игора (912-945) предузета су још два похода против Византије. Први је завршен поразом руске флоте, а други, 944. године, новим мировним уговором. Сада, међутим, услови нису били тако повољни за Русе као у Уговору из 911. године. Оба уговора су прворазредни споменици, и уопште значајни историјски извори.

После Игора, на челу државе биће његова удовица Олга (945–964). Да би предупредила незадовољство због произвољног убирања данка, увела је норме о обавезности плаћања пореза и јединицу за његово утврђивање тзв. "дим" (кућа, огњиште). При разрезивању пореза водило се рачуна о имовини сељака – који и колики привредни инвентар поседује.

Наследник књегиње Олге на престолу, њен син Свјатослав (964–972), био је човек енергичног карактера. Његова владавина скоро је читава протекла у ратовањима против суседа. Држава је територијално увећана и укључила је у свој састав још већи број словенских племена. Тежио је да границе помера на исток према обалама Дона. Потчињени су и Бугари из Поволожја, а 965. руска војска задаје коначан ударац Хазарском Каганату, освајајући његове центре Саркел и Итил. Свјатослав није наилазио на јачи отпор ни у својој експанзији ка доњем току Дунава. Године 968, осваја део Бугарске и на делти Дунава изграђује тврђаву Переславец. Убрзо се удружује са Бугарима и заједно ратује против Византије. Његова намера да створи пространу словенску државу види се и у писму мајци из 969. године, где јој поручује да не жели да се враћа у Кијев, већ да ће остати у Переславецу на Дунаву, означивши га као средиште својих земаља. Ову његову намеру осујетила је византијска дипломатија, а Свјатослава су напали и убили Печењези 972. године.

Важан догађај који ће допринети даљем јачању и уздизању међународног угледа древне Русије, било је примање хришћанства за званичну религију. У првим годинама своје владавине, кнез Владимир (980-1015) покушава да спроведе реформу којом би изједначио све паганске култове и прогласио их за државну религију. Реформа, међутим, није постигла очекиване резултате. Све јасније се указивала потреба за једном новом религијом која би учврстила власт кнеза и његових великаша. Крајем X века Кијевска Русија била је једна од малобројних земаља на европским просторима која још увек није била покрштена. Само хришћанство, пак, било је одавно продрло у руске земље из суседне Византије и других хришћанских држава. Познато је да у десетом веку у Кијеву већ постоји црква Св. Илије, а међу дружиницима кнеза Игора било је и хришћана. Његова мајка, књегиња Олга, примила је хришћанство негде око 955. године.

Покрштавању Русије претходиле су бројне политичке комбинације које су показале Владимирову далековидост. Када се 988. године крстио, решио је да хришћанство прогласи и за државну веру. У то време Византија је управо била затражила помоћ од Кијевске Русије за гушење побуне малоазијских стратиота. Владимир је прихватио позив, уз услов да му цар Василије II своју сестру Ану да за жену. Када је устанак угушен уз помоћ Руса, а Цар наставио да оклева око обећане удаје своје сестре за Владимира, руска војска је провалила на Крим и заузела Херсон. До брака је коначно дошло, те је хришћанство и на тај начин званично уведено у Кијевску Русију. Сви споменици старих паганских култова порушени су, а народ је добровољно или, пак, у страху од санкција, примао нову, хришћанску веру.

Одмах после покрштавања, у руским земљама се изграђује црквена организација. На њеном челу је кијевски митрополит, кога је постављао или кнез уз епископски сабор, или Цариград. Митрополити и епископи постепено су израсли у крупне феудалце, будући да су цркве и манастири имали значајне земљишне поседе. Део државних прихода одлазио је на подизање манастира, који ће постати велики културни и духовни центри. За првобитно ширење хришћанства у новокрштеној древној Русији заслужна је не само Византија, већ и Бугарска, из које су у Русију одмах кренуле богослужбене књиге на словенском језику. Примање хришћанства имало је велики значај за приближавање Кијевске Русије високој византијској култури. Још значајније је то што је нова вера потпомогла формирање руског народа, убрзавала стапање Источних Словена у једну заједницу. У основе те руске националности постављен је заједнички древноруски језик, за чију основу је узет језик града Кијева.[6]

После смрти кнеза Владимира 1015. године, дошло је до борбе између његових синова. Окончаће се победом Јарослава, који ће бити кијевски кнез од 1019. до 1054. године. Током владавине Јарослава држави ће бити присаједињени многи градови југозападне Русије преко којих су предузимани походи на литванске поседе. Печењези 1036. нападају Кијев, али трпе пораз. Касније се појављују Кумани (Половци) који ће отпочети систематске нападе на руске земље. У време Јарослава донет је први писани правни зборник Руска правда, у чему је учествовао и он лично. Због љубави према учености и књигама, савременици су му дали надимак Мудри.

Период владавине тројице његових синова Изјаслава, Свјатослава и Всеволода, значајан је и због наставка законодавне делатности. Изјаслав је велики кијевски кнез у три наврата, будући да је двапут био изгнан из Кијева, једном у време народног устанка 1068. године, а други пут од стране браће 1073. године. Свјатослав је најпре био кнез черњиговски (од 1054), а потом велики кнез кијевски од 1073. до 1076. године. Всеволод је кнез перејаславски од 1054. године, од 1077. черњиговски, а кијевски од 1078. до 1093. године.

Јака власт кијевског кнеза на ширем простору биће одржана још само током владавине кнеза Владимира II Мономаха, сина кнеза Всеволода. Он је кнез смоленски од 1067, черниговски од 1078, перејаславски од 1093, а кијевски од 1113. до 1125. године. После његове смрти започиње доба распада Русије на удеоне кнежевине. Новгород и Псков имаће особени статус градских република.

Велика економска и политичка моћ појединих локалних кнежева и бојара, неповољно ће се одразити на снагу и јединство државе. Постепено ће се као независне одвојити Черњиговска, Смоленска, Вољинска, Полоцка и друге кнежевине. Крајем XI века прилично се уздигла Владимирско-Суздаљска кнежевина. У време кнеза Јурија Долгоруког (1125-1157), осамосталила се Московска област.

Феудална раздробљеност руских земаља довешће до тога да оне постану примамљив плен за разне номадске народе, нарочито Кумане (Половце), а у првим деценијама XIII века и за Монголе. О тој разједињености говори се и у најпознатијем руском јуначком епу Слово о полку Игореве, који, иначе, опева поход новгородског кнеза Игора Сватославича против Половаца 1185. године, истовремено позивајући несложне руске кнежеве на јединство ради одбране земље. Руска војска предвођена галичким, вољинским и још неким кнежевима, на обалама реке Калке 1223. претрпела је велики пораз у судару са Монголима. Од тада, они све више освајају и пустоше поједине области, разарају градове. Када је године 1240. под њиховим налетом пао и Кијев, нејединствени отпор руских кнежева био је дефинитивно разбијен. Целокупан простор древне Русије, са изузетком једино новгородске земље, потпада под монголску власт. Новгород ће се и даље самостално развијати и јачати као феудална градска република, све до 1478. године, када доспева под власт Московске кнежевине и улази у састав обновљене државе.

Два државотворна центра–
Новгород и Кијев

Придњепровски државотворни простор у најранијем донекле познатом периоду обележавају Пољани, словенско племе, о којем Несторов летопис даје нека уопштена обавештења. Дошли су на обале Дњепра са Дунава и сваки је род настанио део територије околних шума и брда. Један род који је убрзо ојачао, примакао је своје станиште уз сам Дњепар, а његове старешине браћа Киј, Шчек и Хорив, начиниће се старешинама свих осталих родова. Они изграђују Кијев, први град на овом простору. Обједињавање унутар једне чвршће племенске заједнице, на чијем челу сада стоје старешине само једног, водећег рода, довешће до тога да се првобитно родовско уређење Пољана током времена све више модификује, попримајући обележја ране државе. Када се прекинула лоза потомака Кија, који су управљали Пољанима, родови се све више конституишу као територијалне заједнице, сеоске општине (верв, мир), а племенска заједница Пољана почиње да личи на неку врсту савеза сеоских општина. Родовска обележја постепено губе значај, а све јачи управни и политички центар постаје град Кијев, који се у Летопису први пут помиње 907. године.

У непрегледном океану источнословенских племена на северу, Иљмени су најбројнији и најјачи. По предању, они су међу првима дошли са Дунава на нова, севернија станишта. Ту их је, према веома распрострањеној легенди, затекао још свети апостол Андреј Првозвани, када је путовао Дњепром до Балтика. Окружени са свих страна туђинским, финским племенима, да би опстали, подизали су градове и организовали свој живот унутар сеоских општина. Своју доминацију над расутим финским племенима нису спроводили толико силом оружја, колико словенизацијом. На реци Волхов која истиче из Иљменског језера, подижу Новгород, по којем су добили и своје друго име – Новгородци.[7] Убрзо су потчинили страна племена у суседству. Да би их држали у покорности, на њиховој земљи подижу градове Псков, Ладогу, Ростов и друге. Успостављање превласти на ширем географском простору било је веома успешно. Сва несловенска племена, од Финског залива до обронака Урала, признавала су зависност од Новгорода.

Историја новгородске земље до почетка Рјурикове владавине 862. године, мало је позната. Реконструише се на основу магловитих и често противуречних наговештаја садржаних у скандинавским сагама, словенском народном предању и у Несторовом летопису Повест древних времена. Док саге набрајају чак двадесетак новгородских кнежева до почетка IX века, називајући ову земљу Гардарикијом, Летопис тврди да су до доласка Рјурика Новгородци час "управљали сами собом", а час били кнежевина, да су, дакле, имали кнежеве.

Друштвено и политичко уређење новгородске земље после 862. године условно се може означити као ранофеудална монархија, док би се уређење до почетка Рјурикове владавине могло назвати савезом градова потчињених Великом Новгороду, главном граду Иљменских Словена.

У самом Новгороду, свака улица била је у извесном смислу самоуправна општина, заједница свих породица које у њој живе. Улица има свој збор (вече) који бира уличног старешину. Неколико улица чинило је "крај" (рејон, кварт), а читав Новгород имао је пет таквих квартова. Кварт је такође имао своје "вече" (збор, скупштину) које је бирало старешину кварта. Врховно новгородско вече заправо је народна, градска скупштина, на коју су долазили сви домаћини из општина, тј. из улица. На скупштини се бирао старешина читавог Новгорода.[8] Исто такво, скоро пресликано уређење имали су Псков, Ладога и остали градови које су Новгородци подизали. Пошто су археолошка ископавања у Ладоги открила слојеве градског насеља још из VII–VIII века, може се само претпостављати колико је онда стар сам Новгород.

Становништво новгородске земље, још од најстаријих познатих времена, делило се на више ("старије") и ниже људе (млађи или мањи). Виши су били земљопоседници, они који су имали земљу у својини. На њој су живели сиромашнији људи (нижи), али ови, ипак, нису били ни у каквом најамном односу. Од "виших" су се разликовали једино у погледу имовног стања, задржавајући при том сва политичка права као пуноправни чланови заједнице.

Положај жене у друштву и у породици, изузетно је повољан. Удајом, она се ослобађа старатељства свога оца и у извесном смислу поправља сопствени друштвени статус. У много чему постаје равноправна са супругом. Може да независно од мужа располаже сопственом имовином, да се бави трговином.[9] Додуше, уколико има живог мужа, не може се активно укључивати у јавни друштвени и политички живот своје шире заједнице, али зато удовица и у тим пословима потпуно замењује покојног мужа, представљајући пуноправно своју породицу на зборовима и скупштинама.

По сведочењу не само Несторовог летописа, већ и према скандинавским сагама, арапским историчарима, географима и путописцима, Новгородци су у VIII и почетком IX века били моћан и богат народ. Под својом влашћу држали су велика пространства и важне трговачке путеве. Трговали су са муслиманском Азијом, западном Европом, Норманима и Византинцима. Чини се да је њихово друштвено и политичко устројство упадљиво заостајало за њиховом објективном снагом, богатством и трговачким везама, те да је било непримерено величини простора над којим су доминирали.

Древни систем самоуправних општина који је несумњиво допринео њиховом јачању и уздизању, постао је неделотворан онда када је Новгород проширио своју власт на веће просторе и на етнички хетерогено становништво. Разнородност тих становника обједињених по старим начелима политичке једнакости чланова некада једног племена (Иљмена), а вероватно и продубљивање имовинског раслојавања, све више ће доводити до раздора и унутрашњих сукоба. Ти сукоби су, очито, могли да имају само тенденцију даљег продубљивања и заоштравања. Састанци зборова и скупштина, у таквим условима су се распадали, цепали по етничким или имовинским шавовима, што није прећутано ни у Несторовом летопису: "Устаде род на род, и не бејаше у њима више правде, већ раздори, те почеше међусобно ратовати". Зато је, по Летопису, године 862. скупштина Новгородаца, Кривича[10] и Чуда[11] одлучила да се потражи кнез који би њима владао и судио им праведно. Многи истраживачи оправдано сумњају у стварну утемељеност ове Несторове интерпретације и склони су да је оквалификују као накнадну легитимизацију скандинавске династије која се устоличила у Новгороду, а затим и у Кијеву, или као "патриотско тумачење скандинавског освајања Новгорода".[12]

Историјско предање и Несторов летопис веле да су из Скандинавије 862. године за кнежеве новгородске земље дошли Рјурик и његова два брата Синеус и Трувор. Када су кроз две године оба брата Рјурикова умрла, он остаде као једини кнез. Ова околност, ишла је у прилог јачању његове власти. Пошто су његови челни дружиници (бојари, мужи) почели да противно договору с Новгородцима подижу утврђења и по другим градовима новгородске земље, против Рјурика је избила народна побуна предвођена Вадимом Храбрим. Будући да јој се нису придружили највиђенији Новгородци, одмах је угушена, а Вадим убијен. Кроз две године букнула је још једна, такође неуспела побуна, а вође незадовољника одселиће се за Кијев. "Муку мучимо с овим кнезом, све ће нас претворити у робове" наводно су викали побуњеници.[13]

Објективно процењујући, међутим, рекло би се да стварна Рјурикова власт није била толика каквом су је доживљавали његови противници. Нема наговештаја да се он сукобљавао са народном скупштином. Против њега устаје само део становништва, али не и горњи слој староседелаца. У прилог овој претпоставци говори и чињеница да је Рјуриков наследник Олег кнезовао у Новгороду само још три године после његове смрти, да би већ 882. године потражио себи нову престоницу у којој његова власт не би била толико ограничена самоуправном традицијом као у Новгороду. Прешао је у Кијев, где га је становништво прихватило без противљења, и њега, и његове бројне ратнике Варјаге, Словене и Чуде. Од тада се Придњепровље или кијевска земља почињу све више називати Руском земљом,[14] а Новгород са својим поседима – Новгородска земља.

Преласком у Кијев 882. године, и стављањем под своју непосредну власт Смоленска и Љубеча, важних градова на Дњепру, Олег као владар постаје самосталнији, независан од новгородске скупштине. Добио је поседе који ни на који начин нису били потчињени Новгороду, али при том није изгубио Рјурикова права на Новгород. Штавише, задржао је за себе све новгородске области које су својевремено, 862-864. године, биле уступљене њему и његовој браћи: Ладогу, Бело језеро, Изборск, Ростов, Полоцк и Муром. Са своје стране, Новгородци нису желели да изгубе право слободне пловидбе Дњепром до Црног мора, тим важним трговачким путем чији је већи део сада био под Олеговом непосредном влашћу. Они се покоравају Олеговој наредби да Иљмени, Кривичи и Мерјани[15] плаћају новоуведене порезе кнезу и допунске дажбине његовим Варјазима у износу од 300 гривни годишње, вероватно на име слободне трговине на Дњепру.

На источнословенском простору дакле, од 882. године, постоје две јаке и такорећи узајамно независне ране државе: Новгородска, са својим ранијим уређењем, и Кијевска (Придњепровска), под именом Кијевскаја Рус. Овом другом Олег је владао независно од новгородског већа и на основу другачијих права. Мада је власт Олега у Придњепровљу била јача него у Новгороду, она је објективно, још увек била ограничена. Ни Смоленск, ни Љубеч, ни Кијев нису били покорени оружјем, већ су Олега примили добровољно, признавши његову власт вероватно уз услов да се не нарушава њихово старинско уређење.

У истом положају, у односу на затечено уређење, наћи ће се и Игорова удовица Олга и њихов син Свјатослав током њихове владавине од 945. до 972. године. Они ће углавном бринути о проширењу територије са које убирају данак, а не о увећавању садржине владарске власти. Чак су и међу покореним племенима задржавали затечене старе племенске кнежеве, обавезујући их само да буду нека врста њихових помоћних органа.

Ни Олег, ни његови наследници, до кнеза Владимира, дакле, нису, покушавали да мењају уређење оних који су прихватили њихову власт. Тамо где су раније постојали зборови и скупштине, остали су и током њихове владавине, исто као што се одржала и ранија пракса потчињавања млађих градова старијима.

Судство и управа које су кнежеви обављали или лично или преко својих бојара, још увек су се држали древних обичаја и права. "Власт кнеза, тада као да је лебдела на површини друштвеног живота и није продирала у дубину. Кнежеви са својим дружиницима, у то време били су једна целина, а градско и сеоско староседелачко становништво – друга; ни једна ни друга страна нису се привикле на нови положај ... Кнез је у то време самовластан и независан у својим одлукама и подухватима само у оним случајевима који се не тичу права староседелачког становништва."[16]

Покрштавање

Са примањем хришћанства, већ постојећем словенском и норманском елементу друштвеног и државноправног живота древне Русије, додаје се још један – византијски, који пристиже преко хришћанске цркве и свештенства. Од времена кнеза Владимира, скоро да нема области друштвеног, јавног и приватног живота на који хришћанска вера није утицала.

Дотадашња паганска религија, већ на почетку владавине кнеза Владимира, била је у опадању, а није ни доприносила јединству религиозне свести мешовитог становништва Придњепровља. Паганска религија није могла да на јединственој основи веже за себе ни разноверне, ни разноплемене досељенике. Када се био учврстио на престолу, кнез Владимир је неколико година безуспешно настојао да спроведе верску реформу која би се састојала у томе да он постане заштитник паганске религије, да се уз кнежевску резиденцију у Кијеву подигне пантеон паганских божанстава Перуна, Дажбога, Стрибога и других.

Од покрштавања, са примањем хришћанства, црква и кнез почињу да делају као једна недељива власт, а кнежевска дружина и свештенство постају главни ослонци те власти. Црква кнежеве подупире јеванђеоским учењем да нема власти ако није од Бога дата, а кнежеви, са своје стране, постају трајни заштитници Цркве. Од 988. године државна власт усклађује своју активност са ставовима Цркве, али примање хришћанства у Русији није довело до сакрализације кнежевске власти; кнез је само служитељ Бога, а у циљу спровођења правде у земаљском царству. "Црква није изменила ни облике ни основе политичког поретка какав је затекла у Русији... она се само потрудила да одстрани неке његове тешке последице, нпр. кнежевске раздоре, или да улије боље политичке појмове, објашњавајући кнежевима истинске задатке њиховог деловања...кидала је стари пагански родовски савез стварајући нови – хришћанску породицу".[17]

Мада је руске митрополите постављао цариградски патријарх, руски велики кнез имао је право да га не прими, па чак и да предложи другог. Такво слично право имаће и удеони кнежеви, у односу на рукополагање епископа. Фотијев Номоканон из 883. године, који је важио и за новокрштену Русију, показаће се делимично неприменљивим у делу који се тиче световних одредби, будући да се и руско друштво доста разликовало од византијског. Зато су овде много више били од користи и у примени делови Номоканона који се тичу религиозних и црквених питања. За ону сферу у којој се црква појављује као члан руског грађанског друштва, биће меродавни "устави" које ће издавати руски кнежеви.[18]

До монголске владавине, сви митрополити, осим Илариона и Климента, били су Грци које је слао цариградски патријарх. То, међутим, није сметало да ове старешине цркве уживају високи углед и поштовање читавог руског друштва. Сами кнежеви су их прихватали као своје очеве и радо се саветовали с њима о свим важнијим питањима. Летописи наводе многе случајеве утицаја појединих митрополита на друштвени живот, најчешће у миротворачком правцу.

Епископи су бирани од стране кнежева и народа, превасходно из руског монаштва, а при томе често из редова угледних породица. И они су укључени у друштвени живот, утолико пре што су, по правилу, настављали да живе и делају у средини из које су и потекли. Уживали су висок углед, а по рангу у државној хијерархији били одмах иза кнежева. Одлазећи повремено из својих кнежевина, кнежеви су привремену управу увек поверавали месним епископима, што је чињеница која, сама по себи, сведочи о њиховом високом друштвеном угледу.

Манастири почињу да ничу по Русији одмах по примању хришћанства. У Кијеву их је у XIII веку било седамнаест, а у Новгороду чак двадесет два. Врло брзо постају центри просвете и учености свога доба. Старешине манастира, игумани и архимандрити, слично епископима, уживају велики углед, али је њихов утицај на друштвени живот, због особености сопственог положаја, био више моралне и духовне природе.

У основи, друштвена структура древне Русије и после 988. године остаје иста каква је била у време владавине Владимирових претходника, али примање хришћанства видно мења стара животна начела. Хришћанство, као нова вера и за Словене и за несловене, доводи преко братства у Христу до ублажавања етничких и верских разлика. У први план сада избија оно што је заједничко на ширим просторима, а богослужбена употреба словенског језика, с краја на крај руске земље, постаће још један, додатни фактор зближавања и стапања становништва словенског и несловенског порекла. Усвајајући исту веру, на пример, сада и припадници различитих етноса могу да ступају у бракове, будући да су отклоњене раније, у паганском периоду постојеће међуетничке препреке које су то онемогућавале.

* * *

У друштвеном и државноправном животу, Црква је, поред њене основне пастирске функције, била присутна преко црквеног судства, поседовања земље и бављења трговином.

Црквени судови решавају не само предмете чисто црквене и верске природе, већ и грађанске. По важећем Номоканону, по Уставима Владимира, Јарослава и других кнежева, од грађанских ствари црквеном суду припадају скоро сви породични спорови, развод брака, суђење у споровима родитеља и деце, предмети о наслеђивању и старатељству, утврђивање духовних завештања (остављања имовине за покој душе) и деоба наслеђа. Црквени суд надлежан је за дела против морала и црквених прописа. Ради суђења, постојали су при епископима особени мешовити судови састављени и од духовника и од мирјана, световних лица.[19] Осим ове надлежности, када се за одређену врсту грађанских спорова судило свим хришћанима, независно од друштвеног статуса, занимања и места живљења, црквени судови имали су искључиво право суђења у свим предметима, и грађанским и кривичним, када су странке, одн. осумњичени, били лица или установе под непосредном црквеном управом. У том статусу су монаштво, свештенство и чланови њихових породица, црквене болнице, сиротишта, прихватилишта и сва лица која живе на црквеном земљишту, чак и ако се не налазе у црквеној служби. Једини изузетак било је кривично дело убиства, за које се судило у оквирима кнежевског судства. У случајевима када су стране у спору црквена и световна лица, формирани су мешовити судови, где је свака страна предлагала свог судију, али то ни на који начин није утицало на сам судски поступак. Он је био једнак и за црквене људе и за мирјане.

Манастири и епископска седишта често су власници великих земљишних поседа, насељених и ненасељених. Селима и засеоцима који припадају Цркви, управљају тиуни, сеоске старешине и други управитељи. У то време, цркве и манастири нису се разликовали од других земљопоседника. Управитељи у епископским и манастирским селима постављани су од стране епископа и манастира. Као и световни земљопоседници, епископи и манастири управитељима својих имања издају "уставне грамоте" у којима је означавано која су њихова права и обавезе, дажбине и обавезе сељака.

Саме цркве и манастири нису ослобађани пореза и других друштвених обавеза са земље којом су располагали. У том погледу, црквени земљопосед није се начелно разликовао од световног. Наравно, било је и изузетака. Поједини манастири и цркве добијали су "жалованије грамоти" којима су ослобађани од дажбина, али су такве повеље даване и појединим световним земљопоседницима, па ово није само привилегија Цркве. Једино, скоро безначајно ослобођење, било је то што су свештеници, цркве и манастири, ослобађани земљишних пореза за онолику површину, колику су заузимале њихове куће, одн. црквене и манастирске зграде.

Црква је имала право да се бави трговином, што је чинила преко својих посебних надзорника (приставника). Уз цркве и манастире постојала су привремена или стална трговишта, пијаце, па су и одатле узимане таксе. Само свештенство пак, по Уставу Јарослава, било је ослобођено неких трговачких такси, али је та повластица под потоњим кнежевима укинута, те су цркве и манастири у трговачким пословима били у свему изједначени са осталим трговцима. Шире посматрано, руско законодавство, од краја X, па све до краја XV века, настојало је да се, у земљопоседничким и трговачким односима, свештенство и Црква не разликују од световних лица и читавог друштва. У време кнежева Владимира I и Јарослава, уочава се склоност да се на цркву и свештенство гледа као на издвојену заједницу, различиту од грађанског друштва, те да им се дају различите привилегије. После њих, међутим, свештенство и монаштво не ужива никакве знатније привилегије, и скоро је у свему, рекло би се, изједначено са световним делом друштва.

Удеоне кнежевине

После смрти последњег великог кнеза Кијевске Русије Владимира II Мономаха 1125. године, територија државе практично се распада на удеоне кнежевине. Посебан статус међу њима и даље ће имати Кијев, све до његовог пада под монголску власт 1240. године.

Стално настојање свих кнежевских родова да владају Кијевом, као првим и најбогатијим градом, имало је за последицу да се ту није учврстио ниједан кнежевски род, па тако Кијев ни није постао наследни посед унутар једне породице. Током сто осамдесет и шест година, од смрти Јарослава Мудрог до покоравања Кијева од стране Монгола, дуже или краће време, кијевски кнежевски престо заузимали су черниговски, перејаславски, туровски, новгородско-северски, смоленски, вољински, суздаљски, па чак и један полоцки кнез. Са изузетком кнежева галичких и рјазанских, сви родови удеоних кнежева владали су извесно време Кијевом, отимајући једни другима власт. У оваквим околностима, разноплемена, богата трговачка староседелачка "земшчина" Кијева налазила се у мање-више независном положају. Могла је да даје или ускраћује подршку појединим кнежевима, да се поставља неутрално према конкретном кнезу, или да помаже његове противнике. Сами кнежеви пак, до године 1169, када је кнез владимирско-суздаљски са војском покорио Кијев, уважавали су глас Кијевљана и увек давали предност оном претенденту на кијевски престо који је на својој страни имао кијевску "земшчину".

Оваква пракса брутално је прекинута 1169. године. Од тада, кијевска "земшчина" сасвим губи свој ранији значај. У наредних седамдесет година, до монголско-татарске најезде, кнезови суздаљски, черњиговски и смоленски, отимаће се око Кијева само ради његовог богатства, а не више због политичког престижа који припада ономе ко влада Кијевом. Ови кнежеви нису чак ни помишљали да овде заснују наследну владавину. Непостојање сопственог владајућег кнежевског рода, што је раније била предност за кијевску "земшчину", у последњим деценијама пред монголску најезду Кијев ће испаштати кроз бројна понижења, страдања, пљачкања и паљевине. Инспирисаће их и предводити кнежеви који Кијев више не доживљавају као свој град, већ безмало као свој плен.

Перејаславска кнежевина у Придњепровљу, низводно од Кијева, обухватала је мало значајне и не нарочито богате градове. Кнежеви су се често мењали, али не зато што су настојали да овде дођу на власт, већ због тога што су ови градови код удеоних расподела и прерасподела поседа обично прикључивани неким другим поседима, или су им, у договору са кијевским кнезом, довођени другоразредни кнежеви. Њихове "земшчине" нису могле да самостално делају, пошто су у многоме зависиле од спољних околности, од промена у Кијеву, или на другим, од њих важнијим поседима. У међусобним разрачунавањима, кнежеви су прибегавали немилосрдном разарању и паљењу појединих градова, понекад само ради тога да би изазваним страхом придобили за себе остале. Чак и у најважнијем граду ове области Перејаслављу, "земшчина" је, у поређењу са новгородском или кијевском, имала сасвим мала права. Није се везивала за своје променљиве кнежеве. Када је Кијев био разорен, страдали су и сви градови у овој области.

Сасвим други значај имаће "земшчина" у оним кнежевинама које ће постати наследни поседи унутар једне кнежевске породице – Галичка, Смоленска, Полоцка, РостовскоСуздаљска, РјазанскоМуромска, Вољинска (од Изјаслава Мстиславича) и Черњиговска (од Всеволода Ољговича).

Галичка кнежевина, западно од Кијева, у горњем току Дњестра, имала је кнежеве из једног рода који се, при томе, нису делили на гране. Изгубила се свака разлика између "земшчине" и кнежеве дружине. Дружиници су се овде толико стопили са староседелачким елементом, да су постали главни земљопоседници и предводници "земшчине". У летописима, они се називају галичким, а не кнежевим бојарима, као у другим кнежевинама. Бојари настали на овај начин, толико су ојачали, да су показивали самовољу и према кнежевима, мешајући се чак и у њихов породични живот.[20] У наредних шездесетак година доводили су на престо различите кнежеве. Кнежевска власт ће се овде стабилизовати тек 1211, доласком на престо Данила Романовича. Галичка Кнежевина повратиће тада некадашњу снагу и значај. Постаће најјача међу руским кнежевинама све до 1349. године, када је освајају пољски феудалци.

Смоленска кнежевина у горњем Подњепровљу, на средокраћи између Новгорода и Кијева, трајно је остала под владавином породице Ростислава Мстиславича, унука Владимира II Мономаха. "Земшчина" је добила велики значај преко зближавања са дружином. Мада никада није оспоравала кнежевску власт Ростиславових сродника, не може се рећи ни да је због тога мање учествовала у друштвеним и државним пословима. Штавише, смоленски кнежеви били су веома ограничавани од стране "земшчине" и зато су, силом прилика, морали да се у свему усаглашавају са њом. Смоленска "земшчина" је симпатисала и подржавала кнежеве који су се држали смоленских обичаја, али је била и неумољива када би ови показивали неуважавања народних права.[21]

Полоцка кнежевина на Западној Двини, северозападно од Смоленска, одавно је била одвојена од других руских земаља, што због периферног географског положаја, што због чињенице да је још од времена Олега имала своје самосталне кнежеве. У време кнеза Владимира (980–1015) полоцки кнежевски престо дат је његовом сину Изјаславу. Од тада се скоро непрекидно налазио у његовом роду. Привремено, у време Мстислава I, који је изгнао Изјаславиче, Полоцка Кнежевина била је присаједињена Кијеву. У време сукоба међу самим Мстиславичима, одлуком полоцке "земшчине", Изјаславичи су позвани да се врате на кнежевски престо (из Византије, где су живели после збацивања). Тада је полоцка "земшчина" добила такву снагу какву није имала ниједна друга, са изузетком новгородске.

Мада су полоцки кнежеви били изборни, "земшчина" их је увек бирала из реда потомака Изјаслава Владимировича. Пошто кнежеви нису, сем Полоцка, имали друге поседе на које би се евентуално повукли ако би били збачени, у односима са "земшчином" нису имали много маневарског простора; могли су или да прихватају све услове и захтеве "земшчине", или да себи траже покровитеље у лику суседних кнежева, одн. да се држе полудивље суседне Литве. Ове околности омогућиле су полоцкој "земшчини" да крајем XII века достигне такву самосталност, да са суседним владарима у своје име закључује мировни уговор, без консултовања са сопственим кнезом (нпр. 1186. са смоленским кнезом Давидом Ростиславичем).

Вољинска и Черњиговска кнежевина, прва, источно од Кијева на обалама јужних притока реке Припјат и горњег тока Западног Буга, друга – на средњем Подњепровљу, узводно од Кијева, трајно живе са истим кнежевским родовима на челу. У Вољинској, то су потомци Изјаслава Мстиславича, а у Черњиговској, потомци Давида и Олега Свјатославича. Тако су и једна и друга "земшчина" имале довољно времена да се зближе са својим кнежевима и њиховим дружиницима. Чести ратови њихових кнежева са суседима и њихово велико мешање у послове других кнежева, довело је, међутим, до изузетног јачања кнежевских дружина, у које се, у време војних похода, укључивао и део домаћег становништва, жељног ратног плена. Све то није стварало повољне услове да "земшчина" апсорбује дружину, као што се догодило у Галичу, Смоленску и Полоцку. Дружине су биле толико јаке, да "земшчина" није могла да према њима испољава велику моћ, нити је могла да се избори за одлучујући утицај у друштвеним и државним пословима. Учестали напади суседа и упади Половаца, спречавали су "земшчину" да рачуна на кнежевске дружине и њихову помоћ у заштити земље. Вероватно се и због тога, у летописима не може наћи ниједан пример неслоге "земшчине" и кнежева у овим двема кнежевинама.

Рјазанска и Муромска кнежевина у средњем и доњем току Оке, притоке Волге, још од времена Мстислава Великог имале су своје наследне кнежеве из рода Јарослава Свјатославича, који су тамо трајно владали. Устаљеност кнежевске породице допринела је да је "земшчина" овде добила огроман значај. Не само да је равноправно са дружином учествовала у свим друштвеним пословима и ратовањима кнежева, већ је и делала самостално, онда када кнез због неких разлога то није могао.[22] Касније се догађало да су Рјазањци збацивали кнежевске намеснике које су им наметале суседне кнежевине, те да су повремено "владали сами собом", без кнеза. "Земшчина" је у Рјазању била, иначе, толико јака, да је успевала да одржи своју самосталност и у периодима када су поједини кнежеви били убијани или заробљавани.

Суздаљска и Ростовска кнежевина, источно од ушћа Оке у Волгу, испочетка имају кнежеве које им шаљу из Кијева, а затим, у време Владимира II Мономаха (од 1093. године) из Перејаславља. Њихова "земшчина" у то време потпуно је небитан чинилац у друштвеним односима, нити на било који начин учествује у кнежевским пословима. До велике промене доћи ће уздизањем Јурија Долгоруког, суздаљаског кнеза, сина Владимира II Мономаха. Долгоруки ће 1125. пренети и сам кнежевски престо Ростовско-Суздаљске кнежевине из Ростова у Суздаљ, одакле ће започети борбу за Перејаславску кнежевину и за сам кијевски престо.[23] "Земшчина" је тада толико ојачала да постаје, у поређењу са "земшчинама" других удеоних кнежевина, једна од најсамосталнијих.

Мада су им кнежеви сви били из једног рода, на кнежевски престо долазили су избором. После смрти Јурија Долгоруког 1157. године, суздаљска и ростовска "земшчина" за кнеза бирају његовог сина Андреја Богољубског, не по старешинству, већ по својој жељи, иако је Долгоруки у тестаменту назначио да треба да га наследе млађи синови Всеволод и Васиљко. После смрти Богољубског, обе "земшчине" су, уместо његовог сина, за кнежеве узеле његове рођаке Мстислава и Јарополка Ростиславича. Исте кнежеве је испочетка признала и "земшчина" града Владимира,[24] али се потом предомислила и за свог кнеза 1176. довела брата Андреја Богољубског, Всеволода III.

Одвајање владимирске "земшчине" од суздаљске и ростовске, довешће до отвореног сукоба какав до тада није виђен на руској земљи – рат између кнежевина које не предводе иначе ратоборни кнежеви, већ саме "земшчине". Испоставиће се да су "земшчине" толико јаке, да могу одложити чак и закључивање мировног уговора око кога су кнежеви већ постигли сагласност. Дуго је, потом, тињала притајена мржња између старе ростовске и суздаљске "земшчине", са једне, и младе владимирске, са друге стране, што је и једнима и другима онемогућило да се стопе са кнежевском дружином.

На суздаљско-ростовској земљи може се пратити још један друштвени феномен, јединствен на руским просторима: дружина и "земшчина" су потпуно одвојени једни од других, али су при томе и једни и други испољавали јаку и истинску оданост кнезу. То је један од изузетно важних момената за разумевање јачања суздаљско-ростовске области чији ће центри најпре бити у Ростову, Владимиру, Суздаљу, Перејаслављу-Залеском, а потом у Москви, када ова, са Данилом Александровичем, од 1276. године постаје засебна кнежевина – центар око кога ће касније израстати обновљена и јединствена руска држава.

Република Новгород

Особени историјски пут Новгорода као да је био наговештен још Олеговим преласком у Кијев 882. године. Јак и богат занатски, трговачки и културни центар са изванредним географским положајем, без наследне кнежевске лозе која би граду наметнула јачу власт, са изграђеном и уходаном унутрашњом организацијом, далеко од седишта и непосредног надзора великих кијевских кнежева, Новгород је имао све објективне предуслове да узлазну линију свог економског, политичког и културног развоја доведе до потпуне самосталности. Она је коначно оличена у феудалној републици "Господин Велики Новгород", која ће трајати три и по века – практично већ од смрти Владимира II Мономаха 1125. године,[25] па све до 1478. када ће Новгородска република бити укључена у састав обновљене руске државе са новим центром у Москви. Свој блистави успон Новгород дугује и томе што је једина руска област која у XIII веку није пала под монголску власт.

Настојање Новгорода да што мање зависи од централне власти у Кијеву први пут се испољава, у израженијем виду, током последње године владавине великог кијевског кнеза Владимира. Новгородци су тада (1015. године) престали да Кијеву плаћају уобичајене дажбине и порезе. Односи два највећа центра древне Русије услед тога су поремећени до те мере, да су се обе стране почеле спремати за оружану борбу. У то време је посадник (управник) Новгорода, дакле и представник кијевског кнеза Владимира, био његов син Јарослав, касније прозван Мудри. Овакву смелу одлуку новгородског племства Јарослав је подржао можда придобијен управо њиховим плановима о независности. Сазнавши, потом, да му је отац умро, а да на кијевском престолу већ седи осведочени братоубица Свјатополк, Јарослав позива Новгородце да му помогну у заузимању кијевског престола. По речима Летописца, у походу на Кијев придружило му се четири хиљаде Новгородаца. Када је 1019. године засео на великокнежевски престо, Јарослав им се одужио тако што их је отпратио за Новгород, давши им посебне грамоте (исправе) о аутономији њиховог града.[26]

Нити су се исправе о аутономији Новгорода сачувале до нашег времена, нити је познат њихов садржај. Зна се једино да су се Новгородци позивали на њих и дичили њима, током читаве своје славне прошлости. У време трајања Новгородске републике, они су чак и код закључивања уговора са изабраним кнежевима захтевали од њих да се закуну "на све грамоте добијене од Јарослава".

И потоњи кијевски владари постављаће за кнежеве Новгорода своје старије синове. Ови ће, као претенденти на кијевски престо, владавину у Новгороду по правилу доживљавати као пролазну етапу у свом животу. Ова чињеница, током времена допринеће нестабилном положају кнежевске власти у Новгороду и погодовати јачању власти посадника и архиепископа.

Некакви немири у Новгороду 1118–1120. године, када се у кратком року смењују тројица посадника, завршиће се тако што је, по речима Летописца, 1120. године "дошао у Новгород за посадника Борис" (очигледно, послат из Кијева). Неколико година касније, међутим, Летописац бележи да (1125) "поставише" Новгородци за кнеза Всеволода – језичка формулација која указује да су га грађани "изабрали". Још једном, вероватно последњи пут, Кијев "шаље" у Новгород посадника 1129. године. Устанак из 1136. године, дефинитивно у први план државног и уопште политичког живота Новгорода истура градску скупштину (вече).

Кључевски сматра да је у првим годинама после смрти Владимира II Мономаха (1125), становништво Новгорода изградило обичај да, до именовања новог кнеза и до његовог преузимања дужности, бира посаднике као привремене вршиоце кнежевских овлашћења. Ова повремена пракса је, вели, врло брзо прерасла у трајну.[27] Посадник се ускоро претвара у чувара интереса Новгородаца пред кнезом, а за кнежеве у Новгороду почињу се позивати кнежеви из других области, они који су били по вољи новгородског бојарства.

Међусобна права и обавезе Новгородске републике и њеног кнеза уређивана су уговорним повељама. Најстарија таква "уставна" повеља сачињена је 1265. године са тверским кнезом Јарославом Јарославичем. Садржај ове повеље послужиће као образац за оне потоње. Преговоре са свим будућим кнежевима, у име градске скупштине (веча) воде посадник и тисјацки, али је у томе била велика и улога новгородског архиепископа. Уговори јасно дефинишу положај кнеза у управи и судству Републике, финансијске обавезе града према њему, те однос кнеза према трговини.

Све уговорне повеље отпочињу заклетвом кнеза да ће поштовати њихове одредбе и старе слободе Новгорода, традиционалне надлежности веча и осталих изборних управних органа, те да ће владати по старим обичајима и сваки потез усклађивати са градском управом. Претпостављало се кнежево учешће у управљању Републиком, али његове конкретне надлежности ни�