Олександар Довженко

Избор из дневника
1942-1956.

Превео на српски Јанко Сабадош
2002

1942

ЈАНУАР (19)42

Немци су заклонили свој срамни напад нашим људима. Старци, жене, деца. Њих су терали Немци испред себе. Наши митраљези су утихнули. Тада су се у страшној тишини чуле речи, гласови жена:

пуцајте по нама, немојте жалити, пуцајте, другови. Спасавајте себе и Украјину – раскрвављену мајку.

6/III (19)42

Измучене, осрамоћене, гладне, несрећне жене су плакале, љубиле наше војнике, љубиле све што је било на њима, љубиле су оружје, падале су поред хладних тенкова на снег и заливале их врелим сузама. И на све то нико није могао да гледа без суза. Радост и несрећа. То су сузе наших мајки, наше растргнуте много несрећне Украјине.

6/III (19)42

Најстрашније за време повлачења био је плач жена. Када се сетим на тренутак повлачења, видим дуге- дуге путеве, и бројна села, и крајеве, и свуда женски неминован плач. Плакала је Украјина. Она је горко плакала, горко ридала, проклињала своју судбину. Ох синови моји, синови, коме ви мене остављате? Куда воде ваши путеви? Ко ће вас нахранити, ко ће да вас пази? Где ћете изгубити своје младе главе? Ко ће да се врати? Вратите се! Жита, пшенице полегле су у нашим пољима. Вратите се. Коме ви нас остављате?... Ох децо наша, куда вас терају? Остављате нас на несрећу, поругу, исмевање непријатељу. Да ли ће гаврани донети ваше кости своме дому? Да ли ћете видети, да ли ћете наћи наше гробове, или ће нас угазити у земљу Немци, да не остане ни трага од нас на земљи?

Завијају пси, најављују несрећу, и непознате птице лете ноћу изнад села и најављују несрећу. И риче стока у кући и најављује несрећу. Синови наши надо наша, туго наша! Ох потрчаћу за вама, макар један сат, док не паднем на земљу. Стење земља подамном, стење, тужи, тутњи, чује несрећу. Ваља се сила непријатеља, окована у гвожђе и челик, иде смрт наша. Иде смрт наша, наша поруга. Децо наша... Брате мој, мужу мој. Тата!

Збогом мајко. Ја вас не чујем. Наш живот, и жалост, и смрт потонули су у океану несреће, растопили се као кап у мору.

Таква је наша несрећна судбина, таква је несрећна наша земља. Плаче девојка, плаче сестра, плаче супруга, плачу деца.

Тата наш! Врати се!

Тата наш млади, заклаће нас Немац! Попиће нашу дечију крв, исисаће, исцедиће за себе. Убиће нас вашкама и глађу.

Збогом, моји нежни цветови, збогом!

Родитељи су спаљивали куће.

Девојке су плакале. Девојке су нас појиле хладном водом, и ћутале, и загледале су у наше очи широко отвореним својим очима, ћутке су испраћале своју тужну судбину. “Шта чека мене? Шта чека моју лепоту, моју младост?”

У очима девојака је била неизрецива туга и неухватљиво, неизрециво предвиђање, предосећање своје несреће. Несрећа је протегла своју сенку на земљу нашу, на народ наш.

Ми смо ишли на исток.

Ми нисмо ишли на исток.

Ми смо бацали своје оружје и потајно ишли својим кућама. Ми смо постајали дезертери, на још већу несрећу наше мајке. Нас су проклињали људи после недељу дана, и ми смо сами себе клели и плакали смо кад је непријатељ ушао у наше село. Тада смо палили своје куће и са женама и децом бежали у шуме, осврћући се на своја страшна згаришта. Збогом. Ако има бога пљуните му у свевидеће око. Ако нема бога - опростите нам. Погинућемо и ми у борбама са оружјем у руци. Не изгинемо ли - имаћемо друге жене и децу. Али ми вас никада нећемо заборавити. За ваше муке и за њихову несрећу... ватра по Немцима! Партизани.

Девојке- лепота земље наше. Са неизрецивом тугом гледале су за нама. Њихова бела лица и беле суве усне, као код анђела - архистрата. Замирала су девојачка срца у немој тузи, и свет се пољуљао у њиховим очима од предосећања поруге, силовања, срамоте и мрских предосећања трудноћа од непријатеља.

Одузимали смо од Немаца наша села.

Полуспаљена, разрушена, запрљана, посрамљена, изругана. Извлачили су се нама у сусрет наши људи. Извлачили су се они, које Немци нису стигли или нису могли да поведу са собом. Људи се нису радовали свом ослобађању. Нису имали чему да се радују. Нису имали снаге. Они су нас гледали бледи, измучени и на челу људи је стајао жиг нечега таквог што се не може исказати никаквим речима - жиг срамоте, поруге, моралног растројства. То су биле бедне, силоване, упрљане, опустеле људске душе. Такви ће они већ и умрети. Несрећо, несрећо, зашто си толико заволела мој много страдајући народ? Зашто си се ти увукла у нашу историју, као змија у срце, и никако да те се истера, да те се покори.

Причање Косарика о старици, код које је била болница.

Ја изјутра тако улазим у шупу, преврћем мртве, гледам да можда нема неког познатог.

Није страшно?

Није. Некад је било страшно од мртвих. Сада мртви људи нису страшни. Сада су живи страшни. Некако ни рат није такав, као раније... Раније су се цареви тукли за земљу, а сада се туку не за земљу, него за класност. С тога су и тако сурови.

Излазила су деца из подрума и земуница, бледа и жута, она су одједном ослепљивала, гледајући у снег. Она дуго време нису видела светлост дана.

Немачки официри- скотови и гадови, као по избору. Они су одвратнији од својих војника - грубијана. Они су крали, тукли, пљачкали и силовали. Пред њима је дрхтало наше становништво, а такође и њихови војници.

Биће туче. Биће много - много несреће.

А да ли ће преживети народ, или ће можда изгинути сав?

Преживеће, а како и за шта ће бити способан, бог једини зна. Таквих жртава и страшних и огромних губитака још нико на свету није видео. Шта је наш народ изгубио за четврт века? Четвртину од сто милиона народа!

Свратили су да преноће у скоро јединој кући. Кућа је била пуна. Био је један рањеник. Он је лежао на поду поред домаћице. Она се окренула од рањеника, чак га није ни погледала и заспала, не проговоривши с њим ни речи. Зар се не радује свом ослобођењу, зар има нешто на души? Да, тек су касније сазнали да су јој Немци убили мужа, оца, два брата и сестру, а њу су силовали. Не, није имала чему да се радује, њена душа је била полумртва.

Ја се већ ничему не радујем. Моја душа је на пола мртва.

Људска душа - то је чаша за несрећу. Када је чаша пуна, колико год сипаш више се не може налити. Моја чаша је, изгледа, мала, убили су ми децу и оца, а мене спалили... али ето живим, нисам умро. раније сам хтео да умрем, викао сам, плакао сам ноћу, заливао сам свет својом несрећом, а несрећа се стицала, стицала, наилазила као вода у пролеће и преливала се по околини.

Сада већ, што год желите, мени је све једно. Ја сам већ пун. То јест, ја сам празан.

Стварност је постала много страшнија од сваке фантазије, лишене укуса. И њу је тако потребно и показати. Душа људска се мери пуном мером, и таквом о каквој свет чак и није слутио. Књиге и филмови о нашој истини, о нашем народу, морају да треште од жестине, страдања, гнева и нечувене снаге људског духа.

Рат је постао велики, као живот, као смрт. Ратује читаво човечанство. Као да је читава земљина кугла улетела у неку крваву сумануту маглу. Рат је постао живот људи. И тема рата ће, значи, за много година бити основна тема уметности. И сваки лист већ доноси читава дела о рату. Сваки мање - више уредан нацрт скрива у себи мноштво садржаја. Дакле, да не би утонули у бездан изузетних чињеница, треба добро, добро промислити конструкцију и позоришног дела и приче и сценарија. Украјина мора да роди најснажнија дела о народу у рату, макар једно дело. Да ли ће имати снаге књижевници? Еј, ко је у лугу? Јави се!

2/IV (19)42

Данас, као и јуче, као и сутра, сви листови су препуни описа тако сурових чињеница, таквих нељудских дела наших непријатеља, таквих ужасних људских страдања, да је надљудска несрећа прелила преко ивице у свакој људској души и већ се прима осећања, не изазива чак ни гнев, него само лични рефлекс одвратности или љутње. И када би ми били Данте и Микеланђели, ништа се не би променило. То што се данас ради, не смешта се ни у једну душу и не може да се смести.

У листовима се појављује мноштво прегледа о истим стварима, о крви и смрти. И њих, можда, сви и не читају. Они су, ове приповести, налик једна на другу, као кривци људског бола, или вапаји људског очаја, или јауци смртног страха. Постоји опасност да ће се после рата појавити књижевничка зараза, посебно много писаца ће се појавити међу нашим подстанарима, који ће да ишчаше себи руку на својим текстовима. Можда већ сада треба промислити о даљим путевима наше књижевности.

Народ неће штива о рату.......описног карактера. Народ треба показати из његове средине, у његовим страдањима, у његовим сумњама, у његовој борби, обнављању и показати му пут и перспективе. Народ треба уздизати и умирити и васпитавати у добру, јер је толико зла пало на његову судбину, само на једну генерацију толико, да би то било доста и за десет генерација, да упражњавање окрутности, у злу и несрећи, не би огрубело његову душу, не би је отупело, и да радост победе не би успавала његову бригу, да не би уљуљкала у самољубљу делије од пера, и стола, и кабинета, и да не би заборавио своје погрешке, да не изгубио оптимизам, и запао у оптимизам самозаљубљених провинцијалаца за трпезом. А нај главније, да би наша трибина на крају престала да буде уклето гогољевско, место, на коме трава не расте, него временом расте нешто такво шта ни ђаво неће разумети.

Написати новелу или епизоду, у мотивираној форми дијалога, можда, о судбини и карактеру народа, који је током векова губио врх своје интелигенције, која га је остављала из различитих разлога, и деловала у корист пољске и руске културе, остављајући свој народ у тами и слабим у разумевању напредне културе. О недостатку верности, о лакој асимилацији и губљењу домовине. О равнодушности према својим старинама и историји. Подсетити се само наших старих споменика, сви су они у г... и пропадању. Наша владина врхушка у тим стварима, на жалост, је ништавна и умно слаба, провинцијална, што је и нашло свој жалостан завршетак у Н.

Камјанец – Подиљске куле, Меџибиж, Виница, Лавра, “Арарат”, Видубец, Никољски собор, Черњиговски затворени музеј, и Спаска црква, ...Други примери. Мач Богдана Хмељњицког и Суботов. Новела о затварању музеја. Стварање вашаришта од Лавре... Пропадање музеја.

Искорењивање украјинског у Уметничком институту. Одсуство у архитектури. У име чега? На основу чије забране? О изродима и јадним будалама и о хладним кукавицама са бравама на душевним прозорима и вратима.

Такву мрачну слику треба насликати, тачну, истиниту и поштену и поднети влади, да би се после рата почело на нов начин прилазити својим културним добрима. Шта је пропало у рату? Где су музеји, слике, колико је уништено споменика давне прошлости? Непоштовање старина, своје прошлости, историје народа- знак је ништавности управљача, штетно је и непријатељски интересима народа. Све једно, свесно или несвесно, неће човек у социјализму да живи само од хлеба, нити од шећера, памука и угља.

1942

10/IV (19)42

Често мислим како је узалудно пропао мој живот. Колико велику грешку сам направио отишавши да радим у кинематографији. У њему је шеснаест година физичког робијашког рада... Има у том малограђанском ђубровнику уз обавезе суживота и сарадње са мизерним човечуљцима који ме мрзе и које ја презирем, као ситне душе, неквалификоване, а морално, без трунке светога у себи, који мрзе мој народ и чине га несретним. Колико је изгубљено времена, живота са људима са којима не бих желео да се икада видим. Колико узалудно изгубљене духовне енергије и времена ! Да сам за ових шеснаест година сву снагу, страст и усмереност употребио на књижевност, имао бих добрих десет - дванаест томова праве литературе. А овако моја ненаписана дела леже као нерођена деца. И велика туга ме обузима, да можда, неће ни бити створена, неће живети сто година, него ће остати као планови, а после три године неће бити ни једног мог филма. Уништиће копилад траку, а мене ће истерати на улицу...због непожељности, још ће и моје име понизити неком одвратном лажи и злом, што је основа њихове душе.

12/IV (19)42

Враћали смо се са ручка са драгим Андрејем Малишком, срели смо на улици много младих девојака. Биле су у чизмама, незграпним војничким шињелима и капама. Биле су нови војници. Гледале су нас пажљиво и напето и поздрављале војнички. Ми смо им одговорили.

На очи су ми наврнуле сузе. Било ми их је жао, као своје деце, која су се пресвукла због тешке игре у несрећи. Колико је велик рат ! Он неумитно увлачи у себе све живо, младе, здраве и прождире.

27/IV (19)42

Пролази година рата. Убијени су милиони људи. А херој један – Љуба Земска. О Украјино, како си осиромашила херојима !

Поново сам прочитао историју Украјине. Боже, колико је она тужна и безрадосна. Колико је неуспешна и безизлазна. Истина је – и лоши смо, и несрећни. Више несрећни, него лоши...

28/IV (19)42

Завршава се април. Речице ће ући у корита, а изаћи ће из њих људска крв. Почеће кланица нечувена у свету. Ко кога ? Мај, јуни – ова два месеца ће ући у историју човечанства као његови најкрвавији месеци. Колико смрти, колико рана, колико страха, и напора, и зноја, и проклетства. Боже помози нам. Нека ми будемо израњављени и изломљени, нека и наш Кијев буде у развалинама, али нека он буде наш. Имам жељу да радим још десет година, али ако би за победу требало да дам свој живот, дао бих га не размишљајући, без двоумљења.

Ишченко:

Инжењер, Кијевљанин, син украјинског професора медицине Ишченка. Не зна ко је то најбољи украјински прозни писац Јуриј Јановски. Не зна шта је написао. Украјино, Украјино, ево твоје деце, цвеће корова, коровом убијено.

4/V (19)42

У Кијеву је дигнута у ваздух Печерска Лавра. Над Кијевом се никад неће уздизати у небеске висине предивна златна купола. Пре смрти ћу замолити да ме сахране негде на древним горама Лавре, које сам волео више од свега на свету, да бих се с њега миловао гледајући своју родну черниговску земљу. Да те горе не буду, као изнедрена светиња наше земље, запрљане винским магазинима и свакојаким другим гадостима, која су ту сместили никоговићи пре рата, лишени осећања за лепоту. Те горе су биле живе – вечна свечана лепота, која се разливала около, докле досеже људско око. Нема Лавре. Дуго ће лежати велике рушевине, све до моје смрти.

4/V (19)42

Ако би сва храброст синова Украјине у Отаџбинском рату, све жртве и страдања народа и победоносна снага, после рата били у спретним рукама и перима надлежних јуноша утопљени у јединствен котао, а на рачун Украјинаца истим тим рукама била бачена вештачки створена хитлеровска петљуровштина и антисемитизам, са свим последицама касапљења, боље би било да умрем и не гледам више људску подлост и неизмерну мржњу и бескрајну вечну лаж којом смо оковани.

25/V (19)42

Дубоко сам уверен да се Немци жене нашим девојкама на основу тајне директиве: убити непријатељске војнике и ући у брак са непријатељским женама. Они су пажљиви каваљери, а тако мало је потребно да се купи женско срце, које је одрасло усред грубости и равнодушности према женском достојанству. А најстрашније је – девојке не знају да, удајући се за Немце, издају Отаџбину. Њих нису учили да воле Отаџбину, њих су учили класној мржњи и борби, њих нису учили о историји. Народ који не зна своју историју је народ слепаца.

... Украјински народ ће изгинути у овом рату, другови патетичари. Не озлојеђене, мрке, жестоке младе људе, треба слати са војском - у војне судове. Него исцелитеље душевних рана и сакаћења, осећајних и паметних, који знају цену мрвице утехе у часу несреће. Народ наш пропада... Гине... Велика сахрана.

Неће остати чак ни гробови; ко да прави велике гробнице – ситне душе.

Неће остати ни његове архитектонске творевине – оне су скоро уништене већ давно, а сада и до краја. Ни сликарства, ни рукописа.. Јер су и музеје уништили или покрали гадови и појеле штеточине које су исцрпљивале вековима народну душу.

26/V (19)42

Немци бирају лепше девојке. Лепше, паметније, гостољубивије...стотине хиљада лепих настављача нашег рода нестаће из наше земље и пропашће упрљане или упућене у неповратну туђину. Одјекиваће тужна украјинска песма по многим горама и низинама, по свим суровим и негостољубивим Украјинама.

29/V (19)42

Јуче сам сазнао од повратника Крижановског, да тамо, у Украјини читају моје писмо са сузама у очима, плачу од радости што сам им дао наду. Много бораца је прешло на нашу страну са мојим писмом. Хтео сам да заплачем од узбуђења што сам помогао људима у страшном, важном тренутку живота. Вођи из аутомобила двоседа, изгледа, ово сведочење Крижановског није се много допало.

Преко два милиона несрећних синова Украјине лутају иза линије фронта, да би прешли к нама. А ми, уместо тога да учинимо све, да брзо пређу к нама и да их бацимо у борбу, ми смо их, као хладни зналци закона и локални патриоти већ све прогласили за државне непријатеље и терамо их у логоре. Већ неки беже натраг, проклињући судбину. Боже, колико смо ми неразумни, рђави учитељи и руководиоци. Колико је мало код нас предвођених највишом идејом братства, хуманизма, комунизма, осећајности, чак обичне државне практичности, како је код нас у суштини мало љубави према човеку, она је код нас замењена хладном формулом верности идеји Совјетског Савеза и патетичним узвиком – “ Народ је бесмртан, браћо и сестре! “.

А народ је од смртних људи, који страдају, муче се, трпе. Коме да кажем? Где сте ви, друже Стаљине?

29/V (19)42

Тродневна борба се завршила нашом победом. На изрованој земљи од бомби, спаљеној, окрвављеној земљи, седели су борци. Неко је лежао. Код свих су биле упаљене очи од неспавања и сагледавања нечега забрањеног људским законима. Не може се избрисати слика борбе, страшна је њена одећа и песма - чинило се, пише на сваком лицу. Људи су се радовали. Они су се узбуђивали, гладили своје руке и ноге, хватали се лагано за главе, тако рећи, чудећи се да нису изломљени, покидани, што су цели. Људи су се смејали и говорили један другом нежне речи. Понос и још нешто неизрециво, незаборавно пунило је њихова срца. Они већ нису обраћали пажњу на непријатељске тројке и деветке, које су још прелетале изнад њих и бацале бомбе. У експлозијама бомби у црном ваздуху летели су унакажени трупови и по други пут падали на земљу. Неко је пао и заспао дубоким сном, довршавајући борбу у сну. И још дуго отсјај борбе узбуђиваће њихове поспане душе и тела.

Колико је диван живот!

Војни командант је лежао са превијеним раменом и гледао у небо. Како је диван живот! Небо је било плаво, са малим, попут вишњевог цвета, облацима.

6/VI (19)42

Читав живот је тежак и, без сумње, тужан. У свом неуспешном животу тражио сам своју судбину и ето, изгледа, нисам је нашао. Негде као да је био изгубљен један део моје душе. Тражио сам и, изгледа, нисам нашао. Имао сам лудо срце. Мрзео сам мистериозност. Лажи у свим видовима – у партијском и непартијском животу. Мрзео сам непоштење и појаве испољавања лошег укуса. Али било где да сам био и било шта да сам радио, улагао сам сву своју снагу, сву своју душу, све нерве, све мишиће да урадим што боље. Нисам жалио ни себе, ни породицу. Мрзео сам другоразредност и до краја сам се борио против ње. Био сам добар учитељ, добар сценариста, добар публициста и првокласан филмски режисер. Сада сам разумео да то није сасвим тако. Ја сам интендант другог реда. Када сам сазнао за то, полудео сам. Немам жеље да било шта радим. Осећам се срамотно не због себе, него због њих - и срамно и тужно. Али то, такође, није ништа. Проћи ће. Све пролази. Заборавићу. Почећу да радим као слуга свог народа и његов уметник. О њему ја морам мислити, њему дати сав остатак својих снага и усред њега тако умрети. А мешанци? Нек се носе.

Прочитао сам претходну страницу што сам написао, било ми је тужно-тужно. Први пут сам о себи написао у прошлом времену, као да се спремам за непостојање. Можда оно заиста није далеко. Падају полако људи око мене. Нема у мени ни страха, ни жалости због себе. Тешко је носити терет различитости. Тешко је бити сам.

Помрли су вероватно и мати и отац. Од глади или немачког метка званог “моји пријатељи”. Желим и ја, било где да скончам, да лежим у Кијеву на гори, близу уништене Лавре над Дњепром. Нема Лавре. Постојала је хиљаду година, бола је непријатељске ненасите безумне очи. Нашао се разлог. Довољно. Парк “Културе и некултуре”, стазе, прашина и следећи бисер архитектуре Харакиса или Лангбарда – халдејав неутешних. То је то. Или, можда, база за продавце киселе воде? Био је у зидинама Лавре “Азвинтрест”, у средини пекаре, ђубре и много свачега. А можда ће још и гору да разграде, да се не би дизала над Дњепром? Постојала је, време је да се растопи, да је вода однесе попут песка, да не би било ни високо, ни ниско, него тако некако, на украјински начин.

20/VI (19)42

Тако и дан је прошао, нисам написао ништа. Боли ме глава.

За време трагедије Шесте армије један од командира се пробио из обруча, а остали – неколико стотина или хиљада борило се и даље у окружењу. Командир је преклињао да се тамо одмах пошаљу тенкови или артиљерија. То је било близу и без сумње могао се ослободити остатак из непријатељског обруча. Командир је био исцрпљен, рањен. Он је молио, узбуђивао се, плакао, јер је хтео да ослободи другове. Њега су већ овде ухапсили наши тужиоци, плашећи се да није шпијун.

_ Ја нисам шпијун, заклињем се, нисам. Ја сам први и једини који се пробио!

Нису му поверовали, ухапсили су га, испитивали, а остале у обручу оставили својој судбини. Тако је била показана будност. О, несрећа, несрећа. Добро што тај командир нисам био ја. Стрељао бих ове хладне проклете чинове – непријатеље народа, који су били и биће његови непријатељи.

21/VI (19)42

... Мој украјински народ је частан, тих и радан, који никад у животу није посезао за туђим, трпи и гине, осакаћен, обезнађен у аријевском казамату. Срце ме боли дан и ноћ.

28/VI (19)42

Прво, што треба одмах после рата одлучно променити - то је целокупан систем школског и предшколског васпитања. Неопходно га је размотрити и претрести од врха до дна.

Потребно је одлучно променити положај и улогу учитеља у друштву и школи. Код нас је учитељ у строју. Жалостан је материјалан и морално – правни положај учитеља и погрешан систем васпитања. То је узрок, први и најважнији, свих наших тешкоћа, које ми подносимо сада. То је узрок наших прекомерних губитака, хаоса, малодушности и другог, једном речју, свега тога што чини нашу победу много, много скупљом него што је то могло бити.

Спутан, неинтелигентан учитељ – то је огромно зло нашег народа. Бесправан, непоштован, прљав, необразован учитељ и такав непаметан наркомос са свим његовим аугијевим апаратом не може да обезбеди држави лепу омладину, ма колико биле високе и савршене тезе Компартије о напретку.

Народни учитељ је учитељ народа – срце и савест села, узор, личност за понашање деци, достојанствен, чист, са ауторитетом, поштован од родитеља. Нема, нема код нас народног учитеља. Ми смо учинили од њега обесправљеног потрчка било каквог председника колхоза, било каквог шефа и омладина је утонула у незнање, у безкарактерност, малодушност, неодговорност и неуредност.

Досадно је, тешко и тужно због нашег неваспитања. Дубоко сам уверен у то да је један од узрока томе што је код нас много издаје и удаје девојака за Немце. Обавезно треба проучити и испитати овај тежак социјални фактор.

Шта је учинило са женом наше модерно слободно васпитање девојака у сакоима... и без плетеница.

29/VI (19)42

Почеће распадање. Појавиће се хијене, кукавице, себичњаци, ветрокази, партијски и ванпартијски, којима није стало до народа, за које је народ увек постојао као послуга, као класа, као мужици... Кукавице ће заборавити све на свету и још ће подићи оптужбе због чега се рат водио тако рђаво. А многи бољи људи ће изгинути у борбама.

Лоши, ох лоши ветрови ће дувати код нас после рата. Много тога ће се морати крпити, много прерађивати наново десетинама година.

Много беде, несреће и незадовољства чека наш народ. Шта ћу да радим? До смрти ћу, без обзира какво време ће настајати, радити на остваривању Лењиновог дела, јер колико год му прети опасност из света, колико год га компромитују наши тупоглави партијски и непартијски варвари, шпекуланти и лудаци, ипак је оно поштеније, боље и највише што је човечанство досегло у историји, часна људска мисао. Нека ја будем и бедан, нека полудим од подлаца и лажних комуниста – народ је све.

29/VI (19)42

- Боље је бити удовица хероја, него жена кукавице и издајника.

- А ти како знаш? Ја хоћу да живим!

Масовне појаве. Као, на пример, у Билгороду – суживот девојака, младих жена с Немцима. Масовни бракови, речју, масовне појаве обичне правне издаје отаџбине, један је од најпоразнијих чињеница наше стварности, пуних драматичног ужаса и туге. То одсуство грађанског достојанства, поноса, националне чистоте и храбрости, чега, дубоко сам уверен, нема код других поробљених земаља, то је наша скупа цена за ништавно, лоше васпитање омладине, за простачко вређање васпитања девојке, за потцењивање женске природе, за њено непоштовање, за грубост, за недостатак укуса, моде, елеганције, лепих манира и за недостатак много тога што је учинило нашим женама и девојкама, њихов живот досадним и безбојним. То је цена и за потцењивање поноса и индивидуалне узвишености.

2/VII (1942)

“Украјина се бори”- читам у новинама. Украјина је разочарала Немце. Не сеје, не оре. Неће бити хлеба за Хитлера...

Бори се. Нећемо сејати... пишу “патетични” Љиљченки и Линини. Знајући одлично да не ору, јер нема ко и нема чиме да оре, нема шта да сеје. Нема већ у Украјини ни опреме, ни људи. Људи се туку на фронтовима, изгинули, поумирали од глади, већ их скупљају по градовима и селима, директно на улицама и транспортују у Немачку. Младе жене и девојке шаљу у бурдеље, на сеоске послове, као слуге, у ропство, на изградњу путева, на копање ровова, траншеја, на зидање против нас великих утврђења код Кијева, Варшаве, Лавова, гину хиљаде и изгинуће сви, јер повратка кући неће бити. А ако и буде, то неће бити на радост и спокој и не на рад, већ на прогонство и поругу за цео живот у Сибир или Казахстан ... као “немачке издајице” ,”фашистичке слуге”, “издајице отаџбине”. Из Сибира и Казахстана ће се вратити у Украјину као господари избеглице, они који су на почетку рата побегли са коферима у камионима и возовима чувајући своју кожу на енглеској граници. Колико велика несрећа! У какав бездан несреће је пао мој народ и колико несрећа га још чека у будућности. Опет ће га делити. Разједињаваће само да не би уједињавали, разагнаће га као бура ждралово јато и још ће га оптужити што сунце не излази одавде, а не залази онамо.

1939. године ујединила се Источна и Западна Украјина. Шест дугих векова тетурали су разједињени несрећом у бурама, крви и зноју.

Шест векова су разни туђинци из оба дела црпли сокове и крв, учили различитим молитвама, различитом размишљању.

Шест векова троване су разним отровима, загреване разним ватрама, осветљаване разним зрацима, печене на разним ражњевима и припремане на различите начине.

Растављане сестре су заборављале једна другу, повремено се нису признавале, угњетавале несвесно или против воље.

Одједном се отворило небо, непријатељи су попадали и нестали, сестре су нашле једна другу, састали се близанци, крикнуле су од радости, заплакале, загрлиле се.

Експлозија полумиленијумске успаване правде била је толико снажна да је изгледало у том тренутку да је осветлила цео свет. Срећан је био тај који је то видео, ко је ту плакао од радости, чије је срце пламтело.

Загрлиле су се, уздахнуле, приљубиле су се једна уз другу и... нису се нашле. Загрљаји су олабавили, радост је уступила место чуђењу, чуђење разочарању, а после тога гневу и огорчењу.

Неко је рекао... да треба затварати, угњетавати, не праштати, ништа не опростити!!!

Да ли је народ бесмртан? Дали је бесмртан у својој коначној судбини? Смртан је, као и све живо. Све тече и све пролази. А наше украјинско не умирање - да ли је то живот или само једно мршаво постојање?

Нас има више од тога колико треба за једну добру европску земљу.

Ми постојимо и нас нема. Где смо ми?

“Сада Украјине нема! Украјински кадрови у кинематографији нам нису потребни. Нека се боре. Када ослободимо Украјину, тада ћемо се поново бавити нама... “ рекао је дежуран подлац из Гнездниковске улице.

Ја нисам одговорио ништа. Оставио сам филм и отишао да ослобађам Украјину.

2/VII (1942)

На фронту. Можда сам ја тај лав који је дошао да умре у пустињи, можда сам Дон Кихот. Мени је већ све једно, шта ће и када неко рећи о мени. Да ли ће живети моје име, творца украјинског филма, или неће. Мени је све једно. Да ли ћу бити и даље у првим редовима, да ли ћу умрети у неизвесности, или ће ме негде разнети бомба – мени је све једно.

Не желим да живим боље од свог народа.

Желим да делим његову судбину у потпуности, до краја и без обзира на све.

2/VII (1942)

Ех кад бих имао снаге и времена, написао бих роман о ослобођењу западне Украјине, о уједињењу нашег народа и о свему, свему што је из тога произашло, што су говорили и говоре, колико је ко добио батина. И како украјински народ фактички у свему томе није крив.

... О тој трагедији требао би написати роман на три хиљаде степени температуре и излити у њега цео свој бол, сву тугу, све своје бриге и савете, ако би још нешто могло домислити, јер ту можда још има помоћи.

То би могло изаћи величанствено платно, хиљадугодишњи глас, општесветски крик, нови кобзар у прози. Приручна књига милиона који још нису изгубили способност да плачу. То би била књига за све наше потомке - реквијем народу, ако му је суђено да умре у овом двадесетом веку, или књига водиља за борце који верују у живот...

Боже помози ми написати ту књигу: викао бих и молио бих. Али бога више нема, али постоји умор у глави и болесно срце и безброј “свакодневних послова”.

2/VII (1942)

У нечему најдражем и најважнијем ми, Украјинци, смо безусловно народ другоразредан, рђав и безначајан. Ми смо луд и мали народ, ми смо безцветни народ, наше непоштовање један према другом, недостатак солидарности и узајамне подршке, наша равнодушност према својој судбини и судбини наше културе је апсолутно пораз и објективно апсолутно не буди према себи ни код кога добра осећања, јер ми их не заслужујемо. Сва наша неосетљивост, кукавичлук, издајство и пилатство и грубост за цело време уједињавања Источне и Западне Украјине, јесте у суштини оптужница, јесте нешто што историја не сме да нам опрости, због чега човечанство треба да нас презире, ако би то човечанство мислило о нама.

Код нас апсолутно нема исправног пројектовања себе у реалности и историји.

Код нас није државна, није национална и није народна психа.

Код нас нема истинитог осећања достојанства, и схватања личне слободе, код нас је као нешто индивидуалистично, анархично, као схватање воље (одатле индивидуализам и атаманство), а не као народно – државно схватање (марксистичко) слободе, као спознавање нужности. Ми смо вечни момци. А Украјина наша вечна удовица.

Ми смо деца Удовице.

2/VII (1942)

Најбољи, очигледан пример немачке пропаганде у њиховим јединицама је спољашњи изглед наших људи, наше куће, дворишта, подови, нужници, сеоска општина, црквене развалине, муве, прљавштина, једном речи, све то што изазива осећање ужаса код европског човека, а што наши високи руководиоци и њихове велеградске улизице, самохвалисавци, не виде и неће да виде због отуђености од народа и због откинутости од савременог нивоа просечног европског стања ствари.

Треба написати чланак за “Известију” – о Украјини – “Украјина се бори”.

Предложићу да се изда владина наредба о награђивању земљом или становима наших орденоносаца. За сваки орден – хектар земље у селу или стан у граду. Нечим је потребно спасавати државу.

“Човек се мери не од ногу до главе, него од главе до неба” (Конфучије)

6/VII (1942)

Наша данашња евакуација је апсолутно, кристално типична појава нашег рата.

Квалитет рата – то је квалитет организације друштва, народа.

Сав наш промашај, тупост, безмускулна и безглава лењост, сав наш псеудодемократизам, помешан са сатрапством, - све излази са стране и ваља нас, као коров по степама, по степама и пустињама. И изнад свега тога - “Ми ћемо победити!”

Свакако , “победићемо”. Али ми смо на крају крајева, сами побеђени ходом историје и економских конјуктура.

Антикултурни стил живота нашега народа – антикултурни стил рата. Заостао живот родио је заостао стил рата.

Жене су долазиле у антирелигиозни музеј. Молиле су се пред крстом, ризама, еванђељем. Куповале су улазнице у музеју и те улазнице чувале иза икона.

7/VII (1942)

... Ми смо стигли у Калач. Седимо на песку близу моста, а изнад нас већ кружи немачки извиђач.

Дакле, Украјина је сва у немачким рукама. Кажу, сва засејана и обрађена, биће хлеба, а ми ћемо зими отицати од глади. Како је далеко. Колико ће је требати ослобађати натраг! Колико су несрећа направили! Љутице су, међутим, непоправљиве. Како мора народ да нас презире!

Није било код нас културе живота – нема културе рата. Због тога много и глупо трпимо.

Ништа не пролази бадава, сатрапство и глупост посебно...

10/VII (1942)

Над старим Хопром

Огромни губици, које ми подносимо у техници, бацајући је на прелазима, порушеним градовима, мочварама, лакоћа са којом ми то радимо и стално присутне те појаве, сведочи да ми органски не владамо њоме – техника код нас још постоји независно од нас. Стога је и коефицијенат њеног корисног дејства код нас изузетно низак. Ми смо још помало варвари и сељачине. Нема сумње да је “овладавање техником” не нешто друго, него нова психотехника савременог човека.

Погледајте на наше просторе, на наше градове и села. Колико је кошмарно низак ниво живота! Како је убог степен материјалне културе народних маса! Шта о томе знају? Ко то зна? Ко – не?

У сваком случају, киноорденоносци не знају и неће да знају. Они су увек живели одвојено од народа, као и сви фараони.

12/VII (1942)

Армије не умеју да се повлаче. Немци у окружењу гину, односно скупо продају свој живот. Ми не гинемо тако, ми бежимо и нас Немци туку на путевима. Све једно, то је смрт. Зар тако треба продавати живот, ако је већ до тога дошло, треба га продавати скупо, за много непријатељске крви.

А шта евакуишу? Диване, столице, свакојака г...на, разне бесмислице. Гину машине, гину рањеници на путевима.

А у штампи већ годину дана ни речи критике, ни речи упозорења, баш ништа. Пун “гром победе, шири се”. Стид и срамота! Непријатељ дрхти, непријатељ је кукавица и друге лажи.

Разбијање југо-западног фронта, то јест Двадесет прве, Двадесет осме и Четрдесете армије је један од најтежих удара по Украјини. Ту је изгинуо огроман број Украјинаца. Украјински поштен народ поднео је најтеже жртве у овом рату. Тукао се часно, отворено, безобзирно.

Јадни моји, рођени људи... без лукавства и часно сте се поставили према трагичној судбини своје велике социјалистичке Отаџбине.

Част вама и слава и вечна памјат. Вечна памјат. Вечна памјат.

Лепше је погинути у борби, него животарити као другоразредни пасторак историје.

Нека вам је вечна слава, браћо и децо моја. Није нам било суђено да се расцветамо у животу. Све је код нас било за то – и добра земља, и богатства, и поштени људи, и трудбеници, и здрави, и лепи. Свима је одузето – недостајала је само добра судбина. Докрајчила нас је наша несрећна географија и наша неуспела историја.

Да ли ћу ја доживети крај рата?

12/VII (1942)

Да ли ћу гледати на пустињу, на гробља, или ћу проплакати над рушевинама и бројати милионе изгубљених? А после умрети од бола, да не бих гледао како тебе, мајко моја Украјино, насељавају туђим људима, како кажњавају твоје несрећне синове и ћерке због немачког јарма, због немачких копилади, због робијашког рада у Немачкој, због тога што нису умрли од глади и доживели наш долазак.

Тужилаца код нас ће бити за све, недостајаће учитеља, јер ће погинути у армији, недостајаће техничара, тракториста, инжињера, агронома. Они ће такође положити свој живот у рату, а тужилаца и иследника ће бити довољно, сви живи и здрави, као медведи, и вешти у свом хладном занату. Испраксирани боље од Немаца још од тридесет осме године.

12/VII (1942)

Највише што ме нервира у нашем рату - то је вулгаран, лакиран тон наших чланака у новинама. Кад бих ја био борац непосредно са аутоматом, ја би се пљувао, читајући тако дуго такву новинску бодру панегиричну мешавину или једноличне, недаровите, сиве текстове, без сваког наговештаја за уопштавање, на откривање снаге и лепоте хероике. То је хладно и безобзирно књиговодство новинске гамади, којима, право говорећи, у великој мери је све једно што народ страда, што се мучи и гине. Они не познају народ и не воле га. Некултурни и душевно сиромашни, бездушни, несрдачни, они се користе својим положајем новинара и пишу празнословне, једностране и провидне чланке, као што су писали пре рата о социјалистичкој изградњи, заваравајући нашу владу, која сигурно не може све да види. Ја нигде нисам читао ни један критички чланак ни о хаосу, ни о будалама, а њих је гомила, о незнању обављања евакуације, о незнању да добро оријентишу народ... Све наше грешке, све болести се не разоткривају, лакирају се, а то нервира наше борце и љути их, као да се они не односе поштено и савесно према рату.

Јадан Стаљин, како му је тешко, несретнику, окруженом са таквим хладним фушерима, улизицама, и дилетантима. Узети макар последње бекство из Росоше. Подлаци из штаба пожурили су, не знајући ни географију, ни топографију, да усмере повлачење технике на Стару Калитву на скели и да изгубе тамо хиљаду возила, када је на неколико километара одатле у Богучару стајао одличан мост. Узгред речено, ни једног понтона. А резултат – стотине погинулих и рањених и хиљаде изгубљених америчких и наших возила и имовине у возилима. Уверен сам, да се ником због тога није ништа десило, као да тако треба.

13/VII (1942)

То што ви нас не волите, а што ми осећамо целом душом, нас не застрашује. Ви мислите да смо ми националисти, буржуји, не знамо марксизам и сл. -, рекао ми је у Лавову један грађанин.

А реците нам, због чега ви толико не волите и не поштујете један другога? Ми видимо и то нас највише плаши. Ми више поштујемо један другог, било какви да смо. А вас се плашимо. Бојимо се ваше гордости, охолости, лицемерја, плашимо се ваше лажљивости, бацања прашине у очи и грубости. Нас плаши то што ви нисте господари своје речи, код вас нема осећања достојанства и ви не знате шта је то самопоштовање.

Ми се плашимо ваше раздвојености и ваше навике према условној неправди. Кажите ми зашто ви у социјалистичкој земљи Совјета толико не поштујете и мрзите један другога? Ми то, такође видимо.

Тих речи ја се због нечега често сетим, гледајући око себе у последње време.

14/VII 1942)

Данас сам се срео са Топчијем, веома пријатним, пристојним, човеком. Дуго ми је причао о једном судском процесу.

Борац је наговорио своја два друга да оставе оружје и оду до његових родитеља, који су живели неких четрдесет километара одатле, да се тамо одморе док не стигне до села њихова јединица. Тако су и учинили. Али, на жалост, код села су приметили Немачко упориште. Шта да раде? Они – назад, сва тројица. Једва су стигли до своје јединице. Ту су их заробили. Осудили на стрељање. Стрељање су заменили за десет година робије на предњем истуреном положају. Распоредили су их на положај.

За то време једна од правосудних институција није се сложила са таквим решењем. Почела је дуга правна полемика међу правницима и тужиоцем дивизије, армије, фронта. На крају постигли су решење: повући их са фронта као недостојне злочинце и издајнике и сместити у затвор на десет година. Отишли су по њих. Али један од њих је већ умро херојском смрћу, уништивши више од десет Немаца. Остала двојица су били рањени у славним борбама и лежали су у болници, чекајући признање. Шта хоће суд? Суд хоће, да их у болници што пре излече, да би се могла извршити одлука суда. Нова борба и полемика судских стручњака, нови незаборавни дијалози и тек је виши суд СССР-а зауставио ову ствар у корист хероја...

22/VII (1942)

Како је побегао борац из немачког заробљеништва, претварајући се као шпијун. О томе није рекао никоме. Борио се. Био је награђен орденом за херојство, био је два пута тешко рањен и једном, лежећи у болници, за време читања једног чланка, рекао је:

- И ја сам био такав, тако сам побегао, само што нисам рекао никоме, коме је то, мислио сам, потребно.

Комесар болнице је јавио у посебно одељење за посебне случајеве, безбедњаци су се обрадовали новом клијенту. Једном речју, вукли су младића хероја, много списа потрошили око њега, много судова, тужилаца и разних хладних умова и чинова се спорило, и младића су стрељали. Овај случај виче до неба. Он је таква коска, према каквој се види скелет звери. Страшно! Страшно помињати...непоновљиво нигде у свету.

22/VII (1942)

Данас обавештавају да смо побегли из Варошиловграда. Оставили смо велика и важна утврђења, обновљене руднике, које смо већ једном уништавали, хлебна поља, стоваришта хране, и имовине и наде на враћање наших дебелих, малих наркома.

Постојао је у Варошиловграду институт Шевченка, обично са предавањима на руском језику, у чијој библиотеци није било ни једне књиге од Шевченка. Какви оригинали! Ништа слично није било и нема нигде у Европи.

Како ми је жао наркома! Ко ће их сада тако добро услуживати, напајати? Омршавеће сада и изгубиће од свог рејонског шарма подгојених дебелогузана.

Тако. Значи цела Украјина је под немачким јармом. Истерани смо и “ништа више не треба, Украјине нема”, како каже В. из Гнездниковске улице.

Колико ће нас још погинути, док се не вратимо на своје развалине? И када ће то бити? Једно је јасно – нећемо видети ни делића своје рођене земље до следеће године. Крваво лето и мртва зима.

3/VIII (19)42

Митинг је био бедан и неорганизован. На њему није било основне теме. Сви су говорили шта су хтели. Говорили су о свему. Понављали су се, замуцкивали, мрмљали. Ово незнање да се организује митинг, за који су се припремали месец дана ЦК, Совнарком, и Врховни Совјет, сведочи како не знамо да живимо и стварамо.

Какви смо ми, без сумње, неинтересантни и ограничени код решавања сложених и дубоких питања.

Многе године посматрам људе који стоје поред мене. Били су разни. Било их је настраних, грешних, обележених, а пролазили су они поред мене, пливали као лишће по води. Али били су они солиднији и импозантнији него сада. Тужна слика. Поједностављивање се загрлило са просташтвом. Ми се дегенеришемо, не примећујући то сами.

Бедни, јадни, многострадајући мој народе, како си несрећан. воде те слеповође.

7/VIII (19)42

Богата држава, у којој страдају бедни људи – апсурд! Држава не може да изграђује своју добробит на беди и ритама својих грађана.

Ми смо прошли од Саратова до Тамбова. Беда, исто сивило, као и свуда...

Тротоаром пролазе људи, ни једно лепо лице, ни једног љубазног израза, ни једне витке чисте фигуре. Подерани стари и млади крећу се без било каквих знакова људског достојанства у држању. Они подсећају на стиснута и смождена створења. Њихов је изглед као да им је извађен мозак.

14/VIII (19)42

Проћи ће још једна година рата. најстрашнија, најкрвавија и гладна. Пропашће немачки фашизам, који је освојио читаву Европу и нас, све до Кавказа.

Свет ће бити изненађен нашом снагом, моћи и хероизмом.

И сами ћемо заборавити свој страшан, срамотан неред и незнање, и своје сувишне, непотребне губитке због глупости, заосталости, сатрапства, лукавог улизиштва и истуривши груди, на костима милиона наших, због нас изгубљених људи, вероваћемо и хвалићемо се, подводећи све под згодан дијалектички узрок базу, и биће све код нас по старом, јер ми одавно нисмо нови. Инерција виси над нама, као крокодилски реп, и раздвојеност душе, и лажљивост и огроман недостатак укуса и одвратно улизништво.

1943

Олександре Петровичу!- викнуо је Никита Сергијович, кад се аутомобил зауставио близу велике лепе јаруге.

Пришао сам. Поздравио сам се са командантом Ватутином, који је стајао изнад јаруге са картом у рукама.

Ево почиње Украјина. Од ове јаруге је – Украјина,- рекао је Никита Сергијович.

Захвалио сам се тихо. Нисам пао на рођену земљу на колена, нисам плакао, ћутао сам.

Предамном је била моја рођена земља, неорана, покривена смећем, са опустошеним селима. Земља освојена, мој вечни сужањ. Свуда жене. Једино жене и деца и по негде мушкарац, подбуо, мршав, згрбљен, утучен и по свему болестан.

Свуда неорана поља, куда само око погледа, као да ми се приснило. Коров...

... Тужна дивља лепота. И свуда уништени тенкови по пољима поред села, на путевима, а по пољима људски и фашистички лешеви и трупови коња са одераним ногама.

15/VIII (1943)

У рејонском селу Дворично, живела је за време Великог Отаџбинског рата влада Украјине,- народни комесари, заменици председника и други. То је било село на Осколу. А око њега су животарила друга ослобођена села.

А тамо под Харковом водила се борба.

Наркоми су се разишли по селима, Скупљали свој народ, тешили су га, подизали његов ослабљени дух, упућивали на добро, за нови живот. Брисали удовицама сузе, посећивали болнице, разговарали са рањеницима, контузованим, обогаљеним? Тешили људе у тешким приликама, видали душевне повреде људи? Не. Они то нису радили. Они нису проучавали на живим непосредним примерима природу окупације, нису се удубљивали у њу, нису мислили о новом.

Они су пецали удицама рибу у Донцу, јели храну “прве категорије”, препричавали анегдоте и брбљали сатима служећи се државним апаратима са својим женицама из уфе о разним малограђанским глупостима.

28/VIII (1943)

Читао сам сценарио Никити Сергијовичу, до два сата у ноћ у селу Померки. После читања водили смо доста дуг и пријатан разговор.

Никити Сергијовичу сценарио “Украјина у пламену” се веома допао и он је изрекао мисао о неопходности да се објави као посебна књига. На руском и украјинском језику. Нека читају. Нека знају да то није тако једноставно.

У Померкама сам 29. августа ујутру предложио Никити Сергијовичу увођење ордена Богдана Хмељницког. Он је овај мој предлог прихватио са задовољством.

Молио сам га такође, да остави рат и посвети се мирнодопској изградњи. Јер без њега његови јунаци ништа ваљано неће урадити. Већ почиње одвратна заврзлама са партијским кадровима у Харкову. Почело је понављање зимских хапшења у Харкову. Зими су из Харкова, за време нашег боравка у граду прогнали око 2500 људи. Срамота. Та срамота се понавља. Због тога је толико много људи побегло са Немцима.

6/X (1943)

Данас, 6/X завршена је “Битка за нашу Совјетску Украјину”. Не знам шта ће рећи влада. Можда ће је она забранити или приморати ме да је покварим разним скраћивањима приказивања тешког, небравурозног. Једно знам: филм “Битка...”- је апсолутно добра. У чему је њена истина? У грандиозности повлачења и недостатка радости наступа.

5/XI (1943)

Прекјуче увече сам био код М. Он ме је примио радосно и гостољубиво...

Говорили смо о “Украјина у пламену”. Објаснио сам му како се плаше да је штампају због тога што у њој има критичких места. Као чувари партијског поштења, чистунци и премашивачи задатака, боје се да не заведем народ својим критичким изјашњавањем.

Дао ми је сагласност да објавим “Украјина у пламену” у целини што пре.

Говорили смо о рату, о “стилу” ослобађања. Испричао сам му о нашим армијским будалама, које немају љубави и саосећања са народом, о тупим рејонским властима, о сумњичењу, хапшењу и другом непотребном и штетном. После сам дошао до најинтересантнијег, што ми одавно не да мира. Изнео сам му своје гледање на коришћење земљишта у колхозима. Изнео сам да је и 1/4 хектара на породицу штетна и беживотна ствар, коју треба заменити нечим супротним. Треба, не бедом, терати људе у колхоз, него обратно – благостањем и законском обавезом, не 0.25 хектара, него цели хектар по породици, како би било где да ради подмладак, деца или деде и бабе, или сам домаћин у слободно време. Износио сам много детаља свог плана, као и примера.

То што ви предлажете, уопште није јерес. Признајем, ми смо се заиста мало занимали размишљањем о овом питању. Ту има много за промишљање и стваралаштво, да би се стварно овако гигантски захват довео у хармоничну целину. Мени је сада тешко да вам дам одговор – одговорио ми је М. – Али ја мислим да је вашу идеју могуће остварити, може се дати хектар. То се не противи ни принципу власти, ни принципу колективизације.

Мени је било пријатно да чујем те речи. Видео сам да нисам бадава о томе повео реч.

Позабавићу се детаљније тим питањем, и написаћу другу Стаљину и Хрушчову информативну белешку.

26/XI 1943

Данас сам поново у Москви. Из Кијева сам довео своју стару мајку. Данас сам такође сазнао од Бољшакова и тешку вест: моја прича “Украјина у пламену” није се допала Стаљину и он је забранио њено штампање и извођење.

Шта да радим још не знам. Тешко и тужно ми је на души. Није ми због тога тешко што је узалудно пропао једногодишњи рад, и не због тога што ће се обрадовати непријатељи, а ситни чиновници ће се уплашити од мене и почеће да ме омаловажавају. Мени је тешко од свести да је “Украјина у пламену” – истина. То је прикривена и затворена моја истина о народу и његовој несрећи. Значи, она никоме није потребна и ништа није потребно осим панегирике.

26/XI 1943

Немци су нас опљачкали најгорчом крађом: они су одвукли у Немачку нашу децу. Велики део подмлатка од 12–13 година одвучено је у Немачку ради понемчавања и рада. Огроман број деце је откинуто од својих избезумљених и несрећних мајки, које су из својих породица отишле у Немачку и одведене без трага. Фашисти су нашем несрећном народу нанели дубоке ране не само за данас, него и за будућност и ми ћемо дуго-дуго то осећати.

Јуче ми је Б. говорио, да се ни у Енглеској, ни у Америци “Битка за Украјину” не приказује. Наши заклети пријатељи-савезници, који нас мрзе и омаловажавају, тежећи нашем ослабљењу, ако не и пропасти, ти наши другови и дозатори наше крви нису пожелели да покажу својим народима нашу крваву слику.

Мати живи у мојој соби. Дошло ми је мало лакше на души.

Мој несрећни отац, умирући у Кијеву од глади, није веровао у нашу победу и наш повратак. Сматрао је, гледајући на колосалну Немачку силу, да је Украјина пропала за навек заједно са украјинским народом. Он није имао наде да ће се срести са својом децом, која су их мимо воље препустили самима себи. Он је мислио да ћемо цео свој век живети по туђим земљама. Тако је у тешком безнађу и у великим мукама и умро. Проклињао је Стаљина због незнања да управља и ратује, због тога што је недовољно припремао народ за рат и предао Украјину да је Хитлер разори, нахранивши пре тога Немачку и помагавши јој да покори Европу.

Његова преклињања Стаљина била су незаустављива и пуна страдања и очаја. У њему једином видео је узрок пропасти свог народа, видео крах својих старачких нада за спас, крах очекивања за добробит народа после великих жртава и труда које је поднео. И безусловно, сасвим верно је осећао, ако и није знао на начин научника, трулост нашег система васпитања и сву мрскост моралне неприпремљености за рат.

Да се родио и одрастао не у нашим условима, он би постао велики човек. Проживео је цео свој живот незадовољан, ни у чему остварен, и ако је својим рођењем био спреман за све најлепше и истанчано што постоји у животу људи.

Шест дана је лежао несахрањен, док га стара мати сама, остављена од свих, није одвезла на гробље.

Мајка каже, да је у гробу био као жив и леп. И у гробу је остала црна таласаста коса и као снег бела брада.

Њега су из мога и сестриног стана истерали Немци и чак страшно претукли, толико етрашно да је дуго времена ишао сав модар од удараца. Опљачкали су га, покрали и истерали на улицу. Очев живот - то је цео роман, пун историјске туге и жалости.

28/XI 1943

Забрана “Украјине у пламену” ме је страшно погодила. Крећем се растужен, не могу себи да нађем место И уз све то мислим: нека је забрањена, бог с њима, она је ипак написана. Предговор је објављен. Ја добро знам колико ће став врха окренути ствари против мене. Али ја верујем, без обзира на све, без обзира на грађанску смрт, “Украјина у пламену” је прочитана и у Украјини, на основу тога, неће бити изгубљено више стотина људи. Ја у то верујем и нико ме не може поколебати у тој вери. Написао сам причу поштено, тако како ствари стоје и како видим живот и патње мог народа. Ја знам: мене ће оптужити за национализам, за хришћанство и опште праштање, осуђиваће ме за омаловажавање класне борбе и ревизију васпитања омладине, која се сада херојски бори на свим страховитим историјским фронтовима. Али у основи дела не лежи то, није у томе ствар. Ствар је у жалости, што смо толико рђаво предали проклетом Хитлеру своју Украјину и што лоше ослобађамо њене људе. Ми, ослободиоци, сви до једнога, давно смо заборавили да смо и ми у нечему криви пред ослобођенима, а ми их већ сматрамо за другоразредне, нечисте, криве пред нама као дезертеро-опкољени-петоколонаши. Ми смо прослављени ратници, али нама недостају обичне људске доброте према својим рођеним људима.

У том делу ја сам се, некако полусвесно, односно потпуно органски, заложио за свој народ, који носи тешке губитке у рату. Ко је, ако не ја, требало да каже реч за одбрану, када је толико велика опасност висила над мојом несрећном земљом. Украјину познаје само тај који је био у њој, њеним пожарима данас, а не тај који је познаје из штампе или њене победе броји из почасне паљбе, забадајући папирне заставице у мртву географску карту. Тужно ми је.

Тужно ми је и жалосно не без разлога.

Данас сам коначно телефоном разговарао са Хрушчовом, који је из Кијева дошао у Харков. Доста се слабо чуло, и нисам све добро разумео. Али то што сам чуо, и тај тон, пун огорчења и љутње, којим је самном разговарао, и те оптужбе, које ми је Никита Сергејевич изнео, коначно су ме поразиле и докусуриле. Показује се, као да сам обмануо Никиту Сергејевича, у “Украјини у пламену” написао сам нешто непријатељско према народу, партији и влади, које сам разљутио својим бруталним непријатељским испадима. Одговорни другови који су читали мој текст, са презиром слежу раменима, не схватајући како је то Олександар Петрович тако нешто могао да напише. Ја сам увредио Богдана Хмељницког, попљувао сам класну борбу, проповедам национализам итд. Слушао сам Никиту Сергејевича и мислио: нисам могао и никада нећу моћи ништа зло учинити Стаљину, већ и због тога што сам му обавезан својим животом. Ако сам у неким формулацијама или чак мислима и погрешио, грешио сам не само ја. Греше и у рату и у политици, чак и на комбајнима. Нисам ја против класне борбе и не против оштрог обрачуна са издајицама отаџбине. И нисам ја вређао Богдана. Ја сам први трпео вређања због Богдана. Осамнаест година сам стварао совјетско комунистичку уметност и глупо је мене сумњичити за непријатељске тенденције, и још у тако необично време. Међутим, ја сам разумео по тону, којим је самном разговарано, да је Стаљин љут на мене, а за њим и Хрушчов, да они, неспособни да праштају, никада неће заборавити погрешке у “Украјини у пламену”, измишљајући за њих моје непријатељство према политици партије, а због чега ће у мом животу да наступе тужне и невеселе промене.

Већ се у неким круговима почеле ширити брбљарије о забрани приче и извођења, и ја ћу ускоро осетити на својим плећима тежину обрачуна. Бог с њима. Бог с њима. Не треба ми ни друштво, ни било шта. Не треба ни блискости, ни сусрета. Не треба ништа. Већ данас је Јановски одустао да штампа у часопису “Перемога”. Јулија је рекла: “Не морате да штампате, ако се плашите, ми се нећемо увредити”.

Данас ми је В. Шкловски говорио да у борбама гине велики број у Украјини ослобођених и мобилисаних грађана. Зову их, чини ми се, прљави сељаци. Они ратују у свом домаћем оделу, без икакве припреме, као кажњеници. На њих гледају као на кривце. “Један генерал их је гледао у борби и плакао”, - говорио ми је Виктор...

И још ми је Виктор говорио да су пре рата Рокосовском избили све зубе. Ко му их је избио и због чега не знам, али Рокосовски сада носи златне зубе. И још је рекао да он не потписује смртне пресуде, када то траже фронтовске судије и тужиоци. Он се, очигледно, у свом животу уверио у нечем веома важном.

28/XI

Данас, 28. новембра, мој је несрећни дан. Осећа моја душа да ће у мом животу почети нови тужни и тешки тренуци. Све је утонуло у зло.

28/XI

Ја сам молио у предговору своје високе читаоце да ме без злобе исправе својим добрим саветима. Хвала им, исправили су мали у својој величини.

Данас скоро целу ноћ нисам спавао. Осећао сам се душевно израњављен. Не жалим се. Очигледно, амплитуда од “генијалног узлета у “Бици” до контрареволуционарног блата у “Пламену” у току једног месеца – очигледно, то оштро јело моћних кувара није за мој желудац и срце. Тако није могуће. Грех је тако се односити према уметницима.

29/XI 1943

Један од парадокса нашег времена је постојање код многих људи идеје ослобађања Отаџбине из хитлеровског јарма без садржаја саме идеје. Има командира и политичких радника, који две године проливају своју крв, зној, подносе велике тешкоће, не жалећи своје животе, ратују за ослобађање своје Отаџбине и ослободивши један или други њен окрвављен и опустошен део, односе се према ослобођеним људима лоше, а некад и немилосрдно, као да су ослобођени због нечега криви, непријатељски настројени, сумњиви, заборављајући да Отаџбина није само земља, него и њени људи, од крви и меса као и они. Код њих је идеја гола и мртва. Шта замрачује њихову душу, шта им заслепљује очи? Исто то што и пре рата. Неки дефект у васпитању и стилу живота. Хладноћа формализма.

Ја сам болестан. Боли ме и аорта и цело тело. Гадно ме боли глава. Забрана приче и уопште све око те ствари разорило ме је у правом смислу те речи. Не знам како ћу преживети ову несрећу. Да није мајке и Јулије умро бих да не живим и да се не мучим. Уметник треба, очигледно, да се мучи целог живота.

29/XI 1943

Директор кинохронике К., млад човек дебеле њушке, дошао је у Кијев. Угледавши у студију групу сарадника - жутих, одрпаних, измрцварених од немачке окупације, које је ослободила наша армија, он је после тога како му се један од њих, у мом присуству, обратио неким практичним питањем, као одговор, грозно се испрсивши , упутио прве своје речи ослободиоца:

- Но ми ћемо још погледати. Треба све проверити. Ја знам, овде седе, ништа не раде за Отаџбину, заситили су своје дебеле њушке...

Нисам издржао. Прекинуо сам овог друга, јединог са дебелом њушком и дебелом кожом, члана партије, како је сада у моди да се говори, и рекао сам му одмах овде, да тако говорити није тактично и не треба, да они први пут за две и по године виде рођену дебелу њушку, гледајући на његову личност као у огледало прошлости.

Он је утихнуо. При свему овоме он није лош човек.

Код мене је свратио са фронта иза Фастова Виктор Иванов, плачући. Објаснио ми је да он не може више да ратује у својој јединици. Његов командир батаљона, код кога се он налази као заменик начелника штаба, неки мајор Валентин К-ко мрзи Украјинце страшном мржњом, посебно мобилизоване у ослобођеним рејонима. “Словени-издајице” – то је његова псовка. “Словени, браћа Словени, издајице” – то брбља двадесетосмогодишњи официр, командујући некако батаљоном на својој несрећној земљи, која је родила такав олош.

Виктор је плакао. Виктор – руски железничар, који је одрастао у Украјини и сматра се поштено и чисто као њен син.

Всеволод Попов, Рус-Московљанин, причао ми је са тугом да је код Мелитопоља на фронту био сведок дубоко вређајућих и одвратних појава. Он је гледао како су наши ослободиоци силовали девојке које су имале или нису имале несрећу да буду са Немцима.

У Харкову првог дана ослобођења једна комсомолка, која пола године није излазила из подрума, одједном је изашла као из гроба. Обукла је свечану хаљину, а шта је могао бити већи празник, излетела је на улицу и дотрчала је до лајтнанта, радосно га поздрављајући.

Бежи од мене, немачка к...! – викнуо је на девојчицу ослободилац, идући надувено тротоаром и тражећи, очигледно, очима лешеве наших грађана, које су побили Немци, како би изразио своје огорчење против проклетих фашистичких крвника. Девојка бризну у плач и дотрча у ЦК комсомола да се пожали.

Станишевског, сарадника студије првог дана ослобођења Кијева ухватили су на улици, довели га до неке штабске установе и страшно претукли. После су га испитали и после једног дана пустили.

29/XI (1943)

Никако не могу доћи до свести а нећу, очигледно, скоро ни доћи од терета забране “Украјина у пламену”. Крећем се до краја опустошен и утучен. Туга и срамота обузели су моју душу. Као да сви добри људи показују на мене прстом – погледај кажу, ено иде писац – неспособњаковић, који је написао ђаво би га знао шта, а не књигу, хватај га.

Саопштење обавештава о нашем напуштању Коростења. Значи, Кијев, наш много напаћен, израњављен мученик, поново је угрожен, поново дрхте његови несрећни грађани, гледајући у страху на крвави запад. Поново седе гладни, без осветљења и воде, без одеће, топлине и спокоја.

... Ко је узео гутљај несреће из пуне чаше тако, како га узимају у Украјини? Нико. И ако помислимо, и у прошлим вековима нико се није равнао са нама Кијевљанима, у страшним приликама и у народној несрећи.

Колико жалим што нисам још млад, што не могу да носим мач ратника и чекић или секиру радника-градитеља своје бескрајно вољене земље, разорене, порушене и тим лепше и драже мом срцу.

Радио бих дан и ноћ, макар сто година, и никада не бих осећао ни умора ни досаде и никада ми не би досадио рад. Само да није срце измучено и ослабљено од бола.

3/XII (1943)

Има људи за које наређивати-значи, свађати се. Мене је савила несрећа. Од Хрушчовљевог телефона, од забране, од оптужби, од рушења радних планова, од свега што је изненада пало на мене, ја сам се разболео. Немам жељу ни да живим, ни да мислим. Или можда сам се напросто разболео. Ја сам необично осећајан, лако рањив, плашим се да ће се бес који је пао на моју главу, пребацити на моје људе.

3/XII (1943)

За моје време у Кијеву нестали су овакви споменици културе:

Михајловски манастир са црквом из дванаестог века.

Никољски собор, који је подигао Мазепа, црква необичне лепоте у стилу украјинског барока. Звоник тог манастира.

Кијевски братски манастир на Подољу. Чувено братство са Академијом, одакле су изашли просветитељи Русије, где је учио Ломоносов.

Звоник једанаестога века Кириловскога манастира.

Споменик времена магдебурскога права на Подољу. Самсон који раздире лава.

Кијево – печерска Лавра – Успенски собор, по лепоти генијална црква, којој равне, можда нигде нема.

Межигорски запорошки спас – манастир некадашњих запорошких козака. Много других старих цркава на Подољу.

Десјатина цркава, Трисветитељска стара лепа црква.

Универзитет светог Владимира. Јавна библиотека у улици Кирова.

Хрешчатик, улице Миколајевска, Мерингивска, Олгинска, Енгелсова, Проризна и део Пушкинове улице- архитектура деветнаестога века која је давала граду посебан, њему својствен стил и који га је приближавао добрим европским градовима.

Једном речи, двадесети век се осветио. Прошетао је по траговима и деветнаестога и седамнаестога и једанаестога века. Оставио је разлупане цигле, камене блокове на које је одвратно гледати и разровану земљу. Недостатак укуса, раскид са природом, и морални пад и душевно слепило- поразни су и неупоредиви било са чим. Чини ми се да ће у будућности нашу херојску епоху сматрати епохом пропадања у многим правцима. Тако ми се све више чини. Не може безобразно глуп универмаг са Хрешчатика, или зграда ЦК, Совнаркома, или КВО у Кијеву ући у историју као позитиван знак епохе. Јер име им је- позајмљено сиромаштво, претенциозност и бруталност.

Каква штета, најружније зграде у Кијеву- зграда ЦК, Совнаркома, КВО, Универмаг, остале су целе. Остала је цела и идиотска зграда (водовода) код Арсенала, и најглупља од свих железничких станица, какву сам икада видео на железницама свих земаља.

Сужава се животни круг. Осећам се изоловано и усамљено. Очигледно, неко је добро порадио на мојој изолацији.

Не подлеже никаквој сумњи да у првој години рата, када смо се повукли бог зна куда, на окупираној територији људи нису веровали у победнички повратак, нису могли поверовати. Они су мислили да се збила огромна катастрофа, чије последице су значиле почетак нове тешке ере. Да су се “закључана граница” “са малим губицима”, “на туђој територији” показале као блеф, а страшна брза навала Европе са лецима, буком радија, дисциплином и материјално- техничким ресурсима парализовали су уобразиљу и притисли и сломили свест великог броја, ако не и свих људи. С тога данас наши ослобођени људи су се фактички вратили нама из друге епохе “која као да није постојала”, али , која је свакако замишљена као реалност. То нико од наших не зна, јер о томе нико неће да говори, плашећи се оптужби за “петоколонаштво” или духовну издају, сами пак наши нису способни, због свог васпитања, домислити положај ослобођених до краја и понижавају их као “трофејни” живи инвентар.

Велики број такозваних злочина против Отаџбине има свој узрок управо ову свест и биће кажњавани као обична издаја или класно непријатељство, и људи два пута несретних, два пута преварених биће много.

На превелику тугу и жалост, када се осврнем у назад, на прошли живот, треба признати да сам доживео све лепше у својем стваралачком животу, и чак у свом положају, у Москви, у средини руског а не украјинског друштва. Од својих сам доживео углавном увреде и провинцијално дивље омаловажавање. Бог с њима.

5/XII (1943)

Боље ће бити ако се прихватим писања новог сценарија о народу. Нећу га писати ни о двоструким херојима, ни о троструким издајицама, ни о вођама који већ самим својим присуством улепшавају дело и буде наде налогодаваца за беспоговорне усмеравајуће сентенције, него ћу написати сценарио о простим људима, обичним, о онима који се код нас називају широким масама, који су поднели у рату највеће губитке, који нису имали ни чинове ни ордење. Написаћу како да живе и раде и како и шта да мисле да би се боље живело после рата на основу божијег и људског закона. Радња почиње са враћањем на рушевине домовине

6/XII (1943)

Украјина је порушена као ни једна земља на свету. Разорени су и опљачкани сви градови. Код нас нема ни школа, ни института, ни музеја, ни библиотека. Издахнули су наши историјски музеји, издахнуло је сликарство, вајарство, архитектура. Срушени су сви мостови, путеви, рат је опустошио народну привреду, уништио људе, поубијао, повешао, одагнао у ропство. Код нас скоро нема научника, нешто мало уметника...

И кад чујеш оптужбе “Украјине у пламену” због национализма, колико ми је горко, колико ми је тужно на души. Боже мој, докле ћеш се плашити мене.? Па ја сам скоро на смрт болестан, у мени су поломљени сви зглобови, из мене је већ истекла скоро сва крв. Зашто још ти? Ја већ не стојим на ногама, ја сам заборавио да пишем, ја већ постајем нем, а ти се бојиш мене! Немој се бојати , ништа више мени од тебе није потребно. Све ће бити по твоме, не тако како ја хоћу, него како си ти хтео, хоћеш и будеш хтео.

6/XII

Данас ме је посетио Л. Арнштам, мој добар друг, с којим у последње време нисам имао могућности да се често срећем. Испричао ми је много интересантнога...

Говорио ми је о Шостаковичу. Шостакович је опет написао генијалну осму симфонију. Изванредна рецензија о тој генијалној симфонији, која је написана по репетицији једног од најбољих музичких истраживача, није била објављена у “Правди”. Десило се нешто типично за нас и толико тешко и неизрециво, као и увек. До Шостаковича је брзо дошао Н., поздравио га, нешто шапутао, а даље се показало, према речима Н., да је осма симфонија дело трагично и с тога контрареволуционарно и анти совјетско. “Зашто је Шостакович на почетку рата, када смо се повлачили, написао ствар борбену, оптимистичку, а сада, када ми напредујемо и тучемо непријатеља, пише трагедију? Значи, наша победа за Шостаковича је трагедија. А ако је тако, значи, он је на страни непријатеља?”

Ето такву глупу и подлу бесмислицу су направили ништавни савременици и колеге генијалног руског композитора, којим се данас може поносити не само Совјетски Савез, него и цео поштен културни свет.

А уметнички комитет? Шта он? Он је поверовао и решио да је Шостакович опет “застранио” Тако је то.

Тако је, очигледно, саграђен свет да су велики људи увек, у свим системима, живели неутешно и тужно. И Леонардо, и Микеланђело, и Сервантес, и Чајковски, и Бетовен, и било у коју епоху, у било коју област да се погледа, увек је живот Шостаковича ишао под једним истим трагичним знаком. Тако је било, тако је сада, а тако ће и бити.

6/XII 1943

Уметничка дела треба стварати за сећ