Тодор П. Станковић

Путне белешке по Старој Србији 1871—1898

Дигитализовали Ненад Петровић, Никола Смоленски, Дигитална библиотека Универзитета у Мичигену, Пројекат Растко и Дистрибуирани коректори Европа

Produced by Nenad Petrović, Nikola Smolenski, University of Michigan Digital Library, Project Rastko and Distributed Proofreaders Europe

{ }

ПУТНЕ БЕЛЕШКЕ ПО СТАРОЈ СРБИЈИ




1871—1898




ТОДОРА П. СТАНКОВИЋА,
пређашњег краљ. срп. генералног консула

Издање потпомогнуто из књижевног фонда
ИЛИЈЕ М. КОЛАРЦА




БЕОГРАД
Штампарија Ђ. Мунца и М. Карића, Иван-Бегова улица број 1
1910
{ }
{ }

ПУТНЕ БЕЛЕШКЕ ПО СТАРОЈ СРБИЈИ




1871—1898




ТОДОРА П. СТАНКОВИЋА,
пређашњег краљ. срп. генералног консула

Издање потпомогнуто из књижевног фонда
ИЛИЈЕ М. КОЛАРЦА




БЕОГРАД
Штампарија Ђ. Мунца и М. Карића, Иван-Бегова улица број 1
1910
{ }
{ }

Теби најувиђавнији родољубе;

Теби највећи народни учитељу и просветитељу свога времена;

Теби, који си и живом речју и пером и мачем непрекидно и неуморно кроз цео свој живот србовао;

Теби велики Србине, теби Милошу С. Милојевићу, посвећујем ову књижицу, коју писах идући стопама твојим.

Писац.

{ }
{1}

БЕЛЕШКЕ ПО СТАРОЈ СРБИЈИ



ПРВИ ОДЕЉАК

Са Косова на Пчињу, са Новога Брда уз Горњу Мораву, у Феризовиће, Неродимље, у манастир Свети Урош и одавде средином Косова у Приштину.

Бавећи се више година у Призрену, Приштини и Скопљу, имао сам прилике да пропутујем и многа друга места у Старој Србији и забележим све оно, што се могло забележити на путу. Од тих својих путних бележака за сада ћу изнети само четири одељка, као прво дело својих бележака.

У први одељак ће ући пут са Косова на Пчињу, са Новог Брда уз Горњу Мораву, у Феризовиће, Неродимље, Манастир Свети Урош, и одавде средином Косова у Приштину.

У други одељак ће ући моје белешке о Косову Пољу.

У трећи одељак пут од Приштине у Манастир Девич и одавде у Манастир Соколицу код Митровице и неколико цртица из живота арнауташког и нешто из закона Леке Дукађина.

У четврти ће одељак ући пут од Приштине преко Вучитрна, Митровице, Бањске, планине Рогозне, Новога Пазара, Сјенице, Пријепоља и Пљеваља.

Старао сам се да овим својим белешкама колико толико допринесем тачнијем упознавању земље, народа и његова живота, као и његових односа према његовим господарима — Турцима и Арнауташима (поарнаућеним Србима) у једном делу Старе Србије. {2}

Овде описани мој пут, био је после грчко-турскога рата (1897) који се, као што је познато, несретно свршио по Грке. Мухамеданци и Турци и Арнауташи су због тога добили полета, да насрћу на све оно што је Хришћанско, а у Старој Србији посебице на све оно што је српско. Смер овога мога путовања био је да том приликом видим насиља и неправде који се чине Старо-Србијанцима у Гњиланској кази, да их код турских власти, ага и бегова својом речи и утицајем заштитим од зулумћара.

а, Пут од Приштине до Гњилана.

Из Приштине пођох 22 Јуна 1897 год. у 7 сахати пре подне у пратњи свога каваса Стојана Глигоријевића, жандарм. потпоручника Тахира Бећировића, два чауша и три редова жандарма коњаника, које је Мутесариф приштински одредио да ме на путу прате.

У 7½ сахати стигосмо на Златарски Поток одакле је на 800 метара даљине уз поток српско село Златаре. Овај поток иде поред села Матичана и испод Приштине утиче у реку Приштевку, која после иде кроз село Бресје у Ситницу. Друм од овога потока иде узбрдицом званом Краварица. која је саставни део ветерничке косе, која се испречила између Приштине и Грачанице и која се пружа до села Чаглавице на Косову. За овим настаје спуштање у дољу где се састају две речице: већа Мраморска и мања Сутеска, а ове уједињене добијају име Грачанка која пролази поред села Грачанице, Лапљег Села, Прејаца и Добрева (све на Косову) до утока у Ситницу. Одавде где се Мраморска и Сутеска састају и добијају име Грачанка, све низ реку до села Грачанице, постоји пут, којим се може и колима ићи.

У 8. сах. стигли смо близу Новог Села, које је на левој страни пута удаљено на 7—800 метара и у којем живе само Арнауташи. Одавде десно води пут за Јањево, којим се може ићи само на коњу или пешке.

У 8½ сахати стигли смо код арнауташког села Мрамора, а у 9¼ сахати испод села Драговца, које нам {3} остаје лево на један километар даљине и у коме живе Срби. У 9½ сах. пак стигосмо испод села Сливова, које је на 800 метара удаљено лево од друма. Овде је друм у дужини више од једног километра у место шљунком, насут шљакама од руде, коју су донели са новобрдских напуштених рудокопа.

У 10½ сахати стигли смо у Лабљански Хан, на висоравањ, око којега су дивни пашњаци.

Село Лабљане, у коме сад живе Арнауташи, сем четири српске куће, које трпе не чувене зулуме од Арнауташа, подељено је у две махале, лево и десно од хана. У овоме хану, у коме је ханџија један од лабљанских Арнауташа, застасмо неколико турских заптија — жандарма — који су одређени да чувају пут од разбојника.

Од четири српске куће у Лабљану, једна је Стојка Ђорговића, кога арнауташки Качаци-одметници глобе и пљачкају, што су ми потврдили и сами жандарми, које застадосмо у Лабљанском хану. Из овога је села чувени зулумћар Рашид Дегрела, који врши грозна насиља над Србима у гњиланској и приштевској кази.

Од онога места, где се одваја пут за Грачаницу па све до Лабљанског хана је десном страном дуж пута ситна и крупна липова и грабова шума.

Овде на путу нађох мајку пок. Вићентија Димитријевића учитеља, кога је као српског учитеља у Врањи у 1872. г. отровао бугарски учитељ Никола Шишеџијев. Она иђаше пешке за Гњилане. Обдарих је новчано да може платити кога кочијаша да је одвезе до Гњилана.

Положај на којем је Лабљански хан, вододелница је између речице Шаранске, која иде на југ као Моравина приточица и речице Сутеске, која иде у почетку северно, па окрене западно, где са Мраморском постане једна под именом Грачанка, која утиче у Ситницу а ова у Ибар. Шаранска река према томе шаље воду Морави, која извире из Кара-Дага т. ј. са северне стране Скопске Црне горе, а Сутеска пак преко Ситнице и Ибра шаље воду Морави која извире из {4} планине Голије у Краљевини Србији. Положај на коме је Лабљански хан, управо је вододелница обе Мораве.

Одавде, од Лабљана, може се отићи пешке или на коњу преко села Прејаковца и Бостана на Ново Брдо, а с Новог Брда низ бостанску клисуру на село Јасеновик па на село Царевце, па Косовицом (Косовица је место а не село) у село Стрезовце и одавде преко села Мешине, све косом до српско-турске границе код Свираца у срезу Јабланичком округа Врањског.

Из Лабљанског хана пођосмо у 12¼ сахати прошав поред другог Лабљанског хана, који држи један Србин, у 12¾ сахати стигли смо у Параловски хан, који држи Арнаутин из Ђаковице са својим слугом Митом, Србином из Гњилана. Село Паралово, у којем живе Срби, удаљено је одавде на 250 метара лево од друма на брду. Идући одавде на ¼ сахата дођосмо испод засеока арнауташког села Бресалца а у 1¾ сахати, стигли смо на спрам села Понежа које је насељено Мухаџирима, а које нам остаје десно на 600 метара даљине од друма преко једног потока. Рекоше ми, да од Понежа постоји колски пут за Јањево на Косову.

Одавде за ¼ сахати стигли смо у право село Бресалце, у коме живе сами Арнауташи и кроз које пролази пут, којим ми идемо за Гњилане. Ово село има џамију чатмару са мунаретом подигнутим од дрвенарије. Овде поред речице Латинац, која утиче у шаранску, остадосмо мало у хладовини под једном великом врбом да се од пута и велике жеге одморимо.

Од Бресалца друм иде уз брдо. Узбрдица траје преко 800 метара, па се после спушта све до српског села Куретишта које има 63 куће. У овоме је селу рођен из честите Српске куће Трајко Ковачевић[1], више годишњи одлични српски учитељ у Гњилану и по другим местима у Старој Србији.

Од Куретишта до Гњилана има један сахат хода све равницом. Близу овога села дочекао ме је жандармериски {5} муљазим — потпоручник — Јетиш-ага са три жандарма коњаника и саопштио ми поздрав од Муста-бега да будем његов гост, па ме до његове куће у Гњилане и допратио. — Муста-бегови су претци били блиски сродници чувеног Јашар-паше Џинића а кућа му је прва и угледна у Гњилану.[2]

[1]

Сада се г. Ковачевић као свештеник налази у Краљевини Србији.

[2]

После годину дана Муста-бег је одликован чином паше, и сада се зове Муста-паша.

б. Гњилане.

У 3¼ сахати по подне стигли смо у Гњилане, у оно Гњилане, које је у рату нашем са Турцима у 1878 год. наша војска заузела и до Косова Поља допрла.

Пред кућом Муста-бега на сокаку, дочекао ме је један одред жандарма са прописним почастима, а при самом улазу у кућно двориште Муста-бег са браћом Тевфик-бегом и Хусејин-бегом и све њихове слуге. После поздрава са домаћином Муста-бегом и његовом браћом, допратише ме у кућу и на горњем спрату ми дадоше нарочито спремљену собу, где сам одмах послужен коњаком, сирупом од вишања и кафом.

Кућа Муста-бегова је једна од старих беговских кућа у Гњилану. Чардаклија са великим ходником, собом за госте са многим прозорима, собом за млађе, собом у којој се кува кафа и још неким другим собама. Двориште велико и калдрмисано, на сред којега је чесма, а са стране штале за коње и велики амбари за жито.

Ова кућа у којој сам одсео, само је за госте, а иза ове постоји харемлук (кућа за породицу) у којем је сва породица Муста-бегова и његове браће.

Тек што сам се мало одморио, Мал-мудир (управник финансија) гњилански Хајредин ефендија који је родом из Лесковца у Србији, посетио ме је и у место кајмакама поздравио добродошлицом, јер кајмакама не беше у месту. За овим одмах посетише ме Ибрахим-бег председник општине гњиланске па чувени богаташ {6} Хусејин-ага Ђаковац[3] кадија и још неколико првака гњиланских.

Можда су ми турске власти одредиле Муста бегову кућу за преноћиште из велике пажње наспрам консула суседне краљевине, те да ми тиме покажу своје велико гостопримство, а можда су то чиниле и зато, да се тако окружен Турцима, не бих могао састајати са нашим сународницима у Гњилану те да не бих могао сазнати шта се у Гњилану и гњиланској кази збива.

Истог дана у пратњи Ибрахим-бега, председника заступнику у хућумету — надлештву државне власти — где ме је један одред жандарма поздравио прописним почастима. Истог дана у пратњи Муста-бега и Ибрахим-бега посетио сам заступника митрополитовог уваженог попа Косту Поповића, иконома гњиланског, а са њим у друштву посетио сам и цркву и српску школу.

Црква је без крова, јер је једним нехотичним случајем у 1893 год. изгорела. И баш за време мога кратког бављења у Гњилану, добише Гњилански Срби дозволу од царске владе, да је могу оправити. Школска је зграда врло добра и једина по плану подигнута, школска зграда у приштевском санџаку после Митровице.

У школи тада учитељи и учитељице спремаху и декорисаху школу за свечани годишњи испит, који беше на прагу. Учитељи беху: Јанићије Ђурђевић, Сима Михајловић, Петар Катанић, Сима Марковић, Трпко Стојановић, Христина Ђурђевићка, и Љубица Михајловићка. Раније су у Гњилану били учитељи: Радован Николић, Лепосава Николићка, Спира Радивојевић из Призрена, Трајко Ковачевић, Трајко Илић из Гњилана, {7} Јелена С. Радивојевићка, Стојна 3. Поповићева и Андреја Трајић из Гњилана. Пре ових био је учитељ у Гњилану и Зарије Р. Поповић.

Од 1875 до 1878 године био је у Башином селу Скопљу и у Гњилану учитељ Сима Дамњановић (прозвани Петко Златковић) са својом женом учитељицом Персидом, која је као учитељица у Гњилану умрла. Сима Дамњановић је у сва три поменута места својим примерним животом оставио лепе успомене. Учитељевала је у Гњилану и Живка, по рођењу Тодоровићева, која се је у 1874 године удала за Симу Кевића учитеља.

По казивању Зафира Поповића, у Гњилану су некад били учитељи: Поп Јован, дед Зафиров, Поп Јован Станић звани „Невоља“ (обојица су и поповали и учитељевали), Милан Миленковић који се доцније запопио, па поп Василије Поповић стриц Зафиров. За овим неки Костадин из Новог Пазара, код кога је Зафир Поповић први пут ступио у школу као ђак. За овим био је учитељ у Гњилану и Јосиф Андоновић — Ковачевић, из Штипа, који је први почео предавање право српски, а дотле се учило словенски. У 1857 години је Зафир Поповић постављен за помоћника учитељског у Гњилану, а у 1859 за правог учитеља са годишњом платом 1100 гроша, а то је 220 динара, годишње.

Зафир Поповић ми је још казивао како је у 1859 години, када је он постављен за учитеља прошао кроз Гњилане неки Јован Нешковић из Србије као консул српски, који је ишао за Цариград и да је из Гњилана у пратњи поменутог Јосифа Ковачевића отишао у Куманово и даље за Штип и друга места и да је Јосиф Ковачевић из Куманова писао како су Турци у Куманову указали Нешковићу велику почаст и да је од куће, у којој је одсео, отишао у конак јашећи на хату који су му Турци из почасти дали.

У пратњи истих бегова посетио сам и редифску канцеларију (окружну команду) која је на крају вароши, где смо застали три официра, који нас љубазно примише. {8}

Свима беговима и осталим првацима турским у Гњилану, пребацио сам, што не штите Србе од зулума. Напоменуо сам им, да ће се добри односи између Србије и Турске пореметити ако се и на даље продуже насиља над Србима у турској царевини и тиме ће се цару створити нове неприлике. Нагласио сам им како су они у стању да стану на пут злим делима, која се врте над Србима од стране качака-Арнауташа. На то су ми они одговорили, како и они сами то увиђају али да у њиховим рукама ништа није и да они не могу помоћи кад им се за кајмакаме постављају људи слаби и неенергични и који не познају овамошње прилике. Признају да Срби у гњиланској нахији пате од зулума али ни они — бегови — нису рахат — слободни — кад морају да воде повише наоружаних момака да их до својих чифлика прате. Жале ми се и на самог кајмакама Далип-Ефендију, што је одвише попустљив, па ми рекоше и ово: нека се постави за кајмакама какав озбиљнији човек, који познаје овамошње прилике (изгледа ми, да они циљају на избор за кајмакама једнога од њих), па да видите, како ће се гњиланска каза довести у ред тако, да у њој сваки без разлике буде рахат. Остао сам при своме да и поред тога бегови и аге су у стању да заштите царске Србе од сваког насиља. Жао ми је само што ме није посетио и чувени заштитник зликоваца неки Саит-ага Арифагић, те да и он чује све оно, што сам говорио беговима и агама. Он је таде, рекоше ми, био изван Гњилана.

Чаршијом и свима улицама, којима сам пролазио, наши су ми сународници, честити Срби гњиланци, одавали почаст устајањем и скидањем капе. Гњилане има око 1000 кућа од којих су 350—400 српских, а остале турске. У целоме срезу гњиланском има 28695 Арнауташа, 19812 Срба православне вере и 1600 покатоличених Срба. Правих Турака у Гњилану нема, сви су мухамеданци Арнауташи, пореклом Срби.

Србе су у Гњилану у очи дана доласка српске војске 1878 год. опљачкали Черкези. Тај догађај у Гњилану је познат под именом „Пљачка“. Тада је у {9} одбрану своје куће погинуо Ђорђе Ропоћанац, а неки су од Срба и рањени.

За Гњилане веле да је нова варош и да ју је основао око 1750, године Бахти-бег Џинић, на месту где је био Манастир свети Јован са многобројним калуђерима, који су се сахрањивали јужно од Гњилана на брду званом „Поповица“.

Назив Гњилане добило је по гњилом, воденом или мочварном месту. Срби га у Гњилану зову Гилане а сељаци Гњилане, а неки и Гнилане, а Турци у званичности Ђилан.

При оснивању Гњилана, Бахти-бег је подигао велику кућу названу „Џинића-Сарај“, на којој је, веле неколико година радило по 300 раденика, али тога Сараја од десетину година нема више, јер је порушен.

Џинићи су у Приштини и Гњилану били други господари после Султана. Султану су плаћали само 15000 гроша (3000 динара) годишње, а све су приходе они прикупљали од народа.

На западној страни Гњилана постоји мало језерце са млаком водом, које зову Бања, и из којег тече речица под називом Бања, која пролази кроз Гњилане као што пролази кроз Гњилане и речица Добруша, а поред саме вароши пролази речица Станишорска. Језерце бању зову још и Бучка. Ова речица коју зову Бања, и нема своје корито у вароши јер у извесном делу вароши иде из куће у кућу вадама.

Гњилане као место, у којем су Срби вазда били будни, свесни чувари имена српског, дало је много родољуба, од којих помињем Зафира Поповића бив. учитеља у Гњилану од 1859. до 1864. у Вучитрну 1869. и у Куманову од 1869. до 1871 године. Ове —1871— године су Кумановци и околна села у споразуму са Зафиром а у договору са скопским патријаршиским митрополитом Пајсијем и призренским Мелентијем живо радили на томе да Куманово и околина не припадну под бугарску екзархију.

Бугарска пропаганда видећи да народ у Скопљу, Тетову, Криворечкој Паланци, Кратову, Кочану и још у другим местима Старе Србије, неће уз њих, латила {10} се и других срестава. Бугари су денунцирали код турске власти све оне Србе, који неће уз егзархију, да су то људи, који стоје у вези са Србијом, а себе препоручиваху као најоданије поданике турске, те на тај начин су успели да турске власти с неповерењем гледају на српске школе и српске учитеље. Они су — Бугари — онда успели и да се за благајнике државне у свима градовима поставе Бугари. Такав један буде постављен и у Призрену, али за врло кратко време, јер није могао остати дуже. Да то не би било и са Гњиланом Зафир Поповић у 1872. години оставио је Куманово и примио се за благајника у Гњилану, у којем је звању остао пуне три године.

Зафир Поповић је био учитељ у Куманову онда, када у Куманову не беше екзархијске странке, када су Кумановци и сва остала горепоменута места протествовали противу доласка у Скопље егзархијског владике Доротеја, који пошав да обиђе Скопску епархију није смео доћи у Куманово, јер је дознао да су Кумановци противу њега припремили демонстрације те је због тога продужио пут за Криворечну Паланку, где такође није добро прошао, те је оданде одпутовао у Цариград и тамо полудио.

Пре тога је Доротеју подобан ћустендилски владика Иларион, у чију су епархију спадале и вароши Кратово и Кочане, долазио из Ћустендил Бање да то исто покуша у Кратову и кратовској околини, где су за добар бакшиш турске полиц. власти позвале многе сељаке из околних села, а нарочито из оних, која имају цркве. А кад су се људи из околних села прикупили, некакав жандармски јузбаша испречио се пред сакупљеним народом и љутито питао, зашто не примају екзархиског владику и зашто га не пуштају у цркву, ови му одговоре, зато што нису Бугари. А кад их је одмах за тим питао, па шта су кад нису Бугари ови му (несмејући рећи да су Срби, јер би само за тај израз били затворени и оковани као највећи преступници) рекну да су Грци, а кад им је на ово овај рекао: „А бре пезевенци, кад сте Грци што не говорите грчки.“ ови му на то једногласно одговоре: „Шта смо {11} да смо, Бугари нисмо, а Цар зна од кога је царство добио на Косову, то смо ми.“ И само због те изјаве сви су прваци народни, који су се на томе скупу десили, оковани и под јаком стражом отерани у Скопље где су од њих неки у Куршумли-хану и помрли. Осим тога Иларион је многе српске учитеље и грађане код власти турске денунцирао и помоћу ове протеривао и хапсио нарочито у Кратову и Кочану. Он је поред осталих протерао Зарија Радичевића и Милоша Лекића, учитеље кочанске и Животу Миловановића, учитеља кратовског у 1872 години.

И поред свега тога бугарске владике и сва бугарска пропаганда не би могла ништа успети у побугаровању Срба у јужној Старој Србији да их у томе свесно и несвесно нису потпомагале патријаршиске владике — Грци, турске власти а и друге неке околности а ево како:

Народ је из дубине душе своје мрзио владике Грке, који не само да се нису старали да по пастирској дужности чувају и штите српски народ од сваке беде и невоље, него су му силом намећали грчки језик и из цркве избацивали славенске а уносили грчке књиге, а поред тога глобили су га и харали, много пута и у споразуму са турским пашама и кадијама. Ово нарочито у времену пре но што ће се васпоставити бугарска екзархија.

Кад је бугарска екзархија у Цариграду установљена, наши сународници у Скопској, Велешко—Дебарској, Струмичкој, Преспанској, Битољској и у другим епархијама нису пристајали уз бугарску екзархију док их на то Патријаршија и владике Грци не нагонише. Наши су сународници у поменутим епархијама одмах при појави бугарске екзархије, многобројним молбама са потписима и печатима сеоским, црквеним и манастирским, молили Патријаршију да им да владике српске народности те да не буду принуђени остављати Патријаршију и прећи уз бугарску екзархију. Молбе и депутације народне на престајаху, али патријаршија није хтела ни да чује за те оправдане молбе народне, но је у пркос тога постављала на сва упражњена {12} места Грке, који су још већма почели кињити Србе и њихове свештенике, а нарочито оне, који су се бунили противу грчке службе у цркви. Од ових су многи протерани на заточење у Азију, од куда се неки ни вратили нису, што још већма распали огорчење народно на спрам владика грчке народности. Међутим онда појављена и турском влашћу охрабрена бугарска пропаганда обећаваше српском народу у горњим епархијама да им у народне српске школе дирати неће, но да ће бугарска екзархија штитити и потпомагати српске школе и т. д. и т. д. а у појављењу екзархијских владика са славенском службом у цркви народ је српски у тој добити гледао и своју победу над Грцима, а још више и за то, што Србија, као слободна кнежевина не само што није била противна васпостављању бугарског екзархата у Цариграду, већ га је на своју штету и потпомагала. С тога су наши сународници сматрали бугарски екзархат као српску ствар све донде док бугарска пропаганда на челу екзархијских владика није почела гонити српске учитеље и на њихова места постављати бугарске. У то доба се наши сународници из поменутих епархија још једном обратише васеленској Патријаршији молећи је и преклињајући је да их избави од бугарске шхизме, у коју су запали само због грчких владика, а избавити их може, ако им постави за владике људе њихове крви и њиховог језика. Ну патријаршија се ни на ове молбе народне нехте осврнути, а владике — Грци не престајаху кињити Србе и распаљивати мржњу противу себе. Архива патријаршиска пуна је молбама и жалбама народним.

Било је да су неки од грчких владика подмићивани од бугарске пропаганде да наше сународнике киње, те да ови тиме огорчени пролазе на страну бугарске екзархије.

Међу многобројним владикама грчким било их је у врло малом броју и светлих карактера, којима нека је хвала и слава.

Помогло је пропаганди и то, што су Турци до скора име Бугар сматрали као своју рају а име Србин {13} као свога противника, јер су Срби устајали на оружје и ослободили данашњу своју краљевину. Тек по ослобођењу Бугарске Турци увидеше да ни име Бугарин не значи раја.

Питајте ма кога сељака у јужној Ст. Србији, у тако сада прозваној Маћедонији, шта је он, одговориће да је Рисјанин Хришћанин, а кад га питате а јели била овде некад рисјанско царство одговориће: Јесте али је пропало на Косову.

Маса бугараша у Ст. Србији овога часа бих се одрекла бугараштва да томе не стоји на пут лична мржња, коју су посејали прво грчке а после и бугарске владике, јер се је између чистих Срба зацарио инат помоћу кога је бугарска пропаганда извлачила себи успехе.

Но о овом и многим још другим непобитним фактима биће опширније када дођу на ред моје белешке са територије скопског санџака.

По казивању Зафира Поповића Поп Неша из Куманова први је послао свога сина Арсу да га запопи ексархијски владика. За овим је ускоро Поп Неша полудио, Поп Арса умро, а овога се попадија потурчила.

У 1878. год., када је наша војска морала напустити Гњилане, Зафир је прешао у слободну Србију, где је неколико година био учитељ, а сада као остарео и изнемогао, уз неку малу новчану помоћ живи у Нишу.

У Гњилану се родио и Зарије Р. Поповић сада чиновник у Министарству просвете у Србији, честит Србин и одличан родољуб, а тако исто и Апостол Филиповић наставник призренске богословије.

Гњилане и његова околина за последњих 20 година дало је преко 60 школованих учитеља и свештеника. Но на жалост четвртина их је у Краљевини Србији, неки као учитељи а неки и као свештеници, а има их и у другим струкама.

Сви школовани учитељи, свештеници и други учили су у Призрену богословско-учитељску школу, коју је подигао и својим завештањем њен опстанак осигурао пок. Сима А. Игумановић из Призрена. {14}

Камо среће да се је какав Игумановић родио и у Скопљу, те да је и он још у оно време учинио оно што је пок. Сима учинио своме Призрену у 1871 год. које је године и подигао своју задужбину.

Ова богословија отворена је први пут 1 октобра 1871 године у старој кући Симе А. Игумановића, а њен први ректор био је Сава Дечанац, садањи епископ Жички, који се родио у селу Теждању 1831 године у Новопазарској кази а закалуђерио га Митрополит Мелентије на Божић 1854 године.

Вредно је забележити и Николу-Николчета Ђорђевића трговца из Гњилана као одличног Србина. Поред заслуга на подизању нове школске зграде и цркве у Гњилану, он је спасао неколико српских сеоских девојака и удомио. Многој је сиротињи гњиланској утр'о сузе о хришћанским празницима. Као члан меџлиса заступао је правду, што су му и Турци признавали. Он је као такав и живот свој жртвовао, јер су га 23. Септембра 1902 год. убили турски војници у самој вароши. Смрћу његовом гњилански су Срби много изгубили.

У 1882. години неки Николица, родом из Маћедоније, Цинцарин, који је био у Врању механџија и кога су Турци ухватили негде на граници и спровели у Приштину, где се је потурчио и добио име Омер, а доцније био познат као Омер-ефендија, да би се удворио турским властима, доставио је као бунтовнике ни криве ни дужне ове Србе: Аксентија Ђорђевића механџију, Делу Рочкомана трговца, Стеву Хаџи Арсића ћурчију, Стеву Вучетића механџију све из Приштине, Ђорђа Камперелића[4] наставника призренске богословије, попа Данила Фртунића и Јосифа Студића учитеља из Вучитрна, Стевана Кочовића, његовог сина Јована учитеља ново-варошког, Васу Борисављевића трг. из Нове Вароши, Димитрија Пандиловића абаџију и Денка Крстића из Куманова, попа Спасоја Поповића попа Цветана и још два сељака Митка и Трајка, из {15} пчињског краја. Тада су Николицом денунцирани и са горњима затворени и преким судом на заточење осуђени још и Јован Денић, Хаџи Таса и брат му Манасије Катанићи трговци и Лазар Тасић механџија[5] из Гњилана. Свима је њима судио преки суд у Приштини, одакле су после 4½ месеци оковани у гвожђе спроведени у Солун, сем Денка Крстића иа Куманова и Стеве Вучетића из Приштине, јер су ови подлегли несносним мукама и умрли у затвору приштинском. Уз поменута лица тада су осуђени на заточење и Божин Апостоловић из Кичева и Угрин Трпковић механџија из Скопља, а све по измишљеним им кривицама од стране поменутог потурице Николице.

Сви су спроведени у Солун, а оданде су приштевци са Јосифом Студићем и Угрином отерани на острво Мителену, где су помиловањем Султановим пуштени 3 Септембра 1887. године, остали су сем Трајка који је умро у Солунској Канли—кули, отерани на острво Родос, одакле је старац поп Данило Фртунић пуштен тек 1892. год. Стеван Кочовић, његов син Јован учитељ и Васа Борисављевић трг. из Нове Вароши издржали су по 6 година у Солунској Канли—кули па пуштени. Пуштени су у 1888 години.

Од свију ових мученика српских ни један није био крив, али их је ондашња урфија — преки суд — под председништвом Ибрахим Паше, осудио просто на лажну доставу потурчењака Николице и ако Николица ни једнога од њих није познавао.

Турцима је требао један Николица и они су га онда створили, казали му кога ће поименце окривити и он је то учинио.

Доцније у 1883 години осуђени су за наметнуте им кривице политичке ови гњиланци: Коста Трајић који је и умро у Дијари-бећиру и Тоне Јованчетовић трговац из Гњилана; а још доцније ови гњиланци: прота поп Васа Поповић и Николче Ђорђевић, који су издржали по 5—6 месеци затвора у Приштини па пуштени, а за овима у 1886. год. били су у приштинском {16} затвору и Хаџи Паво Ристић са сином Гином. Гина је удављен у приштинском затвору а Хаџи Паво по издржању 6—7 месеци затвора у Приштини пуштен. Са овима био је у затвору и Акса М. Ганић само зато што је имао везе трговачке са Србијом.

Из Гњилана до српско-турске границе код Китке могло би се и колима отићи као краћим путем преко села Прилепнице, Ропотова у Доморовце, а одавде уз реку Шипашничку до границе. Још краћи је пут од Гњилана до Китке преко села: Прилепнице, Рајановца, и Беривојца па прегазивши Криву Реку, доћи у село Чараковце, па уз хрид звани „Дуги део“, па покрај села Бобовника на Китку.

[3]

И Хусејин-ага је после годину дана добио чин паше и сада је Хусејин-паша. У својству паше виђао сам се с њиме у фебруару 1903 г. у Скопљу.

Овај Хусејин-Паша, подигао је неколико чесама у српској махали у Гњилану, од којих је једна у дворишту црквеном, којом се служи црква, школа и митрополија.

[4]

Камперелић је сада свештеник у Лесковцу; 22 новембра 1898 год. прославио је двадесетпето-годишњицу свога јавнога рада. Уредништво „Маћедоније“ је изнело биографију његову у листу и у особеним књижицама са сликом слављеника. На предлог мој, као начелника округа врањског, одликован је орденом Св. Саве, петим редом.

[5]

Лазар Тасић сада живи у Нишу као пиљар и једва може да заради колико да хлебом исхрани себе и породицу.

в) Пут од Гњилана, до манастира Св. Оца Прохора Пчињског.

23. Јуна у 7½ сахати пре подне, пошто се опростих са домаћином куће Муста-бегом и осталима, који ме испратише до на сокак и пошто обдарих све слуге и заптије, који ми беху стављени на услугу, у пратњи приштинске пратње пођосмо за Бујановце.

Идући друмом, погледав левој страни на по сахата даљине, бели се станишорска црква светог Ђорђа. За овом много ближе нама, опет на левој страни српско село Кусце, а десно од друма на 250 метара српско село Шилово, кроз које смо морали проћи због исквареног друма и пропале ћуприје на њему.

Од Гњилана за 1¼ сахата стигосмо на реку Прилепницу. Лево уз ову је на 800 метара село Прилепница у којем живе Срби и Арнауташи, а десно низ реку село Кметовце, у којем живе такође Срби и Арнауташи.

На путу смо срели више коњских и колских товара са еспапом а највише бакарним судовима за вашар који сутра почиње у Гњилану.

На путу код моста на реци Прилепници остависмо кола, па на коњима, преко села Кметовца, за 20 минута одосмо у стари и напуштени манастир српски {17} Св. Димитрија, који је југоисточно од села Кметовца иза једног брда у дољи званој „Варварица“. Ту сјашисмо и ја прегледах цркву, чији се олтарски зидови и северни зид цркве и леви стуб још добро држе. Од свода црквеног се одржао само један део, који везује северни стуб и олтар. Споља је сва црква до крова обложена крупним тесаним каменом. На северној страни у олтару виде се живописи Св. Марта, Св. Јевтимија и још неколико остатака од живописа других светитеља. Црква је у дужини 10, а у ширини 4 и по метара. Око цркве је повећи празни простор земљишта, а на 20 корачаја западно од цркве један повећи грм, а источно густа али још неодрасла шума. У селу Кметовцу има 30 српских и 15 арнауташких кућа. Пошто обдарих два српска чобанчета из истог села, који се беху близу манастира десили, пођосмо и у 10 сахати стигосмо у српско село Ропотово, где на једном узвишеном месту спазих цркву у коју свратих. Чим смо код цркве дошли, црквењак је исту отворио и сазнав да сам српски консул, одмах је позвао кмета, који је за најкраће време са десетину Срба из истога села дошао у цркву, у којој су мене застали. А кад смо из цркве изашли, ови ми похвалише неког Арнауташа, који брани Србе од сваке напасти и кога ми приведоше да га лично видим. Цркву, црквењака и овога Арнауташа обдарих и пођосмо даље у 10¾ сахати. Црква је ова Св. Архангела Гаврила. Идући даље друмом, спазих на левој страни на једном брежуљку, другу цркву, те се одвојисмо од друма и за 10 минути на коњима стигосмо код ове. То је стара и напуштена црква села малог Ропотова, које је испод самога брда, на северној страни истог, на којем је црква. Црква је ова озидана од камена и цигаља. На своду је, но овај је на врху проваљен. Има и припрату, на којој је свод у пола пао. Црква је у дужини 5, а у ширини 2·80 метара, а толика је иста и припрата. На летњег Св. Николу, 9. Маја, код ове се цркве скупља сабор, а свештеници свете воду и кропе народ. Село Мало Ропотово има 12 српских и неколико кућа скоро насељених Арнауташа — Мухаџира. {18}

У 11½ сахата стигосмо на спрам оба села Кормињава (једно је доње а друго горње) која су десно од друма преко Мораве. Села су ова на десној обали, а друм којим ми идемо поред леве обале Моравине.

Села: оба Кормињана, Ранилуг, Дреновце, Глоговце, Петровце, Томанце, Добрчане, Липовица, Биљинце и Подграђе имају своје опште име Изморник. У свима овим селима у Изморнику живе Срби, сем што у Липовици и Биљинцу поред Срба живе још и Арнауташи, у Подграђу само Арнауташи, а у Добрчацу Срби и Турци. Ови се Турци разликују у многоме од Арнаута и Арнауташа, јер говоре турски. Изгледа ми да су они досељени у ово село као прави Турци.

У Изморнику има три школе и то: у Ранилугу[6] Кормињану и у Петровцу. У првој је учитељ Јован Симић, у другој Петар Јовановић а у трећој Младен Стојановић.

Биљинце има 40—50 кућа, пола Срба а пола Арнауташа. Има једну разваљену цркву, од које свети престо стоји. Сви скупа славе Св. Архангела. Подграђе има 60 кућа све сами Арнауташи. Више села постоји град, због којега је село и добило име, јер је испод самога града.

У овоме граду постојала је црква, која је сада у рушевинама. Има још људи, који памте, кад се је у овој цркви нашао један крст, који је продат за 20.000 гроша (4000 динара). Неки стари свештеници причају, да је овај крст продат неким латинима кујунџијама. Поред порушене цркве у граду, ово село, и ако је сада арнауташко, има још две цркве у рушевинама. Има и једна развалина на месту које се зове Говен а на самој обали Мораве. Прозвана је овим именом Говен, што је Морава испод ове развалине тиха, да се једва може видети да иде, а народ зове говети све оно што стоји мирно. {19}

Причају и Срби и Арнауташи из околних села, да се је на овоме месту удавила девојка која није хтела пасти жива непријатељу у руке, када су Турци овај град од Срба освајали. При дављењу рекла је: Нећу да говим непријатељу и зато ћу се удавити. Неки веле да се отуда и зове ово место Говен. Прича се како су до скора многи на овоме месту виђали девојку са расплетеном косом, која се чим би кога спазила гњурнула у воду.

Липовица има 10 српских и толико арнауташких кућа. И у овоме селу постоји разваљена црква, до које извире вода коју зову „Бела“.

Неки ми рекоше да Изморнику спада и село Великинце, а неки Изморнику придају још и оба Ропотова, но већина вели, да ова последња два села не припадају Изморнику.

Земљиште је у целоме Поморављу, а нарочито у Доњој Морави, веома плодно. Нарочито добро успева кудеља те је ужарство у велико развијено, а понајвише у оба Кормињана и Ранилугу.

У Кормињану имам неколико својих познаника још из првога мога бављења у Призрену од 1871—1874. год. када сам им писао на турском језику жалбе за призренског валију, којим се доказивало прече право куповине господарлука ових села, које беше тада купио Хусејин-ага Ђаковац, али у томе нису успели, и ако су ради тога ишли и у Цариград, те се и тамо жалили. И сада им је још господар поменути Хусејин-ага.

За ¼ часа стигосмо код моста на Кривој Реци испод српског села Доморовца, које нам остаје на један километар даљине лево уз Криву Реку а на њеној левој обали. Крива Река утиче у Мораву наспрам Кормињана.

Пошавши одавде ушли смо у теснац, тако звану Кончулску Клисуру, кроз коју пролази Морава, а поред ове друм којим ми идемо. Овај теснац чине с десне стране (преко Мораве) шумовити крај Карадашке планине, а с леве гола Карпина. Прешавши овај теснац, за по сахата стигли смо у арнауташко село Кончул где {20} смо у кући Абдул Ћерима ондаш. Арнауташа ручали.

Арнауташи овога села припадају Фису „Шаља“.

У овоме селу, а до самог друма, на левој страни истог, до куће старца од стотину година Абдулаха, постоји стара српска црква која је напуштена. Црква је ова озидана од камена и цигаља. Кров јој је пао а од живописа добро су се одржали над црквеним вратима у припрати Свети Никола, а лево и мало ниже Св. Матеја.

Старац Абдулах вели да је ова црква у његовом дворишту и да су је његови стари чували, као што то и он чини.

Село Кончул је у српско-турском рату спаљено од наше војске, а сада су у њему подигнуте доста добре куће. Становници су му Арнауташи, који поред арнаутског врло добро говоре и српски, а нарочито то старац Абдулах, који ми рече како он памти кад његови сељани и сељани многих других арнаутских села, нису знали добро арнаутски говорити, већ су зборили само српски.

Пошав из Кончула прошли смо преко села Трновца и за два сата стигли у Бујановце, где одседосмо у хану, који је пре кратког времена подигао Зајим-ага, а који под кирију држаше Божин Петковић из Куманова.

Бујановце је село у коме живе Срби сељаци и неколико кућа Арнауташа мухаџира — исељених Арнауташа из Србије. — Има своју малу чаршију, у којој преовлађују мејане и налбантинице. Срби имају своју цркву и школу, а Мухамеданци џамију, подигнуту пре 5—6 година.

Због блискости српско-турске границе и удаљености од вароши и што има железничку станицу, Бујановце знатно напредује. Неће проћи много година, а Бујановце ће постати варошицом. Бујановце припада прешевској кази. Има и свој одређени пазарни дан понедеоником.

У Бујановцу је учитељ Михаило Ђорђевић из Приштине, а учитељица за женску школу његова жена Мара.

Сутра дан, 24. јуна, око 6 сахати пре подне, дође {21} у Бујановце прешевски кајмакам Ешреф-беј, који ми рече да су јуче на српско-турској граници неки из Србије пуцали на турске низаме, од којих су двојицу убили на место а тројицу обранили, те је с тога поранио, да оде на лице места и учини увиђај, па је вели, нашао за нужно да о томе и мене извести.

Из Бујановаца пођосмо у 7 сахати пре подне за манастир Свети отац Прохор пчињски, и за 1¾ сахати стигосмо до мејане Крушевичке, а одавде за по сахата до мејане у Клиновцу. И у Крушевици и у Клиновцу живе само Срби. Од мејане у Клиновцу за по сахата стигосмо до цркве и школе у селу Света Петка, где благодарећи учитељу Аћиму Јелићу и његовој госпођи супруги, доручковасмо.

Црква ова има своје пространо двориште ограђено каменим зидом као град. На средини црквеног дворишта бунар са павиљоном. Школа је на горњем спрату једне старе и трошне црквене куће, а до ове учитељев стан, пред којим је мала али пуна цвећем а поврћем башта.

И у стану и око стана учитељевог таква је чистоћа и уређеност да може да послужи за пример многима учитељима и по градовима и по селима у бољим приликама.

Овде ми се пријави старац Риста Димитријевић из села Сејаца, по његовом казивању 102 године старости. Изгледа јадан и жалостан. Све што је на њему беше у дроњцима. Живи од милостиње околних села. Дадох му пара да купи себи чакшире и гуњче. Нема нигде никога, а сви ме уверавају да је увек био поштен човек.

Како сам до Свете Петке дошао колима, а даље се колима није могло, то сам одавде, пошто сам обишао цркву и исту обдарио, пошао јашући на коњу. Од Свете Петке смо за по сахата ишли све уз брдо, а за овим низ стрмениту низбрдицу пешке за 1 сахат, готово до самог манастира Светог оца Прохора.

При самом улазу у манастир, који постоји до реке Пчиње, испод саме планине Козјака, дочекао ме је прешевски јузбаша Ариф ефендија са једним одредом жандарма {22} и одао ми прописну почаст. Иза ових преко 20 свештеника из манастира и околних села, а за овима преко хиљаду сељака и варошана из Прешевске, Кумановске, Криворечко-Паланачке околине и из других места, који се тога дана беху искупили на сабор, јер овај манастир поред 19. октобра и 15. августа слави и 24. јуна, Иван дан.

[6]

Из Рањилуга је Јован Стевановић, који је као учитељ Витињски у горњој Морави погинуо од Арнауташа 27. децем. 1904. године. Био је одличан Србин са челичним карактером. Био је учитељ у своме родном месту Рањилугу као и у Стојевцу, прешевске казе. Бог да му душу прости.

г) Манастир Свети отац Прохор.

Сјахав с коња, прво се поздравих са свима свештеницима, па онда са јузбашом, а затим осталом сакупљеном народу беше мој поздрав: „Помози Бог, браћо“, на што је из свију грла одговорено „Бог ти добро дао“ и пошто сам се руковао са свима првим и виђенијим људима, у пратњи свију свештеника уђосмо у једну лепо намештену манастирску собу на горњем спрату, одакле смо после малог одмора и разговора отишли у цркву на вечерњу. После вечерње један од свештеника ме је миросао светим миром, које тече из зида, где су мошти Светог оца Прохора. За овим сам прегледао цркву и пењао се на кулу, а народ је понова наставио весеље и све до мрака се је вило коло дивно обучених сељака и сељанака из све три поменуте околине. Неколико сам пута прошао кроз сакупљени народ и не знам да ли су више обраћали поглед на мене или на мога каваса. Стојана са сребрним грбом белог орла на глави и српском магацинком у руци. Свештеници ми рекоше, како би се народ још одмах по подне разишао, али сазнавши за долазак српског консула, заостали су сви па а они из најудаљенијих крајева, а многи су остали и на преноћиште у манастиру.

У првом одељењу цркве — припрате — коју је Цар Лазар подигао, на зиду је његова светитељска живописна слика у природној величини, као и слике још многих српских светитеља. Кров је на припрати пао, те су и ти за српски народ драгоцени живописи изложени квару и пропадању.

Манастир је доста доброг стања. Има преко хиљаду {23} које оваца, које коза и преко стотину крупне стоке. Има станова да се у њих од непогоде времена могу склонити преко хиљаду људи. Има доста и зиратне земље, а испод манастира на реци Пчињи воденицу од 7 каменова, коју је ове године поплава толико оштетила, да ће се за оправку потрошити најмање хиљаду динара.

У манастиру се десио и честити прота Димитрије, доскорашњи заступник скопљанског митрополита у прешевској кази. Он је син најстаријег свештеника попа Анте Поповића, који има 100 година старости и који и сада још помаже овоме сину проти Димитрију у вршењу свештеничке дужности. Обојица живе у заједници у селу Старцу. И поп Антин отац, дед и прадед били су свештеници.

Причали су ми, како је у овоме манастиру до пре сто година постојала школа са вишим богословским знањем, као и да су се у тој школи причала сиротна и напуштена српска деца из врањске, кривопаланачке, кумановске, кратовске и ћустендил-бањске околине, те су се овде учила и напајала српским и религиозним духом. Та су се деца махом закалуђеривала и распоређивала по српским манастирима. Веле, да су од тих питомаца њих неколико били српски епископи и архијепископи. О како би добро било, да се и сада створи по једна таква школа не само у овоме манастиру, него и у Хилендару, Дечанима и у Милешеву.

Многи старији свештеници памте, кад је у овоме манастиру било за једна пуна кола старих књига, све на пергаменту, али их је неки владика Грк спалио, тобож да се не би као свете ствари ваљале по прашини, а многе су и неки странци разнели све помоћу фанарских владика.

Какве ли је ту драгоцености за српску Историју прогутала ватра?

д) Пут од манастира Св. оца Прохора, преко Прешева, Бујановца и натраг у Гњилан, а одавде преко манастира Драганца, у Ново Брдо.

25. Јуна у 6½ сахати пре подне, пошто се помолих Богу у цркви и пошто обдарих цркву, слуге и {24} једног Арнауташа, који чува манастир, кренусмо се на коњима за Прешево прегазивши реку Пчињу код манастира. За ¾ сах. стигосмо код старе и напуштене цркве свете Тројице у селу Старцу. Црква је стара и без крова. Одавде пођосмо у 7½ а у 8½ стигосмо код реке Узовке, уз коју је на 600 метара даљине село Собрате. Одавде смо ишли уз брдо и изашли изнад Биљаче, где постоји турска касарна са једним батаљоном низама. У селу Биљачи живе Срби и имају своју српску школу у којој је учитељ Јања Љубић. Не сишав с брда право у Биљачу, скренусмо лево у поток једне мале речице и у 9½ сахати стигосмо у село Буштрање, у коме има 55 арнауташких и 16 српских кућа. Свратисмо у ово село, где нам изађе у сусрет Златко Младеновић који нас уведе у своју башту да се у хладовини под воћкама мало одморимо.

Ове српске куће трпе велики зулум од оних 55 кућа Арнауташа. Поред осталих зулума Срби у овоме селу не смеју чувати свиње. Пре кратког времена један од Срба у овоме селу беше купио и кући дотерао једну крмачу за приплод, коју су му Арнауташи одмах из пушке убили, а њега истукли.

У 10 сахати и 20 мин. пођосмо из Буштрање и преко села Жужице за 1¼ сах. стигосмо у Прешево, где одседосмо у хану Реџеп-агином.

Чим смо у Прешево стигли, дође ми на добродошлицу у име отсутног кајмакама, Мал мудир, (управник финансија) Ахмед Лутфи ефендија и секретар прешевске полициске власти Махмуд ефендија.

Прошав кроз варошицу Прешево, свратио сам у канцеларију среске власти да вратим посету поменутим чиновницима, где нађох и приштинског мухасебеџију — главни управник финансија у приштинском санџаку — Исмаил Рајиф ефендију, који је дошао ради наплате порезе и других државних прихода. И овде ми је један одред жандарма одао прописну почаст. Одавде у пратњи поменутог Махмуд ефендије, који је родом из Лесковца, одосмо да прегледамо варошицу, која има и своју чаршију, која је, за дивно чудо прилично чиста. Речица, која средином чаршије {25} тече, у многоме олакшава одржању чистоће, јер се све сметлиште у њу баца те га вода носи.

Чим се вратих у хан, платих трошак и спремих се за полазак, али у томе стигоше мухасебеџија и још два чиновника да ми пожеле срећан пут.

Прешево има око 600 кућа, од којих су 570 Арнауташа и око 30 српских кућа. Срби служе богатије Арнауташе као чивчије и као слуге, обрађујући им земљу под извесном платом или за један мали део од добивеног плода. Срби су у овој варошици пука сиротиња.

Прешевски срез има 122 села са 42.248 становника, од којих су 26.920 Срба а 15.328 Арнауташа.

На по часа од Прешева, а на западној страни постоје остатци једног старог града — тврђаве.

Из Прешева се кренусмо у 3½ сахати по подне опет на коњима и за 1¼ стигосмо код старе и напуштене цркве над селом Ораовицом. Црква је на своду и са два одељења. На унутрашњим зидовима види се још по који живопис светитеља, од којих су се добро одржали још само: Свети Нестор, Свети Никита, Свети Кузман, Свети Прокопије и Света Петка.

Над другим вратима црквеним на зиду био је натпис, али су слова отпала заједно са малтером. Само се још виде трагови од натписа.

Од ове цркве пођосмо и изађосмо на главни друм Врања—Куманово, испод Биљаче. Друм се овај сада живо оправљаше народним кулуком, све самим Србима из прешевске казе. Пролазећи поред ових раденика на друму сваку сам гомилу ословљавао са; „Помози Бог, браћо“, а ови су већ знали да сам српски консул, те су ме свесрдно отпоздрављали са: „Бог ти добро дао“.

У 7 сати у вече смо стигли у Бујановце, где у истој гостионици преноћисмо, а сутра дан 26. Јуна одох у цркву бујановачку и на путу се сусретнем са учитељем бујановачким Михаилом Ђорђевићем и његовим помоћником — Стојиљком Величковићем, те са њима у друштву одох у цркву, која је од Бујановца удаљена преко 600 метара. Црква је храм Св. Петра. {26} Око цркве је велики простор црквеног земљишта, ограђен јаким зидом. Код цркве постоји један велики грм, какви се у овим крајевима ретко виђају.

Помолив се Богу и обдарив цркву, одосмо натраг у Бујановце, где на молбу учитеља свратих у његов стан, у коме је уједно и школа. И школа и учитељев стан не одговарају потреби, јер кућа није подесна ни за стан ни за школу, а и трошна је, па ако не и паду склона зграда.

У Бујановцу се свакодневно виђа по који трговац из Србије, Скопља, Куманова, Криворечке Паланке п Гњилана. Има и неколико занатлија из Србије са којима сам се састајао и разабирао о њиховим приликама.

Из Бујановца се кренусмо и за 3½ сахата стигосмо до моста на Кривој реци, где наиђосмо на неког Васу Ђорђевића из Доморовца и одавде заједно с њиме за не више од ¼ сахата стигосмо у Доморовце, где нам дође честити Србин поп Ђорђе Поповић, који је уједно и учитељ доморовачки, са још неколико Срба Доморовчана, међу којима беху Јован Илићевски и Петар Јовановић, учитељ кормињанскн.

Црква доморовачка је подигнута на темељима старе порушене цркве Св. Илије. Исплетена је чатмом и излепљена земљом. То је прва црква коју сам видео подигнуту од чатме. И ако је сама црква чатмара, ограда је око црквеног дворишта подигнута од камена. У црквеном дворишту је и школа, која је од слабог материјала. У 5½ сахати по подне стигосмо у Гњилане. Пред Гњиланом на један сахат дочекао ме је Тевфик-бег, брат Муста Бегов у пратњи два наоружана Арнауташа. Тевфик-бег ме је у име свога брата и у име своје позвао да опет будем њихов гост. Извиних му се, да то сада не могу учинити из простог разлога, што сам од пута прашљив и знојав, и што морам сутра ранити, за Ново Брдо, те ћу морати преноћити у каквом хану. Он и даље оста при своме да одседнем код њих, а ја остадох при своме да ћу преноћити у хану и у томе разговору продужисмо пут за Гњилане. На по часа од Гњилана опет ме је сачекао Јетиш-ага жандарм. потпоручник са неколико коњаника. И овај {27} ми је саопштио поруку Муста Бегову да одседнем опет код њега. И њему се извиних на исти начин као и Тевфик Бегу. И тако одседох у кафани Стојана Васића, Србина из Гњилана.

Чим сам ушао у кафану, стиже и млађи брат Муста бегов Хусејин бег са поздравом од свога брата, да одем па конак код њих. Извиних се и Хусејин бегу и замолих га да поздрави Муста бега и да му каже, како сам му веома благодаран и обвезан на такој љубазности и гостопримству, али да ми никако није могуће друкче, већ морам преноћити у кафани. На по часа за овим дође лично и Муста бег са својим синовцем Ибрахим бегом, председником општине гњиланске, да ме из кафане извуку и одведу њиховој кући, говорећи ми, да је за њих срамота да њихов гост, консул суседне и пријатељске државе преноћи у кафани. Ја остах и на даље при своме и на томе се ствар сврши. За овим дођоше ми Мал мудир и секретар кајмакамов да ме питају, јесам ли здраво и мирно прошао на путу. Тога истог дана посетио сам Муста бега и благодарио му на великој љубазности његовој, а за овим сам вратио посету Хусејин-аги Ђаковцу, код кога сам застао кајмакама гњиланског Далип-Ефендију, који ми рече како ме је тражио у Муста-беговој кући и у кафани где сам одсео, па како су му казали да сам код Хусејин-аге, то је он дошао да ме види. Хусејин-ага ме је врло љубазно примио и веома се интимно самном разговарао. Овај Хусејин-ага оженио је своја два сина двема ћеркама Сулиман-агиним из Вучитрна, а најмлађом се је пре кратког времена и са̂м оженио, те је ова најмлађа сестра, својим старијим сестрама свекрва.

Долазио ми је, да се самном упозна и неки Хусејин-ага Оклап, за кога сам доцније сазнао да је поштен и честит човек.

У гњиланску жандармерију примљена су била пре неколико дана четири Србина за пешаке, од којих је један именом Васа одређен мени на службу.

27. јуна у 7 часова пре подне пођосмо на коњима за Ново Брдо у пратњи моје приштинске пратње и још {28} једног коњаника из Гњилана. Ишли смо путем поред Станишора и у 8 часова скренусмо од тога пута десно за манастир Драганац, где стигосмо за неколико минути. Чим смо се одвојили за манастир ишли смо уз речицу Драганску између густе и одрасле шуме.

Црква је дивна а подигнута на развалинама старе цркве у 1868. год. Има једно кубе а посвећена је Св. Архангелу Михаилу и Гаврилу. Над вратима црквеним стоји овакав запис:

† Основасја сеј Божествени Храм во имја Сабор Архангела Михаила и Гаврила, дозволенијем султана Азиса, благословенијем же Рашко-Призренскога Митрополита Г-на Г-на Мелетија 1868. године месец Март 10. ден.

У манастиру овоме нашао сам као домаћина јеромонаха Дионисија, који је родом из села Страже, које није далеко од манастира. До лане је био поп, па како је остао удов, то га је митрополит рашко-призренски Дионисије замонашио и пре десетину дана упутио у манастир Драганац за старешину. Јеромонах Дионисије изгледа ми врло миран и веома љубазан човек, те се је од њега надати, да ће бити од користи манастиру.

У манастирској згради почиње сада и школа за децу из околних села, а за учитеља је дошао Петко Радуловић, из Колашина Ибарског, код Митровице, као свршени ђак призренске богословско-учитељске школе.

Пошто обдарих цркву и послугу у 9 сахати и 20 мин. пођосмо даље и преко села Макреша, Броћинца и Трнићевца за 2 сахата стигли смо у село Бостане, које је у подножју положаја новобрдског. У Драганцу, Горњем Макрешу, Броћинцу и Трнићевцу живе Срби а у Доњем Макрешу има и 3 куће Арнауташа — мухаџира.

Од манастира Драганца па до Бостана пратио ме је и поп Тривун Костић, из Зочишта призренског, а који је сада парох бостански. {29}

Код бостанске цркве, храма Св. Богородице, прикупише се неколико Срба из Бостана, да се са мном виде и поздраве.

Уђох у цркву, целивах крст и икону и приложих свој поклон, па затим пођосмо уз брдо и за 20 минути били смо на Новом Брду, одакле смо имали величанствен поглед на околину. Овде на поређаним тесаним каменовима у хладовини испод великог јавора, између џамије и текије, иза које је турско гробље, поседасмо. Ту нам приђоше неколико турских младића и један старац. Младићи прихватише коње а старац Сејфедин-хоџа седе поред мене на разговор.

На Новом Брду сам нашао само пет кућа турских а ни једну српску. И ових пет кућа турских раселиће се, вели старац Сејфедин, јер овако усамљени не могу опстати.

Новобрдски град је сав у рушевинама. На западном спољном зиду стоји узидан од црвеног мрамора крст. Турци Новобрђани, који уз нас беху, веле да ту иза овог крста у граду лежи нека српска краљица. Уђосмо у град и то место нађосмо затрпано рушевинама од градских зидова. У граду смо видели један велики и неколико малих јавора, који су поникли из оних рушевина, где се не види земља од камена и малтера.

Близу турских кућа постоји једна џамија, која је по запису на вратима подигнута 1172. године по турском календару, а то је до ове 1897. године 140 година.

Године 1873. одлазио је у Ново Брдо и Јастребов. Он је тада нашао 30 мухамеданских кућа.

Ово малобројно становништво чувеног Новог Брда говори и српски и турски. Куће су им северно од Града у једној равној дољи. По месту где су куће и по малом мунарету на џамији изгледа ми, као да су се ове куће са својом џамијом овде прикриле, да их са стране нико не може видети, јер све док се до њих не дође ни с једног краја не могу се видети.

Становници новобрдски веле, да они нису Арнаути већ прави Турци. И то је тачно, јер су они ту насељени по завојевању Новог Брда. Турци Новобрђани {30} и они у Добрчану једнаки су. Или су се Добрчани преселили са Новог Брда у Добрчане или су Ново Брдо и Добрчане једновремено насељени Турцима. У Гњилану има подоста турских породица досељених са Новог Брда. Са Новог Брда доселио се је у Приштину и Хамид спахија, чији син Зејнула и сада живи у Приштини.

На Новом Брду виде се остаци од појединих зграда, као и камени стубови од тих зграда, од којих су неки усправљени а неки и положени на земљу. Али нити има остатака од многобројних кућа, као што се прича да их је било по некима 6.000, а по некима и 12.000 кућа, нити су се могле толике куће сместити на самом Новом Брду, на коме је град. Ако ли је у истини да је на Новом Брду било тако многобројних кућа, онда су оне морале бити и испод Новог Брда.

Око Новог Брда и у целој гњиланској кази при копању и орању често налазе стари српски новац и друге старине.

Близу џамије постоји и сада један велики старински бунар са великим каменим коритом до бунара, али се Новобрђани овим бунаром не служе, но доносе воду са ¼ сах. даљине са места званог „Бребершка“.

На југоисточној страни Новог Брда постоје остаци цркве Светог Николе, код које прави хладовину један велики јавор. Бостанчани веле, да су до пре 30 година долазили код овог црквишта, ту се молили Богу и на саборе скупљали. У близини ове цркве једно се место зове Марков Крст. Окна рудокопска су на по часа од Новог Брда. Она нису прорадила после завојевања Турског.

После овога отишао сам на источни крај новобрдског положаја, да исти разгледам. Уз мене беху мој кавас Стојан Глигоријевић и жандармеријски наредник Хасан чауш. Остала пратња беше остала код џамије у хладовини испод јавора, а ми смо од њих били удаљени највише 200 метара. Одавде сам посматрао српско-турску границу код Китке, Свираца, Зајечевца и т. д. и у који мах извадих из џепа карту да нешто видим, пуче пушка испред нас преко долине {31} из шуме и куршум прохуја изнад наших глава. Остадосмо у месту још 35 минута чекајући, неће ли још која пући, али ни једна више не пуче. Хасан чауш и мој кавас тврде, да је неко нас гађао, а остали рекоше, да су чобани случајно пуцали.

Стари друм новобрдски познаје се од села Страже, на Царев Забео, по риду па на Трнићевце. Но овај је друм сада забатаљен. Сада се из Гњилана за Ново Брдо иде на Станишор, па клисуром на Макреш, Трнићевце и Бостане.

ђ) С Новога Брда у Гњилане и опис села која се налазе између Гњилана, Новога Брда, Криве Реке и Мораве.

Кад смо се са Новог Брда кренули, прошли смо кроз српско село Манишинце, које друм пресеца на две махале, а иза махале која је лево од друма долази српско село Зебинце, где је извор једног крака Криве Реке. Извор је овај чесма, која се зове Јаћимовска. Одавде па до утока Криве Реке у Мораву испод села Доморовца, дужина је реке око 50 километара.

Између Манишинца и Зебинца на месту званом Клоборовце застадосмо ради малог одмора, где нам Васа Цветковић из Манишинца донесе хладне воде. За овим прођосмо поред српског села Страже, чија се црква Св. Петка види на једном узвишеном месту изнад села, а за овим поред села Куретишта за 4 сахата стигосмо са Новог Брда у Гњилане.

Кад сам већ овај крај око Новог Брда обишао, онда да побележим овде сва села, која се находе између Гњилана, Новог Брда, Криве Реке (са неколико села и преко ове) и Мораве:

Куретиште српско, Станишор српско, Кувце српско, Стража српско, Драганац српско, Макреш доњи Срби и Арнауташи-мухаџири[7] Трнићевце српско са 3 куће Арнауташа досељених, Бостане српско, Плавица {32} српско и Арнауташа досељених, Јасеновик Срби и Арнауташи досељени, Клобукар Срби и Арнауташи досељени, Царевце Срби и Арнауташи досељени, Бољевце Срби и Арнауташи досељени[8], Лештар Срби и Арнауташи досељени, Тиринце Срби и Арнауташи досељеници, Бушинце српско, Косовица (ново село са досељеницима Арнауташима), Мигановце Срби и Арнауташи досељеници, Гоголовце Срби и Арнауташи досељеници, Робовац српско са 6 кућа Арнауташа досељених, Бусовато Арнауташи, Божовце са 35 кућа српских, а мало у страну до села населили су се и 3 куће Арнауташа досељеника. Срби у Божовцу имају своју цркву која је била скоро сва у земљи, али су је вредни божовчани откопали, поправили и дивно украсили. Посвећена је Св. Богородици. У атару овога села налази се манастир у рушевинама а био је посвећен Св. Јовану. Има старих људи, који памте кад се је код овог манастира скупљао вашар, на који су долазили трговци из свију околних вароши, али га Турци усљед несигурности пренесу у Гњилане, где се и сада сваке године држи на Иван дан, 24 јуна. У атару села Божовца постоји још један манастир посвећен Св. Спиридону, али и овај је у рушевинама. И сад се сваке године 12. децембра скупља народ и свештеници. До овога манастира има једна чесма са јаком водом, коју народ сматра за лековиту. Рајановце 14 кућа све Срби. У Рајановцу постоји напуштен манастир у месту званом „Зли Дол“, храма Св. Ђорђа, јер се и сада још народ ту скупља на Ђурђев дан. У атару истог села има једно место које се зове „Глоборица“, где постоји стара напуштена црква, која се још доста добро одржала, али се не зна коме је свецу посвећена. Сада су око ње насељени Арнауташи досељеници. Одовце има 14 српских и 3 арнауташке куће. Арнауташке су, као досељеничке, мало у страну од села, на месту где је српско гробље и где је била црква Свете Петке, Јабуковица арнауташко село (ово је село између Бусовате и Прилепнице), Прилепница има 30 арнауташких, {33} 4 српске и 8 циганских кућа. Причају, да је више села Прилепнице постојала црква, од које сада ни трага нема. Изнад истог села на месту званом Оџин Камен, постоји једна пећина до реке Прилепничке. Ова пећина изгледа као железнички тунел. Веле, да се је кроз ову пећину негда могло ићи у манастир Св.

Спиридона, који поменух у божевачком атару. Неки су скоро покушали да кроз ову пећину изађу на другу страну, па нису могли, а један је изгорео четири свеће идући пећином па ипак није могао изаћи на други крај, већ се вратио. Мало ниже од ове пећине постоји извор са млаком водом. У Ропотову великом и Ропотову малом живе Срби. У Шилову Срби и мухаџири. Кметовце има 30 српских и 15 мухаџирских кућа. Добрчане има 70 турских и 30 српских кућа. Више овога села постоји разваљена црква, код које се мештани Срби скупљају о Св. Василију. Кроз ово село пролази река Прилепница. Више њега на више места извире кисела вода, коју народ пије као лек. Буковић је арнауташко село, удаљено два сахата од Гњилана, има 25 кућа све арнауташке. Има и разваљену цркву, коју народ сматра за лековиту, те је често посећује. Тврде да су се многи излечили од болести падавице. Ову цркву веома много обожавају и Срби и Арнауташи. Милешево Арнауташко; Сапора Срби и Арнауташи мухаџири; Дреновце Срби и мухаџири. Ово последње има и своју цркву посвећену Св. Бесребреницима Кузману и Дамњану, коју су пре неколико година обновили. Петровце Срби и мухаџири, Панчело српско. Панчело и Томанце једно су до другога и обоје имају 26 кућа Срба; Топоница сада арнауташко село имаде 30 кућа и постоји на левој обали Криве Реке. Испод овога села на 350 метара на путу Топоница—Доморовце постоје рушевине једног великог манастира на брегу званом Поповац. До ове манастирске рушевине постоји и старо српско гробље. Старац Симон из Доморовца каже ми, да су до скора постојали зидови црквени и у самом селу Топоници, али су их Арнауташи срушили и од тога материјала подигли себи куће и џамију, У атару истог села а на месту званом „Блато“ населили су се Арнауташи {34} мухаџири и своје село назвали Блато. Из овога је села Рам-Блата, мухаџир, који је истина качак — одме