Др Горан Комар

Црква Рождество св. Јована Крститеља на Лоберу (Суторина, Херцег-Нови)

- прилошци историји Суторине -

Међу сачуваним старијим црквама на територији Суторине, ова је црква, заиста, представљала један веома репрезентативни конзервисани остатак суторинске и новске-драчевићке средњовјековне старине и она то умногоме јесте и данас. Вјероватно, да је вишевјековна отоманска управа у Суторини доприњела таквоме њеноме стању, јер је на темељу мировног уговора у Сремским Карловцима (1699) и разграничења током 1700/1701. године, дефинисањем Гримани линије, Суторина, скупа са планинским селом Бајкове Крушевице, припала Отоманској империји. Из доба Морејског рата сачувано је нешто података о суторинском селу Пријевор и Шћепошевићи. Ови подаци леже у старој млетачкој земљишној књизи која је довршена 1690/93. године. У њој се, као власник земљишта, помиње и црква Светога Архиђакона Стефана.

 Предио на којем је саграђена црква Светога Јована припада крупноме билу које раздваја суторинску алувијалну раван са њеним селима смјештеним по пристранцима брда, и село Мојдеж. Може се рећи да ова црква лежи на граници двају села. Са суторинске стране, цркви, и предјелу „Лобер“ на којем се налази, изразито гравитирају села Лучићи, Рајевићи и Томин. Село Лучићи, помиње се у дубровачким архивалијама средњега вијека као „Zdozzi“ али је ово име задржано све до у 17. вијек. Најстарија млетачка земљишна књига провидура Корнера, обједињава Мојдеж и Здоце, дакле Лучиће, а у правцу разграничења према предјелу Суторине, издваја само Пријевор и Шћепошевиће. Свакако да у оваквоме територијалном разграничавању какво је присутно у овој земљишној књизи може да се наслути да је под предјелом или селом „Zdozzi“ у то вријеме подразумијевано нешто више од села Лучићи. Иначе, ово презиме се јавља на неколике тачке Драчевице у 18. вијеку, па се поред Лучића у селу Лучићи, оно јавља и у Мојдежу, Сушћепану и Кутима. Уколико би још упорније испратили ситуацију у доступним изворима, тада би се могло утврдити да оваква топографија родова и насеља нестаје у другој половици 18. вијека, јер Мојдеж у својим пописима („Ноте од соли парохије мојдешке државе Новске“) више не укључује оних фамилија које му припадају према старој земљишној књизи из 1690. године, истина обједињеноме са Здоцима.

 И Мојдеж и Здоци су средњовјековне стабилне тачке у традиционалним територијалним опсезима Драчевице. Најстарија документа у којима се помињу леже у Дубровнику и настала су у вријеме снажног државотворног прегнућа Стефана Твртка I Котроманића. Сигурна убикација Твртковог града у Драчевици, уколико би то био сасвим нови град, није још увијек могућа. Константин Јиричек у дјелу „Трговачки путеви и рудници Србије и Босне у Средњем вијеку“ каже: „Драчевица звала се област око Новог до у XV в. Тамошњи жупани спомињу се често у дубровачким архивалијама. Један дио ове жупе зове се и звао се средњем вијеку Суторина или Субторина. Град Нови на морској обали (Castrum Noum Sutorine), Нови /град/ у Драчевице основао је тек Стефан Твртко, краљ босански, у 1382. години. Пријашњи град жупе стајао је можда код данашњег села Драчевице...“[1]

 Ова тврдња К. Јиричека је веома необична јер је он гради на посве несигурној убикацији пређашњег града. То због тога што се никада нигдје није помињало насеље „Драчевица“. У Новоме се по старини такво име употребљавало као дескриптивни назив за жупније алувијалне предјеле уз обалу. Овај аутор је цитирао и документ од јуна 1383: „Castrum Nouum Sutorine“ којим се, заиста, „нови каструм“ опредјељује Суторини. Дубровачке исправе које доноси К. Јиричек и други наши истраживачи који су донијели знатнога приноса из сачуваних фондова Државног архива у Дубровнику а који су се исцрпљивали средњовјековном топографијом српских градова, упућују на одређену примарност ширег опсега Суторине код хипотетичког убицирања старог језгра новскога насеља прије Стефана Твртка.

 Други наш истраживач који је учинио крупни искорак у расвјетљавању запретених и оскудних обавјештења из средњовјековних наших листина о смјештају крупнијих или крупнијег значаја српских градских насеља је акад. Михаило Динић. Овај аутор црпи обавјештења из повеље Алфонса V: „Novi Vdazanich castello con lo contato ala marina vicino de Ragusa la via de Albania (1444) ... називан и castrum de Suttorina.“ У састав жупе улазила су и села Морињ, Мокрине, Крушевица, Св. Никола, Сушћепан, Пријесек, Црљено брдо, Кути, Жвиње, Вијековић. Аутор цитира документа из дубровачког архива: 1443: in Draceviza in villa dicta Mocrine; 1442: de Draceviza de villa S. Steffani; 1440: Radassinus Ratchouich de Draceviza de villa Cruseviza; 1414: Ratchus Milossevich de Draceviza de Cerglena berda; 1446: de Draceviza de Cerlieno Berdo; Bogavec de Suigne se Draceviza...“[2]

 М. Динић је начинио једну погрешку код убицирања насеља „Подоштро“ у Драчевици будући ослоњен на топографске карте које оскудијевају тачним и потпуним топономастичким подацима. На с. 205. н. 107. он је цитирао документ у којему се помиње Милдруг Богојевић из Драчевице који је смјештен у насељу Подоштро, вјерујући да је овдје у питању неко село „испод рта Оштро на улазу у Боку.“ Свакако, овдје је у питању гребен „Оштра“ у Суторини. За нас је овај детаљ занимљив јер се управо око „Оштре“ групишу древна суторинска села Пријевор, Рустово, Шћепошевић, Лучићи и Коњевићи. Осим тога, средњовјековно насеље, у дубровачком документу поменуто као „Podostro“ свакако је гравитирало укопавалишту цркве Светога Јована на Лоберу. Наши најранији подаци упућују на постојање древнога гробља „Ђурђев камен“ код села Коњевићи, Светостефанску цркву у Шћепошевићима и цркву на Лоберу.

 Извјесно је, такође, да у високом средњем вијеку, у Драчевици фигурирају два новска градска насеља. Турци су, на концу 16. вијека, приликом једне расправе позивали свједоке „из града Старога Новог и града Новог.“[3]

 Такође, дужни смо овдје поменути крупни комплекс средњовјековне архитектуре у пријеворском одломку Рустово који импонује својом несумњивом монументалношћу и архаичношћу својега обличја, а који чини приземне и темељне зграде у Рустову, на чијим су остацима родови Беко и Дерић, од конца 17. вијека подизали куће.

 Гледајући топографију споменичког наслијеђа Суторине, уочљиво је да се трагови древнијих цркава и гробаља вежу уз Оштру и села која се групишу око Оштре.[4] Сасвим је извјесно да управо овдје лежи стара Суторина, њена стара културна и популациона језгра. Није случајно да се у старој земљишној књизи провидура Корнера (1690), са читавог земљишног опсега Суторине помиње искључиво насеље Пријевор и Шћепошевићи, а између свих суторинских цркава ранијег утемељења, само цркву Светога Стефана и Свете Госпође.[5]

 По земљишној „поверхности“ како су писали стари Драчевићани, стоји около Оштре неколико тачака древне суторинске културне мапе које ми овдје морамо поменути, не обазирући се увијек на извјесни легендарни карактер мјесних обавјештења.

 Село Пријевор се укопава крај цркве Пресвете Богородице. То је једнобродна црква са полукружном апсидом управљеном пут истока. Звоник је на преслицу са три окна. На јужној страни су два полукружно засведена прозора, а на сјеверној један. Најстарија млетачка земљишна књига укључује цркву која је обновљена 1875. године. У Пријевору се говори да је овдје раније стајала мала црква у сухозиду која је рушена снагом цијела села, у коло ухваћеног.

 У пријеворском селу Малта стоји црква Пренос Моштију Светога Николе са некрополом стећака. Одломак Малта звао се у старини Никољ До. Тако сугеришу и дубровачке листине. Црква је зидана тесаним и притесаним каменом. Оквири портала и прозори изведени су од крупнијих камених блокова финије израде. Извана су зидна платна једноставна док је унутрашњост рашчлањена на нише и пиластре. Проф. В. Кораћ вјерује да ова црква припада виском средњем вијеку. Око цркве лежи некропола стећака, сигурних биљега српског етничког простора. У темељном и некорумпираном предајном наслијеђу Суторине, ова црква спада у ред „грчких“ цркава, које красе овакве некрополе и које, готово у правилу, нису активиране и преузимане као гробишта новијег становништва Суторине пристиглог овдје у вријеме морејског ратног метежа.

 У близини старог језгра Пријевора, Рустова, лежала је, према предању црква Свете Ирине. Око овога мјеста, на предјелу Јаковина, лежало је велико гробље за које вјерујемо да је припадало средњем вијеку. На Бутковом брду, подно Рустова, стајала су два стећка на осами, од којих је један сачуван. Ове старине су у мјесноме предању означаване као „грчка црква“ и „грчко гробље“.

 У Рустову, на једној окрајној кући, на надвратнику стоји урезан знак крста што свакако индицира црквену зграду.

 У селу Шћепошевићи стоји гробаљска црква Светога Архиђакона Стефана.[6]

 У Лучићима у Суторини стоје остаци зидова за које се у Суторини и Мојдежу говорило да су припадали некоме манастиру.[7]

 У Коњевићима под Оштром, леже остаци неког старог гробља са киљанима које се зове „Ђурђев камен.“ Мјештани су говорили да је и овдје стајала црква.

 На концу, обигравајући овако око брда Оштра, стижемо до цркве Светога Јована на Лоберу. Ова се црква налази извише села Лучића и Рајевића и несумњиво носи највише значај за испитивање средњовјековне историје Суторине. И она спада у „грчке цркве.“

 Црква је једнобродна са полукружном апсидом окренутом истоку. Пресвођена је бачвастим сводом. На јужној страни стоје два полукружно засведена прозора, а на сјеверној један. Звоник је на преслицу са једним окном, вјероватно новије градње, као и розета. На апсиди се отвара један мањи прозор квадратног изгледа. Ниво пода цркве лежи доста, чак неуобичајено доста, испод топографске површине. У згради се виде три дрвене траверсе. На сјеверном зиду брода је једна ниша.

 У порти цркве која је одоздо, са стране Суторине, обезбијеђена високом међом, лежи неколико стећака. Овдје су стећци, то је видљиво, уграђивани и подумјенте цркве, а према казивању суторинског свештеника Шпира Лучића, и ломљени и употребљени за градњу цркве.

 У Суторини се вјерује да је црква веома стара, из 12. вијека, а поп Шпиро Лучић је помињао налет куге 1802. године у којему је црква посве запуштена.

 Но, да видимо најприје шта је о цркви написао поп Шпиро Лучић у његовој хроници Суторине:

 „7. Црква св. Јован рођење св. Јована 24. јуна

Више Лучића и Рајевића села мјесто звано Лобер; она је стародревна црква она је још из 12. вијека код ње се много народа копало и код ње има много стари гробова и то све без крстова са великим плочама на гробове кад је куга била у ово мјесто 1802 године црква се била запустила и била је само развалина. Наши су сељани Лучића ишли вазда на Камено на св. Јована 24. јуна код цркве о слави и на 24. јуна 1821. године иза Јовану цркву на мјесто Метериз на граници Млетачке републике и турске царевине дочекали су народ млетачки пандури и свијек ратили натраг да немогу ићи код цркве на Камено појавила се колера да се народ не мијеша због болести. И исти се народ вратио код разваљене цркве св. Јована на Лобер ту се договоре да цркву начине и поправе и доста је плоча и стећака било на гробовима око цркве и то је народ све разбио и са истима камењем цркву оградио плоче су биле издалека донешене нијесу од овог камена но је имало и црвених плоча и све потрошили у грађевину цркве. Нијесу то имали право но су погријешили једну старину и народне споменике што су уништили грота и помого им неки Илија Рађеновић кои је био родом из села Ћенича Суторина који се одселио у Тријешће 1802 и тамо живио дарово је у градњу цркве 50 дуката тада је био свештеник поп Сава Лучић по причању био је поп Сава Лучић јунак и виђен свештеник и Турци су га се бојали вазда је носио мач. Умро је год. 1830.“[8]

 Онако како је својствено Србима, поп Шпиро преноси тачне детаље и опис догађаја у вези поновног подизања цркве на Лоберу. Гријеши у години јер помиње млетачко-отоманску границу и млетачке пандуре којих није било 1821. Дакле, мјесна традиција памти догађаје из 1721. а поводом полагања и дефинисања нове граничне линије између Венеције и Турака током те године (Мочениго линија). У дијелу Суторине и Горње Боке, ова гранична линија ни у чему није кориговала ону стару, Гримани линију из 1701. године. Суторина је остала под јурисдикцијом Отоманске империје што ће је учинити изолатом традиционалне културе Срба, али ће свакако доприњети и извјесном конзервисању и сачувању знатнога дијела њеног историјског наслијеђа у којему се управо црква Светога Јована на Лоберу указује као најсачуванији комплекс. Томе је доприњела и навика да су Срби мигранти у вријеме Морејског рата избјегавали укопавање или активирање затечених цркава које су у мјесноме наслијеђу означаване као „грчке.“ То је још један значајни разлог што смо се одлучили да начинимо ову скромну монографију.

 Средњовјековном градитељском опусу старе Суторине свакако припада и црква Светога Георгија у Ченићу.

 Топографија насеља испод брда Оштра и размјештај старих сакралних тачака које су припадале овим насељима, пружа могућност пројектовања слике једног изразитог сакралног прстена старе Суторине који лежи око њених профаних и од давнина стабилних станишта а која се сва свијају из Оштру. Суторина као да и своје име дугује једној таквој тачки на којој је у давнини стајала црква Свете Ирине. И име све грчке светитељке чувало се и било је познато и у овоме вијеку нашем свијету у Суторини, изговарајући га као „Орина“. Уколико, сасвим хипотетички, посматрамо брдо Оштра као орографску, земљишну тачку која веже стару Суторину у њеним средњовјековно посвједоченим насељима узасе, тада је примјетно да се око Оштре формирају два прстена са биљезима њеног најстаријег културног живота: први, профани у којему се нижу њена стара села и други, вањски и сакрални са њеним вјерским и црквеним тачкама.

 Уколико ми данас гледамо на цркву Светога Јована као на продукт средњега вијека, а она то и због самога присуства стећака јесте, тада је могло бити да се у њеноме гробљу укопавала, на примјер, фамилија или род Богојевића који су овдје живјели у почетку 15. вијека, или род Коњевића који је овдје посвједочен путем турскога дефтера из половице 16. вијека (1540).[9] Један од најзанимљивијих сегмената затамњеног историјског живота Драчевице је сигурно заобилажење затечених старих гробаља која се обично именују као „грчка“ од стране миграната у Морејском рату. Ближња села Лучићи, Рајевићи и Томин у своме предању казују да се никада нису укопавала у гробљу цркве Светога Јована. Ми данас можемо вјеровати да је црква активирана послије разграничења које је донио последњи велики млетачко-турски сукоб (1714–1718), дакле око 1721. године када је била дефинисана Мочениго линија. По казивању мјештана, не и као гробаљска црква већ само завјетна. Занимљиво је и држање завјета Суторана Светоме Јовану Крститељу на дан Рождества Светога Јована код цркве у Каменоме. Обје цркве су средњовјековног утемељења и обје чувају стећке. Уколико Лучићи, како казује предање, досељавају у Суторину у вријеме Морејског рата, онда би они одабрали каменску цркву да у њој држе завјет у вријеме ратних операција и у вријеме када је Суторина са Кршевицама заиста лежала под јурисдикцијом Млетачке републике. Али, на кратко! Већ 1701. године повучена је граница према Отоманској империји на темељу захтијева Дубровачке републике да се раздвоји од Републике Светога Марка. Да ли је Суторанима са отоманске територије било допуштено излазити на Камено сваког 24. јуна није нам познато. О томе нисмо нашли никаквих података.

 У држању цркве и гробља запуштеним, и у казивању старих Суторана да је црква „откопана“ и изнова ограђена сигурно лежи зрно истине. Старе српске цркве о којима се посвуда у Динаридима говорило да су укопаване у земљу „од страха Турскога“ могле су бити и прве српске цркве подизане на гробним гомилама, па се откопавањем из паганске гробне гомиле црква указивала у њеној охришћањеној рафинисаној намјени. Поп Шпиро Лучић у своме Љетопису изричито описује веће гробље. Срби су заиста свуда по Херцеговини уништавали сопствена средњoвејековна гробишта и овакве биљеге ломили и уграђивали у своје цркве. Осим тога, предање казује да су стећци ломљени и коришћени за прављење тесаника за зидање цркве. Поп Шпиро помиње дакле једну обнову цркве за коју ми вјерујемо да се догодила 1721. године. Врло је вјероватно да је црква са незнатним доградњама, могуће додавањем звоника и неких декоративних детаља, дочекала и наше вријеме. Тим прије што је готово уобичајено да један од најстаријих народних института старе Боке: завјетна црква на гори, не носи звоник.[10]

 ПОДСЈЕТНИК О ПРОШЛОСТИ

 Вазда привлачан и жупни предио лежао је кроз читави документарно посвједочени средњи вијек у саставу са околним земљиштем требињске области и Конавала. Ми данас не можемо докучити због чега је знатан број истраживача у покушају да убицирају старо средиште жупе, прије Тврткова града, ослањао своје промишљање на тврдњи Константина Јиричека да је овдје стајао стари град жупе н мјесту „данашњега села Драчевица“. Заиста, када се у новској околици каже „силазим у Драчевицу“ тада се ово име употребљава као дескриптивни термин за обалске, алувијалне равни. Но, свакако, податак К. Јиричека стоји у сагласју са дубровачким листинама које, сасвим одређено, стари каструм смјештају у Суторину.

 Суторина је у античко доба носила значај који су наши истраживачи оцртавали у њеној улози транзитне постаје. Истина је да су сви стари и горски путеви, лонгитудиналног усмјерења, у вријеме политичко-територијалног заокружавања области Травуније водили кроз орјенска метанастазичка врата ка главној бокешкој и травунијској луци Рисан. Али је, такође, за очекивати да је у вријеме стабилизовања економских и политичких прилика са исцрпљивањем отпорне снаге илирског становништва на Јадрану, овдје лежао пут који је везивао Епидаурус и далматинску обалу са мјестима у Боки и њеноме полеђу.

 Јужна граница Травуније почињала је од Котора, па све до Дубровника, преко требињског града Цавтата. Дубровник у то вријеме располаже са узаном територијом, од три цркве на Бонинову, или можда Гружа и Лапада до манастира Светога Јакова. Од раног средњег вијека Дубровчани држе винограде на требињском и захумском земљишту и Константин Порфирогенит пише у 10. вијеку да за то плаћају годишње 36 номизмата.[11]

 Овдје је важно казати да је требињска област била засебном управном цјелином и самосталном архонтијом насељеном Србима у вазалном положају спрам српских владара. Константин Порфирогенит помиње главна мјеста области и међу њима мјесто Зетливи. Око смјештаја овога мјеста дато је различитих тумачења, али је некако преовладало мишљење, да би се могло односити на село Жлијеби у Драчевици.[12] Данас је то село од мањег значаја и забачено.

 У домаћој историографији није разријешено ни питање смјештаја мјеста Лукабете из дјела К. Порфирогенита. Проф. Ћоровић помиње тезе Фрање Рачкога који је ту ријеч изводио као лукабенс (грч.), Лукавец, Луковец. И село Лука у околини Требиња носи трагове старог насеља. Но, Лука је доста различито од Лукабете. У Драчевици, то ћемо послије видјети, насеља су кроз кратке интервале мијењала и губила имена. Старо језгро Пријевора у Суторини – Рустово, или тачније, његова околица, носи занимљиве и у једном сасвим хипотетичком оквиру, привлачне топониме. Рустово у своме живоме фонду чува топоним Лукановица, односно Залукановица. Ни једно од понуђених рјешења, међу херцеговачким селима, које су пружили наши истраживачи који су се окупирали овим питањем, не носи трагове монументалне архитектуре који би се могли поредити са Рустовом. Подно села Рустово лежи предио Подворница. Само је др Петар Скок држао да се Лукавац налазио на мору. Но, он то није детаљније образлагао.[13]

 У опису жупе Драчевице, проф. Ћоровић инсистира на приморском карактеру суторинског предјела, али и опасности коју носи суторинска ријека која је „зими опасна а љети грозњичава.“[14]

 У вријеме доминације Рима, кроз Суторину је водио пут који је везивао Епидаурус (Ragusa Vechia) и Рисан. Овако пише проф. Ћоровић о Суторини: „У доба слободне Илирске Краљевине ово је био важан крај и с Рисном, нарочито згодним као заштитним пристаништем, средиште главне власти. Ту се 229. године пред победоносном римском војском склонила краљица Теута и за неко време нашла спас. Читав овај крај имао је значаја и у римско доба и развијао се приметно. Чак и у нашој Суторини, станичној колонији уз пут, нашло се остатака римске културе и њиховог промета.“[15]

 Ми се не можемо сасвим сагласити са оваквом деградирајућом оцјеном значаја Суторине у стара времена проф. Ћоровића. Тако не говоре ни остаци архитектуре, па ни живи топономастички фонд. Осим тога, ваља размишљати и овако: У склопу административне области чије су саставнице вјековима Драчевица, Конавли и требињска област, Суторина заиста представља саму средишњу тачку. Она јесте транзитно мјесто, али јесте и излазно и она је морала концентрисати и састављати крупне силнице економских и политичких токова веома широке околне и полеђинске земље. У свакоме случају, не могу се изрицати валидне оцјене значаја и улоге овога краја док год се не отпочну археолошка истраживања његових старина. А она још нису започета.

 У дјелу „Моме сину Роману“ Константин Порфирогенит тврди да је Требиње са Конавлима једна заједница те да јој становници потичу од некрштених Србаља, као и да су владари Травуније били увијек подложни владару Србије. Одређеније вијести стижу из половице 9. вијека када је у Рашкој владао велики жупан Властимир. Син требињског жупана Беле узео је за жену Властимирову кћер. Овај је Крајина одликован од таста који га „именова владарем и учини га самосталним.“ Требињски владари имали су у посједу дубровачки данак звани могориш за винограде у околини града. Легендарна обавјештења сажета у Барскоме родослову говоре о требињском краљу Павлимиру и у овој тачки прелама се и саставља најдревнија дубровачка и требињска историја. Павлимир, као српски краљевић, рођен у Риму у вријеме прогона његовога дједа краља Радослава, за успона српскога владара Часлава, подиже се из Италије и са великом пратњом стиже у Груж. Срби га позваше да узме предачко наслијеђе. А Павлимир скупа са житељима Епидаура сазда Дубровник. Краљ старог кољена, како пише проф. Ћоровић, сједе на краљевство у Требињу гдје је он, на Христово Вазнесење саборно проглашен за краља.

 Када је пропала бугарска држава, 971. године, кренула је Византија на Рашку. Барски родослов доноси детаље о генеалошком рашчлањивању српске владарске лозе и заокружавања државе раздијељене у четири области.

 У вријеме ове тетрархије помиње се у Требињу и Боки (Превлака) лоза Легетовића.

 Наша историографија не цијени обавјештења из Барскога родослова као поуздана. Зна се да је концем 10. вијека Самуило покорио зетску државу, те да је опустошио обалу до Задра. У настојању да уреди државу и придобије савезнике, он је поставио краља Владимира у Зету и дао му кћер Косару. Послије Самуила, који је умро 1014. године, пошао је Владимиров стриц Драгомир „да тражи земљу и државу својих отаца“ онда када је у Преспи погубљен Владимир, а то бијаше 1016. Он је желио да састави Зету и Требиње и Котор то спријечи у успјеломе атентату на краља изведеноме на отоку Светога Гаврила. Вјерује се да се Котор одупро Драгомиру у настојању да се врати под окриље Византије у вријеме слабљења српске средишње власти под ударима Василија II.

 Уз сву збрку коју је унио Ф. Шишић у Барски родослов, може се са нешто више сигурности казати да се послије ових догађаја на сцени указује Доброслав – Војислав који устаје у Зети против доминације Грка. Проф. Ћоровић помиње грчкога писца Кекавмена с краја 11. вијека који каже: „Требињац Србин“ и то је један озбиљан прилог претпоставци о требињском поријеклу овога Доброслава којега досљедно помиње некорумпирани Барски родослов као оца краља Михаила Зетског.[16]

 Када се упокојио Војислав, подијељена је држава на четири дијела. У то доба постала је требињска област подручје са дугачком обалном линијом, од Дубровника па до на крај Боке. Читава стара и легендарна историја приморја оптерећена је обавјештењима о династичким сукобљавањима.

 У документу из 1163. или 1178. јавља се као господар Конавала „dominus Canali Devesie“, особа која је себе сматрала господарем Конавала и Жрновице.[17] Српски суверен Стефан Немања дао је Зету и Требиње на управу своме сину Вукану. Када је Урош I дошао на престо у Србији, његов старији брат Владислав, удаљен са трона, задржавајући титулу краља, добија зету и Требиње. Он Дубровнику укида данак који је град плаћао за винограде у Жупи кнезовима Требиња и Захумља. Када се Драгутин одриче престола у корист Милутина у 1282. години, он задржава управу над дјеловима српске државе од Рудника до Требиња и Конавала. Он својој мајци Јелени даје управу над Зетом и Требињем, да би, послије ње, овим предјелима владао Константин, млађи син Милутинов.

 Половицом 14. вијека у Требињу и Конавлима сједи захумска властела Чиховићи, као и жупан Драживојевић, родоначелник Санковића, повјереника Душанових. Такође, кроз 14. вијек Конавли са Требињем чине једну жупу и помиње се њихов господар Страхиња и син, жупан Ненад. У 1347., помиње се Страхиња као „domino Trebigne et Canalis“.

 Свугдје је Драчевица у склопу поменуте области. Када 1373. Никола Алтомановић уступа своје широке земље Ђ. Балшићу, он уступа Драчевицу, Конавле и Требиње.[18]

 У историјским споменицима Дубровника Суторина ће се чешће помињати концем 14. вијека, у часу када са сцене нестаје чврсте личности Тврткове. Његов насљедник и синовац Дабиша, већ у годинама, није уливао поштивање мале Републике. како стиже вијест о упокојењу Твртковом, 17. априла 1391., Дубровник најприје упути посланике кастеланима Суторине и Конавала и понуди им услуге у случају каквих неприлика. Бијаше то изведено у склопу шире дипломатске и пропагандне акције Дубровника у Далмацији и Котору ради враћања ових земаља под власт маџарске круне.[19] И Сандаљ Хранић држаше солану у Суторини а со довожаше из Италије. Дубровник је чак смјерао да ангажује Паштровиће не би ли разрушили солану.

 За наш рад важно је утврдити само једно: од најстаријих државних времена, било да се извјештаји темеље на легендама и родословима или каквим хроникама и листинама, бијаше Драчевица у склопу са требињском облашћу. А све до половице 15. вијека, овим се крајевима придруживало и Конавле. Када говоримо о Драчевици и Требињу, тада се може рећи да је по први пут у вријеме владавине Млетачке републике у Драчевици, и то послије млетачко-отоманског разграничења 1701. године, претежни дио ове земље отргнут из окриља Херцеговине.

 Суторина, као средишњи дио требињског приморја одавна стоји под утицајем Православне Византије и њено црквено и културно наслијеђе и данас мора бити присутно у њој.[20] У вријеме владавине првих Немањића, у часу када се Четвртим Крсташким ратом у овим предјелима почиње осјећати црквени разур, Срби се опредјељују за Апостолску Саборнокатоличанску Цркву од Истока. Свети Сава је у приморју засновао двије епископије: Зетску са сједиштем на Превлаци и Хумску са сједиштем у Стону која је у диптисима српске архиепископије трећа по реду. Овој епископији припадала је и Драчевица са Суторином као и Конавли са Дубровником. Најстарије средиште ова је епископија имала у манастиру Пресвете Богородице на Стонском брду.

 Тежак и ненадокнадив губитак ова је епископија доживјела у вријеме Душана Силног који је Дубровнику даривао Пељешац. Овдје у Драчевици, каснија помјерања сједишта Епископије, нису се одржавала у погледу територијалног досега. Епископија је дијељена на два дијела: Милешевско-херцеговачку и Требињско-херцеговачку. Суторина је вјековима била упућена на епископску власт херцеговачких владика који су сједили у манастиру Тврдош. Ова чињеница биће снажно фаворизована у догађајима у Морејском рату када је захумски владика Саватије премјестио своју столицу у Драчевицу, како изгледа, након млетачког уништења Тврдоша 1693/94. године. Овај требињски манастир саградио је према предању и једноме писму владике славонског Стефана Љубибратића из 1701. године, упућеном митрополиту Нектарију Зотовићу, Константин Велики. У старом тврдошком поменику који је изгубљен, стоји: ... Видећи то и ми грешни постарасмо се с Божијом помоћи и Пречисте Богоматере, и обновисмо цркву Успенија Пресвете Богородице, која је у Требињу раније из основа подигнута од благочестивог Цара Константина с мајком Јеленом.“

 Тврдошка црква је саграђена 1508. године у доба архиепископа српског Јована и митрополита земље Херцегове Висариона. Тако пише у запису јеромонаха Марка Требињца.[21]

 У доба босанске државе која је своје чврсте кораке у Боки извела у вријеме старога херцега Стефана и насљедника му Влатка, стајао је Нови под правилном црквеном управом херцеговачких митрополита. И једна и друга династија, од прегнућа Стефана Твртка I Котроманића, настојаће да у Новоме оснажи традиционално поштивање и његовање култа Светога Архиђакона Стефана. У Суторини, изражено у древној цркви из предтурских времена у Шћепошевићима.

 Према Општем листу Тврдошко–савинском, требињски митрополити, чија се власт простирала на Суторину су: Митрополит Висарион (обновитељ манастира почетком 16. вијека), м. Јован, м. Марко, м. Василије, м. Јоасаф, м. Симеон, м. Василије (Свети Василије Тврдошки и Острошки), м. Лонгин, м. Максим, м. Макарије, м. Силвестер, м. Симеон, м. Арсеније, м. Јефрем, м. Филип, м. Мелентије, м. Руфим, м. Јевтимије, м. Саватија, м. Стефан, м. Дионизије, м. Партеније, м. Авксентије.

 Вријеме турске управе у Драчевици донијеће Суторини конзервисање затеченог стања њеног народног обичајно г и црквеног живота које ће је учинити изразитом културном изолатом новскога краја. Све што је у млетачка времена овдје стајало, сасвим смо сигурни, стајало је у Суторини и у вријеме османске управе. Објављен је један дефтер нахије Драчевица и Риђани уз 1540. године. У њему се помињу стара изгубљена имена њених насеља. Пехлица је село два пута уписано у џемату солара, а затим, између Жвиња и Подоштра. Према таквоме распоређивању, могло би то били село Ченићи са средњовјековном црквом Светога Ђорђа. У Шћепошевићима је поменут поп Јован. Ово је село у томе часу бројало шест домаћинстава. Пријевор бијаше међу највећим селима у Драчевици са двадесетосам домаћинстава. Али, и Жвиње са двадесетчетири. Овај дефтер издваја насеље Подошто са шест домаћинстава у којем помиње Радељу Коњевића.[22]

 Дакле, у свакоме погледу, Суторина стоји непрекидно под биљегом српске народносне жиле и правилне црквене власти од најстаријих забиљежених политичких догађаја у приморским земљама. Њена заокружена историја писаће се готово искључиво на темељу археолошких ископавања. А у Суторини има шта да се ископава и изучава.

 ЛУЧИЋИ

Ово је презиме раширено по Драчевици и веже се, по старини, уз неколике тачке: Лучиће у Суторини, Мојдеж, Сушћепан, Куте и Морињ. Свакако, Морињ у 18. вијеку није припадао територијалном опсегу Драчевице, нити се у савременим документима може видјети да је тамошње становништво тако сматрало, како је то био случај са новским селима, изузев обалских насеља између Кумбора и Бијеле, и планинскога села Убли.

 Лучићи се, према млетачким земљишним књигама, вежу уз околна села. Поп Шпиро Лучић забиљежио је фамилијарно предање о доласку у Суторину и то ћемо, свакако, касније пружити. У дијелу у којем најстарија књига захвата Суторину, односно Пријевор и Шћепошевић, јавља се Tomaso Lusich. Мјесто на којему се у земљишној књизи јавља Томо стоји између власника земље уписаних између цркве Свете Госпође и цркве Светога Стефана.[23] У Бајковим Крушевицама уписан је 1690. Damian Lucich.[24] У Мокринама Mittar Lucich, судећи према мјесту у земљишној књизи, у предјелу Доњих Мокрина.[25] У Мојдежу и Здоцима (Moides e Zdozzi) jављају се 1690. двоје власника земље: Lucich Bose и Lucich Tomo.[26] Свакако, мора се водити рачуна о могућности да неки од власника земље у околним селима не припада роду Лучића у правоме смислу, већ се, како је било уобичајено у то вријеме уписује са патронимиконом. У овоме дијелу земљишне књиге из 1690., препознају се мојдешка презимена, која учествују у знатноме учешћу у односу на корпус рецентних презимена села Мојдеж и корпус друге половице 18. вијека сагледан кроз Ноте од соли парохије мојдешке државе Новске. Међу Мојдежанима који су посједовали земљу у Суторини стоје: Selach Radulovich (campi: 1), Vuco Zovanov (виноград), Nicolo Cotlenizza (пола кампа и 300 тиволија), Padri Calogeri (виноград). Занимљиво је да се у земљишној књизи предио Суторине јасно раздваја, онако како се раздвајају и друга удаљенија насеља када власници из Мојдежа посједују такве некретнине. А овај дио књиге обухвата Мојдеж и Здоце. Заиста је за вјеровати да су Лучићи укључени у ову књигу Лучићи настањени у Здоцима како се у то вријеме још увијек називало њихово село под Оштром.

 Боса Лучић јавља се у овој књизи са осам чланова домаћинства и нешто винограда. Свакако да је занимљиво да је она једина која је уписана у ову књига која би требала да захвата Здоце, али је податак јако чврст јер се ради о жени којој је исписано презиме.

 У Сушћепану и Дреновику уписан је Lusich Vuco, и Лучићи ће заиста кроз прву половицу вијека стајати у овоме селу, посигурно у лику Пера Лучића, главара села Сушћепан и Требесин. И 1702. године, у једноме попису пореских обвезника јавља се у Мојдежу Томо Лучић.[27]

 У другој половини вијека Мојдеж у пописима задобија слику рецентног стања, и у њему се не пописују Лучићи. Вјероватно због заживљавања и дејства међудржавне границе из 1721. године. Међутим, у Ноти од соли парохије Мојдешке из 1758. године, на редном броју 69. уписани су Рајовићи са 4 особе. Изненађење доноси Нота од соли за 1771. годину у којој се као парох у Мојдежу јавља поп Лука Лучић са пет чланова обитељи. У томе часу бијаше Ђуро Брајовић кнез од Мојдежа, а поп Лука, како је био обичај, овјерио је скупа са кнезом, овај попис: Парок од Мојдежа поп Лука Лучић по истини... Мојдеж је 1771. године имао 545 житеља. Већ 1789. године мојдешки парох је Теодор Милановић, како се види из Ноте од соли за ову годину: Парок поп Теодор Милановић от села Мојдежа 1789

 Дакле, мојдешки пароси су Милановићи, најприје, на прелому вијека поп Јово, а касније, сигурно 1789., и Теодор. Поп Лука је дужност пароха обављао између поповања ове двојице Милановића. Он је у међувремену, оженио кћер попа Јова Милановића, и сасвим је могуће, благодарећи женидби, прешао у Мојдеж.

 Овај свештеник Лука помиње се као први свештеник из лозе Лучића из села Лучићи у Суторини. Ми сигурно знамо да је у другој половици 18. вијека у манастиру Рождества Пресвете Богородице у Ратишевини, стајао и отац Лука и отац Исаија, такође презименом Лучић!

 Сигуран траг присуства још једнога калуђера презименом Лучић у Мојдежу стоји и у попису прћије кћери попа Јова Милановића, мојдешког пароха, начињеном 7. јула 1748. године. Попис је начинио својеручно калуђер, јеромонах Мојсеј Лучић: Чиним ову рецевуду ја исти калођер Мојсеј Лучић колико поарчи за аљине кћери попа Јова Милановића из Мојдежа која се удала за попа Луку и по великој моби и заклетви истога попа Јова који ми се облега пред мојом браћом кнезом Марком и братом Савом на говору свадбе код цркве светога Јована да ће ми до године лијепо платит и измирит што гоћ скројим и метнем на његову кћер...[28] На тај начин дознајемо о сродницима јеромонаха Мојсеја који је на територији Мојдежа могао стајати и служити само у манастиру Потпланина.

 Међутим, оно што је знатно важније, у овоме документу се помиње црква Светога Јована на Лоберу. Мојдешка свадба, у браку склапаном између житеља Мојдежа, могла је бити приређена искључиво на терену Мојдежа, а на околици овога насеља стоји само црква Светога Јована на Лоберу. По свему судећи овај је брак склопљен у цркви Светога Јована. Осим тога, ваља водити рачуна о тврдњама Мојдежана и присвајању ове цркве од стране Мојдежа.

 Овај калуђер писао је једно писмо провидуру у Нови на млетачку Нову годину 1763. и жалио се на сељане Мојдежа: На 1763 по грчки марта 1 у суботу увече на уру ноћи у Мојдежу пресвијетлому и преузвишеному провидитору од Новога и Боке Которске. Очитујемо с овијем истинитијем писмом ми ваше понизно чедо и судит калођер Мојсије Лучић јеромонако и плачући простирем себе на земљу пред вашим преузвишењем мој преузвишени еренишимо принципе обзнањујемо вашему пресвјетлому преузвишењу како ми удари на кућу и на ме Симо Брајовић и Марко Зипанчић...[29]

 Јеромонах Мојсеј је у овоме писму пријетио како ће писати и у Млетке у Сенат „на пресвијетли консел од десет.“ Провидур Никола Мариа Бембо је заиста 15. марта писао наредбу сељанима Мојдежа да више не узнемиравају калуђера Мојсеја.

 И сљедеће године у марту, калуђер Мојсеј се жалио због дуга попа Јова Милановића, али најважније је потцртати да се у овоме писму из 1764. године он казао да је његов синовац извјесни поп Лука: Исповједам и очитујем ја ниже именовани како чиним и остављам за мога прокарадура племенитога господина Андрију Вонтану и мога брата кнеза Марка и молим истога господина Андрију да би ми наплатио дуг што ми је дужан поп Јово Милановић свега це(кина) 12 и дукат 1 што сам му скројио кћери аљине и дао јој мало не сву потребу која се удала за мога синовца попа Луку[30]

 Дакле, из ових докумената насталих у Мојдежу да се видјети да је јеромонах Мојсеј у прелому 18. вијека живио у Мојдежу и међу Мојдежанима. Ми не можемо са пуном сигурношћу тврдити да је његов синовац поп Лука управо онај Лучић од суторинских Лучића, али овдје стоји озбиљна могућност да је то тако.

 Калуђер Мојсеј Лучић јавља се у Мојдежу и 1764. године у својству свједока потврде Мојдежанина Марка Андрића. Андрићи, иначе, припадају мојдешком одломку Потпланина: Слава Господу Богу на 18 лулиа 1764 у Мојдежу; Исповједа Марко Андрић покојнога Саве како прими у своје руке јостех има двије године и по дана у Јова Поробића покојнога Стојана из Мојдежа цекина десет...; ...и ово учиних ја Лодовик Андрија Фонтана бивши мољен од истога Марка Андрића који за његову јакост биће подписат од двуа (!) сједока мољена од именоватога Марка рекох за цекина Но: 10 и Z 34 =; И ја Глиго Кецојевић јесам сједок како више и ја Мојсеј. калођер. Лучић јесам сједок. како је више: -

 За нас је веома занимљиво да се у прелому вијека, па све тамо до конца седамдесетих година, у савинским документима не помињу ратишевљански калуђери као дио савинског братства. У сачуваној документацији ни јеромонах Мојсеј, нити Исаија и Лука.

 У првој половини 18. вијека у Сушћепану је стајао главар Перо Лучић. Он се јавља 1710. године молбом за додјељивање земље, а такође, сличном молбом и 1720. године. Главар Сушћепана и Требесина био је Перо све до 20. новембра 1741. када је због старости разријешен дужности, а на његово мјесто по предлогу сердара Николе Кецојевића постављен Илија Јакшић.[31]

 Из свега изнијетог може се докучити да је један свештеник, јеромонах Мојсеј, могао припадати фамилији Лучића. Овај је калуђер живио у манастиру Потпланина.[32]

 ОПОРУКА ОЦА ЛУКЕ ЛУЧИЋА

 Слава Господу Богу: у Новому у монастиру Савини мјесеца априла = 20 = 1757 =

 Бивши зван ја Димитрије Владојевић од стране Луке Лучића: кога нађох у постељи тешко болесна ма хвалећи Бога здрава у памети, уму и ријечи и жудећи учинити његов тастаменат, и наредити његове мале ствари, надајући се смерти, и бојећи се од ње, заповједа одлучује и наређује, колико насљеђује молећи мене да му упишем исти тастаменат и његову

1 = најпоследњу вољу, = перво препоручује Господу Богу и Пресветој Дјеви Марији Богородици његову душу да је приме у његову самерт, када буде воља Божија у његов рај:

2 = Друго наређуије и заповједа кад се буде згодити његова смерт, да се његово тијело погребе код цркве свете Госпође на Савини код које је имао своју рану више од година = 30 = и да му се учини опјело и паметотвореније по начину како је обичај

3 = Треће заповједа: и наређује да потље његове смерти узме монастир Савина два, параџика земље истога Луке, на Каменоме како се дава сваке године децима, преведрому принципу по либре четири Z 4 = и неколика солда: и с ова два параџика земље да има монастир узимати фруте докле би дошао рођени брат истога Луке који је на служби преузвишенога принципа и тадај ова два параџика да се подјеле по пола и половина реченога Луке да има остати за вазда под монастир Савину да моле Бога за његову душу, ако ли би брат истога Луке, узео оба дијела, ова два параџика да има исплатити церкви свете Госпође дио, више реченога Луке по правици што би ваљало, а да церква моли Бога за њега који се великој препоручује и са свим сердцем оставља више речену земљу, а другога имућа није ни имао, и за бољу вјерност биће ово писмо подписато с руком истога духовника више реченога Луке, и ови тастаменат учиних ја Димитрије Владојевић бивши мољен од више реченога Луке Лучића и Бог дао добар час

Ја Софроније Видаковић духовник потврђујем како више[33]

 Тешко се може сумњати да је мојдешки парох, отац Лука, управо први свештеник из рода суторинских Лучића. Уколико је отац Лука рођен 1692. како то каже поп Шпиро Лучић, онда би опоруку писао у 65. години живота, као сабрат савински. Он у опоруци каже да је „имао рану“ у манастиру за тридесет година. Уколико се упокојио 1765. како стоји на споменику, тада би то било у његовој 73. години. Међутим, поп Лука Лучић се јавља као мојдешки парох 1771. године и овјерава попис глава фамилија! И још касније, шест година касније, јавља се калуђер Лука Лучић у ратишевљанском-мојдешком манастиру Рождества Пресвете Богородице. Уколико би то била иста личност, и уколико је година рођења коју доноси поп Шпиро у „Љетопису“ тачна, он би овај попис овјерио у својој 79. години живота вршећи у дубокој старости дужност мојдешког пароха. Ми смо склони да вјерујемо да је мојдешки парох Лука Лучић заиста родоначелник суторинских Лучића, а стоји озбиљна могућност да је састављач опоруке из манастира Савина из 1758. године, неко други, ко је, могуће, припадао сушћепљанским Лучићима-Паштројевићима или неком другом роду. Свакако, године у „Љетопису“ и на споменику не морају бити тачне. Треба се сјетити и чињенице да се имена првих Лучића нигдје не јављају у старој млетачкој земљишној књизи. Такав је уосталом случај са претежним бројем драчевићких фамилија.

 Не мало изненађење донијела је читуља савинских Лучића из 19. вијека похрањена у архиви манастира Савина. То је читуља Пера Лучића Паштровића: Читуља Пера Лучића Паштровића из Савине; Читуља Пера Лучића Груичића из Саввине; Живушчих: Петра, Анну 7 јануарија; Усопших: Груицу, Божа, Луку, Стану, Анђу, Ника, Бошка, Јока, Луку, Василију, Јешу, Керста, Мару, Шпира, Соку, Илију, Глига, Елену, Јану, Илију, Анету, Савва, Кату[34]

Овдје је „Груичић“ несумњиво патронимикон, и ми морамо водити рачуна о озбиљној могућности да овај род Лучића за који у читуљи стоји сасвим одређено да су из Савине, припада старој и властелинској фамилији Паштројевића која је овдје, у Сушћепану, посвједочена од давнина. Паштројевићи су у 18. вијеку стајали управо у Сушћепану и Топлој и помињу се у Нотама од соли државе Новске. Њихово друго презиме је „Грушић.“ Топаљски Грушићи су се бавили поморском трговином.

 Ишчитавањем Нота од соли села Сушћепан (1758–1799) видљиво је присуство Лучића у овоме селу. Најприје, у Ноти из 1758., помиње се Јово Лучин са четири члана обитељи, а 1763. Јово Лучић, са наставком „ић“ такође са четири члана обитељи. Занимљиво је и важно за наше истраживање да је управо Јовова фамилија поменута у Ноти од 1772. године на сљедећи начин: Јово Паштројевић. То поуздано знамо јер су током пописивања у 1771. и 1772. години све главе фамилија пописане презименом. У Ноти од 1772. године, у Сушћепану се јавља само овај Јово који није уписан са презименом Лучић. Јово Паштројевић се јавља и 1777. године са шест чланова обитељи у часу када је парох у Сушћепану и Требесину био поп Јефто Аврамовић, а оба села бројала 305 житеља. Исто стање је задржано и сљедеће године, а 1789. фамилија Јова Паштројевића је смањена на три члана. У 1790. години Јово је са три члана обитељи, а 1792. са четири. Коначно, 1799., у последњој сачуваној Ноти, јавља се Јане Јовова са шест чланова обитељи.

 Готово је сигурно да су сушћепљански Лучићи припадали роду херцеговачких Паштројевића. У прилог свакако говори и везивање Пера Лучића из Савине за овај род.

 НАТПИС НА ФАМИЛИЈАРНОЈ ГРОБНИЦИ СУТОРИНСКИХ ЛУЧИЋА

      ОВЂЕ ВЈЕЧНИ САН
  БОРАВЕ СВЕШТЕНИЦИ
ИЗ ПОРОДИЦЕ
ЛУЧИЋА ОД 1717 ДО
ЛУКА 1692 + 1765
ЈОВАН 1732 + 1806
САВО 1752 + 1830
ШПИРО 1774 + 1855
МИЋО 1842 + 1883
ОВАЈ СПОМЕН
ПОДИЖЕ ИМ ИЗ
ЉУБАВИ ЊИХОВ
ПРАУНУК ПОП
ШПИРО ЛУЧИЋ 1929 Г.
ШПИРО ЛУЧИЋ
ПРОТО РОЂЕ(Н) 1854 Г
УМРО 1952 Г

  И из овога натписа на гробници суторинских Лучића је видљиво да је управо отац Лука кључ за рјешење главнога питања којим се овдје исцрпљујемо. Уколико је Лука синовац јеромонаха Мојсеја Лучића из Мојдежа, онда смо дознали о још једноме свештенику из ове лозе. Ваља водити рачуна и о томе да су Мојдеж и Здоци у то вријеме чинили једно. Уколико би потпланински калуђер Лука био овај Лука Лучић, тада је он у манастиру Рождества Пресвете Богородице (Потпланини) стајао код својега стрица јеромонаха Мојсеја. Манастир Потпланина сматрао се у то вријеме филијалом манастира Савина и било је уобичајено да савински калуђери и игумани служе и бораве тамо и овамо.

 Да се вратимо књизи попа Шпира Лучића. Он казује како су Лучићи стигли у Суторину из Дробњака: „Породица Лучића у Суторини у ондашње село звано Здоче први Лучић дошао у Суторину 1680. год. Два су брата доселила из Дробњака Црна Гора Благоје и Петар, Благоје остане у Суторину под Турском царевином, а Петар оде у Конавле и настани се у село Братњице под Дубровачком републиком исте 1680. год. Касније под силом прилика његови потомци примили су римску вјеру. Благоје је примљен у Суторину за кмета на Турску земљу у село тада звано Здоче а год. 1682. доведе своју жену Тијану од породице Ивановића из Дробњака са којом је изродио шестеро дјеце. Сва су дјеца умрли само му је остао син Лука кои се родио 1692. год. кои је пошље био свештеник и од њега су сви данашњи Лучићи. Благоје је нашо кад је дошо у Суторину пет породица у село Здоче и то Ковачи стали су ђе данас стоје Лучићи, Чворо у Чворовину, Голуб у Голубовину, Шабо у Шабовину, Миројевић кои је станово код данашњег врела Томина, све се ово пет породица истрачило исчезли или се неђе одселили. Само је у село Здоче остала породица Лучића, па је пошље и село прозвала своим презименом мјесто Здоче сада се зове Лучића село.

 Породица Лучића начинила је Никољу цркву малу у години 1778.“[35]

 Нашу пажњу привукло је изостајање Благоја у земљишној књизи из 1690. Заиста, ово име није укључено нити у Мојдежу са Здоцима, нити у Пријевору и Шћепошевићима.

 У Бадоеровом катастру довршеном 1704. године, јављају се у Сушћепану Lucich Pero и Lucich Tomo.[36]

 Такође, пажњу је привукло помињање имена браће јеромонаха Мојсеја Лучића: кнеза Марка и Петра. Једини кнез Марко који је поменут у Нотама од соли у овим селима је Марко Драшков који бијаше главаром Сушћепана и Требесина. Марко је, према Ноти од соли парохије Сушћепан и Требесин из 1758. био кнез у прелому вијека и скоро је сигурно да је калуђер Мојсеј у својем писму из 1748. поменуо баш њега.

 Да сада заокружимо: уколико би отац Лука био синовац јеромонаха Мојсеја, тада би у Сушћепану стајао један загранак Лучића који су потекли од Драшка. Они би се касније, у преосталим пописима друге половице 18. вијека, помињали кроз фамилију Јова Паштројевића. Браћа јеромонаха Мојсеја били би Благоје, Петар и кнез Марко. Петра помиње и поп Шпиро Лучић у своме Љетопису и јеромонах Мојсеј у документу из 1748. године.

 Лучићи су раширени по старој Боки. Свештеник Саво Накићеновић сабрао је основна обавјештења. У Грбљу се говорило да су од Раута од којих су многа грбаљска братства.[37] У Богишићу, код цркве Светога Јована се у вријеме С. Накићеновића још виђаху њихови станови. Исти истраживач је тврдио да су Бубићи из Будве да су Лучићи. Бубићи су уживали високе повластице још од Ђурђа Бранковића а, С. Накићеновић се позива на његову повељу издату у Будви у Светој Госпођи 1412. године. У доба Венеције припадали су властелинском слоју и истакли се у Кандијском рату.[38]

 Морињски Лучићи, такође свештеничка лоза, говорили су да су из требињског кадилука 1660., а славили, према С. Накићеновићу, Илин–дан.[39]

 Јасно је да овим прегледом нисмо разријешили питање распореда припадника суторинског рода Лучића, али смо отворили питања и пружили наговјештаје о знатнијем присуству и раширености и значају овога рода у Драчевици у 18. вијеку, него што је то биљежила и упамтила фамилијарна традиција уоквирена „Љетописом“ попа Шпира Лучића.

 Сигурно је да је у Мојдежу на прелому 18. вијека живио и служио јеромонах Мојсеј Лучић и да је имао синовца попа Луку који је оженио кћер свештеника Јова Милановића, мојдешког пароха. Ако претпоставимо да је тврдња попа Шпира Лучића из његовог „Љетописа“ тачна и да је поп Лука живио од 1692. до 1765. године, тада он не би био нити поп Лука Лучић из Мојдежа који држи мојдешку парохију 1772. године, нити калуђер Лука Лучић који 1758. у Савини диктира тестамент, нити потпланински калуђер Лука Лучић који 1777. служи у Ратишевини! Уколико године које пружа поп Шпиро уопште не би биле тачне, тада би ми пред собом имали свештеника Луку Лучића који се жени на прелому 18. вијека у цркви Светога Јована на Лоберу са кћерком мојдешког пароха Јова Милановића, који је синовац јеромонаха Мојсеја Лучића из Потпланине, који је у седамдесетим годинама парох у Мојдежу, у парохији или дијелу парохије својега таста, и могуће, другога Луку Лучића, савинског калуђера који је служио и у Потпланини и који је прави састављач опоруке из 1758. године. Свакако, мора се знати да није било ништа необично да се из наших манастира упућују калуђери да администрирају парохијама. То је обична пракса у 18. и 19. вијеку.

 Заиста, тешко би било вјеровати да су у овоме крају, у прелому 18. вијека живјела тројица свештеника именом Лука Лучић. Опорука калуђера Луке из Савине, који је служио и у Ратишевини, говори о калуђеру Луки, а наша документа чији је састављач јеромонах Мојсеј Лучић, свакако, чврсто упућују на попа Луку Лучића, који је према фамилијарном предању истински родоначелник суторинских Лучића из старога села Здоци.

 Погледајмо сада ко су били остали свештеници из фамилије попа Шпира Лучића, према казивању у „Љетопису“:

 „2. Поп Јован попа Луке син родио се 1731. године запопио се 1757. год. поповао је 49 година. У рату руском и француском кои се водио по Суторини у год. 1806 није стио да бјежи из своје куће те су га у кућу убили Латини Конављани кад су иза војске пјечкали по Суторини убили су га у години 1806.

3. Поп Сава син попа Јована родио се 1756. године запопио се 1779. године умро 1830. године поповао је 51 годину.

4. Поп Шпиро син попа Саве родио се 1774. године запопио се 1818. године умро 1855. године од колере поповао је 37 година.

5. Поп Михаило син кнеза Пера. Поп Шпиро није имао дјеце вјенчо се и отишо на Цетиње да се запопи и запопио га св. Петар. Кад се кући вратио попадија му је умрла није је живу затекао. Кнез Перо брат је попа Шпира. Поп Михаило рођен је 1842. године запопио се 1862. године запописо се у Рисан запопио га је Стеван Књежевић владика далматински умро је 1889. године попово је 21. годину.

6. Поп Шпиро попа Михаила син кои и данас живи родио се 1867. године запопио се 1888. год. запопио га пошљедњи грчки владика кои је био у Херцеговину и Мостар Игњатије...“[40]

 Лучићи су скупа са Рајевићима и осталим домаћинима обновили цркву Светога Николе и приликом обнове уградили сљедећи натпис:

iс + хр
КАКО МАЛО СЕЛО
ЛУЧИЋА САГРА=
ДИ ЦРКВУ СВ ОЦА
НИКОЛАIА У СУТО=
РИНУ 1880 Г.

 ТРАДИЦИОНАЛНО ПРЕКЛАПАЊЕ СЕЛА МОЈДЕЖ И СУТОРИНА – ПРИЈЕВОР, ЗДОЦИ

 Сачуван је један документ из 1735. године. То је нота од штете турскога судита Михаила Баларића из Пријевора. Баларић припада заборављеноме суторинском и пријеворском роду. Ова је нота начињена у јесен: На 18 октомрија 1735 у дневи петка; Поћерали су Кривошијани изнад Пријевора Горњега из Бјелотине из села Пријевора судита турскога Михаила Баларића брава – сто и педесет...

Из судске диобе браће Влаовић, госпође Маре удове Филипа Влаовића која заступа сина Јова и кћер Стану и Петра, Марка и Костадина, браће покојнога Филипа Влаовића, видљиво је да се везе између Суторана и Мојдежана одржавају, али и да Мојдежани посједују земље на турској територији Суторине. У томе погледу занимљив је други капитул пресуде састављене у Мојдежу 1757. године: ...а земље што држе у турској Суторини свој дио, ђе гоћ су или на ћесим или на дио или су сијаће или су с муком ђе су трапили и ако је Филип у ове помагао већи дио како смо разумјели, осуђујемо и то да им је на четверо.

У четвртом капитулу пресуде помињу се међусобна дуговања Влаовића и Суторана: Николе и Јована Маловранзића, Васиља Божовића и Саве Рајевића.[41]

Мојдешки Влаовићи из овога документа стоје по старини у дно села, уз саму границу суторинску.

 СТЕЋЦИ

 Поп Шпиро Лучић казивао је у своме „Љетопису“ како се доста свијета укопавало у порти цркве Светога Јована. Уколико бисмо узели, а то је скоро сигурно, да је црква обновљена 1721. године, приликом дефинисања и заживљавања млетачко–отоманске границе у Боки, а то бијаше у тој години, тада би и наш траг у документу који смо објавили, у којему се помиње свадба Луке Лучића у цркви Светога Јована, знатно придоносио таквоме увјерењу. Уколико бисмо, даље, нашу нит градили на предању и подацима попа Шпира, о градњи цркве Светога Оца Николаја у Лучићима концем 18. вијека, морали би поставити и питање гдје је била црква и укопавалиште села Лучићи, Рајевићи и Томин? Дакле, до градње цркве, уколико је заиста по први пут подигнута у другој половини вијека. Ми данас сигурно знамо да је село Пријевор са Шћепошевићима већ 1690. године посједовало најмање двије цркве, јер су двије уписане у стару Корнерову земљишну књигу. То су биле цркве Светога Стефана и Свете Госпође. Уколико се житељи ових села нису укопавали ван цркве, тада су се као и затечени старосједиоци свакако укопавали овдје, у порти цркве Светога Јована. Поп Шпиро помиње неколико старих фамилија и родова. Он помиње Миројевиће који су стајали код извора Томин. Стара земљишна књига укључује попа Миранишевића (prette Miranisevich)[42] који се јавља као власник непокретности у Пријевору и Шћепошевићу. Ковачи се јављају у Мојдежу и тамо се и сада предио са добром земљом, и сеоски одломак зове „Ковачи“. И најстарија земљишна књига укључује Јова Ковача у Мојдежу, а ова особа се јавља у списку пореских обвезника из 1702. у истоме селу.[43] Шабовићи су стари житељи Мојдежа.[44]

 У овоме часу ми не располажемо сазнањем да је негдје у изразитом орографском опсегу Лучића (Здоца) стајала црква изузев цркве Светога Јована на Лоберу. Она је била гробаљска јер носи стећке. На жалост ми данас не можемо реконструисати изглед њенога гробља које је промјенило изглед и обухват приликом новога подизања цркве 1721. Овдје данас лежи неколико стећака који су могуће и помјерени, а стећци су уграђивани и у подумјенте и црквену зграду.

 Свакако морамо примјетити да подаци, којима данас, благодарећи примарним изворима којима располажемо, упућују на извјесну традиционалну оријентацију у „Љетопису“ поменутих старих фамилија на опсег насеља Мојдеж и Здоци, онако како је то ријешила стара земљишна књига. Можда све то може доприносити гледишту Мојдежана који присвајају цркву Светога Јована, а сасвим је извјесно, да је у стара времена она у својем гробљу састављала оба села.

 Сигурно је и да се старо, пријеморејско становништво насеља испод Оштре укопавало у некрополама са стећцима. И данас је видљиво: око цркве Пренос Моштију Светога Николе у Малти и цркве Светога Јована на Лоберу. Онако, како је то било уобичајено у то вријеме и како се и сада практикује у многим мјестима Херцеговине и Босне. Могло би се очекивати да су се у Лучићи и Рајевићи, уколико припадају мигранатском елементу, од конца 17. вијека (од досељења 1680) па до подизања цркве Светога Николе, укопавали овдје, а то је распон од једнога вијека. Дакле, овдје или у Шћепошевићима. У фамилији која је давала и у којој су се рађали и стасавали будући свештеници, а отац Лука је само први и родоначелник суторинских Лучића из села Здоци, не би се могло претпоставити некаквог другог, ван цркве или црквене сјени, укопавања.

 Да ли су у почетку 18. вијека заиста разломљене старе гробнице, па је час градње и новога подизања цркве Светога Јована на Лоберу означио крај једне затомљене традиције коју је српски народ изнио у Нови вијек, то ће остати неразјашњено. Али, сасвим је могуће. Управо о томе желимо овдје проговорити и то је један од разлога због којих је ова црква изузетно важна. Најприје, она припада средњему вијеку. Има, видјећемо касније, индиција и да је веома веома стара. То темељимо на једноме детаљу из прочеља старе цркве пронађеноме у њеноме гробљу. Она је важна и због тога што ће показати на чему је саграђена када буде приређено њено археолошко истраживање. Показаће и какво је гробље носила.

 Стећци су најсигурнији биљег српског етничког простора. Посматрајући веома старе српске цркве о којима традиција говори да су затечене укопане у зенљу, па како су их Срби, ту и тамо откопавали и откривали јер су се за Турака морале сакривати, дошли смо до увјерења да, будући да су ове грађевине све одреда утемељене прије Турака, овдје не може бити ни говора о неком фактичком откопавању цркава. Ове су цркве стајале запуштене јер су носиле обиљежја неке древније традиције коју је српско становништво наших динарских крајева напуштало примајући хришћанство, али, каткада, и због тога што су унутрашња помјерања Срба доносила у ове крајеве нове житеље који су заснивали сопствена гробишта и цркве. Могуће је сасвим да је овдје напуштана традиција везивања уз стара гробишта представљена гробним гомилама, које су одстрањиване, па „откопавање“ заправо значи напуштање старих навика и одстрањивање оног каменог плашта гробне гомиле, и чак, замјењивање овога древног покрова управо великим отесаним блоковима које познајемо као стећке. Да ли је то, дакле, било откопавање српских цркава? Свакако не физичко откривање под земљом затрпане или укопане цркве, већ увођење новог начина погреба који ће као његов најупечатљивији знак распознавања донијети стећке. Свакако не свугдје. Уколико узмемо овај хипотетички оквир, тада нам се открива неисцрпно поље промишљања и анализе неких веома запретених питања наше прошлости. Тада се открива добра могућност објашњавања термина „грчко гробље“ и „грчка црква“. Ово именовање и означавање старих цркава носи сјећање на стара времена и када би ми то данас доживјели као одраз сјећања на вријеме у којему су настајали стећци, тада би веома погријешили. Израз „грчка црква“ носи сјећање на дубље периоде српске историје када су овдје подизане прве цркве у доба византијске управе нашим јужним крајевима.

 На суторинском предјелу, у Боки, лежи црква веома древног утемељења, посвећена Светоме Јовану (24. јуни/7. јули). Она је смјештена на бријегу који раздваја територије села Мојдеж и Лучићи. У порти ове цркве леже стећци, вјероватно испомјерани, али и један блок који би могао одговарати извјесном конструкцијском детаљу ранохришћанских цркава наше обале. Управо ова црква се именује „грчком“. Црква је и сада укопана у земљу и ниво подине и поплочања лежи доста, доста ниско, ниже топографске површине.

 Стећци су несумњиви израз хришћанизације Срба јер носе обиљежја крста и Свете Тројице. Расути су по српским земљама и представљају мргине српске земље. Готово сви, када носе натписе, носе ћирилске натписе. Стећак је једноставно супституент за камени плашт гробне гомиле. Стећак је, такође, биљег фамилије и рода.

 Стећци носе јасно саопштену идеју хришћанства, они носе и поруку о покојнику и роду. Они су зато масивни, јер принуда хришћанске цркве која руши гомилу, чини узмак пред неким заборављеним али свакако темељним захтијевом наших старих према некој релацији са покојником, са укопаном материјом и укопаном енергијом. Дакле, задржава се масивност надгробног плашта у облику притесаног камена. Гробне поклопнице долазе као нови, прелазни облик надгробног камена, надгробног „плашта“.

 У порти цркве Светога Јована на Лоберу лежи неколико стећака, али нема трагова гробова који би могли одговарати 18. или 19. вијеку, уколико нису овдје стари Суторани или Мојдежани укопавани под стећке. То је сасвим уобичајено по Херцеговини. На гробљу Пресвете Богородице у Турментима (Зупци) и дан-данас.

 На једноме стећку који формира пиџуо за сједање крај црквених врата цркве Светога Јована урезан је символ крина. Шире, о појави и значењу овога символа пише мон. Никодим Богосављевић а поводом његове појаве на средњовјековним гробним плочама на Михољској Превлаци.[45]

 Мон. Никодим Богосављевић вјерује да су двије превлачке гробне плоче за мотив крина узор и надахнуће могле имати у старијој превлачкој пластици из 9. вијека, на којима се често користи. Он подсјећа на познату парапетну плочу на којој су уочена четири различита начина коришћења овога символа. Крин је древни мотив и раширен свугдје гдје су раширени стећци и укупно српско градитељство средњега вијека. Као што се види, превлачки кринови су значајни дио декорације старе превлачке пластике, а та територији Боке, на сачуваним споменицима, стоји велика пукотина између ових на чувеноме превлачком светилишту и представе крина на стећку крај цркве Светога Јована на Лоберу. То сигурно стога што су стара гробља по Боки претрпјела уништавања. Мон. Никодим пружа сажето тумачење овога мотива: „Закључујемо, дакле, да су кринови на архијерејским саркофазима у Пећкој патријаршији и гробним плочама манастира Превлака изражавали дубоку веру хришћана, наших предака, и оних који су у њима сахрањивани и оних који су их израђивали и оних који су им се клањали и целивали их уз дубоку веру и наду да ће збох Христовог Васкрса, у дан свеопштег васкрсења, по Његовој милости и они васкрснути и задобити живот вечни. Скупа са крстом крин је јасан знак Христов, један распетог, други погребеног и васкрслог...“[46]

 Заиста, представа крина на стећку код цркве Светога Јована у Суторини, према нашем увиду стоји усамљена на опсегу Горње Боке. Њена вриједност је тим већа. Најближе мјесто, у унутрашњости залива, које је сво обиљежено крином јест превлачки манастир.

 И у овоме кључном символу, средњовјековна Бока, чији је крупни репрезент црква на Лоберу, наслања се на област Старе Херцеговине која носи концентрат рафинисане српске културе средњега вијека, дакле, оних српских земаља који су баштиниле у цијеломе свијету распознатљиви и особени ликовни израз древности и синтетичности. Синтетичности у ангажовању дјејствених образаца вјерског и обичајног живота славеносербског динарског етничког оквира у њеноме символичном изражавању у лику вертикалног крака Средишњег знака хришћанства. Особени ликовни принос средњовјековних Срба обухвата све српске земље и чини јасне мргине и биљеге етничког и земљишног супстрата нашега народа.

 Црква светога Јована лежи у суторинском предјелу који представља изразити бокешки и херцеговачки изолат традиционалне културе приморских Срба, чија је мала земља до пренапрегнутости суспрезана у њеноме Богом даном тражењу њенога пута за прикључење кругу привредно успјешних и културно нарастајућих српских крајева на обали Јадрана. Када је сва Драчевица растерећена присуства турске окупације, Суторина остаде под Отоманском империјом. Онолико колико је та околност Суторини прикраћивала могућност за остварење каквога искорака преко мора, а то бијаше једини пут за развој и отпочињање стварања њене нововјековне историје, толико је учинила да овај крај у својим њедрима сачува споменике каква је црква на Лоберу. Ми смо увјерени у још нешто: није случајно крај цркве, на видљивом мјесту, сачувано оних споменика њенога средњега вијека који носе распознатљиве символе Христоса. Склон сам да у таквоме поступку видим утицај руке једне знатне суторинске фамилије која је у 18. вијеку, а то је, сада је то сигурно, вијек обнове цркве Светога Јована, изродила неколицину суторинских свештеника. То су Лучићи из старога села Здоци. То је уједно и разлог што сам, за читаоца неочекивано, овако велику пажњу и простор посветио овој породици.

 Овим нашим разматрањем учињен је крупни отклон од традиционалних обавјештења о Лучићима из Суторине. Сасвим извјесно, у погледу година рођења двојице свештеника који се на фамилијарном споменику у порти цркве Светога Николе, и у „Љетопису“ оглашавају првим свештеницима.

 Као истраживач који је своје суспекције градио на сачуваним архивима, понио сам чврсто увјерење о недовољности и плитком домашају фамилијарних предања бокешких родова. И оближња свештеничка породица Поповића из Мојдежа са сигурношћу помиње неколицину јереја из своје куће и њихова имена исписује на гробу. А Бадоеров катастик из 1704. године, укључује попа Милана (poppe Milan Vucasin), којега предање брише.[47]

 Уколико бисмо у свјетлу расположивих извора генерално проматрали понуђени предајни оквир који је оцртао свештеник Саво Накићеновић у дјелу „Бока“, тада би било уочљиво и вриједно маркирања да управо фамилијарна казивања о времену доласка у Боку претежитог дијела горњебокешких родова, а Лучиће им свакако прибрајамо, није тачно. То смо показали у свим дјелима у којима смо пружали података из старе земљишне књиге израђиване у вријеме Морејског рата. У ратноме метежу, то не треба губити из вида, цијела територија Драчевице је паљена и њена су села рушена. О томе постоји свједочења. За цијелу територију, критични период бијаху оне три године у којима су Млечани стајали на Кумбору (Миочевићима), чекајући услове да се крене одлучна акција под Новим. Могуће је, да је Суторина била поштеђена у то вријеме, али њен је предио сигурно погођен нагло и интензивно у оних мјесец дана ратних дејстава под Новим, посебно у другој половици септембра 1687. Генерални провидур Ђероламо Корнер казује о наступању Турака кроз Суторину и одлучујућој превази коју је донио флорентински одред.

 Оно што је нама занимљиво, то је још једна спорна тачка у васцијелом корпусу традиционалних родовских обавјештења. Мигранатским се проглашавају и фамилије за које ми данас имамо сигурне податке да овдје стоје далеко, далеко, прије Морејског рата. Када тако нешто утврдимо за макар један род, онда то баца одређену сумњу у вјеродостојност осталих фамилијарних казивања о поријеклу.[48]

 Због тога, ми никада не можемо преувеличати оцјену вриједности у Херцег-Новоме најстарије сачуване млетачке земљишне књиге довршене 1690. године. На жалост, за Суторину, због продужене отоманске управе не располажемо Нотама од соли, нити другим поптпунијим земљишним књигама с почетка 18. вијека. То би омогућило препознавање власника земље у овој књизи и када су они уписивани са именом оца.

 У сваком случају, ова књига, која захвата села Пријевор и Шћепошевиће и Здоце у саставу са Мојдежом, казује доста. Казује нам које су цркве посигурно стајале у предјелу уз дубровачку границу и укључује рецентних и ишчезлих суторинских презимена.

 У акцији пописивања власника земље и слици нереда коју је формирао рат, ми смо склони да вјерујемо да је предио Суторине намах испражњен у јесен 1687., али и то да су се житељи Суторине враћали на своје баштине, уступали простор мигрантима, сукобљавали се са њима, мирили се са њима, живјели са њима. Из наших ранијих истраживања, ми смо и летимичним погледом на тзв. привилегијално питање у Драчевици прве половице 18. вијека, остали у чврстоме увјерењу да се кроз изворе, може докучити извјесно мобилисање миграната у редовима привилегованог елемента у млетачкој Драчевици. Суторина је могла, у кратко вријеме, трпјети и снажније флуктуације или сукобе. Млетачка управа могла је овдје донијети недовршен посао. Она ипак траје само до 1700. године.

 Због тога је занимљиво и то да поп Шпиро Лучић у „Љетопису“ не помиње неки оштрији сукоб или угрожавање фамилије или суторинских фамилија у часу повратка Турака. Онако како су се они враћали, а извори кажу са повишеном мјером репресије.

 Из „Љетописа“ би се могло докучити да је црква на Лоберу у концу 17. вијека ту свакако стајала, можда заобиђена и поштеђена јер је по страни. Но, она је сва