Др Горан Комар
Фалсификовање херцегновске историје o Морејском рату (1684-1699)
ГЛАВНИ ЦИЉ ИСТРАЖИВАЊА
Oсновни циљ овога истраживања, које је у дијелу претраживања литерарне продукције о Морејском рату и 18. вијеку у Драчевици, и то оне историографског усмјерења, било веома лако извести, уз истраживања на терену и архивима које је донијело неизмјерно задовољство, јест скретање пажње наших истраживача на једно крупно питање које није нашло разрјешења у тој обимној продукцији. То је питање народносног карактера Горње Боке (територијални опсег Херцег-Новог) у зачетку млетачке политичко-управне доминације овим крајем (1684-87.) Желио сам показати како је тенденциозно криво показиван народни карактер овога дијела бокешког залива у историографским дјелима завичајних аутора, са циљем да се будућим стручним оцјењивачима радова на тему Херцег-Новог у 17. и 18. вијеку скрене пажња на тезу о темељитој измјени етничке слике региона у догађајима Морејског рата. Дакле, жеља је да се онемогући да се икада више напише, како је писано непрекидно послије другог свијетског рата у комплетној периодици Боке, као и низу монографских дјела новијег датума, да су Срби Горњу Боку населили послије 1687. године! Посве је невјероватно да је то било ко написао, али ја ћу овим радом, најприје, прецизно цитирајући кључне фрагменте низа прилога и књига, показати да је то тако.
Настојањем папе Inocentа XI, створена је 5. марта 1684. Света алијанса против Турске, коју су чиниле Аустрија, Млетачка република и Пољска. Млетачка република је у савез ушла ослабљена претходним ратовима са Турцима и она је напрегнуто тражила могућности за ангажовање Срба. Највеће ратно достигнуће, које је миром у Сремским Карловцима (1699) задржано, јест заузеће Херцег-Новог. У томе предузећу, одликовали су се околни Срби. Њихово снажно избијање у раван дипломатског размјењивања јадранских саставница Свете алијансе, и гласних и предузимљивих протагониста мање физичке снаге (Дубровачка република), дакле, богатство архивских трагова њиховог великог и обимног учествовања у једном високом будућем територијалном домену Венеције, не оправдава став о њиховој првој појави на овоме парчету јадранске обале.
Сматрам недопустивим да високи стручњаци Београдског универзитета превиђају главне поруке из увода и закључака монографских дјела која постављају такве тезе. Ако су тако нешто дозволили професори Загребачког универзитета 1985., код одбране једног магистарског рада у Задру, како је могуће да наставници Београдског универзитета то допусте 1994? И то приликом израде једне докторске радње.
Одмах, на овоме мјесту, желим казати да ми није намјера давати и изрицати генералне оцјене радова из којих ћу пружити цитата. Начињено је, свакако, радова који су донијели нових сазнања о Новоме у доба млетачке управе и који су тражили труд њихових састављача. Искључиви циљ истраживања био је да се проналажењем радова и цитирањем фрагмената који откривају погрешне и кривотворене тезе о измјени етничког састава региона у часу млетачког заузећа Херцег-Новог, те њиховим коментарисањем, скрене пажња на једну чињеницу и њене далекосежне посљедице у историографији и култури Боке Которске.
Цијели рад је подијељен на општи и посебни дио. У првом, општем дијелу, трудио сам се да употребом културно-историјског метода оцртам теоријски оквир у коме се могла кретати српска историографија о Херцег-Новом и његовом подручју у 17. и 18. вијеку. У посебном дијелу, дају се цитати из монографских дјела и историографских прилога и чланака објављиваних у бокешкој и црногорскоj периодици. Овакви фрагменти су одмах и коментарисани.
Не могу се уздржати а да не кажем да је укупна историографска продукција која се занимала Новим у Морејском рату и 18. вијеку патила од изразите недовољности у уграђивању архивске документације, или, да кажем тачније, градње историје краја на архивској грађи тога краја. Као да се пред очима одвија један наглавачке обрнути процес у понављању почетних радова у којима су старији бокешки писци, градили своја дјела на новској усменој традицији и веома оскудном захватању у грађу бокешких архива.
Но, ипак, једно је недовољност а друго је погрешност. Овдје сам одлучан бавити се погрешним и политичким интенцијама у завичајној историографији, и указати, у сасвим грубим обрисима, на њена исходишта. Оној продукцији која брише и деградира српско име, историју и културу Горње Боке у једном њеном, никада касније досегнутом развојном замаху, какав је бококоторско српство доживјело у 18. вијеку
Ми, дакле, не споримо да је становништво Боке нарасло, то се може видјети из прилога наших истраживача који су објављивали извјештаје млетачких провидура, али споримо тезу о промјени етничке слике региона.[1] И бокешки и далматински Срби, када пишу у Млетке 1759., изгубивши и епископа Симеона Кончаревића, казују: „Наш је словеносрпски народ свагда наклоњенији и вјернији био хришћанској влади, него ли отоманском тирјанству, и ради те вјерности премноги и небројени Славеносрби из многих провинција, а највише из Босне и Херцеговине и из свега Илирика, који су се налазили под влашћу отоманском, добровољно оставише и остављају сва своја добра и уживања која су им стекли били њихови стари, и пређоше неки под крило Ваше републике а неки под власт Царскога Величанства.“[2] Теза, пак, о измјени етничке слике, сугерише први историјски придолазак Срба или претходну доминацију Хрвата! Она је у претежитом дијелу прилога наших историчара потцртана и напрезана, и у строго научном и рационализованом поступку, она се може, истина у једној донекле суженој визури, испратити до оног теоријског модела развоја српске народне културе и Цркве у Боки коју је дао анонимни хрватски историчар /историчари?/ у књизи објављеној 1875. године.[3] Снажне интенције затирања свег српског наслијеђа у Боки леже и у раду Фр. Радића, који је настао као одговор на монографију инж. Ђорђа Стратимировића. Опет, ни годину након штампања рада српскога писца.[4] Но, главна тековина хрватске историографије лежи у давно установљеном принципу преметања и фиксирања примаријата римокатоличке конфесије у Боки уз коју се веже, и неизговорено, хрватски народ. У дјелу „Оpatija sv. Jurja kod Perasta“ каза бискуп Павле Буторац како Бенедиктинци рано продиру и у копно на обали између Будве и Драча...; и мало касније: „U ovaj katolički nasip prodre nešto kasnije pravoslavni klin u pravcu Kotor – Prizren“ (страна 2). Никакве сумње нема да је у тражењу примаријата у хронологији овдје темељ темељу грчко-византијско градитељско наслијеђе и традиција.
Теоријски и историјски оквир литерарном и физичком прогону приморских Срба пружио је, ипак, задарски архибискуп, Пераштанин и Његуш, Вицко Змајевић. И снажну и упорну одбрану, генерални провидур Alvize Моcenigo који казује истину, и 1. марта 1720. пише Сенату упозоравајући: ...обзиром на опасне посљедице код народа, који обитава мaл не искључиво у земљама новодобивенима. Он описује прогоњеног владику Стефана (Љубибратића).[5] Вицко Змајевић је први, са ауторитета надбискупске катедре, изговорио тврдњу о мигранатском контингенту Срба у провинцији.[6] В. Замјевић је дао модел у којем се кретала и формирала слика о српским миграцијама од давнина. Казује, дакле, Србин, Његуш, о Србима: ...Данашњи Срби то су стари Србљи, Серви, који побјагавши из азијатске Сарматије, били су примљени као слуге државе од Ираклија у онај међуземни дио Илирије, који је послије добио име Србије.[7] Дакле, Вићентије Змајевић пласира тезу о пребјегалачком карактеру српске миграције за Ираклија, а свакако, предпоставља да Хрвати, као дио словенског контингента, стижу лагано, господски, може бити и са развијеним државним стијегом?
Још у вријеме папе Пија VII издата је була (16. фебруар 1564) која утемељује погром јер каже да не може у територијама римокатоличких држава бити признато постојање православних јер су то шизматици и јеретици. Отвара се термин „грко-католици“ који сугерише „чињеницу унијаћења“. У доба папе Александра VII, у почетку 17. вијека, снажиће католички радикализам и у два вијека ратова који ће се осјетити у приморју, спремиће се институционални оквир за погром и обраћање путем Конгрегације за распростирање свете римске вјере (1622). У 1657. биће и на територији Венеције отворен простор за рад језуитском реду, до тада забрањеном. Ипак, дјелокруг Рима, у свим актима, кореспондира са Србима, Венеција у лику Средишње власти, гради чак оквир отварања, толеранције и инструменте регионалног устроја самосталних комуна у слободи вјере.[8] Овакве су тековине повремено и кидане и нарушаване када су се јављали шпицеви напрезања римских прелата Далмације. А домаћа српска историографија друге половице 20. вијека, у њеном претежном дијелу, брише српско име из приморја у периоду који је створио основе за његов најснажнији и непоновљени културни и економски раст. То је, дакле, стваралачки сегмент који се издваја у свој црквено-правној регулативи и продукцији обје Цркве, научној и истраживачкој продукцији, свој литерарној продукцији о приморским Србима, који укида српски народ у приморју и који инсталира тезу о примарној уградњи регионалних полеђинских скупина у предио спољашњег динарског паса у отоманској експанзији, бунама и млетачко-турским ратовима 17. и 18. вијека. Она своја прихватилишта налази само у екстремним искорацима хрватске историографије (1875 - annonimus) и дисертацијама задарског архибискупа Пераштанина Вицка Змајевића (1720-1722).
Велику улогу у формирању теоретског и историографског прстена за програм денационализације Срба одиграо је папски Источни институт у Ватикану који је школовао екстремне кадрове. Када су питомци Института објављивали своје тезе (Г. Бучић, Иноцент III[9] и Срби; К. Драгановић, Масовни прелази католика на ,,православље“ на хрватском језичном подручју за вријеме турске владавине, Рим, 1937), њихова дјела нису нашла одговарајућег одговора на српској страни и када су нека дјела добијала ватиканску апробацију. Подршка хрватских писаца бјаше знатна. Јосип Буторац у „Богословској смотри“ из 1938. казује: „...Zato smo Dr. Draganoviću veoma zahvalni, jer nam je u svojoj dobro obradjenoj radnji dao ključ za razumjevanje, što su Crna Gora, Bosna i Hercegovina, gdje su katolici nekoć bili veoma brojni, skoro izgubile karakter katoličkih zemalja.“ Овдје писац свакако има у својем видокругу Боку Которску. Кад су Јосип Буторац и Kрунослав Драгановић 1944. објавили дјело „Повијест Цркве у Хрватској“, српска историографија је благодарећи пресији брозовског режима, мировала, па се све што је могло бити супротстављено кривотворинама питомаца Источног института, заправо био опус старих српских црквених писаца са почетка 20. вијека и веома уздржане и помирљиве научне производње Српске Краљевске Академије која је доста неутрално дотицала специјална питања конверзије и денационализације Срба. У вријеме израде темељне студије К. Драгановића, српски политичари преговарају о успостави конкордата! Главна теза питомаца папског Источног института је да су православни били католици прије масовног преласка у православље. Позната је директива кардинала Тисерана, управника Конгрегације за Источну цркву из јула 1941., која православне проглашава отпадницима од католичке цркве. Секретаријат Свете Столице 25. јануара 1942. каже да су сви Срби ван окупиране Србије „хрватски дисиденти“[10].
Великохрватска пропаганда је у вријеме ратно, у једном заоштреном и напрегнутом облику, саопштила ствари које су сублимоване у тезама које је у другачијем плашту изговорила и завичајна историографија о Боки: „Срби су дошли у наше крајеве с турским четама, као пљачкаши, као талог и смеће Балкана. Не можемо допустити, да у нашој народној држави владају два народа. Један је Бог и један народ који влада, а то је хрватски народ. Они који су дошли у нашу домовину прије двјеста до триста година, нека се врате одакле су дошли...“[11]
У метежном 20. вијеку Ватикан је припремио оквир за грубу денационализацију Срба пречана. Образовањем владе Драгише Цветковића, у сасвим званичном нивоу, припремљен је нацрт пројекта рјешавања „хрватског питања“. Мачеку је понуђено спајање Савске и Приморске бановине, односно проглашење једне хрватске територије, и Мачек је истакао захтијев за прикључивањем територије Босне и Херцеговине, дијела Војводине и читаве Боке Которске у „бановину Хрватску“[12].
На жалост, било промишљено, било у обличју механичких реплика, домаћа регионална историографија је фаворизовала и подупрла, чак легализовала, лажи о „старој хрватској Боки“. Подупирућу снагу, дали су и поједини стручњаци са озбиљним научничким ауторитетом, а ‘легални’ оквир високе установе науке српскога народа у својем некритичком верификовању главних премиса неких амбициозних прегледа нововјековног хода политичке историје Боке и Новога која су доживјела знатнију популаризацију.
Вјерујемо да је дошло и прошло вријеме у којем се морала скренути пажња на крупне пропусте службене историографије о једној високој тачки политичке и црквене историје Боке и нарочито Херцег-Новог, а та је тачка, сигурно, Морејски рат. Могуће, да ће у будућности и скупна оцјена историографске производње бокешке периодике 20. вијека, постати неопходно другачијом од оне која се изговара у последње вријеме.[13]
ОПШТИ ДИО
Ријеч фалсификат из наслова овога рада сасвим тачно одражава стање херцегновске и бокешке историографије када се она бави овим градом у Морејском рату. Научност увијек подразумијева критичност у разматрању сваког проблема и догађаја, ма колико тај проблем био експлоатисан, па дакако, и уколико је о томе проблему писано од високих ауторитета историјске науке. Такође, ова ријеч, увијек подразумјев намјерност у делању. Српска и хрватска (новојугословенска) историографија је, несумњиво, креирала посве погрешну слику збивања око Новога у Морејском рату, на концепцијском нивоу, па је дошло до производње увјерења шире завичајне публике, али и стручњака, о насељавању Срба на туђу земљу. Готово сви радови, усмјерени на сагледавање ратних догађаја, пошли су од премисе о измјени етничке слике Боке, након млетачког заузимања града, концем септембра 1687. године. Наука, ако настоји на градњи објективне и приближне слике, и када оскудјева директним савременим вијестима, дужна је да тражи јасне реминисценције и одјеке у сачуваном архивском корпусу и у свим сегментима живота бокешког и драчевићког друштва 17. и 18. вијека. Такође, у настојању да пружи одговор на кључна питања, какво је питање о етничком саставу становништва, а посебно у догађајима и хронолошким оквирима метежних интервала у нашем историјском трајању, свакако оних који се приказују и карактеришу миграцијама као њиховим главним одредницама, а то је донио велики медитерански сукоб познат као Морејски или Бечки рат, тада је обавеза истраживача, ако већ жели изговорити ријечи о измјени етничке слике, да се послужи резултатима других наука и научних дисциплина које стоје на располагању, ако неће ризиковати да начини дјело кратког или кривог домашаја.
Овај рад није мотивисан грубошћу тенденциозних кретања у хрватској историографији, јер ова кретања и не припадају науци, већ политичко-пропагандној логистици великохрватске традиције која је настојала на овладавању туђим земљама. Оно је мотивисано грубошћу погрешки и превида у домаћој производњи, насталој на српском етничком простору, поглавито у Боки Которској и Херцег-Новом. Посебна околност која је сваки напор састављача бокешких кривотворина о етничким процесима у Морејском рату чинила сасвим занемарљивим је, на првоме мјесту, снага брозовског режима који је напрегнутом пажњом посматрао укупно научно и стручно стваралаштво српских историчара, и који је у томе правцу, знатно надилазио све домете аустроугарске цензуре. Чак се може показати да су те двије ствари неупоредиве. Српска периодика 19. вијека, све што је српски народ Далмације, Дубровника и Боке пружио у вријеме аустроугарског доминиона, а морам овдје издвојити дубровачку периодику, знатно је тачније, утемељеније и снажније него наш укупни историографски принос у новојугословенској „слободи“ и обиљу приступачних архива.
Напросто, није било пожељно писати истинито о ономе што се гледа на бокешкој земљи, у бокешким селима и горама, није било пожељно потцртавати народносни карактер Горње Боке, јер је то могло реметити начело, комунистима устројено, о народносној равнотежи регије.
Друга околност, која је допустила усмјеравање завичајне историографије у брзоток великохрватске пропаганде лежи у промашајима предратне завичајне продукције (прва половина 20. вијека). Но, значајни и обимни захвати у архивску грађу нису били могући у доба аустроугарске доминације српским земљама. [14] Свештеник, Саво Накићеновић, писац регионалне студије „Бока“, није имао могућност да види стару топаљску архиву почетком 20. вијека. У мјери дозвољеног и доступног, он је учинио свој искорак. У то вријеме, стоји у српскоме народу већи број географских и историјских студија у амбициозном настојању највише српске научне куће да овим подухватима обухвати читав наш етнички досег („Насеља српских земаља“). Томе великом замаху припада и дјело С. Накићеновића из Кута, насловљено „Бока – антропогеографска студија“.[15] Њена нарочита вриједност лежи у првом, општем дијелу књиге, дакле, опису земље и обичаја. Специјални дио носи једну велику погрешку у оцртавању времена настанка бококоторских насеља новскога опсега, када се то вријеме тражи на измаку 17. вијека, и када се, на темељу сабраних предања, вријеме досељења њихових родова фиксира у оквирима Морејског рата.
Доста грубо, може се учинити подјела све историографске продукције о Херцег-Новоме у Морејском рату и о великом вијеку Срба (18.), на дијела настала прије првог свјетског рата, и дјела настала послије њега. Није могуће учинити разликовање према методолошком прилазу, јер је и код прве групе истраживача уочљив напор да пружи докумената.[16] Друга група делала је у могућности пуног увида у архивску грађу Боке.
У последње вријеме јавили су се истраживачи велике ерудиције који су ушли у архиве Ватикана и Венеције. Немјерљива је улога и допринос др Марка Јачова. Након што је објавио низ збирки докумената о Србима и Српској цркви у 17. и 18. вијеку, овај истраживач је 1990. сажео погледе на учешће нашега народа у ратовима 17. вијека: „У кандијском рату (1645-1669) углавном су учествовали они Срби који су одраније живели у Далмацији и Боки Которској. Груписани око својих сердара и харамбаша, од којих су неки носили и највише чинове млетачке војске, успели су да већину муслиманског живља протерају из ових области.“[17] У сажимању погледа на Бечки рат, он казује да су поред Срба из Далмације и Боке, сада учествовали и многи из Босне, Херцеговине, Црне Горе и Лике.[18] Истраживачу који је ишчитао огромни број савремених докумената није се могло догодити да учини погрешку и изрекне и једну једину ријеч о измјени етничке слике приморја у овим догађајима.
Тренд кривог тумачења бокешке историје није нова појава. Старији наши писци су се регрутовали из значајних фамилија и уопште круга од грађанског интегритета. Њима се, напросто, вјеровало. Тако су учињене погрешке донијеле одсуднији и далекосежнији домет. Ова су дјела настајала у доба историјски посвједоченог слабљења бокешке привреде и економије на почетку 20. вијека. Аустроугарска пропаганда могла се током 19. вијека упињати против Срба колико год је хтјела, па ипак, наш народ биљежи очигледно материјално и културно снажење[19]. Успијева у отварању школа на српском језику, у производњи историјских књига (Епис. Н. Милаш, Православна Далмација) и часописа[20], успијева у надграђивању древнијих задужбинарских и ктиторских прегнућа и у експорту српске културе широм Јадрана и Медитерана. Протекли 20. вијек, обиљежиће другачији трендови. Насилно уграђивање српског народа у неизвјесне јужнословенске заједнице довршено је резултатима другог свјетског рата и Комунистичке партије Југославије која је из тога рата изашла као побједничка снага, помогнута од крупних међународних асоцијација из англосаксонске утицајне сфере. Тај 20. вијек донијеће српскоме народу велико физичко слабљење, културно растакање и парцелисање његовог живог тијела. Донијеће и један посве неочекиван резултат: свлачење Срба са крајњих сјеверозападних дјелова динарског планинског била на којем је прије равно триста година васпостављена и учвршћена једна велика територијално-културна аутономија без атрибута државности, али у својим регионалним јединицама са свим прерогативима високе политичке самосталности и респективне економске снаге. Та је аутономија настала у великом сабирању српских предводника који су остварили историјску мисију сакупљања свога народа под окриљем великих медитеранских држава тога доба. Овај низ предјелних аутономија у својем је културном подвизивању досегао највише домете који нису могли бити поновљени. Оне су показале гдје су мргини српске земље. У Боки, бијаше то велика акција повратка на своје „старевине“ а не ток преливања и емигрирања у туђе етничке домене. Туђе државно-политичке домене, свакако – да. Али, то су различите ствари које се не смију поистовјећивати. Управо се то догодило под окриљем наше завичајне историографије о Новоме у Морејском рату. Једна ограничена имиграција је оцртана као догађај од пресудне важности за формирање етничке слике Боке. А овдје се српске фамилије Јужне Херцеговине преливају на сопствени домен током рата у којем се напушта отоманска територија у оба смјера! И то у окриљу једног цјеловитог етничког, културног, и у претежном дијелу трајања овога помјерања, и политичког круга. Та се имиграција, осим тога, никада није именовала. Ко је досељавао? Ако кажемо Херцеговци, Конављани, Црногорци, шта то значи?
Један догађај, који је у српскоме ходу по вертикалама политичко-државне и црквене пројекције друге половице 19. вијека, и читавог 20. вијека, носио крупан значај, а то је савезничко заузеће Новога 1687., попримио је у нашој историографији карактер и важност иницијалног и генераторног догађаја који ће омогућити и постицати насељавање Срба у Горњој Боки.
Старији писци новске историје учинили су велике погрешке које долазе од објективних тешкоћа изучавања архивске грађе која није била доступна. Овоме писцу нису били доступни млетачки катастри Херцег-Новога, а да јесу, он би видио одређене дислокације које ћемо овдје потенцирати. На примјер, најстарија сачувана земљишна књига Херцег-Новог, довршена 1690. године, чију је израду, највјероватније, покренуо декретом генерални провидур Girolamo Corner у првим данима октобра 1687., носи огроман значај за демографска испитивања овога краја. Ево зашто. Када је свештеник С. Накићеновић прикупљао обавјештења за „Боку“, он је на различите начине сазнавао о часу досељења породица обухваћених његовим испитивањем. Он биљежи предања о часу досељења у последњој деценији 17. вијека, дакле, у вријеме одвијања ратних дејстава. Ипак, истовремено, велики је дио породица о којима овај писац казује да су доселиле 1690-1694., а да су присутне, као власници земље у књизи из 1690. године! Дакле, свакако, не тек 1690., већ и раније, јер књига није довршена брзо, већ, могуће, за пуне двије и по године. Само насеље Бијела је довршено 1693. године. Када би удио таквих породица био мали, то не би побуђивало нарочиту пажњу. Али, њихов број није мали. Када се погледају подаци из Бадоеровог катастра (1704), па се извуку имена посједника уз која стоји ознака „n/uovo h/abitante“ (нови становник), а знатан дио таквих посједника је укључен у књигу из 1690., тада се читав проблем значајно усложњава, јер опасно помјера претпоставку да се ова ознака односи на досељене послије Карловачког мира.
Уколико се ствари поставе тако да се на млетачко-савезничко заузеће Новога гледа као на маркантну тачку лома у којој се, наједном, мијења етничка слика регије у корист „православне вјероисповјести“ (!), тада се потекло низ брзоток великохрватске пропаганде о Србима пребјезима и Србима граничарима и крајишницима које велике хришћанске државе насељавају на својим окрајцима да их они бране од непоузданог и пријетећег сусједа: Турака.[21]
У концепцијском нивоу, такав став представља основ великохрватске логистике за креирање пропагандно-политичких порука према древним српским земљама, а посебице окрајним и пограничним каква је Бока Которска. Због чега употребљавамо термине: „пропаганда“ и „пропагандни“? До нас још није стигла нити једна студија или озбиљнији историографски рад који би научно, на темељу извора, показао хрватски народносни карактер Боке. Таква могућност прикраћена је састављачу древније историје Боке. У другој половици 19. вијека растао је католички, а с њим и хрватски контингент Новога у потреби и отвореним могућностима опћинских апарата приморских комуна.[22]
У својем наступу, великохрватска историографија, коју беспоговорно слиједе и надграђују завичајни аутори, изњедрила је један метод који је коришћен непрестано и који није трпио модификације. Увијек је истицан пребјегалачки карактер српских миграција и прелазака на политичко-територијалне домене великих медитеранских и балканских државних творевина, на примјер, Венеције. Тако смо сазнали да је бокешко српство заправо пребјегалачко, дошљачко. Истицано је како су се Срби склањали пред отоманском експанзијом у окриља аустријског и млетачког протектората, а заправо, на матичне земље Хрвата. На тим земљама, они ће грађанскије Хрвате, као примитивни извањци угрожавати до неподношљивости, па ће, ослоњени на право посједовања и вјековног историјског трајања Хрвати у пуној легитимности, затражити њихово одстрањивање.
С тим у вези, али заиста у изравној вези, питамо: Гдје су власници земље из Пераста („Старе Боке“ једнога од аутора из нашег прегледа, погледај „Посебни дио“) на новској територији у земљишној књизи из 1690. године? Чак и у окрајним селима Драчевице? Бијелој? Кутима? Колико их је, и колика је површина земљишта коју држе? Да ли је та ствар, у несумњивој заслузи Пераштана за млетачку ствар у Морејском рату, преувеличана? [23] Земљишна књига провидура G. Cornara довршена је 1690., за сва новска насеља, али за Бијелу тек 1693. године. П. Буторац казује како је одлуком овога знаменитога провидура и побједника под Новим, Пераштанима још у јесен 1687, у Перасту, додјељено чак 2200 кампа земље на новској страни, па је та површина смањена касније на 471 ½ кампа. Само Раду Луковићу би било препуштено 25 кампа у Бијелој по Ивану Болици.[24] Ипак, да погледамо начас, само кратко, земљишну књигу. Пераштански посједници овдје држе земљу. То су: Cappº. Vicenco Burovich 16 кампа, раздвојено на двије локације, и 519 пертига раздвојено на двије локације и нешто винограда; cappº. Cristofolo Smaevich 6 кампа на једном мјесту, и 1006 пертига раздвојено на двије локације и већи виноград; cappº. Zambella e Vidovich 1 камп, 539 пертига; Visco Vuchov da Perasto 549 пертига; Marco Vitich da Perasto 1 kaмп и 526 пертига и виноград; Nico Perov da Perasto 1 камп, 504 пертига и cappº. Nicolo Burovich da Perasto 2 кампа и 60 пертига. Још су власници са стране Tomo Lucich из Рисна и Mare Rizova из Котора. Дакле, укупно: 27 кампа и 3687 пертига. Изузев Вићенца Буровића, то су посједи у оквиру уобичајених посједа у Драчевици. Осим тога, овдје је у питању Бијела, гдје су Пераштани држали земљу од раније. A такође, и Бијељани од раније, јер је у Бијелој снажно посвједочен старинарски српски елеменат. Нигдје нема Рада Луковића, али има припадника старих бијељанских фамилија које држе земљу (Stippan Parachnes, Ivan Maloevich /Маловић/, Vuco Miglievich, Petar Poppovich), свакако, уз досељенике.[25] У Кутима (са Сасовићима), могуће, са стране, и могуће католика: Nicolo Corponese, 9 кампа, 106 пертига и виноградом; Pietro Perini, 10 кампа (виноград) и Zorzi Maroli, 10 кампа (винограда) на двије локације, 172 пертига, поред 110 српских власника уз цркве Светог Архиђакона Стефана, Светог Пророка Илије, Светог Апостола Андрије, Свете Тројице, калуђера Висариона и једног Турчина хришћанина.[26]
На темељу расположиве објављене документације, само као илустрацију, скренућу пажњу на погрешност увријежених казивања о поријеклу и времену доласка у бокешка села одређеног броја драчевићких родова. Све су, одреда, у питању родови чији припадници данас немају озбиљних примједби на фиксирана предања, како их је прибиљежио свештеник Саво Накићеновић.
Почећу са породицом Поповић из Мојдежа-Ратишевине, јер у которском архиву лежи обиље података о њеним члановима који су се исказали у Кандијском рату, а који су у овим документима, сасвим одређено, називани Новљанима!
Шћепан Поповић је у љето 1656. добио јавно признање након што је скупа са мајком и двојицом значајних Турака напустио новску територију. Учествовао је у сукобима са Турцима на мору и копну, под Новим. Из документа се види да је Шћепо Поповић Новљанин.[27]
Необично је важно да се потцрта како се већ наредне године за ову исту особу каже како је из Пераста.[28] Сасвим је, дакле, могуће да се међу српском герилом окупљеном у Перасту налази још Новљана.
Управо је почетком шездесетих година забиљежено опасних пустошења новске територије организованих од стране Млечана.
Марта 1663. издато је јавно признање Шћепановом брату Николи за акцију паљења три села изнад Херцег-Новог, у оквиру наредбе генералног провидура за уништење тих села.[29]
У 1669. Никола је боравио у Венецији. Носио је чин капетана, а брат му Шћепан, сердара. Шћепан је погинуо у Албанији. Имао је жену Ану и дјецу.[30]
На територији Херцег-Новога, Поповићи се везују уз села Ратишевину и Мојдеж, као и Бијелу. О ратишевљанским Поповићима поп С. Накићеновић обавјештава како припадају мигрантском, послијеморејском становништву, из Херцеговине.[31]
У Мојдежу су Поповићи старинарско становништво. Исти аутор казује да је овдје живио Лука Попов у часу млетачког заузећа Новога 1687.[32]
У покушају да утврдимо мјесто живљења и поријекла Николе и Шћепана, и трећега брата Мила, који су, као Новљани, учествовали у окршајима Кандијског рата, погледаћемо „Ноте от соли државе Новске“, пописе глава фамилија Топаљске комунитади из периода 1750/58 – 1799.
Нота од соли села Мојдеж из почетка седамдесетих година (није датирана) укључује, под редним бројем 13, извјесног Јова Поповића, са пет чланова обитељи. Овога Јова препознајемо као Јова Шћепанова из претходне ноте, гдје стоји под редним бројем 11.[33]
Може се са доста сигурности помишљати да су Никола и Шћепан Поповић стари Мојдежани који су прешли на млетачку територију током Кандијског рата, па се по заузећу Новога, вратили на своје.
Још је интересантнији случај фамилије Видаковић из села Требесин. Видаковићи се традиционално везују уз ово новско село. У другим селима нема Видаковића. О њима је свештеник Саво Накићеновић писао оно што је чуо, или од њих самих, или од неког својег обавјештача из Требесина. О овој фамилији може се са сигурношћу рећи да не припада мигрантском становништву Драчевице, јер је сачуван докуменат у којем се помиње Никола Видаковић у чину харамбаше и то из Херцег-Новога: „suddito dell Ottomano, - nella fortezza di Castel Novo“.[34]
О требесињским Видаковићима С. Накићеновић пише да су досељени из Трњина у Црној Гори 1687.[35]
Кућанска фамилија Вуксановића-Пуовића такође казује о својему доласку у Куте у деведесетим годинама 17. вијека и то из села Тврдош у требињској области. И овдје очигледно имамо случај фиксације предања које показује врло крупну погрешност у питању времена досељења у Боку Которску. У вријеме када је млетачка акција у Боку досегла Кумбор, дакле, током 1648., ковач Лука покојнога Тома Вуксановића доселио је из Бајкових Крушевица на територију Републике. У једноме спису ванредног провидура подвлачи се да је Лука први који је прешао са породицом од три сина и двије кћерке и тако привукао и друге Крушевичане.[36]
У породичној архиви Миливоја Секуловића чува се одлично очувани документ на талијанском који представља крупни споменик новске историје. То је молба Драчевићана за додјељивање аутономије становницима Херцег-Новога. Она је у Млецима подастрта 14. јуна 1718. године. Ми смо дужни да се на овоме мјесту задржимо на неким дјеловима овога документа.
Најприје, у обраћању Дужду, каже се: „Ово је први пут да Вам се до земље клањају становници херцегновског краја; иако их краси иста вјера и једнако поштују Вашу Свијетлост, ипак су се сврстали у три групе: први су се препустили уживању у држави и прије него што је Херцег-Нови задесила оволика срећа чијем остварењу су, опет, и они сами веома допринијели; други су нашли уточиште под влашћу међу онима који благосиљају мир и најзад, трећи који су се зачас приклонили садашњем рату.
Колико је бројно ово троврсно становништво, које само споља гледано, чини јединствену заједницу...“[37]
Овај документ је необично значајан из неколико разлога. Прва два разлога су сљедећа: Драчевићани јасно указују на претходно српско-православно становништво Новога. Друго, откривају међусобни анимозитет у односу на став према учешћу у рату. Првопоменута група становника може бити само становништво избјегло испод турског плашта, са територије Новога, на Млечанима запосједнуту територију залива, посебно интензивно, свакако, послије 1684. године. Друга је група досељеничка и она казује о онима који су у Морејском рату, и рату 1715-1718., нашли уточиште „под влашћу, међу онима који благосиљају мир“. Ове су ријечи упућене Средишњој власти у Млецима, али се сигурно пројектују и на унутрашњу раван, у групацији приврженика миру, или регуларним акцијама. Ове ријечи, такође, откривају одређени анимозитет унутар заједнице насељеника, изражен, свакако, у већој мјери него у односу на старинике у Драчевици. У томе смислу говори и одређење треће категорије у овоме документу јер то одређење носи негативну нијансу: „зачас приклонили садашњем рату“. Такође је занимљиво да делегацију која је подастрла ову молбу нису чинили представници који су се, према сачуваним документима, значајније истицали у ратним дејствима на страни Венеције. Не смије се заборавити да су те ратне операције тешко погађале српско становништво новске околине и читаве источне Херцеговине[38]. У часу када је молба писана, архимандрит Стефан, још није завладичен.
Број радова који ће фаворизовати концепт „пребјегалачког српства“ и који ће подвући тезу о Србима крајишницима у Драчевици, који ће у Боку провалити нагло, послије јесени 1687., је огроман. Веома значајан број је објављен у зборнику „Бока“, стручном гласилу новских установа културе који је излазио у двадесет бројева, од 1968. до 1988. Овај годишњак, супротно наметнутом мишљењу, одликују и друге слабости, али то није предмет овога рада.
Када се у наше вријеме употребљава термин „крајина“, тада то изазива асоцијацију дијаспоре. Није ми намјера спорити да су бокешки Срби писали и тако када су помињали свој крај, али његово званично име је Топаљска комунитад, Комунитад од Топле, држава Новска а по старини: Драчевица. У унутрашњој кореспонденцији, и од извањаца, они се називају Драчевићанима.[39] Свакако да Срби у пограничном предјелу играју улогу граничара. Осим тога, Венеција у самоме часу уласка у Свету лигу, у немогућности укључивања довољног броја сопствених трупа, настоји на задобијању нашег свијета. Али, та њихова улога није одређујућа за именовање њихова краја који има своје званично име у актима општинске канцеларије. И она подвлачи главну природу и резултат миграторних токова у официјелном оквиру, који овим радом настојимо поткопати.
У значајном дијелу, регионална продукција је оцртавала дијаспорични карактер Драчевице у коју православни усељавају послије 1687. године, па овдје формирају свој културни и црквени емпорион. Да погледамо, накратко, паралеле у историографској производњи. Хрватски писци су и те како настојали да комплетну имиграцију из времена крупних српских помјерања под свјатјешим Арсенијем III Црнојевићем прикажу као пребјегалачку, која гради своје дијаспоре, а у одређене предјеле стиже као „већ сједињена“, „грко-католичка“ или унијатска. Свакако да се такви контингенти могу историјски посвједочити. Главни носилац тезе о пребјезима унијатима био је Јанко Шимрак,[40] бискуп и црквени писац. Он, када казује о импорту становништва у Жумберак, из предјела јужно од Цетине, тврди да је ово становништво још у 15. вијеку, стајало под утицајем једнога владике који се налазио сједињен са Петровом столицом, што је верификовано на фирентинском сабору 1438.[41] Да видимо шта је у овако крупним и угаоним питањима српске историје 17. вијека подупирала Србија у лику својих државних установа. Када је израђивана Енциклопедија Југославије (Загреб, 1971, 1986), тада је у њу уграђена теза о унијатском карактеру српске имиграције 17. вијека, па је казано, понављајући гледиште Јанка Шимрака, да су жумберачка насеља хрватска. Ево шта о томе поступку пише Никола Живковић: „Прво нас ‘Енциклопедија Југославије’ прогласи за Хрвате, затим се на њу, као нашу ,,особну карту“ позову правовјерни и дежурни ,,редари“, који имају задатак да среде неколико ,,смутљиваца“, који ремете мир, сумњајући у ауторитет „Енциклопедије“, која је успут говорећи, за тај свој потпуно промашени подухват, награђена највишим државним одликовањем. Да иронија буде потпуна, највише новаца за ту установу давала је Србија. Она је, дакле, финансирала књигу, у којој се негира постојање Срба, који живе у Жумберку.“[42] Када је Павао Зорчић почетком априла 1671., након инсталације декретом у зиму т. г., пред загребачким бискупом полагао заклетву којом је признао папу за главу Цркве, он је изјавио да „се одриче не само православља и пећког патријарха, него и народа...“[43]
Својим предговором дјелу страног аутора, Никола Живковић показује драматичне погрешке државе и, што је важније, механизам обраћања и затамњивања историје путем литерарне производње установа од ауторитета. Драчевица није ускочка крајина, какве су формиране у неким предјелима које је досегао покрет Срба у Бечком рату, већ висока и етничким печатом утврђена тачка Старе Херцеговине, која је овај рат дочекала у организационом склопу отоманске државе као мјесто сједишта нахије. Механизам уноса српског херцеговачког корпуса може наликовати на ‘ускочки’ у ванредним приликама и подстицајном оквиру изграђеном у потреби Млетачке републике а показаном у савременој званичној документацији, али све то не даје основ за тврдњу о измјени етничке слике регије. На жалост, завичајна историјска наука изговорила је у низу радова и прилога ријечи Павла Зорчића у заокруженом одрицању од Православља и Српства. У томе реплицирању, изграђен је напрегнути и дескриптивни, дипломама огрнути историографски и културни плашт и модел миграторног заснивања етничког и црквеног, самосвојног дијаспоричног, пребјегалачког живљења Срба у Горњој Боки, слиједећи интенцију римокатоличке оштрице да избрише њихово претходно утемељење у овоме дијелу спољашњег јадранског паса. Када се постави теза о измјени етничке слике Боке у Бечком рату, тада се, свакако, учини и корак даље у развијању тврдње о грко-католичким пребјезима предратног историчара Јанка Шимрака. И то на чистоме пољу Старе Херцеговине и њене високе јадранске етничке и црквене саставнице: Драчевице.
Како се све више успињемо по грбавом бријегу исписане историје нашега народа, приближавајући се Новоме вијеку Срба и нама блиским периодима бокешке историје, то ће бити све опасније кретање по оштроме бриду тога гребена и шанса да се деси опасно посклизнуће јако ће расти. Управо због тога хрватска наука неће себе изложити томе осјетљивом послу, већ ће цијелу ствар препустити политичко-пропагандним, не мање специјализованим установама хрватске државе, или, још много повољније, својим експозитурама у Боки.
Уколико се дјела са тезом о измјени етничке слике Боке у Морејском рату објављују у последње двије деценије 20. вијека, уз моралну и стручну потпору највиших установа науке српскога народа, тада то изазива двоструку забринутост. Најприје, због тренда кривог тумачења новске историје на измаку „вијека знања и информатике“, а друго, крајње незаинтересованости стручњака који препоручују таква дјела. Па није ваљда довољно да неко дјело буде уформљено као научно дјело? Да рукопис одговара прописаној форми. Или је највиша обавеза историчара да испита садржину? Посебно, ако се проблематичне тезе не скривају, већ се износе посве јасно, у уводима и закључцима рукописа.
Није јасно како је могуће у наше вријеме пренебрегавати велике збирке Марка Јачова[44] и Јована Радоњића[45]?
Горња Бока од часа млетачког заузећа града Новог, до Карловачког мира, увијек лежи у саставу са Херцеговином. Уколико се овдје може говорити о миграцијама, то су искључиво унутрашње миграције. И обавезно, двосмјерног тока!
Намјера овога рада је показивање у дјелима наших писаца оних теза које стоје у функцији продубљавања и подупирања великохрватске пропаганде. Могуће је, да је један број аутора делао по искуству и осјећају припадања хрватској политичкој мисли, као што је, сигурно, претежити дио, механички преносио овакве тврдње па их уграђивао у своја дјела као пуке дескрипције. Нас буни сазнање да стручни рецензенти на српској страни, који су, каткада, припадали највишим школским установама нашег народа, па и Академији Наука, нису уочили кривотворине. Први је разлог површно прегледавање рукописа, а други - непознавање Боке. Српске научне установе продужавају тренд препуштања српскога народа на јадранској обали туђинским доминацијама, онако како је за Аустроугарске и Млетака, од римских прелата и установа, припреман оквир за денационализацију Срба. Подручје, по подручје, отпадало је од нашег народног тијела и то је ток који није паралелан конфесионалној оријентацији. Наш црквени радикализам није желио чути о Србима римокатолицима који су, колико до јуче, чинили стваралачку елиту Дубровника. Упозоравали су, веома драматично, Дубровчани, на извјесност одлучења од нације. Као што је српство Дубровника чувало и саопштило истине о приморском и дубровачком српству, о историји српске Босне, тако данас Бока Которска чини последњег чувара традиционалне културе приморја и истине о његовом српском народном карактеру. Остаци њене високе културе могу остати скривени, што је сигурно тенденција завичајне послијератне археологије, или чак доживјети гору судбину: да буду растумачени као производ других народа.
ПОСЕБНИ ДИО
А
МОНОГРАФИЈЕ
Велимир Б. Радовић, Миграциони фактор у повијести Боке Которске (миграција становништва из Херцеговине и Црне Горе у херцегновски и рисански крај крајем ХVII и почетком XVIII стољећа – узроци миграција и посљедице на повијест Залива), Херцег-Нови, травња 1985./латиница/
У питању је магистарски рад израђен под руководством рецензената професора Антољака Стјепана и Лучића Јосипа. Послиједипломске студије завршене су на Филозофском факултету у Задру. Аутор је од 1959. године био на положају директора Архива Херцег-Нови. Дипломирао историју.
Аутор свестрано, и са потпуним познавањем литературе, слика миграције са конца 17. вијека у њиховој условљености. Необичност рада је, најприје, у искључивом коришћењу литературе, не обазирући се на архивску грађу и доста значајне фондове херцегновског архива на чијем се челу налазио дуго. Иако је сам аутор истакао да жели, по први пут, обрадити миграције у њиховим узрочно-посљедичним везама, истичући многострукост и далекосежност посљедица ових помјерања, може се казати да су узроци сагледани детаљно, а посљедице недовољно и погрешно. Управо овдје, у овој тачки, чини се грешка, па се оцјена посљедица упорно и децидирано исцрпљује у тези о измјени етничке структуре региона, подвлачећи јединственост догађаја. Аутор је избјегао да у оквиру сликања посљедица опише или макар помене образовање високе српске аутономије у Топлој (1718).
Поглавље „Увод“, страна 8: „У трећем дијелу, који са четвртим чини главни дио рада, обрадићемо само насељавање Боке Которске, заправо херцегновског и рисанског краја – миграције током и по завршетку Морејског рата.“
Из ове реченице, стиче се утисак, рецимо код необавијештеног читаоца, да се насељавани крајеви насељавају по први пут. Као да су раније били ненасељени или празни.
„Први дио, Неке опште особености Боке Которске“, страна 17: „Херцегновски и рисански крај спадају у сјеверозападне и сјеверне дјелове Боке Которске. Сасвим је исправно мишљење С. Мусића о подјели на тзв. Херцеговачку и „стару Боку“, као и о њиховој граници између Рисна и Пераста што се тиче поријекла становништва.“
Овдје се чини опасна теза. Какво је то разликовање и диференцијација у региону по основи поријекла становништва? Дијалекатска граница – да, и то је вјероватно желио да каже С. Мусић. Сјеверозападна Бока јесте по поријеклу и култури „херцеговачка“. Но, то је само регионално одређење. Поријекло становништва је исто чак и када говоримо о већинском дијелу римокатоличког конгломерата унутрашњег, которског залива. То су, то је архивски посвједочено, црногорски Срби који су овдје доживјели конверзију, а с временом се одрекли своје народности. Уопште, опасно је говорити о поријеклу становништва једнога краја који лежи у средишту великих српских држава, на њиховим приморским исходиштима.
И овим ријечима, потцртава се хипотеза о празном територијалном оквиру Горње Боке, који је сав, заснован и изграђен – насељен послије 1687. То би, дакле, била Нова Бока, а которска – католичка – Стара Бока. Ове реченице не би скретале пажњу да се није писало и дјелило на „херцеговачку“ и „стару Боку.“ Унутрашња, которска је у погледу историјског примаријата, старија. Истиче се младост Горње Боке, младост њенога дошљачкога, у Морејском рату пристиглог становништва. Каже се, да се подјела врши „по поријеклу становништва“, а као критериј се поставља хронологија. Из ове реченице се види и дилема и несигурност аутора који се не усуђује поставити јасан критеријум, а онда ствари довести до краја. Он је желио учинити подјелу на католичку и православну Боку. Но, удио старих католичких фамилија, које би припадале, таман колико и српске, неком аутохтоном предморејском елементу, то ће већ показати сва наша историјска наука, је безначајан. У Херцег-Новоме, удио је невелик и у другој половици 18. вијека, у нарастању католичког конгломерата. За то доба ипак посједујемо пописе. Такође, и за прву половину 17. вијека извјештаје католичких свештеника о броју католичких фамилија у Новоме.
Бока се не може дјелити ни према хронолошком ни према етничком критеријуму. Уколико би се опредјелили за овај други, тада морамо истаћи да таква подјела припада новијем добу.
„Други дио, Повијесне прилике, Глава I, Кратак повијесни преглед стања под Турцима од краја ХVI до почетка ХVIII стољећа“, страна 19-26
У овоме поглављу у којем исцрпно приказује прилике у вријеме турске окупације, те све знатније буне српскога народа у назначеном раздобљу, аутор нигдје, ни један једини пут не помиње српско име! Може се наћи: „наши народи“, „хришћански народи“, „Црногорци“, „Херцеговци“ и слично. Не можемо дознати којем народу припадају устаници у толиким бунама и вјековима. Аутор није смио употребити етноним „Срби“. То му, могуће, не би дозволили рецензенти?
Страна 26: „Крај рата означио је и почетак једног новог раздобља у повијести Боке Которске, посебно у етничком погледу“.
Овдје се, у закључном разматрању једног поглавља које је посвећено сликању историјских догађаја и стања српскога друштва под Турцима, маркира почетак једног новог раздобља у историји залива, али се, на жалост, то раздобље детерминише, главним, по мишљењу аутора, процесима, а то су етнички процеси. Посве је јасно да српски Нови вијек почиње са 18. вијеком, али тај нови вијек неће ама баш ништа значити на пољу реалног етничког структурисања региона. Аутор није пружио ни један попис становништва, нити било какав извјештај о етничкој слици краја у вријеме отоманског доминиона. А ипак, тврди да са концем Морејског рата почиње ново раздобље!
„Трећи дио, Насељавање Боке Которске, Глава I, Узроци селидбе и миграциони таласи“ страна 27: „У овом дугом Морејском рату Млетачка република је изашла као побједница у Далмацији и Боки Которској, али није успјела задржати оно што је била освојила у Херцеговини. Овладала је коначно Бококоторским заливом и добила Леденице. Поред територијалног проширења у Далмацији најзначајнија тековина ове побједе је насељавање ове двије области“.
И даље је аутор непрецизан. Стиче се, код необавијештеног читаоца, утисак о првом насељавању Боке Которске. Заиста, не можемо избјећи да не укажемо на могућност да су рецензенти овакве незграпне констатације морали уочити и захтијевати прецизније изношење. Зашто нису? Можда су овакве констатације биле по мјери хрватске историографије. Маркира се тачка лома. Поменуте регионалне скупине по први пут насељавају Боку?
Страна 30: „Било је насељавања у овом заливу и раније, као, уосталом, и других крајева. Тако, крајем ХV стољећа миграције су озбиљније захватиле и Боку Которску, па су се масовнија помјерања и миграције довршили прије ХVI стољећа. Стекла се одређена славенска слика Боке Которске, изузев Херцег-Новог и Рисна и њихових залеђа, који ће се радикално измијенити тек у Морејском рату и непосредно послије њега.“
У овим тврдњама се теза о измјени етничке слике развија до неподношљивости и, може се слободно рећи, чини морални, а тек онда, стручно-научни прекршај. Аутор тврди да се одређена „славенска слика“ стекла са миграцијама 15. и 16. вијека и то само у унутрашњем заливу. Наравно, и овдје је избјегнута употреба етнонима „српски“. То се може правдати могућом преосјетљивошћу хрватских рецензената на тај етноним. Но, морамо упитати: каква је то била етничка слика унутрашње Боке до прилива полеђинског нашег свијета у току отоманске експанзије? Такође, каква је била слика рисанског и новског краја до Морејског рата? Аутор јасно каже да није била словенска. У овим редовима исписано је нешто што представља врхунац кривотворења српске историје Боке. То су хрватски рецензенти објеручке прихватили. Из ових тврдњи произлази да је слика унутрашњег залива до тога часа рецимо романска, хрватска, или чак нешто треће.
Страна 45: „Куд год се окренете скоро ће ваш поглед срести неку црквицу, како по приморском појасу, тако и у загорским селима. Наилазите на релативно мала села, а у њима по двије-три цркве. Одакле, и зашто оволики број богомоља? Свакако да је један број цркава заостао из давно ранијег периода и као такав ушао и у турски период, као и млетачки, у Боки Которској. Нијесу Турци овдје показивали грубу вјерску нетолеранцију као што је то било, у неким периодима, у другим нашим крајевима“.
Посве неочекивано! Аутор тачно примјећује, као завичајни Бокељ, да овдје лежи огроман број цркава и да је њихов просјечни број по насељу висок. Што је још важније, сам види да извјесни дио ових црквених грађевина припада Средњем вијеку и овдје дочекује турску управу, па наравно, и млетачку. Само, не може да се досјети да су те цркве служиле хришћанском живљу. Биле су сасвим неупотребљиве за муслимане који их овдје највјероватније нису дирали. Уколико додамо и извјештаје католичких свештеника о етничкој слици ових насеља, који су начињени у првој половици 17. вијека у вријеме снажења прозелитских акција Римске цркве и оснивања Конгрегације, а утврдимо да је аутор ова дјела ставио у своје библиографије, шта добијамо? Како је могуће не растумачити ријечи „tutto serviano…, tutti shismatici…“
Било је важно одбранити магистарски рад па макар прећутали истину, или придодали нове елементе за градњу великохрватске пропаганде путем стварања научно уформљеног дјела.
Страна 45: „...ударени темељи неких нових цркава, нарочито у селима херцегновског и рисанског краја.“
Ево, на истој страни, аутор потпуно тачно истиче чињеницу да су ударени темељи неким новим црквама. Опет исправно подразумијева да је већи дио грађевина пријетурског утемељења. Само, нема смјелости да каже да ове цркве нису биле интересантне муслиманима за упражњавање њихових вјерских потреба. Ко их је, забога, користио? Коме су служиле?
Страна 54: „С. Накићеновић је имао доста погрешних полазишта и представа у тумачењу повијести Боке Которске, што је проистицало из његовог звања (поп) и недовољног научног нивоа па и политичке припадности, али је, ипак, његов читав живот и дјеловање било на линији југословенског патриотизма ондашњег, додуше, са нагласком на српство па га је и ово, сигурно, у тумачењу повијести одвлачило понекад на ненаучно закључивање и национални романтизам. Био је он ограничен својим временом.“
Дјело Сава Накићеновића је прожето патриотским осјећањем Србина који ствара под Аустроугарском окупацијом. То аутор у горњој тврдњи не жели да види. Саво Накићеновић се жртвовао за свој народ и придонио стварању његове историје. Због таквога рада он је више пута хапшен и интерниран. Смије ли онако нешто написати аутор који није био спреман нити на малу жртву живљења без титуле магистра историјских наука?
„Четврти дио, Мигранти у новим просторима“, Глава I, Неколико општих напомена у повијесној условљености појава...“ страна 57: „Ради се, коначно, о државним границама , о двије државе, уз то, једној исламској а другој хришћанској. То су, по неким ондашњим схватањима, два различита свијета“.
Расправљајући исцрпније питања хронолошког и просторног одређивања миграционих процеса, њихова исходишта и правце, аутор је врло неодређено истицао чињеницу међудржавне издјељености територије у којој се дешавају помјерања становништва. Ту се чини један доста озбиљан превид. Главни дио миграторних помјерања десио се између 1687. и 1699. године, дакле у вријеме када се готово цјелокупна територија у којој се дио становништва помјера налази у оквирима Републике Св. Марка. Дакле, миграције се могу посматрати искључиво као унутрашња помјерања, док горње тврдње аутора сугеришу неко прекогранично помјерање становништва.
Страна 60: „Што се тиче релације старинаца и новодошлих коме овај научник (Ј. Цвијић) с правом поклања пажњу опет је овдје, у херцегновском и рисанском крају, посебно стање. Овај простор је послије преотимања Рисна и Херцег-Новога од Турака 1684. и 1687. у ствари „празан простор“ па и нема у једном значајнијем обиму старосједилаца, а житеља муслиманске вјере никако. Међутим, ми морамо рачунати овдје на нешто друго, а не само на оно формално. Да ли баш на овим просторима има неких старинаца и колико ... „етнобиолошки процеси као посљедица укрштања нијесу овдје изражени јер и није било старинаца другога, различитог етноса“.
Ове тврдње одлично рефлектују једно стање у нашој завичајној историјској науци. Оваква тврдња се може засновати искључиво на традицији која је у наше доба досегла из дјела Сава Накићеновића, дакле, казивања старих Бокеља с почетка 20. вијека. Помени старинарског становништва Горње Боке су се морали тражити упорним ишчитавањем архивске грађе из времена ових помјерања житеља Старе Херцеговине. У овој документацији се помињу стариници[46]. Помињу их чак и високи протагонисти збивања под Новим 1687. На примјер G. Corner. Коначно, мора се водити рачуна о једној јако озбиљној могућности. Могло се десити да је скоро сво српско становништво Горње Боке свој крај напустило током Морејског рата или чак и најнепосредније са турским гарнизоном. То се на измаку 17. вијека и те као дешавало (Срби у прекодунавским областима). Српска села у околини Новога паљена су темељито у три године млетачке стагнације на Кумбору. Морало се упитати гдје несташе онолики Срби из горњебокешких села које помињу научнички прецизно састављени извјештаји Конгрегацији за распростирање свете Римске вјере? Није исто: насељеници и повратници!
Страна 64: „Ратни вјетрови Морејског рата подигли су на ноге стотине породица, како муслиманских у заливу, тако и хришћанских у Херцеговини и Црној Гори.“
Аутор и даље, у настојању да безусловно произведе слику етничке равнотеже, раздваја покренуто становништво на муслиманско, које везује уз Горњу Боку, и „хришћанско“ које смјешта искључиво у Херцеговину. Сугерише, дакле, механизам измјене становништва на етничко-вјерском принципу. Биће то слика која ће као један историографски догмат бити исцртавана у готово читавој историографској продукцији о Новоме у Морејском рату.
Страна 66: „...ово није неки велики повјесни догађај, догађај који би имао неки значај за шире просторе, напротив, то је један локални догађај, уског значења, бококоторског, право речено један микроповјесни догађај и процес.“
Ово је право изненађење. Све раније тврдње о значају и утицају миграција на етничку слику у регији су поништене. Уколико инсистирамо на дијалектичком методу, свакако су оваква помјерања житеља јужне Херцеговине носила крупне посљедице на цјелокупну регију. Свакако, у смјеру снажења њеног српског тијела. Горња Бока ће кроз своју високу аутономију, познату под именом Топаљска комунитад, јако придонијети градњи једне велике територијалне и културне аутономије српскога народа под окриљем Аустрије и Венеције.
Страна 68: „Ово насељавање темељито је измијенило етничку слику залива. Оно је поново и овога пута коначно интегрисало залив са његовим природним залеђем, етничким исходиштима – Херцеговином и Црном Гором.“
И овом тврдњом даје се легитимитет великохрватским аспирацијама на Боку. На који се то начин измијенила етничка слика?
Страна 68: „Од овог времена почело се формирати јединствено становништво залива, касније познато под именом Бокељи.“
Ни у ком случају се не може, ни послије Морејског рата, говорити о етничкој јединствености залива. Не може се, као што аутор чини, придодавати словенско становништво бокешком супстрату тек миграцијама из конца 17. вијека.
Страна 69: „Са овим новим живљем у залив се сада масовно уносе и елементи племенско-братственичког друштва, који ће у додиру и споју са старосједилачким, старобокешко-перашким, образовати у развоју и времену један нови бокељски, регионални духовно-материјални спецификум.“
„Мигранти су потпуно преслојили старо становништво Боке Которске.“
Овдје се већ много конкретније и много погрешније идентификује то старо становништво као „перашко“. Заиста, нема нигдје ни једног јединог документа који даје за право аутору да чини таква поистовјећивања и генерализације. То је чиста произвољност. Ако се жели инсистирати на чињеници значајног учешћа Пераштана у догађајима Морејског рата, као и знатним привилегијама овога града, то ваља казати, а не старо становништво препознавати у житељима Пераста, уз остало старо становништво Боке. Не могу Пераштани изузетно, уз друге Старе Бокеље, чинити репрезент становништва те Старе Боке. Таман колико и Котор или други градови. Ми и даље не можемо докучити који је то етнички супстрат Старе Боке тако темељито преслојен. На овој тврдњи, свакако би се задржали рецензенти да нису подразумијевали да је преслојена „стара, католичка (хрватска) Бока“.
Страна 70: „Познато је да су основне етничке групе народ и нација. Међутим, у нашем случају може се једино говорити о народу као етничкој групи, док о нацији нема нити може бити говора у ондашњој стварности млетачке Боке Которске... Дакле, ми смо у овом нашем случају говорили о народу који се миграцијама нашао на млетачком тлу, у Боки Которској, о браствима из Херцеговине и Црне Горе истог етничког поријекла.“
Аутор као да се настоји оправдати пред рецензентима због својег наглашавања важности посљедице измјене етничког састава становништва Боке. Није то било неопходно, јер су то рецензенти спремно прихватили. Настојала се учинити извјесна деградација и стварање слике о аморфној скупини братстава „истог етничког поријекла.“
Страна 106: „Доносе мигранти свој вјековима формирани менталитет, ратнички, антитурски, племенско-братственички, анархичан за иоле модерније државне управе, заостао, скоро без икаквих цивилизацијских елемената, епски и снажно индоктриниран православљем и преко њега немањићко-косовском традицијом.“
Овдје је сувишан било какав коментар овога описа сопственог народа. Рећи ћу само да је овај опис дубоко неистинит. Свакако, да дјелом долази и од потпуног непознавања архивске грађе. Да је аутор прочитао макар десетак опорука топаљских-драчевићких Срба, не би никако написао то што је написао.
Страна 107: „Ово је ипак (Црква, прим. Г.К.) нека брана туђинском млетачком утицају и фактор одржања етничког словенског интегритета, и поред тога што у свему овом има и негативних наноса, који ометају један бржи прелаз у цивилизираније и културније стање миграната. Православна црква и овдје игра велику улогу. Истина, мигранатско народно бивствовање не може се потпуно редуцирати ни на православну вјеру, ни на православну цркву, али се не смије њихова улога ни занемарити, посебно у овим првим мигранатским временима. Тек касније, економским развојем, с нагласком на поморску привреду, ова улога вјере и цркве свешће се у нормалне оквире.“
Скоро невјероватно! Потпуно вулгаризовање вјере и цркве. Чак се тврди да ће са економским снажењем заједнице, утицај Цркве бити мањи. Заиста не знамо шта је то Српска Црква тражила од својих вјерника а шта не, али је сигурно да је економским јачањем Горња Бока својој Цркви дала јако, јако пуно. Толико, да је то из данашњег угла посматрања скоро невјероватно. Довољно је погледати опоруке из прелома 18. вијека, довољно је гледати како расте Велика савинска црква, па се вратити на градњу Саборне цркве у Топлој, па видјети да је све што су новски Срби уздржали у часу опасне пријетње, под Французом и Аустријанцем, грађено на тековинама 17. и 18. вијека.
Топаљска-драчевићка заједница је у својим главним документима Цркви придавала значај који је потпуно видљив и потпуно дефинисан у тачки 2. молбе за оснивање аутономије у Топлој. Овдје се каже: „Да њиховом свијешћу увијек управља владика из Херцеговине, који је њихове вјере и њиховог језика, језика славенског, као што се у прошлости увијек чинило; владику, пак, мора да посвети патријарх такође њихове вјере, а у његовом одсуству три владике исто тако њихове вјере, и да се нико, ни под каквим изговором, не умијеша.“[47]
Драчевићани познају организациони устрој своје Цркве, залажу се за задржавање владике „из Херцеговине“ јер је то наслијеђе вијекова, траже поштивање пуне црквене регулативе и пажљиво бирају ријечи и мјесто у молби које ће посветити питању организације своје Цркве.
Сва расположива документација 18. вијека, било да се ради о приватно-правним документима, преписци са регионалним носиоцима власти, приватној преписци, пресудама и процјенама, показује једно: сваки документ је начињен по обрасцу, држећи се традиционалне шеме чије исходиште лежи у старим обрасцима обичајног права. Ту се, једноставно, види сигуран континуитет. Да би се то видјело, није довољно читати историјске књиге и положити испите из националне историје. Мора се удубити у грађу у којој лежи неисписана историја српског народа Боке. Ништа у Боки није настало одједном, него се све, у слици и огледалу реда, слагало једно на друго.
„Закључак (општи преглед), Мигранти у новим географским просторима“, страна 122: „А. – Миграције радикално мијењају етничку слику херцегновског и рисанског краја. Муслиманско становништво замијењено је херцеговачким и црногорским православним живљем.“
Страна 122: „Етнички је само дио српског народа и православне је вјере (међу мигрантима, прим. Г. К.). О нацији нема ни говора у овом времену. Мигранти су још више и коначно славенизирали залив и постали млетачки поданици. Слабиле су братственичке везе миграната у млетачкој средини и уступале мјесто све већем прожимању међусобно и са старим бокељским елементом – путем економских, територијалних и других цивилизацијских и културних веза.“
Ово је, дакле, досљедан закључак упорног понављања, али и развијања тезе о измјени етничке слике региона у Морејском рату. Ако пођемо од те премисе, све је дозвољено и све је могуће. Није уопште јасно ко је то поред Срба православне вјере стигао у Боку у Морејском рату и послије њега?
Милош Милошевић и сар., Хајдуци у Боки Которској 1648-1718, Црногорска Академија Наука и Умјетности, Одјељење друштвених наука, књ. 4, Титоград, 1988.
Страна 9: „Досељеници са својим схватањима, начином живота и јаком организацијом православне цркве, чији су представници исто досељени са народом, уносе нове елементе, нарочито у живот сјеверозападне обале Боке.“
Овим ријечима сугерише се и измјена укупних прилика у наглашавању значајне придолазеће и нове компоненте: Српске Православне Цркве. Аутор је био дужан појаснити: шта се мијења.
Драгана Радојичић, Крајина новска у судару светова, Филозофски факултет Београд – Одељење за етнологију, монографија књ. 19, Београд, 1994.
Овај рад је припремљен у сарадњи са Историјским институтом Црне Горе. Докторска дисертација. Дјело је карактерисано систематичношћу и прегледношћу.
„Увод“, страна 5,6: „Миграциони процеси били су условљени постојећом историјском ситуацијом у Европи, посебно на Медитерану. Процеси ратних догађаја током Кандијског рата (1645-1669) и Морејског рата (1684-1699) знатно су утицали и одразили се на формирање нове етничке структуре становништва сјеверозападне Боке Которске која је два вијека била под турском власти, док је остали дио, од ХV вијека био под Млетачком републиком.“
И, мало даље: „Промјене су се одиграле у демографској и етничкој структури подручја Топаљске комунитади и шире, а пратила их је и смјена власти и глобалног друштвено политичког система. Заузимањем овога краја од стране Венеције, готово сво турско становништво напустило је своја имања и домове, селећи се претежно на своја добра у Босну и Херцеговину. Новодосељено православно становништво у великом броју, од неколико хиљада људи досељавајући се у херцегновски крај доносило је са собом свој начин живота и обичаје карактеристичне за подручје њихове матичне области. У новој средини затекли су незнатан број старосједилаца исте вјере, са којима су заједно, без обзира на природне и друштвене факторе, преживљавали адаптивне процесе.“
Страна 9: „У овом раду коришћен је културно-историјски метод уз посебно обраћање пажње на етничку историју и образовање новог етничког амалгама. На тај начин смо утврдили етничку структуру становништва, вјерску припадност, друштвене и социјалне односе, као и културна прожимања.“
Када се тврди да се са Морејским ратом формира нова етничка структура у Боки, тада се мора казати: нова у односу на шта? На етничку структуру регије прије рата – свакако. Да ли је у нашој науци понуђен и један једини документ (прије рада Ј. Ђорђевић) из којега би се видјела та структура у годинама које ближе претходе млетачко-савезничком заузећу Херцег-Новога? Није. Ни у једном дјелу које би тангирало дешавања у Боки у Морејском рату. Тако ни у дјелу Д. Радојичић. Ипак, у овоме дјелу које претендује на свеобухватност, концепцијом и структурисањем рада који улази у сликање крупних токова и прилика у Новоме 18. вијека, уводом и закључцима, истакнуто је мишљење да се етничка структура управо тада мијења. Ако се, дакле, тада формира нова етничка структура, није речено како је изгледала стара.
Даље, никако не може стајати да новодосељено становништво доноси у Боку нове обичаје из матичне области. Бока, Горња Бока, је управо сама матична област пресељеника. И то у часу дешавања покрета. И овдје је, очигледно по навици, и механичком замаху, поновљена теза о измјени етничке слике региона. Кажем механички јер овдје, заиста, аутор није продубљавао ту тезу у своме дјелу, као што је то чинио В. Радовић.
Драчевица управо јесте матична област досељеника.
„Закључак“, страна 70: „Крајем ХVII и почетком ХVIII вијека одиграла се највећа смјена становништва на овим просторима. Промјене су се одиграле не само у демографској и етничкој структури овога подручја, већ у социјалним и друштвено-политичким приликама.“
Страна 271: „Када је овај крај напустило турско становништво након два вијека владавине, приликом заузимања Херцег-Новог и његове околине од Млечана, у великом миграционом таласу долази етнички ново становништво из сусједне Херцеговине.“
Из ових ријечи се види да се теза о измјени етничке структуре становништва Горње Боке понавља и утврђује закључком дјела. На жалост, аутор се није задржао на констатацији о утицају миграција на демографску слику, већ понавља тезе о етничким поремећајима, чиме у Горњу Боку, по први пут, доводи Србе. За Морејског рата!
У оскудности презентоване грађе, односно сазнања о Новоме и Драчевици током 17. вијека која би се црпила из изворног архивског материјала, овај би рад био прихватљив као једна, у односу на постављене циљеве недовољна слика, али ваљан водич кроз Топлу 18. вијека. На жалост, фрагменти докумената која су читана, пружени су не марећи за важећа правила. Текст није транскрибован, или тачније, некада јесте а некада није.
Утисак је, у вези предмета нашег занимања овдје, а то су фалсификати историје Херцег-Новога, учињен је озбиљан пропуст од универзитетских наставника који су, као рецензенти, морали погледати макар увод и закључке. Били су дужни питати о етничкој слици краја прије Морејског рата[