Ранко Јаковљевић

Јевреји на североисточним границама Србије

Жири у саставу академик Предраг Палавестра, председник, др. Милан Ристовић и проф. Филип Давид - чланови, 2007. године доделио је награду овом тексту на 51. међународном конкурсу Савеза јеврејских општина Србије за истраживачке радове са јеврејском тематиком.*

АПСТРАКТ: У овом раду даје се хронолошки приказ учешћа Јевреја у друштвеним збивањима на просторима унутрашњих и спољашњих граница североисточне Србије. Кроз фрагменте судбина појединаца и група јеврејског порекла указује се на њихов допринос привредном, културном, следствено томе и наднационалном препороду једне балканске регије на српско-бугарско-румунској тромеђи, уз расветљавање околности релевантних за потпуније разумевање сукоба интереса великих сила.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Јевреји, прогони, привреда, култура, образовање, здравство, рат, спасење.

Североисточне границе Србије простиру се кроз средишње Подунавље. Велика река спаја српску и румунску страну а сувоземни део, почев од ушћа Тимока у Дунав, чини везу Србије са Бугарском у реону Неготина. Њихов најзначајнији део Ђердап је дунавски пролаз усечен између Хомољских планина, Мироча и Дели Јована, са српске стране и Локвејске и Алмашке планине – обронака јужних Карпата на румунској земљи. Ђердапска клисура почиње код Голупца а завршава се у атару Кладова, премошћујући залеђе богато рудним и шумским благом. Падине Старе планине односно Балкана у северозападној Бугарској доминирају сувоземним делом граничног подручја, спуштају се до дунавских обала дајући целој регији карактер специфичне природне оазе, погодне за сусретања култура Севера и Југа, Запада и Истока. Велике цивилизације попут грчке, римске, одавде су читав низ векова шириле своје хоризонте. Ту су своје идеје претварале у успехе, заблуде или поразе војне силе Османског царства, Угарске, Русије, Аустрије, Немачке. Простор данашње тромеђе Србије, Румуније и Бугарске столећима је био изазов за веште трговце, бродаре, а уточиште прогањаним Јеврејима чија снага је почивала у осећају заједништва, припадности истом културном обрасцу. Без њих би Европа данас била знатно удаљенија од остварења претпоставки за преображај потенцијалне у остварену моћ друштвене заједнице.

Према преовлађујућим схватањима, као и на просторе данашње Србије, потомци племена Израеловог у пределе омеђене Дунавом и планинским масивима Мироча приспели су на таласима миграција изазваних римским освајањима у I и II веку нове ере. Нема доказа да су били ангажовани у грандиозним подухватима изградње дунавског пловидбеног канала код Капут Бовиса, данас у близини Сипа, или Трајановог моста, 5 км низводно од Кладова, као што је то свега пар деценија пре био случај, везано за Неронов /54-68. г./ покушај просецања Коринтске превлаке ради спајања Јонског и Егејског мора. За ту прилику „некакви јеврејски заробљеници су заиста били упослени неко време“ (1). Да су Јевреји већ тада насељавали крајеве уз Дунав и јужне пределе Старе планине, потврђује једно писмо гувернера Галилеје Ирода Агрипе, упућено римском императору Калигули /37-41. г./ и приповедање историчара Јосифа Флавија (2). Такође се сматра да је мала група Јевреја на Балканско полуострво, регија данашње Бугарске, доспела после разарање тврђаве Бетар крај Јерусалима 135. године, у време устанка Бар Кобе против Хадријановог Рима. Таква мишљења базирају се на налазима новчића из Бар Кобине буне на тлу Балкана (3). Следећи траг који упућује на присуство Јевреја у данашњој Бугарској је стела, похрањена у Софијском музеју, са натписом Yosefus archiesynagogus – „Јосиф-старешина синагоге“, а још дубље корене њиховог битисања у Пловдиву /Филипополис/ садржи подни мозаик синагоге из II или III века н. е. (4).

У декрету источноримског цара Аркадија /395-408. / издатом у Константинопољу 7. јуна 397. године, од управитеља префектуре Илирик, простируће на Балканском полуострву и у регији доњег Дунава, захтева се да администраторима провинција укаже на потребу заштите јеврејског становништва и синагога. Тада се подручје Кладова, почев од Ђердапске клисуре, налазило у области Акве – у оквиру Прибрежне Дакије припадајуће Илирику.

Други римски декрет, издат у Константинопољу 6. августа 412. године, у време Теодосија II, прописивао је да нико ко је невин не буде малтретиран због тога што је Јеврејин (5). Повод нетрпељивости била је верска искључивост и отворено прозивање Јевреја од стране цркве хришћанске као најопаснијих опонената Христових. Папа Сириције /384-399. / у обраћању верницима ради сузбијања Боносове јереси која је имала велики број присталица у регији данашњег Кладова и Прахова, епископија Аквис, изговара: „Не може се порећи да се Бонос веома осрамотио тврдећи да је Марија имала још синова и да је њена светост деградирана чињеницом да је након рођења Исусовог њена утроба подарила још потомака... Шта о овом ставу рећи него да се ради о јаком порицању чињеница, и о јавном стављању на страну Јевреја, који тврде да га није могла родити девица, из чега произилази велика опасност за саму веру.“ (6). Његовим путем иде познати епископ Никита Ремезијански /Бела Паланка/, наглашавајући у једној проповеди крајем IV века кроз обраћање „посрнулој девојци“: „Незнабошци су против нас дигли свој глас, јудејска синагога је скочила против свете цркве због твоје срамоте!“ (7).

Јевреји средишњег Балкана ипак су успели да избегну олује верске искључивости. Јустинијанов /527-565. / савременик Прокопије из Цезареје помиње на Дунаву, свега пар десетина километара удаљену од великог подунавског града Аквиса /данашње Прахово/, између ушћа Тимока у Дунав и Флорентина у Бугарској, од стране Јустинијана обновљену тврђаву под именом Јудаиос (8).

Под византијском влашћу, ова регија почетком VIII века није била плодно тле за живот Јевреја. Покушај цара Лава 723. године да јеврејске поданике преведе у хришћанску веру, значио је почетак масовних исељавања са Балкана. Прогони Јевреја у време Василија, настављача политике насилне христијанизације, праћени паролом „Смрт или покрштавање“, допринели су да се многи од њих населе на Криму, у областима Тифлиса, Керча, Севастопоља, где су постојале јаке јеврејске заједнице (9). Међу Хазарима тога времена јудаизам као званична религија, имао је толерантан став према другим конфесијама. Добар пример узајамне трпељивости био је састав врховног суда: од седморице судија, по двојица су били следбеници јудаизма, ислама и хришћанства, док је седми члан – „незнабожац“ био надлежан за Русе и Бугаре (10).

Тек столеће касније промет Дунавом, пловним од Улма па наредних 2.558 км, достиже озбиљне размере, да би кулминирао крајем XI века односно у време крсташких похода.

Ђердапски пловни пут, као спона између Средње, Источне Европе, Блиског истока и Средоземља, у много наврата минулих векова био је инструмент тежњи за изналажењем уточишта пред освајачким походима великих војних сила – Римљана, Хуна, Турака, Мађара, Аустријанаца, Немаца... али и пред прогонима припадника јеврејске заједнице. У периоду 1347-1360. године велики број Јевреја из Угарске, безразложно оптуживаних за епидемију куге дискриминисан је од стране католичког клера, принуђен спас тражити у бекству Дунавом, кроз Ђердап, и насељавању у Видину, Никопољу, Софији. Имајући у виду њихово претходно станиште, Бугари су их називали „бене Будун“ – синови града Будима. У то време бугарски владар био је цар Иван Александар /1331-1371. /, унук видинског деспота Шишмана, ожењен Јеврејком Саром, са покрштеним именом Теодора, што је утицало на његов став о насељавању Јевреја приспелих Дунавом из Угарске (11).

Владар Баварске Лудовик X 1470. године протерао је све своје јеврејске поданике. Већи број њих укрцао се на бродовље у Регенсбургу одакле су Дунавом, пролазећи поред Кладова, уточиште налазили на подручју под владавином Бугара. Предводио их је рабин Меир Алеви из Нирнберга, који је тим поводом сачинио молитвену књигу (12). Пре но што је Кристофор Колумбо, „слуга истога господара који је Давида подигао на тај положај“, доспео до Америке 1492. године, Дунав је представљао најзначајнији „прозор у свет“ многим европским краљевинама. Мада је услед открића нових извора блага на америчком континенту Ђердап као веза са Оријентом изгубио на значају, он је и даље сматран изазовним за веште трговце и бродаре из Аустрије, Русије, Османског царства, али и као војно-стратешка упоришна тачка великим силама.

Почев од 1492, користећи се наредбом султана Бајазита /1481-1512. / када је управитељима провинција наложио да са добродошлицом дочекују јеврејске избеглице из Шпаније, као и 1568. године пред прогонима у Италији спровођеним од папе Пија V, Јевреји су управо на подручју средњег и доњег Подунавља налазили сигурно уточиште, мада и ту неретко нису били поштеђени страдања.

Као занатлије и финансијски стручњаци, Јевреји су се доселили у област Кучајна, у ђердапском залеђу, 1551-1552. године, убрзо проширивши пословање и на рудник Мајданпек (13). Од 1564. до 1566. рудник Кучајну као закупно добро држао је Јеврејин Акиба (14). Године 1570. за два наведена рудника концесију је добило акционарско друштво Јафета Папа (15). Његов син Симон 1574. постао је надзорник топионице у Мајданпеку (16).

Трговина сољу, храном, јеленским роговима, воском, лојем, кавијаром, дрвном грађом, ретким металима, оружјем и муницијом, реализована транспортима робе Дунавом, доносила је баснословне зараде солунским и осталим Јеврејима у Турској, али и Османлијама и Аустријанцима. Скели код Фетислама Османлије су придавале такав значај, да је већ 1586. године настао посебан Канун о њеној употреби у комерцијалне сврхе. Најчешћи предмети прекограничног трансфера код Кладова били су: со, риба, коже, брашно, пшеница, јечам, просо, вино, мед, масло, крупна и ситна стока. Одредбом 22. прописано је: „дажбине за со која прође кроз поменуту скеле, нека се равнају према дажбинама видинске скеле“ (17).

Јевреји у Видинском пашалуку коме је припадао Фетислам са Кладовом, Крајином и Кључем, као и цела Тимочка регија, лишени су права на учешће у политичким и управним сферама јавног живота, мада су били неоспорни ауторитети међу привредницима, трговцима и занатлијама. Зато се често дешавало да буду лака мета хајдуцима. Надалеко познати Старина Новак/1530-1601. /, вероватно родом из Пореча на Дунаву, предводећи 1.500 хајдука приликом пустошења Плевне, на тлу Бугарске, априла 1596. године, заробио је седамдесеторо „богатих Јевреја и 400 Турака, за чију је откупнину примио 400.000 талира“ (18).

У два велика таласа бечки Јевреји су ђердапским путем потражили спасење услед прогона спровођених од аустријског цара Леополда I – 1670. и 1683. године. Бежећи пред аустријским заузећем Београда, деветоро Јевреја 1688. године бродом је покушало приспети до Никопоља, којом приликом је један од њих настрадао од разбојника у близини Пореча (19). Исте године веће група људи Мојсијеве вере, настањених на острву Ада кале, емигрирала је у Видин и Никопољ. Као знак захвалности, општини у Видину поклонили су импресивну сребрну плочу исписану на хебрејском (20).

Уговором о трговини и пловидби склопљеним између Аустрије и Отоманског царства 27. јула 1718. године у Пожаревцу, поједностављен је царински режим на Дунаву, а одредба чл. 14. прописује: „Не допушта се Јеврејима да ни најмање суделују у пословима трговаца Царства /аустријскога/, нити да са дипломом Османлијског царства, или неким другим моћним заузимањем, врше функцију посредника који се обично назива сензалом, уколико за такве услуге нису увучени спонтаном и слободном вољом Царско-краљевских трговаца. Зато, ако Јевреји из разлога што нису позвани за напред наведену службу сензала покушају да вребају или проузрокују штету Царско-краљевским трговцима, они ће на најстрожи начин бити кажњени како би послужили за пример другима“ (21).

На подручју Видинског пашалука замах њиховом утицају дала је околност да је на челу јеврејске заједнице, пореклом из породице Вентура, приспеле у Видин из Далмације 1778. године, био Давид Сабатај, један од најученијих људи свога времена (22). Честе измене односа снага у центрима моћи у овој регији, али и рефлексије дешавања на спољнополитичкој сцени централне и источне Европе, узроковали су и драстичне промене у расположењу власти према поданицима Мојсијеве вере. Један од великих прогона видинских Јевреја десио се у време страховладе Османа Пазваноглуа, 1794. године. Као успомена на тај догађај локални Пурим био је фиксиран за дан 4. адар (23).

Са својством становника подунавског Кладова и околине, Јевреје налазимо у Попису харачких обвезника за период 29. 3. 1740. – 18. 3. 1741. године, после повлачења аустријске војске (24). На острву Ада Кале међу локалним становништвом евидентирани су: Менахем Јехуди, Мариз Јехуди и Мози Јехуди. Претпоставка да су ово острво Јевреји настањивали и у далекој прошлости, скупа са чињеницом да је у XVII веку већи број њих ту живео, указује на могуће порекло назива оближње горостасне ђердапске стене Чифутски камен. У то време, засигурно и век пре, јеврејски трговци су кроз Ђердап провозили племените метале из хомољских рудника. На основу руско-турског споразума из 1783. године, Босфор и Дарданели отворени су за пловидбу, па је Дунав умногоме добио на значају, чинећи саобраћајну деоницу на путу између тако удаљених тачака као што су Марсељ и Персија.

Бурна збивања на овдашњој историјској позорници у Првом српском устанку нису заобишла ни Јевреје. На подручју Кладова „приликом једне акције чишћења Турци су ухватили два немачка Јеврејина приспела из Влашке са руским исправама“ (25). Ратни сукоби коришћени су и за стицање екстра профита, како је то чинио Хиршл из варадина, за време опсаде Шапца од стране српских устаника, 12. 9. 1806. испоручивши Турцима „млоги лебац, брашно и јечам да им ласно на 1 или 2 месеца доста бити може“ (26). Код заузећа Београда 30. новембра 1806. године устаници су затекли скупину Јевреја. У извештају упућеном Стевану Стратимировићу каже се: „Засад турске фамилије у вароши у једној џамији, такође Жидови особито у другој џамији налазе се од свакога безчастија сохранити, него голи, боси јесу остали“ (27). Нова власт у Београду 1807. године, међу мерама које би фаворизовале српски капитал, донела је и одлуку о протеривању Јевреја из Београда, „ради спречавања конкуренције српским трговцима“, па је неколико стотина људи Мојсијеве вере морало потражити уточиште ван зидина древног града (28).

Други српски устанак донео је Србима право да некретнине на њиховом подручју откупе од турских власника. У томе су Милошу значајну помоћ давали Соломон Хафон и Исак Камонд, што новчаним позајмицама, што асистирањем у постизању погодби о откупу имања у његово име (29). Убрзо након што је Србија стекла унутрашњу аутономију, кнез Милош наредио је надзорнику београдске царинарнице да „проценитељ трговачке робе“ Соломон Израел сачини српски превод целокупне османске царинске тарифе. Он је то учинио 1834. године, створивши претпоставку да српски кнез изда „Наставленије за фетисламског /кладовског/ и текијског ђумрукџију“ којим прописује да се тарифа важећа за београдску царинарницу примењује и на две североисточне српске филијале (30). Међу првим трговцима на које се речена тарифа примењивала бли су „цесаријски Евреји“ Јаков Шактец и Симон Пољак, из Земуна. Све баре у књажевству српском, укључујући ритове у Неготину и Кладову, дате су њима у закуп, са ексклузивним правом даље препродаје и извоза пијавица – траженог артикла у европским престоницама ради употребе у медицинске сврхе (31). Трговинске везе које су Јевреји одржавали путујући кроз Београд у крајеве североисточне Србије и даље у Видин и обратно, дају се назрети из пописа путника на пропутовању кроз Београд у периоду 13. 6. 1834-14. 7. 1836. године. Ту се, међу 4650 имена помиње и 600 Јевреја, између осталих: „Моша Елијас, Соломон Исак, трговци из Видина; Мајер Аврам, иде из Београда у Видин; Аврам Песах с двоје деце из Видина у Београд и натраг; Арон Соломон, из Босне у Видин; Хајим Калфи, из Сарајева у Видин; Аврам Пинта с другом, из Босне на Аду Кале; Самоил Езер, из Видина у Београд и натраг; Јаков Давид, из Сарајева у Видин; Хајим Пинто, из Сарајева у Видин; Исак Хајимов, из Београда у Неготин; Јакоб Саломон, из Видина у Београд и натраг; Исак Штерн, из Дарде у Неготин; Давид Рубен, из Ниша у Видин; Јаков Цингер, из Цесарије у Неготин; Соломон Јаковљевић, из Турске у Видин; Мошо Финц, из Босне у Видин; Болиса Јаковљева, са фамилијом, из Турске у Видин; Давид Фелдман, из Букурешта у Видин; Јаков Самоел са друг. из Софије у Видин“ (32). Оживљавање учешћа Јевреја у привредним токовима у регији помогла је чињеница да је децембра 1835. издат ферман адресиран кнезу српском и подунавским везирима, пашама, ајанима, војводама, кадијама и надзорницима скела, по чијем слову „народ српски има право развијати тробојну заставу на трговачким лађама, које могу слободно пловити рекама и морем, у Цариград доходећим и туда пролазећим“ (33). Непосредан повод разумевању османског владара за српске потребе био је гест поштовања који је кнез Милош учинио дарујући му корвету изграђену у Брзој Паланци уз учешће „80 бродоградилишних мајстора из Цариграда“ (34). Још шири замах трговини дат је ферманом султана Махмуда II из јануара 1839, „за поправљање заставе србске“ – „пошто пређашња застава причињава тегобе у делима народним, султан даје Србима нову заставу, да могу слободно трговати на морима и рекама његовог царства“ (35).

Српска самосталност подразумевала је улагање великих напора у стварање система школства који ће бити ослонац у стасавању образованих кадрова, преко потребних за национални препород. Најстарија школа у овим крајевима – поречка, која је постојала још у првим годинама XIX века, добила је за наставника Исака Облучаревића, 1836. г. досељеног из Велике Писанице, Славонија – „учитеља млађе класе добре способности“, потоњег наставника неготинске полугимназије (36). „Устројеније централнога правленија Књажевства Српског“ министарству просвете налагало је „заводити и устројавати нове школе, у којима би се ум просветити и срце облагородити могло“, а циљ васпитања, од стране Исака Облучаревића успешно оствариван у Поречу и Неготину опредељен је тако да се „све силе човеческе относеће се како на душу, и тело, соразмерно развијају и крепе, имајући пред очима народност српску и потребе народне“ (37).

Један од првих званичних државних аката који се односе на подручје Кладова, 1833. године присаједињено Србији, јесте Извештај Исправничества Окруженија Крајинског Но.747, од 13. септембра 1837. године: одговарајући на упит Милоша Обреновића, „најучтивије јавља да у овом окруженију такових турских поданика, који би из Турске у Србију долазили а путне тескере не би имали, не налази, окром у Неготину и Кладову неколико из Видина Јевреја који дућане држе, но ти своју дацију у Видину плаћају, премда од више година овде живе и своју трговину воде“ (38). Овај развијени привредни центар у подунавској Бугарској у другој половини XIX века насељавало је близу 2.000 јеврејских житеља (39). Видински Јевреји – занатлије уживали су толики реноме, да је кнез Милош Обреновић још 1836. године од свог изасланика у Неготину Стефана Стефановића, затражио за његове личне потребе међу њима пронаћи „оног способног шнајдера из Видина“ (40).

Неколико угледних видинских трговачких породица имале су заједничке фирме са сународницима у Србији, Италији или Аустрији. Тако је Абрахам Леви из Видина био уортачен са београдским трговцем Самуелом Русом (41). Мешовите фирме вршиле су лакши проток роба а неретко су могле користити повластице резервисане за оне регистроване на супротној дунавској страни. Само једна од мањих царинских постаја на граници североисточне Србије – Радујевачка царина имала је 1840-1841. године следећи промет: 1. извоз у Бугарску – кожа 7490 овчијих, 4.527 јарећих, 310 лисичијих, 1300 зечијих, 2 видрине, 30 мачијих; лоја 10.471 ока; масла 1.711 ока; 2. увоз у Србију – соли 1.423.382 ока, разних риба 39.039 ока, пиринча 3.962 ока, гајтана памучног 6.300 топа, гајтана свиленог 12 топа, јужног воћа, маслина, зејтина, урми, смокава, сувог грожђа, дувана, леблеблија, филигранских производа – гривни, прстенова, обица, чатри; прерађевина од кожа – антерија, шубара, тахти (42). Из Влашке је пак, у Србију за период 1833-1858. г, кроз Ђердап провезено 390 милиона ока соли. Максималну корист из трговине сољу извлачио је Милош Обреновић. Њему ортак Алекса Симић у извештају о пословним резултатима казује: „Овде засад падају цванцици за сол као киша, а ја сам уверен да ће тако за свагда остати, док год је сол само у вашој руци“ (43). Највећим делом пловидбени пут коришћен је за транзит знатних робних вредности између удаљених тачака истока и запада: Истамбула или Одесе, Пеште или Беча. Видински паша Хусеин био је један од најбогатијих трговаца у регији. Куповао је, ради препродаје, жито у Влашкој, вуну на Криму, зејтин у Македонији; у околини града држао је ергелу од 500 коња, а „1400 добро плаћених чиновника једва што му свршаваше трговачке послове“ (44) Путнички саобраћај Дунавом одвијао се интензивно и Дунавско паробродско друштво са 22 пароброда успело је 1844. превести 507.021 путника и 922.761 центи робе. Већ 1846. године 32 пароброда овог друштва превезла су 903.996 путника и 1.909.237 центи робе (45). Поред тога, мали привредни центри попут Брзе Паланке имали су своје посебне линије за извоз производа у Видин или Рушчук. Из ове варошице извожене су козе, лој, сушено козје месо, пшеница, раж, јечам, овас, вино, ракија, дрвна грађа. Најјефтинији транспорт био је пловилима „невратима“ која су низводно пуштана Дунавом са извозним артиклима, да би након истовара и неврати били демонтирани и продавани као огревно дрво (46).

Револуционарна збивања која су потресала Европу 1848. године, довела су на леву обалу Дунава познатог сликара Константина Даниела Розентала. Као припадник радикалне тајне организације „Братство“, пошто је пропала тзв. Влашка револуција а османска власт повратила позиције у Подунављу, затекао се септембра 1848. на острву Ада Кале, потом у оближњој Свињици, где је уз помоћ Марије Росети успео добити заштиту аустријских органа власти и ослобођење вођа устанка. Његов авантуристички дух није га спутао да остави пар изнимно лепих слика посвећених револуционарним дешавањима, од којих је најимпресивнија „Револуционарна Румунија“ овековечена у портрету загонетне Марије Росети (47). У исто време српски опозиционари окупљени око Томе Вучића Перишића спроводили су интензивне припреме на реализацији плана подизања устанка хришћана у северозападној Бугарској, што би помогло да се династија Обреновића врати на власт у Србији. Побуна је у окружењу Видина избила у пролеће 1850. године. Да би неутралисао војна дејства 15.000 устаника, турски султан послао је казнену експедицију на челу са потурченим личким Србином Михаилом – Омер пашом – Латасом (48). Смиривање политичке ситуације поново је, јаче него пре, отворило врата ђердапског дела Дунава међународној трговини, али и великим инвестицијама у саобраћајну инфраструктуру и рудокопе.

Дуго времена Радујевац као гранична српска лука имао је највећи робни промет са Истоком. Изузев за превоз руде, радујевачка лука коришћена је за транспорт у унутрашњост робе, пловним путем допремане из удаљених крајева. Након успостављање железничке везе са залеђем, увозно-извозни послови добили су снажнији замах: крупна и ситна стока експортована је у Пешту, рогови и коже у Беч, вино у Бордо, а влашка со продавана је у знатно удаљенијим крајевима у унутрашњости; Србија је преко радујевачког пристаништа снабдевана зејтином, шећером, кафом, бадемом, лимуном, поморанџама, квасцем, чајем, смоквама, зачинима са истока, чак и минералним водама, зидним сатовима, швајцарским сиревима или кавијаром и моруном (49).

Северно од Радујевца, у Хомољу, почев од 1862. године закупац рудника у Кучајни постао је Феликс Хофман, познати геолог – царски рударски инжењер из угарске Нове Молдаве. Његови истражни радови резултирали су експлоатацијом златоносних наноса на месту Лакудин Збег, затим на обалама Пека и потока Раденке (50). Злато је углавном Дунавом превожено до откупљивача – јеврејских трговаца из Видина. Ближе дунавском пристаништу био је рудник каменог угља у Сиколу, крајем XIX века закупно добро Стевана Исаковића (51). У исто доба рудник угља Вршка Чука био је посед компаније породице Хирш, чији је родоначелник барон Мориц фон Хирш познат, изузев по великом богатству стеченом у трговини бакром, шећером, те реализацијом железничких концесија у Аустрији, Турској, на Балкану, и као филантроп чијим новцем су утемељене основне и техничке школе у Галицији и Буковини, финансирана репатријација Јевреја из Русије, изградња домова за досељенике (52). Прелазак богатих јеврејских поданика Османског царства у аустријско држављанство инспирисао је Мидхат-пашу, првобитно 1854. државног функционера у Видину, а од 1861. године везира у Нишу, област источне Србије и северозападне Бугарске, да по француском узору то подручје реформише у нови модел државне управе, делећи вилајет-покрајину на седам санџака, сваки од њих на казе, а казе на нахије. Након успеха реформе у овом делу, цело царство је по одредбама Вилајетског закона из 1865. г. реорганизовано на тај начин. Крајњи циљ било је хомогенизација становништва „у једну синтетичку нацију, према потребама политичких елита, или у целој држави или у покрајинама које су се одвајале“ (53). Исти акт био је и катализатор дезинтеграционих процеса јер су „српски трговци из неких пограничних санџака почели да шаљу петиције великим силама, тражећи заштиту пред кршењем закона од стране османлијских локалних власти“ (54).

Предузимљиви припадници племена Израеловог, попут Соломона Хофона – трговца сољу, често су укључивани у привредне активности на подручју Ђердапа. У Пописној књизи Окружја Крајинског, Срез Кључки, из 1863. године, наилазимо на имена неколико јеврејских становника Текије и Кладова, међу њима и Николе Чивута, „шпекуланта“ у Текији, те Пијаде Капетановић /1826-1913. / – „учитељке женске деце, старе 35 година, са децом Катарином, 15 година, Николом, 10 година и Миланом, 5 година (55). Пошто је кнез Михаило Обреновић 16. августа 1860. године одобрио да се у Кладову отвори женска школа, за прву учитељицу, почев од 1861. године па закључно са септембром 1864. године, постављена је Пијада Капетановић (56). Поступајући по упутствима „о реду и поретку у школи“, она је инсистирала на поштовању правила: „Истину ваља говорити, са другима живети у слози и братски и послушан бити, што је у грађанском друштву најглавнија врлина“ (57). Пијада Капетановић је од 1864. до 1881. године била и учитељица у тек основаној јеврејској женској основној школи на Јалији, Београд.

Коришћењем низа повољних политичких, пре свега османске слабости и одређене равнотеже страха међу европским силама, кнез Михаило Обреновић успео је 1867. године издејствовати повлачење турских војних посада из преосталих тврђава у Србији-Београда, Смедерева, Фетислама /Кладово/, Шапца, Ужица и Сокола /Љубовија/. На његовом путу из Београда за Цариград, ради добијања фермана о предаји тврђава на управу Србима, испратила га је маса света, међу њима и бројни јеврејски поданици. „Србске новине“ известиле су: „На важан пут Кнеза су свечано испратили и бројни београдски Јевреји Сефарди. Окупили су се на заставама окићеној обали Дунава, у близини места где их је већина становала /Дорћол/. Из своје синагоге, специјално за ову прилику, донели су и велики барјак окићен са две сребрне круне. Девојчице су у рукама имале шимширове венце, а дечаци мале тробојке. Док је Кнез на „Делиграду“ пловио поред њих и отпоздрављао им, деца су му певала, заједно са својим црквеним и школским старешинама, песму за срећан пут, специјално написану и компоновану за ову прилику“ (58)

Залога да Србија, попут Румуније, на Берлинском конгресу 1878. г. стекне независност, било је склапања тајне конвенције са Аустро-Угарском. Тим документом Србија је, између осталог, препустила Аустро-Угарској, чија се сувереност на левој обали ђердапског дела Дунава све до краја Првог светског рата простирала до Оршаве, преко пута српске Текије, извођење грандиозних регулационих радова изградње система пловидбених канала кроз Ђердапску клисуру. Други захтев Аустро-Угарске састојао се у пристанку Србије да експлоатацију својих железница уступи „Друштву турских железница“ којим је управљао барон Мориц фон Хирш. Хиршова настојања да лично у Берлину убеди српске представнике у опортуност таквог предлога, нису уродила плодом. У делу о железницама, споразум „Андраши-Ристић“, Србија се обавезала тек да у трогодишњем року „сагради пругу на старом и новом земљишту“ (59). Јозеф и Мориц Хирш неку врсту сатисфакције за неуспех имали су у добијању концесије за рудник угља у Вршкој Чуки и изградњу пруге одатле до дунавске обале у правцу Видина /знатно краћом релацијом од оне према Радујевцу/, а то је подразумевало пролаз трасе кроз бугарску територију. Руски интереси, српско-бугарски рат 1885. и директно противљење Бугарске омели су их у реализацији плана (60). У том рату, по званичној бугарској верзији бранећи Видин погинули су: Аврам Соломон Бохор, Дуенас Рахамим Јозеф и Мордехај Јаков Хаим (61).

Као рефлексија независности Србије, број јеврејских становника ових граничних предела признате српске државе знатно је увећан. Према попису становништва по окрузима у Србији из 1874. године, у Крајинском округу евидентиран је тек један Јеврејин да би их, само у вароши Неготин 1894. било двадесет и четворо (62). Најпознатији међу њима су др. Бернард Пас/Милан В. Миловановић-на раду у Брзој Паланци 1869. г. и др. Давид Розенберг, лекар среза Брзопаланачког „са столицом у Неготину“ у периоду 1882-1891. године (63). Нешто раније у Доњем Милановцу дужност среског лекара обављао је Хаим Д. Русо. Директор Карантина Радујевачког при истоименој царинарници на Дунаву, крај Неготина, 1850-1853. године био је др. Франц Бихели. Он је уједно радећи као лекар у Радујевцу, те послове обављао без прекида и у периоду од 1880. до 1888. године (64). Најопаснијом болешћу у овим крајевима сматран је сифилис, са епидемијом драматичних размера у време Српско-турског рата 1876. и 1878, а број од свега 64 лекара на тлу Србије 1877. године чинио је још драгоценијим рад медицинара у њеним граничним подручјима (65). Посебно се истраживањем опаке болести истакао Карол Давиле /1828-1884. /, париски ђак, утемељивач Националне школе за медицину и фармакологију у Румунији. Он је 1876. године у Кладову основао одељење војне болнице за српске и руске војнике (66). О размерама које је страшна болест попримила на граничном делу североисточне Србије говори чињеница да је седамдесет година касније, од 15.555 становника кладовског среза, њих 3.054 било заражено сифилисом (67).

Зајечар као центар Тимочке регије имао је лекаре Јозефа Штрасера, окружног хирурга 1847. г. и Бермана-Божидара Зафира, специјалисту за бактериологију – радио као војни лекар 1888. г. (68). Такве околности нису поштеделе североисток Србије излива антисемитизма, што је концем XIX века најизраженије било у Неготину приликом „мисионарских“ посета Васе Пелагића. Потпора његовом делању био је памфлет „Вјерозаконско учење Талмуда или Огледало чивутског поштења“ са напоменом на насловној страни „Ми Чивута сматрамо као паразитско биље, које се готово свима европским народима о врат објесило, те им више мање животну снагу, крв и сок из тијела испија“ (69).

Много се пажње у Србији концем XIX столећа поклањало васпитно-образовном раду са најмлађим нараштајима. Као учитељ у неготинском Душановцу 1897. г. службовао је Исак Израиљевич. Од 1899. до 1901. предавао је ђацима у оближњој Копривници, да би се 1910. године нашао, у звању управитеља школе, у Доњем Милановцу (70). У то време дешавало се да деца имућнијих мештана Кладова оду да „изучавају“ послове трговине код познатих јеврејских привредника у Турну Северину. Изузев основних знања стицаних радом у њиховим фирмама, млади Кладовљани имали су прилику да стекну солидне пословне везе за заједничке трговачке подухвате када би се вратили у Србију (71).

Преко пута Кладова, на левој обали Дунава налази се румунски град Турну Северин. У њему је дуже од једног века постојала јака јеврејска заједница, стасала углавном у периоду Руско-турског рата 1828-1830. године, пошто је град Чернец разорен а његово становништво нашло уточиште на румунској обали Дунава преко пута Кладова. Године 1899. пет процената становништва чинили су Јевреји, њих 899 – четврта етничка група по бројности, после Румуна, Немаца и Срба. Привреда Кладова и околине била је упућена на живу трговинску размену са суседним румунским градом, а либерални режим преласка границе омогућавао је да се овдашњи Срби лече у Турн Северину, тамо се снабдевају петролејем и другим потрепштинама, заузврат углавном продајући храну или плаћајући услуге у новцу. Јеврејско становништво овог румунског града чинили су избегли житељи Чернеца, балкански Сефарди из Видина, Никопоља и Ашкенази из Угарске и источних румунских провинција. Већ 1910. године они су имали 172 трговца, 3 кројача, једног дрводељу и још десеторо занатлија међу привредницима Турн Северина. Сефарди су 1870. г. основали своју школу коју је 1871. године похађало 58 ученика; 1910. године њихов број достигао је цифру 170. Ашкенаска школа отворена је 1878. године, са 45 ученика, али убрзо је престала са радом јер су родитељи децу радије слали у католичко или протестантско немачко училиште у истом граду. Ту је живео познати ционистички лидер Раби А. Криспин, издавач током периода 1885-1887. г. „El Luzera de la Pasiensia“, јединог месечника на ладину у Румунији. Он је 1894. г. основао јеврејски књижевни часопис Хар Синај. Сефарди су у Турну Северину имали синагогу почев од половине XIX века, Аварескуова улица 3. Њена фасада представљала је реминисценцију муриш стила, преовлађујућег у шпанским средњовековним синагогама, док је унутрашњост декорисана у китњастом псеудо-оријенталном маниру. Постојала је и ашкенаска синагога која се по спољашности није могла разликовати од грађевина у суседству, у улици Јулија Цезара 6, чиме су градске власти условиле њено подизање у XIX веку (72).

Крајем XIX столећа уочљиве су интензивне везе припадника јеврејске заједнице са леве дунавске обале и сународника у Београду што, имајући у виду да у то време изградња ђердапских пловних канала на српској страни представља једну од највећих европских инвестиција, опредељује разлоге за њихово присуство у Кладову и околини. Познати су такви односи Јозефа А. Озера, трговца из Турну Северина, са богатим београдским сродницима, на челу са Моше и Аврамом Озером – првим јеврејским послаником у српском парламенту (73). Аврам Озер је 1887. године преузео експлоатацију угљеног ревира Добре на Ђердапу. Старим окнима Елиза, Милан и Фортуна придодао је нова на Босману и Подвалцу, те 8.000 метара дугу Трајанову јаму, тако да је 1891. г. производио 10.000 тона каменог угља, намењеног снабдевању енергијом дунавских пароброда (74). Он је 1895. године постао и титулар права коришћења ђердапских шума за потребе „фабрике дрвенарије за намештај, паркета и сваковрсних од дрвета фабриката“. На десетогодишњи рок стекао је следеће повластице: 1. да може у државним шумама у атарима општина Добра, Бољетин, Волуја, сећи дрва по цени 65 пара за кубни метар буковине или 1 динар за друге врсте грађе; 2. ослобођење од плаћања царине и такси на увоз фабричке опреме и на извоз сопствених производа; 3. ослобођење од пореза на фабричке производе (75).

Извођење регулационих радова на дунавском пловном путу код села Сип, деведесетих година XIX века, умногоме је резултат заслуга инжењера Хуга Лутера из Брауншвајга, „сапредузимача и управитеља машинско-техничког дела послова“. Његова мисија у односу на Ђердап овиме се не завршава; већ 17/30. септембра 1896. г. он Краљевском српском министарству за народну привреду подноси предлог „ради концесије за употребљавање водне силе при катарактима Дунава“, као пионирски покушај коришћења потенцијала ђердапског дела велике реке ради производње електричне енергије. У свом извештају, на захтев министра народне привреде, начелник одељења за трговину, радиност и саобраћај, Хајим с. Давичо 6. 10. 1896. налази: „За остварење намере г. Лутера никакве жртве од стране државе нису велике. Јер, само та околност да ће се у Србији производити слаповима 30.000 коњских снага, биће довољна да повуче и домаће и стране капитале на сваковрсна индустријска предузећа. Само, држим да би тражену концесију требало, с обзиром на ванредни њен значај, дати специјалним законом, у који би се могле унети актуелније одредбе и повластице, него што се могу сада, на основу постојећих закона давати.“ (76). Давичове сугестије су уважене, што је резултирало правим раритетом у виду специјалног „Закона о погодби закљученој између Државе Српске, с једне и г. Хуга Лутера, инжињера и индустријалца из Брауншвајга, с друге стране“ (77). Лутеру је одобрена искључива употреба водне снаге „свих скокова /катараката/ на српској обали Дунава, од Брњице до Кладова, за произвођење механичне и електричне снаге“. Добитник концесије стекао је ексклузивно право истражних радова и експлоатације на простору четвороугла, почев од Брњице у срезу Голубачком, у правцу ка Жагубици у срезу Хомољском, од Жагубице у правцу Брестовца у срезу Зајечарском, а одатле правцем ка Кладову, у срезу Кључком. На тај начин је Лутер имао на располагању „обделавање вађења и копања руда и копова, њиховог испирања и прибирања, топљења и израђивања“ за материјале за алуминијум и цемент, за фосилни угаљ, бакарне, оловне, златне и гвоздене руде. Из не до краја разјашњених разлога, а по противљењу Аустро-Угарске, Лутеров пројекат није реализован, што је значило гашење права на концесију 1901. године, и права на извођење истражних геолошких радова на Ђердапском сектору 1904. године.

Изузев у привреди, Јевреји су оставили изузетан траг кроз сферу културе и уметности регије средњег Подунавља. На већ читави век непревазиђен начин, сјајан путопис са историјским освртима на далеку прошлост али и пионирске привредне подухвате, природно и културно благо којим Ђердап обилује, боравећи ту десетак пута у периоду између 1858. и 1900. године, сачинио је Феликс Каниц у склопу свог волуминозног дела „Србија – земља и становништво од римског доба до краја XIX века“ (78). Етнографска, археолошка, историјска и економско-статистичка грађа на врхунски начин заступљена је у поглављима посвећеним Радујевцу, Дели Јовану, Неготину, Мирочу, Брзој Паланци, Гвозденим вратима на Дунаву, ђердапским пловидбеним каналима, рудном благу Хомоља. Употпуњен дивним гравирама великог мајстора, Каницов спис незаобилазни је камен у презентацији специфичног наслеђа чији су ствараоци и баштиници били припадници различитих култура: трачанска античка племена, Келти, Грци, Римљани, Мађари, Власи, Срби, Аустријанци, Руси, Јевреји... ф. Каниц, знатан део свог живота посветивши изучавању прошлости јужних Словена, проширио је видокруг публици у средњеевропским земљама на подручје, како се показало, од виталног значаја за превазилажење огромних баријера што су их парцијални интереси, религијска подвојеност и бројни ратни сукоби, вековима гомилали између Истока и Запада. Као и много пута раније, међународни саобраћај и привредно повезивање удаљених крајева испоставили су се кадрим да надвладају негативно наслеђе у политичким односима. На њиховим таласима следили су узајмна прожимања и оплемењивања култура и цивилизацијских достигнућа европских народа. Првенство у таквим стварима имали су они субјекти који су најлакше савладавали границе споразумевања.

Настојања предузимљивих Јевреја да развију своје трговачке послове често су доводила до пресељења њихових породица у различите европске регије. Тако је породица Симхе-Софи Русо своје путешествије из Србије, преко Италије, можда и Солуна, окончала у подунавском Видину. Године 1885. у Видину, од мајке Симхе – Софи Русо за коју енциклопедије наводе да је „Србо-Италијанка“ приспела из Трста, и оца Маркуса – Мордехаја Пин(к)аса, шпанског сефардског Јеврејина, досељеног овде из Солуна, рођен је чувени европски сликар Јулиус Мордехај Пинкас, познат и као Жил Паскин или „Принц Монпарнаса“. Пошто је дечаштво провео у Румунији, студирао је сликарство у Бечу и Минхену, да би се од 1905. године настанио у Паризу. У престоници светске уметности постао је једна од водећих фигура, међу сликарима какви су били Модиљани и Шагал. Његова дела често су поређена са најбољим радовима Тулуз-Лотрека и Е. Дегаа. Време Првог светског рата провео је у Њујорку као грађанин САД, изазивајући дивљење критике особеним стилом – мешавином експресионизма и кубизма. После рата постао је „заштитни знак“ Монмартра. Таквим га 1923. године приказује и Ернест Хемингвеј у „Путујућем вашару“ (79). Да нису ретке миграције Јевреја из Бугарске у Србију и обратно, казује и податак о пресељењу у Кладово почетком XX столећа покрштеног Јеврејина Калдерона, који је ту приспео из Брегова, да би након извесног времена постао житељ Брзе Паланке (80).

Првих година XX века у Турну Северину живело је 172 јеврејских трговаца, 3 кројача, 1 дрводеља и још 10 занатлија различитих занимања (81). Најразвијенија је била трговина житарицама. Један од млинова носио је назив „Сабатајева воденица“. Извоз и увоз у периоду 1900-1911. године кретао се између 11.100 и 28.000 тона робе. Снажна сефардска заједница, како бележе хронике, била је инструмент промоције ционистичких идеала не само у Румунији, већ и у „међу Јеврејима северне Бугарске и Србије, са којима је одржавала блиске односе“ (82). И ашкенаска заједница у Турну Северину, највише посредством Раби М. Шварца у периоду 1911-1920. успела је придобити многе младе људе за ционистички покрет (83).

Румунско Подунавље, североисточно од Србије било је почетком XX века стециште окупљања хиљада најамних радника из Србије који у земљи исцрпљеној ратовима нису могли обезбедити егзистенцију својим породицама. Њихова статус код „бојара“, власника „латифундија“ у Румунији наликовао је ропском, о чему сведочи низ покушаја припадника социјалдемократске партије да пред српским парламентом укажу на драстично кршење елементарних људских права Срба у Румунији (84). Из сарадње радничких трибуна са активистима на граници према Румунији потиче и писмо Душана Богосављевића, дописника „Борбе“ из Неготина, упућено Димитрију Туцовићу, којим изражава усхићење стваралачким дометима једног јеврејског песника. Неготински заговорник радничких права указује Д. Туцовићу на текст у „Српском књижевном гласнику“ објављен под насловом „Један гладан песник – Морис Розенфелд“ и „исказује своје жаљење што су песме највећег поете XIX века испеване на јеврејском, који разумеју сви други, само не људи који имају стварне везе са књижевношћу“ (85).

Током Првог светског рата, око две хиљаде мештана Кладова и околине чинили су окосницу елитне Тимочке дивизије. Један од старешина, прво водник коњичке јединице Тимочке дивизије II позива, потом штапски поручник, Моше Меворах, познати ликовни уметник, учествовао је у одсудним биткама, у којима је животе за отаџбину положило око двадесет хиљада бораца ове српске оружане формације, укључујући више од хиљаду житеља Кладова (86). На супротној страни, међу припадницима бугарске војске – савезнице Аустро-Угарске и окупатора североисточне Србије, мобилисани као житељи Видина, животе за домовину дала су 28 Јевреја. Њих седморо погинуло је ратујући ван данашњих граница Бугарске, од тога шесторо на подручју Македоније, Битоље (87). У историји ове регије нарочито светао пример борбе за одбрану Србије био је подвиг Јакова Мелиха, ђака-војника у Тимочкој дивизији. Приликом стравичног боја вођеног на Чеврнтији 1914. године, успевши да спасе дивизијску заставу, сам је настрадао (88).

За време рата Ђердап је посетио Арчибалд Рајс. У књизи „Шта сам видео и преживео у великим данима“ он даје следећи опис: „Кладовска лука прикрива целу једну малу ратну флотилу. Руси су довели из Црног мора мале јединице, неку врсту минијатурних торпиљера, које служе да врше патроле и од којих је највећи снабдевен рефлектором. Сваке вечери овај рефлектор, као и аустријски, српски и румунски, испитује реку и њене обале. Прахово је сасвим близу, а Прахово је лука за снабдевање Румуније и Србије. Турну Северин, румунска варош, налази се на другој страни Дунава са својим лепим и белим кућама. Имали смо луду жељу да се једном поново прошетамо по једној вароши у миру. Пуковник Димитријевић /Апис/, командант дивизије у Петровом селу, добио је за нас објаву од Главног стана да тамо пођемо, поред тога што се нерадо даје оваква објава због безбројних аустро-угарских и немачких шпијуна који се у великом броју баве у Турн Северину. Руски морнари су нам ставили на расположење један моторни чамац у који сам се укрцао са тројицом енглеских војних лекара – Брауном, Скотом и Ирвингом. Прелаз је трајао само четврт сата.“ (89). Рајсове поруке остављене у спису „Чујте Срби“ и данас се чине актуелним као и пре стотинак година:

„ – Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да одбаците свој понос сада га губите пред богатством, пред новцем... Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то осудио, данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате...;

- Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није подмитљив. 'Интелигенција' вам то јесте, и то од најситнијег чиновника до министра... Осим неколико изузетака, гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак бедних људи постају милионери. Господин Стојадиновић, интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос младости и добром здрављу, постао је министар финансија. Као такав, он одлучује о судбини ваших облигација ратне штете, чија је номинална вредност од хиљаду динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, када га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, и тако господин министар постаје мултимилионер...;

- Током пожара 1914, који ће касније постати светски, уместо да дају пример народу како се жртвује за отаџбину, што им је била дужност, ваши млади посланици, кроз уста типичног посланика – профитера Велизара Јанковића, резервног официра, испословали су да се хитно изгласа закон којим се посланици ослобађају од вршења своје дужности. Скупштина ваше земље, једне од најјуначкијих у том великом ратном обрачуну, стварала је парламент јединствен у својој врсти међу свим земљама учесницама у рату – парламент забушаната...;

- Последица свега тога је да се о законима не расправља и не гласа у парламентима следећи потребе држава и нација, већ интересе политичких странака... Најбољи пример за то је Никола Пашић. Тај човек је, јавно признајем, много учинио за вашу земљу. Међутим, он је то учинио зато што су му се лични интереси поклапали са интересима земље. Да су му интереси били супротни, он би своју велику интелигенцију – у великом делу саткану од лукавства и спонтане интуиције – користио против вас. Погледајте, син обичних и сиромашних сељака оставља једно од највећих богатстава у овој земљи...“ (90).

Румунска страна Дунава током ратних збивања била је стециште и оних Јевреја који су ту приспели као припадници немачке односно аустријске војске или полиције. Најпознатије име међу њима био је Курт Тухолски, својевремено прво новинарско перо Вајмарске Републике и познати књижевник. Априла 1915. упућен је на Источни фронт, а његово познанство са правником Ерихом Данелом довело је до пребацивања у састав полицијских снага на подручју Турну Северина. Једна од његових најпознатијих изрека гласи: сваки је војник убица! Попут неких својих сународника, ни он није издржао ратну психозу. Након што је 1. јула 1914. напустио јеврејску заједницу, Курт Тухолски је лета 1918. у Турну Северину, када је овај крај по споразуму из Буфтее од маја 1918. био под аустро-угарском управом, покрштен поставши протестант (91). Климу опредељујућу за приступање таквом чину обележио је Хјустон Стјуарт Чембeрлен, чија антисемитска пропаганда „учи“ да „јеврејство није неизбежна судбина, јер Јевреј увек поседује посредујуће елементе у крви, који му омогућавају избор и спасење од јеврејства; стога је потребно правити разлику између Јевреја који остају верни своме јеврејском наслеђу и Јевреја који желе да се ослободе 'семитског светоназора“ (92). Наравно зна се и за другачије примере. Попут потоњег председника комунистичке Југославије Јосипа Броза, један број Јевреја је у саставу аустроугарских трупа учествовао у ратним збивањима, као и потоњи југословенски маршал стекавши при том низ ратних аустроугарских одликовања, да би по завршетку рата постали лојални грађани Србије, дајући значајан допринос унапређењу стања здравља нације. Такву каријеру имао општински лекар у Зајечару др. Јосеф Мотехес, тамо приспео 1924. Иако је у међувремену стекао статус угледног и преданог послу медицинара, скупа са члановима породице животе је изгубио у нацистичком логору Бубањ код Ниша током Другог светског рата (93). Још један такав случај забележен је везано за др. Јулиуса Флајсига, аустријског војног лекара, који је по указу Краља Александра од 7. 11. 1922. постао здравствени радник у Зајечару, „човека високе културе и широка срца“ како су га описивали суграђани; он је готово две деценије на најбољи начин, уз примену нових научних достигнућа, успешно лечио Тимочане (94).

Кладово, Брзу Паланку и Неготин крајем октобра 1918. године, по пробоју Солунског фронта, ослободили су припадници Трећег француског колонијалног пука на челу са генералом Жуином Гамбетом /већ 23. 10. 1918. проглашен је почасним грађанином Неготина/, уз садејство српских снага. Недуго након тога у Неготину је подигнут споменик краљу Петру, генералу Гамбети и палим српским и француским војницима. Француски изасланик, професор Лоран у пригодној беседи изјавио је: „1918. године француски коњаници и афрички легионари, са трећим колонијалним пуком, победоносно су ушли у Неготин. На њиховом челу био је један млади генерал – генерал Жуино Гамбета. У његовим жилама текла је топла и племенита крв великог трибуна, који је пре 60 година подигао Француску против освајача. Овај легендарни коњаник у једном муњевитом полету кроз равнице и планине, донео је Неготинцима златну слободу“ (95).

Након окончања Првог светског рата, у периоду 1919-1923. године на подручју Кладова каријеру успешног привредника градио је као директор рудника антрацита Аликсар код Брзе Паланке инжењер Леон Х. Лебл /1888-1965. /, радећи под фирмом Српског Бродарског Друштва (96). Како су показала испитивања рударског инжењера Розенберга из 1890. године, радило се о налазишту по квалитету сличном оном код неготинског села Сиколе (97). Радило се о камено-коксном угљу, из кога је током полувековне експлоатације извезено 53.442 тоне – равне по вредности оном из енглеског Њукасла (98). Рудник је обезбеђивао изврсне енергенте за српску речну трговачку флоту, чинећи националну саобраћајну компанију конкурентном на европском тржишту. На челу Српског Бродарског Друштва тада се налазио Раша Милошевић, управник Монопола у Београду, који је на одређен начин судбину своје породице за овај крај везао и удајом кћери Радмиле за познатог српског дипломату и естетичара, Неготинца Бранка Лазаревића. Друга његова кћер Споменка склопила је брак са Момчилом Нинчићем, чији је брат Велизар, од 28. априла 1936. године саветник Краљевског посланства у Бечу, а од јуна исте године на челу Краљевске сталне делегације при Међународној дунавској комисији. Као високи државни службеник неко време такође је био присутан на подручју Кладова, у Текији, због надзора над пословањем ђердапског пловидбеног сектора, а после рата постављен је на положај опуномоћеног министра, делегата ФНРЈ у Привременом комитету за ђердапске послове (99). Резултати његовог рада у Међународној дунавској комисији дали су повода посебном обраћању министра саобраћаја председнику Министарског савета Милану Стојадиновићу 14. 9. 1937. године. Приликом предлагања Велизара Нинчића за доделу ордена Југословенске круне Другог реда, између осталог, приписане су му заслуге: „У веома за пловидбу важном питању ђердапских такса, – документованом и снажном одбраном интереса пловидбе Краљевски стални делегат успео је да Комисија снизи тарифу тих такса за 17,5%. Тако, почев од ове године, наше бродарство плаћаће на име поменутих такса око динара 750.000 просечно мање годишње, но што је плаћало до конца 1936. године; у погледу такса за употребу локомотивске вуче на Сипском каналу, Краљевски стални делегат постигао је да Комисија снизи вучне таксе за 30%, захваљујући чему, почев од ове године, наше бродарство плаћаће просечно мање годишње на име тих такса око дин. 200.000“ (100).

У ђердапској регији највише користи од ефикасно уређеног система дунавске пловидбе извлачили су снажни индустријски погони у Турну Северину. Захваљујући продору капитала са запада број радника који је 1899. износио свега 5.000, 1920. године увећао се на 25.000 (101). Велико бродоградилиште, пред рат углавном ангажовано на прављењу танкера за нафту, носивости 600-800 тона, пиваре за немачко тржиште, фабрике кондиторских производа, меса и месних прерађевина, бројни млинови, само су неки од важних индустријских погона на румунској обали Дунава (102). Тешки услови рада испоставили су се погодним тлом за јачање радничког покрета. Михаил Макавеј из Турну Северина био је један од најпопуларнијих радничких трибуна у овом делу Румуније (103). Међутим, тридесетих година, под палицом фашистичке Гвоздене гарде – „најнасилније и најантисемитскије организације у Европи тог доба“ чији је идеолог био универзитетски професор Нае Јонеску, њени експоненти у Т. Северину, Никифор Робу и Цилика Јоанид организовали су терор према јеврејском становништву и припадницима радничког покрета (104). Оснивач ове парамилитарне групе у Румунији је берлински дипломац, Корнелије Кодреану, „проповедник бизарне мешавине хришћанског мистицизма и бесног национализма, умотане у отровну фолију мржње према Јеврејима“ (105). Успех фашиста у Румунији вероватно не би имао тако драматичне размере да га нису отворено пропагирали интелектуалци, пар деценија касније својатани као најбољи изданци европске културе: Ежен Јонеско, Мирча Елијаде, Емил Сјоран (106).

Турну Северину суседна кладовска варошица тада није била поприште антисемитских и насилничких испада приврженика фашистичке идеологије. Чак је својим атрактивним положајем на граници определила једну београдску фирму чији су главни акционари били Јевреји, да ту организује производњу. Концесија за експлоатацију и коришћење електричне енергије на подручју Кладова, додуше минорног значаја и формата у односу на ону из 1896. г, остварена је подизањем мале електричне централе и електрификацијом кладовске вароши путем ортачког уговора од 9. 8. 1930. године између фирме „Рефлектор“ Лазара Стојановића и брата, Београд и Јакова и Арона Варона, трговаца београдских и предузимача Милосава Милошевића. Углавном, заслугом браће Варон, како је локални хроничар забележио (107), никла је једина овдашња културна тековина. Изузев као извор светлости у малој подунавској варошици, кладовска електрична централа Јакова Рубена Варона, значајна је и по томе што је као њен пословођа делао вредни сарадник енглеске обавештајне службе, Марко Милуновић (108).

У исто време, у истом месту, апотекарску делатност обављао је Зигфрид Полицер, кога локална хроника означава речима „једини Јеврејин из Кладова“. Његово хапшење и депортацију Марко Милуновић описује на следећи начин: „И једнога дана покупљен је велики део те беде /група кладовских Цигана/ по наредби Немаца – постројени по три у ред и у пратњи „пољске страже“ и двојице немачких војника, кренули су на пут ка Зајечару. Међу њима налазио се Зигфрид Полицер, који је у Кладово дошао пре 60 година и имао своју апотеку. Био је ожењен Немицом, имали су кћерку /Ана/ и она се удала за неког југословенског официра, који је био у заробљеништву. На две године пре рата развели су се, да би се тим спасила госпођа од нацистичких прогона „као издајник расе“. И она се бавила фармацијом. И тај заслужни човек тога краја, који је онда имао преко 80 година, са групом Цигана, пошао је на пут без повратка. То је била тужна слика и призор, коју није могла заборавити ни „кладовска чаршијица“. Умро је у неком логору/у ствари је стрељан у Бубњу код Ниша 1942. г./ и није пошло нацистима за руком да га „спале заједно са другим Јудама“, како су то јавно обећали и преко тумача рекли групи Кладовљана, који су молили да га оставе“ (109).

Поводом спровођења војних планова великих сила на Ђердапу, запажена је улога оршавског трговца Фери Екштајна. Након што су се изјаловили покушаји Јосипа Резлера да потопи тегљач са пет шлепова у каналу Јуц, пред ширење пламена Другог светског рата на југоисток Европе, енглеска обавештајна служба врбовала је двадесетак дунавских спроводника бродова у Ђердапу, углавном из Текије и Кладова, да напусте свој посао и тиме онемогуће или знатно отежају ђердапску пловидбу. Ипак, ни напуштањем рада на пословима спровођења бродова кроз ђердапски теснац, нити оштећењем пловидбеног канала Тахталија између Текије и Доњег Милановца 1939. године, уз потапање два танкера натоварена петролејем, пловидба Ђердапом немачких бродова који су из Румуније превозили нафту није озбиљније угрожена а сарадници Енглеза скупо су платили свој договор. Немци су их ухапсили, депортовали у логор на Бањици, а потом у логор Корген у Норвешкој. Преостала ангажована лица безуспешно су покушала да запрече Дунав потапањем пар холандских бродова. Њима су Енглези исплаћивали обећане награде посредством Фери Екштајна (110).

Из 1940. године датира план извођења велике диверзије сурвавањем у Дунав 700 метара високог стеновитог масива Мали Штрбац. Већ је допремљено пет вагона експлозива и започето бушење стена када је, на интервенцију немачке стране, југословенска влада спречила остварење енглеског плана. Колегиница немачких агената Александра Ланина и Леонида Чудновског, Вера Пешић пренела је Немцима поверљиве информације о деловању енглеске обавештајне групе Ханау у реону Кладово – Доњи Милановац (111). Тако је пропао ангажман инжењера Мате Лончарића – Брушије, извршиоца истражних радова на Ђердапу у склопу косовскомитровачке фирме „Брушија и син“ – филијале Интелиџенс сервиса у Србији, на минирању Ђердапа. Према извештају Владине комисије од 13. маја 1940. године, у вези немачког протеста кнезу Павлу Карађорђевићу, и његовог налога за предузимање мера на спречавању минирања Ђердапа, сазнајемо да је командант Тимочке дивизијске области послао једног чиновника-руковаоца убојног слагалишта – са два камиона „за пријем експлозива предузимача Брушлије /Мате Лончарић/... Предузимач Брушлија јавио се истог дана и ставио на располагање своју дереглију за пренос експлозива“ (112).

Од ових планова није се одустало ни током наредних година, на шта је указивао и обавештајни рад Александра Ланина, али и околности везане за питање судбине брода „Дариен II“ децембра 1940, за који су представници Мосада – одељења за организовање илегалних усељавања Хагане – војне организације палестинских Јевреја за време британског мандата /1920-1948. /, Јехуда Азари и Давид Хацохен „сматрали да припада Британцима и да га треба одмах вратити ради спровођења нових саботажа на Дунаву“ (113). Изузев у плановима иностраних обавештајних служби, активности на спречавању пловидбе Ђердапом озбиљно су разматране и од стране Команде речне ратне флотиле Војске Краљевине Југославије. За сврхе затварања канала Јуц и Сипског канала у случају објаве рата Југославији, одређени су реморкер „Витез“ са војном ознаком „Р 27“ и тегљач „Куманово“ са војном ознаком „Р 24“, који би два шлепа натоварена цементом и гвожђем потопили у пловидбеним дунавским каналима. Такође је било предвиђено да се две локомотиве, коришћене за вучу бродова, измештањем дела пруге сурвају у Дунав (114). Према запажањима Милана Банића, Срби у сарадњи са Енглезима били су спремни да предузму мере на потпуном минирању Ђердапа у циљу спречавања немачке офанзиве, по цену да од регије Гвоздених врата начине пустош. Сагласно намерама југословенског војног врха, у Банићевој интерпретацији, главни посао састојао се у одстрањивању Италијана из Албаније, запоседању читаве источно-јадранске и јонске обале и стављању свих лука на располагање Енглезима. За случај да немачки притисак са севера, северозапада и североистока буде неиздржив, следило би одступање уз борбу у планинске пределе, а да Панонска низија не падне у руке непријатеља изазвало би се разливање Дунава запречавањем речног тока у ђердапском теснацу: „На Ђердапу смо већ прокопали 36 галерија и минирањем ће се на дати знак, срушити читава брда у Дунав“ (115). Наводно се главни проблем огледао у околности што је запречавање Дунава могло бити остварено тек под условом да Немци не изврше инвазију на Југославију пре 10-11. априла 1941. г.

Управо у највеће заслуге Леонида Чудновског-кладовског среског начелника – Немци су убрајали онемогућавање југословенске војске да у ноћи између 5. и 6. априла приликом инвазије на Југославију преко острва Гол, у близини кладовског Сипа, ефикасно спроведе планиране активности у дело. Да југословенске власти нису биле потпуно необавештене о приближавању дана инвазије, говори информација Велизара Нинчића, сталног делегата Југославије при Међународној дунавској комисији, упућена југословенској влади 4. априла 1941. године. Извештај насловљен као „Долазак немачких војних авиона у Турн Северин“ /лука и град – место рођења Александра Лера/ гласи: „Досад је било у Турн Северину 30 немачких војних авиона, а синоћ их је стигло још 26“ (116). У време интензивних ратних дејстава нацистичке војне машинерије „изненадно“ удвостручавање броја борбених авиона у Турн Северину, на граници према Југославији, није могло значити ништа друго до почетак инвазије.

Једна од ретких сачуваних информација о Јеврејима на подручју Кладова у освит немачке инвазије такође потиче од „немачког човека“, кладовског среског начелника Леонида Чудновског. Он је, приликом контроле тока Дунава од стране посебне владине Комисије средином маја месеца 1940. г. известио да група од 550 јеврејских избеглица на броду „Цар Душан“ у кладовском пристаништу и још њих 620 смештених у граду, очекују долазак страног брода ради одласка на другу дестинацију (117). Радило се о изгнаницима из средње Европе, у историји упамћеним под именом „Кладово транспорт“, највећим делом трагично страдалим приликом масовних стрељања и ликвидација отровним гасом на подручју Србије 1941. и 1942. године.

У предвечерје Другог светског рата, бежећи пред нацизмом, нарочито после „аншлуса“ Аустрије, бројне групе јеврејских становника средње Европе потражиле су спас исељавањем у Палестину или САД. У првим годинама бујања националсоцијализма у Немачкој, такви планови имали су чак својеврсну потпору од стране нациста. Адолф Розенберг, један од главних идеолога нацизма, у књизи „Траг Јевреја кроз мене времена“ 1920. године захтевао је поступне депортације Јевреја и у Палестину, што га је навело да чак подржи ционизам по том питању (118). У говору средином 1939. године његов став је радикализован тражењем да „Ротшилди и Мандели... Алберт Ајнштајни са Хоре-Белишима и Кагановичима буду прогнани на дивље острво са смртоносном климом, као што је Мадагаскар или Гвајана. Изолована од спољнег света као лепрозна... јеврејска раса ће се обрети у резервату из ког нема повратка, из ког постоји само један излаз-смрт“ (119). Прилику да се врло рано упозна са погубним аспектима стравичног нацистичког учења о чистоти расе српска јавност добила је већ 1933. године. Ксенија Атанасијевић је у београдској „Правди“ од 3. септембра објавила бритку критику Хитлеровог програма закључивши да „нацистичка идеологија негира саме темеље цивилизације, обесмишљавајући основне норме хуманости, па и ону, у хришћанској култури темељену – сверазрешилачког опраштања, коју је изрекао најосветљенији међу Јеврејима“ (120).

Изузетно важан правац исељавања европских Јевреја пред притисцима немачких власти ишао је Дунавом до Црног Мора, а потом даље Средоземним морем до Палестине. Већ током 1938. године приспело је 9.100 избеглица на југословенску границу, ради даљег пребацивања на исток, уз помоћ Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије (121). Кладовљанин Стериос Андруцос, капетан дунавских бродова, у својим дневничким забелешкама оставио је податак да су бродови Југословенске речне пловидбе „Краљица Марија“ и „Цар Душан“ 4. маја 1939. године прошли поред Кладова „са Еврејима из Чешке“ (122). Дана 9. 10. 1939. године капетан Андруцос са бродом „Краљица Марија“ упутио се у Братиславу где је 20. октобра укрцао групу од 361 Јевреја на путу за Палестину. После више од месец дана, 26. новембра 1939. г. на ушћу Дунава у Црно Море, путници са „Краљице Марије“ успели су да се пребаце на прекоморски брод који их је одвео до коначног одредишта (123).

Други пут капетан Андруцос ангажован је на пребацивању Јевреја из Беча 13. децембра 1939. Радило се о групи 822 становника Беча, 130 из Берлина и 50 из Гдањска, укупно 1002 особе које ће код Бездана бити укрцане на три југословенска брода „Цар Никола II“, „Цар Душан“ и „Краљица Марија“. Транзитне и усељеничке визе нису биле обезбеђене, а тешко се могао ангажовати прекоморски брода за прихват избеглица код Сулине, што је резултирало одлуком да се конвој из последње српске луке Прахова 31. 12. 1939. г. врати у Кладово,“на крај света“. Из тзв. зимске луке бродови са избеглицама тек крајем марта 1940. године премештени су на локацију уз само насеље, када им се придружило 180 лица приспелих из Немачке. Априла је у Кладово пристигло још двадесеторо пољских Јевреја, тако да је групу „Кладово транспорта“ чинило око 1200 људи. Нажалост, за неке од њих холокауст са смртним исходом је спознат још за време боравка у српској подунавској варошици. На списку меморијалног центра Јад Вашем у Јерусалиму налази се име Леа Штајнберга из Гдањска, рођеног у Пољској 1918, за кога је забележено да је настрадао 1940. године у Кладову (124).

Како казује учесник транспорта Валтер Клајн, због високе закупнине бродова од 1000 долара дневно и „због потреба бродарског удружења за друге сврхе“, путници су 2. маја 1940. г. пресељени делом у само место Кладово, а делом у један логор са баракама „где су сами управљали својим животима“, да би већ средином маја у малу српску луку приспео шлеп „Пенелопа“, потом преуређен за прихват избеглица, са крајњом сврхом њиховог пребацивања до ушћа Дунава у Црно море (125). Највеће разочарање у Кладову избеглице су доживеле немоћно посматрајући са обале како пут Црног мора пролази почетком септембра 1940. г. конвој од четири брода са 4000 јеврејских изгнаника. Убрзо, 17. септембра цела група „Кладово транспорта“ отпочела је пут у правцу Шапца, далеко од Дунава и изгледа за спасење.

Међу последње трагове о њиховом боравку у подунавском градићу, убраја се писмо Валтера Клајна од 14. 9. 1940. године, које указује и на могући разлог пресељења из Кладова у западну Србију: „Данас поподне у граду су се појавила два СС-овца у униформи, који су сишли са једног немачког брода усидреног преко ноћи. Брод је предвиђен за наводни транспорт Руса у њихову домовину и да поведе Немце са собом. Требало би да сутра настави пут. У сваком случају нама је наредник /командант жандармерије/ забранио излаз после 19 и 30 сати и цела ствар је изазвала прилично узбуђење“ (126). Габриела Андерл и Валтер Маношек указују управо на немачку акцију насељавања фолксдојчера из Румуније у средњу Европу, нарочито у Пољску, као основ одлуке о премештању групе јеврејских изгнаника из Кладова у унутрашњост Србије, обзиром да је транспорт фолксдојчера ишао Дунавом, са значајним успутним пунктовима Праховом и Кладовом. Повод пресељењу био је говор Адолфа Хитлера од 6. октобра 1939. године, којим је најавио „нови поредак етнографских односа као најважнији задатак по завршетку похода на Пољску“ (127). Како се даље наводи, додатни протокол немачко-совјетског пакта о ненападању 23. августа 1939. г. чинио је потпору закључењу уговора о враћању фолксдојчера из Летоније, Естоније, Галиције, Волхиније, а када је Румунија 27. јуна 1940. године, под притиском немачке владе, прихватила ултимативни совјетски захтев за уступање Бесарабије и северне Буковине. Немачко-совјетски „договор о пресељењу становништва немачког порекла са територије Бесарабије и северне Буковине у немачки Рајх“ потписан је 5. септембра 1940. године. Транспорт је ишао Дунавом до Прахова и Земуна, где су уз југословенску помоћ уређени логори за њихов прихват, док је Кладово одређено као станично место за пристајање бродова са фолксдојчерима (128). И положај Јевреја у суседној Румунији био је изузетно тежак. Под сталним прогонима антисемитски расположене профашистичке организације „Гвоздене гарде“ бројни Јевреји из Турну Северина који су имали и југословенско држављанство, међу њима и познати сефардски циониста, кантор М. Калев, протерани су у Југославију, да би убрзо пали у руке Хитлерових џелата (129).

Уколико би се разматрање разлога напуштања Кладова од стране јеврејских избеглица са крајњег североистока Србије посматрало кроз призму тврдњи Милана Банића о припремама за минирање Ђердапа које би, извесно имало катастрофичне последице размера потопа, основан би био став да је одлазак у Шабац био изнуђен чин у намери њиховог спашавања, не удаљавања од остварења крајњег циља – пресељења у Палестину. Тако би поготово било уколико би се савезницима обезбедила далматинска обала са залеђем, како је стајало у ратним плановима према Банићевој интерпретацији, обзиром да би даља енглеска суздржаност по питању коначног збрињавања јеврејских изгнаника „Кладово транспорта“ значила саучесништво у злочину. Тумачење са супротним „набојем“ данас је приступачно на једном руском сајту, где се тврди да је „мисија“ изгнаника приспелих у Кладово била жртвовање хиљаду живота како би се САД „увериле“ да одмах уђу у рат против нациста, а Енглеска приволела на насељавање у Палестини свих преосталих Јевреја са подручја под нацистичком окупацијом и образовање јеврејске државе. Даље пише да су са стравичним планом били упознати Хаим Вајсман и Бен Гурион (130). Овакав став неодољиво подсећа на тумачења Ентони Сатона да је брод „Лузитанија“ потопљен са циљем изазивања реакција у јавности које ће определити САД да уђу у сукоб против Немачке у Првом светском рату или, у случају Перл Харбура, да су Френклин Д. Рузвелт и генерал Маршал знали за јапанску претњу, али нису упозорили своје трупе, „како би жртве биле веће тј. како би се због великих жртава јавност приклонила ратној опцији“ (131).

Поред покушаја минирања Ђердапа због спречавања снабдевања Немаца нафтом из Румуније и транспорта фолксдојчера из Бесарабије у средњу Европу Дунавом, са аспекта процене разлога за премештање јеврејских изгнаника из Кладова у место одакле се чинио