Јустин Сп. Поповић
Достојевски о Европи и Словенству
Предговор
Од моје петнаесте године Достојевски је мој учитељ. Признајем: и мучитељ. Још онда ме је занео и понео својом проблематиком. Показало се, да су његови проблеми – вечити проблеми људског духа. Ако је човек иоле човек, мора се бавити њима. А Достојевски је сав у њима, зато је на свима путевима својим истински човек. Предност је његова у томе, што је у вечне проблеме људскога духа унео надахнуће пророка, жар апостола, искреност мученика, сету филозофа, видовитост песника.
У новије време ни код кога нису вечни проблеми човечијег духа дошли до тако широког, дубоког и свестраног израза као код Достојевског. Кроз њега су проговориле муке бића људског, и сви болови, и све чежње. Као ретко ко, он је одболовао проблем човечијег бића у свима његовим страховитостима. А човек је бескрајном сложеношћу свога бића најстраховитије биће у свима световима у којима се креће људска мисао и кружи људско осећање.
У Европи није било ни мислиоца, ни филозофа, ни песника, који је као Достојевски снажно и свестрано осетио величанствену драматичност и језиву трагичност европског човека и свих његових тековина. Њему је до танчина познато не само еванђеље него и апокалипсис европског човека. Апокалипсис са свима својим понорима, чудесима, страхотама, ужасима. Ако на нашој планети постоји нешто страшније и од најстрашнијег, онда је то, нема сумње, апокалипсис европског човека. Достојевски га је песнички предосетио и пророчки претсказао, а ми смо већ ушли у њега. Једно је очигледно: настао је апокалипсис европског човека; све његове тековине полако захватају апокалиптичке страхоте и невиђени ужаси.
Потресна је агонија европске културе, зидане на „непогрешивости“ и аутаркичности европског човека. Над апокалиптичким понорима њеног самоуништења све се јасније и јасније оцртава титански лик сетног пророка Европе: Достојевског. Његова се пророштва о Европи испуњују на наше очи. И срце се неосетно претвара у сузарник..
Не тврдимо, попут Лајбница, да је овај наш земаљски свет – најбољи од свих могућих светова. Али смо сигурни у једноме: наш земаљски свет је несумњиво најзагонетнији од свих могућих светова. И у том тако изузетно загонетном свету – најзагонетније биће јесте човек: његови падови и узлети, његово зло и добро, његов ђаво и Бог. А сврх свега – његов свечовек и Богочовек. Кроз све то ми пратимо Достојевског у овој студији. То није лако, али је свакако достојно човека мучити се том узвишеном муком.
На Видовдан 1940. год.
Д-р Јустин Поповић
Достојевски пред вечним проблемима
Достојевски није увек савремен, али је увек савечан. Савечан је кад мисли о човеку, кад се мучи проблемом човека, јер страсно понире у бездане човекове и жудно тражи све што је бесмртно и вечно у њему. Савечан је кад мудрује о твари, ма којој твари, јер се спушта у танано пракорење којим се свака твар корени у тајанственим дубинама вечности. Савечан је кад се грозничаво мучи проблемом страдања, јер се не задовољава његовим површним, релативним, људским решењем, већ чезне за апсолутним, вечним, божанским. Савечан је кад бурном душом својом проходи историју рода људског, кад се пробија кроз њен хаос, кад преживљује њену језиву трагику, јер одбацује пролазни, временски, антропоцентрички смисао историје, а усваја бесмртни, вечни, богочовечни. Нема муке духа људског којом се он није мучио. Он је доживео и проживео човека у свима његовим димензијама и зато се с ридањем бацио пред ноге тајанственог Богочовека. За њега је Богочовек смисао и циљ човека, смисао и циљ историје. Његов Свечовек није друго до историјски Богочовек: Исус Назарећанин.
Човек је прави човек када искрено и опасно постави себи проблеме. Ниједан проблем није истински постављен ако није постављен неустрашиво и опасно, толико опасно да од њега у грозницу пада и разум човечији, и душа, и срце. Тако постављају проблеме само челници људске мисли: Јов, Соломон, апостол Павле, Шекспир, Достојевски. Но, за такве људе коначно решење ма ког проблема зависи једино од апсолутног смисла и божанског циља људске историје.
Здраве очи душе јасно виде: сваки, и најмањи проблем, својим главним нервом залази у вечне проблеме, уткива се у њих, јер се свака твар, тајном суштине своје, отискује у бескрајности и вечности. Кроз васељену непрекидно струје и брује безбројне тајне вечности. А кад се сусретну, сусретну се у срцу човечијем. Ту тајна тајну грли и загонетка загонетку љуби, док космичка језа прожима човека. То мученички осећа Достојевски и својом видовитом душом нетремице бди над тајном светова, бди и тврди: све је тајна, све је загонетка, а срце сваке тајне и сваке загонетке јесте Бог.
По Достојевском, сви се проблеми своде на два „вечна проблема“, на проблем постојања Бога и проблем бесмртности душе. Ова два проблема носе у себи неодољиву магнетску силу, којом привлаче и подређују себи све остале проблеме. Од решења „вечних проблема“ зависи решење свих осталих проблема, учи Достојевски. Решење једног вечног проблема садржи у себи решење другог. Они се увек крећу у правој сразмери. Ако има Бога – душа је бесмртна; ако нема Бога – душа је смртна.
Решење „вечних проблема“ је главна мука, којом се вољно и невољно муче сви негативни и позитивне хероји Достојевског. Кроз ове проблеме они приступају осталим проблемима. Без њих, они се не могу замислити, као ни сам Достојевски. „Постојање Бога је главно питање, пише Достојевски Мајкову, којим сам се ја целог свог живота мучио, свесно и несвесно“.
Хероји Достојевскога су оличење те главне муке, оваплоћење тог главног питања. Њихова је даноноћна брига, њихово је неизбежно занимање – решавати то главно, то вечно питање: има ли Бога, има ли бесмртности? Без тих питања, они су немогућни; ван њих, они су несвоји. „Ја не могу о другом, – исповеда се Кирилов –, ја сам целога живота мислио о једноме. Мене је Бог мучио целог живота“. Добри, бурни Мића плаче, рида и страшно се исповеда Аљоши: „Мене Бог мучи. Једино то и мучи“.
Попут ових, и остали хероји Достојевскога муче се Богом; све њих разједа та страшна и вечна мука. Посредно или непосредно, сав њихов живот пролази и сагорева у мученичком решавању вечних проблема, проблема Бога и проблема душе. „Тражење Бога“ – искање Бога – је, по мишљењу Достојевског, циљ свих, не само личних већ и народних покрета, циљ историје човечанства.
Основно је убеђење Достојевскога: позитивно или негативно решење вечних проблема детерминише сав живот човеков, сву његову философију, религију, морал, културу. Негативно решење вечних проблема, изражено речима: нема Бога, нема бесмртности – сачињава суштину негативних хероја Достојевскових. А позитивно решење, изражено речима: има Бога, има бесмртности, – сачињава суштину његових позитивних хероја.
Негативно решење вечних проблема неминовно повлачи за собом негативна решења и свих осталих проблема. Убеђење, да не постоји ни Бог ни бесмртност душе, увек се пројављује као нихилизам. Нихилизам и није друго до примењени атеизам. Из философије атеизма неминовно истиче морал нихилизма. То Достојевски доказује неодољивом убедљивошћу. генијалним психолошким анализама и необоривим доказима он виртуозно показује да је нихилизам неминовна последица атеизма. Ако нема Бога, ако нема бесмртности, онда нема ни врлине, нема ни порока. У том случају – све је дозвољено.
Позитивно решење вечних проблема омогућује и условљује позитивно решење и свих осталих проблема. Убеђење, да постоји Бог и бесмртност душе, пројављује се у транссубјективном свету као љубав. Не треба се варати: љубав је примењено осећање Бога и осећање личне бесмртности. Ја могу љубити вечном љубављу само ако сам бесмртан, и ако моја бесмртност црпе своју силу из Бога. Живог и вечног. Два комплекса владају душама позитивних хероја Достојевскових: комплекс осећања Бога и комплекс осећања личне бесмртности. Срца су њихова испуњена Богом и бесмртношћу, и све што излази из њих божанско је и бесмртно. Ако има Бога, ако има бесмртности, онда је права, вечна љубав и могућна и остварљива у сфери људског живота. Без тога, права је љубав психолошки и онтолошки немогућна и неостварљива.
Достојевски не воли кратке мисли и кратка осећања. Сваку мисао, свако осећање, сваки душевни покрет, он продужује до крајњих граница, да их затим стопи са вечним проблемима. У чудесној и чудотворној лабораторији свога духа Достојевски преради сваки проблем у вечни проблем, и мучи се њиме док му са гледишта вечности не пронађе решење. Вечност даје смисао времену. Завршно и целисходно решење ма ког проблема, и изналажење праве вредности ма кога или ма чега у овоме свету, могућно је само sub specie aeternitatis, но никако и никад sub specie temporis.
Вечни проблеми нису наметнути човеку већ су иманентни духу људском. По својој природи, човек је колико и физичан толико и метафизичан. У самој ствари, ништа није метафизичније од физичког. Преведено на језик Достојевскога, то гласи: ништа није фантастичније од стварности, од реалности. Корење ма каквог физичког процеса увек остаје сакривено у метафизичкој суштини космоса. И сама физика је у основи метафизична, јер се оснива на хипотези о етру који је „неопипљив и непокретан, по себи и за себе уопште неопажљив“ (ungreifbar und undbeweglich, an und fur sich uberchaupt nicht wahrnehmbar)
Људска свест је свест нечим божанским. Она је толико тајанствена и загонетна у својој непосредној датости, да је нико мањи од Бога није могао дати човеку. Неподраживом анализом људске душе Достојевски долази до закључка да је идеја Бога иманентна људској свести. У најунутрашњијем језгру свом човекова самосвест је богосвест. Јер је свест, у суштини, дар Божји човеку. Човек не би могао ни бити свестан себе, да му то није дато од Бога. Немилосрднији од Канта аналитичар ума људског, смелији од Ничеа аналитичар воље људске, Достојевски налази да је човек својим психичким устројством предодређен да се стално и интимно, свесно и несвесно, мучи проблемом Бога.
У сваком случају, за Достојевског и његове хероје Бог је мука, и то – страсна мука и страсно мучење. „Страшно је пасти у руке Бога живога“. А човек, самим тим што је човек, пада и мора пасти. Нема сумње, у човеку има нечег што се стално отима ка Богу. То се не може ни оковати ни потпуно уништити. Када чежња за Богом не би била саставни део људског бића, богоборци би је лако могли уништити у себи и у целом роду људском. Но чежња за Богом, идеја о Богу је срце срца људског. У томе је мука човекова и његова величина. Док дефинитивно не реши проблем Бога и док тачно не одреди свој однос према Богу, човек је онтолошки неспособан да реши ма који други проблем.
На безброј начина Достојевски проба да реши вечна, „проклета питања“. Прометејским пламеном ових питања он до пожара распаљује душе својих хероја, и оне сагоревају у њима мучећи се јововски. Бог је за њих не само идеја већ страст, и то страст горка или слатка. За сушичаве умове Бог може бити анемична идеја, али за Достојевскове хероје Он је психофизичка страст, јер се они до крви или боре с Богом или посвећују Богу. За њих Бог није библиотека која се да прочитати или проблем који се да књишки решити, већ је то живи Живот који се мора доживети, страдање које се мора отстрадати, бол који се мора преболети.
Психолошка анализа Достојевскових хероја потстиче нас да их сврстамо у две групе. Прву групу сачињавају негативни хероји – „антихероји“. Они решавају вечни проблем негативно, или су склони негативном решењу. Другу групу сачињавају позитивни хероји. Они исти проблем решавају позитивно. Први су безбожници и смртници, јер за њих не постоји ни Бог ни бесмртност. Дакле, смртан је сав човек без остатка. Други су побожници и бесмртници, јер за њих постоји и Бог и бесмртност душе. Бесмртном страном свога бића човек је отворен према вечности и мистички сједињен с њом.
Негативни хероји су богоборци, позитивни су богољупци. И једни и други стварају своју философију и религију, правдајући их и бранећи их искрено, мученички, страсно. Философија првих је философија атеизма и религиозног бунта; философија других је философија теизма и религиозне смирености. Први стварају невиђене и нечувене бунтове, за какве не зна историја религиозних бунтова.
И у старом свету се бунтовало. Бунтовали су Јов и Соломон, бунтовао је Прометеј. Њихов су бунт наставили Фауст и Волтер, Манфред и Шели, Ниче и Метерлинк. Али сви њихови бунтови, узети скупа, само су глувонеме претече бунтовника Достојевскових. Шибани кнутом животних ужаса, поражени језовитом трагиком светова, Достојевскови антихероји стварају бунтове које би с поносом потписао и сам врховни дух зла и уништења. Када би он сам предавао философију атеизма и морализма, не би био страшнији и бунтовнији од Достојевскових антихероја.
Основац је у атеизму Фаустов Мефистофел кад ученику Фаустовом држи лекције из атеизма. Али без имало увређеног поноса могао би сам Мефистофел да слуша лекције из атеизма код „жутокљуног“ руског студента Ивана Карамазова. У њима би нашао своје најбоље оправдање, своју најсавршенију – ђаводицеју. Уопште, све старе и нове философије атеизма, упоређене са философијом атеизма код Достојевског, нису друго до Pleasant Sunday-afternoon литературе. У одрицању Бога – сви су основци према Достојевском.
У философији Достојевскових антихероја мистички ужас живота нашао је свој најсавршенији стил, свој најадекватнији израз. У Ничеа има реторике, у њих је нема. Мучени ужасним проблемом страдања, мрвљени језивом тајанственошћу живота, тлачени бесмисленом неопходношћу природних закона, они заборављају сва знања, презиру све обзире, газе све законе, и страсно се бацају пред ноге напаћеног човечанства, клањајући се страдању његовом. Од ужаса, они пертурбирају све законе и све вредности, прекорачују све границе постављене од људи, природе и Бога. У њима се заиста врши Umwertung aller Werte.
Они се не мире са страдањем. Оно је за њих највећа негација Бога. Страдање је атмосфера наше тужне планете. Зар је могућно оправдање Бога када постоје бесмислена страдања? Зар иза овако ужасног света има Бога? И ако га има, зар се може оправдати? Антихероји остају при факту: страдања је много у свету, оно је бесмислено и бесциљно, али му то не смета да буде свуда присутно. Између човечанства и Бога стоји одвратно чудовиште коме је име страдање. Антихероји не могу да га уклоне, не могу да га ћутке обиђу и зато не примају свет који „на апсурдима почива“. За њих је овај свет најгори од могућих светова (разуме се, велико је питање, да ли су бољи светови уопште могућни). Ако га приме, они га једино могу примити као космолошки доказ егзистенције не Бога, већ – ђавола. А историју рода људског могу примити не као теодицеју, већ као ђаводицеју. Бесмислена трагика света демантује Бога, афирмише ђавола; осуђује првог, апологира другог.
Зар је могућан одговор који би стварно осмислио трагику овога света, оправдао страдање у свету, успокојио богоборачке бунтовнике и побио разлоге њиховог немилосрдног бунта против Бога?
Да, могућан је, – изјављује Достојевски –, могућан је само један једини одговор. И тај одговор је „ пресветли лик Богочовека Христа“. Богоборни бунтовници могу одбацити све системе, погазити све принципе, уништити све законе; могу учење Христово назвати лажним, осуђеним од савремене науке и економских теорија. Али једно остаје што они никад не могу ни разорити ни уништити. То је „пресветли лик Богочовека, његова морална недосежност, његова чудесна и чудотворна красота“.
Најтеже је борити се не са учењем, већ са светлом и благом личношћу Христовом. Победити њу – апсолутно је не могућно. „Галилејче, ти си победио!“ Достојевски то зна из свог сопственог искуства, јер се ретко ко борио са Христом као он. Зато као одговор својим побуњеним антихеројима он пружа чудесни и чудотворни лик Господа Христа, који посредно и непосредно дела кроз христолике личности Зосиме и Аљоше, Мишкина и Макара. Својом чаробном христоликом појавом они смиравају побуњене духове, стишавају бурне душе, укроћују метежне прохтеве. Целокупним својим животом, свим својим бићем, они сведоче једно: има Бога, има бесмртности.
Нека тајанствена, мила и кротка сила непрекидно зрачи из христоликих хероја Достојевскових. Они не доказују Бога логички, већ показују психофизички. Дискурзивно и дијалектички не може се доказати ни постојање Бога, ни бесмртност душе. Убеђење да постоји Бог и бесмртност душе јесте плод личног, непосредног искуства. Оно се стиче само опитом активне љубави. Од јачине и величине тог опита зависи и јачина и величина човекове убеђености у постојање Бога и бесмртности душе. Што је човек богатији овим искуством, богатији је и вером у Бога. До истинског и реалног богопознања и самопознања човек долази једино путем активне љубави. Љубећи Бога и људе, човек реално и експериментално сазнаје да је његова душа христолика и бесмртна.
Опит активне љубави, као метод богопознања и самопознања, јесте чудесна благовест којом је Богочовек обдарио род људски. Служећи се овим методом, човек најбрже пронађе и Бога и себе. А на путевима мржње лако изгуби и Бога и себе. Пронађен и примењен Богочовеком, овај метод богопознања и самопознања постао је и заувек остао методом православне гносеологије. По свему, он је непомирљиво супротан схоластичком методу механизације животворних истина Христових и протестантском методу рационализације надрационалних истина еванђелских.
Христолики хероји Достојевскога чувају највећу драгоценост наше планете: лик Христов. И у потребним моментима показују га поколебаним душама у овом горком свету. Он је једини њихов посредник између њих и осталих људи. Својом христоликом душом они привлаче све што је божанско у душама људским и проналазе бесмртно добро и највећем грешнику. Они примају свет, али не примају грехе света. Они љубе грешнике, али не љубе грехе њихове. Очишћен и освећен Христом, овај свет је најбољи од свих могућих светова, али су људи учинили себе горима од свих могућих људи. Христолики хероји Достојевскога примају свет из руке Богочовека Христа, који милостиво и кротко покрива грехе света.
Прекрасна личност Христова је једино што Достојевски обожава без резерве. За њега она је оличење свега најузвишенијег, свега најсавршенијег, свега најчовечнијег. Мимо ње нема истинске благовести у овом тужном свету. Поменете ли име Христово у присуству Достојевскога, он сав уздрхти од узбуђења и усхићења. Бјелински пише: „Кад год само поменем име Христово, у Достојевског се лице потпуно измени као да хоће да заплаче“.
У овом свету, који на парадоксима почива, Достојевски не може без Христа. Он сваку своју мисао завршава Њиме и свако своје осећање проверава Њиме. Горка тајна света једино у Христу постаје слатка. Свирепа тајна страдања постепено прелазе у тиху, умилну радост, једино ако се пронесе кроз Христа и осветли Њиме. То Достојевски осећа апостолски снажно, зато је исповеднички одан и мученички веран Христу.
У Богочовеку Христу има нечег несравњено вишег од Истине, Доброте и Лепоте. Он је све то у апсолутном смислу, па чак и нешто више од свега тога. У томе је његова изузетна чар. Све што је најбоље у души људској Христос привлачи себи неким неодољивим магнетизмом љубави. Он даје души човечијој што јој не могу дати ни апсолутна Истина, ни апсолутна Доброта, ни апсолутна Лепота, узете посебно у њиховој метафизичкој супстанционалности или логичкој оправданости.
Претпоставите парадоксалну дилему: треба изабрати између Христа и Истине. Ја и ви бисмо, можда, изабрали Истину а не Христа. А Достојевски? Он би несумњиво изабрао Христа, па макар сва Истина била против њега. Ево његове исповести о томе: „Покаткад ми Бог даје тренутке савршеног мира. У тим тренуцима ја љубим и верујем да и мене љубе. У тим тренуцима ја сам формулисао своје Вјерују, у коме је све јасно и свето за мене. Ово је Вјерују сасвим просто. Ево њега: ја верујем да нема ништа љупкије, дубље, симпатичније и савршеније од Христа. Са суревњивом љубављу говорим себи: не само нема Њему слична, него и не може бити. Ја штавише изјављујем: Када би ми неко могао доказати да је Христос ван истине, и када би збиља истина искључивала Христа, ја бих претпоставио да останем са Христом, а не са истином“.
Ово је павловско исповедање вере у Богочовека Христа. Од дана апостола Павла па све до данас није се чула смелија реч о незаменљивости Господа Христа. Једини који би се у овом погледу могао донекле такмичити са Достојевским био би пламени Тертулијан, са својим знаменитим: „ Credo quia absurdum“.
Овако неустрашиво исповедање вере у Христа саблазан је за чулнике, а безумље за рационалисте. Али, Достојевски је баш тиме постао у новије доба највећи исповедник еванђелске вере и најдаровитији претставник православља и православне философије. Да, православне философије, јер се она битно разликује од неправославних философија тиме, што је за њу први и последњи критеријум свих истина и свих вредности – пресветла личност Богочовека Христа.
Гле, хришћанства је у извесној мери било и пре Христа. Неке ћете хришћанске моралне принципе и догматске истине наћи у јудаизму, неке у будизму, неке у конфучијанизму. Али у њима не можете наћи оно што је најглавније, оно што је „једино на потребу“. А то је – личност Богочовека Христа. Јер она својом вечном животворном силом спасава човека од греха и смрти, препорођујући га, освећујући га, обожујући га, испуњавајући га сваким божанским савршенством.
Без личности Христове учење Христово нема ни спасоносне силе, ни непролазне вредности. Оно је само утолико силно и спасоносно, уколико је жива еманација његове божанске личности. Еванђеља, посланице, сав Нови Завет, све догматике, све етике, без чудотворне личности Христове претстављају собом или занесењачку философију, или романтичну поезију, или утопистичка сањарења, или злонамерне измишљотине. Једино личност Христова, чудесна у својим безбројним савршенствима, даје вечну вредност и животворну силу целокупном учењу новозаветном. Из ње се стално еманира нека стваралачка сила, која људима даје моћи да божанско учење новозаветно претворе у човечанску стварност.
Све што треба човеку у овом, и у свима могућним световима, Достојевски је нашао у личности Богочовека Христа. У њој он види решење свих личних и свих социјалних проблема не само нашега доба, већ и свих времена до на крај историје. Где је лик Христов, тамо је за Достојевског истински прогрес, истинска просвета, истинска радост, истински живот, истинска мудрост и свако истинско савршенство. Но ако успитате Достојевског: где се налази, где се чува лик Христов? Он вам не двоумећи одговара: у православљу, само у православљу. – А шта је с римокатолицизмом, шта с протестантизмом? Ах, уздише Достојевски: римокатолицизам је унаказио лик Христов и унакаженог Христа проповеда, а протестантизам га је давно изгубио.
Христоликост позитивних хероја Достојевскових долази отуда што они у душама својим чувају чаробни лик Христов. Овај лик је суштина њихових личности. Они живе њиме, мисле њиме, осећају њиме, делају њиме, све своје формирају и нормирају њиме, и тако кроз христодицеју стварају православну теодицеју. Стога су они прворазредни философи православни. Њихова је философија све експериментална и емпирична, јер богочовечанску истину Христову непрекидно претварају у своју свакодневну стварност, у свој свакодневни живот. У њима Достојевски доживљује највишу синтезу живота, у којој се вечне истине и вечне радости грле загрљајем коме нема краја.
*
* *
Пада у очи: и негативни и позитивни хероји Достојевскога су пре свега и више свега неустрашиви борци за личност. Борећи се за слободу, за правду, за истину, за бесмртност, за вечност човечије личности, они мученички траже одгонетку те прастаре загонетке овога света. Страхоте живота и смрти ударају на њих и они мира немају у костима својим акамоли у мислима својим. Кроз њих Достојевски проноси своју вихорну душу и казује себе потресно и страсно.
Бескрајну тајну своје необичне личности Достојевски оваплоћује у својим херојима. Пожаром вечних проблема он пали њихове савести, сагорева њихову крв, пустоши њихове душе. Кроз њих задаје и решава проклета питања, стварајући тако своју језиву ђаводицеју и сјајну теодицеју.
У свему томе Достојевски пројављује невиђену генијалност. И многи се саблажњавају о њега, јер не могу да схвате где има више њега самог, да ли у његовим позитивним или у његовим негативним херојима. Али, то и није чудновато, јер се обично о највеће личности саблажњава највећи број људи. Оне су заиста камен спотицања и саблазни за многе. Најбољи пример за то јесте личност Христова.
Нема сумње, Достојевски је најзагонетније икс у врло компликованој једначини словенске култури. Много је труда уложено да се пронађе права вредност тога икс. Па и наши немоћни напори нека послуже томе, ако могу. Да пишемо о Достојевском, даје нам смелост сам Достојевски, јер је неизмерно милостив, иако страшан величином својом. Сваки може наћи себе у њему. Јер ако сте тужни, он свесрдно тугује вашом тугом. Ако сте очајни, он је ваш друг, ваш брат, ваш близанац, али и утешитељ. Ако сте атеист, он и сам пати са вама, мучи се вашом муком, апологира атеизам генијално, минира вас богоборним бунтом и безумним очајањем, да се најзад обојица с криком баците пред ноге благога Исуса. Ако сте преступник, он вас милостиво прима под кров своје многонапаћене душе, вашу душу претвара у своју, заједно са вама пребољева вашу болест, поставља тачну дијагнозу ваше болести и оздрављује вас сигурним леком, јер је болник и вичан болестима. Ако вас муче „проклета питања“, он вас загрли као најрођенијег, проводи са вама бесане ноћи и свирепе дане и не напушта вас док заједнички не пронађете правилно решење. Ако сте верујући, он вам умножи веру до апостолске заљубљености у Христа. Ако сте оптимист или песимист, он вас убедљиво води најсавршенијем оптимизму, показујући вам да је чудесна личност Богочовека Христа једини извор свесавршеног оптимизма, јер је једина истинска благовест у свима световима.
Достојевски се не може студирати без муке и суза. Њега може успешно простудирати само човек који се искрено и свесрдно мучи његовом главном муком: решавањем вечних проблема. Без тога, њега је досадно читати. Људе, који не воле да се баве опасним проблемима, спопада трепет и ужас при читању Достојевског, и они му често бацају у очи очајно питање: реци нам, докле ћеш мучити наше душе? – Док не решите вечне проблеме, гласи његов одговор.
Иако у свему атомски мали, само у љубави према Достојевском велики, ми у овој студији покушавамо да пронађемо основне психичке законе и главне стваралачке принципе који су створили позитивне и негативне хероје Достојевскога. И оспособили их да даду роду људскоме такву демонску ђаводицеју и такву херувимску теодицеју, какве свет није видео.
Ко је заражен површним оптимизмом многих савремених препородитеља и усрећитеља човечанства, нека не улази у пакао православног Дантеа, јер ће у огњеним понорима његове ђаводицеје испарити сав лептирски оптимизам и сагорети сви планови о преображају света и човека на основу човекоманијских принципа „чистог разума“ и „common sense“ -а.
ЂАВОДИЦЕЈА
Од човекомиша до човекобога
НАЈОЧАЈНИЈИ МЕЂУ ОЧАЈНИЦИМА
Опасно је и тужно бити човек. Јер ни једно биће није толико потцењивано и прецењивано као човек. То долази од неразмрсиве сложености човекова бића. У добру, он иде до Бога; у злу, он се спушта до ђавола. Зато је од неких боготворен, а од неких ђавотворен. Homo homini deus, но исто тако homo homini lupus. И једно и друго показује да су у биће човеково уткане разнородне бескрајности и свирепе противречности. Ко ће их помирити, ускладити, укротити?
Човека растржу дивље противречности и неукротиве бескрајности. Није ли боље сузити човека, смањити му број чула, поставити му границе мислима, упростити му проблеме савести, укочити му слободу духа? Тада би било лакше и радосније бити човек. Али, и мање славно, и мање интересантно. У том смеру упућен је човечанству овај апел: „Човек је нешто што треба савладати“. Упутио га је страшни синтетичар западне философије и науке, несрећни Ниче.
Али, Ниче је у многоме оклеветан. Он ни из далека није самосталан мислилац. Проанализирате ли га, у њему ћете наћи и Канта, и Тому Аквинског, и Протагору, и Шопенхауера, и Дарвина. Но његова је трагедија у томе, што је извесне апстрактне и анемичне идеје ових мислилаца претворио у своје страсти и крстио у својој крви. Извлачећи смело крајње консеквенце из последњих резултата философије и науке, он је завршио лудилом. Његова душа, бурна и вулканска, није могла да у себи не доживи и на себи не опроба неке убиствене философске теорије и смртоносне научне хипотезе. У своме страсном срцу он је венчао Шопенхауеров волунтаризам са Дарвиновим селекционизмом, и из тога се брака родио надчовек, који је детињски наивно проказао свету страшну тајну својих родитеља.
Својим надчовеком, Ниче није упростио проблем човека, већ га је још више компликовао. По својој мртвости надчовек подсећа на робота, а не на живо људско биће. И даље проблем човека мучи сваког мисаоног човека. И ниже се питање за питањем: шта је човек? У чему је суштина човека? Постоји ли „чист“ човек, у коме нема ничег страног, туђег, нечовечијег? Каква то загонетка путује кроз човека? Шта је човечје у човеку? Ко се то скрива у човеку и иза човека? Није ли човек привиђење, које је из горњих светова залутало на нашу планету и не може да се ослободи? Где је темељ, где крај човековом бићу? На чему стоји и ради чега постоји човек? А пре свега и изнад свега: чиме ће се завршити човек? Чиме? Чиме? Чиме?
У решавању проблема човека Достојевски је ненадмашан и неподражљив. У свима својим делима он неуморно трага за човеком у човеку, за његовом суштином, за његовом сврхом. Он подвргава човека неслућеној психолошкој анализи, ставља га на страшне пробе, да би психолошким и експерименталним путем решио „проклети“, вечни проблем човека. Буде ли резултат тога потхвата убеђење: човек је смртан без остатка, – онда и решење другог вечног проблема мора гласити: нема Бога, ако пак немилосрдна психолошка анализа пронађе у човеку бесмртника, онда решење првог вечног проблема гласи: има бесмртности, и решење другог: има Бога.
У загонетној лабораторији свога огњеног духа генијални аналитичар раставља човеково биће на саставне елементе, издваја човечје од нечовечјег, земаљско од небеског, страсно од бестрасног, грешно од безгрешног, људско од божанског. При свему томе он видовито прати загонетне прелазе осећања у мисли и мисли у осећања, страсти у идеје и идеје у страсти. На бојишту човечијег срца стално бију бој све противречности неба и земље. Достојевски је усред тог боја. Чудовишне загонетке ударају на њ, стреле отровних тајни пробадају му срце и он сав израњаван запомаже: Господо, мене муче проблеми; разрешите ми их.
Достојевски је сувише дубок и немиран, да би га могла задовољити и умирити површна решења основних питања живота. Он не може да се смири док не пронађе оне непролазне темеље на којима почива свет и људи у свету. Зато је тужно неспокојан и са болом пита: Како ћу да умирим себе? Где су ми првобитни узроци на које ћу се ослонити; где су ми темељи? Одакле да их набавим?
У самим почецима своје мислилачке делатности Достојевски предосећа да темељ човекова бића није у стварима око човека већ у самом човеку. Притом интуитивно осећа да је тај темељ претрпан и затрпан масом разнородних емпириских наслага. Да се дође до темеља, треба уклонити све наслаге. Зато Достојевски одводи свог хероја у подземље, аскетски га усамљује и посвећује самопосматрању. У подземљу херој мисли, сав припада себи и своме проблему. Ни људи ни ствари не расејавају његов ум. Он искрено и смело врши своју дужност: мученички се вежба у мишљењу и упорно тражи темељ и првобитни узрок свога бића. Тражи их у мисли, у свести, у сазнању, али у томе долази до горког закључка: Код мене сваки првобитни узрок одмах повлачи за собом још првобитнији, и тако у – бесконачност.
Овакав закључак могао би бити трагичан само за подземног хероја. Али, његова је мука у томе што је он дошао до убеђења да је таква не само природа његовог сазнања лично, већ људског сазнања уопште. Он се горко јада: Таква је несумњиво суштина сваког сазнања и мишљења.
Својом главном тајном људска мисао, људско сазнање, отискује се у бесконачност. Ми мишљу мислимо и сазнањем сазнајемо, а не знамо ни суштину мисли ни суштину сазнања. То је вечна соломоновска мука наша. „Све је мука духу“, све, али пре свега: сам је дух највећа мука себи самом. Постоји неко онтогенетичко сродство између сазнања и страдања. Трагајући за пореклом сазнања, подземни херој налази да је страдање „једини узрок сазнања“. Штавише, он изјављује: Сазнање је, по моме мишљењу, највећа несрећа за човека. Али, то није све. Подземни херој тврди: Ја сам чврсто убеђен да је свако сазнање болест. Не верујете ли у то, он се куне тако: Кунем вам се, господо, да је сазнање – болест, права правцата болест.
Човек са појачаним сазнањем сасвим искрено „сматра себе за миша, а не за човека“. Изгледа, сазнање је дато човеку да би човек осетио своју трагичну немоћ пред свим што је око њега, изнад њега и испод њега. Човек не вређа себе када сматра себе за миша, па макар био и „усиленно сознајушчаја миш“. А што је најглавније то је да сам човек сматра себе за миша.
У недокучној суштини људског сазнања има нечег ужасног, нечег неподношљивог, нечег проклетог. То мора осетити сваки који се озбиљно бави тим проблемом. Сазнање треба расветлити и објаснити сазнањем! Какав је то потсмех над човеком? Та то је неки демонски circulus vitiosus! Подземни човек одлучно иде коритом своје мрачне логике: због проклетих закона сазнања човек је – „мислећи миш“, човек је – човекомиш.
Човеку је наметнуто сазнање. Сазнавати је – „првобитна гадост“. Али се несрећни човекомиш није зауставио на тој гадости, већ је „успео да натрпа око себе, у облику питања и сумњи, још толико других гадости; под једно питање подвео је толико нерешених питања, да се и нехотице ствара око њега нека кобна попара, неко смрдљиво блато, које се састоји из његових сумњи, немира и, напослетку, из отпљувака“. Шта остаје несретном, исмејаном човекомишу? Ништа, осим да „с презривим осмехом“ шмугне у своју рупу. Тамо пак, у своме одвратном и смрдљивом подземљу, увређени, пребијени и исмејани миш се одмах задубљује у хладну, отровну, и, што је најглавније, вечиту злобу.
Првобитни узрок није пронађен. Свест, којом је човек свестан себе и света око себе, није свесна свога сопственог темеља. У својој емпириској и логичкој датости сазнање није у стању да пронађе првобитни извор својих сопствених збивања и делања. Огорченом човекомишу остаје једно: да удвостручи своју снагу, да се пробије иза сазнања, да продре у дубље поноре човечијег бића и тамо потражи суштину своје личности, без које је он као кућа без темеља. Њему је безусловно потребно да нађе праизвор свога бића. И то по сваку цену. Јер сазнање, које ни само не зна тајну свога сопственог постојања, није ли довољан разлог за самоубиство?
Али, човекомишу се не умире. И он се полипски грчевито хвата за – разум. Испитује га са сваке стране; одмерава му дубину, висину, ширину; изналази му границе; подвргава га непоштедној анализи; четрдесет година истражује у њему пратемељ људског бића и не налази. Разочаран, он даје свој завршни суд о њему: Разум је, господо, добра ствар. То је неоспорно. Али, разум је ипак само разум и задовољава само разумне способности човечје. У личности човековој разум сачињава „неки двадесети део“ свеколиких способности човекових за живот.
Шта зна разум? Пита подземни херој. Разум зна само оно што је успео да дозна (штошта, можда, неће никада ни дознати; то, истина, није утеха, али зашто опет да се то не каже?), а човечија природа дејствује сва у целини, свим оним што у њој постоји, свесно и несвесно, и када лаже, ипак живи. Из овога јасно следи: као двадесети део човекове личности, као њен незнатни фрагмент, разум није њена prima causa, њена суштина, њен темељ, стога му у човековом бићу ни издалека не припада главна и централна улога. Својом немилосрдном критиком људског разума човекомиш је у свом подземљу створио свој сирови и заједљиви бергсонизам и јавио се као неелегантан, али ипак прави претеча елегантног француског бергсонизма.
Но, најзад се и одисејада човекомиша завршава успехом. Он је пронашао први узрок свога бића. То је нешто и надразумно и подразумно, и натсвесно и потсвесно. То је: слободна воља, сопствено, вољно и самостално хтење. „наше сопствено, вољно и слободно хтење, наша властита, па макар и најапсурднија ћуд, наша фантазија, понекад раздражена до лудила – то баш и јесте она пропуштена, најкориснија корист која не улази ни у какву класификацију, и која све системе и теорије стално разбија и шаље до ђавола“. Од свега, човек је највише човек слободом. „Човеку треба – само једно самостално хтење, па ма шта стајала та самосталност, и ма чему одвела“.
Упоређена са човековим разумом, слобода је нешто битније, непосредније, огромније и неодољивије. У њој се живот изражава са свима својим безбројним парадоксима и језивим противречностима. Човекомиш философира: „Хтење је испољавање целокупног живота, то јест, целог човечијег живота, и са разумом и са свим око тога. И ма да живот наш, у овом свом испољавању и испада често тричарија, ипак је живот, а не само извлачење квадратног корена“. Ето, на пример ја, изјављује човекомиш, хоћу, сасвим природно, да живим да бих задовољио све своје животне способности а не само способност разума, то јест, неки двадесети део целокупних мојих способности за живот.
За подземног хероја хтење је нешто што не подлеже никаквој контроли. Најмање контроли разума. Онакво какво је у својој праелементарној стихијности, хтење може да буде човеку „корисније од свега што постоји на земљи“. Понаособ пак, оно може да буде корисније од свих користи и у таквом случају када нам отворено наноси штету и противречи здравим закључцима нашега разума о користи. Упитате ли подземног философа, па откуда човековом хтењу толика вредност, толика неприкосновеност, толика аутаркија, – он вам без двоумљења одговара: отуда, што нам „чува оно што је најглавније и најдрагоценије, а то је: нашу личност и нашу индивидуалност“.
Човекомиш је нашао суштину свога бића. То је – слободна воља. Она је темељ личности; она – стваралачка и кохезивна сила личности. У њој је prima causa; у њој критеријум свега човечјег. Човек је воља. Ван воље нема човека, нити га може бити.
Али, човек је опкољен, па чак и обзидан, једним светом у коме немилосрдно влада нека тиранска неопходност. Ту као да нема места за слободно хтење. На човека са свих страна нагрћу неки неумитни, а каткад, и људождерски закони. Ухваћен у нераскидљиву мрежу природних закона, човек је у овом свету сурове неопходности као миш ухваћен у мишоловку из које нема излаза. То трагично осећа и увиђа несрећни човекомиш.
„Природа вас не пита, с очајањем признаје човекомиш; ње се не тичу ваше жеље, ни да ли вам се свиђају њени закони или не. Ви је морате примити онакву каква је, разуме се, и све њене резултате. Човек је човек вољом. Све што смета вољи, смета постојању човека као специфичног бића. Природа и њени закони спутавају, а понекад и онемогућавају, испољавање човечје воље. Стога човекомиш шкргутом зуба протестује против природних закона. Они га бездушно вређају и уцвељују. „Природни закони су ме стално, целог живота највише вређали“, исповеда се он, и додаје: „немогућно је праштати природним законима“.
И најбурнији протест против неосетљивих природних закона није у стању ни да их узбуди ни да их поремети. То човекомиша доводи до беса. И док жестоко бунтује, он с помамним негодовањем и циничним гађењем тражи реч која би могла потпуно изразити његов однос према природним законима. И најзад је проналази. Ево ње: наплеваћ! Наплеваћ на све природне законе.
Али, природни закони сачињавају непробојни и неуклоњив зид, кобни „последњи зид“. Човекомиш је дошао до њега и нема му излаза. Својим развијеним, и раздраженим, сазнањем он очајнички јуриша на последњи зид, али се сваки његов јуриш завршава неуспехом. „Зид је дакле зид“, признаје измучени човекомиш. Али, зар на томе стати, на томе вечно остати? Не, борба се мора наставити по сваку цену. И човекомиш запомаже: Господе Боже, а шта се мене тичу закони природе, и аритметика, кад се мени, због чега било, ти закони и два пута не допадају? Наравно, ја такав зид нећу пробити главом, ако заиста немам снаге да га пробијем; али се ни помирити нећу с тим просто зато што је преда мном камени зид, а мени недостаје снаге.
Из тог последњег зида неко метафизичко чудовиште својим мађијским погледом опчињава јадног човекомиша као што је касније опчињавало не мање јадног Ничеа, који је страсно и неуморно јуришао на „letzte Wande“. Али, можда би човек и могао поднети постојање непробојних зидова, само да му је сазнање изграђено некако другачије. Овако, оно осећа бол од тога, бол који иде до неиздржљивости. И што је најтеже: бол је нешто што сачињава саставни део човекова сазнања. А ми људи, ми недовршени сисари, не знамо ни смисао сазнања ни смисао бола. Знамо толико, да постоје последњи зидови и њихова језива, непроницљива тајна. А око тога и од тога – наш безмерни бол и бескрајна туга. Зар само то?
Непробојност последњих зидова толико понижава људско сазнање, а бесциљност бола толико вређа људско осећање, да човекомишу остаје само једно: да презриво пљуне и на сазнање, и на осећање, и на сав систем природних закона. И да притом довикне свима бићима која имају уши да чују: О гадости над гадостима! То ли значи: све разумети, све сазнавати, све те немогућности и камене зидове; и не мирити се ни са једном од тих немогућности и камених зидова, ако вам је мрско да се мирите; доћи путем најнеизбежнијих логичких комбинација до најодвратнијих закључака о вечитој теми: да си и због каменог зида однекуд ти сам крив, премда ти је потпуно јасно да ниси крив, и услед тога, ћутке и немоћно и шкргућући зубима, сладострасно замрети у инерцији, са помишљу: да, како се показује, немаш чак ни на кога да се љутиш, нема предмета за љутњу, а можда га никад неће ни бити; ту је све просто подвала, подметање, превара, једноставно попара, не зна се шта и не зна се ко. Али, без обзира на све те неизвесности и подметања, вас ипак боли, и што је више непознатог, све вас више боли!
Свирепа тајна света безумно мучи човекомиша, дави му мисао, гуши осећање. И он је ван себе због тога. Чак је готов да инат прогласи суштином свога бића. језиво је бити човек, јер је страдање иманентно његовој свести. Но ненадмашни ужас човеков је у томе, што је сав његов однос према њему самом и према свету условљен трагичном структуром његове самосвести и самоосећања. Он је са свих страна затворен својом самосвешћу и својим самоосећањем. Само с њима и помоћу њих он је самостална индивидуалност и посебна личност. И када би хтео, он их се не може ослободити. Закључан је у њима као у вечној тамници из које нема излаза.
Комичан по самој структури своје свести и свога осећања, човек је комичан и својим сазнањем и својим осећањем света. „Једном речју, човек је комично саздан; у свему се закључује неки каламбур“, не говори већ јауче подземни философ. Човек је кукавна мета за смртне увреде и неиздржљиве потсмехе неког или нечег непознатог. Неко се смеје над човеком, кињи га и дави, али „проклети закони“ људског сазнања и осећања сметају човеку да пронађе кривца, и од свега стварају свирепу коб, која безумно мучи човека. И ојађеном човекомишу не остаје ништа друго него да што јаче удара главом о последњи зид. „Резултат је: сапунски мехур и инерција“. Човекомиша гуши инерција. „Та директни, законски, непосредни плод сазнања јесте инерција, то јест, свесно седење скрштених руку“.
Овако скептичко мишљење подземног философа о природи људског сазнања потсећа на Пирона, који сву своју философију своди на epoch, то јест, на уздржавање од ма каквог суда о ма чему. Али, скептицизам подземног философа је смелији и драматичнији од Пироновог, јер он у очајању налази уживање. „У очајању и бивају најватренија уживања, нарочито када си врло свестан свог безизлазног положаја“.
И као скептик, подземни херој је страсно заљубљен у мисао, ма да она за њега претставља страшну метафизичку коб. У тајанственој лабораторији свога духа он логичне мисли прерађује у страст. А мисао=страст је највеће проклетство за човека. Страсно погружен у мисао, човекомиш потајно гризе, сецка, цеди себе толико, да најзад горчину претвара у неку срамну, проклету сласт и у праву-правцату насладу. Та наслада долази од сувише јасног сазнања о свом унижењу, и од осећања да се дошло до последњег зида и да излаза нема. А што је најглавније, све се то дешава по нормалним и основним законима појачаног сазнавања, и по инерцији која директно произилази из тих закона. Дакле, ту се не може ништа урадити.
Од крвавих увреда и потсмевања, неизвесно чијих, човекомиш ствара насладу, која понекад иде до највишег сладострашћа. Срж те чудновате насладе он не налази у хладном, мрском полуочајању, у полувери, у свесном закопавању себе живог, од муке, у подземље; вештачки створеној, па ипак донекле подозривој безизлазности из свог положаја; у свом отрову незадовољених жеља које су продрле у дубину; у целој грозници колебања, одлука донесених за вечност, и кроз тренутак опет наврелих кајања.
У свом подземљу човекомиш ствара своју бунтовну философију. Њоме се лужи да изрази своју напаћену душу и пројави своју смелу вољу. Да би сачувао самосталност своје воље, он је „готов да пође против свих закона, то јест, против разума, части, мира, благостања, – једном речју, против свих дивних и корисних ствари“. И сама цивилизација – потсмех је човеку. Јер „цивилизација изграђује у човеку само многостраност осећања и ... апсолутно ништа више. А развитком те многостраности човек ће доћи можда и дотле: да ће пронаћи насладу и у проливању крви. И тога је било! Јесте ли приметили, да су најутанчанији крволоци били скоро сви од реда најцивилизованија господа... У сваком случају, кроз цивилизацију је човек постао, ако не више крвожедан, а оно сигурно горе и одвратније крвожедан него што је био раније“.
Бунт подземног философа је нарочито непоштедан према науци. Човек је у опасности од науке, јер она механизира живот и подводи све законе под неопходности. Она учи да човек у ствари нема ни воље, ни ћуди, и да их никад није ни имао. Он је нешто слично клавирским диркама или оргуљским чеповима. Сем тога, у свету још постоје и природни закони, тако да се оно што човек ради, не одиграва по његовој вољи, него некако само од себе, по природним законима. Значи, треба само открити те природне законе, и тада ће човек престати да буде одговоран за своје поступке, и живот ће му постати необично лак. Сви људски поступци биће тада сами од себе распоређени према тим законима, математички, као таблице логаритама, до 108.000, и биће унесени у календар, или још боље, појавиће се добронамерна издања у облику енциклопедијских лексикона, у којима ће све бити тачно прорачунато и означено, тако да на свету неће бити ни поступака ни догађаја. Тада ће настати нови економски односи, сасвим готово израчунати са математичком тачношћу, тако да ће за трен ока ишчезнути сва могућа питања баш због тога што ће се на њих добити сви могући одговори. Тада ће бити изграђен кристални дворац. Тада ... Ну, једном речју, тада ће долетети птица Каган.
Разуме се, додаје заједљиво подземни философ, никако се не може загарантовати, да тада неће, на пример, бити ужасно досадно. Јер шта ће се радити кад све буде прорачунато по таблици! Али зато ће све бити необично благоразумно. Ипак, шта се опет све неће измислити из досаде! И неће бити чудновато, ако усред тог будућег благоразумија одједном искрсне неки џентлмен и груне свима у лице: Шта велите, господо, да ли да одгурнемо целу ту разумност ногом у прашину, и то стога, да би сви ти логаритми отишли до ђавола, а ми да опет живимо по својој будаластој вољи?
Наука мало зна човека; она је превидела суштину његова бића – вољу, јер „човек увек и свугде, ма ко он био, воли да ради онако како он хоће, а не онако како му наређује разум и корисност“. У самој ствари, ако некада заиста пронађу формулу свих наших хтења и ћуди, то јест: од чега они зависе, по каквим се законима дешавају, како се шире, куда стреме у таквом и таквом случају, то јест, пронађу праву математичку формулу, – човек ће онда можда одмах престати да хоће, сигурно ће престати. И каква је то сласт хтети по таблицама – хаћећ по табличке? Штавише: одмах ће се он из човека претворити у оргуљски чеп, или томе слично, јер, човек без хтења, без воље и без намере, шта и јесте друго него чеп на оргуљама.
Тако човекомиш апологира човека и бори се за његову независност и самосталност. Њему је најглавније да човек остане личност, да не допусти да га природа и наука обезличе, механизирају, роботизирају. Сав посао човека, изјављује он, стварно се и састоји у томе: да човек сваког тренутка доказује себи како је он човек, а не чеп на оргуљама. Ма и својим леђима, али да доказује; ма и троглодитством, али да доказује. Ако пак упитате подземног философа: у чему се састоји суштина воље, суштина хтења, као стожера личности и осовине индивидуалности? Он ће вам одговорити: та, ђаво би га знао у чему се састоји и од чега зависи! Загонетношћу своје суштине и воља се отискује у неку тамну бесконачност. Зато је и она мука духу људском, мука којој једва има равне.
*
**
Подземни философ је завршио своју смелу и немилосрдну анализу човека. Обнажио до корена и пракорена његове основне силе и потенције. Пронашао у вољи суштину његове личности, и подредио јој све вредности и сва мерила. У неустрашивој борби за личност, он се јуначки борио против свих сила које обезличавају човека, а то су: природа, разум, сазнање, цивилизација, наука.
Подземни философ је антихерој, с правом вели сам Достојевски, јер су у њему скупљене све црте антихероја. У њему је Достојевски довео до краја оно што се други нису усудили да доведу ни до половине. Што је најновије, то је, да је Достојевски довео у њему до краја и само очајање. Антихерој је новина у светској литератури и као аналитичар људскога духа и као очајник. Јер нико никада није дошао до апокалиптички ужаснијег закључка о природи људског сазнања и свести уопште. „Сазнање је болест“, – то је очајање, од кога нема већег на земљи. У свом аскетском подземљу словенски очајник је дошао до те формуле путем лично-експерименталне анализе природе људског сазнања. Међу очајницима он је најочајнији, јер у самом очајању налази насладу која иде до сладострашћа. Ни сама религија очајања – будизам, која сваку ствар цеди док из ње не исцеди срж очајања, није саздала таквог очајника. Његово очајање прелази у делиријум, јер је са свих страна херметички затворен проклетим природним законима, а и кобним законима самог сазнања. Све му то изнуђује убеђење и признање да је сазнање – „највећа несрећа за човека“.
БУНТ
1) НЕПРИМАЊЕ СВЕТА
Ако ишта, подземни антихерој је трагичном озбиљношћу несумњиво показао да је проблем човека – проклети проблем. Приступајући човеку са свих страна, он је увидео да је суштина човекова бића обзидана чудовишним тајнама. Свака пак тајна, као пламени кажипрст, указује на неку бесконачност у човеку или на неку бесконачност око човека. Да би загонетка била што језивија, у човеку се сусрећу две бесконачности: његова, субјективна бесконачност, која је урођена његовој свести, и бесконачност спољњег, транссубјективног света, која је иманентна свету.
У сазнању подземног философа ове су две бесконачности непомирљиве. Мучећи га, оне се такмиче загонетношћу. Но, он је одлучно против спољне бесконачности која се до увредљивости осионо испољава кроз природу и њене законе. А унутрашња бесконачност, иако болно загонетна, њему је мила и драга, јер је носилац човечије личности. Борећи се неуморно за човечију личност, он се уствари бори за њену бесконачност, за њену непролазну вредност, за њену апсолутност. Личност је оно што треба да расте, а све што је против ње мора да се смањује. Природа не зна за личност и за њене тежње, зато је природа нешто што треба савладати. Ако је то немогућно, онда – природа је нешто што не треба примити, нешто са чим се не треба помирити.
Посредно и непосредно, проблем личности садржи у себи све вековечне проблеме. У самој ствари, проблем личности, Бога и света, јесу три аспекта, три вида једног истог проблема. У проблем личности се као у жижу стичу сви проблеми, јер је личност поприште свих супротности. Често пута, због своје неразмрсиве сложености, личност изгледа као неки трагикомичан покушај, којим неко непознато биће жели да помири непомирљиве супротности.
Проблем личности дубоко засеца у проблем света, јер је личност човечија свим бићем својим уврежена у бићу света. Решење једног проблема повлачи за собом решење другог. Генетичку сродност и онтолошку зависност ових проблема Достојевски ненадмашно приказује у свима својим херојима. Нарочито у Ивану Карамазову који, у извесном смислу, претставља најпотпуније оваплоћење Достојевскових мучења око решења вековечних, проклетих проблема.
Ако је проблем човека постављен озбиљно, он се по некој унутрашњој неопходности грана у проблем Бога и проблем света. То нам показује Иван Карамазов. Да би што јасније изразио и што верније претставио суштину своје личности, он излаже своме брату Аљоши свој став према Богу и свету. „Нама је пре свега потребно да решимо вечна питања. То је наша брига“, изјављује Иван Аљоши. А та питања су: има ли Бога, има ли бесмртности?
Али, чиме ће човек решити ова питања? Располаже ли он сазнањем које може решити вечна питања? Постоји ли у његовом бићу способност која може дати убедљив одговор на ова питања? Моћи поставити вечна питања а не моћи их решити, била би коб којој нема равне у свима световима. Ум људски поставља вечна питања, али, да ли их може решити?
Иван испитује природу ума људског као главног оруђа сазнања и налази да је ум људски саздан „само са појмом о трима димензијама пространства“. Притом, евклидовски ум људски је као атом слабачак и мајушан. Ако Бог постоји, и ако је Он доиста створио земљу, онда је Он њу, као што нам је потпуно познато, створио по Евклидовој геометрији. Међутим, има геометричара и философа који сумњају да је свет створен само по Евклидовој геометрији. Они се чак усуђују маштати да се две паралелне линије, које се по Евклиду нипошто не могу састати на земљи, можда и састају негде у бесконачности. Ја сам, голубе мој, изјављује Иван Аљоши, решио онда овако: када ја ни то не могу да појмим, онда откуд Бога да појмим! Ја смирено признајем да немам никаквих способности за решавање таквих питања; ја имам ум евклидовски, земаљски, и стога – како да решавам о оном што није од овога света? Све су то питања несвојствена нашем уму, који је створен са схватањем само трију димензија.
Значи, по самој природи својој ум људски је неспособан за познање Бога. Он је као нека херметички затворена монада, нимало отворена према Богу. Али, и поред свега тога, нека неодољива унутрашња сила гони Ивана на решавање вечних питања. И он говори Аљоши: Тако, дакле, ја примам Бога, и не само то, него још и више: примам премудрост његову и циљ његов, који су нам потпуно непознати; верујем у поредак, у смисао живота, верујем у вечну хармонију у којој као да ћемо се сви ми слити, верујем у Реч, којој тежи сва васиона и која сама „беше у Бога“ и која сама је Бог... Али, претстави сад себи: да ја у коначном резултату овај свет Божји не примам; иако знам да постоји, ипак га нипошто не признајем. То јест, пази добро, то није да ја Бога не примам, него овај свет, што га је Он створио, не примам, нити могу пристати да га примим. Одмах да објасним још боље: ја сам као дете убеђен да ће све муке и патње проћи и изгладити се, да ће цела непријатна комика људских противречности ишчезнути као бедна утвара, као гнусна измишљотина слабачког и мајушног као атом евклидовског ума људског; да ће, напослетку, у васионском финалу, у тренутку вечне хармоније, десити се и појавити нешто толико драгоцено, да ће га бити доста за сва срца, за ублажење свих негодовања, за искупљење свих злочинстава људских, за сву од њих проливену крв; да ће тога драгоценога бити довољно да се могну не само опростити, него да се могну и одобрити све неправде и зла која су се десила људима, – али, нека се баш и све то збуде и појави, ја то не примам, нити хоћу да примим. Нека се чак и паралелне линије састану, нека баш ја сам то дочекам и видим: видим и рекнем да су се збиља састале, па ипак ја то примити нећу. Ето, то ти је моја суштина, Аљоша, то ти је моја теза.
Иван широко и дубоко осећа свет. Као да му се срце стопило са свима тајнама а душа усидрила у свима безданима. Свуда бездан до бездана и бескрај до бескраја. А усред њега слабачак и мајушан евклидовски ум људски. Како да се снађе међ њима? Сваки га бездан плаши и сваки бескрај ужасава. Примити свет овакав какав је, може само глупави наивко. У свету постоји бол, постоји зло, постоји смрт. Зар човек може примити и признати такав свет? Иван га не прима и не признаје са многих разлога. Главни је: страдање човечанства уопште и страдање деце напосе.
Једно је извесно: човечанство страда у овом и оваквом свету. Али, несрећа баш и јесте у томе што страдања има, а оправдања страдања нема. Иван не може да прими свет у коме страдања има, а смисла страдања нема. Да би смањио размере своје аргументације, Иван се задржава само на страдању деце. Он чак и о дечацима не жели да говори, јер су они „појели јабуку“, познали добро и зло, и постали „као богови“. Али, дечица нису ништа појела, и засад још ни за што нису крива. Што и она страшно пате на земљи, то је, наравно, због отаца својих, што су кажњени због оцева својих, који су „појели јабуку“. Но, то је расуђивање из другог света, срцу људском овде на земљи непојмљиво. Јер је немогућно да невин страда за другог, и то тако невин као што су деца!
Страдање је дубље у природи људској од ума. Пред језивом стварношћу људског страдања човеков ум спопада грозница. А када су у питању страдања дечице, онда и огромни ум Ивана Карамазова пада у бунило. И он као у безумљу збори Аљоши: Понекад се говори о „зверској“ суровости човека; но то је страшно неправично, и увреда је за зверове: звер никада не може бити тако суров као човек, тако артистички, тако уметнички суров и немилосрдан.
Нема сумње, Иван је у праву. Иза његовог тврђења стоје безбројна сведочанства људске историје. Ако се та сведочанства сврстају, она нам казују тужну истину: човек је свесно, рационално и добровољно немилосрдан, суров и зао; у томе је његово жалосно преимућство над зверовима. Штавише, човек је заљубљен у зло. Та заљубљеност иде до сладострашћа. Ни један звер не може сладострасно уживати у одвратним гадостима и уметничким злочинима у којима ужива човек. Љубав према злу, то је чисто људска специјалност на овој планети; зверови су по природи својој неспособни за такву љубав. Земља личи на пакао зато што су људи сладострасно заљубљени у зло.
Ивана муче чињенице људског сладострасног уживања у злочину. То сладострасно уживање врхуни у мучењу невине дечице. Ево примера: завојевачи Балкана, Турци, са сладострашћем муче баш децу. Једна мајка, избезумљена од страха, држи своје одојче на рукама; око ње халачу Турци. Прохтело им се да се шале: они милују детенце, смеју се да би га насмејали; то им полази за руком, детенце се осмехује. У том тренутку Турчин нишани на дете пиштољем на педаљ растојања од детињег лица. Детенце радосно гуче, пружа ручице да ухвати пиштољ и – уметник одапиње обарач на пиштољу право детету у лице и размрскава му главу ...
Уметник сладострасно ужива у своме делу. А Иван? У делиријуму од бола и ужаса он говори: „Ја мислим, ако ђаво не постоји, а створио га је човек, онда га је створио по своме лику и подобију“. Са ивановских разлога Леонардо да Винчи је довикнуо човеку: „Човече, ти си цар зверова (re delle bestie), јер је заиста зверство твоје највеће“.
Има неке тамне суштине у човеку, те је „човек од природе деспот и воли да буде мучитељ“. Човек свесно и драговољно негује у себи љубав према злу, усавршава је, и најзад крунише сладострасном и интелектуалном заљубљеношћу у зло. Тако, зло постаје рационална потреба човековог сазнања. Нимало туђе човеку, зло се поступно претвара у саставни део човекове свести. Мученик и мудрац Паскал рекао је болну истину: „Никада људи не чине зла тако много и тако радо као кад га чине свесно“.
Уживати у мучењу дечице, то је трагична способност коју је човек успео да развије у себи. У сваком се човеку крије звер, тврди Иван, звер љутитости, звер сладострасног распаљивања услед кукњаве мучене жртве, звер необуздано пуштеног са ланца, звер у разврату задобивених болести.
Иван заснива своје тврђење на чињеницама, на статистичким подацима, на доказима. Ево једног од многих података: малу, петогодишњу девојчицу омрзли су отац и мајка – „врло уважени људи, чиновници, образовани и васпитани“. Ту су јадну девојчицу ти образовани родитељи мучили на све могуће начине. Тукли су је, шибали, ударали ногама, не знајући ни сами зашто – све су јој тело претворили у модрице; напослетку су дошли до највише префињености: по зими, на мразу, затварали су је преко целе ноћи у нужник; премазивали су јој све лице њеном погани и нагонили су је да једе ту поган, и то ју је мати – мати нагонила. И та је мати могла спавати док су се ноћу чули јауци јадног детенцета, затвореног у оном поганом месту! Разумеш, ли ти то, пита Аљошу измучени Иван, мало створење, које још не уме ни да схвати шта се са њим ради, у оном одвратном месту, у помрчини и зими, бије само себе својом сићушном песницом у измучене грудиће, и плаче крвавим, безазленим, кротким сузицама „Боги“, да га он одбрани? ... Разумеш ли ти ту бесмислицу, пријатељу мој и брате мој, искушениче Божји и смирени – разумеш ли? Зашто је та бесмислица потребна и створена! Кажу, без ње човек не би могао опстати на овоме свету, не би могао познати добро и зло. Али нашта да се позна то ђаволско добро и зло, када толико много стаје? Та цео свет познања не вреди оне сузице детенцета „Боги“! Ја не говорим о патњама великих: они су јабуку појели, и ђаво нека их носи, и слободно нека их све ђаво узме! Али ови мали, ови мали! ... Мучим ја тебе, Аљошка, додаје Иван са болом, теби као да није добро. Ја ћу престати, ако хоћеш. – Ништа не мари, хоћу и ја да се мучим, одговара Аљоша, а са њим сви које мучи горки проблем страдања, сви способни „горнија мудрствовати и горних искати“.
Страшно је бити човек. Није ли страшније и од најстрашнијег: имати мајушно, слабачко људско сазнање, а бити са свих страна опкољен све неким бескрајним проблемима? Човеку су дата пет чула, не знамо због чега ни више ни мање. Тако херметички затворен у мајушно сазнање и у пет чула човек пројављује своје биће на необичне начине. А када проблем страдања удари у слабачко људско сазнање, онда је не само страшно него и фатално бити човек. Није ли то трагична привилегија бити човек и своју човечност изражавати кроз мучење других и кроз причињавање страдања другима? И за најслепије људско сазнање очигледна је чињеница: страдање је свуда присутно; све што постоји страда; сва је васељена потопљена у страдање; страдање је нека кобна неопходност овог тродимензионог света. Наша несрећна планета поквашена је сузама људским од коре до центра. Њено устројство је несхватљиво. Људском бићу недостаје орган познања којим би био у стању да схвати мистерију света.
Мисаон човек, ако је иоле искрен, мора се придружити Ивановом признању: Ја признајем да ништа не могу да схватим, зашто је све тако створено и удешено... О, по мом уму – по мом јадном, земаљском, евклидовском уму, знам само то: да страдања има, да криваца нема, да све једно из другог произилази непосредно и просто, да све тече и уравнотежава се; – али то је само евклидовска бесмислица; ја то знам, но ето не могу пристати да по њој живим! Шта имам ја од тога што криваца нема, и што све непосредно и просто једно из другог произилази, и што ја то знам? – Мени треба одмазда, јер ћу иначе уништити себе. И то одмазда не негде тамо у далекој бесконачности – где било, и кад било, него још овде на земљи, и да је ја сам видим! Ја сам веровао, и хоћу сам да видим; ако у то време будем мртав, онда нека ме васкрсну из мртвих, јер ако се све без мене сврши, то ће за мене бити и сувише велика увреда. Нисам ваљда зато патио, да собом, злочинствима и патњама својим, некоме нађубрим земљиште за будућу хармонију! Хоћу да видим својим очима како ће јеленче лећи поред лава, и како ће онај што је заклан, устати и загрлити се са оним који га је заклао. Хоћу да будем ту, када сви наједаред дознаду због чега је све тако било... Међутим, ту су још и она мучена дечица, и шта ћу с њима тада да чиним? То је питање које не могу да решим. По стотинити пут понављам: питања има врло много, а ја сам навео само децу зато, што је ту као дан јасно оно што је мени потребно да кажем. Чуј: ако сви морају патити, да би страдањем купили вечну хармонију, шта ће онда ту деца? Кажи ми молим те! Сасвим је непојмљиво зашто су морала да страдају и она, дечица; зашто да она својим патњама купују хармонију? Што ли су и она доспела у материјал, и собом нађубрила за некога будућу хармонију? Солидарност у греху међу људима, – то разумем; разумем и солидарност у одмазди; али ваљда нећемо с дечицом изводити солидарност у греху! А ако је правда у томе, да су и она солидарна са оцевима својим у свима злочинствима оцева, онда, наравно, та правда није од овога света, и мени је она непојмљива.
Реалност страдања је непосреднија, дубља, шира и бескрајнија од реалности ума. По свима својим главним особинама страдање је непојамно за бедни ум људски. И човек са болом мора питати: није ли страдање неопходност не само времена и простора него и бесконачности и вечности? Уколико човек осећа, зна и види људске и земаљске стварности, осећа их, зна их, види их у категорији страдања. По самој природи својој, страдање или онемогућује или искључује сваку рационалну хармонију. Јер је страдање створило безбројне стварности које се не могу уништити. Сићушни ум људски мора признати да није у стању осмислити и оправдати страдање. Када је тако, онда је немогућна нека виша хармонија у животу.
Претпоставимо ли да је таква хармонија и могућна у некој далекој будућности, шта ћемо онда са пониженим и увређеним умом људским? Може ли он опростити увреде које су му нанесене несхватљивошћу света и живота? Може ли заборавити страдање које се увукло у саме праоснове живота и даје право човеку да протествује против тако трагичне хармоније? Иван сматра да је таква хармонија могућна. Али то ће бити хармонија коју не може усвојити ум људски, јер је страдање људско остало необјашњено, неискупљено, неоправдано.
Но и поред свега тога Иван не хули на Бога. Он разуме какав ће морати бити потрес васионе, кад се све на небу и под земљом слије у један похвални глас, и све што живи и што је живело ускликне: „Ти си у праву, Господе, јер се открише путеви Твоји!“ Онда ће, наравно, настати врхунац познања, и све ће се објаснити. Али, у томе и јесте чвор, вапије Иван, ја баш то не могу да примим, баш на то не могу да пристанем. Док још имам времена, журим да се оградим, и стога се од те највише хармоније потпуно одричем. Она не вреди једне сузице ни само оног једног на смрт осуђеног детенцета, што је тукло себе песницом у груди и молило се у својој смрдљивој јазбини неискупљеним сузицама својим „Боги“! Не вреди, јер су сузице његове остале неискупљене. Оне морају бити искупљене, иначе не може бити хармоније... Али чиме, чиме ћеш их искупити? Зар је то могућно? Ваљда тиме што ће се неко осветити њиховим мучитељима. Али нашта мени то што ће дечица бити освећена? Шта ће мени пакао за мучитеље? Шта ту може пакао поправити, када су дечица већ онако страшно намучена? И каква је то хармонија, кад је ту и пакао: ја хоћу да опростим и хоћу да загрлим, ја уопште нећу да се више страда! И ако су патње дечије отишле на попуњавање оне суме патњи која је била неопходна да се купи истина, онда тврдим унапред, да је та истина и сувише скупо плаћена, и она не вреди те цене! И, најзад, ја нећу да се мати грли са мучитељем, који је натуткао псе да растргну њеног сина! Не сме она њему опростити! Ако хоће, нека прашта за свој рачун – нека опрости мучитељу за своју материнску неизмерну патњу; али мучење свога растргнутог детета она нема право да опрости, нити сме опростити мучитељу, па баш да му их дете само опрости! ... А кад је тако, кад они не смеју опростити, где је онда хармонија? Постоји ли у целоме свету биће, које би могло и имало права опростити? Ја нећу хармонију! – из љубави према човечанству је нећу! Боље онда да ја останем са патњама неосвећеним. Боље да ја останем при неосвећеној патњи својој, и при свом неутољеном негодовању, па макар и не био у праву. Сувише је скупа та хармонија! – не може наш џеп ни у ком случају да плати толико за улазницу. И стога се ја журим да своју улазницу натраг вратим. Ако сам поштен човек, ја сам и обавезан да је вратим што пре. То и чиним. Није то да Бога не примам, Аљоша, ја му само улазницу најучтивије враћам натраг.
Мученички се трудећи да тајну живота и света објасни евклидовским умом својим, Иван је изгубио веру у поредак и хармонију ствари. За њега је свет „проклети ђаволски хаос“, над којим се никакав светли и свети дух не носи. На апсурдима почива свет, вапије као у бунилу Иван. Ја ништа не разумем; сад и нећу ништа да разумем. Хоћу да останем при факту. Давно сам одлучио: ништа на овом свету не разумевати. Кад хоћу да ма шта разумем, ја одмах изневерим факат, напустим га; али сад сам одлучио да останем при факту... Ја ништа не могу да разумем, зашто је све тако створено и удешено.
Ма с које стране приступили свету, свет је несхватљива тајна, јер човек не поседује умне способности којом би могао осветлити ту тајну у свима њеним дубинама и висинама и пронаћи њен прави смисао. Ту је главни узрок трагике за људско сазнање. Ту порекло свих анатема које земља шаље небу. Сви бунтови против Бога ничу из тога. Из тога је никао и Иванов бунт. Јер сви мученички напори људски, да трагичну тајну света утисну у категорије евклидовског ума људског, завршавају се бунтом.
Бунт је логична последица човекове вере у разум, јер разум једва може што схватити од бесконачне тајне која проходи светове. Само наиван човек може веровати да разум људски може одгонетнути загонетку света и решити проблем живота. То је као веровати да комарац може сместити у своју утробу – Млечни пут. И најгенијалнији ум људски бескрајно је мали према бескрајно огромној тајни света. Иван је речит пример за то. Он је непоштедно напрезао свој ум да њиме реши језиви проблем света. При томе је личним искуством дошао до грозничавог сазнања и мучног признања да је атомски, земаљски, евклидовски ум људски апсолутно неспособан да реши проблем света.
Рационализам је отац нихилизма. Када се рационализам, ма које боје, развије до свог завршног ступња, он се, по природи своје логике, завршава нихилистичким бунтом и анархистичким непримањем света. „Вера у категорије разума је узрок нихилизма“, искрено тврди Ниче. и када би рационалисти, ма које врсте, имали толико одважне смирености, да од Ивана и Ничеа позајме искреност, они би јавно признали да је вера у разум људски – најсигурнији пут који кроз разочарање води у очајање, у бунт, у непримање света, у нихилизам и анархизам.
*
**
Иваново непримање света је завршна форма дуго припреманог бунта. Што је подземни антихерој изфилософирао у маломе, Иван је проширио до неслућених размера. Идеја о непримању света зачиње се у човекомишу, узраста кроз Раскољникова, Свидригајлова, Иполита,