Владика Николај Велимировић

Индијска писма

Садржај:

Писмо 1
Три изасланика пишу махараџи од Малабара.

Селам, светли наш махараџо!

Јављамо ти, да смо прешли из праве Европе на Балкан, и ево нас у Србији, централној држави балканској.

Ми смо ти се до сада савесно и тачно јављали писмима и описивали утиске и опажања наша о народима европским. Сви су они врло удаљени од нас, мислима, срцем и идеалима. Наш је општи закључак, да је Европа болесник који се прави здрав; бесомучник који се прави паметан; сиромах који се прави богат и беспомоћник који се прави силан.

Главни узрок оваквог пада Европе јесте отпад од Бога. "Ми смо напустили Бога и Бог је напустио нас", говорио нам је један немачки пастор. У Француској чули смо од неког ову саркастичну реч: "Некад је Христос јахао на магарцу, сада магарци јашу на Христу".

За целу годину дана нашег путовања по европским земљама ми смо се напорно трудили да видимо везу људи са божанством, везу земље са небесима, то јест оно што је код нас у Индији сасвим очигледно и упадљиво! Ај, оно што је најважније у животу човечјем. Колико смо жудели да у некој трговини видимо призор тако обичан код нас у Бомбају и Калкути, на име, да се у одређено време за молитву трговац моли Богу, док муштерије морају да чекају, али узалуд. Узалуд; нигде, и баш ниједан случај. Они само недељом одлазе у храм на молитву, и то у тако маленом броју, да је то поразно. Испитивали смо, рачунали и израчунали, да само један од сто грађанства зна за храм и одлази у храм на молитву, и то недељом. То значи, да у граду од 30.000 становника – а таквих је градова у Европи много – 3000 душа иде у храмове на молитву једном у седам дана.

Замишљамо, како би се ти несрећан осећао кад би чуо да се само сваки стоти човек у малабарском царству моли Богу, о ти најпрозрачнији цвете лотусов!¹

У Европи људи траже истину у науци а правду у једнакости. То су два напитка, којим је опијено ово бело човечанство. Међутим кад смо испитивали нашли смо, да је и у једном и у другом напитку више отрова него сласти. Нити је истина у науци нити правда у једнакости. Но говорити европејцима против науке и уједначености онако је исто узалудно, чак и опасно, као говорити пијаним људима против вина и ракије.

Научници европски по универзитетима и академијама примали су нас са учтивошћу без љубави, и позивали су нас да држимо предавања о Индији. Кад смо год ми предлагали да држимо предавања о религији, о божанству, о мистеријама монашким, о мудрости Веданти и томе слично, они су то с презрењем одбијали, па су уместо тога тражили да говоримо о економским приликама у Индији, о политичким правима грађана, о минералном благу наше отаџбине, о статистици људи, животиња, извоза и увоза, и свега и свачега. Све, само не о Богу, и не о тајни човечјег бића пре рођења и после смрти. Били смо због тога очајни. Дисали смо ваздух европски као отров.

Сада мало лакше дишемо, овде на Балкану. Но о томе ћемо ти ускоро писати. Нека ти Бог Вишну умножи дане и укрепи здравље. Нека си и веком и здрављем богатији од нас као што је твој златни престо узвишен над троногим столицама малабарских сељака.

Пандит Гаури Шанкара
Рама Јамуна Сисодија
Теодосије Мангала

Писмо 2
Сисодија пише своме брату Арџуни

Селам, драги мој Арџуна.

Мислили смо брзо прићи преко Балкана, уморни и ожалошћени утисцима из Европе. Журили смо да што пре стигнемо у нашу драгу Индију.

Мислили смо да је Балкан једна безначајна окрајина Европе, без икакве оригиналности и без икаква интереса за нас. Јер знаш, да смо ми у Индији једва што и чули за Балкан, као рецимо што су Балканци једва што и чули за наш свети град Бенарес или за будистички Тибет. Али смо се јако преварили. По савету познатог пријатеља Индије у Лондону, Србина Митриновића, ми смо застали у Србији.

Прво изненађење било је што смо добили позив из краљевског двора да се јавимо краљу од Србије. Краљ то је махараџа од Србије. Краљ нас је примио с простодушном љубазношћу. Његова три сина говоре са њим француски а међу собом енглески. То нас је зачудило. Зашто да не говоре језиком свога народа?

Краљ нас је најпре упитао, како живи народ у Индији. По том нас је питао каква је била наша мисија по Европи, да ли политичка или економска или културна. Одговорили смо да нас је светли махараџа од Малабара послао да испитамо дух и душу и карактер европских народа, и да сазнамо основне узроке страшног Светског рата, од кога ни наша далека отаџбина није била поштеђена.

– Ваш махараџа, – рече краљ, – мора да је велики мудрац и Божји човек, кад је тако нешто предузео. Но реците ми, племенита господо, ако није тајна, до каквих сте закључака дошли? То јест, шта је проузроковало последњи Светски покољ?

– Безбожност, као зла мајка двеју злих кћери: себичности и насиља.

– Тако је, тако је! узвикну краљ с радосним изненађењем, као кад би врачара погодила неком преврнуту карту.

У даљем разговору кад сам ја рекао да сам Кшатрија и да ме интересује војска највише после религије, он нас позва на смотру своје гарде на први дан Васкрса. А то је највећи хришћански празник кад се слави васкрсење Христа из мртвих.

– Како то рекосте? – упита краљ. – Ви рекосте, да вас као Кшатрију највише интересује војска после религије. Значи ли то, да ваш сталеж војнички, кшатријски, ипак интересује религија више него војска, је ли тако?

– Тако је, светли махараџо, – одговорих ја. – За све сталеже у Индији, то јест за брамине², кшатрије, вајшије и парију, религија је пре свега и изнад свега осталога. Све је испод религије и у светлости религије.

Краљ, као нешто растужен, погледа у даљину и рече:

– Тако је. Управо, тако треба да је свуда и у свима народима.

*

На дан Васкрса били смо у дворском храму. Божју службу служили су свештеници у златотканим одеждама. Како смо после сазнали, код хришћана служба божја означава драму живота Христа Месије. Певала се једна те једна песма, час растегнуто и мајестетично, час брзо и с клицањем и без мало са играњем. Певала се безброј пута. Та песма гласи:

"Христос воскресе из мртвих

Смрћу смрт сокруши

И мртвим у гробовима

Живот дарова."

Заиста, чудо и мистерија. Ја сам сав треперио од неке непојамне језе. Наши хришћански мисионари у Индији бескрајно су сиромашни у сравњењу са овим изражајем величанственога Месије, победиоца смрти. Свештеник је држао неку беседу, веома узбудљиву. Но ја сам молио нашег брата Теодосија Мангалу да се постара те да се преведе на хиндустански.

На крају службе сви присутни прилазили су краљу и честитали празник овим речима: Христос воскресе, на што је краљ свакоме одговарао: Заиста воскресе!

По изласку из цркве отишли смо на смотру краљеве гарде. Гардисти су били у свом свечаном оделу, пуном боја, што је нарочито било пријатно за наше очи. Сви војници дивни младићи, узрастом и лепотом. Као наши Кашмирци³ и хималајски горштаци. Трубе су огласиле долазак краљев. Како су ми објаснили, трубна арија интонира: "Ево нама краља! Ево нама краља!" Кад је настала тишина краљ је поздравио војску речима: Христос воскресе, браћо! на што је одјекнуо громогласни одговор из стотине младих грла: Ваистину воскресе!

У свом узбуђењу ја рекох себи: овде се људи не шале са вером. Ово је за нас нечувен и невиђен призор, да један владар поздравља своју војску најнечувенијим и најневиђенијим фактом људске историје – Васкрсењем Христовим. Он поздравља као констатирањем факта Христова васкрсења, а његова војска отпоздравља га потврдом тога факта: Ваистину Христос воскресе! Овде нема шале са вером као ни у Индији.

После војне параде били смо на доручку у двору. Ту се раздају кувана јаја обојена црвено у знак радости. У знак радости победе Христове над смрћу. Заиста дивно! Онда се туцају јајима: краљ и краљица, и њихова деца, и официри, и сви присутни гости. Један држи јаје у руци а други удара. Онај који удара говори: Христос воскресе! а онај који држи одговара: Ваистину воскресе!

Кад смо изашли на улицу, на све стране чујемо поздрав: Христос воскресе и Ваистину воскресе. Нико не говори: Добро јутро или Добар дан, него Христос воскресе и Ваистину воскресе! Новине доносе уводне чланке са насловом: Христос воскресе и Ваистину воскресе! Сав је ваздух препун тога поздрава. Рекао би да и тице цвркућу и лишће шушти и велики Дунав гуди само те речи: Христос воскресе и Ваистину воскресе!

О мој Арџуно, први пут је срце моје осетило радост од како сам се одвојио од Индије. Нека је хвала богињи Кали⁴, којој увек мислено приносим жртве. А ти не заборави, да јој принесеш жртву и у моје име по нашем обичају.

Љубећи те брат Рама

Писмо 3
Теодосије Мангала пише митрополиту од Малабара.

Христос воскресе, дедо митрополите. Кажи: Ваистину воскресе. Тако ћемо се онда по српски поздравити и отпоздравити.

Јуче смо се тако поздрављали и отпоздрављали у двору српског краља, а то је махараџа над Србима. Срби се тако поздрављају и данас другог дана Васкрса: па ми још кажу, да се тако поздрављају кроз пуних четрдесет дана, све до празника Вазнесења Христова. Заиста дивно и дирљиво.

Но јучерашњи дан, први дан Васкрса, био је за нас Индијце дан усхићења и духовног оснажења. Били смо краљеви гости најпре на молитви у дворској цркви а по том у двору на доручку.

Ти си већ гледао православну литургију, па ти је познато, како је она драматична и мистична. Зато ти нећу описивати оно што знаш. Само ћу ти саопштити дословно преведену беседу старог дворског свештеника, коју је он изговорио на крају литургије. Потрудио сам се да дођем до овога превода и по својој личној жељи а и по жељи мојих другова. Пандит Гаури Шанаре и Раме Јамуне Сисодије. Беседа гласи:

"Краље господаре, Христос воскресе!

По праисконом плану божјем требао се Месија или Спаситељ света спустити у мутну бујицу историјског живота човечанства, која је дотле као нека понорница вукла све људе у подземни ад, да је избистри и да јој управи ток навише ка бесмртном царству небесном, царству вечне светлости и вечног живота.

Тај задатак потпуног светског преокрета није могао извршити човек, чак ни највећи од највећих, но само Бог свемоћни. Зато се као Месија јавио у свету вечни Син вечнога Оца у личности човека Господа Исуса Христа, рођеног телесно од Духа Светога и свете Деве Марије, и препуног божанске мудрости, силе и красоте. Јавио се усред народа јеврејског, кога је Бог вековима припремао кроз пророке и праведнике, и кроз страшна знамења и чудеса, и слике и прилике, речи и символе. Но о слепила људског! Његови га не примише. Јевреји га одбацише због тога што Он беше добротвор свих људи и народа а не само Јевреја, и што се показиваше Месија целог света а не само малог племена Израиљева. Дегенерисани у визији и у вери јеврејске старешине Исусова времена вољнији су били да прогласе за свога Месију разбојника Вараву, који се крваво обрачунавао са Римљанима што су пролевали јеврејску крв, него Исуса, који је проповедао милост и љубав према свима људима. Сваког оног ко би учинио неко добро нејеврејима, Јевреји су сматрали као свог злотвора, па ма колико он и њима добра чинио. По њиховом појму, Месија је морао чинити добро само Јеврејима, но исто тако морао је чинити зло свима другим народима.

То је била суштина сукоба, краље господаре. Сукобила се завист и доброта, пакост и љубав, самољубље и човекољубље, тесногрудост шовинистичка и свечовечност Божија, мрак духовни и светлост небесна.

И зло је победило добро. Но та победа је била привидна. Она је трајала само три дана. Трећи дан је Христос васкрсао из гроба. И добро је дакле победило зло. И та победа траје, слави се и шири ево две хиљаде година. Победа зла трајала је непуна три дана а победа добра траје ево две хиљаде година и трајаће до скончања времена.

Велика је победа над злобом људском. Још је већа победа над злобом демонском. Али је највећа победа над смрћу. Христос је однео све три победе: и над људима, и над демонима, и над смрћу.

Ко је икад од великих људи однео све три ове победе? Нико. Ако је неко побеђивао људе, нико није побеђивао демоне. Ко је икад ико од највећих људи света и помислио да победи смрт? Никад и нико на пет континената света. Једини Христос троструки је победилац: несравњив и недокучив и недостижан.

Овога Христа, победиоца над свим победиоцима, обгрлио је наш српски народ пре хиљаду година, и од Њега се не одваја. Ништа му није драже од Христа, ништа светлије и ништа светије. Крст Христов постао је застава српског народа. На свима бојиштима, где се народ српски бранио од неверника, лепршао се крсташ барјак, како под царем Душаном, тако и у Лазаревој војсци на Косову, тако и под нашим сељачким устаничким кнежевима Карађорђем и Милошем, на Мишару и Љубићу.

Месију света, кога су Јевреји одбацили и распели на крст ми Срби смо примили и од Њега учинили заставника нашег народа, наше историје, наше судбе.

Али зато је наша историја поновљена драма Његова живота. Зато смо ми као народ Христов много пута страдали, много пута умирали и много пута васкрсавали. Наш је историјски пут обележен крвавим крстом и светлим васкрсењем. Све у знаку Христа, распетога, и васкрслога. И све наше велике историјске личности прославиле су се само зато што су прошле путем Христовим, путем Голготе и Васкрсења.

Због тога је, краље господаре, нама Србима Велики Петак двоструко тежак а Васкрс двоструко радостан. Јер оплакујући Христова страдања под крстом на Велики Петак ми оплакујемо милионе наших сународника убијених за Христа Бога кроз векове; а славећи Христово Васкрсење ми славимо и њих, бесмртнике у небесном царству Христовоме, у великој многомилионој Србији на небесима. У тој бесмртној небесној Србији налазе се и многи претци твоји, господаре, а надам се, као и сваки Србин, да има и мојих. Нашу радост ми мешамо са њиховом. И заједно са њима кличемо: Христос воскресе! А то значи: Бог победи сатану; живот прождре смрт; правда сатре неправду; љубав уништи мржњу; светлост прогна таму. Зато певајмо и утројмо: Христос воскресе! Христос воскресе! Христос воскресе! – радост донесе! Амин".

Кад будеш прочитао ову беседу, дедо митрополите, сам ћеш појмити, како је она учинила огроман утисак не само на мене него и на моје некрштене земљаке, на брамина Гаури Шанкару и на кшатрију Раму Сисодију. И то после нашег жалосног искуства у безбожној и окамењеној Европи.

А знај, да кад ти будеш примио ово писмо кроз месец дана, још ће се на све стране по овој чудној земљи разлегати поздрав: Христос воскресе и Ваистину воскресе!

Желим ти сваку срећу од Христа и остајем одани
Теодосије Мангала

Писмо 4
Госпођа Индумати пише своме супругу Пандит Гаури Шанкари из Алахабада

Желим ти срећу, више теби него себи.

Ти си ја, ја сам ти⁵. То осећање од наших првих дана, у мени и сада после двадесет година стоји расцветано као најлепши лотос на светој реци Гангу⁶. Још је то осећање због дугог твог одсуства и појачано. Из дана у дан и из ноћи у ноћ више сам с тобом у теби по тој дивљој Европи него ли овде у нашој Индији. Заиста више сам ти него ја. Тамо је с тобом моја стварност, овде је само моја сенка. Примила сам неколико твојих писама убрзо једно за другим, све једно болније од другог. Па кад ти као брамин, заветан на уздржљивост и строгу објективност тако црно пишеш о Европи, онда могу мислити како је страшна та зверска земља, која ништа друго нема до зуба и стомака. Зато, да би ти олакшала, узела сам на себе труд и дошла у Алахабад⁷ на "свечаност свећа" у част богиње Кали.

Теби је та свечаност позната, јер смо заједно на њу ходили неколико пута. Али никада као сада није ми она била ни лепша ни свечанија – ај нити тужнија без тебе. Кажу да је ове године било око два милиона поклоника у Алахабаду из целе Индије. Као да је песак на обали Ганга оживео и претворио се у људска бића. Довела сам собом и нашег сина Ануширвана. Никада раније он није био у Алахабаду. Ноћу када су поклоници запалили милионе свећа и спустили у свету реку у част богиње Кали, призор је био тако величанствен, да је Ануширвана скакао и пљескао рукама од чуда и узбуђења. Ја сам му рекла, те је својом ручицом запалио и у Ганг спустио седам свећа за твоју срећу, и то у част наших највећих божанстава: Браме, Вишну, Шиве, Индре, Савитри и Кали. Да ти буду заштитници на путу кроз ту зверску џунглу. А и ја сам од своје стране запалила много свећа у част омиљене ми Кали, да нам те она сачува и жива поврати.

Ти си ја, ја сам ти.
Поштује те и клања ти се
Индумати

Писмо 5
Опет госпођа Индумати пише своме мужу Пандит Гаури из Бомбаја.

Желим ти мир, блажену мокшу⁸, више теби него себи.

Вратили смо се из Алахабада у Бомбај и дошли у госте нашем рођаку Сомадеви. Брамин као и ти, он је много забринут за тебе, да се тамо у тој незнабожачкој Европи нечим не упрљаш. Каже, да ти не би требао да се рукујеш са тим зверским људима, нити да једеш заједно са њима, нити да спаваш у постељама у којима су они спавали. Прича ми како је Махатма Ганди кад је путовао за Европу повезао собом две козе, да од њих пије млеко из посуђа које је понео из Индије. Па ми прича о једном махараџи, који је путујући у Европу повезао на броду бурад са водом из Индије. Да би пио воду из светог Ганга и њом се умивао, те да се не би скврнио скверном водом из несветих река европских. Па је Сомадеви велика брига, а мени још већа, како ћеш се ти моћи очувати у браминској чистоти у томе мутљагу незнабожачког света. Пази дакле и чувај се. А ми ћемо се трудити одавде да ти помогнемо највише што можемо. Договорили смо се са Сомадевом да чинимо за тебе следеће:

1. Сомадева ће сваких седам дана прочитати целу Бхагавад Гиту⁹ за твоје добро;

2. Наш син Ануширвана ће сваки дан прочитати неколико шлока¹⁰ из Веданти,

3. А ја ћу сваки дан приносити букет лотосова цвећа богињи Кали, да те сачува у чистоти бељој од хималајског снега. И најзад

4. Послала сам по једном бикшу¹¹ дарове у тибетске манастире, да се за тебе читају тантре и мантре исписане на свих пет стотина плоча¹².

Нашу помоћ ти ћеш извесно осетити. Јер ако смо ми далеко једни од других, богови су близу свију нас на сваком месту и у сваком тренутку. О томе немају појма груби материјалисти европски. Али код нас у Индији то знају сви, како кнежеви тако и амали, и како старци тако и деца.

Поштује те и клања ти се
Индумати

Писмо 6

Теодосије Мангала пише Малабарској цркви¹³.

Мир вам и радост од Господа Исуса Христа.

Ево нас у Србији, једној чудној земљи на Балканском полуострву. Не мислим на чудесну лепоту природе – та природа Божја свуда је неисказано чудо од лепоте – него мислим на овај народ и његову историјску судбу. Јер је човек важнији од природе, па често и лепши. Није човек природе ради но природа човека ради.

Узели смо за правило, да чим ступимо у једну нову земљу причитамо најпре прошлост народа те земље. У Србији нас је послужила добра срећа, те смо наишли на човека, индолога, који одлично познаје и веома воли Индију. Десет ноћи он нам је читао и причао историју српског народа. Да нам је причао не десет ноћи него десет месеци, не би нам било доста. Но оно што смо чули од нашег новог пријатеља и љубитеља Индије за десет ноћи ја морам очајно скратити, што би ви могли прочитати за десет минута. Јер писмо које се не може прочитати за десет минута није писмо него друга врста књижевности.

Свеци су ослободили и ујединили племена досељена на Балкан из Индије. Запамтите ово из Индије. Свети Симеон Немања и његов син Свети Сава извршили су то дело. Династија Немањина служила је богу и народу преко 200 година. Безмало сви жупани, краљеви, деспоти и кнежеви, као и њихове супруге и ближи и даљни сродници посветили су се. Њихова посвећена тела држе се нераспаднута и сада у ћивотима у манастирима и храмовима не само на српској земљи него по целом Балкану, у Грчкој, Бугарској, Румунији и Албанији. То су били у истини свети људи; свак се од њих увек потписивао: слуга Христа Бога. Само зато што су себе у сјају, сили и богатству, предали на службу Богу они су и могли онако сјајно послужити људима. Јер се људи не могу волети међу собом као браћа ако сви заједно не воле Оца свог небесног. Многи из Немањине династије, и мушки и женски, посветили су се монашком животу, водећи борбу против крви и меса и духова злобе поднебесне. Други опет херојски су се борили против Хуна, Монгола, Татара и папиштанаца са сјајним геслом: За Крст и Слободу! Запамтите ово српско гесло, које је старо много столећа на које је и данас за Србе ново и савремено као путеводна поларна звезда. И дан данас свуда чујете од Срба: ми живимо и боримо се за крст часни и слободу златну. Часни крст то је Христов крст, а слобода златна је чиста и света слобода у Христу.

Браћо моја и сестре, нема народа у свету који је тако доследно и упорно водио борбу против Спаситеља света као што су Јевреји, нити има народа у свету који је тако доследно и упорно водио борбу и жртвовао се за Христа као српски народ. Ја вас молим, све вас крштене душе у Малабару, молите се богу за овај необични, свети и херојски народ.

На Косову пољу 1389. године била је битка између муслимана и Срба. И по недокучивом Божијем промислу муслимани су победили Србе. То је највећи датум у историји српског народа. У тој бици сва је српска изгинула војска на челу са светим кнезом Лазаром, чије мошти леже и сада у ћивоту, као да је јуче умро. Кад упитате Србе, баш ове Србе у 20. веку, зашто је српска војска подлегла турској на Косову, добићете увек исти одговор: Зато што се приволела царству небесноме а не земаљскоме. Од тада па за 400 и неколико година период је српских мученика за веру Христову, тј. за крст часни и слободу златну. Милиони Срба клани су као јагањци, на колац набијани, глађу и другим мукама умртвљени – да вечито живе.

1804. године сељаци српски дигли су Устанак против турске царевине. Шака хришћана против једне силне царевине која се простирала од Дунава до Индије. Сва Европа била је запањена овом неравном борбом. И чудо над чудима, Срби су извојевали слободу и независност с Божјом помоћи. Чак и насупрот Европе, коју је она вековима штитила прсима својих синова од турске силе. Само с Божјом помоћи, као што је библијски Гедеон са 300 људи и с Богом победио неизбројну множину Мадијамаца.

Има Бога, браћо. Историја српског народа треба да уђе у верске читанке свих народа као доказ да има Бога.

Ето, само толико. Кад бих писао више писао бих књигу; да, писао бих нову Библију. Али пошто вам не пишем књигу него писмо, морам да закључим. Стотину пута оволико задржавам у памети, да вам испричам када стигнем у Малабар.

Јуче се загледала деца у нас на београдској улици, па ће један, смелији од других упитати:

– Одакле сте ви, господо?

– Из Малабара, – рекох ја.

– Малабара! Па то је српска реч, – вели дечак. – То значи Мала бара. Ви сте дакле из Мале баре.

Наш вођ и пријатељ, индолог, насмејао се на то, помиловао дечка и рекао:

– Ти имаш право. Тако је.

На крају још да вам наведем српску химну, најузвишенију од свих националних химни у Европи:

"Боже правде, ти што спасе од пропасти до сад нас,

Чуј и од сад наше гласе, и од сад нам буди спас!

Моћном руком води, брани, будућности српске брод;

Боже спаси, Боже храни, српског краља, српски род!

Из мрачнога сину гроба српске круне нови сјај,

Настало је ново доба – нову срећу, Боже дај!

Краљевину српску брани, петвековне борбе плод!

Српског краља Боже спаси, моли ти се српски род!"

Ово је највеличанственија химна коју сам ја чудо до сада. Друге европске химне или не зарезују Бога ни у шта те га и не спомињу, или су то охоле ратоборне песме националног самохвалисања. Кажу ми да су и Енглези у Светском рату највећма заволели српску химну, као химну над химнама, и да су је певали по свима црквама у Енглеској. И добро су учинили. Кад се вратим, ја ћу вас научити, како се пева српска химна.

Благодат Божија нека је с вама. Све вас поздрављам и целујем
Тодосије Мангала

Писмо 7
Госпођа Катјајани, пише своме сину Рами Јамуни Сисодији

Рамо, сине мој, мир ти и здравље од свих богова индијских.

Нарочито се молим Богу Кришни¹⁴, заштитнику свих кшатрија, да те сачува у овом животу док те ја, твоја мати, још једном видим и заситим очи своје гледањем у тебе. Сав свет видљиви, и невидљиви не може заситити очи мајчине као син, и још такав витешки син, љубимац великог Кришне, као што си ти, Рамо сине мој, зеницо очију мојих и срце срца мога.

Брат твој Арџуна читао ми је писма твоја из те страшне и немилосрдне Европе, а ја слушајући превијала сам се од страха као грана махагони дрвета од јаког ветра. Пиши нам, сине, што год утешније или, што је најбоље – не пиши ништа него похитај – дођи у Индију. Моји су дани већ одбројани и ја сваки час очекујем смрт и реинкарнацију¹⁵ у неко ново и боље тело од овога.

Не могу ти рећи, сине, да је код нас све добро. Према Карми¹⁶ сваком се догађа оно што је заслужио. Новости има пуно, више непријатних него пријатних. Но кад богови могу да гледају све непријатности у свету, морамо се и ми навићи и у томе боговима подржавати.

Умро је Кабир, твој рођак; млад и диван умро је по судби, и није могао не умрети кад му је дошао рок. Сакунтала, жена његова, коју ти знаш као ненадмашну по лепоти и доброти, пошла је на "сати"¹⁷, из љубави према Кабиру, и изгорела је у пламену, и пепео њен просут је у Џумну. Уређено је било тајом, да се све сврши рано изјутра када бог Агни¹⁸ пусти прве зраке сунчане на земљу, да не би сазнали Енглези, који у то време спавају. Ја сам била присутна, по њеној изричитој жељи. Ја сам јој помогла те се после купања оденула у белу свилу.

Сјајна као пун месец, са очима црним као поноћ без месеца, изгледа ми је права богиња. Не верујем да су лепше од ње биле ни Сита Рамина¹⁹ и Рада Кришина. Кад се обукла поклонила се свима нама и узвикнула је: Дарма!²⁰ и ушла је у лађицу окићену зеленилом и плавим лотосовим цвећем. Гледали смо је како стоји на ломачи, кад су први зраци сунца пали на њено лице. Иако смо знали, да она чини оно што верна супруга у Индији према Дарми треба да чини, ипак смо сви дрхтали од ужаса. Кад ју је пламен обузео, и кад се лик њен потпуно скрио у пламену од наших очију, чули смо страшан врисак: Кабире мој, ето ме к теби!

. . . . . . . . . . . . . . .

Ај, срце човечје, стегни се и поднеси ако можеш све ужасе ове животне Самсаре!²¹

Кабировог и Сакунталиног сина ја сам узела у своју кућу. Знам да би и ти то учинио, и да ће ти бити мило.

Али агенти енглески, дознали су за овај случај на Џумни и јавили енглеској полицији. Сећам се, да кад се ломача потпаљивала пројурила је нека прилика на точку поред нас. Неки рекоше: мушко је, а други: жена је. Сада полиција испитује цео догађај, па су и мене стару потргли као сведока и саучесника у овоме. Шта ће бити не знам. Но не плашим се ни тамнице ни смрти. Европејци, који се данас жене а сутра дан разводе, наравно, не поимају ову врховну жртву љубави жене наспрам мужа свога. Ја сам чула од хришћанских мисионара речи њиховог Светог Писма: "Љубав је јача од смрти". Али то је код њих само на језику, док је то код нас на делу.

Чувај се, сине, европских жена. То су страшила. Возе се на точку. Носе мушко одело. Шишају косу. Прекрштају ногу преко ноге. Пуше, пију и церекају се. Код њих је девојаштво прљаво а материнство јалово. Кад им муж умре, оне одмах отварају тестамент да виде шта им је муж оставио као доходак или пензију. Ниједна од њих од стотине милиона не може се наћи, да би из љубави за умрлим мужем пошла у драговољну смрт. Међутим ти себични варвари осуђују нас Индијане као народ са варварским обичајима! Нека им громовник Индра суди. Похитај и дођи, молим те. Бежи што пре из Европе.

Твоја мати Катјајани

Писмо 8
Сисодија пише своме брату Арџуни.

Селам, драги мој Арџуно.

Много писама послао сам ти из Европе, а ово је друго што ти пишем из Србије. Али од тебе никад ни абера ни аваза. Шта је то с тобом? Да ли си болестан или здрав? Ако си болестан, не тражим извињења; ако ли си здрав, не примам оправдања. Ти си увек високо мислио о Европи, но ваљда зато што никад ниси био у Европи. Да си био и видео што смо ми видели, ти би био или човек па променио своје мишљење или пак нечовек па порекао искуство нас који смо били на лицу места и видели. Једно ти могу препоручити: моли се да наши богови, Девата, сачувају Индију да се не европеизира. Доста је и ова једна Европа као тровачица света, доста и без Индије. Ако би Индија постала другом Европом, другом тровачицом света, онда те уверавам, да је близу "Брамина ноћ", смак васионе и повратак свега у небиће, у хаос и у спавање без сна.

Али ја ни за тренутак не губим веру у Индију. Напротив, овде у Србији, у једном нама сличном народу, та ми се вера појачала. Нигде у Европи ми нисмо примљени с толико искрености и љубави као међу Србима. Сваки Србин носи у себи свесно или полусвесно, један део Индије било у својим мислима или у интуицијама или у обичајима, или у склоностима или пак по гостољубљу и по укусу према лепоме.

"Ми Срби смо један део велике Индије". Тако је почео своју реч Др. Јевтим, индолог и наш пријатељ. То је било синоћ на једној академији приређеној у престоници у почаст нас Индуса.

"Судба нас је одвојила од Индије, још пре Христова рођења и упутила преко Европе и предње Азије на Балкан. Но одвојени физички ми се никад нисмо одвојили духовно од своје прапостојбине Индије. Санскритске речи, па обичаји, мистика, легенде, пословице, народне бајалице, фантастичне песме о људима који се у змије и друге животиње претварају – све је то код нас Срба сачувано у несравњено већој мери него код осталих индоевропских народа. Сама реч Срб порекла је санскритског и не зна јој се тачно значење. Значајно је и то да ниједан народ у Европи (а можда и у целом свету) нема р као самогласник изузев Индијана и Срба.

Но ја вам не ћу сада говорити о Србији него о Индији, нашој расној праматери.

Индија је богати мајдан мистичног, социјалног и философског блага. Мистика човечанства у смислу религиозном нигде у свету нема тако практичан значај као у Индији. Тамо људи верују у три необичне стварности, и према њима управљају цео свој живот, лични и социјални. Те три мистичне стварности по веровању Индијана јесу: Карма, Дарма и Реинкарнација. Карма је судба, Дарма је дужност. Реинкарнација је поновно рођење по смрти у новом телу, било људском или нељудском.

У друштвеном погледу индијско човечанство је подељено у четири касте: брамини, кшатрије, вајије и мудре. Овакав друштвени строј траје у Индији хиљаде година без промене и без жеље за променом. Такав строј не би се могао тако дуго одржати кад људи не би стално мислили на смрт и на оно што ће их снаћи после смрти. И још, кад не би помишљали на Карму и Дарму. Карма, Дарма и Реинкарнација су као један затворен троугао који у Индији опредељује све, објашњава све и успокојава све. Брамин у овом веку може се после смрти јавити као шудра а шудра као брамин, цар као просјак а просјак као цар. Тиме се успоставља правда и тиме се ствара помирење са својим стањем и положајем у једном веку човечјем. Европа, атеистичка Европа, која нити мисли о смрти ни о оном што ће доћи после смрти, бунтује се и тражи остварење потпуне правде за свакога у кратком времену од рођења до смрти једног човека и једног поколења. Њен метар није метар него милиметар. Па мерећи све милиметрима, она се бунтује, хуче, виче, окреће, преврће, и пада из јаме у јаму.

У погледу философском Индија је богатија разним правцима и системима од свих осталих мисаоних народа укупно узетих. Све што људи као људи, без Божјег откровења, могу смислити и домислити својим разумом и својом маштом, смишљено је и домишљено од индијских мудраца. Нема философије у свету која не би имала бар свога корена ако не и потпуног изражаја у Индији. То је топла и плодна материнска утроба, која је родила све што се може родити, од узвишеног до накарадног. Само је Бог једини могао открити људима нешто ново што људи у Индији својим умом нису могли достићи. И Бог је заиста открио човечанству нешто ново, открио је Радосну вест кроз Исуса Христа. Но о томе ћемо се други пут и на другом месту разговарати. Могу вам само рећи, да и материјалистична философија индијска, позната под именом Санкија, није мање духовна од најдуховнијих философија европских."

Потом је Др. Јевтим рекао:

"Нико од европских народа није толико позват да разуме Индију нити да јој пружи руку братства и пријатељства као српски народ. Без икаквог политичког, економског или ма каквог видљивог и материјалног интереса, ми вечерас поздрављамо велику Индију као нашу најближу рођаку на континенту азијском. Пред лицем њених честитих синова, који су нам указали част својом посетом, ми јој желимо свако добро од Бога, и сваку срећу, прво њој па нама. Јер ако ми Срби, као њени малени део, по некој божјој судби, на овоме страшном распућу и ограшју светском, и на овом мосту између Европе и Азије и паднемо, нека Бог благослови Индију, нашу мајку по крви и језику, да прими из наших руку барјак борбе за вечну истину Божију."

Ово су пламенови а не речи, мој брате Арџуна. Читај ово и дај другима нека читају. Ми смо грешили што смо гледали само у такозване велике народе света а не у мале. Али и Вишну често говори кроз мале а не кроз велике. Знаш како се нашем великом философу Санкари јавио Бог Шива у виду просјака²². Не презиримо мало да би дошли до великог. Прочитај ово нашој мајци и поклони јој се до земље као богињи у моје име.

Љубећи те брат Рама

Писмо 9
Госпођа Индумати пише своме супругу Пандит Гаури.

Желим ти мир, блажену мокшу – више теби него себи.

О како би се радовала кад би могла да ти напишем писмо које би те развеселило као букет мирисног цвећа. Али овога пута ускраћена је та радост и мени и теби. Ово моје писмо је од самога трња. Хришћани причају, како су Јевреји ставили на главу Христу трнов венац место заслужене царске круне, и како се крв лила низ Његово лице испод трновог венца. Тако ваљда хоће и наши богови индијски, да понеко од нас понесе на глави трнов венац од људи безбожних и неправедних.

Познати војвода Рамачандра, од славне фамилије индијских кшатрија, написао ми је писмо молећи ме да што пре одем до старе госпође Катјајане, мајке твога друга и сапутника Раме Сисодије. Због чега – није ми рекао. Али ја сам слутила зло. Кад сам стигла у дом кнежева Сисодија, рекли су ми да да је стара госпођа ухапшена и да је до ње немогуће доћи. Кад сам упитала за младог кнеза Арџуну, брата Раминог, слуге су с горким осмехом одмахнули главом и прећутали. Шта да чиним? мислила сам. Шта је то војвода Рамачандра хтео са мном? Велика загонетка. Одем одмах у оближњи храм бога Шиве и принесем жртву у цвећу и маслу, па се упутим право тамници.

– Да ли је ту племенита госпођа Катјајани Сисодија и да ли бих могла с њом говорити? – упитах тамничара.

– Ту је, но немогуће је с њом говорити.

Дала сам му бакшиш, опрости.

Кад ме је стара госпа видела, бризнула је у плач. И кроз плач отпричала ми је две своје заиста горке муке.

Прва мука што је ухапшена. А ухапшена је што је, према сазнању полиције, побудила Сакунталу, младу удовицу Кабирову да се преда на спаљење, и што је при самом чину спаљивања помагала јој да се обуче, и храбрила, и све остале лудорије што полицијски агенти могу натоварити на једног човека, да би се показали заслужни своје плате. Као што ти је познато, закон против спаљивања удовица је веома строг, тако да стара госпођа Сисодија очекује најгоре.

Но друга мука је страшнија од прве. Она мисли, да ју је полицији доставила некаква новинарка, аматерка, шоферка, шта ли не знам, по имену Гледис Факхарсон, у коју се заљубио њен млађи син, кнез Арџуна. Та дама је, каже, много старија од Арџуне, а владања и понашања је таквог да је уопште њена појава у нашој божанској Индији једна гнојна рана. Па још замислите такво једно лице у вези са славном кшатријском и кнежевском фамилијом Сисодија!

Но уз ту срамоту долази још једна срамота која пада на кућу војводе Рамачандре. Још пре седам година ћерка Рамачандрина је верена за Арџуну. А сада Арџуна њу напушта и будали се са некаквом – како јој рекох име – Гледис Фаркхарсон (Ух, да страшна имена). Сад сам разумела, зашто је мени писао војвода Рамачандра. Али опет нисам могла да разумем, зашто су мене у све ово умешали, и шта бих ја ту могла помоћи.

– Ништа друго, кћери моја златна, ништа друго него само да пишеш Пандит Гаури Шанкари, да он то некако поступно и вешто саопшти моме Рами, сунцу живота мога, ускраћујући му највећи бол. А њему ће богови јавити шта треба да учини.

Кад сам изишла из тамнице на мрачну улицу неко ме ухвати за руку. Уплаших се и тргох:

– Не бој се, племенита Индумати, нека те Вишну награди хиљадоструко за твоју доброту. Зар ме не познајеш? Несрећа ме је изменила и брига постарала. Ја сам војвода Рамачандра. Хвала ти што си ме послушала и дошла.

– Ништа, – одговорих ја, – мени је само жао што не видим баш ништа шта бих могла послужити и теби и старој госпођи Катјајани.

– Можеш много, – рече војвода, – управо све. Пиши свом супругу и нашем чувеном брамину, кога и сам махараџа цени изнад свих брамина свога царства, пиши му, да каже Рами какву је срамоту нанео Арџуна и на његов и на мој дом. Нека му отворено каже, да ћу се ја постарати да Арџуна својом крвљу опере две срамоте са две индијске кшатријске куће.

Ево ти дакле трња више него што си очекивао. Жалим, али шта да чиним? Кад руже прецветају, трње остаје. И само је трње трајно и непролазно. Бујица живота мути изненадно наше тихе воде и наше изворе затрпава камењем.

Чини како знаш. Ја ти у овоме не умем бити саветник. Само ти могу рећи да свом душом делим бол старе Катјајани и гнев војводе Рамачандре.

Поштује те и клања ти се Индумати

Писмо 10
Теодосије Мангала пише Малабарској цркви.

Мир вам и радост од Господа Исуса Христа.

Јуче је био празник Спасовдан. Славила је општина београдска. Служба у цркви Вазнесења и литија по целоме граду.

Шта је литија то и ми у Малабару знамо. Али не знамо шта је слава. То је један искључиво српски верски обичај. Сваки српски дом има свога свеца заштитника. Као што и ви знате, хришћански свеци нису некакви измишљени богови него стварне личности, које су као људи на земљи живели богоугодним животом, посветили се и у Рај ушли. Они се моле Богу за нас на земљи и Бог из љубави према њима – зато што су они показали своју љубав према Богу – испуњава им молитве за људе. На дан славе српски дом блиста у светлости и радости. На сто се постављају у част светитеља три ствари: запаљена свећа од воска, колач од пшенице и вино. Свећа представља светлост истине којом је Христос обасјао свет. Хлеб и вино претстављају духовну храну и радост, све од Христа и кроз Христа. Сва чељад су обучена тога дана у свечано рухо, и сви се труде око дочекивања гостију. Нарочити гости не позивају се, него ко год наиђе и дође, бива дочекан као добродошао, са поштовањем. Наравно, да цигани и слепци добро искористе овај српски обичај. Не само да напуне стомак него и торбе. Благодарећи славама, у Србији се никад није умирало од глади. Јер су славе врло честе, а милостиња чини половину славе. И краљ слави. Његова је слава свети апостол Андреја. Запамтите то, па кад дође дан светог Андреје, пошаљите краљу од Србије честитку из Индије. Биће му велика радост и пријатно изненађење.

Но не само да сви домови српски славе славу него и све установе и друштва: и села и градови и цркве и школе и војска – сваки војнички пук има своју славу – и еснафи и болнице и разна добротворна удружења.

Јуче је славила општина београдска и црква Вазнесењска и Поклоничко друштво и још нека друштва и установе. То је велики дан за престоницу српску.

Патријарх је служио службу у цркви Вазнесењској са неколико епископа и мноштвом свештеника. Патријарх је одржао беседу, из које ћу вам навести само неколико речи:

"Близу двеста милиона православних хришћана широм целог света славе данас величанствени догађај Христова Вазнесења са земље у небеса. Сишао је с неба као сиромах а узнео се на небо као господар коме се, по Његовим сопственим речима "даде свака власт на небу и на земљи". Анђели су слетали на земљу кад се Он родио у пећини Витлејемској: анђели су лебдели око Њега када се на Маслиновој гори узносио на небо. Кад се родио, прости пастири први су му се поклонили, а кад се узносио поклонили су му се прости рибари, апостоли Његови. Пастири и рибари – има ли што простије и честитије? То су људи који не могу фалсификовати своју робу. Нити може пастир измислити вештачку овцу нити рибари продати вештачку рибу. Није Господ Исус изабрао ни сарафе који тргују вештачким новцем нити фабриканте који производе вештачку свилу.

И наш српски, земљораднички и пастирски народ, изабрао је Он, да му послужи истином и правдом и добротом пред многим другим народима са извештаченим животом и извештаченим занимањима. Да благодаримо Господу на мисији коју нам је определио по неизмерној мудрости и милости својој. И као што сам вас позвао о Рождеству Христовом да се заједно са витлејемским пастирима поклонимо рођеном Месији и Спаситељу света, тако вас данас позивам да се мислено поклоните на Јелеонској гори са рибарима, апостолима, пред Њим када се узноси на небески престо славе своје, праћен војскама од лучезарних анђела."

Још је много красних речи изрекао Патријарх, али ја нисам могао ухватити. А завршио је овако:

"Данашњи дан славе многобројни храмови у нашој отаџбини. Слави и света Жича, прва архиепископија наша, у којој је крунисан и први краљ српски Стеван. Па још славе и многа села и носе литије по пољима и њивама. Исто тако и многа друштва. Нека им слављени Христос Спас услиши молитву и помогне. Но слави и наша престоница Београд. Нека се милост Божија излије на њ. Београд је глава држави, а глава мора бити здрава. Ако је глава болесна, болесно је све тело. А ја вам кажем, да ова глава државе није сасвим здрава. Пуна је рана и краста и гноја. Због тога ми данас ходимо у литији кроз овај град, да га крстом и молитвом и духовном песмом осветимо, а то значи, да га очистимо од злих духова, и Христу Богу свецело посветимо.

По изласку из цркве пошли смо у литију. Права наша Малабарска литија по многобројности душа, по барјацима, крстовима, хоровима и свему шаренилу. Било је ваљда сто хиљада душа у литији. Других година и сам краљ је ишао поред патријарха, али ове године, не знам зашто, он је био одсутан. А то народ, чујем, негодује. Војска, четници, музика, униформе, параде.

Ушли смо у општинску зграду, љубазно позвати од патријарха. У сали на столу стајала је запаљена свећа, колач и вино. Отпеван је тропар Вазнесењу Господњем и извршена молитва са обредом. Онда је председник општине поздравио госте и позвао на закуску. За време закуске председник је устао поздравио нарочито нас Индијане добродошлицом. Потом један елегантан господин приђе председнику, поклони се и нешто му шапну на ухо. Председник климну главом, и тај господин стаде пред нас и издекламова ове две строфе:

"Индијо стара, земљо нам драга,

Земљо нам драга, земљи свих блага

Од стабла твога и ми смо грана

И ми смо деца из Хиндустана.

Ти Србе не знаш, но ми те знамо,

На те мислимо, теби певамо.

Од Хималаја до Хиндукуша

С тобом је наше срце и душа."

Овај млади господин зове се Богдановић. Путовао је по свој Индији и много је заволео нашу земљу. Били смо код њега на чају и дуго разговарали. Он нас је извео у парк звани Калемегдан, да би гледали залазак сунца, што је необичан призор у овом граду.

Калемегдан је сада парк и шеталиште. Но историја тог места је језива. То је кроз векове било српско крваво мучилиште. Што је колосеум у Риму то је Калемегдан у Београду за хришћане. Тамо су хришћани пред зверове бацани, а овде су Турци Србе на колац живе набијали. Када би се тачније проучило, можда би се нашло да је више хришћана пострадало на Калемегдану него у колосеуму. Јер је мучеништво хришћана Срба под муслиманима дуже трајало него ли мучеништво хришћана под незнабожачким Римљанима. Замислите, да човек човека на колац набије! Ни тигар ни змијски цар у Индији не умеју тако да муче своје жртве. Али демони кад узму власт над људима уче их како да муче своју браћу.

Слушајући повест о српским мученицима на овом месту ја сам у мислима био у Индији са негдашњим мученицима за Христа, најпре са светим апостолом Томом, оснивачем наше цркве, а потом са многобројним страдалницима Христа ради у време цара Авенира, Акбара и Могула. Помислио сам, како је крв мученичка веза између свих народа хришћанских. И ја сам осетио свим срцем како ме калемегдански мученици везују за Србију више него ишта друго. И кад би мене неко питао, каква је најјача веза између Индије и Србије, ја бих одговорио: Крв мученичка.

Целује вас и благосиља
Теодосије Мангала

Писмо 11
Пандава начелник града Бенареса пише Рами Јамуни Сисодији.

Желим ти мир души и светлост ногама.

Дошли су неки твоји рођаци у овај свети град са осталим поклоницима, па су ми испоручили твој поздрав. Веле ми да си се у једном писму жалио: "Мој друг Пандава ме баш заборавио!" Кад сам то чуо, одмах сам отишао у храм Шивин и принео жртву за твоје добро. Верујем, да је та жртва утицала на твоју душу, да се разведриш и према мени одобровољиш.

Немој ни ти ценити пријатеља према честим писмима. И два вола који дуго у једном јарму вуку кад се раставе чезну и ричу један за другим, камоли људи и без писама. Мени су долазили дани кад сам хтео рикати од муке што си ти далеко од мене. Ниси ми излазио из ума нарочито у ово безкишно време када Бенарес представља прави мравињак од безбројних поклоника из целе Индије. Ти си по завету сваке године у ово доба долазио у свети град Бенарес²³ и помагао ми много и много. Само присуство правог пријатеља велика је помоћ и без икакве активности. Кад си ти седео поред мене ја сам осећао двојну снагу.

Није ми мука од наших људи него од Европејаца. Теже је у ово време сместити стотине Европејаца него хиљаде Индијана. Јер сваки од њих стотину тражи засебну собу у хотелу, док наши као што знаш, не траже ништа него спавају по улицама, по пољима, на обалама Ганга и у чамцима. Но још теже од тога јесте негодовање и роптање нашег народа против њих. Наш свет долази у Бенарес да засити душе док европски туристи, новинари и авантуристи долазе да засите очи, да фотографишу и без краја фотографишу, да површно све опишу и да зараде паре на фотографијама и описима. У суштини они ништа не разумеју; њихово знање долази само кроз очи. Њима је несхватљиво чудо, кад виде многе наше људе који по цео дан седе на обали реке и намерно не отварају очи од изласка до заласка сунца.

Па ипак ти си ми у помоћи иако си у даљини. Јер помислим, кад је мени овако тешко од једне шаке Европејаца у Бенаресу, како ли је тек моме Рами усред Европе међу Европејцима. Та помисао ми даје снаге и храбрости за рад и стрпљење. Но морам ти у поверењу речи, да ми долази помисао да се удаљим у шуму и да постанем Санијази. Шта велиш ти на то? Јер живот је горчина и опсена. Шакјамуни²⁴ је у свему имао право. И кад наиђу тренутци сласти и радости, то само повећава горчину која следи за њима, као што точак следи точку.

Ај, колико горчина и јада! Синоћ су ми донели мога слугу из поља мртва. Питон (змијски цар) обавио се око њега и умртвио га. Таква му је Карма. Опет кобре су ове године нарочито јаросне на људе. Сваки дан бива по неколико случајева смрти од њихова уједа. Зато сам наредио, да се у храму змијв даје боља храна кобрама и да се пале жртве богу Агни.

Поред тога страх од куге не да ми мира. У неким селима недалеко од Бенареса појавила се куга. Па страхујем да се не пренесе и у овај град где су се стекли оволики поклоници из целе Индије, те се зараза не разнесе свуда.

Но најзад шта вреди страховати? Муслимани кажу ништа не бива без кисмета а ми опет кажемо ништа без карме. Карма нас доноси у овај живот и односи из овог живота, и опет доноси и опет односи. Точак рађања и умирања и поновног рађања ни богови не могу зауставити, камоли ми људи.

А сад да престанемо. Да ти не наваљујем још и Индију на главу. Довољно ти Европа притискује главу, и главу и срце.

Написах ти ово и оволико колико да и мастилом посведочим моју љубав према теби, љубав коју срце моје посведочава сваким својим нечујним откуцајем.

Твој Пандава

Писмо 12
Пандава начелник града Бенареса пише Рами Сисодији.

Уз моје данашње писмо шаљем ти овај проглас твога брата Арџуне, који је и овде у Бенаресу као и по другим градовима Индије освануо једног дана налепљен по свима зидовима.

*

Проглас народу Индијском

Синови и кћери велике Индије,

Браћо и сестре,

Пробудите се, устаните.

Куцнуо је последњи час за Индију да се пробуди од свога дуготрајнога сна.

Успавана је Индија.

Добила је спаваћу болест. Она не живи него сања. И то сања најглупље и најружније снове.

Пробуди се, Индијо. Стреси са себе сва она тешка бремена, која те у спавању гњече и даве. Стреси са себе све раџе и махараџе. Стреси и одбаци све богове. Одбаци Карму и Дарму и Реинкарнацију. Све су то измишљотине и глупости, које као авети испијају све сокове твога живота.

Сруши касте. Изједначи све синове и кћери своје у правима. Створи савез слободних република.

Устани и решавај своја економска и социјална питања. Не клечи више пред измаштаним божанствима. Постоји само једно божанство, то је природа. Постоји само један живот за човека, то је живот од колевке до гроба. Уживајмо тај живот.

Пробуди се, Индијо, и устани. Одсеци се од прошлости. Почни живети у садашњости.

У име друштва "Пробуђене Индије"

Арџуна Сисодија

Кад сам прочитао овај проглас, дах ми се уставио. Је ли то могуће, питао сам себе? Зар тако да блеји у уши наше славне Индије Арџуна од знаменитих кшартија Сисодија и брат мога витешког пријатеља Раме?

Ово је европска куга, опаснија по човечанство од индијске куге. Ова руши тело; она душе.

На крају могу ти рећи, да сам сад добио извештај из Делхи, да је тамо ухапшена некаква жена по имену Гледис Фаркхарзон. Она је, кажу, ухваћена на делу кад је растурала ове прогласе Арџунине.

Нека ти Бенереска светилишта умире дух, да не очајаваш.
Твој Пандава

Писмо 13
Рама Сисодија пише Халил СеадЕдину у Делхи.

Селам, Халиле мој.

Ја сам мислио, да сте ви муслимани највећа зла починили у Индији. Али сам се преварио. Турци муслимани починили су несравњено већа зла хришћанима на Балкану. Замисли само: живе људе на колац набијати! То није чинио ни Могул а још мање Акбар у Индији. И то стотине и хиљаде набијаних на колац па још кроз векове. И твоја муслиманска савест побуниће се против овога. Ја знам да ти не волиш Турке, па ћеш њихова недела бацити на њих као Турке а не као муслимане. Завојевачи Индије Акбар²⁵ и Могул²⁶, у прво време погубили су много нашег народа, али доцније су ублажили своје насилне методе нашег народа и створили сношљиве услове живота. Нарочито Акбар, који је у току времена све више показивао поштовање према религији Хиндузима уколико се више упознавао са Ведантама и са нашим хималајским аскетама и мудрацима. И не само да је зидао џамије него је помагао зидање и пагода. Још је и за своје министре узимао Хиндусе а не Арабе.

Међутим Турци на Балкану нису оставили никакав добар спомен. А владали су над овим хришћанским народима пола хиљаде година. Стару културу грчких и српских краљева срушили су а нову нису дали. Нису ни могли дати оно што сами нису имали. Као војничко и завојевачко племе Турци су постепено покорили сву Азију од Индије и Јемена до Пеште и Беча. И примали су од покорених народа у Азији и на Балкану од њихове културе оно што им је годило. Па чак кад су своју државу требали да учврсте и уреде, султани су узимали дуго времена Србе, Грке и Јермене за велике везире. Било је неких десет само Срба великих везира. То су били чобани, које су Турци заграбили, одвели, потурчили и учинили јаничарима. Ови велики везири су више него сами султани проширили и утврдили турску државу у Европи, чудо велико. Цело једно столеће на турском двору српски језик служио је као језик моде и дипломације, слично француском у 19. веку.

Ти си књижевник и писац драма, Халиле. Па мислим да ће те задивити кад ти кажем, да је историја Срба драматична исто тако као и наша индијска; чак бих се усудио да кажем – и драматичнија од индијске. Због тога је код Срба и створен еп, тако опширан и тако драматичан и сјајан, да му у Европи нема равна. Само народи са великом драматичном историјом имају еп. Српски еп је сличан једино нашим индијским еповима: Махабарати и Рамајани. Само је српском епу један недостатак, што није повезан у једну целину. А то је стога што Срби нису имали једнога Омира, као Грци, нити каквога Валмикиа као Индијани. Но српски еп има надмоћност над грчким и индијским епом у томе што је много више заснован на стварности него на фантазији, хоћу рећи: много више на стварним историјским личностима и догађајима него на машти и сањарији.

Хоћеш ли да ти наведем само два три примера из српске историје и народне певаније, које би ти могао славно драматизовани? Ево:

Најмлађи син кнеза Немање Сава бежи од својих родитеља у седамнаестој години у Свету Гору, или како би ми рекли у "шумски аскетски универзитет". Расутежни родитељи покушавају да га врате, али узалуд. Он постаје монах, и привлачи свога старога оца да се и он замонаши. Два старија брата Савина заваде се око престола, и Сава доноси мртво тело очево, да над њим измири браћу. Постаје архиепископ националне цркве српске. Утврђује веру у народу. Учи властелу и народ истини и светом путу живота, путује два пут у Јерусалим, па у Вавилон, Египат и Синајску Гору. На последњем повратку умире у Трнову, престоници бугарској. Пренет у Србију. У време турског господарства, народ налази утеху и моралну снагу на гробу његовом. Да би то прекратио, Синан паша преноси га у Београд и спаљује на ломачи. Но како песма каже: спалио је свечеве кости а не свеца. Од тада свети Сава постаје још бујнији извор утехе и снаге своме народу.

Како ти се ово допада?

И још ово:

Последњи слободни кнез српски, Лазар, сличан трагичној личности последњег слободног цара индијског Прити Раџу, прима писмо од султана Мурата. Или да се преда или да му изиђе на мегдан. У исто време ангел Божји јавља му се и говори, да се он мора одучити или за царство небесно или за земаљско. Ако се одлучи за земаљско, победиће Турке и остаће цар. Ако ли се одлучи за небесно, он ће погинути и сва ће његова војска изгинути. Мислио Лазар и мислио, коме ће се приволети царству. Кидао се и колебао се. Ако се приволи царству земаљскоме, говорио је себи, земаљско је за малена царство, ако ли се приволи небесном, небесно је увек и до века. Најзад, он се приволева царству небесноме, и гине у боју за веру хришћанску. Са њиме гине на Косову пољу сва српска војска. Али Лазар постаје светац, и његово тело до данашњег дана чува се у једном манастиру као нераспаднуто посвећено и чудотворно. А славна погибија хришћана на Косову постаје неисцрпни извор надахнућа за 15 наредних поколења српских.

А ово како ти се допада, Халиле? Уз то бих ти ја могао додати безброј сјајних појединости, које би ти просто гутао од милине и чуда.

Ако желиш, ја ћу те претрпати писмима са стотине оваквих драматичних сцена из српске историје. Пиши ми и јави. За тебе сам готов све учинити. Ти ниси Турчин. Ти си пореклом од кшатрија из Арабије, који су под Акбаром покорили Индију. Твоја исламска вера састоји се у милости а не у насиљу. Не на врху пророкова мача него у дубини Алахова срца.

Твој Рама Сисодија

Писмо 14
Др. Јевтим пише оцу Калистрату Светогорцу у Београд

Часни оче Калистрате,

Благослови.

Неколико састанака што сам имао с тобом уверили су ме, да Света Гора није престала да буде оно што је била кроз минулих хиљаду година. Огњиште најдубље теологије, мегдан најоштрије борбе човека са самим собом ради царства небеснога, неисцрпив мајдан доживљених чудеса и најнеобичнијег религиозног искуства, и чуварка драгоцених уметничких и историјских споменика и спомена. Ти си веран преставник те Свете Горе.

Свакако си сазнао, да је наша земља почаствована посетом тројице веома угледних личности из Индије. Један је од њих учени брамин, други војвода од чувених кшатрија, а трећи је један племенити свештеник хришћанске цркве у Малабару. Они су дошли у Србију особеном мисијом, као изасланици махараџе од Малабара. По моме мишљењу, њихова је мисија најблагороднија што се даде пожелети. Нису то мисије из Европе, које долазе да шпијунирају нашу државу, или да захватају наше руднике, или да од нас, невештих и неспретних, измаме разне концесије: шумске, железничке, индустријске. Није то лукава мисија са задњима мислима, која се увлачи као тигар на вуненим ногама док не ухвати своју жртву и не покаже канџе. Него је то мисија духа и бриге и мудрости. Они долазе да поставе дијагнозу болести закрвављених народа у Европи; да виде од чега Европа болује; да виде да ли јој Индија може што помоћи, и да виде како би се Индија могла сачувати од те исте европске болести.

Њихова је мисија права сензација нашег времена. Они су сензација и за нас Балканце; за нас старије због суштине њихове мисије, а за децу због њиховог спољнег изгледа и одела. Можда си их видео на улици. Деца јуре за њима у гомилама и посматрају их са детињским љубопитством. Сви су црнпурасти, но лепи и привлачни. Људи чисто аријевског соја. Сва тројица носе турбане и кафатане разне боје. Увек се крећу у истом поретку: у средини учени брамин, малог раста и испоштеног аскетског лица, са великим очима, које се ретко затварају. Десно је од њега војвода, висок и снажан, са златним појасом и мачем о бедрима. Лево је пак онај свештеник, сав у црнини, са црним турбаном и са крстом на прсима. Он једини носу дугу браду, док су друга двојица обријани.

Ако их дакле ниси видео, ево дајем ти прилику да их видиш и да с њима разговараш: прими се за члана нашег одбора. Ја сам одређен да саставим одбор, који ће водити бригу о њима докле год су у нашој земљи. Они желе да пропутују сву нашу земљу, да виде, чују и осете све. Тебе узимам у одбор са задатком, да им будеш путовођ по нашим манастирима, наших славних цара задужбинама. А када буду стигли у Свету Гору да их ти тамо као своје познанике дочекаш, проведеш по свима светињама и свуда представиш и препоручиш. Јер ја знам, с каквом опрезношћу Светогорци примају стране госте, нарочито овако необичне и из необичне земље.

Ја сам писао и нашем књижевнику Митриновићу у Лондон, да дође у Србију и да буде с нама за време путовања ових великих Индијана у нашој земљи. Митриновић је мој учитељ и најбољи познавалац индијске мисли и религије од свих живих западњака, у Европи и Америци. Његови индијски ученици у Лондону сматрају га новим Аватаром. Он би нам могао бити од велике помоћи као тумач Индије пред Србима и Србије пред Индијанима. Да ли ће хтети доћи, не знам.

А тебе молим, прими се ове дужности, која је у ствари и велика почаст, па ми дозволи да дођем к теби једно вече на договор.

Препоручујем се твојим светим молитвама и остајем срдачно ти одан
Јевтим

Писмо 15
Пандит Гаури Шанкара пише Махараџи од Малабара.

Светли махараџо,

Мир ти од бога Шиве и радост од богиње Кали.

Нека би ти овај век био последњи век твога живота, без поновног рађања у другим телима, без реинкарнације. И нека би ти душа достигла вечну нирвану, у којој нема смене од дана и ноћи, нити и најмањег ветра и таласа. Ом. Ом. Ом.

Гостољубиви Срби тако су нас примили у њиховим манастирима, да ја не могу рећи да сам у животу љубазније примљен у нашим најсветијим местима у Пури или у Бенаресу. А они имају много манастира, од којих су већина порушени под турском владавином. Као и наши манастири тако и српски били су кроз многе векове једини универзитети. Кам да су то и сада! Јесу они то и сада за масе народне, али не и за интелигенцију. Но о томе несрећном двојству, од кога смо ми у Индији почели боловати, писаћемо другом приликом.

На путу по манастирима пратили су нас три дивна човека: др. Јевтим, Богдановић и калуђер Калистрат из некакве Свете Горе. Овај Калистрат је чудан особењак. Он никако није хтео с нама јести изговарајући се овим или оним, а у ствари због тога што ми нисмо крштени људи. Нисмо се због тога срдили, јер ми брамини у Индији не седамо за исту трпезу са нашим шудрама, људима наше вере. Но док ми са шудрима не једемо заједно због расне и крвне разлике, Калистрат неће да једе с нама због верске разлике.

Иначе овај Калистрат је најмилији човек кога смо до сада срели у Србији. Он нам служи око трпезе. Он нас непрестано нуди јелом и пићем. И стално нам пребацује, како ништа не окушамо. "Далеко је до Индије. Треба да се добро поткрепите за тако далек пут. А ви баш ништа не једете и не пијете. Већи сте ви аскети од нас Светогораца. То ћу причати монасима у Светој Гори и рећи ћу: треба да се стидимо од Индијана. Њихови кнежеви и војводе уздржавају се од јела и пића више него ми. Једна кашика пиринча, и њима је доста за цео дан. А ми прождрљивци једемо и маслине и рибу и ракове и икру, па још и вино пијемо. – Та узмите, господо, ево ово је добро. Баш ништа нећете, па то је. Опростите. Наша су јела, види се, за вас, префињене људе, врло сурова и неукусна." И тако стално се извињавао и све своје подништавао као неки Кинез.

Но не само да нас Калистрат служи и нуди за трпезом. Много више од тога. Он нам чисти ципеле, истреса и четка одело, пегла турбане. Војводи Рами узео је једне ноћи златан појас и мач, и тако очистио и углачао, да се војвода задивио. Он стоји пред нашим вратима и спречава да ико ходником прође, да нас не би пробудио. Чим неко од нас отвори врата од собе, пред њим се укаже Калистрат са неким послужењем, било да је то кава или чај или хладна вода или цвеће. Изван свога Бога он ни на кога више не мисли него на нас. И изван својих тајних молитава и читања он све време посвећује нама, труди се око нас, брине за нас. Верујем, да нас чак ни у својим молитвама не заборавља. Но поред свега тога, он неће да једе с нама, за истом трпезом. Јер смо некрштене душе. То је вера. Ти знаш, светли махараџо, како ми Индијани умемо то да поштујемо.

Посетили смо све знаменитије манастире. Историја њихова тесно је уткана у историју српске нације и државе. Били смо за овај мах у Жичи, у Ариљу, у Студеници, у Грачаници, у Пећској Патријаршији и у Дечанима.

Студеница је за нас била нешто неочекивано. У зеленој планини огромна црква од бела мрамора. У цркви су два ћивота, оца и сина, Немање и Стевана, првих српских владара из династије Немањића. Пред ове ћивоте доводе болеснике, нарочито полуделе, ту им монаси читају молитве и постају здрави. У таква чудотворна исцелења овде нико не сумња. Ћивот светог Немање никад се не отвара, но из њега с времена на време истиче чудотворно миро. Ћивот светог краља Стевана отвара се само једном у години, у дан његове смрти.

Док је Жича црвена као крв Студеница је бела као голуб. Грачаница је шарена као рајска птица. Зидана је од жутог камена и црвене цигле. Има пет витких кубета. Налази се на Косову пољу, где је био главни судар муслиманске Азије и хришћанске Европе. У име хришћанске Европе српски кнез Лазар са својом крстоносном војском примио је удар Азије, и по судби подлегао. Но посветио се и он и сва војска његова. А епопеја косовске битке најсличнија је нашој Махабарати од свих епопеја хришћанске Европе. Грачаницу је постројио велики српски махараџа Милутин у 14. веку. За њега кажу да кад је сео на престо заветовао се Богу постројити онолико манастира колико га Бог буде одржао на престолу. Владао је 42 године, а подигао је 42 храма.

По том ево нас у Пећској Патријаршији. Ту је кроз векове било седиште поглавара српске цркве, такозваних патријараха. Неке су од њих Турци обесили. Храм је онизак; од тесаног жутог пешчара. Не тако висином величанствен као Жича, Студеница или Грачаница, али, чини ми се, унутрашњост његова привлачнија је и за душу људску топлија и приснија од свих других храмова које смо видели. Храм је препун гробова српских патријараха, сви у виду тешких камених саркофага.

Најзад ево нас у Дечанима. То је тек изненађење. Храм висок као нека наша пагода. Стар 600 година. Сва од шарена мрамора. Пун знаменитих гробова. У једном углу костурнице, где се држе кости умрлих монаха. Пред олтаром ћивот светог краља Стевана Дечанског, сина краља Милутина, ктитора Грачаничког. Под ћивот доводе болеснике и исцељују се. Долазе и муслимани. Сваког петка муслимани из близине и даљине долазе на поклоњење ћивоту и на лечење од разних болести. На све стране жуборе планински потоци и извори. Постоји и бујан извор киселе лековите воде. Неисказана красота!

Шта да ти на крају кажем, светли Махараџо? Видели смо ових дана красоту, мистику и славу, коју ми у Индији ничим нисмо премашили.

Твој верни и одани Пандит Гаури Шанкара

Писмо 16
Госпођа Катјајани пише своме сину Рами Сисодији у Србију

Желим ти избављење из ове глупе Самсаре, више теби него себи, мили ми Рамо, сине мој. Нека би ти ја била последња мајка, и нека се више не нађе ниједна мајчина утроба, ни човечја ни животињска, која би те понова родила и у вртлог ове Самсаре бацила.

Знам да си довољно несрећан што мораш да губиш дане у тој незнабожачкој Европи, где људи не знају ни за Бога ни за човека него само за животињу. Јер бога одричу а човека сматрају животињом. Због тога је код њих изгубљена и божанственост и човечност; остало је само животињство. То сам ево и ја овде у Индији искусила ових последњих дана, црних као што је црно подземно царство бога Јаме.

Хтела сам да ти не наносим бол. Има га свако довољно у овом очајном животу. Али ипак нисам могла да сакријем од тебе оно што се збива у кући твојих предака Сисодија, којој си кући ти сада глава. Те сам замолила госпођу Индумати да те преко свога супруга Пандит Гаури Шанкаре полако уведе у мрак догађаја који ево твоју славну кућу чине несрећнијом од свих славних кућа у Индији. Бојим се, умрећу, па ко би ти онда казао истину?

Да ти причам све по реду.

Прво, већ два месеца сам у тамници због оне красне и верне Сакунтале, која се даде спалити на Џумни за својим умрлим мужем Кабиром, нашим рођаком. Тамничар ми је неки муслиман, који једе кравље месо. Помисли ужаса! Кроз мој пенџер на келији ја сам неколико пута видела, како се кољу краве, ове свете животиње, слике највиших божанстава индијских. Ај, зашто их громовник Индра не порази! Онда сам се зарекла да не гледам кроз пенџер, и да уопште ништа не гледам осим своју душу и своју Карму.

Златни Рамо мој, нека би ти што пре помркло ово лажно видљиво сунце, и нека би ти вечна тама Нирване дала покој. Али ја морам да те узнемирим својом причом. Изведена сам пред суд. Прочитали су ми оптужбу, да сам ја виновница смрти удовице Сакунтале, и да морам искусити казну убице, а то је смрт. На то сам ја одговорила: Ја нисам европска жена да бих се смела служити лажима и обманама и адвокатима. Ја сам обавезна говорити истину. А истина у овом случају јесте ово: Нисам ја напутила ни подговорила Сакунталу да иде у драговољну смрт. Да сам то учинила смањила би њену славу. То је њена лична одлука, коју сам ја само одобрила и поздравила до висине небеса и до дубине индијског океана.

– Зашто си тај чин одушевљено поздравила?

– Зато што ми он сведочи да још постоји Индија, и да у њој није ишчезао прастари дух супружанске верности до смрти. Даље сам рекла: Нисам се само ја томе догађају радовала. Томе се радовао и дух последњег махараџе слободне Индије Прити Раџа, који је био погубљен од Могула. Радовао се и дух његове прекрасне супруге Санџугте, коју је као робињу Могул хтео узети за жену. Санџугта обећа привидно Могулу да ће поћи за њега, али га умоли за дозволу да оде и ода почаст своме бишем супругу. Могул јој то дозволи. Но она оде на ломачу, на којој је требало да се сагори мртво тело Прити Раџа. И кад ју је пламен обузео, она је викнула: "Ево ме к теби, љубљени мој!" загрлила је мртво тело свога посеченог супруга и издахнула. – Све ово ви Европејци не разумете! И како би разумели, кад у вас нема верности између мужа и жене, нити икакве друге везе осим телесне? И кад се безмало сваки разводи са својом женом после кратког времена брака?

Речено ми је да и даље морам остати у тамници, док се ствар не иследи. И враћена сам у моју келију. При пролазу кроз тамничко двориште видела сам кравље месо, модро и крваво, како се носи и баца из руке у руку. О, свете краве индијске, не осудите нас него муслимане. Они су криви за ваше умртвљење а не ми, следбеници Веданти и Шакјамуне.

Друга несрећа је већа од ове прве, мој слатки сине. Арџуна, брат твој и по несрећи син мој, повео се за неком демонском Европљанком, Гладис, Кладис, како ли је зову. Она га је напутила да створи један револуционарни одбор за некакво ослобођење Индије од Енглеза. Ај, јадни мој Арџуно, што не знаш да је наша дужност, наша Дарма, не некакво ослобођење од људи него од овога печалнога и беднога живота. Објавио је дакле проглас на ову Индију, да се буди, да устане на оружје, да силом задобије своју слободу. Заборавио је да се слобода не добија оружјем и силом него постом и одрицањем себе. Кажу, да му је она жена писала тај проглас за бунт. Он се с њом верио и хоће њоме да се ожени.

И та друга невоља тешка је и претешка. Али је трећа најтежа. Арџуна је прекршио веридбу са ћерком војводе Рамачандре, са којом је верен још као дечак. У Индији то је неопростиво безакоње. Осрамотио је и нашу кућу, управо твоју Рамо, а и кућу уваженог војводе Рамачандре.

Тамничар је, као што ти рекох, један грозни муслиман, који једе кравље месо, те од њега не очекујем никакве утехе души мојој. Али његов је помоћник један Хиндус, наше вере, који поштује краву као и ми. Он ми је једног дана дошаптао, да је Арџуна ухапшен због оне жене и оног прогласа и да се налази у истој овој тамници где и ја. Али мени је немогуће видети се са њим. Утолико је мој бол већи.

Лако би ми било, само да си ми ти овде, сунце живота мога, светлије од онога које се рађа свако јутро изнад снежних врхова Хималаја а које ја не видим. Кад ћеш доћи? Да ли ћу те још видети? Како мислиш опрати све ове срамоте са наше куће? Ништа не знам.

Болесна сам и желим умрети. Свом снагом желим умрети. Многи твоји пријатељи јавили су ми се и послали ми речи утехе. И Сомадева из Бомбаја, и Пандава из Бенереса, и наш величанствени Махатма Ганди, и Рабиндранат песник, па чак и онај муслиман из Делхи Халил, посланик у Конгресу.

Мути ми се мозак. Чини што знаш. Не умем саветовати. Само те срцем волим. Твоја мати
Катјајани

Писмо 17
Халил СеадЕдин Рами Сисодији у Србију

Селам, драги ми Рамо,

Твоје писмо донело ми је велику радост. Замисли, баш онда кад си ти мени писао писмо, ја сам мислио о теби. И кад је писмоноша ударио звекиром на моја врата, ја сам помислио то је писмо од Раме. Ја сам убеђен у окултне појаве. Душе људске непрестано су у вези. Но уместо да то испитујемо, ми се овде у Делхи бавимо политиком, без бога и без душе и без икакве везе са духовним стварностима овога непојамнога света. Да није Махатме Ганди међу нама наш Конгрес у Делхи претворио би се у један берзански безобразлук као што је парламент у Француској. Но његова света личност све нас застиђује и ограђује од јалових партијских брбљања.

Иако сам муслиман, ја сам члан једног окултног друштва, које нема везе са демонском личности госпође Блавацки нити са овом досадном Енглескињом Ани Безант. Уместо да буду ученице Индије оне су нам се наметнуле за учитељице. Па да би постале у Индији више популарне оне безобзирно подништавају хришћанство и на сва уста грде цркве хришћанске. То нам је просто постало отужно. Читао сам Јеванђеље Исуса Христа, и могу ти рећи, да имам веће поштовање према божанској личности Исусовој него обе ове сумануте Европејке.

Но ја се ипак формално држим ислама. Прво зато што сам у њему рођен, а друго зато што ми се чини, да је ислам најпростија, можа не најдубља, религија за масе народне. Нисам ја добар муслиман. Понекад једем крметину и пијем вино (то теби као пријатељу поверавам). Али, Алах ми је сведок, пре ће све хоџе и дервиши ући у крв људску него ја. Као што се ових дана не знам већ који пут поновило овде у самом Делхи. Завадили се нешто Хиндуси и муслимани, па да би једни друге више огорчили, муслимани пронесу заклану краву кроз насеље хиндуско, а Хиндуси опет убаце заклану свињу у џамију²⁷. Из тога се изродила туча, са много мртвих и рањених на обе стране. Хоџе и дервиши су водили руљу муслиманску и дражили је против Хиндуса. О томе се потргло питање у Конгресу и ларма је била велика. Једино је Махатма Ганди²⁸ ћутао. И његово ћутање, утишало је буру. Иначе би се потргли ханџари и пиштољи и усред Конгреса.

Но то је код нас нажалост обична ствар у Индији. Није ти непознато. Али ће те интересовати више нешто сасвим ново и неочекивано и за мене и за тебе. И врло жалосно. Надам се, да ти је неко пре мене то саопштио. Јер не бих желео никад да будем први гласник црних мисли. Једнога дана седећи у Конгресу, и право да ти кажем дремајући, утучен страшном врућином, један посланик управи питање председништву о Арџуни Сисодији и некаквој сумњивој Европејки, званој Гледис Фаркхарсон. Ја се пренем при спомену имена Сисодија, и одмах помислим на тебе, мога цењенога пријатеља. Аржуна Сисодија, рекао је посланик, растурио је по целој Индији један нихилистички проглас и позвао "дремљиву Индију" да се пробуди. Позивао је на бунт против свих махараџа и свих религија, и каста и свуколиког поретка у овој земљи. Полиција је ухватила именовану Гледис Фаркхарсон на делу кад је растурала оне прогласе и затворила. На саслушању та женска све је бацила на твога брата Арџуну, свога вереника, како је признала. Она, вели, није крива; Арџуна је саставио и проглас и њој заповедио да га растури по Индији. Посланик је тражио да се и Арџуна лиши слободе и саслуша. Јер он, како каже, слути, да је то све дошло од неке антииндијске завере са стране, наравно из Европе. Решено је, да се Арџуна ухапси и да се поведе строга истрага. Толико до сада. Знам да ће ти ово бити ново бреме на оно које већ носиш. Али као пријатељ дужан сам да те о овоме известим.

Ти си много срећнији од мене, што можеш да ми пишеш о стварима лепшим него ли ја теби. Твоји доживљаји у маленом српском народу за мене су право откриће. Заиста ми у Индији не знамо о том славном народу ништа. Драматичне сцене из српске историје, које су ми у писму описао, добро су ми дошле као грађа и надахнуће за нове драме. Неизмерно ти благодарим и молим те, сабери све, али све сличне догађаје и животописе великих Срба, па кад овамо дођеш да ми опширно причаш. Писање ми је још једина утеха. А живим вером, да моје писање нешто користи моме народу. Мене једи то што наши људи јуре по великим државама а ништа се не интересују малим народима. Ја волим више мајушне колибре него гломазне крагује. И лептири су далеко милији од слонова и мајмуна.

Што се тиче Турака могу ти рећи, да их ја никад нисам волео.

Ти ми описујеш злочине које су они починили над хришћанима на Балкану. Ја то нисам знао. Али знам за њихове злочине над једноверним Арабима, и то кроз векове. И ја као Араб по пореклу а сада као Индијан не могу им то никад опростити. Они су просто истргли барјак ислама из руку Араба, њихових законитих носиоца. И осрамотили су га. Алах ће им судити по делима њиховим.

Синоћ сам се завадио са једним хоџом овде пред Акбаровом џамијом. Реч беше о вери. И он мени пребаци што ја штитим Хиндусе; затим што ја једем и пијем са Хиндусима све оно што они једу и пију, а што Коран забрањује. А ја му одговорих речима неког чувеног хришћанског мудраца: "Ако и пепео једете а милости према људима немате, пакао ће вам бити вечна кућа".²⁹

Арџуна ме забрињава. Види шта ћеш. Ако могу ја штогод да помогнем, ја ћу знај без резерве све учинити. Уосталом све се догађа по Кисмету. Ни свм Пенгамбер³⁰, наш пророк, није имао оружја против Кисмета. Него кад су му војске падале или жене умирале, он је и себе тешио и другима објашњавао све једном једином речју – Кисмет. Алах акбар!

Твој Халил

Писмо 18
Теодосије Мангала пише митрополиту од Малабара

Помози ти Бог, дедо митрополите.

Реци: Бог ти помогао.

Тако ћемо се онда поздрављати и отпоздрављати по српски.

Тако се Срби увек поздрављају изузев великих празника Христових.

Древни је обичај српски, да старији поздрављају млађе а млађи отпоздрављају. Чуо сам да је то био и староиндијски обичај.

Видели смо српског свештеника где путује друмом на коњу. На њиви украј друма народ је жњео пшеницу. Кад су жетеоци опазили свештеника, сви су се усправили и ћутке чекали да их свештеник поздрави.

– Помози вам Бог, браћо, – викнуо је свештеник.

– Бог ти помогао, – отпоздрављали су сви у глас.

А да њих свештеник није први поздравио, не би ни они њега.

Уз мене је седео отац Калистрат, један сјајан монах из Свете Горе, који нам је један од путовођа по Србији. Па уздахну отац Калистрат и рече:

– Ето тако је код народа. А наша се господа поздрављају са Добро јутро и Добар дан. Какав је то поздрав у коме се не спомиње свето име Божје? Не долази нам здравље од јутра или од дана или од вечера него од Бога. И још кад се изусти свето име Божје очишћава се ваздух, освећује сва природа и разгоне зли духови.

Упитах га:

– А како се говори кад се људи растају?

– С Богом пошли! И С Богом остајте!

Др. Јевтим, индолог и наш други сапутник срди се на Калистрата што овај критикује српску господу. Доктор би хтео да нам истакне све што је добро код Срба а да прећути што је рђаво. Калистрат напротив прећуткује све што је добро а обара се на оно што је рђаво.

– Зашто ти, оче Калистрате, мутиш радост нашим гостима? Зашто им не показујеш оно што је добро и лепо код Срба?

– Зато, докторе, што ће они и сами видети што је добро и лепо, уколико га има код нас, али се бојим неће моћи видети наше зло, па ће доћи својој кући са погрешним појмом о Србима.

– Онда ајд па истреси сву торбицу наших зала! – рече зловољно доктор.

– Хоћу, хоћу, али не торбицу него велику врећу. Зар није зло то што људи, чак и старци, љубе руке младим женама у знак поздрава? Одакле сте ви, господо српска, примили ту глупост? Стари и пристојни српски обичај јесте, да млађи љубе руке само старцима и старицама. Али нови реформатори погазили су тај пристојни и природни обичај и завели једну глупост и саблазан. – Па зар није зло то, што су господа српска завела обичај да невеста доноси мираз младожењи? Код Срба је хиљаде година постојао обичај или брак без мираза ма с које стране или пак младожења даје уздарје родитељима девојачким. Доста је што родитељи дају њему, странцу, своју ћерку, коју су они годинама подизали и васпитавали, и купали водом и сузама, па је сасвим у реду да младожења даје неко уздарје било у злату или нечем другом као неко признање и утеху родитељима. Но код нас се дошло до једног очајног двојства између народа и господе, и до две супротне праксе: Мираз без љубави и љубав без мираза.

Доктор Јевтим почне да маше рукама као да се брани од оца.

– Доста, доста, – узвикну он.

– Како доста, докторе драги? Нисам још начео торбицу а камоли врећу наших зала. Кажи ми, шта су господа наша учинила од недеље, дана у који је Христос васкрсао из гроба? Дозволили су да све пивнице, ракиџинице и дуванџинице и коцкарнице буду отворене у тај дан по ваздан, а забранили су законом отварање хлебарница. Дакле, недељом се не може продавати хлеб а може сваки отров! Тако је ето овај свети дан постао привилегисани дан отрова. Па кад свештеници у недељу објављују у црквама васкрсење Христа из гроба, господа наша и она морална сиротиња која следује њиховом примеру, погребавају своје душе по пивницама и коцкарницама. – Па погледајте шта су ти безбожници учинили од наших манастира. Спровели су навлаш насипе и железнице поред највећих светиња Србинових, те тиме упропастили и мир и имање манастирско. Још су одузели већи део имања од свих манастира а на остатак ударили тешке порезе и дажбине. Међутим и Турци нису ударали порезе на манастире као ни на своје вакуфе. Али Турци су ипак азијски народ, а то значи народ са јаком вером у Бога, док су господа српска ђакеље безбожне и отупеле Европе. Опустошили су и осиромашили и оптеретили наше манастире тако, да се мало ко у наше дане одлучује да иде у монахе. Једном речју, упропастили су нам монаштво, то јест оно што је главни стуб праве и истините цркве Христове. Бог нека их пита!

– Та доста, доста! – завапи др. Јевтим. Господо, молим вас, немојте га слушати. Он претерује; није тако. Зашто им не говориш, оче Калистрате, као монах о величанствености Дечана, о красоти Грачанице, о...

– Они су сами видели те величанствене зидине. Није нужно да им о томе говорим. Кам да им могу говорити о величанствености наше душе и нашег карактера, што треба да одговара красоти тих зидина сазиданих ради душе и карактера, а не ради сујете, али не могу. Ја сам светогорац, са најстрожијим заветом да говорим истину, а ви сте људи од света, који у све уносите политику, тј. мешате неистину са истином.

Тада смо сва тројица нас Индијана замолили Калистрата да завеже своју торбицу, колико да спасемо добро расположење друге двојице наших пратиоца. Наравно, у души смо одобравали искреност његову.

Народ који уме себе да критикује, и тако немилосрдно секцира, не може пропасти. Ништа није симпатичније него кад један човек или један народ слободно исповеда своје грехе. Али су разна васпитања код разних народа. Док Енглези стално себе подништавају и критикују, дотле Американци тешко подносе и најмању критику.

Ја бих препоручио и нашим верним у Малабару овакав искрени став овога дивнога светогорског калуђера. Калистрат нам је постао мио као рођени брат. Не само мени као крштеном човеку него и Пандат Шанкари и Рами Сисодији.

Мир ти и благодат од Господа нашег и Спаса, како теби тако и свој нашој верној браћи у Малабару.

Покорни ти и одани Теодосије Мангала.

Писмо 19
Ануширвана пише из Бомбаја своме оцу Пандит Гаури Шанкари

Желим ти стотине срећа од стотине индијских богова и авата³¹. А поврх свих срећа желим ти једну коју би делио с тобом, и коју не бих дао за све остале среће, а то је да се што пре видимо овде у Индији.

Писла ти је мама, да смо били у Алахабаду и шта смо све тамо доживели. За мене је све било новост што сам видео. Просто сам био у екстази кад сам видео милионе свећа како горе и плове по Гангу, па знаш све се лелујају на таласима и једна другој клањају, па тако одоше низ воду. Је ли, оче, то нема у Европи? Не може ни бити, кад тамо нема овакве реке као Ганг. Скоро сам слушао једнога бикшу на улици овде у Бомбају кад је говорио о Џенизму³². Па је рекао, да постоје живи духови не само у људима, животињама и биљкама него и у ветру и у водама и у стенама и у песку и у свакој ствари. Ја то раније нисам чуо, али знаш то сам осетио на Гангу. Осетио сам да је Ганг жив, и да у њему станује неки живи дух; и може бити не један него многи и многи духови.

Овде у Бомбају има за мене много невиђених ствари. Наш домаћин Шри Сомадева водио ме једнога дана на парсијско гробље³³. Високи зидови високи. На зидовима многе многе орлушине и крагуји и друге тице грабљивице. Парси не погребавају мртваце у земљу нити их спаљују као ми Хиндуси, него их уносе међу ове високе зидове и просто их положе на земљу. Гробари који уносе мртво тело у гробље чим га положе на земљу морају хитно бегати, јер грабљиве тице нагрну у великим јатима, и за час поједу месо на мртвацу и оглођу кости. Како је то страшно! Ух, не бих ја желео да моје тело поједу орлушине.

Онда смо шетали по улицама. Ту сам видео свашта, нешто пријатно а нешто одвратно. Пријатно ми је било слушати мудре речи од многих бикшу. Али факире, са синџирима о врату и голим леђима са много забодених ексера, нисам могао да подносим³⁴. Нису ми били драги ни они што вуку змијурине у корпама и показују свету. Грозио сам се гледајући кобре, како надимају врат од љутине и палацају језиком на људе. Иако знам да су им зуби повађени, опет сам се грозио од њих. Баш их не могу да гледам. Мора да су у њима душе најгорих људи златвора, који су се по својим злим делима после смрти родили као кобре. И не бих марио ићи у храм, где се змије држе и негују. Чини ми се да је то веома глупо и страшно.

Велики је и шарен Бомбај, али ја више волим наш Траванкор. Бомбај није чист. Не може човек да крочи а да не нагази на испљувани дуван. Жваћу, жваћу па онда испљују на улицу. То је тако гадно и глупо.

Мама те много поздравља. Она је нешто тешко забринута за кућу Сисодија. Јуче је овде стигао војвода Рамачандра, и до поноћи је разговарао са Шри Сомадевом и мамом. Само сам чуо од маме, да је стара госпођа Катјајани Сисодија оболела у тамници. Свакако то јој бива по Карми.

Купио сам од неког факира једну амајлију³⁵. Ко носи ту амајлију, рекао ми је, брзо му се испуњавају све жеље. То је једна округла и углачана кост, коју му је дао један велики факир у Хималајима, који, вели, може да спава поврх лишћа од дрвета. Кад имам ову амајлију, сад знам шта ћу сваки дан желети. Можеш ли погодити?

Клањам се и дубоко поштујем
Твој син Ануширвана

Писмо 20
Душан Митриновић пише из Лондона доктору Јевтиму у Београд

Залуд ме зовеш, драги Јевтиме, нећу ти доћи.

Мој Јевтиме како ћу ти доћи

Кад не могу кроз Београд проћи

Од господства српских учењака

Што не знају за Бога и душу.

Ја сам долазио у Београд неколико пута после Светског рата. Хтео сам да помогнем својој отаџбини, а осећао сам и да могу да помогнем. Но сваки пут био сам исмејан и поруган од те господе, да сам се решио отићи и више не доћи. Поступио сам као апостол Павле, који је почео прво проповедати Христово Јеванђеље своме јеврејскоме народу. Но кад је био од њих исмејан и поруган, он се окренуо туђим незнабожним народима, и постао је апостол незнабожаца.

Са посланицима махараџе од Малабара ја сам се састао у Лондону неколико пута и с њима искрено и срдачно разговарао. Рекао сам им отворено, да од садашње Европе не могу никакво добро очекивати. Европа је сама себе унесрећила и сада као нека фурија преноси своју несрећу на остале расе и континенте као она лисица која је у крађи изгубила реп па саветовала све лисице да одсеку реп. Изашла је из свога центра и сад безумно јури по периферији тражећи центар тамо где га нема. Одбацила је Христа, и зато је полудела. Историја света не зна за неки период кад су људи плиће умовали него што је ово време које плиткоуми Европејци преживљују. Ја кад разговарам с најпознатијим интелектуалцима у овом великом граду стидим се и проклињем судбу за што ме је донела у свет у садашње време а не пре седам хиљада година, и зашто у Европи а не у Тасманији или у Конгу међу црнцима. Јер и тасмански људождери и африкански црнци поред свих својих заблуда осећају и признају неку велику тајну иза свега видљивога и неку вишу силу изнад свих физичких сила, док интелектуална Европа признаје само оно што очима види и рукама додирне. Такав груби и плитки материјализам незапамћен је у прошлости човечанства.

Онда сам им рекао, да ће пре наћи духовно поимање живота код малих и потиштених народа него ли код великих. Говорио сам им о Балкану, нарочито о Србији. Рекао сам им, да нигде у Европи неће наћи толико разумевања за Индију као на Балкану. Нити се могу и од кога надати некој духовној помоћи осим од српског народа, који је расно и психички подсвесно најближи Индијанима.

А Индија потребује помоћи. И духовне и моралне, што се у крајњој линији своди на једно. Код ње је велико превирање. Она не може више остати при својим безбројним боговима, који су исто тако немоћни као и људи и потчињени бедама људским, како је увидео и објавио Гаутама Буда. "Ја хоћу да спасем и људе и богове", говорио је Буда. Па кад тако човек говори о боговима, онда ту и нема богова. И заиста их нема. Индијски богови не постоје. Али постоји у Индији верско расположење као нигде у свету. Неодољива чежња за вишим, нематеријалним светом. Индијска је душа као и индијска земља бујна за свако прорашће. Сваковрсно и бујно прорашће претрпало је душу наше браће у Индији и збунило је. Индија је у очајању. Она је кроз хиљаде година била главни носилац и проповедник очајања, очајног песимизма. Постоји глад и жеђ за правим Богом, који је свемоћан и који воли људе. Постоји решеност на смрт да се дође до истине. Постоји нечувена аскеза, самомучење до самоубиства, у ствари ради нечега. Ради боље реинкарнације по Веданти, или ради Нирване по Буди. И једно и друго је очајање без светлости и без радости. Али је тле плодно и бујно без паралеле, и чека право семе.

Протестантски и католички народи, народи велики и моћни, покушали су да посеју семе Христово у Индији. Сеју га већ три стотине година, али узалуд. Не ниче. Душа индијска не прима га. Јер осећа да то сејање више означава пропаганду него апостолство. Даје се не да се даде, него да се више добије. Помаже се не да се помогне, него да се ухвати и захвати. Пропагатори а не апостоли сејали су до сада. Политичари а не браћа нудили су и давали до сада. Искрена Индија то је осетила и одбила. Свако семе у њој расте, само не хришћанство. Није ли то грозно? Две светске империје, папска и британска, нису успеле до сада ни колико апостол Тома са својим сиромашним следбеницима. Али сиромашни – у томе је решење загонетке.

Од сиромаха примиће Индија Христа Месију. Неће од богаташа. Нипошто од империјалиста.

Разумеш ли ме, Јевтиме мој? Од Србије примила би Индија спасоносно Евангелије царства небеснога. Зашто баш од Србије?

Прво зато што Србија нема никаквог материјалног ни политичког интереса у Индији. То Индија зна. Зато ће радо отворити уши своје за искрену евангелску реч оних који од ње не траже ништа а желе да јој даду све.

Друго зато што су Срби једини народ у Европи, који се кроз хиљаде година у свима сукобима и ратовима опредељује и изјашњује за царство небесно а не земаљско. Да, и који је више пута губио своје земаљско царство да би добио небесно. А то и јесте срж Христова Евангелија.

Треће зато што, као што раније споменух, Срби расно и психички подсвесно носе Индију у себи. Јер су сами пореклом из Индије.

Са оваквим својим излагањем ја сам успео да побудим посланике махараџе од Малабара да пођу у Србију и да се тамо задрже ма и најкраће време. Хвала им; послушали су ме. Уосталом могу ти рећи, да Индијани мене више слушају него Срби. Сад стрепим на какав ће пријем тамо наићи.

Но ја сам им напоменуо, да је октопод европске заразе зарио своје пипке и у српску школу и школску интелигенцију. Да не смеју губити из вида ни за минут кад буду били у Србији ону двојственост која постоји између народа и школске интелигенције. Рекао сам им, да се нарочито чувају београдског универзитета. Два знаменита човека светскога гласа доживели су на том универзитету приликом својих предавања такве скандале као нигде на пет континената. То су др. Џон Мот и Рабиндранат Тагора. Кад је др. Џон Мот говорио о потреби хришћанске вере за студенте, ови су се међу собом столицама потукли и крв је пала. А кад је славни индијски песник Тагора говорио на универзитету рекао је, да ће Европа пропасти ако се не поврати Богу, студенти су дрекали од беса и назвали га реакционаром, вичући: Живео Ганди! Тада је Тагора зачуђено објаснио да је Ганди његов ученик и најбољи пријатељ, и да међу њима влада савршена сагласност у свему. Том изјавом успео је Тагора да утиша ону игнорантну младеж и да доврши своју реч.

Дакле поштеди ове честите људе од београдског универзитета, крајње станице европске мизерије. Води их у прави српски народ и ако је икако могуће у Свету Гору.

Твој одани Митриновић

Писмо 21
Митриновић пише из Лондона монаху Калистрату у Србију

Мир ти и здравље од Господа.

Ако желиш за мене чути, душа је моја у потпуном миру а телесно здравље задовољавајуће, због твојих молитава за мене, драги ми Калистрате.

Из писма др. Јевтима видим да си и ти у одбору за дочек гостију из Индије. Зачудио сам се, откуд ти у Београду. Увек си говорио, како не желиш до смрти изаћи их граница Свете Горе. Несумњиво, да си ти морао учинити "по послушанију", по заповести својих старешина. Само гледај те што пре бегај у блажени мир Свете Горе, јер се велика бура гнева Божјег надноси над грешну Европу. Нећете ни ви Светогорци бити сасвим поштеђени те буре, али ћете лакше све поднети него остали свет.

Ја сам већ одговорио др. Јевтиму да не мислим тамо долазити. Верујем, да из Лондона могу учинити за Индију и Србију више него са другог места. Ја се вежбам да волим цео свет, по рецепту који си ми ти дао у твојој светогорској келији, али Индију и Србију волим без икаквог вежбања и усиљавања.

Шта смо ми у овом свету до оруђа промисла Божјег. Држим, да сам и ја неко оруђе Божје, и то нарочито за добро Индије и Србије. Ако будеш прочитао моје писмо послато Јевтиму, не ћеш морати тражити од мене нових објашњења. У том писму рекао сам све.

Тебе молим нарочито за две ствари:

Прво, саветуј одбор да не приређује никакво предавање ни академију на београдском универзитету у вези са индијским гостима. Јер ја предосећам, да је скандал неизбежан. Поновиће се оно што се догодило др. Џон Моту и Рабиндранат Тагори. Обиђите Београд и водите Индијане у народ, у манастире, међу сељаке. Друго, дочекајте их лепо у Светој Гори, ако се реше да дођу. Нека мој пријатељ Христодул изиђе из своје пустињске тишине и нека се са њима разговара. Нека им говори слободно и отворено како већ он уме. Он је једини духовник у Светој Гори који говори добро енглески и који најдубље познаје православну теологију и индијску философију.

Благослови оче Калистрате твога оданог слугу Душана.

Писмо 22
Пандава из Бенареса пише Рами Сисодији

Желим ти мир души и светлост ногама.

Примио сам твоје кратко писмо, које ми не указује ништа. Па велим самом себи: мој пријатељ Рама научио се дипломатији европској – да говори колико хоћеш а да не каже ништа. Но, драги мој Рамо, то је одступање од Индије. Ми Индијани зато што највише говоримо о вери научили смо да говоримо искрено. Јер вера без искрености није вера него куга. Куга духовна. То ми видимо овде на римокатоличким и протестантским мисионарима.

Но ово тек онако узгред. Главно је, да ме је изненадио својом посетом твој стари гуру Сундарар Даш. Сед и погрбљен; једва сам га познао, и то само по гласу. Заиста је чудно, да од свега што се код човека мења једино глас остаје непромењен.

Ом; намо Багават³⁶. Тако ме је поздравио. По томе сам познао да није ни будист ни џенист него баш прави браманист. А кад ми се казао ко је, веома сам се обрадовао.

Дошао је, вели, на хаџилук у Бенарес.

– Ко зна, да ли ће ми Вишну дати да још једном посетим овај свети град. За мога живота ово ми је десета посета Бенаресу. Први пут сам био веома очаран, доцније све мање и мање очаран, а сад сам разочаран. Гледао сам јуче џенисте на улици како се препиру. Једни од њих били су одевени само у једну струку белог платна док су други били потпуно наги ка од мајке рођени. То су типични представници две џенистичке секте. Једну секту, умеренију, представљају "монаси у бело одевени", а другу екстремисти "монаси у ваздух одевени". Где је сад судија да пресуди ко је на правом путу: човек у платно одевен или човек у ваздух одевен? Оно што видиш у џенизму, то видиш и у будизму и у браманизму, у те три главне школе индијске философије. Ја се питам одкуда та оштра подела ако не отуда што се не зна истина. Па ето и ја, који сам мислио у младости да знам истину, сада у старости морам да се питам: шта је истина? Ја сам посетио сва света места у Индији и у Тибету. Видео сам и седам Ступа будистичких³⁷. И све храмове, мање одвратне и више одвратне. Мање су одвратни они са слоновима, више одвратни они са мајмунима, а највише они са змијуринама. Па сам онда, мој драги Пандава, прошао кроз све хималајске шуме и пештере, и кроз све тибетске манастире. Био сам у Ласи и пољубио руку Далај Лами. Где год сам чуо да има неки риши или бикшу, од кога би се могла чути мудра реч, ја сам био готов да пешачим по шест месеци, само да дођем до њега и да га чујем. Дружио сам се дуго са путујућим монасима, бикшу; целе ноћи проводио у разговору са факирима, који говоре да имају натприродне моћи. И ево, као резултат једног века човечјег, као закључак једног дугог и објективног искуства.

Од свега што је у Индији речено и проречено само је једно истинито и спасоносно, а то је, да ће се јавити нови Метрија, или Месија, који ће свету објавити пуну и несумњиву истину.

Овако се не може даље. Индија удише отровне гасове већ хиљадама година. Кад би Индија знала истину, зашто би чекала нове Аватаре, нове спасиоце и последњег Метрију или Месију? Не; него Индија очекује ново зато што не верује у старо. Чека Метрију, или Месију, зато што види да јој не помажу ни Гаутама, ни Џен, ни Патанџали³⁷, ни Санкија³⁸.

Али где је тај Метрија? И кад ће он доћи у Индију? То ти ја не умем рећи, светлоносни Пандаво. Само очекујем да он буде већи од свих Аватара и свих Буда у свим кастама, свима периодима времена до сада. И да не буде само човек, него већи од свих људи и свих наших богова.

Ових дана посетио сам кућу Сисодија, мојих ученика, Раме и Арџуне. Рама је у Европи а Арџуна је у апсу. Успео сам помоћу врачарије да се видим са Арџуном. Помоћу разних чини врачара је успела да отвори врата на тамници и да мене пусти до Арџуне³⁹. Разговарао сам с њим од вечера до зоре. Он се углавном држи мога учења, премда иде мало у крајност. Ја се слажем с њим само у једном, а то је да Индија не може дуго остати овака каква је. То је сасвим искључено. Но шта Индија треба да буде, ја то не умем рећи. То ће рећи нови Метрија, или Месија. Арџуна мисли да зна шта Индија треба да буде, и све ми је рекао. Но то што ми је он рекао тако је старо као почетак европске пропасти. То је "наука" и "егоизам". Од свих отужних вода то су најотужније. То су две кћери јудејског материјализма, који као октопод гуши Европу и Америку. Јер обоје, и наука и егоизам игноришу Бога као да га и нема. А то значи, да су људи одбацили језгру па се играју са љуском. Ја сам с пажњом саслушао Арџуну, али нисам могао постати ученик свога ученика. У његовој се души нешто преврће и ломи. Бар да ми је знати, да ли је Рама остао доследан Веди и Путу, како сам га ја учио.

При растанку рече ми Сундарар, да ће остати у Бенаресу дуже времена. Каже, да га је Арџуна молио да га овде сачека. Чим се, вели, буде ослободио тамнице, доћи ће у Бенарес. Само нека се ослободи тамнице – физичке и духовне, у коју је запао. Да ли ће се, и када ће се ослободити те двоструке тамнице?

Твој Пандава

Писмо 23
Рама Сисодија пише Халил СеадЕдину у Делхи

Селам, сахиб.

Приклони сада ухо твоје и чуј нешто о Исламу на Балкану. Знам, то ће ти бити милије него седети и слушати препирке по клубовима Конгреса.

Осекнула је бујица Ислама на Балкану и вратила се у своје азијско корито. Од те бујице остали су само овде онде вирови и локве. После Стамбола и Једрена ја рачунам у вирове Скопље и Сарајево. Остало је све малено као локве.

Били смо у Скопљу и у Сарајеву. Оба града представљају грађевинску мешавину Азије и Европе. И због тога су веома интересантни. Али Европа почиње освајати од Азије кућу по кућу и улицу по улицу. На жалост и без борбе почињу муслимани као представници Азије да се подају а понегде чак и да се утркују са Европом у европеизму. Тако зачудили смо се кад смо видели у Сарајеву да муслимани, а не хришћани, зидају први облакодер у томе граду. Ти си чуо за Сарајево. То је онај град у коме је планула прва варница, што је запалила свет у пожару прошлог Светског рата. Неки немачки раџа био је убијен у овоме граду од једног младића, и то је Европа узела за довољан разлог за светско крвопролиће, у коме је самих Европејаца пострадало преко тридесет милиона. А пострадало је и нас Индијана не мало. И тако Европа, кад год се добро спреми за тучу, брзо нађе варницу која даде знак за тепање. Код ње све иде по човечјем рачуну, без обзира на огромну ћутљиву васиону и без обзира на онога Огромнога и Невидљивога иза васионе.

Скопље је познато као негдашња престоница најмоћнијег српскога махараџе Душана. Муслимани у Скопљу и они у Сарајеву само су по вери једно, иначе су веома различни. Скопски муслимани су већином чисто азијског порекла и говоре или турски или арапски или черкески. Наравно сад су научили и српски. Муслимани пак сарајевски чисти су Срби по крви и језику као и по многим обичајима. Они не говоре ни турски ни арапски, него српски и то најчистији српски. И хоџе што читају арапски Коран не разумеју оно што читају. То су потурчењаци, исто онако као што су многи наши муслимани у Индији потурчењаци. Иако говоре хиндустански језик, ипак су муслимани. Домаћи језик а туђинска вера. Благодарим богу Индри што у мени нема тога двојства. Него сам Хиндус и по соју и по вери и по језику. А ти Халиле? Зар понекад не осећаш грижу савести што се зовеш Халил а не рецимо Вивекананда? Уосталом ти си вешто отклонио то двојство на тај начин, што си се уверио да ниси никакав "потурчењак" него Араб са арапском крви но без арапског језика. То јест ниси потурчени Хиндус него арапски освајач Индије. Тако су и ови муслимани: једни потурчени хришћани а други епигони освајача Балкана под Муратом, Бајазитом, Мухамедом, Сулејманом и осталим султанима; азијати по пореклу. И једни и други до скора су живели у свом затвореном кругу. Исток им је био у дому, Исток у џамији, Исток у души. Имали су своје харемлуке, исто као и у Индији. Такви харемлуци били су примљени и од нас Хиндуса у старо време кад су муслимани покорили Индију. Жене хиндуске као и муслиманске, да би се сачувале, затвориле су се у хареме, зване по нашки Зенана, и закриле су лице своје јашмаком. Срећом, то време страха и тираније прошло је, те ми више немамо потребе да држимо Зенане.

Како хоћеш, Халиле, мисли. Но знај, да је Ислам проста вера за просте војнике, који не размишљају него очекују просту заповест. Никад се Хиндуси и хришћани не могу задовољити с том вером, која само заповеда а не објашњава; тј. не објашњава ни унутарње биће Божје нити пак биће човечје. То је вера без теологије и без психологије. Због тога се прости муслимани чуде кад хришћани и Хиндуси говоре о тројичном Богу и о тројичном човеку. Знам, да је то сазнање тебе и нагнало да пређеш персијским мистицима. Но зато имаш непријатности од правоверних хоџа и дервиша.

Што ми пишеш за мога брата Арџуну, ја ништа не могу помоћи. Бива му све по Карми. А ти учини што можеш да се ослободи од тамнице и да се из слободе брани. Много ми теже пада страдање моје мајке, која је ухапшена због присуства на сати (спаљењу) госпође Сакунтали, жене мога рођака Кабира. Нека су јој Тримурти на помоћ.

Твој одани Рама

Писмо 24
Госпођа Индумати пише из Бомбаја своме супругу Пандит Гаури Шанкари

Желим ти мир, блажену мокшу, више теби него себи.

Јуче смо посетили Слоновску Пећину, у близини Бомбаја. Желела сам да се наш син Ануширвана поклони чувеном божанству Тримурти⁴⁰ у тој пећини. Ти се сећаш кад смо ја и ти пре много година били на поклоњењу овом највишем божанству, Махадеви, у виду бога Браме, Вишну и Шиве.

На овом путу пратили су нас сада наш домаћин Сомадева и војвода Рамачандра. Из поштовања према теби они су готови да нам учине сваку услугу. И чим сам ја споменула да ћу да водим сина у Слоновску Пећину, они су обојица изјавили да ће нас пратити.

Пред пећином било је много света. Пажњу тог света привлачили су на себе десетак сади из северне Индије⁴¹. То су заиста били необични људи. Један од њих имао је лице помазано пепелом. Други је био оденут у кору од дрвета. Трећи опет био је сав у лишћу, и личио је више на покретни пласт него на човека. Четврти је био сасвим наг, и носио је преко рамена кожу од тигра. Ануширвана је нетремице гледао у ове необичне људе, чији укочен поглед био је управљен у неку недогледну даљину, или можда, нигде до у саме себе, – ко ће знати. Но највише га привукао к себи један сади са много ђердана око врата, који су му покривали и прси и леђа. Ђердани су били од нанизаних звонцади разне величине и разнога звука. Кад би се сади сагињао или усправљао или ма куд покретао, звонцад су звонила као неки оркестар. И Ануширвана је гледао у тог човека као у неко божанство. Дала сам му те им је разделио кувана пиринча; свакоме сади по једну шаку у чанак.

У пећини пред триличним божанством принели смо на жртву пиринча, млека и цвећа.

Не знам одкуд, али баш у нашем присуству два миша су претрчала преко каменога кипа. Један од њих застао је на врх носа Браминог, а други на уву бога Шиве. Видевши то Ануширвана ухвати мене за руку и викну:

– Бежимо одавде!

– Зашто? – упитах.

– Па кад мишеви смеју да трче преко Тримурти, преко три највећа бога, они ће сад ударити на нас и одгристи нам нос и уши.

Због тога је био жалостан целим путем. И све се питао: Како то да Махадева не може да одбрани себе од мишева? Како ће онда нас одбранити од мишева и од змија и од зверова? Је ли жив Махадева? И јесу ли живи Тримурти?

И још ме је збунио питањем: Зашто богиња Сарасвати није поред свога мужа Браме? И жена бога Вишну Лакшми зашто није поред свога мужа? И Шивина супруга Кали зашто није поред Шиве? Ово је само мушки Тримурти у овој Слоновој Пећини, а где је женски Тримурти?

Нисам знала шта да му одговорим. Оставила сам га да разговара са војводом Рамачандром. А војвода се с њим радо разговара. Видим да га воли.

Оволико за сада. Ти си ја, ја сам ти. Ом.
Индумати

Писмо 25
Монах Калистрат пише Митриновићу у Лондон.

Драги ми Душане,

Помози ти Бог!

Примио сам твоје писмо из Лондона, и учинићу све по твоме савету. Но да би штогод успео како ваља, морам умножити своје ноћне молитве, како за Србе тако и за Индијане, па и за тебе, који си сада главна мисаона спона између Србије и Индије. Препоручујем и теби да се непрестано Богу молиш. Уздижи молитве најпре твоме ангелу хранитељу, па апостолима и пророцима, свецима и мученицима, па анђелима и арханђелима, па светој Богородици Деви Марији, и најзад, са страхом и трепетом светој Тројици Богу јединоме, непроменљивоме и вечноме. Знај, да човек не може без Божје помоћи не само добра дела творити ни правим путем ходити него не може ни правилно мислити. То свак не разуме. Људи се моле Богу да им помогне у њиховим делима, пословањима и спољашњим невољама. А мало се ко моли Богу за помоћ да може правилно мислити. Међутим, од каквоће мисли зависи и каквоћа дела. А ти си мислилац, па се пази добро да ти мисли буду свете, светле и истините. То пак не можеш постићи никако без Божје помоћи, без надахнућа Духом Божјим Светим.

У одбору за дочек гостију из Индије ја не стојим ни мало добро. Сви чланови одбора хоће да се ми Срби покажемо пред Индијанима лепши него што смо. А ја им говорим: то је пропаганда, а свака пропаганда служи се лажју. Међутим ови људи дошли су нама из далеке земље да сазнају истину, па им треба истину и казати и показати.

Наше госте ја услужујем највише што могу. Али своју веру за њихову не дајем. Они су веома љубазни и отмени, и то у толикој мери, да се и многи хришћани морају пред њима постидети.

Хитам, да се што пре одрешим од света и нађем у своме манастиру у Светој Гори.

Нека те Господ благослови.
Твој одани Калистрат

Писмо 26
Митрополит од Малабара пише Теодосију Мангали

Мир ти и спасење од Господа Исуса Христа, распетога и васкрслог Спаса, нашега!

Твоја писма из Србије била су нам духовна храна и предмет разговора на нашим саборима на пуној месечини. Читали смо их јавно по неколико пута. Али то није било доста. Морали смо давати да иду од руке до руке – дако икад више врате се у моје руке.

Ти знаш, колико се нашег крштеног народа скупља на ноћне молитве, поуке и литије, у време сваког пуног месеца. Ове године нарочито смо изненађени били незапамћеном множином поклоника нашој цркви. Десетине хиљада људи и жена, одевених само у бело платно, седели су по целе ноћи на белој као млеко месечини индијској и слушали беседе о Исусу Месији и о духовном путу.

Нису то били само наши верни, припадници хришћанске малабарске цркве, него и римокатолици и протестанти, и још много и много некрштених Хиндуса. Ти знаш какве су нам пакости направили наши римокатолици. Таква се пакост у Индији не памти. Заведени римском про