Јесу многи од њих. Али то су чинили само својим ограниченим људским снагама, размишљањем и упорним студирањем о свету и људској природи. Сви су се њихови покушаји свршавали претпоставкама и различитим теоријама чисто супротним једна другој.

У преимућству Христа као очевица. Он сведочи: „Ја говорим што сам видео" (Јован VIII, 38), и опет: „Нико није узишао на небо осим онога који је сишао с неба, Син Човечји који је на небу" (Јован III, 13). Верским учитељима свога времена, Он је рекао: „Ви сте одоздо, а ја сам одозго; ви сте од овог света, а ја нисам од овога света" (Јован VIII, 23). Старешини израиљском је рекао: „Заиста, заиста ти кажем: говорим оно што знам и сведочим оно што сам видео" (Јован III, 11). И опет: „Ја сам хлеб (живота) који је сишао с неба" (Јован VI, 41). И много другог из те области Он је говорио ауторитетом једног очевица о свим тајнама неба и земље, тако да су се људи дивили Његовој науци, јер „никад човек није тако говорио као овај човек" (Јован VII, 46).

Тачно је да је понекад Бог слао своје анђеле појединим људима да их науче и да руководе њима. Али чешће су људи доживљавали лажна виђења, тј. зле духове приказане у облику анђела. Поред тога, Христов случај је сасвим друкчији. Њега нису учили нити Њиме руководили анђели. Напротив, Он је заповедао анђелским војскама и изгонио зле духове из људи. Анђели су Му служили, а демони су стрепили пред Њим.

Хришћанска вера се не би могла ни упоређивати с другим религијама, и, строго говорећи, не би ни требало називати је ,,религијом" у паганском смислу ове речи. Јер, она није једна религија међу другим религијама, она је ВЕРА У ХРИСТА И ХРИСТОВО ОТКРИВЕЊЕ. Она је лично, јединствено и потпуно откривење Бога људима ради њиховог просвећења и спасења. Друго откривење од Бога више неће бити дато, и поред Исуса Христа други Месија не може бити очекиван све до краја света.

Ти су покушаји погрешни и то је опасан експеримент. Јер „Бог се не да ружити" (Гал. VI, 7), нити се крв Сина Божјег може изједначити с мастилом књижевника. Иако смо ми као чланови старе Источне цркве снисходљиви према сваком људском бићу, нама је строго забрањено да упоређујемо од Бога нам предану откривену истину са религијама и философијама које су створили људи.

У првом реду продубљивањем нашег знања о нашој православној вери, практиковањем вере у свакидашњем животу, удубљивањем у њу, као што научник продубљује откривену чињеницу. Друго, племенитим и мудрим напорима — никада силом — да се људи уздижу од нижих и најнижих ступњева веровања према висини наше савремене вере, уместо да се савршено спушта и меша с несавршеним ради неке погодности.

Стога што су ВЕРА и ЖИВОТ неодвојиво спојени као узрок и последица. Господ Исус је рекао: „Ко верује Сина (Божјега) има живот вечни, а ко не верује Сина неће видети живота, него гнев Божји остаје на њему" (Јов. III. 36). Такође је печено: „Праведник ће живети од вере". (Јевр. X, 38).

У Божјем откривењу.

Из два извора: Светог писма и Светог предања.

Збирка светих књига Старог и Новог завета зове се Свето писмо или Библија.

Зато што је најсветији Бог наш надахнуо и руководио светим људима у писању ових књига, а ц циљем да нас научи светом животу.

То је грчка реч и значи: Књиге. Али ова реч није овде употребљена у смислу скупа. већ у смислу квалитета, тј. значење се не односи на много књига, већ на књиге над књигама, на врхунац пирамиде свих књига у свету.

На четири групе: законске, историјске, поучне или моралне и пророчке.

То су пет књига Мојсијевих, тј.:

1. Постање — књига о стварању,

2. Излазак — књига о исељењу,

3. Левитска — књига о свештенству и приношењу жртава,

4. Бројеви — књига о бројевима, и

5. Поновљени закони — књига поновљених закона.

У првом реду, учи нас о Божјем свемогућству и премудрости у стварању света Његовом стваралачком Речи; друго, о Његовој величанственој љубави у стварању човека по својој слици; треће, о Божјој савршеној правди приликом изгнања из Раја наших прародитеља Адама и Еве, који се, наведени од Сатане, незахвално окренуше од свог Творца своме Упропаститељу. Због тога је и тада је дошло до трагедије људског рода.

Уче нас како је Бог учио људе помоћу неминовног закона Правде да се припреме за усвајање закона Љубави кроз Христа Спаситеља.

Књига Исуса Навина, Књига о судијама, Четири књиге о царевима, Две књиге дневника, Књига Јездрина, Књига Немијина, и Књига о Јестири.

Учимо о активном учешћу Божјем у свим. значајнијим догађајима с добронамерним циљем да помоћу закона лечи изопачену људску природу, да одврати људе од сатанских сплетки идолопоклонства и да их врати к Себи, једином истинитом и човекољубивом Богу.

Књига о Јову,

Књига псалама,

Књига прича Соломонових,

Књига Проповедникова,

Књига Песма над песмама.

Учимо како да сретамо свакидашње догађаје и како да се понашамо у свим животним променама а да не изгубимо из вида Господа Бога нашега и Његов закон.

То су:

Књиге четворице великих пророка:

Књиге дванаесторице малих пророка:

Друге књиге које се употребљавају у Цркви су:

Не. Има добар део историје у законским и пророчким књигама, као и пророштава у прве две. П с а л м и имају посебно место међу свим осталим књигама. Иако се они обично стављају у ред поучних или моралних књига, они су пуни пророштава која се односе на Христа. Изнад свега, Псалтир је највећи молитвеник у целој Библији.

Нови завет је практично једна књига, јер се односи на један централни предмет од прве до последње стране.

То је једна изузетна личност, тј. наш Господ и Спаситељ Исус Христос.

Од двадесет и седам књига.

Може, према важности, а не према обиму. Међу њима су и неке посланице апостола које садрже само једну штампану страницу.

То су:

1. Четири Јеванђеља:

2. Дела апостолска;

3. Седам Саборних посланица:

4. Четрнаест посебних посланица св. Павла и

5. Откривење или Апокалипсис св. Јована Богослова.

Јеванђеље је превод грчке речи ЕВАНГЕЛИОН. — Евангелион значи добра вест или блага вест.

По личности Исуса Христа, који је САВРШЕНА ДОБРОТА и САВРШЕНА НОВИНА у људској историји.

Сам Господ Исус, који је рекао људима у првој својој беседи: „Покајте се и верујте јеванђеље" (Марко 1, 15).

Сазнајемо да су се испунила сва обећања која је Бог дао људима у Старом завету и да су се сва пророштва од Адама па надаље испунила у лицу Исуса Христа.

Учи нас, с једне стране, о савршеном карактеру Исуса Христа, далеко савршенијем него што ико од нас може да замисли, о Његовој племенитости и савршеној љубави према људима, о Његовој готовости да опрости и помогне, о Његовој понизности и спољном сиромаштву, о Његовом жртвовању и страдању ради људи; и, с друге стране, о Његовом савршеном Божанству, о Његовом надприродном рођењу, натприродним делима, натприродној премудрости, сили и љубави, о Његовом натприродном васкрсењу и натприродном вазнесењу.

Укратко, из јеванђеља се учимо сазнању свих основних истина о нашем Спаситељу и спасењу.

Могли бисмо их назвати: Књиге основних истина.

Учимо се о силаску Светога Духа на апостоле, о непрестаној делатности апостола у проповедању Јеванђеља о Христу, организовању Цркве, чињењу чуда у име Исуса Христа, и, такође, учимо се о животу првих хришћана и хришћанских општина.

Могли бисмо је назвати ПРИМЕНА основних истина садржаних у јеванђељима.

Учимо се објашњењу основних истина садржаних у јеванђељима.

Требало би их звати: Књиге ОБЈАШЊЕЊА основних Христових истина.

Учимо о тешкој борби Цркве против свих звери света и пакла и о крајњем триумфу Христа, Јагњета Божјег, над свим тим зверским силама таме.

Требало би је назвати: Књига о крајњој ПОБЕДИ основних истина садржаних у јеванђељима НА КРАЈУ СВЕТСКЕ ДРАМЕ у којој је главни јунак од почетка био Исус Христос, наш Господ и Спаситељ.

То су сва она духовна блага која смо наследили од наших светих предака, а која су у савршеној хармонији са Светим писмом и која нам помажу да правилно разумемо Свето писмо.

Свето предање.

Свето предање. Свети Јован Јеванђелист потврђује ово говорећи: „А има и много друго што учини Исус, које када би се редом пописало, мислим, ни у сами свет не би могле стати написане књиге” (Јн. XXI, 25)

Свето предање обухвата:

1. Кратка излагања и формулисања нашег православног веровања;

2. Учење о седам светих тајана, као и чинове како се оне врше;

3. Апостолска правила (каноне);

4. Правила (каноне) седам васељенских сабора, који су држани у:

(На ових седам васељенских сабора, учествовало је, дакле, укупно око 2.000 представника хришћанске цркве из целог света);

5. Канони и правила неколико помесних синода или сабора;

6. Правила о црквеној дисциплини св. Василија Великог и других светитеља;

7. Списи светих отаца Цркве;

8. Литургије и друга црквена богослужења;

9. Житија хришћанских светитеља и мученика;

10. Побожни обичаји, знамења и символи као изрази наше вере, наде и љубави.

Не, они су неодвојиви. Јер у светлости Светог предања ми правилно разумемо Свето писмо и у светлости Светог писма ценимо и волимо Свето предање.

Рђаве последице оваквог одвајања дошле су до изражаја као: погрешна тумачења Светог писма, неспоразуми, јереси, шизме, и, на крају, цепање у васељенској Цркви.

ЦРКВА, која је, по апостолским речима, „стуб и тврђава истине" (I Тим. III, 15). У првом реду то је дужност црквене јерархије.

То су најкраће изложене истине хришћанске вере у вероисповедању Источне православне цркве. Ово вероисповедање се такође зове и СИМВОЛ ВЕРЕ.

Постоји неколико, као: Апостолски символ, Символ св. Атанасија Великог и св. Григорија Неокесаријског. Али, ниже изложени символ, најчешће употребљавани у Православној цркви, састављен је на два васељенска сабора, у Никеји (325. г.) и у Цариграду (381. г.).

Он се састоји од следећих дванаест чланова:

1. Верујем у једнога Бога, Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог;

2. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова. Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало;

3. Који је ради нас људи и ради нашег спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек;

4. И који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;

5. И који је васкрсао у трећи дан по Писму;

6. И који се узнео на небеса и седи с десне стране Оца;

7. И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, чијем Царству неће бити краја;

8. И у Духа Светога, Господа животворног, који од Оца исходи, коме се са Оцем и Сином заједно клања, и заједно се слави, који је говорио кроз пророке.

9. У једну, свету, васељенску и апостолску Цркву.

10. Исповедам једно крштење за опроштење грехова.

11. Чекам васкрсење мртвих.

12. И живот будућег века. Амин.

Зато што је само један Бог истинити Бог.

Бог је дух, неограничен, непроменљив, недостижан, вечан, беспочетан и бескрајан.

Бог је савршено свет, савршено добар, савршено праведан, савршено истинит, савршено слободан, премудар, свемогућ, премилостив, свудаприсутан, свезнајући и сам себи довољан.

Зато што је он Отац Исуса Христа, свог јединородног Сина, а тако исто и свих оних који, препорођени кроз Исуса Христа, постају Његова деца.

Зато што је Он створио све видљиво и невидљиво Својом силом и премудрошћу, и ништа није постало нити постоји без Њега. Он је Творац и Сведржитељ.

Анђели, који су невидљиви духови и којих има безброј.

Да. Као и људи, анђели су личности с разумом, осећањем, снагом и личним именом. Као и људи они налазе своје блаженство у Богу.

Анђели су бестелесни и бесмртни.

То су они анђели који су задужени да чувају и штите поједине људе. Сам Христос је ово потврдио речима: ,,Гледајте да не презрете ни једнога од ових малих, јер вам кажем да анђели њихови на небесима једнако гледају лицем Оца мога небескога" (Мат. XVIII, 10.).

Сви анђели су исте природе, али се разликују у слави, сили и делатности. Постоји девет анђелских чинова: Престоли, Херувими и Серафими, Господства, Силе, Власти, Начела, Арханђели и Анђели.

Да, врло често се зову „Небеске војске", „Војске Господње"

Зато што су они божанска борбена сила против злих духова, који су против Бога и који нападају људе.

То су негдашњи анђели, који су отпали од Бога и постали непријатељи и Бога и људи.

Ђаволи.

Клеветник, или опадач. Јер ђаволи непрестано клеветају и опадају Бога и људе.

На све грешне жудње и рђава дела која се противе закону Божјем, а углавном на мржњу, лаж и насиље. Као што је Господ Исус рекао Јеврејима, Својим прогонитељима: ,,Ваш отац је ђаво, и сласти оца свога хоћете да чините. Он је крвник људски од почетка, и не стоји у истини, јер нема истине у њему. Када говори лаж, своје говори, јер је лажљивац и отац лажи" (Јов. VIII, 44).

По њиховој мржњи према Богу и људима и по преварама и насиљу.

Имена Господа нашег Исуса Христа.

Име Господа нашега Исуса Христа.

ИСУС значи СПАСИТЕЉ, јер је Он дошао да спасе људе од Сатане, греха и смрти. ХРИСТОС значи ПОМАЗАНИК (Цар, Свештеник, Пророк).

Он је једини Син Бога Оца, који је рођен, а није створен.

Да, врло велика. Као што човек даје рођење детету, које је истог бића с њим, али ствара и друге направе, које нису истог бића с њим, тако Бог рађа Свог Сина од вечности из Свог сопственог бића, а створио је и безброј бића и ствари које нису исте суштине с Њим.

Стога што је Његов Отац вечна Светлост мудрости и љубави, па је логично да је Син Таквог Оца Светлост од Светлости.

Из истог разлога. Тако је чак и у природи овог света; на пример, ко се роди од човека можемо га назвати ,,истинити човек од истинитог човека", пошто је син увек и свугде истог бића као што су и његови родитељи.

Тако је и наш Господ Исус Христос, пошто је Син Божји, заиста истинити Бог од истинитог Бога, као што је и сам рекао: „Ја и Отац смо једно" (Јован Х, 30).

Зато што је Бог кроз Сина створио све ствари које су створене на небу и на земљи. Као што се потврђује у Библији: ,,Све је кроз Њега постало и без Њега ништа није постало што је постало" (Јован I, 3).

Ради људи и ради њиховог спасења.

Његово милосрђе и неизмерна љубав према људима.

Да, Он је дошао да пружи спасење свима људима. Али су се спасли само они који су поверовали у Њега и који су на Његову љубав одговорили својом љубављу.

Оваплоћен значи обучен у тело или отеловљен. Пресвета Дјева Марија зачела Га је, не на природан начин, већ натприродно, силом Светога Духа.

Свемогућем Богу је све могуће. Својом силом Он је створио у почетку првог човека и жену, Адама и Еву. Исто тако Својом силом Он је учинио да Дјева Марија зачне Исуса Христа, истинитог Човека и истинитог Бога.

Он је имао људско тело и људску душу као сваки други човек, изузев греха. Он је био савршен човек, без греха и порока.

Сједињењем двеју природа, божанске и човечанске, у једној личности. Људи су људи, а он је био Богочовек.

Стога што су две природе нашег Спаситеља, божанска и човечанска, биле сједињене приликом зачећа. Тако су Бог и човек истовремено од ње рођени у једној личности.

Зато што је она била дјева пре рођења, за време рођења а исто тако и по рођењу Исуса Христа; она је остала Дјева заувек.

Да, она је поштује више од свих других светих, више чак и од анђела, јер је била изабрана од Бога за средство људског спасења кроз рођење Спаситеља света.

Зато што је дошао с неба да спасе људе од Сатане, греха и смрти. Јер, Сатана је проузроковао грех, а из греха је дошла смрт.

У Рају, када су Адам и Ева устали против Бога и покорили се Сатани.

Сви су они наследили тај грех од својих првих предака. Исто као што и ми наслеђујемо неке болести од својих родитеља, тако смо исто наследили грех од прародитеља људског рода.

Не. том првом греху додато је безброј других грехова, тако да су у дугом низу људи потпуно пали под власт Сатане.

Зато што су сви људи били грешни и смртни, чак и највећи и најбољи. Цео свет је лежао у греху. Сатана и смрт владали су у свету докле није сишао с неба једини могући Спаситељ, јачи од Сатане, безгрешан и бесмртан, који је донео људском роду ослобођење и спасење.

Јеврејски свештеници и фарисеји, који су завидели Исусу Христу што је чинио велика чуда, која они нису могли да чине, и што је народ био више уз Њега него уз њих.

Понтије Пилат, римски намесник у Палестини, као представник римског императора.

Да се историјски потврди смрт Исуса Христа, исто као што је у јеванђелској причи о Његовом рођењу био поменут император Август.

Ни за један. Лично је Пилат тврдио пред јеврејским свештеницима и народом говорећи: „Ја на овом човеку не налазим никакве кривице", и поновио: „Будући да сам га испитао пред вама, нисам нашао ниједне кривице на њему"; и такође и трећи пут им је рекао: „Какво је зло Он учинио? Није учинио ништа да буде осуђен на смрт". Али плашећи се Јевреја, он га је предао да буде разапет (упореди: Лука XXIII, 4 и 15; Јован XVIII, 38 и XIX, 4 и 6).

Он није умро за свој грех, већ за наше грехе. Вечна правда Божја је тражила једну такву невину и неоцењиву жртву за Адамов грех и за наше грехе.

Да. Таквом жртвом Бог је показао Своју неограничену љубав према људима. „Он (Бог) је волео нас и послао Сина Свога да очисти грехе наше" (I Јов. IV, 10).

Зато што нас је искупио од греха и смрти Својим страдањем и крсном смрћу.

Он није умро као Бог, већ као човек. Нити је икада његово Божанство и његова душа окусила смрт.

Прво, у Његовој савршеној невиности; друго, у Његовој безграничној љубави према људима и Његовој послушности Оцу; и треће, у Његовој доброј вољи да умре за грешнике да би их спасао.

Његово васкрсење из мртвих.

Опет, Његово васкрсење.

Његов силазак у Ад.

Царство таме доњега света где Сатана држи власт смрти. Христос је „могао смрћу да сатре онога који има државу смрти, то јест, ђавола" (Јевр. II, 14).

Својим силаском у Ад Он је учинио да Сатана задрхти и да побегне испред Његовог лица. Миријаде људских душа, које су тамо патиле, зарадовале су се Христовом силаску.

Он им је проповедао Своје Јеванђеље — Радосну вест — и потврдио Своју победу над Сатаном и над смрћу. И пошто га многи прихватише, били су спасени.

Трећег дана после Његове смрти, тачно као што је Он много пута прорекао својим ученицима. Он је умро у Петак и васкрсао у Недељу.

Стражари, којима је било наређено од стране Јевреја да чувају Његов гроб.

Јеврејске првосвештенике и старешине.

Они су се уплашили и збунили, подмитили су стражаре „довољним новцем" и наредили им да иду и рашире причу да „ученици Његови дођоше ноћу и украдоше Га док смо ми спавали" (Мат. XXVIII, 13)

Код Његовог гроба анђели су рекли галилејским женама: ,,Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде" (Лука XXIV, 5).

Да, доказао је. Он се показао жив у телу својим ученицима и следбеницима, не једанпут, већ много пута у току 40 дана; као што је описано у јеванђељима, Делима апостолским, Посланицама апостола и у Откривењу.

Он је за то време поучавао своје ученике о најдубљим тајнама Царства Божјега (Дела ап. I, 3).

Зато што је о Његовом васкрсењу било проречено у Старом завету (пс. XVI, 9—10; Ис. III). Сам Христос је упоредио себе са пророком Јоном, говорећи: „Јер као што је Јона био у трбуху китовом три дана и три ноћи, тако ће бити и Син Човечји у срцу земље три дана и три ноћи" (Мат. XII, 40). И опет после Свог васкрсења Он је рекао апостолима: „Тако је писано и тако је требало да Христос пострада и да устане из мртвих трећи дан" (Лука XXIV, 46).

Четрдесетог дана по свом васкрсењу.

Дан вазнесења.

Са Маслинске Горе.

Сви Његови верни ученици.

Пошто је завршио своју службу људима, отишао је у Своје вечно боравиште.

Да, са Својим правим људским телом, које је васкрсло из мртвих.

Да увери све који повероваше у Њега да ће се и они тако узнети на небо после општег васкрсења мртвих.

Исус Христос има са Оцем исто величанство, славу и власт. Пре Свог вазнесења, Он је ово потврдио пред својим ученицима говорећи: „Даде ми се свака власт на небу и на земљи" (Мат. XXVIII, 18).

О другом доласку Христовом, о Његовом суду над живима и мртвима, и о крајњем остварењу Његовог вечног Царства небеског.

Разликоваће се и биће сасвим друкчији. Његов први долазак је био у великој понизности с циљем да служи људима и да се жртвује за њих. Његов ће други долазак бити у величини и слави с циљем да суди људима, живима и мртвима.

Он је рекао: „А када дође Син Човечји у слави својој и сви свети анђели с Њиме, онда ће сести на престо славе своје. И сабраће се пред Њим сви народи, и разлучиће их између себе као што пастир разлучује овце од коза" (Мат. XXV,. 31—32). И после овога Он ће судити праведнима и неправеднима према њиховим делима.

Постоји неколико. Нпр. св. ап. Павле тешећи оне који тугују за својим умрлим, каже: „Јер ће сам Господ са заповешћу, с гласом арханђеловим, и с трубом Божјом сићи с неба, и мртви у Христу ће васкрснути најпре" (I Сол. IV, 16).

Постоји. Приликом Његовог вазнесења појавила су се два анђела који су рекли апостолима: „Шта стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо, тако ће доћи као што видесте да иде на небо" (Дела ап. I, 11).

Сам Христос је рекао да ће када опет дође у својој сили и слави „вратити тада свакоме по делима његовим" (Мат XVI, 27).

„Ходите благословени Оца мога, и наследите Царство које вам је припремљено од постања света" (Матеј XXV, 34).

„Идите од мене проклети, у вечни огањ, који је припремљен ђаволу и анђелима његовим" (Мат. XXV, 41).

Блажени ће отићи у вечни и блажени живот, а проклети на вечну казну.

Изненада! ,,Као што муња излази од истока и показује се до запада, такав ће бити долазак Сина Човечјега", рекао је Он (Мат. XXIV, 27).

Није нам откривено о времену ових запањујућих догађаја. Само нас је наш Господ опоменуо да будемо увек спремни да Га сретнемо. „Будите", рекао је Он, „готови јер у који час не мислите доћи ће Син Човечји" (Мат. XXIV, 44).

Правим мишљењем, правим осећањем и праведним делима, према Његовој науци, према савету Цркве и примеру Његових светих.

Јесте. Он је поменуо ове знаке: ратови, револуције, земљотреси, буне, глад, куга, невоље, лажни учитељи, издајства, пораст мржње и опадање љубави, страховити призори, чудна знамења на небу, расуло међу народима и забуна, итд (види Мат. XXIV и Лука XXI).

Сасвим сигурни. У свим овим невољама наш ће Господ Спаситељ имати пуни број спасених душа, као што је предвидео у почетку светске драме. Ниједан од оних који у Њега верују и призивају Његово име неће пропасти.

Он се назива тако с истим правом као што се Господом назива Отац и Син.

Заиста јесте, Истинити Бог од Истинитог Бога, а не рађа се од Оца као Син већ од Оца исходи.

Ми стварно верујемо у једнога Бога о коме нам је највећу тајну открио Христос, а то је тајна о апсолутној хармонији три божанска лица једног истог божанског бића. Стога ми говоримо о Тројичном Богу или о Тројици у јединици, о — ЈЕДНОМ БОГУ.

Не сасвим јасно. Исаија у свом виђењу чуо је серафиме који су певали Богу на престолу: „Свет, свет, свет је Господ над војскама" (Ис. VI, 3). Трипут поновљена реч „свет" одговара трима лицима у Богу. Види такође Постање I, 26.

Као што човек не открива своје унутарње тајне слугама и странцима, већ својој деци, тако ни Бог није открио тајну Свога бића „туђим" људима који су били слуге и робови Закона, већ је задржао ово откривење за своју децу љубави Новог завета.

Само толико колико човек може носити докле је у телу. Арханђео Гаврило објавио је Пресветој Дјеви: „Дух Свети доћи ће на тебе и сила Највишега осениће те, зато и оно што ће се родити биће свето, и назваће се Син Божји" (Лк. I 35). Тако су овде поменута сва Тројица: (СВЕТИ) ДУХ, (СВЕТИ) ОТАЦ и (СВЕТИ) СИН.

Има. Док се Исус крштавао у реци Јордану „отворило се небо и сиђе на Њега Дух Свети у телесноме облику као голуб, и чу се глас с неба говорећи: Ти си Син мој љубазни, ти си по мојој вољи" (Лк. III, 21—22)

Св. Јован Јеванђелист јасно каже: „Јер су тројица што сведоче на небу: Отац, Реч и Свети Дух; и ово троје је једно" (I Јн. V, 7). Изразом „Реч", ап. Јован означава Сина као што се види из Његовог Јеванђеља (I, 14).

Господ Исус је наредио својим ученицима: „Идите и научите све народе крстећи их у име Оца, и Сина и Светога Духа" (Мат. XXVIII, 19).

Зато што нема стварног живота без Духа Светога, ни на небу, ни на земљи.

Стога што Православна црква логички мисли да Бог о Себи зна боље него што људи знају о Њему. И наш Господ и Бог Исус Христос, Објавитељ свих божанских тајни, открио је својим ученицима о Светом Духу да Он само происходи од Оца говорећи: „Дух истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене" (Јн. XV, 26).

Зато што је то чињеница. Свети Петар пише: „Ниједно пророштво Писма не бива по своме казивању. Јер никад пророштво не би од човечје воље, него научени од Светога Духа говорише свети Божји људи" (II Петар. I, 20—21).

Свакако. Али ово није поменуто у Символу вере, јер овај факат није никада неко порицао. Поменути су само пророци, пошто су у оно време јеретици одрицали чињеницу да је. Стари завет писан надахнућем Духа Светога.

Он се појавио у облику голуба приликом Христовог крштења. Појавио се такође у облику „раздељених огњених језика" и сишао на апостоле на дан Духова, у педесети дан по Васкрсу.

Да, према прекорним Христовим речима: „Ако ви, будући зли, умете добре даре даривати деци вашој, колико ће више Отац Небески дати Духа Светога онима који ишту у Њега" (Лк. XI, 13). Св. ап. Павле је писао: „Не знате да сте храм Божји и да Дух Божји живи у вама" (I Кор. III. 16).

Све могуће добре дарове, као: мудрост, разумевање, разборитост, знање, страх Божји, храброст, скромност, чистоту, светост и друге.

Кроз строгу контролу свог срца и језика; кроз молитву и љубав и кроз свете тајне.

То је изузетна заједница у људској историји. Јер, то је Божја породица створена речју и крвљу Исуса Христа, а руковођена и надахнута Богом Духом Светим.

Он је рекао: „Сазидаћу Цркву своју и врата паклена је неће надвладати" (Мат. XVI, 18).

Вечито живи Христос, који је рекао: „И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века, амин" (Мат. XXVIII, 20). И св. апостол Павле је говорио о томе – како је Отац Небески прославио Свога Сина Исуса Христа „и дао Му да буде глава Цркве... која је тело Његово" (Еф. I, 22—23).

Св. ап. Павле је ово јасно приказао речима: „А ви сте тело Христово и удови појединачно" (I Кор. XII, 27)

Сви они, мушки и женски, који су уједињени истом вером и надом, везани истим законом Божјим о љубави, освећени истим светим тајнама и које руководе законити епископи и свештеници.

Чланови Цркве су и умрли, што није случај ни у једној световној заједници.

Када чланови Цркве умру на земљи, одвајају се од својих тела, али не и од Цркве. Њихове душе одлазе у Небеску Цркву. Због тога постоје два крила Цркве: видљиво и невидљиво крило.

Сви они хришћани који живе у видљивим телима и који се боре за хришћанско савршенство.

Сви они хришћани који су умрли са вером у Христа за последњих деветнаест векова, укључујући овде и старозаветне праведнике које је Господ спасао приликом свог силаска у Ад.

Свакако, под условом да су живели и умрли као хришћани.

Невидљива је далеко бројнија. И тај број непрестано расте.

Постоји. То ми зовемо заједницом светих.

У молитвама и делима милосрђа живих чланова за умрле с једне стране, и у молитвама и заузимању умрлих за живе с друге стране.

Христова Црква је једна, света, васељенска и апостолска.

Зато што је она једно духовно тело с једном главом Исусом Христом, и с једним Духом Светим који борави у њој. Св. апостол говори о седмоструком јединству Цркве и каже: Ту је „једно тело, један Дух, једна нада, један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свих" (Еф. IV, 4—6).

Оне су независне у употреби свог народног језика у извесној мери у спољном устројству, које је подложно Канонском праву. Иначе, оне су међузависне као чланови једног истог тела Христовог, као гране истог дрвета, које узимају храну из истог корена и кроз исте жиле.

Цариградска црква, Јерусалимска, Александријска, Антиохијска, Грчка, Кипарска, Синајска, Српска, Бугарска, Руска, Румунска, Грузијска, Албанска, Пољска и Чехословачка.

Оне су једнаке, због тога се и називају сестринским црквама. Руска и балканске цркве још зову Цариградску цркву Мајком Црквом, јер су примиле хришћанство из Цариграда.

Васељенски сабор, који сачињавају представници свих независних сестринских цркава.

Патријарх, Митрополит или Архиепископ са Сабором епископа.

Не може, јер је Црква ризница Божје благодати без које се нико не може спасти, као рука одсечена од тела.

Зато што је она освећена светошћу њеног Оснивача, Исуса Христа, Његовим светим речима, делима, жртвом, и стога што је њен циљ да освети људе. И на крају што је она дала и стално даје велики број светих и много мученика.

Ево једног примера: „Христос је заволео Цркву и себе предаде за њу, да је освети очистивши је купањем воденим и речју; да метне преда се славну Цркву, која нема мане ни мрље, или тако чега, него да буде света и без мане" (Еф. V. 25—27).

Грешници прљају себе, а не Цркву као целину, као што дим из димњака не може загадити целу атмосферу на земљи.

Врло много. То и јесте врло важан задатак Цркве да чисти грешнике од њихових грехова и да их учини светим члановима свете Божје породице.

Она их одсеца од свог тела као нечисте удове према Христовим. речима: „А ако ли не послуша ни Цркву, да ти буде као незнабожац" (Мат. XVIII, 17).

Зато што она није ограничена ни простором, ни временом, ни расом, ни језиком. Она се обраћа читавом човечанству. Васкрсли Господ је упутио своје апостоле: „Идите и научите све народе" ... (Мат. XXVIII, 19).

Још се зове ВАСЕЉЕНСКОМ и због тога што укључује у себе све истине и сва средства која су потребна за спасење сваке људске душе у свету

Због тога што су дух, учење и рад Христових апостола потпуно очувани у Цркви.

У свему.

Зато што је Христос изабрао апостоле и дао им власт да говоре и раде у Његово име. Он је рекао: „А и ви ћете сведочити, јер сте од почетка са мном" (Јн. XV, 27).

Треба, јер је Он рекао апостолима: „Ко вас прима и мене прима" (Мат. X, 40). И још више, Он је осудио градове који не буду примили апостоле овим страшним речима: „Заиста вам кажем: лакше ће бити земљи Содомској и Гоморској у дан страшнога суда, него ли граду ономе" (Мат. X, 15).

Да везују и разрешују. „Што год свежете на земљи, биће свезано на небу, и што год разрешите на земљи, биће разрешено и на небу" (Мат. XVIII, 18); и такође у вези с овим: „Којима опростите грехе, опростиће им се, и којима задржите, задржаће им се" (Јн. ХХ, 23).

Законита јерархија, тј. непрекинути ланац преношења благодати и власти у Цркви од апостола на епископе и од епископа на свештенике и ђаконе рукоположењем.

Јесте.

Заиста јесте. Требало би да будемо захвални Богу и својим родитељима за ово.

То је почетни свети чин, или света служба, кроз коју постајемо законити чланови Цркве.

Постоји седам светих тајана:

1. Крштење,

2. Миропомазање,

3. Причешће,

4. Покајање,

5. Свештенство,

6. Брак, и

7. Јелеосвећење.

Најпре зато, што кроз свету тајну крштења примамо благодат, као новорођена деца Божја, да будемо хришћани. Тек после овога дозвољено нам је да приступамо свим другим светим тајнама ради нашег духовног узрастања.

Разлог је и то што су у оно време, када је Символ вере био формулисан, постојали спорови између православних отаца Цркве и неких јеретика по питању свете тајне крштења, док о другим светим тајнама није било спорова.

Зато што се света тајна крштења врши само једном над истим лицем и не може бити поновљена. Физички смо рођени само једном, тако и духовно можемо бити рођени само једном. Крштење је наше духовно рођење.

То значи да ће Бог Својом силом учинити бесмртним не само наше душе, већ и наша тела. И то значи да ће свака бесмртна душа бити према својим делима одевена у своје бесмртно тело?

Постоји. Постоје природна тела и духовна тела (I Кор. XV, 44).

Не, јер она тела су пропадљива. Они ће васкрснути у духовним телима, која нису пропадљива.

Својом речју, исто онако као што је створио свет Својом речју, исто онако као што је васкрсао једну умрлу девојку и умрлог младића и Лазара, својом речју. Исто ће се догодити и приликом општег васкрсења: „Мртви ће чути глас Сина Божјег и оживети" (Јн. V, 25).

Њихова тела ће се изменити „у трен ока” у духовна тела, а према њиховим делима и карактеру.

На крају света. када нађе Бог да је број спасених и изабраних испуњен.

То је стање које претходи вечном блаженству или вечним мукама, према њиховим делима докле су били у телима на земљи.

Тзв. Посебним или Привременим судом.

Одмах после смрти личности.

На последњем општем суду, који це зове и Страшни суд.

На крају света, после васкрсења мртвих.

На Посебном суду суди се само души једне личности, а на Општем последњем суду биће суђено заједно и души и телу.

Зато што оне чекају на све нас остале, на које оне нису изгубиле успомену и за које се увек и ватрено залажу.

Има. Оне чекају да буду сједињене са својим васкрслим телима, као и Христос. Мноштво људских бића разликоваће се од мноштва анђела у Царству небеском што ће бити у духовним телима, докле су анђели потпуно бестелесни.

То је живот који ће доћи после наше смрти и васкрсења.

Прави и пуни живот у присуству и заједно с Богом и са Божјом небеском породицом; живот кристалне чистоте и божанске славе, вечне светлости и радости.

Он је рекао: „Тада ће се праведници засјати као сунце у Царству Оца свога" (Мат. XIII, 43).

Иако ће сви они уживати славу и блаженство, према речима апостола (II Кор. II, 4), они ће це разликовати као што це разликују сунце, месец и звезде једно од другог, као што је речено: „Друга је слава сунцу, а друга месецу, и друга слава звездама; јер це звезда од звезде разликује у слави" (I Кор. XV, 41).

Зато што они не желе да буду спасени. Они одбацују Божји позив, презиру крст Христов, противе се Божјем закону, гоне Цркву и оне који верују; једном речју, стају на страну Сатане против Бога и никада се не кају. „Они не вероваше истини, већ се радоваху неправди" (II Кор. II, 12).

Не могу. Само у овом свету људи могу да бирају: или да буду добровољне слуге Христове, или Сатане. После смрти свако ће се придружити своме господару, кога је изабрао и следовао у своме животу. Господ Исус је рекао о својим слугама: „Где сам ја, онде и слуга мој нека буде" (Јн. XII, 26).

Света тајна је видљива свештена радња, кроз коју невидљива спасавајућа сила, која се зове Божја благодат, преноси чудотворне дарове на оне који је примају.

Божја благодат, то су они Божји дарови, које Бог Отац даје кроз Светога Духа, а по заслугама Сина.

Сви могући добри дарови који су неопходни за наше препорођење освећење и спасење.

Да, ако слободном вољом усвајамо Божју благодат вером, која се изражава кроз добра дела.

Има их седам: крштење, миропомазање, причешће, покајање, свештенство, брак и јелеосвећење.

Не могу се поновити: крштење, миропомазање и свештенство. Остале могу.

То је света тајна којом се лице које се крсти чисти од свих грехова, и наслеђених и личних, и као новорођено дете Божје укључује се у. Цркву Христову.

Трократно погружавање у воду у име Свете Тројице: Оца. и Сина, и Светога Духа са одговарајућим молитвама свештеника.

Христовом заповешћу:

Прво, следујући Његовом сопственом примеру;

Друго, држећи се Његове заповести коју је дао својим ученицима: „Идите, дакле. и научите све народе. крстећи их у име Оца, и Сина и Светога Духа" (Мат. XXVIII, 19).

Треће, чувајући Његову строгу опомену: „...Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући в Царство Божје" (Јн. 111,5).

Трократно погружавање означава смрт у гресима против Свете Тројице, а трократно излажење из воде означава живот у Светој Тројици.

Одрицање од Сатане, покајање и право вероисповедање (Символ вере).

Кум, који јамчи у овом случају.

Да поучава, или да помаже поучавању у свим хришћанским истинама и васпитавању детета које је крштено.

Међу православнима, куму се указује велико поштовање као духовном оцу.

Прво, из бојазни да дете, ако умре некрштено, буде искључено из хришћанске породице и да се тако на Последњем суду појави међу незнабошцима. Друго, зато што су апостоли крштавали децу (Д. ап. X, 44; I Кор. I, 16).

Треће, Господ Исус је много волео децу. Он је заповедио: „Пустите децу нека долазе к мени..." (о. X, 14)

Као убице своје рођене деце.

У тако озбиљном случају Црква дозвољава да сваки хришћанин, или хришћанка могу извршити крштење у најкраћем облику, тј. погружавањем детета у воду и изговарањем: „Крштава се слуга Божји (име) у име Оца, и Сина, и Светога Духа; Амин." Ако дете преживи, свештеник ће допунити крштење и извршити свету тајну миропомазања.

То је света тајна кроз коју крштено лице добија дарове Светога Духа у снази, мудрости и другим даровима који му помажу да чува праву веру и да живи светим животом.

Свештеник помазује поједине делове тела крштеног лица светим миром изговарајући речи: „Печат дара Духа Светога. Амин".

Од светог апостола Павла, који је рекао: „А Бог који нас утврди с вама у Христу и помаза нас, који нас запечати и даде залог Духа у срца наша" (II Кор. I, 21—22).

Да се освети разум и да размишља о Богу и Његовом закону.

Да се освети срце и да љуби Бога.

Да се освете и да виде Божје добро у сваком створењу.

Да се освете и да слушају речи Божје.

Да се освете и изражавају радост због учињеног добра и стида због греха.

Да се освете с циљем да могу славити Господа Бога и да увек говоре истину и добро.

Да се освете да би увек чиниле добра и племенита дела пред Богом.

Да се освете и да би ишле правим хришћанским путем који води у Царство Божје.

Да се освети цео човек, и душа и тело, да буде свет као што је Бог свет.

Правилно је према Светом писму и према Светом предању. јер крштење водом означава очишћење, а миропомазање означава освећење Духом Светим. Читајте ове одељке: I Јн. II, 20—27; II Кор. I 21—22; Дела ап. VII, 14—16. Једно од другога не треба одвајати (читајте такође књигу Изласка XXIX, 4—7).

Да, али не без учешћа епископа у њој.

Епископи припремају и освећују свето миро, без кога свештеник не може свршити свету тајну миропомазања.

Да. Стари цареви су били помазивани (I Самуилова X, 1; XVI, 13, Пс. LXXIX, 20). Сада су сви хришћани миропомазани, јер нас је Христос учинио да будемо „свештеници и цареви пред Богом Његовим Оцем" (Открив. I, 6).

То је света тајна у којој побожни хришћани под видом хлеба и вина примају истинито тело и крв Господа нашег Исуса Христа.

Господ наш Исус Христос пред својим ученицима на последњој вечери, уочи свога страдања и смрти.

То је описано у св. Јеванђељу: „И кад јеђаху, узе Исус хлеб и благословивши га преломи га и даваше ученицима, говорећи: узмите, једите ово је тело моје. И узе чашу и давши хвалу даде им говорећи: пијте из ње сви; јер је ово крв моја новога завета која ће се пролити за многе ради отпуштања греха" (Мат. XXII, 26—28).

За време најважнијег црквеног богослужења, које се зове Света литургија.

Зато што она приказује читаву драму Христова живота од Његовог рођења до Његовог вазнесења на небо.

Освећење хлеба и вина које врши епископ или свештеник.

Зашто је Христос заповедио: „Ово чините за мој спомен" (Лк. XXII, 19).

Зато што од тога зависи наш вечни живот. Христос је рекао: „Ко једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан" (Јн. VI, 54).

У том случају смо у смртној опасности, јер је Господ рекао сасвим јасно: „Ако не једете тела Сина Човечјега и не пијете крви Његове, нећете имати живота у себи" (Јн. VI, 53).

Постом и молитвом, исповедањем својих грехова и опраштањем онима који су се о нас огрешили.

Примамо самога живога Христа у себе, и тако сједињени с Њим, имамо вечни живот, према Његовим речима: „Ко једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему” (Јн. VI, 56). „Ко једе мене и он ће живети мене ради" (Јн. VI, 57)

Деца узимају млеко од својих мајки, које је у ствари материно тело и крв, али том храном тела расту. Слично ми у св. причешћу узимамо тело и крв Христову и том храном наше душе расту и сазревају.

Наша тела су од земље, стога се хране земаљском храном, али су наше душе од небеске суштине, стога се морају хранити небеском храном. И Христос је рекао за Себе: „Ово је хлеб који је сишао с неба" (Јн. VI, 58).

Најмање четири пута годишње (у току четири поста). Али је препоручљиво приступити св. причешћу што чешће, што је у зависности од приправности причесника. Особито је важно причешћивање у болести.

То је света тајна кроз коју се опраштају наши греси, ако се исповеде, и кроз коју добијамо измирење с Богом.

Сви греси које смо учинили после крштења и које смо исповедили свештенику и за које смо се покајали.

Ипак не може бити опроштен наследни грех само покајањем без крштења. Такође неки смртни греси не могу бити опроштени „ни на овом, ни у будућем свету" према Христовим речима (Мат. XII 31).

Исповедање грехова. пред свештеником, после кога свештеник чита молитве и у име Свете Тројице разрешава лице које се каје.

Знамо из Светог писма и Светог предања. Христос је опростио грехе покајнику, а исто су то чинили и апостоли. Из Светог предања знамо за многе примере грешника, који су се покајали за своје грехе, поправили се у животу и постали светитељи.

Сам Господ Исус Христос, који је рекао својим апостолима: „Примите Духа Светога. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се" (Јн. XX, 22—23).

Препоручљиво је, јер сваки грех који смо нанели људима, нанели смо исто тако и Богу. Нема греха који не вређа Бога. Стога је потребно да идемо увек код Божјег свештеника ради исповести и опроштаја.

С искреним кајањем и скрушеним срцем; исто тако са осећањем праштања свима који су се о нас огрешили, и са одлуком да се покоравамо свештенику који врши исповест уколико наложи епитимију.

Различиту епитимију, према озбиљности наших грехова, нпр. да постимо, да се молимо, да дамо накнаду некоме кога смо оштетили, да чинимо дела милосрђа, или, чак, да не приступамо светој тајни причешћа за извесно време.

Што чешће то боље. Неопходно је исповедати се пре приступања светој тајни причешћа. Крајње је нужно у болести јер не знамо време своје смрти. Стога је потребно да будемо спремни, сасвим спремни да се сјединимо с небеском Божјом породицом, као покајана, ослобођена од греха и благословена деца Божја.

То је света тајна у којој Дух Свети кроз полагање руку епископа даје благодат и право ономе који се рукополаже за епископа или свештеника да свршава остале свете тајне и да руководи верским животом људи.

Три степена: епископ, свештеник и ђакон.

Епископ може да свршава. свих седам светих тајана, свештеник све осим св. тајне свештенства, а ђакон помаже епископу и свештенику, али сам не може свршавати ниједну од светих тајана.

Чтеци, ипођакони и ђаконисе.

Два или више епископа.

Епископ.

Епископи су наследници апостола.

Сам Господ Христос као први Првосвештеник (Јевр. V, 4—6). Он, као извор сваке власти и права у Његовој Цркви, дао је апостолима власт да уче, исцељују и опраштају грехе.

Најпре Христос као вечни Првосвештеник и глава Цркве, онда од Њега апостоли, па од апостола епископи, и од епископа свештеници и ђакони.

То су најпре чинили апостоли (I Тим. IV, 14; V, 22.). Полагање руку у овој светој тајни преноси се на лице које се рукополаже духовна сила и тако се постиже законита веза црквене власти и свештенослужења

Не може постојати, јер се таква црквена заједница одељује од тела Васељенске православне цркве и лишава себе благодати Божје.

Зато што смо преко свештеника у светој тајни крштења препорођени у децу Божју; преко њих у светој тајни причешћа добијамо небеску храну (Христово тело и крв); у светој тајни покајања преко њих добијамо опроштење од својих грехова, а у осталим светим тајнама нарочите дарове Светог Духа. Поред тога, свештеници се за нас непрестано моле, уче нас, саветују, опомињу нас и нама руководе. Према томе, они су заиста наши духовни оци. Свакако они морају бити достојни тог имена и те велике службе.

Света тајна брака или венчање је света тајна кроз коју Свети Дух сједињује у једно биће хришћана и хришћанку који пред свештеником непоколебљиво изјаве да ће се цео свој живот узајамно волети и једно другом бити верни, и који примају благослов за рађање и васпитање деце.

Господ Бог је у Рају благословио наше прародитеље Адама и Еву и рекао им: „Рађајте се, и множите се и напуните земљу" (Постање, I, 28).

То је нешто најближе од свих људских односа, јер је речено: „Човек ће оставити оца свога и матер своју, и прилепиће се жени својој, и биће двоје једно тело" (Постање, II, 24).

Да. Он је поновио исте речи Старога завета, и говорећи против развода брака, додао: „Што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. XIX, 6).

Он је осветио брак Својим присуством на свадби у Кани Галилејској и претварањем на тој свадби воде у вино (Јн. II).

Да, исто као што се вода променила у вино, тако се Његовим присуством телесна љубав мења у духовну љубав двеју душа.

Рађање деце у прехришћанском времену имало је за циљ „напунити земљу", док хришћански брак има за циљ напунити Христову Цркву и на земљи и на небу, коначно — напунити Рај.

Има. Свети ап. Павле упоређује брачну везу мужа и жене с везом Христа и Његове Цркве: „Муж је глава жене као што је Христос глава Цркве". Као што човек и жена у браку постају једно, тако су једно и нераздвојни Христос и Његова Црква.

Света тајна јелеосвећења састоји се из молитава свештеника и помазивања болесника освећеним уљем, кроз које делује Божја благодат за оздрављење болесника.

Обољење душе или тела.

Она лечи тело од његових немоћи и душу чисти од њених грехова.

Од Христовог времена. По заповести Христовој апостоли су ишли да проповедају Јеванђеље, и, међу другим људима, „помазивали јелејем многе болеснике и лечили их" (Марко VI, 13).

Заповешћу апостола. Свети ап. Јаков пише сасвим јасно: „Болује ли ко међу вама, нека дозове старешине црквене, те нека читају молитву над њима и нека га помажу уљем у име Господње. И молитва вере помоћи ће болеснику, и подигнуће га Господ, и ако је грех учинио опростиће му се" (Јак. V, 14—15).

Не, ова чудотворна света тајна врши се и над онима који су лакше болесни.

То је закон који је Бог дао преко Мојсија на брду Синају написан на две камене таблице и који је садржавао десет заповести.

1. Ја сам Господ Бог Твој; немој имати других богова осим мене.

2. Не прави идола нити каква лика од онога што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити.

3. Не узимај узалуд имена Господа Бога свог.

4. Сећај се дана одмора да га светкујеш; шест дана ради и свршуј све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твоме

5. Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи.

6. Не убиј.

7. Не чини прељубе.

8. Не кради.

9. Не сведочи лажно на ближњега свога.

10. Не пожели куће ближњега свога, не пожели жене ближњега свога, ни слуге његовог, ни слушкиње његове, ни вола његовог, ни магарца његовог, нити ишта што је ближњега твога.

На првој каменој таблици биле су написане четири заповести које уређују наше односе према Богу; а на другој каменој таблици било је написано шест заповести које уређују наше односе према човеку.

Да верујемо у једнога Бога, који је једини истинити Бог, и да одбацимо веровање у многе богове као грех и обману.

Било је природно у почетку, али умножавањем људских грехова и преступа помрачена је људска свест и људи су фантазијом измислили многе богове према својим страстима и утицајем Сатане.

1. Обожавањем тзв, великих људи уместо Бога; [Напомена: Као што су Римљани обожавали своје императоре]. Обожавањем ствари уместо Бога, било Божјих створења или људских дела;[напомена: Обожавање сунца, звезда и природе уопште]

3. Допуштањем да у наша срца уђе сумња о постојању Бога; [напомена: To се зове скептицизам]

4. Учењем о Богу које се разликује од вере наших отаца; [напомена: To се зове јерес]

5. Одвајањем од Васељенске цркве; [напомена: To се зове раскол].

Не забрањује, јер их не обожавамо као Бога, већ их поштујемо као најдостојније чланове Божје породице.

Зато што је речено да Бог испуњава вољу оних који Њега љубе. Светитељи су највећи љубитељи Бога. Њиховим посредништвом Бог нам помаже, а то знамо из искуства.

Да не обожавамо никога другог осим једнога Бога. Као што је раније речено, забрањује нам це да обожавамо ма које створење Божје или дело људско као Бога. Бог је изнад свих својих и људских дела.

Ми поштујемо иконе као благословене представе јединог живог Бога, Његових анђела, светитеља и мученика, који су наши пријатељи и посредници.

Живоме светитељу на небу, чије је лице изображено на икони, а преко светитеља једноме Богу, Цару свих светитеља.

Нашим уснама целивамо лик светитеља, а нашим мислима и срцима целивамо правог светитеља као живу и стварну личност у Небеској цркви.

Искључиви протестанти, који нису имали духовног искуства у заједничарењу са светитељима и који не разумеју да је главно Христово дело у томе да од верних и препорођених људи створи породицу Божју са најближим односима и додиром Божје деце на небу и Божје деце на земљи.

Када поступамо тако да нам стомак постане бог прекомерним једењем и пијењем (Филип. III, 19), или новац, или имање (Кол. III, 5), или наша сопствена личност, или држава, или нација, цивилизација и др.

Да не помињемо име Божје узалуд и у непристојним разговорима.

Забрањено је:

Да се служимо непристојним речима кад говоримо о Богу;

Да се служимо именом Божјим ради потврђивања безначајног причања или чак и лажи;

Да говоримо просте, срамне речи и да се кунемо;

Да кршимо завет дат Богу заклетвом.

Ретко, само у молитви и увек са великим поштовањем, јер то је најсветије име од кога демони дрхте, којим се благосиљају личности и ствари, лече болести и освећују уста која га изговарају.

Да празнујемо Божји дан као дан одмора.

Значи дан одмора, јер за шест дана¹ је Бог створио небо и земљу, а седмог дана се одморио. [¹ "Али ово једно да вам не буде непознато, љубазни, да je један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан". (II Посл. Петр. 3,8; Псал. 90,4)]

Зато што је Господ наш Исус Христос у Недељу васкрсао из мртвих, докле је у суботу деловао у Аду, проповедајући Јеванђеље умрлима и спасавајући их.

Недеља, када је задобио победу над последњим непријатељем, тј. над смрћу. На Велики петак је победио наше грехе, у суботу је победио царство Сатане у Аду а у Недељу победио је смрт Својим Васкрсењем. Тако се славно завршило дело људског спасења. И тек тада се Он одмарао. Стога је Недеља Његов и наш дан одмора.

Радосно, због Христове победе над смрћу;

Уздржавањем од свакодневних послова;

Молитвом у дому и у храму;

Читањем Светог писма и других духовних књига;

Размишљањем о својим делима и мислима из прошлих шест дана;

Посећивањем болесника и делима милосрђа;

Одмарањем и унутарњим слављењем Бога, Пресвете Богородице, анђела и светитеља.

Да поштујемо свог оца и своју матер.

Треба да их ценимо, да слушамо њихове савете, да будемо пажљиви према њиховим искуствима, да им будемо захвални и да их волимо као што они нас воле; да. их помажемо у старости, а после њихове смрти да их се сећамо у молитвама и да чинимо доброчинства за њихов помен.

Прво, из јасних разлога: преко њих Бог нам је дао живот и биће, њиховом самопрегорном бригом и непроцењивим старањем и жртвама ми смо одрасли и васпитани.

Друго, јер наши родитељи као једно тело символишу Бога Оца, као што ми символишемо Бога Сина. Тако су наши односи према нашим родитељима символ наших односа према Богу, Светој Тројици у Јединици.

Треће, како ми поштујемо или не поштујемо своје родитеље, тако ће и наша деца да нас поштују или не поштују, као што доказује дуго искуство рода људског.

Врло тешка. У Старом завету Бог је наредио да ће онај „ко псује свога оца или своју матер бити погубљен" (Изл. XXI, 17). Ноје је проклео Хамово потомство, јер се Хам наругао голотињи свога оца. Такође је Авесалом кажњен страшном смрћу, јер се побунио против свога оца цара Давида (II Самуил. XVIII, 9).

Врло много. Диван је пример синова и унука Рахавових, који су послушали заповести својих отаца да не пију вина, због чега их је Бог благословио (Јерем. XXXV, 6, 19).

Јесте, и делима и речима (Мат. XV, 3—7; Лк. II, 51; Јн. XIX, 26).

Да, поштовањем родитеља ми се вежбамо и спремамо на поштовање ауторитета, било духовних, било световних.

Забрањено је да убијамо свога ближњега из зависти, или мржње, или због користи, или због освете.

Бог је створио човека по својој слици и Он му је дао живот. Следствено: убијањем човека устајемо против Божјег подобија у њему и против Божје својине. Што не можемо дати, немамо право ни одузимати.

Оно је равно убиству. Наш живот не припада нама већ Богу.

Постоје различите врсте рата. У Старом завету је често говорено о рату као „Божјем рату". Под овим се разуме рат за правду против ужаса неправде. У таквом рату оправдано је убијање и сматрано заслугом бити убијен (Изл. XIV, 13—14; XXXI, 6—8; II Днев. ХХ, 15).

Постоје убице тела и убице душа. Убице душа су они који убијају људске душе кварећи их и одвајајући их од Бога, будући да су сами искварени и безбожни.

Јер који учествују у двобоју не поштују ни црквене ни државне законе. У двобоју може невина страна да буде убијена, а крива да буде поштеђена.

То није био двобој због личних размирица између Давида и Голијата, већ борба између војске истинитог Бога и војске Божјих непријатеља, идолопоклоника. Давид је ишао против заштитника незнабоштва и Божјим надахнућем и Божјом силом је победио. То нам је дивна поука о Божјем руковођењу и Његовој моћи, и нема сличности с обичним двобојима.

Ђаво, за кога је Христос рекао: „Он је убица од почетка" (Јн. VIII, 44). Да га Бог не спречава, он би поубијао сва људска бића. Остале људске убице су оруђа и инструменти ђавола.

Из мржње и злобе, јер он зна да је људима одређено да наследе Царство небеско које је лудо изгубио. Стога се ђаво и зове човекомрзац.

Забрањује се незаконити полни однос, као: прељуба, полни однос пре брака и друге врсте „ниских склоности", које природно употребљавање тела „мењају у противприродно", као што каже св. ап. Павле (Рим. I, 26).

Да се сачува светост, чистота, срећа и циљ брачног живота.

Пре свега, замке Сатане, који је непријатељ сваке чистоте и светости, и који мрзи размножавање људског рода и пораст Божје духовне породице, тј. Цркве.

Друго, незнање људи и жена који пожудно гледају у тела једни другима уместо у душе, и мало знају о људима и женама као духовним бићима и Божјој деци. Ово незнање је последица рђавог васпитања и утакмице у друштвеним изопаченостима.

Кроз цео Стари завет идолопоклонство се зове прељубом, браколомством, блудом. А идолопоклонство спада у највећи грех против Бога.

Пропадање тела и душе, самообмана, одвратне болести, душевна узнемиреност, нервоза, несрећа, болесна и саката деца, очајање, и на крају лудило.

Забрањује се да крадемо. Лице које краде зове се лопов. Нама је забрањено да будемо лопови.

Тајно узимање имовине која припада ближњем или друштву;

Отворена пљачка насиљем нечије имовине;

Лагање сиромашних и невештих у куповини или продаји;

Избегавање дужности у јавној служби и мањи рад него што се тражи и него је плаћен;

Живот од преваре, обмане и фалсификовања.

Да поштујемо свачију имовину, да будемо поштени и праведни у свим својим пословима: да живимо од свог сопственог рада и да помажемо наше ближње који су мање сретни, да будемо верни и марљиви у јавним службама и да евентуално више радимо него што се од нас тражи.

Забрањује се да говоримо лаж о својим ближњима, било тајно, било јавно, или пред судом.

Лажно сведочење против човека на суду када се лажно кунемо именом Божјим.

Материјална и морална штета лица које је лажно оптужено, али још је већа штета лажном сведоку. Јер говорећи лаж, он замрачује, трује и разара своју сопствену душу.

Не. Јамац за ово је сам Бог, који каже: „Нема ништа скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати" (Мат. X, 26).

Када су стражари гроба Христовог дошли старешинама свештеничким и вођама и рекли им о Христовом васкрсењу, „они им дадоше довољно новаца говорећи: кажите, ученици његови дођоше ноћу и украдоше га докле смо ми спавали" (Мат. XXVIII, 11—15). Али ова лаж није успела у прикривању чињенице о Христовом васкрсењу, већ је покрила лажове вечним срамом.

Као главни борци за оваплоћену Истину, апостоли су говорили врло оштро против лажи. Тако св. ап. Јаков пише: „Ако неки од вас мисли да верује, и не зауздава језика свога, него вара срце своје, његова је вера узалуд" (Јак. I, 26). Читај што каже и св. ап. Петар (I Петр. Илл, 10).

Од Сатане кога Господ Исус Христос назива: „Лажљивац и отац лажи". „Када говори лаж, своје говори" (Јн. VIII, 14).

Стога сви људи који лажу говоре у име Сатане, а не у име Божје.

Себичне жеље и неправедне жудње за нечим што припада нашим ближњим.

Зато што рђаве жеље производе рђава дела. Наше срце је радионица свега што мислимо, говоримо или чинимо. Наш Господ Исус Христос је рекао: „Из срца излазе зле мисли, убиства, прељубе, блуда, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога. Ово је што погани човека ..." (Мат. XV, 19, 20).

Нимало. Овим жељама мислимо да градимо своју срећу на несрећи свог ближњег. Стога су овакве жеље потпуно безумне.

Контролисањем својих жеља, чишћењем срца молитвом и страхом Божјим, исповешћу пред свештеником свих наших грешних жеља, сећањем на смрт и Страшни суд Божји на коме ће свако добити награду „према својим делима".

То је закон који је откривен и предан преко Исуса Христа, Сина Божјег, Месије.

Последњи закон Божји.

Зато што је то последњи закон Божји и други неће бити дат до краја света.

Унутарни закон Божји, јер се односи на најунутарњије мотиве свих наших спољних делатности.

Нови, крајњи, или унутарњи закон Божји, доследно, најсавршенији и једино спасавајући божански закон.

Из истог разлога и кога ми учимо децу да ово чине, а оно не, као азбуку правилног руковођења, без улажења и објашњавања деци невидљивих мотива за овакве делатности. Ово св. ап. Павле објашњава речима: „И ја браћо, не могох с вама говорити као с духовнима, него као с телеснима, као и с малом децом у Христу. Млеком вас напојих пре него јелом." (I Кор. III, 1, 2).

Спољни закон је дат као припремни једном малом пастирском племену, док је унутарњи закон дат свима народима на земљи, који су везани међусобно у једну духовну и заједничку Божју породицу драгоценом крвљу самога Христа

Прва је ова заповест:

И друга је као и ова:

„Љуби ближњега свога као себе самога" (Мат. XXII, 37—40; Мк. XII, 30—31).

Он је рекао: „О овим двема заповестима виси цео закон (стари) и пророци". Он је такође рекао: „Од ових нема веће заповести".

Не. То само значи да љубав према Богу и према ближњему усавршава цео стари закон, као што апостол каже: „Љубав је испуњење закона". (Рим. XIII, 10). Другим речима: љубав је изнад свих заповести и забрана, јер она обуздава више него што се тражи и чини више него што се очекује.

То значи волети Га више свега, више него себе, или породицу, или свет, или ма шта у свету.

То значи пренети сва осећања свога срца у једно осећање љубави према Богу.

То значи расветлити и загрејати сву своју душу љубављу према Богу.

То значи управити све своје мисли на мисао љубави према Богу.

То значи усмерити све снаге своје воље на дело које је угодно Богу, нашој љубави.

Пре свега, то значи да је потребно да љубимо Господа Исуса Христа, Савршеног Човека, као ближњега нама најмилијег и најближег, а кроз Њега и све друге наше ближње.

Заиста јесте, али се ту подразумева љубав према Њему као Богу, у исто време са Оцем и Духом Светим, а овде се подразумева љубав према Њему као човеку, правом обрасцу истинитог човека, „најплеменитијем од синова људских".

Да, врло упечатљиво. Он је рекао: „Ко љуби оца или матер више него мене, није мене достојан: и ко љуби сина или кћер више него мене, није мене достојан." (Мат. Х,37).

Исто тако је рекао: „Ко љуби мене и Отац мој љуби њега. Ко мрзи мене, мрзи и Оца мога” (Јован XV, 23)

„Сам вас Отац љуби, јер сте љубили мене" (Јован XV, 27).

Он је питао Петра: „Симоне, сине Јонин, љубиш ли ме" (Јован XXI, 15).

Ово питање Он поставља свакоме од нас: „да ли Ме љубиш?"

И св. ап. Павле каже: „Ако ко не љуби Господа Исуса Христа, да буде проклет!" (I Кор. XVI, 22).

Исто као што љубимо Бога преко Исуса Христа исто тако љубимо и људе преко Исуса Христа.

Јесте, јер ако љубимо своју Љубав, Христа, љубимо и све које Он љуби и за које је Он умро. Тако. нас обе заповести обавезују да љубимо Исуса Христа, љубљеног Посредника између Бога и људи. Без љубави према Њему, наша љубав према Богу и према људима не може бити права и потпуна.

Заиста врло много. На пример: Наше знање о Богу зависи од наше љубави према Богу: „Сваки који љуби ... познао је Бога, а који не љуби, не познаје Бога, јер је Бог љубав". Такође наш мир зависи од наше љубави према Богу: „Бог је љубав и онај ко пребива у љубави, пребива у Богу и Бог у њему", и „ у љубави нема страха" а где нема страха ту је мир. Такође наша снага и срећа, а изнад свега наше спасење и вечни живот зависе од наше љубави према Богу и нашој браћи.

Молитва и испуњење воље Божје.

Доброчинство. Другим речима: милосрдна дела, речи, мисли и молитве, све и увек у име Господа нашега Исуса Христа и Њега ради.

То је начин нашег додира с Богом, кроз који изражавамо своју веру, наду и љубав.

Четири врсте: Унутарња молитва, Спољна молитва, Лична молитва и Заједничка молитва.

Унутарња молитва се још зове и умна молитва. Она се. врши у ћутању. Спољна молитва се говори гласно.

То зависи од тога колико љубимо Бога. Што више волимо Бога, ми смо у чешћем додиру с Њим. Најдостојнији су они који се непрестано моле Богу, према Христовој речи „треба се непрестано молити" (Лук. XVIII, 1).

Молити се непрестано могуће је умно или на унутарњи начин. Можемо упућивати Богу своје нечујне молитве чак и када путујемо или када радимо: хвалећи Га, славећи Га, или призивајући Његову помоћ.

„ Г о с п о д е И с у с е с м и л у ј с е н а м е н е!"

Када се човек моли насамо, у себи или нечујно, то је лична молитва. Када се он придружује молитви других људи у цркви или на неком другом месту, таква се молитва зове јавна молитва.

Обе су обавезне за сваког хришћанина. Потребно је да се молимо тајно у себи, а такође јавно и гласно. Када смо насамо, треба да се молимо свугде, а треба да се молимо и заједно с другим хришћанима у цркви. Светитељи чине то исто.

Свака правилна молитва обично има три дела: благодарење, мољење и слављење. Прво, благодаримо Богу за све што смо примили од Њега, друго молимо од Њега што нам је моментално потребно, и треће славимо и величамо Његову доброту, силу и славу.

„Оче наш, који си на небесима,

да се свети име Твоје

да дође царство Твоје,

да буде воља Твоја, и на земљи као и на небу.

Хљеб наш насушни дај нам данас;

и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;

и не уведи нас у искушење, но избави нас од зла.

Јер је Твоје царство, и сила, и слава у векове векова. Амин."

Најпре, призив или поздрав, затим седам молби, и на крају слављење.

Почињемо призивом Бога, називајући га „Оче наш."

Једино нестворени, али рођени Син Божји Исус Христос има право да Бога зове „Оче мој" а ми, створени и усвојени синови и кћери Божје самопрегорном жртвом Христовом, имамо част да Његовог Оца зовемо Оче наш (Јн. I, 12).

Постоји велики друштвени разлог. Христос жели да се љубимо међусобно као браћа. Али само они који признају једнога оца, могу се сматрати браћом.

Сасвим тако. Нема братства где нема заједничког очинства.

Зато што је Бог створио све ствари, али Он је више него Творац, Он је Отац свих људи, који су препорођени Духом Светим и стога су постали „деца Божја". Тако више нису створења већ деца.

Зато што истинити Бог вечно борави на небу, тј. изван времена и простора, а није ограничен земљом као лажни богови идолопоклоника, поклоника природе и људи.