Миливоје Васиљевић: Соко - Град

1. Географско-топографски положај Сокола

Град Соко¹ смештен је на једној стени Соколске планине, испод највишег врха, Рожња (973 м). Планина се диже јужно и југоисточно од Крупња, између река Дрине и Узовнице на западу, реке Љубовиђе на југу и Криве реке на североистоку. Од планине Јагодње одвојена је Вуковом реком. Пружа се у правцу запад - исток у дужини од 15 км, почев од Маринковог камена до превоја Прослопа. Поред виса Рожаја, највише тачке планине, налазе се и ови висови: Равна гора (881 м), Милетина глава (915 м), Горички вис (915 м), Петков вис (950 м), Јелшино брдо (922 м), Трштен (905 м), Кик (823 м) Сенокос или Велики вис (909 м), Кутањ (600 м), Калкан (866 м) и Постењски вис (851 м).

Геолошки састав Соколске планине је двојак: кречњачки и силикатни. Кречњачки терени су по већем делу површине, по висоравнима, планинским косама и падинама. Силикати чине подлогу и денудијацијама су испољени по странама и дубодолинама.

Соколска планина је извориште многих река, потока и врела. Најпознатије су реке: Сиговац, Крива река (од које настаје Богоштица), Козлански поток или Речица², Лазањски поток или Соколска река³ и Калканска река⁴. Од врела су позната: Вода, извор између Петковог виса и Рожња (истиче из вртаче на висини од 870 м), Студенац испод Рожња, Рајичевац испод Петрине стене, Козловац у Горњој Љубовиђи, Студенац и Микуљак у Грачаници, Студено врело и извориште реке Рудне у Постењу и извор у Лазама. За лековиту воду народ држи извор Боровњак у Грачаници.

Планина је име, вероватно, добила по граду Соколу, а овај, опет, по мноштву соколова који су се око њега легли. Турци су окупацијом Србије и овога града задржали домаће име Соко, што је и најважнији доказ да је утврђење постојало и раније, пре доласка Турака. Да су га Турци подигли, назив би био на њиховом језику, највероватније Шаиновац.

Град је основан на оштром гребену једне кречњачке стене, која се на јужној страни скоро вертикално спушта ка ставама Калканске реке, Козланског и Лазањског потока или Соколске реке. Стена је горе заравњена и ту је образовано насеље - подграђе или варош. На завршетку стене која се уздиже изнад ове заравни било је утврђење.

Рушевине Сокола налазе се у селу Лазама, двадесет километра од Крупња путем преко Шљивове, док је новопросечени пут, преко Богоштице и Склопова до Чучковца и даље до Сокола, дуг петнаест километара.⁵ Соколу се може доћи правцем од Љубовије, старим путем уз Грачаницу.⁶

Напомене:

1. Турци, Муслимани - Бошњаци увек су говорили и писали Сокол. У обичном говору увек се каже Соко. Љуба Павловић пише: "У прошлом и у овом веку Подринци из Азбуковице, суседних села Рађевине као и Ужичани из рачанског среза често себе зову Сокољанима, што су из некадашње Соколске нахије". У овом раду назив Сокољани односи се на становнике Сокола и околних села муслиманске вероисповести и српског порекла.

2. На старијим војним картама забележена као Речица.

3. На најновијим војним картама забележена као Соколска река.

4. На карти размере 1:50000 обележена као Шиповска река.

5. Захваљујући иницијативи и материјалној помоћи Његовог преосвештенства епископа шабачко-ваљевског господина Лаврентија, у току 1988. и 1989. године пробијена је траса овога пута на потесу Склопова.

6. Пут је очишћен од наноса, на неким местима просечен и изграђен мост преко Грачанице код Пиперића кућа. Радови су извођени у току лета 1990. године, опет захваљујући г. Лаврентију. Пут води до испод Сокола, до Савића кућа, будућег комплекса манастира св. Николе.

2. Преглед историјских збивања у Соколу и око њега

Пре излагања о самом граду Соколу, неопходан је краћи историјско-географски преглед ове области, да би се приказао простор на којем су се одигравали историјски догађаји и одвијали економски и друштвени процеси у дугом временском периоду - од првих људских заједница до оснивања града баш на том месту.

Непрекидност насељавања главна је карактеристика овога краја. За њега је карактеристична и разноврсност материјалне културе, преношење разних утицаја, временска и просторна повезаност. У овој области све је подређено рударству. Историјско-географска истраживања ове области у познавању Сокола нису потпуна.

2.1. Праисторијско доба

Погодан географско-топографски положај средњег Подриња условио је насељеност од најстаријих времена до дана данашњег. Брдски крајеви Рађевине и Азбуковице били су нарочито погодни за сточарство и рударство.

Први трагови праисторијског живота на овом тлу потичу из доба неолита, временски опредељеног од 5000. до 3200. године пре Христа. Ово је доба примитивне земљорадње и почетака сточарства, чија је основна карактеристика била примитивна матична пољопривреда екстензивног типа, која је захтевала нови начин становања - насеља под ведрим небом, са надземним зградама и земуницама. У производњи материјалне културе стварају се нове технике израде оруђа, нарочито земљорадничких алатки од глачаног камена и грнчарије. У духовном животу и веровањима важну улогу имао је култ земље и плодности - култ богиње мајке.

И у овој области неолит је заступљен двема великим културним групама. Старија, старчевачка, заузима старији неолит, док у млађем доминира винчанска група. Називе је добила по налазиштима: Старчеву код Панчева и Винчи код Београда.

У овом крају првој групи припада насеље Турска караула у селу Бањевцу, а другој насеље Панађуриште у Комирићу, Варош у Белој Цркви, уништено насеље у Љубовији, Склопови у Богоштици и Бучју.

Соко-град, 1862.

Крајем неолитског и почетком металног доба долази до великих немира изазваних сеобама разних народа и племена. Неолитско становништво повлачи се из равничарских у брдске крајеве. Насеља се по правилу подижу на неприступачним узвишењима која доминирају лако брањивим комуникационим линијама. Најбољи примери ових насеља су: Рид у Постењу, поменута Турска караула у Бањевцу, Склопови у Богоштици, Остењак у Ликодри, Просек у Красави, Немић у Доњој Буковици и Шанац у Грабовици (Горња Буковица). Овде ваља убројати и два привремена пећинска станишта: пећину Радашницу у Доњој Трешњици и Ковачевића пећину у Церови.

Појавом метала, у време највећег процвата винчанске културе, ова област добија већи значај. Упознавање и коришћење метала, развој рударства и металургије, изазивају промене у економским и друштвеним структурама као и даља померања и кретања становништва. Рад на експлоатацији бакарне руде у овом крају почео је у неолиту и то, највероватније, у старим рудницима и потесима, Храму у Селанцу и Лому у Бољевцима. Руде ових рудника садржавале су бакарне карбонате, пирит и малахит, у којима је проценат бакра био велики. Овакав састав руда био је у употреби све док није, почев од другог миленијума старе ере, пронађен нов технолошки процес за добијање већих количина бакра из сулфида. У вези са овим рудницима је насеље Градина, на Риду у селу Рујевцу.

Рударство, металургија, добијање метала из руда и његова обрада изискивали су од ондашњег човека савладавање нових техничких знања и занимања. Појединци се специјализују за одређене послове који повлаче за собом углед и богатство, што иницира друштвено раслојавање. Неравномерност лежишта бакарне руде и брзо исцрпљивање малих лежишта изискивали су потребу за откривањем нових лежишта. Долази до све већих сукоба између појединаца и племена, настаје несигурност која се огледа и у стварању градина. Нови услови издвајају улогу мушкарца као водећу у економици, матријархат се потискује патријархатом.

У периоду прелаза неолита у метално доба - енеолиту, чији почетак пада у крај четвртог и почетак трећег миленијума а завршава око 2000. године пре Христа, долази до већих сељења и померања међу племенима. Једна од већих је сеоба сточарских племена из области руских степа. Ови номади - сточари собом су донели много примитивнију културу у односу на неолитске културе. Оруђа и оружје су и даље од камена али имају и неке примитивне облике металног накита. Оно што их одваја од ранијег становништва је јача друштвена заједница и нове представе у духовном животу и култу мртвих. Посебна им је карактеристика сахрањивање под гробним хумкама - тумулима. Ове гробне хумке представљају породичну гробницу у којој почасно место заузима мушкарац, глава породице.

Из алпских крајева Европе покреће се истовремено други велики миграциони талас који у већи део данашње Југославије и Подриња доводи две непознате групе: баденску (Баден у Аустрији) и вучедолску (Вучедол код Вуковара). Ова друга имала је своја станишта у Мачви и Јадру. Носиоци баденске групе били су номади. И поред своје експанзивности на овом подручју, ова група била је краткотрајна. Њено насеље је забележено као Остењак у Ликодри.

Старија фаза баденске културе је Болераз група (Болераз у Словачкој) а млађа костолачка (Костолац код Пожаревца). Оне су заступљене у налазима из гробних хумки са сахрањенима у океру, на локалитетима у Ћетеништу, у селу Толисавцу.

У бронзано доба дошло је до стабилизације нове културе настале после великих превирања током неолита, више од хиљаду година. У ово доба створена је основа протоилирског становништва, која се у међусобној симбиози, као и са другим цивилизацијама из енеолита и раног бронзаног доба, затеченим на Балкану, стопила у каснију илирску етничку групу.

Временски, бронзано доба започиње око 1900. а завршава око 1000. године пре Христа.

Начин сахрањивања остао је исти као и у енеолиту. Чин сахрањивања под хумкама је двојак: скелетно сахрањивање или спаљивање. Код првог, тело покојника у згрченом или опруженом ставу стављано је на земљу или неку врсту камене подлоге, заштићивано даском или разним каменим конструкцијама, често у облику сандука и потом засипано земљом донетом са стране. На тај начин гроб је добијао облик мањег брежуљка - хумке. Рађевски тумули су, обично, висине до метар и по и пречника петнаест до двадесет метара. Добар део тумула има у конструкцији камени венац ради заштите од осипања хумке. У другом погребном ритуалу остаци спаљеног покојника остављани су на самој ломачи (Толисавац, Баљевац, Ћетениште) или су остаци сакупљани у урне - специјалне судове, које су штићени каменим језгром и даље засипани земљом.

У рано камено доба овде доминира група Белотић - Бела Црква. Носиоци ове културе били су полуномади који су живели у мањим трошним колибама. Поред оруђа од камена и кремена, производили су га и од метала - бакра и бронзе. Овој групи припадају тумули у Белотићу - Шумар, Белој Цркви -Церик и Шумар и у Толисавцу - Бањевац.

Карта археолошких локалитета соколског краја

У пуно бронзано доба овде је заступљена западносрпска варијанта ватинске групе (Ватин код Вршца) која је широм распрострањена у Војводини, северним деловима Србије и јужним деловима Мађарске. Ову културу репрезентује већи број тумула као и њихов садржај. Гробови су у каменим сандуцима израђеним од плоча, са финим, често украшеним керамичким материјалом. Метални накит је богатији облицима и украшаван шрафираним троугловима и гирландама. Најчешће су гривне, огрлице и привесци од жице, у облику наочара. Ватинској групи припадају тумули у Белотићу (Шумар), Бањевац (Јованин брег), Толисавац (Ћетениште и Бањевац) Бела Црква (Церик), Лоњин (Гробље) и Томањ (Брег).

У старије гвоздено доба (1000. до 350. године Христа), у овом крају и осталим деловима наше земље, коначно је образована етничка физиономија Илира. У данашњој Славонији, северном делу Босне и Мачви, живело је илирско племе Панони, док су у јужном делу Подриња били настањени Илири, тесно повезани са Илирима источне Босне, носиоцима чувене гласиначке културе - Деситијатима. Илири су били сигурно настањени у Јадру (и назив Јадар је илирског порекла), Рађевини и Азбуковици. Њихове северне границе према Панонима ишле су Гучевом, Цером и рекама Тамнавом и Колубаром до Саве. Овакву деобу Илира у Подрињу срешћемо и касније, за време римске окупације.

Период старијег гвозденог доба и даље карактеришу тумули у Белотићу (Шумар), Баставу (Црквене) и Толисавцу (Алуге). Начин сахрањивање је исти као и у бронзано доба али се као гробни прилози сада јављају гвоздени предмети.

Насеља су била градинског типа и оснивана на неприступачним местима. Градине су биле заштићиване сухозидом, прављеним од ломљеног камена или дрвеног палисада. У Рађевини је такво насеље пронађено на градини Остењаку у селу Ликодри.

Из млађег гвозденог доба (350. године пре, до Христовог рођења) није забележен ниједан налаз у овом крају. У то доба из западне Европе у већи део наше земље, укључујући и делове северног Подриња - Мачву и Посавотамнаву, долазе и насељавају се келтска племена. Њихова материјална култура, слична илирској, знатно је напреднија, јер у изради оружја више користи гвожђе а за израду грнчарије употребљава грнчарско коло - витло. Њихово одсуство у овом крају може се објаснити чињеницом да овдашњи Илири нису пуштали придошлице да се трајно населе. Најближе келтско насеље у овој области било је подигнуто на месту званом Црквина, на брду изнад моста код Братунца, у Босни.

2.2. Античко доба

После скоро две стотине педесет година од инвазије на Балканско полуострво, Римљани су око шездесетих година старе ере избили на линију реке Саве. Цело Подриње нашло се у саставу Римске империје.

Ради лакшег владања и управљања новоосвојеним областима, Римљани их деле на веће административне јединице - провинције. Области Јадра, Рађевине и Азбуковице припале су великој провинцији Далмацији, чије седиште је било у Салони, данашњем Солину код Сплита. Северна граница провинције Далмације ишла је гребеном Цера, Влашића и даље рекама Тамнавом и Колубаром до Саве. Северно од те линије била је провинција Доња Панонија, чије седиште је било у Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици.

Покореном илирском становништву Римљани су натурили латински језик, веру и обичаје. У овој области нађено је неколико споменика - жртвеника посвећених врховном богу, Јупитеру. Упоредо са култом Јупитера био је у овом крају раширен култ генија. По ондашњим веровањима, сваки човек, град, легија, имали су свог доброг или лошег генија. У селу Узовници пронађен је жртвеник посвећен овом божанству.

Илири су у почетку били у зависном положају и тек од 212. године добијају право римског грађанина. Отада служе војску, гарнизонирани широм Римске империје. По завршетку војне службе враћају се у родни крај доносећи разне источњачке култове, од којих су нарочито били омиљени Атис, Митра и Серапис.

Атис је представљен као младић са буктињом у руци и прекрштеним ногама. Као божанство Сунца, изједначиван је са богом Митром. Споменик посвећен Атису нађен је у селу Доњој Буковици а делови Митриног споменика у селу Врбићу. Омиљено божанство био је Серапис, пореклом из Египта. Представљен је хералдички, са два лава окренута главама стубу постављеном између њих. Овакав споменик нађен је на два места у селу Узовници.

Главно занимање становништва била је земљорадња у речним долинама, сточарство и рударство као најстарије делатности централног Балкана и Србије.

Трагови римског рударства видљиви су данас, пре свега, у коритима потока и речица, где се налазе веће количине троске и згуре. Римљани су овде живо радили на добијању бакра, олова и сребра. Најважнији рудник у овој регији био је Велики мајдан у Црнчи, где се и данас, приликом експлоатације рудника, често откривају стара рударска окна, ходници, алат и прибор за осветљење.

Стара рударска окна откривена су у Црнчи, на местима: Бијела вода и Мајдан у Подгају, два окна у Дугим њивама на планини Јагодњи, у потесима Јелизовац и Стублине.

Рударско насеље откривено је у Црнчи, на локалитету Громионица и Црквина. Поред остатака зграде за становање, откривене су и две некрополе - гробља. Старија некропола била је на Црквинама, где су пронађени спаљени покојници, сахрањени у јаме чији су зидови опаљени ватром. Овакви гробови карактеристични су за суседну област у Босни - Осат и Сребреницу, тј. Аргентарију. На Громионици су покојнике сахрањивали у оловне сандуке. Од IV века и у овом крају су у употреби зидане гробнице на свод. Више таквих гробница уништили су мештани села Селанца на Јовића брду, приликом изградње пута.

Богато рударско подручје овог дела Подриња налазило се у оквиру рударског дистрикта у басену Аргентарије и Домавије (Сребреница), чувеног рудника сребра. Овде је имао седиште и високи чиновник, прокуратор Dalmatiae et Panoniae.

Кроз област Аргентарије пролазила је једна од главних римских комуникација, која је спајала Салону, седиште провинције Далмације, и Сирмијум, седиште провинције Паноније. Овај пут ишао је правцем данашњих путева: Солин - Дувно - Травник - Сарајево - Хан-Пијесак - Сребреница - Братунац - речна долина Кравице - Дрињача - Зворник и даље, преко Јадра и Мачве, до Сремске Митровице. Код Братунца се од овог главног пута одвајао важан пут који је овде прелазио Дрину и, уз реке Љубовиђу и Грачаницу, долазио до Прослопа и водио даље према Сингидунуму и области Рудника. Тај пут је био главна веза провинција Далмације и Мезије, и шире.

У овој области постојали су и други путеви. Један од њих ишао је десном обалом Дрине. Његова је траса на појединим местима видљива (калдрма) на потезу Врхпоље - Узовница - Црнча. Део пута ископан је у Црнчи, на локалитету Громионица - Мраморњача. Горњи построј пута састављен је од већих комада речних облутака наслаганих у три реда и заливених кречним малтером. Преко тога био је наслаган ломљени камен, такође заливен кречним малтером.

2.3. Средњи век

Поделом Римског царства на Западно и Источно (395. године), овај крај, заједно са Подрињем, улази у састав Источног царства, касније названог Византија. У то време, крајем IV и почетком V века, на северне границе Царства - Срем и делове северозападне Србије, наваљују разна варварска племена - Гепиди, Хуни, Готи и друга. Ово доба, познато под именом Сеоба народа, и овде означава крај антике и почетак средњег века.

Из овог бурног времена потиче налаз ранохришћанског писаног споменика са локалитета Суви град, у селу Кржави. Споменик је нађен у оквиру мањег римског утврђења.

У селу Грачаници, на месту званом Црквина, пронађени су остаци зидане гробнице на свод, са римским споменицима, од којих је један употребљен као постоље часне трпезе у базилици која се директно наслања на гробницу. Највероватније је у прво време имала функцију мортиријума, пошто је у њеном поду нађен новац Констанција II. Црква је страдала вероватно у аварској најезди и касније као баптисторијум обновљена у доба коначног насељавања Словена (Срба).

Борбе са варварским племенима настављене су кроз читав V и VI век. На јужним границама некадашње провинције Паноније, на планинама Гучеву и Церу, Византинци су изградили и обновили тврђаве Коњушу, Тројан, Кулину, Косанин град, Видин град и Градац, док су у Јадру, Рађевини и Азбуковици подигли утврђења: Град у Толисавцу, Костајник, Градац у Дворској, Градац у Врхпољу, Немић, Ђурим, Градину у Оровичкој планини и Градину Микуљак на ушћу Грачаничке реке у Дрину. Ова утврђења углавном су везана за доба владавине византијског цара Јустинијана I (527-568. г).

Са доласком Авара у ове крајеве, крајем VI века, уско је везано и насељавање Словена који, нарочито у то доба, долазе и трајно се насељавају. Отада, кроз векове, и ова област има словенски етнички карактер.

О даљим историјским збивањима није много познато. Посматрано територијално шире, зна се да су области до Саве у IX и Х веку потпадале под власт Бугара. Краткотрајно, ова област улазила је у састав српске средњовековне државе. После смрти бугарског цара Симеуна, 927. године, српски архонт Часлав обнавља запустелу Србију. Граница те Србије на северу била је до Тузле а на североистоку је ишла планинским венцима Голије, Чемерна, Јелице, Маљена, Медведника и Соколске планине. Часлав се на северним границама државе сукобио са Угрима (Мађарима), народом који је, последњи од свих европских народа, 896. године насељен у Панонији. Своју власт Угри су брзо проширили до Саве, ратујући при томе с Бугарима. У првим сукобима са Србима, Мађарски великаш Киз упао је уз Дрину у Босну, тј. у "Жупанију Дрину" и ту претрпео пораз. У другом ратном сукобу, који се одиграо око 960. године, Часлав је поражен у Мачви, ухваћен и после битке посечен а тело му је бачено у Саву.

Краткотрајно, Србија је потпала под власт македонског цара Самуила, а 1018. године, када је то царство пропало, његове територије поново су пале под власт Византије.

Простране територије некадашњег царства биле су подељене на велике војно-административне јединице - теме. Ова област, са Подрињем, улазила је у састав теме Парадунавон.

У току XI и XII века Византија на северним границама царства води огорчене борбе са Мађарима. Византијски цар Манојло Комнен 1150. године у овом крају поразио је Мађаре. Место битке било је на речици Тари, притоци Јабланице. Речица Тара постаје од неколико јаких извора на повленској коси званој Тара (563 м). Тара протиче поред села Кунице и Ситарица. Име речице и виса Тара пореклом је илирско и везује се за племе Аутаријата. За ове догађаје везује се у овим крајевима и место Сеченица. Неки научници у имену Сеченица препознају име данашње Осечине.

После смрти цара Манојла Комнена, 1180. године, северозападне делове Србије заузимају Мађари, док су крајеви Подриња јужно од Цера потпадали под власт српских владара. Тако се у дубровачким изворима ова област назива "De Drina" или "Област Дрине".

После татарске најезде на Мађарску, Босну и Хрватску, мађарски краљ Бела IV основао је 1247. године Мачванску бановину. Ова велика територијално-административна јединица Угарске краљевине играла је улогу крајине, била полазна тачка за ратовања и последња одбрана од српске средњовековне државе. У њен састав, поред Мачве, Посавине и Тамнаве улазиле су и области Јадра, Рађевине, Колубаре и друге. Бановином је као први бан управљао Белин зет, руски кнез Растислав Михаиловић, пребеглица испред татарске најезде.

Српски краљ Урош I покушао је да заузме Бановину, алије 1268. године у Мачви поражен и заробљен.

Мачванску бановину добио је на управу српски краљ Драгутин од свог шурака, мађарског краља, 1283. године. По одредбама Дежевског споразума из 1282. године, Драгутин се одрекао престола у корист брата Милутина. Драгутин је у својој власти задржао само области око доњег Лима, Ариља и Рудника. Поред Бановине, Драгутин је од мађарског краља добио на управу Београд, област Браничева и Срем. Владао је овим територијама као "Краљевством Србијом" а његов брат Милутин "Краљевством Рашком".

После смрти Краља Драгутина, 1316. године, Краљевством управља његов син Владислав II, кога убрзо уклања са престола стриц Милутин и заузима Срем и део Босне. Ширењу српске државе према северу супротставио се мађарски краљ Карло I Роберт, који је 1319. године предузео ратни поход против Милутина. У први мах Милутин је успео да се одбрани и да из северне Србије протера Карла I. Међутим, овај се поврати натраг са већом војском и успе да под своју власт стави Мачванску бановину.

За време владавине цара Душана, Бановина је била поприште борби, нарочито 1335/6. и 1338. године. Тада је мађарски краљ Карло I Роберт лично предводио војску и дошао до реке Обнице. Карлов наследник, син Лудовик, водио је неколико ратова. Последњи његов сукоб са царем Душаном био jе 1354/5. године, када су се обојица повукла и до одсудне битке није дошло.

За време Душановог сина Уроша овај крај је потпадао под власт жупана Николе Алтомановића. Он је у својој власти једно време држао Дрину и Подриње, затим Рудник а можда је имао поседе и у Срему. Сигурно се зна да је рудник Црнча био у његовом поседу 1367. године jер је 11. новембра 1369. имао разрешницу Дубровчанима да су браћа Ненадовићи измирили своје обавезе и да могу слободно трговати по његовој земљи.

Власт Николе Алтомановића у овом крају сузбио је српски кнез Лазар Хребељановић. Пре тога је кнез Лазар склопио посебан уговор са Мађарима, који су му у овом сукобу помогли. Сукоб је завршен 1373. године. Лазар је краткотрајно добио на управу целу Мачванску бановину, коју је држао све до погибије на Косову.

У овим крајевима забележена су и два феудалца: Никола Зојић и Новак Белоцрквић. Они су ратовали против кнеза Лазара на страни жупана Николе Алтомановића. За услуге које су му пружали Никола Алтомановић им је дао титуле војвода. Кнез Лазар је покорио ове великаше и они су постали његови вазали. Учествовали су и у Косовском боју и из њега се вратили живи и здрави.

По народном предању које је забележила Марија Исајловић, ови великаши имали су поседе у ваљевском крају. Никола Зојић је имао свој град негде између села Причевића, Каменице и Мајиновића. Добио га је од Мађара зато што је убио неког витеза Лауша, чиме им је учинио услугу. Новаков заменик био је у селу Белотићу које је добио за неке ратне заслуге такође од Мађара и из њега управљао већим делом Рађевине. У свом замку гостио је мађарске племиће и организовао витешке турнире код Рађевог камена, у атару села Беле Цркве.

Даље, народно предање каже да су великаши, поред добијања војводских титула, награђивани од Николе Алтомановића и другим поклонима. Николи Зојићу поклоњен је град Острово (Острвица) на Руднику. Учествовали су у сукобу код Ужица, а кад је Никола Алтомановић побеђен, Зојић jе побегао у Острову и затворио се, али је челник кнеза Лазара заузео град, Николу Зојића заробио и одвео у манастир, где се овај покајао и замонашио. Белоцрквић је побегао у Сребреницу и не зна се шта је даље с њим било.

Никола Зојић и Новак Белоцрквић пружили су отпор централизацији власти деспота Стефана и стога су ступили у преговоре с Турцима да би им султан признао статус обласних господара. Они су оптужили деспота Стефана да подстиче Угре против Турака. Деспот Стефан је наредио да ови великаши одмах буду ухваћени, што је учињено. Зојић се са породицом био склонио у Островицу, ту се предао и замонашио. Белоцрквић је погубљен.

Подриње и Мачванска бановина дошли су после 1402. године (Ангорска битка) у посед српског деспота Стефана Лазаревића. Као вазал мађарског краља Жигмунда, деспот је добио од њега на управу, поред Бановине, Београд, а после 1411. и богати рудник сребра - Сребреницу.

Овај краћи историјски преглед показује да су Рађевина и суседна Азбуковица богате рудама и да је њихов историјски развој обележен рударством. У свим историјским епохама око рудника су ницала насеља, касније тргови, у којима се одвијала жива трговина. Рударство је било најинтензивније током XIV и XV века и било је у вези са Дубровчанима.

Везано за Дрину је и име области Подриње. По дубровачким изворима, под Подрињем се подразумевала област средњег тока Дрине са обе стране реке - рударска област Сребренице, која је била центар српског рударства. То је била ужа, рударска област, ретко спомињана као географска целина.

Знатно раније од Дубровчана, овде су од ХII до XIV века рударили Саси, немачки рудари. О њиховом присуству, поред историјских извора, говори читав низ речи и назива преузетих из њихове терминологије. То су: глетвиште (стари рударски радови), крам (места где се руда туцала и пребирала), троска, згура и друга. Осим тога, о траговима ранијег рударства сведоче данашњи месни називи - топоними: Пећи, Прла, Рудна река, Руде, Рупе, Подрумине, као и неки називи рударских радњи: запека, одушка, огорјел, трап, преров, плакање, пралиште и слична.

Најраније се у овом крају помињу рудници Доња Трешњица и Липик 1319. године када су били у својини српског краља Милутина. Од 1367. године јавља се рудник Црнча. Силан замах рударство добија у време Деспотовине када се поред наведених рудника јављају још Крупањ, Борина и Велика Река (1417. године) и рудник Зајача од 1430. Жива рударска активност одвијала се на планини Јагодњи, на местима Јелизовцу, Стублинама и Ајватовини. У свим овим рудницима радило се углавном на добијању сребра.

Главни носиоци и организатори рударске активности били су Дубровчани. У појединим рударским местима имали су своје колоније са судском аутономијом и самоуправом. На челу градске управе стајао је кнез. За сваки спор настао између Дубровчана, дубровачка влада је одређивала трочлану комисију - судско веће, састављено од конзула и двојице судија. Поред пучана, у колонијама је живела и радила властела.

Ископана руда топљена је у топионицама званим "кола", због великог точка који је покретала водена снага. Точак је, опет, покретао мехове који су убацивали ваздух потребан код пржења руде. Произведено сребро било је одмах царињено од цариника који су закупљивали царину у руднику. Подрињско сребро било је доброг квалитета и посредством Дубровчана одлазило је у Европу а нарочито у Италију.

У појединим местима постојале су католичке цркве - у Доњој Трешњици, Липику, Крупњу, а у Црнчи је била црква и самостан свете Марије, који су држали фрањевци реда "Мале браће". Наведене цркве, осим цркве свете Марије, припадали су которској дијецези.

Поред католичких, у овом крају било је неколико православних цркава. У то време биле су, сигурно, подигнуте цркве у Липеновићу и Богоштици а биле су обновљене и оне у селима Грачаници и Оровици.¹

Пренос робе вршио се на каравански начин. Од Дубровника каравани су ишли на Требиње и даље на Љубомир - Билећу - Гацко - Сутјеску - Фочу -Горажде - Гласинац - Сребреницу - Братунац, Постојао је и други пут из Дубровника, који се држао трасе на Дријево (Габелу) - Благај - Коњиц -Високо - Олово - Борач - Кушлат - Зворник и даље према Митровици.

Од Сребренице пут је продужавао ка Дрини, где је био прелаз код Љубовије и Братунца, Prope Cerca piragio de Bratano - близу Црнче прелаз Братунац, како стоји у једном дубровачком документу од 4. новембра 1381. године. Насеље Љубовија помиње се код Дубровчана први пут 1411. године као Gliubeuina, Gliubeuigna. Сем овога прелаза, постојали су још речни прелази код Костирјева, на ушћу Дрињаче у Дрину и код Зворника.

После преласка Дрине код Љубовије пут се рачвао у три правца. Први крак пута ишао је уз реку Љубовиђу, записану код Дубровчана 1381, године у облику Liuboullia. Пут је ишао левом обалом реке и испод Ђурима², преко "латинских ћуприја" прелазио на десну обалу реке. Одмах по преласку преко мостова, пут је водио испод брда Градине, где је било утврђење Ђурим. Пут је био, у ствари, коњска стаза, усечена делимично у стену. Настављао је даље према Медведнику и Поћути и преко њих стизао до Ваљева и даље, до Београда или Рудника.

Други крак водио је до ушћа реке Грачанице и дуж ње узводно, до Сокола и даље - до Рамња и Пецке за Ваљево. Ово је један од најстаријих путева у овој области. Од ушћа Постењске реке у Грачаницу одвајао се пут којим се ишло на Јагодњу и даље, за Крупањ.

Трећи пут је ишао дуж Дрине низводно, до Црнче и даље, према Великој Реци, Трешњици и Зворнику. Код Узовнице и Црнче одвајали су се мањи путеви, који су водили преко Јагодње у Крупањ.

1. Попис локалитета Археолошке карте

1. Праисторија

• 1.1. Старији неолит - Старчево култура

1. Бањевац, Турска караула

• 1.2. Млађи неолит - Винча култура

2. Комирић, Панађуриште

3. Бела Црква, Варош

4. Љубовија, непознато налазиште

• 1.3. Неолитске градине

5. Богоштица, Склопови

6. Рујевац, Рид

7. Ликодра, Остењак

8. Красава, Просек

9. Доња Буковица, Немић

10. Г. Буковица, Шанац у Грабовици

1. Бањевац, Турска караула

127. Соколац, Бучје

• 1.4. Пећинска насеља неолитског доба

11. Пећина Радашница у Доњој Трешњи-ци

12. Ковачевића пећина у Церови

• 1.5. Рудници енеолитског доба

13. Селанац, Храм

14. Вољевци, Дом

• 1.6. Енеолит - Баден-Костолац група

15. Толисавац, Бањевац

16. Толисавац, Ћетениште

7. Ликодра, Остењак

• 1. 7. Бронзано доба

17. Белотић, Шумар

18. Бела Црква, Церик

19. Бањевац, Јованин брег

20. Лоњин, Гробље

21. Томањ, Брег

15. Толисавац, Бањевац

16. Толисавац, Ћетениште

• 1.8. Гвоздено доба

22. Бастав, Црквине

23. Толисавац, Алуге

17. Белотић, Шумар

7. Ликодра, Остењак

• 1.9. Неодређено - бронзано и гвоздено доба

24. Горња Трешњица, Западе

25. Врхпоље, Камењаче I

26. Врхпоље, Камењаче II

27. Мојковић, Велико гробље

28. Бела Црква, Бандера

29. Равнаја, Брестине

30. Врбић, Црквине

31. Завлака, непознато место

32. Комирић, Мађарско гробље у Коларића шевару

33. Бела Црква, кућа Гвоздена Васиљевића

34. Толисавац, Горње кућерине

35. Толисавац, Поповића брдо

36. Толисавац, Мала Тошића

37. Толисавац, Масаловићи

38. Врбић, Симићи

39. Белотић, Црквина

2. Античко доба

40. Крупањ, непознато место

41. Грачаница, Црквина

42. Узовница, село

43. Узовница, Ђурића поток

44. Доња Буковица, Окановићи

45. Врбић, Црква

46. Црнча, Велики мајдан

47. Црнча, Црквина

48. Црнча, Громионица

49. Црнча, Бијеле воде

50. Црнча, Мајдан

51. Црнча, Дуге њиве

52. Селанац, Јелизовац

53. Селанац, Стублине

54. Селанац, Јовића брдо

55. Селанац, непознато место

56. Врхпоље, Црквина

57. Врхпоље, Удреж

58. Врхпоље, Плазуље у Невачкама

59. Савковић, Бобија

60. Кржава, Суводањ

61. Грачаница, Градина Микуљак

62. Дворска, Шантелије

63. Пецка, центар

12. Церова, Ковачевића пећина

126. Грачаница, црква

3. Средњи век

64. Толисавац, Јеринин град

65. Врхпоље, Градац

66. Г. Љубовиђа, Ђурим

67. Савковић, Градина на Оровичкој планини

68. Доња Трешњица, рудник

69. Црнча, Липник

70. Крупањ, центар

71. Велика Река, рудник

72. Јагодња, Храм

73. Рујевац, Ајватовина

74. Доња Трешњица, Будимлија

75. Липеновић, Добри поток

76. Богоштица, манастир Богиња

77. Доња Оровица, Црква

78. Љубовија, непознато место

79. Горња Љубовиђа, Латинске ћуприје

80. Узовница, Дворине

81. Постење, Мраморје

82. Селанац, Градић на Ободњику

83. Рујевац, Грабић

84. Рујевац, Букова река

85. Г. Оровица, Црквиште - Ћелије

86. Горње Кошље, Гробље у Равнама

87. Рујевац, Виногради

88. Горња Трешњица, Мали и Велики град

89. Дрлаче, Орашће

90. Доња Буковица, Кашице

91. Врхпоље, Римско гробље

92. Љубовија, Двориште

93. Црнча, Подлипник - црква св. Димитрија

94. Црнча, Врановац

95. Црнча, Рудни поток

96. Црнча, Брезовица

97. Црнча, Мајдан у Роповићима

98. Црнча, Подгај

99. Црнча, корито Ријечице

100. Рујевац, Мраморје

101. Царина, Мраморје на Прослопу

102. Доња Љубовиђа, Мраморје

103. Доња Љубовиђа, Римско гробље I

104. Доња Љубовиђа, Римско гробље II

105. Доња Љубовиђа, Црквина

106. Гуњаци, Црквина у Пуљезима

107. Царина, Мостови

108. Царина, Подивље

109. Липеновић, Мраморје

110. Шљивова, Мраморје

111. Бела Црква, црква

112. Бела Црква, Рађев камен

113. Крупањ, Шарампов

114. Крупањ, Бурђића храст

115. Крупањ, Стара варош

116. Ликодра, Градац

117. Ликодра, Моста на Мишковића реци

118. Шљивова, Црквина

119. Комирић, Стража

120. Равнаја, Црквина

121. Цветуља, Црквина у Камарама

122. Цветуља, Овчаревац

123. Брштица, Црквина

124. Церова, Гробље на Барама

125. Горње Кошље, Смрдан

60. Кржава, Суводањ

41. Грачаница, Црквина

9. Доња Буковица, Немић

61. Грачаница, Микуљак

46. Црнча, Велики мајдан

47. Црнча, Црквина

48. Црнча, Громионица

52. Селанац, Јелизовац

53. Јелизовац, Стублине

63. Пецка, центар

2. Народно предање прича још и за ова места на којима се налазе остаци неких цркава или манастира:

1. Црквина у Ђуричићима, Гуњаци. Ситуирана источно од виса Кичер (502 м). Поред остатака цркве овде је констатовано и старо српско гробље.

2. Градић на Ободњику у Селанцу. По предању овде је био неки градић са црквом од које су остали трагови темеља величине 8 Х 4 м, са мањом апсидом.

3. Грабић у Рујевцу. Остаци цркве налазе се на једном ћувику планине Јагодње. Предање даље каже да је ова црква "прелетела" у Кравицу, суседни Осат у Босни.

4. Ушће реке Грачанице у Дрину. На кућном плацу Милене Мићић постоји већа хумка за коју предање држи да је остатак неке цркве.

5. Орашће у Дрлачама. У њиви Радована Тадића, по предању, била је црква Орашица. Приликом пољских радова изоравају се темељи неке грађевине.

6. Смрдан у Горњим Кошљама. Овде су ископавани темељи неке зграде за коју предање каже да је била црква.

7. Црквина у Доњој Љубовиђи. У њиви Славише Васића-Лекића, пре рата копао Богић Васић темеље неке зграде за коју предање вели да је била црква.

8. Црквина у Пуљезима, Гуњаци. На Врбачком брду (577 м) постоје остаци неке зграде за коју мештани тврде да је била црква која је "десет пута прелетала и шетала".

9. Мостови у Царини. На овом месту је по предању била нека црква.

10. Црквина у Шљивови. У њивама Живорада Недељковића и Раденка Милићевића налазе се темељи неке зграде за коју тврде да припадају некој цркви.

11. Црквина у Равнаји. Милорад Алексић у својој њиви ископава темеље неке зграде, налази крстиће и чираке. Предање каже да је овде некад била црква.

12. Црквина у Камарама, Цветуља. У њиви Миљка Петровића ископавани су неки темељи за које народ тврди да припадају цркви.

13. Црквина у Брштици. У њиви Вељка Ђукића налазе се остаци неке зграде - цркве која је такође "прелетела" у Кравицу.

3. Манастир је уписан у дефтер Соколске нахије 1536. године у селу Царини, са напоменом да је ова црква у селу Ораховици Оровица. Највероватније је да је овај манастир био у данашњем потесу Црквиште - Ћелије, у селу Горњој Оровици. Манастир је ситуиран на изворишту Оровичке реке. Овде су забележени, поред остатака манастира, још и већи надгробни споменици. И народно предање држи да је ту био манастир.

4. Утврђење је смештено на последњој коси Оровичке планине, која се овде стрмо руши у кањон Љубовиђе. Утврђење се састојало од два дела, међусобно спојена зидом дужине сто метара. На самој Ђуримској стени било је мање утврђење - стражара, док је веће имало градска платна, са већом грађевином у средини.

5. Данас је сачуван само један мост - ћуприја. Овај лучни мост ужива заштиту као културно-историјски споменик. Народ ћуприје приписује Латинима - Римљанима.

3. Оснивање Сокола

Најстарији сигуран датум историјског јављања Сокола је из 1426. године. Међутим, Соко је свакако подигнут раније од овога датума, у доба Мачванске бановине, као важно упориште и заштита богатих рударских ревира Азбуковице и Рађевине као и главног пута који је повезивао Босну са централном Србијом и престоницом касније Деспотовине, Смедеревом.

После Косовског боја и смрти кнеза Лазара Хребељановића, Бановина је поново у мађарским рукама, После Битке код Ангоре 1402. године, кад је турски султан изгубио битку од Мађара, деспот Стефан Лазаревић добија од мађарског краља Жигмунда на управу Мачванску бановину и Београд. Касније, 1411. године, због војне помоћи пружене Жигмунду, добија на управу Сребреницу, највећи рудник сребра.

У пролеће 1426. године деспот борави у Тати, у поморинској жупанији, где са Жигмундом склапа уговор на основу којег Стефан оставља престо свом сестрићу Ђурђу Бранковићу, а овај ће по смрти Стефановој вратити Бановину са Београдом Мађарима.

По смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године, Ђурађ је наследио Деспотовину. На вест о Стефановој смрти, мађарски краљ Жигмунд пожурује у Србију да би повратио Бановину. У Београду борави од 10. септембра до 16. децембра 1427. године и преговара са Ђурђем око предаје. На преговорима је закључено да Ђурађ одмах преда Жигмунду Београд а да Бановину задржи у свом поседу.

Захваљујући уговору склопљеном у Тати 1426. године, зна се за многа имена области и градова Мачванске бановине. Као подлога за уговор у Тати послужила је исправа краља Жигмунда, издана у Будиму 10. марта 1392. године. У овом документу, изданом мачванском бану Николи Гари¹ (млађем), набрајају се његови поседи које сада краљ узима у свој посед, док Николи и његовим наследницима даје у накнаду у посед два града Кисега.²

И поред тога што су у оба документа унакажени називи крајева и места Бановине, могу се ипак одредити области и поједина места. Бановина је била подељена на жупе или дистрикте: Битва (данашња Мачва), Мачву (област од Битве до Бељина), Бељин, Колубара, Топлица, Уб, Непричава, Горња и Доња Обна (ваљевски крај), Љиг, Тамнава, затим "Дистрикт Рађевина који поред Обне постоји" - Item districtu Radio vocato penes Abna existent. Од градова и места поменути су: град Мачо, Бељин, Битва, бела Стена, затим Дебрц, Томла (данашњи Голић код Ваљева), Jeznyk (село Јездива у Тамнави), Тишица, Пољане и други.

Највећу забуну у убикацији Сокола унела је реченица: "Item castro Zokol in contrata Polanch habito, in qua scilicet contrataquondam dominus Hervoya castra Brodar et Zenzed fecit aedificare". Дакле, говори се о Соколу насупрот Пољана, у земљи Хрвоја Вукчевића и о градовима Бродару и Звонизеду (Суседу). Историчари Талоци, Динић, Спремић и остали мисле да је овде реч о босанско-посавском Соколу³, удаљеном око пет километара од данашње Грачанице у Босни. Мишљење поткрепљују чињеницом да се као господар Сокола помиње босански великаш Хрвоје Вукчевић, а да су градови Бродар⁴ и Сусед исто у овој области.

Други, опет - Радонић, Дероко, тврде да се ради о подринском Соколу јер се власт и територија Мачванске бановине није протезала тако далеко на запад у Босну. Занимљив је став Стојана Новаковића, који претпоставља да Соко треба тражити у данашњем шумадијском селу Соколовима.

У прилог убикације Сокола у Подрињу говори име Пољане, предео лоциран између Соколске планине и Јагодње, дакле, насупрот Сокола⁵. Остаје и проблем постојања утврђења Бродара и Суседа у овој области. Бродар је, судећи по имену, морао бити на реци и то на Дрини. Највероватније је да се то име односи на некадашње утврђење Микуљак, подигнуто на улазу у речну долину Грачанице. Овај град је штитио прелаз преко Дрине - брод а затим пролаз и пут ка Соколу и планини Јагодњи. Што се тиче Звонизеда (Суседа), он би могао да буде утврђење Суводањ или Суви Град, чији се остаци налазе у селу Кржави, непосредно иза предела Пољана. Задатак овог утврђења био је да штити прилаз од Крупња на планину Јагодњу, богати рударски ревир.

У уговору у Тати 1426. године записана је Тишица - Thysnitza in tenutis Ozach. Ову Тишицу можемо повезати са данашњом малом Тисицом, засеоком села Постења, северозападно од Сокола⁶. Жупа Ozach⁷ може се читати као Осат. Данас је Осат јужни део сребреничког краја. У почетку турске владавине нахија Осат простирала се и на српску страну и њој су припадала сва села данашње Азбуковица. Тишницу и њену "власт" дао је деспот Ђурађ Бранковић у посед челнику Радичу Поступовићу 1428-1429. године.

После смрти угарског краља Жигмунда, 1437. године, Турска је предузела освајање Србије. Турци постепено продиру у Србију, да би је 1439. године заузели и запосели њену престоницу Смедерево.

Сегединским миром, 1444. године, склопљеним између Турске и Угарске и посебно склопљеним миром између Србије и Турске, деспот Ђурађ Бранковић добио је натраг у посед Деспотовину. Из овог периода пада и први помен Сокола у дубровачким изворима. Тако је 1444. године у једном документу записано "Sochol com in contato che chiamo Drina", односно "Град Соко у области Дрина". У другом дубровачком извору записано је 1448. године "Castrum Soko cum dominio Strimon" - "Град Соко с Дрином".

Соко са својом околином био је крајина и полазиште војне деспота Стефана Лазаревића у рату 1426. године против босанског краља Твртка I, који је био заузео рудник Сребреницу. Сличан поход имао је деспот Ђурађ Бранковић 1445. године, опет у борби око Сребренице, привремено преотете од босанског краља.

Соко је поделио судбину Србије када је дефинитивно покорена од Турака 1459. године. Освајање Србије било је поверено румелијском беглербегу Махмуд-паши. Градове и области Србије Турци су брзо заузимали. Тако је 10. маја заузета Ресава, затим град Вишеслав и Жрнов (Авала) код Београда. Крајем маја заузета је Бела Стена код Ваљева, а град Голубац на Дунаву предао се 10. августа. У току године Турци су заузели тврђаву Саву (Ноћај), провалили преко Саве и запалили Митровицу.

Није познат тачан датум заузимања Сокола. Највероватније је да се то десило у 1459. години али се може допустити и могућност пада Сокола у 1460. години када је заузета и суседна Сребреница. У сваком случају, Соко је пао у турске руке у овом временском интервалу.

Напомене:

1. Никола Горјански, млађи, зет кнеза Лазара Хребељановића.

2. Утврђење и варош у Железној и Чеснек у Веспримској жупанији.

3. У области Дрине постојао је и трећи Соко, смештен изнад саставка Пиве и Таре. Поље испод Сокола назива се Степан или Шћепан поље.

4. Талоци идентификује данашњи Бродац у Семберији као овај Бродар; Стојан Новаковић, опет, сматра да је Бродар у ствари Бели Брод на Колубари.

5. Ј. Радонић сматра да су Пољане данашњи Повлен, док Стојан Новаковић идентификује Пољане са Бељаницом у Шумадији.

6. Ч. Мијатовић сматра да је то данашња Лозница, док Талоци мисли да је то Доња Трешњица.

7. Талоци мисли да је то "Округ Ужице".

4. Соко под Турцима

По заузимању Сокола, Турци су највероватније одмах пришли обнови утврђења и дозидали део на нижем платоу цитаделе. Соко је био потребан Турцима у будућим ратним операцијама а и у одбрани рудника и путева Босне и српског Подриња. Највећу опасност за Турке представљала је Мађарска и њен краљ Матија Корвин, који је заузео северне пределе Босне и покушао да заузме Сребреницу. У јесен 1464. године, Матија Корвин је био са војском у Рачи на Сави а потом уз Дрину продире до Зворника. За време опсаде Зворника, Матија је изводио мање војне покрете по околини и том приликом заузео неколико места. Због зиме, несташице хране и болести у војсци, Матија прекида опсаду Зворника и пребацује се с војском преко Саве на зимовање у Срему. Идуће, 1465. године, обнавља војну против Турака али без успеха.

Да би могао брже и ефикасније ратовати са Турцима у северозападној Србији и источној Босни, Матија Корвин одлучи да заузме новоизграђену турску тврђаву Заслон, турски Бујурделен. Крајем 1475. године, скупивши војску, дође до Шапца и опседне га. За време опсаде вођене су огорчене борбе, у којима се нарочито истакао српски деспот Вук Гргуревић - Змај Огњени. Шабац је пао у мађарске руке 15. фебруара 1476. године. По заузећу Мачве, Шапца, Поцерине и Посавотамнаве, образована је Шабачка бановина са седиштем у Шапцу.

Шабачка бановина, истакнута погранична војно-управна јединица Мађарске, коришћена је као база и одскочна даска за даља освајања у Подрињу и североисточној Босни. Непосредно по освајању Заслона, Матија Корвин шаље већу војску под командом деспота Вука Гргуревића и влашког војводе Влада Цепеша, у реон Босне. Ова акција је врло успешно изведена. Велики рударски центар Сребреница потпуно је разорен и опљачкан. Задобијен је велики ратни плен а мноштво српског народа повукло се са овом војском у Срем, где се трајно населило.

Неколико година касније, 1480, изведена је већа војна акција у турски део Подриња. Овом акцијом руководили су деспот Вук Гргуревић, Стефан Бакор и Павле Кинижа.

Ратна дејства догодила су се 1500. и 1501. године када је у Босну упао српски деспот Јован. У јануару 1501. продро је деспот Јован са 2600 коњаника, задобио велики плен, а запалио је и неколико села. Напад је обновио са више од 10.000 војника у јулу месецу. Стигао је до Зворника и ту поразио Турке. Последњи мађарски напад на Зворник извршен је 1514. године задобијањем већег ратног плена.

Сви мађарски напади углавном су завршавани код Зворника, важног стратегијског "Кључа Дрине". Зворник је контролисао и штитио укрштање дринског пута са попречним путем који је водио из речне долине Спрече у регион Јадра и Колубаре.

Снагу и значај Зворнику давала је тврђава подигнута на неприступачној стени. Њени моћни зидови спуштали су се до саме Дрине. По народном предању, и ову тврђаву подигла је "Проклета Јерина". Слично утврђење било је подигнуто тачно наспрам зворничке тврђаве, у српској страни, изнад данашњег Малог Зворника. Ово утврђење било је подизано истовремено са зворничким и пружало се од виса Орловца до саме дринске обале. Највероватније је да су оба утврђења била спојена великим гвозденим ланцима преко Дрине. На тај начин остварено је потпуно затварање оба дринска пута и реке Дрине. Због ове моћне фортификације Зворник је и назван "Кључ Дрине".

Историјски извори не помињу утврђење подигнуто на српској страни. Можда се овде ради о градовима Звонизеду и Бродару, поменутим у већ познатом уговору склопљеном у Тати између мађарског краља Жигмунда и српског деспота Стефана Лазаревића. Народ држи да је ово утврђење у Малом Зворнику Јеленин град. Јелена је, по предању, рођена сестра Јерине. Немачка списатељица Preindelsberger -Mrazovic, у новели Selam, Berlin 1893, стр. 219-276 записала је народно предање о Јерини и њеној сестри која је подигла град насупрот Зворнику, свој град лепши од Зворника. Јерина, завидна, позове сестру у госте, умори је отровом, те узе и њен град.

Први спомен тврђаве Соко под Турцима пада у 1478. годину, када је у једном извору записан диздар тврђаве, Кемал. На основу овог записа може се закључити да је тврђава била обновљена, изграђена и запоседнута сталном војном посадом, чији број није познат.

Тврђава је административно-територијалном поделом припадала Смедеревском санџаку, основаном по паду Србије. У саставу овог санџака остала је кроз цео турски период. Истовремено, тврђава је била седиште најмање, истоимене нахије. У почетку, нахији је припадала тврђава са Подграђем а касније, у првој половини XVI века, насеља: Селанац, Црнча, Крупина, Велика Река, Бољевци, Јагодња и Грачаница (само 1536. године).

Јужно и западно од нахије Соко простирала се нахија Осат, коју су сачињавала следећа села: Буковица, Дрлаче, Кошље, Трешњица, Торник, Дона, Петрц, Љубовиђа, Царина, Гуњаци, Грчић, Оровица и Постење. Поред ових села, нахији су припадала насеља која су за кратко време ушла у састав нахије Соко: Селанац, Крупина, Велика Река, Вољевци, Јагодња и Грачаница. Ова нахија ће у XVII веку бити укинута а њена насеља ће припасти Соколској нахији.

Северно од нахије Соко простирала се нахија Крупањ, коју су чинила села: Кржава -Крупањ, Ђулин, Суводањ, Висока Главица, Добри Поток, Чиготино Селиште, Брштица, Ликодра, Чађавица, Богоштица, Томањ, Шумећ, Бастав, Ставе, Шљивова, Бела Црква, Равнаја, Доњи Вукомирић, Доњи Церов Поток, Толосалица, Белотић, Братачић, Мојковић, Горњи Вукомировић, Коњуша, Падалиште Али-бега, Красава, Доња Церова, Рохсић, Врбић, Костајник, Горња Брштица, Сладна, Шпионица, Тврдковиште, Срница, Бабуновац, Хргово и Медвеђа.

Од почетка турске владавине а касније и кроз цео XVI век долазило је до извесних промена судске припадности нахије Соко. У почетку је Соко припадао сребреничком кадилуку, све до оснивања Зворничког санџака 1480. године. После те године Соко је потпадао под кадилук Ужице, у чијем је саставу био све до друге половине XVII века, када је основан кадилук Ваљево, под чију је јурисдикцију ушла нахија Соко.

Повремено је дејствовао засебан кадилук Сокол. Из једне забелешке босанског везира у време од 28. августа до 25. септембра 1565. године, наложено је кадији Сокола: "Да се људима босанског бега преда приход од хасова а који су били поклоњени неком другом бегу".

Историјски подаци о Соколу, који се односе на тврђаву, становништво, привреду и друго, врло су ретки и оскудни. До сада је регистровано свега шест докумената из XV и XVI века. Најстарији је извор из 1476. године и у њемује први пут записано, поред тврђаве, и цивилно насеље - Подград, затим имена становника, њихове дажбине и глобе. Извор у целости гласи:

Тимар Кемала, диздара тврђаве Сокола село Подград, испод тврђаве Сокол, припада Сребреници, тимар споменутог

домова 12, удовица 2

испенџа .............................................. 278

пшеница .............................................. 24

јечам ................................................. 80

лећа ................................................... 5

сено ................................................... 6

мед .................................................. 20

ушур од бостана ........................................ 20

пристојба на испашу и дрварина ........................... 80

бадухава .............................................. 25

Извор из 1476. године допуњен је другим пописом становника и посаде тврђаве - џематом мартолоса из 1516. године. Посаду и становништво тврђаве и подграда сачињавали су:

Тврђава Сокол у ливи Смедерево џемат мартолоса споменуте тврђаве

Село Подград

његови становници живе у вароши споменуtе тврђаве, пошто плаћају харач, не плаћају испенџу и ушур; ослобођени су од плаћања државних намета јер раде на одржавању споменуте тврђаве

домова 43

Соколски мартолоси, што је случај и са осталима у Турској царевини, припадали су посебном војничком реду који је био распрострањен у турским пограничним областима, затим су служили као полиција у служби власти појединих административно-територијалних јединица - нахија, кадилука, санџака и других. За активну службу мартолоси су добијали накнаду у новцу а њихова домаћинства уживала су одређене економске и друштвене привилегије. Плата се добијала дневно - улуфе, па су отуда припадали категорији плаћеника улуфегџија. Дневна плата соколских улуфегџија износила је три акче. На челу мартолоса у Соколу стајао је мартолозбаша, исламизирани Карагез, син Абдулаха. Поред Карагеза мартолозбаше, ислам су примила још четворица посадника. Број посаде остао је исти и у следећој деценији (1525-1526. године), о чему говори и овај краћи запис из 1521. године:

"Тврђава Сокол, припада Ужицу, џемат мартолоса споменуте тврђаве: 10 особа, мартолозбаша има плату 4 акче, буљугбаша 3 а остали по 2 акче.

Село Подград, припада Соколу домова 43. удовица 3, муслимана 14. То је варош споменуте тврђаве. Они који у њој станују плаћају харач, а не плаћају ушур и испенџу, а ослобођени су и од државних намета ".

Мартолосе - улуфегџије заменили су као посаду мустахфизи - тимарници, први пут забележени у Соколу 1559. године. Ова промена посаде доводи се у везу са значајем тврђаве која у то доба више није имала статус и карактер пограничне фортификације у крајини. Турска освајања и дубоки продори према западу и северу били су велики. Соко је изгубио значај утврђења јер се нашао у дубокој периферији Турског царства.

У поменутом попису из 1559. године, поред мустахфиза, забележени су и други службеници - тимарници, муслимани и хришћани, настањени у Подграду. У целини овај документ гласи:

Мустахфизи:

Диздар 1, ћехаја 1, имам 1, домова 15

Село Подград, наведено је село варош тврђаве Сокол. Његови становници су ослобођени плаћања државних намеша јер тамо обављају службу

Џемат муслимана

домова 10

Џемат хришћана

Приход: 1973

испенџа - 225

пшеница 9 лукана - 504

мешанац 10 лукана - 320

шира 14 медри - 420

ушур од конопље, купуса и белог лука - 31

ушур од кошница - 53

пристојба авенг - 40

пољачина - 20

пристојба од бостана, дрва и сена - 120

пристојба на свиње и божићно клање- 30

росм-и чифт и беннак - 150

млинови, 1 млин, пристојба - 15

бадухава, такса на удају и порез на винску бурад - 45

Последњи документ је из 1572. године и гласи:

Нахија Сокол у ливи Смедерево село Подград, припада споменутом

Џемат хришћана споменутог села

примићур Петре, син Радула

Баштина Вујице, сина Павла

Баштина Радована, сина Радуле

Баштина Милоја, сина Скоросава, и Радула, сина Дајака, сада је у поседу Јусуфа, сина Ејнебегова

Баштина Рамље, сада у поседу (непрочитано)

Баштина Радојине, сина Божидара

Баштина Радице, сина Милка

Баштина Обрада, сина Радоја

муслимана 20, чифлука 2, примићур 1 хришћанских домова 8 приход: 2800

расм-и чифш и беннак ................................. 290

испенџа, 6 особа ...................................... 150

пшеница, 7 лукана .................................... 504

јечам, 5,5 лукана ..................................... 220

раж, 3 лукна ........................................ 120

зоб, 4 лукна ......................................... 128

просо, 8 лукана ...................................... 320

шира, 15 медри ...................................... 525

ушур од конопље, купуса и белог лука ..................... 24

ушур од кошница ..................................... 128

порез на свиње и божићно клање ......................... 51

пољачина ............................................ 12

пристојба авенг ....................................... 12

млинови, 1 млин, пристојба .............................. 15

пристојба од бостана, од дрва, и од сена ................... 72

тапијска пристојба на земин ............................. 24

приход од номада без џизје .............................. 24

приход од бејтул-мала, мал-и гајба, мал-и мевкуфа,

јуве, качкуна и евабика ................................. 36

Бадухава, такси на удају, пристојба на винску бурад и остале

глобе ........................................ 14

Један од главних путева који је повезивао Босну са Србијом (Ваљево, Београд) пролазио је непосредно поред Сокола. Босна је у то време била повезана са Србијом само скелама на Дрини. Скеле су биле код Грачанице, Зворника и Шепка, где је Дрина била широка "400 ужета" - коњских поводаца.

У времену од 1548. до 1585. године изграђен је мост преко Дрине код Зворника. Мост је био дужине "70 ужета". Не зна се тачна локација моста. Највероватније је да је био ниже од данашњег железничког моста.

Најстарија позната представа Сокола на географској карти (17. век)

У првом помену Сокола говори се и о његовом Подграђу. У почетку, то је било сеоско насеље јер су се његови становници бавили земљорадњом. Подграђе је тада имало четрнаест хришћанских кућа, од којих су две биле удовичке.

Од 1516. године Подград се званично назива "Варош споменуте тврђаве", док су његови становници меремеџије или мајстори градитељи. Били су регрутовани од домаћег становништва и старали се о одржавању тврђаве. Због своје обавезе уживали су пореске олакшице - били су ослобођени плаћања ушура, испенџе и неких других државних намета.

Вероватно је у граду било и куглорезаца - ташчија. Ове занатлије радиле су у скоро свим градовима и тврђавама Турског царства.¹

Варош је почетком века имала 43 домаћинства, од којих је шест било муслиманских док су остали били хришћани. Исти статус становништво је одржало и касније. Тако, већ 1565. године било је 43 домаћинства хришћана, три удовичка и 14 муслиманских фамилија. Број домаћинстава нагло је опао 1536. године, када их је било свега 22, од којих два муслиманска, што најбоље илуструје значај тврђаве Соко. Овај документ гласи:

Село Подград - припада Осату. Споменуто село је варош тврђаве Сокол, они који ту живе плаћају харач, али не плаћају испенџу и ушур, а ослобођени су државних дажбина јер обављају службу.

Временом је у Подграду муслимански живаљ постао бројнији од хришћанског, тако да је 1559. године забележен џемат муслимана од десет кућа и џемат хришћана са девет кућа. Године 1572. џемат муслимана имао је двадесет кућа а хришћански је спао на шест домаћинстава.

Од друге половине XVI века постепено се укидају раније уведене повластице становништва Подграда. Муслимани плаћају половину рајинског пореза ресм-и чифт, а хришћани такође половину хришћанског рајинског пореза испенџе.

У тврђави је постојала џамија, први пут забележена 1559. године. У њој је служио имам Џафер.

Становници Подграда били су у почетку сељаци земљорадници, аутохтони елеменат, док је у околним селима данашње Азбуковице и Рађевине - што је случај у већем делу северне Србије и источне Босне - живело влашко, сточарско становништво. Оно је било делом затечено или су га Турци населили из суседних јужних планинских крајева (Стари Влах и Херцеговина).

Власи сточари у турском друштвеном уређењу имали су нешто повољнији положај од земљорадника, друге категорије сеоског становништва. Они су имали своју чврсту организацију, већу личну слободу и већу могућност кретања, док сељаци нису имали никакву организацију и били јаче везани за своју баштину. Власи нису ступали у турски феудални поредак појединачно већ колективно, са свим својим ранијим уређењем, својим старешинама и самоуправом. На челу те организације стајале су њихове старешине: кнезови, примићури и катунари. Највише старешине били су кнезови и стајали су на челу кнежине. Кнежине се у нашим крајевима сусрећу за све време турске владавине и у првом периоду представљале су облик аутономног народног живота у неким земљама под турском влашћу. То су биле аутономије влашког, сточарског дела нашег становништва. Ниже старешине од кнезова били су примићури, којих је у кнежини могло бити више. У надлежности примићура могло је бити једно или више села.

Становништво је остало у таквом статусу и било организовано у кнежине негде до тридесетих година XVI века, када постепено прелази на земљораднички начин производње, губи повлашћен влашки положај и постаје зависно сељачко становништво у статусу раје. Оно је отада плаћало основни рајински порез испенџу, односно ресм-и чифт, бавило се земљорадњом и плаћало порезе од пољопривредне делатности (ушуре и ресмове). Међутим кроз изворе пролазе извесни подаци о томе да је у начину живота задржана стара влашка хијерархија јер се у неким селима међу становништвом наводе кнезови и примићури. Они су обавезно били ослобођени плаћања свих дажбина јер су и даље вршили своје одређене службе. Тако је 1572. године забележено да су постојала два кнеза у селу Буковици и кнез у селу Јагодњи, док су примићури били у селима Грчићу, Кошљама, Дони и Подграду.

У етничко-конфесионалном погледу, структура становништва овог краја у XV, XVI и XVII веку била је јасна. Овде је живело српско становништво православне вере. Прелазак на ислам овде није имао веће размере. У XV веку уопште нема евидентираних муслимана. На прве записане муслимане наилазимо у попису из 1516. године у тврђави Соко и то међу мартолосима, од којих је пола било муслимана. Те године у Подграду је било уписано шест муслиманских домаћинстава од укупно 43. Процес исламизације кроз читав XVI век био је у овом крају успорен и без већих размера.

Нешто више података о Соколу и селима његове нахије у првим деценијама XVIII века сазнајемо из пописа босанских спахија, извршеног 1711. на реци Пруту. Русија и Турска биле су у рату и тада је извршен овај контролни преглед и попис спахија. Пописом су обухваћени њихови тимари и зијамети по селима и њихова вредност. Соколске спахије на том списку биле су:

1. зијамет Абдуселама у Стапници код Сокола, вреди 26.000 акчи

2. зијамет Салиха и Алија из Сина (?) Сокол, вреди 67.000 акчи

3. зијамет Сулејмана у Оровици код Сокола, вреди 25.700 акчи

4. тимар Хасана у ? код Сокола, вреди 7.200 акчи

5. тимар Шабана у ? код Сокола, вреди 3.000 акчи

6. тимар Омер у Јехић Главици код Сокола, вреди 5.999 акчи

7. тимар Хајрулах у Толиси код Сокола, вреди 6.000 акчи

8. тимар Мехмед у Милош-Селишту код Сокола, вреди 7.400 акчи

9. тимар Абдулах у Баставу у Рађевини, вреди 6.000 акчи

10. тимар Реџеп у Бањевцу - Сокол, вреди 3.000 акчи

11. тимар Халил у ? у Рађевини, вреди 2.750 акчи

12. тимар Осман у Лозници - Сокол, вреди 3.000 акчи

13. тимар Хасан у Падалишту у Рађевини, вреди 7.050 акчи

....... варош Сокол у Жупи Сокол 1 тимар

Попис села Подграда, 1476. год

Напомене:

1. Приликом извођења земљаних радова за градњу манастира светог Николе, испод Сокола, нађена је мања камена кугла. Не зна се из ког доба или рата потиче. Познато је да су се у неким тврђавама камена ђулад користила и у XIX веку. Гвоздена ђулад у нашим крајевима бивају у употреби почев од педесетих година XVI века.

5. Соко у аустро-турским ратовима (1683-1791)

Преко две стотине година Соко је битисао у дубокој провинцији Турског царства, удаљен од свих токова и историјских збивања. Некада славна тврђава свела се на обичан фортификацијски објекат са посадом од неколико стражара. Да је Соко изгубио сваки значај, говори податак да је на свом путу од Ваљева до Сребренице славни турски путописац Евлија Челебија избегао да га посети. Но, други турски путописац, Хаџи Калфа (Ћатиб ефендија) оставио је после посете Соколу запис: "Овај кадилук се зове Шахин-Јуваси, тј. Соколово Гнездо, јер се находи на стени страховито стрменој и може му се прићи само сједне стране". У чаршији је затекао педесет муслиманских домова, са купатилом - амамом, и џамијом.¹

Тврђаву Соко заобишао је 1624. године Луј Жедоен, звани Турчин, француски конзул у Алепу. Описујући своје путовање од Сарајева до Београда, записао је, између осталог, и ово: "... На четири миље од Сребренице прешли смо Дрину која одваја Босну од Србије, не без тешкоћа јер је река била упола смрзнута и. носила велике комаде леда. Област која се данас зове Србија била је Велика Мезија Римљана, или Горња Бугарска према некима; кроз њу смо путовали два или три дана високим планинама и богатим долинама, украшеним великим јеловим шумама и шумама другог лепог дрвета, не наишавши ни на шта вредно помена до града Ваљева (курзив М. В.), многољудног, пространог по великом броју вртова. Ваљево се налази на брегу са кога се откривају широке равнице које се протежу све до Београда где смо стигли три дана касније."

Отпочињањем ратова између Аустрије и Турске 1683-1791. године, значај Сокола расте и он долази у жижу збивања. У последњим деценијама XVII века Турци трпе пораз за поразом. Најтежи су били под Бечом (1683) и Будимом (1686). Ови турски порази убрзали су долазак аустријских трупа на границу Србије, а већ 1688. године заузимају Земун а затим и Београд. У непосредну близину Сокола аустријске трупе долазе заузимањем Зворника, 25. септембра 1688. Аустријанци су Зворник држали у својим рукама све до 1. октобра 1689. године, када су пред надмоћнијим Турцима морали да одступе. У лето 1689. године, под заповедништвом Лудвига Баденског, аустријске трупе продиру дубоко у унутрашњост Србије, где уживају пуну подршку српског живља, који им прилази и од којег се образују посебне, добровољачке чете. Убрзо се ратна срећа окреће на страну Турака па се Аустријанци, после пораза код Качаника 1690. године, повлаче на север. Њихово повлачење изазвало је општу сеобу српског народа, који под вођством патријарха Арсенија III иде за војском, јер су се очекивале - а то се и обистинило - оштре репресалије по повратку Турака. Рат се завршио миром потписаним у Карловцу 1699. године. По одредбама мира Турци, осим Србије, задржавају један део Срема и Баната.

Године 1716. Аустрија покреће нови рат против Турске, и то врло успешно, јер је већ наредне године, поред Београда, заузела и већи део Србије. Сукоб се завршио миром склопљеним у Пожаревцу 1718. године, по којем предели источне и северозападне Србије потпадају под власт Аустрије. Област Рађевине и већег дела Јадра припала је Турцима.

Непосредно по склапању мира, одређена је мешовита аустро-турска комисија за разграничење. Са аустријске стране одређен је за комесара пуковник Најперг (Neupperg) а са турске стране Сари-Мустафа-паша, тадашњи солунски паша. Главни помоћник Најпергу био је инжињеријски капетан Фридрих Епшелвиц (Obschelwiz), који је после обављеног разграничења нацртао карту Србије, касније у историографији погрешно названу "Лангеровом картом"².

Посао разграничења почео је 6. септембра 1718. године на ушћу Тимока у Дунав а завршен 26. децембра исте године на Дрини. Граница је ишла од ушћа Тимока и даље низ Тимок за десет сати хода и ту је Сврљишка бања остала Турској, док је Ресава (Манасија) остала Аустрији. Граница је даље ишла између планина до Параћина, који је припао Аустрији а Ражањ Турској, затим ка Сталаћу, прешла Западну Мораву и њоме ишла до Чачка, па одатле на Пецку, остављајући пострани Соколску нахију и морала је изаћи на Дрину код Бијељине.

У Пецку (Bedka) комисија је стигла 17. новембра и одмах започела рад. Граница је у овом крају ишла реком Љубовиђом све до ушћа једне речице која извире испод Медведника, онда развођем између река Пецке и Обнице, остављајући село Пецку турској страни, силазила низ реку Пецку и ишла њоме до изнад села Братачића. У Братачићу се комисија задржала око три недеље због тога што се Најперг и Мустафа-паша нису могли договорити о даљој граници. Паша је хтео да Турској припадне цео Крупањски и Јадрански дистрикт (округ), изговарајући се притом на везира који му jе за то дао налог, правдајући то и чињеницом да су та два дистрикта одувек припадала Босни. Најперг је најпосле пристао на ову солуцију и граница је од Пецке повучена на југозапад, преко горњег тока Баставске реке, па онда у правој линији излазила на Дрину према Бијељини. Граница је ишла кроз села Врбић, Ликодру и Красаву и та су села подељена између Аустрије и Турске. Суседно село Толисавац остало је под Турском, док су имања припала Аустрији.

Епшелвицова карта Краљевине Србије 1719.

У Јадранском дистрикту граница је пролазила кроз Цикоте и Велико Село, која су подељена између Турске и Аустрије. Граница је даље ишла преко Иверка и Лешничке реке, и поред Лешнице, која је остала Турској, и Прњавора, који је припао Аустрији, излазила на Дрину.

Окупацијом источне и северозападне Србије створили су Аустријанци територијално-административну јединицу Краљевину Србију или Војну крајину, подељену на мање управне јединице -дистрикте (округе). У Подрињу су Аустријанци оформили Шабачки, Јадарски и Крупањски дистрикт. Остала територија Подриња остала је под Турцима. У аустријским изворима то су били: Лешнички (Leschnizer), Крупањски (Кruppanier) и Соколски (Zokoller) дистрикт.

Аустријанци су обезбеђивали границу наспрам Турске кордоном чардака - стражара, распоређених на сваких сат хода, са сталном војничком посадом. У овом крају забележени су следећи чардаци: Красава, Ликодра, Бела Црква, Братачић и Мрчко.

Соко је дошао у сферу ратних сукоба у Трећем аустро-турском рату, вођеном у времену од 1737. до 1739. године. Овај рат повела је Аустрија у савезништву са Русијом 1736, да би већ следеће, 1737. године, пренела рат у Србију.

У овом рату аустријском војском у Србији командовао је фелдмаршал Секендорф. У почетку рата аустријска војска напредовала је долином Мораве ка унутрашњости Србије, заузела Ниш и друге градове и места. У северозападној Србији Аустријанци су од раније држали Шабац и његову непосредну околину. Овде су били угрожени од босанских Турака, који су са мањим снагама нападали бок Аустријанаца. У јулу месецу један мали одред заузима Лешницу, коју држи до августа, када jе приморан да се повуче ка Шапцу.

Да би осујетио нападе из Босне, Секендорф напада и заузима Ужице 2. октобра и одмах хита ка Ваљеву, где стиже 11. октобра. Још у току извођења марша из Ужица ка Ваљеву, Секендорф шаље одред генерала Сулковског под Соко, да га опколи и спречи пролаз Сокољана или Бошњака ка Ваљеву. Истовремено, из Босне је прешао већи број Турака, који напада Аустријанце код Ваљева и наноси им тежак пораз. При томе Турци заузимају Ваљево а преко три хиљаде Аустријанаца заробљавају. Ово се збило 13. октобра 1737. године. Турци су запалили Ваљево, заробљенике повели у Босну а артиљерију одвукли у Соко. Секендорф је био принуђен да се повуче у Лозницу а затим у Шабац.

За време борби око Ваљева, маршал Секендорф је наредио пуковнику грофу Грину да са одредом од двеста људи насилно извиди и испита шта је било са одредом српских добровољаца под командом генерала Сулковског. Одред пуковника Грина одмарширао је ка Соколу путем од Ваљева, преко Станине Реке, Иве и Пецке до Рожња. У сусрет Грину кренуо је диздар соколски, капетан Мехмед, коме су се придружили Али-бег зворнички и Кебиризаде-Мустафа из Тузле, са својим трупама. О даљој судбини одреда Суколског и Грина није више ништа познато. Ово се догодило после турског освајања Ваљева, између 13. и 15. октобра 1737. године.

Даљи ратни догађаји одигравали су се далеко од Сокола и завршили се Београдским миром, 18. септембра 1739. године.

У последњем аустро-турском рату (1788-1791) Аустријанци су безуспешно нападали Соко. Његове моћне зидине одолеле су свим нападима.

Промена на аустријском престолу, долазак Јосипа II, 1780. године, и његова акција на окупљању свих хришћана за борбу против Турака, дали су српском живљу под Турцима, наду у скору слободу. У раздобљу 1783. и 1784. Аустријанци шаљу уходе у Србију, прикупљају податке о расположењу становништва, стању путева и прелаза преко река, објектима за смештај војске и другом. У свим извештајима ухода говори се о тешком стању српског народа, чије стрпљење је било на крају, нарочито 1787. године, кад Турци од народа одузимају оружје. Многи Срби тада беже преко Саве и од њих Аустријанци формирају добровољачке чете, фрајкор, међу којима је Михаљевићев фрајкор био најпознатији.

Војногеографски опис Подриња радио је аустријски заставник Јован Перетић, Србин из Лике. По налогу војне команде, Перетић је од средине августа до средине новембра 1784. године прокрстарио у највећој тајности пределе северозападне Србије, од Колубаре до Дрине. Овом приликом, Соко је био у жижи његовог интересовања и приликом извиђања прикупио је доста материјала потребног за будуће освајање тврђаве.

У опису варошице Сокола стоји:

Турско место уз тврђаву, састоји се од 150 кућа, 4 џамије и 2 кафане. Лежи на завршетку гребена Соколске планине, иа веома стеновитом терену. Житељи овога места немају простране собе које загревају пећима, имају пећи за печење хлеба. Иначе на целом терену доминирају палисаде са северне, источне и јужне стране. Утврђење се састоји од четири неправилна градска платна и пет кула, од којих је она у средини највећа и најлепша и служи за осматрање. Од западне стране утврђењу је онемогућен прилаз. Иначе ово место у подножју затварају две речице.

Највећу пажњу Перетић је посветио путевима који воде у тврђаву. Детаљно је описао путеве који воде од Шапца, преко Цера, до долине реке Јадра, до Крупња и даље до Сокола. Затим је обрадио трасе путева који воде од Зворника до Крупња и од Ваљева до Сокола. Сви су ови путеви били, у ствари, само осредње стазе за јахаче и нису били употребљиви за колски саобраћај. Нешто бољи био је пут који је водио од Шапца за Крупањ, за који каже:

"Да је могуће проћи и ири дужем непогодном времену и са тешким превозним средствима. На овом путу саобраћају кола, која имају колосек од 3 цола а на извесним деловима пута кола вуку коњи, а делимично волови. На кола која вуку волови (пар волова) може се натоварити око 2 центе, док кола са једним коњем могу се натоварити са 120 ока ".

Најближи Соколу био је прелаз преко Дрине код Љубовића (Љубовија), где су градили скеле - чамце. Такво, слично градилиште, забележено је и у селу Лоњину.

Перетић је још забележио да се у дистрикту Сокол највећим делом гаји кукуруз и ситна проја.³

Аустрија је у овом, последњем рату с Турцима, започела ратна непријатељства 9. фебруара 1788. године. Приликом почињања рата, Аустрија је позвала српски живаљ да помогне војсци у ратним операцијама.

Прва борбена акција изведена је код Шапца, уз лично присуство аустријског цара Јосипа II. Пребацивање главних снага почело је 20. априла 1788. године а његово заузеће 24. априла. После заузимања Шапца, главнина аустријске војске одлази у Земун а затим у освајање Београда. Српски фрајкор упућен је у Јадар, где се воде тешке борбе, нарочито код Лознице.

У јуну месецу 1788. генерал Михаљевић шаље у Ваљево мајора Лукића и капетане Кљуновића и Бежановића са задатком да на Кличевцу ископају шанац и организују борбу против Турака. Они су уз помоћ кнеза Алексе Ненадовића окупили око 1.800 добровољаца. Ово људство, под командом Алексе Ненадовића, оде до Јагодине, где добије униформе и оружје. Тада је кнез Алекса добио чин оберлајтнанта, а чин лајтнанта Петар Ракарац, Лазар Илић, Мали Јанко и Милосав Милошевић. У чин фендрика постављен је поп Ђука а у чин стражмештера Ђока Мићановић.

У месецу новембру закључено је примирје са Турцима и по његовим одредбама Јадар је остао под Турцима. Михаљевић се са својим фрајкором повлачи према Шапцу, приморавајући Јадране, Мачване и Поцерце да се повлаче с њим, палећи за собом све што је могао, не остављајући Турцима ништа. Ову наредбу и замисао Михаљевића у потпуности је извршио заставник Вујадиновић.

После повлачења Михаљевићевог корпуса фрајкора у Шумадију, у шабачки крај долази као замена Славонски граничарски фрајкор под командом пуковника Павла Давидовића⁴.

Наредне, 1789. године, окупила се код Београда велика аустријска војска и опколила га са свих страна. За време борби за Београд, кнез Алекса Ненадовић са седам стотина фрајкора чувао је стражу у ритовима између Београда и Панчева, чувајући позадину аустријским трупама. На овој стражи био је петнаест дана, а кад је Београд пао, вратио се са фрајкорима Ваљеву.

Одмах по паду Београда, који је заузео принц Лаудон, по његовом наређењу упућена је војска из Шапца на Лешницу. Аустријска војска била је стационирана у Кленку и отуда прешла у Шабац, под командом Павла Давидовића⁴. Одред је преноћио на Баиру у Шапцу, 20. октобра. Чинила су га два батаљона пешадије - инфантерије, два ескадрона коњаника - хусара и доста Срба фрајкораца. Сутрадан, 21. октобра, крене Давидовић са одредом путем преко Китога до Бадовинаца и даље према Лешници. Пред Лешницом дошао је у контакт са мањим турским одељењима, које је потискивао испред себе.

Под Лешницу Давидовић је стигао 22. октобра и продужио путем да је заузме. Међутим, Лешничани се повуку и крену ка Лозници. У повлачењу, сусретну се са Лозничанима који су им пошли у помоћ и крену да пресретну Давидовића више Липнице.

Сусрет Аустријанаца и Турака одиграо се у Ранитовачи, испред муслиманске касабе Липнице. Опазивши Турке, Давидовић им је одмах препречио пут стрелцима и једним ескадроном коњице. Међутим, док су се Аустријанци организовали и развијали у борбени поредак, Турци упадну међу њих, изазову неред и пометњу и приморају их на повлачење. Давидовић је са много труда успео са среди своје редове и уз непосредну команду хусарима и једном четом стрелаца успео да сузбије Турке и потера испред себе у великом нереду.

У овом боју код Липнице, 22. октобра 1789, Турци су на бојном пољу оставили 102 погинула а Аустријанци су заробили девет војника, запленили 400 комада разне стоке и 30.000 мерица (вагана) пшенице, ражи и кукуруза.

Турском војском командовао је Мустафа-ага Видајић из Зворника, уз помоћ капетана градачког и тузланског. Под својом командом имао је око пет хиљада војника

У аустријској војсци, у борбама око Липнице истакли су се: поручници Чорлашевић, Шуловић и Андрејевић; заставник Ткалчевић, каплари Никола Ђуровић и Чакљевић, разводник Адам Војиновић и редови Сима Николић и Ђуро Трбић.

Истовремено са покретом и борбама Давидовића у Јадру, кретала се ка Лозници друга аустријска војска, путем од Ваљева. Оба одреда састала су се пред Лозницом 24. октобра и одлучно кренула да заузму варош. У међувремену, Турци Лозничани, са Липничанима и Лешничанима, напусте варош и повуку се преко Дрине у Босну.

После краћег одмора у Лозници, Аустријанци десном обалом Дрине кре-ћу у освајање Зворника. Под Зворник стижу 28. октобра. Рекогносцирањем утврђења и околине дођу до закључка да тврђави не могу наудити својом артиљеријом а да за превоз трупа преко Дрине немају ни лађа ни скела. На саветовању старешина донесу одлуку да одустану од напада на Зворник и реше да свим расположивим снагама крену на Соко.

Сутрадан, 29. октобра, Давидовић подели одред на два дела. Један део продужи наступање према Соколу, уз Дрину до Грачанице а други, већи део, крене натраг ка Лозници а затим преко Недељица, Завлаке, Мојковића и Бастава, стигну у Петрц 1. новембра. Преноћивши у Петрцу, одред продужава наступање и 2. новембра стиже наједан час растојања од Сокола, на вис Рожањ.

Још приликом напредовања другог дела Аустријанаца који су ишли од Ваљева, послат је мањи одред фрајкораца да заузму Крупањ. После краће борбе фрајкорци заузимају Крупањ и ту привремено остављају посаду под командом заставника Вујадиновића.

Вујадиновић је Србин, родом из села Товарника у Срему. Међу првима је прешао преко Саве са тридесет фрајкора и дошао у Ваљево. Овде чује да је Гуша, поглавица бачевачки, скупио чету и дошао до Лесковице, где је ухватио седам сужања и отерао мноштво оваца. Јован Вујадиновић поведе своје фрајкоре и дођу потајно до Бачеваца, села на Дрини. У зору ударе на Турке и у борби заробе седамдесет душа. Турци су давали жилав отпор а Гуша Муста-баша на коњу покуша да се извуче, али га пресретне Ђока Мићановић из Клинаца и уби из пушке. Турци су били затворени у џамији и кули а устаници и фрајкори, кад видеше да им не могу ништа, покупе робље које су касније послали у Немачку. Била је заплењена једна застава, четрдесет коња, сто волова, осам стотина оваца и много новца и другог плена. Приликом ове борбе погинуло је преко сто педесет Турака.

Ратне операције аустријске војске и фрајкора потпомагао је народ Јадра и Рађевине, предвођен троношким архимандритом Стеваном Јовановићем и бачким владиком. Они су у селу Текеришу организовали састанак сеоских кнезова и свештеника. Ту је одлучено да се народ дигне на оружје и придружи аустријској војсци код Крупња а касније и код Сокола. Један од закључака овог скупа је да жене и децу треба запослити на превозу хране и зоби за војску.

Аустријанци су Соколу пришли из три правца: од Рожња, од Крупња до Лаза и - од ушћа Грачанице, па уз њу до испод Сокола и затим до Калкана. Овим маневрима Соко је био опкољен са свих страна и сви прилази тврђави запоседнути. Главни логор Аустријанаца био је на Рожњу, у изграђеном шанцу код Мустај-бегове воде.

Захваљујући ратном плану - скици Фридриха фон Вецсперга, оберлајтнанта славонског граничног фрајкора, позната су унеколико збивања и токови напада Аустријанаца на Соко-град. Карта је подељена у три дела, са исцрпним објашњењима - легендама. У централном делу карте представљена је непосредна околина Сокола са распоредом трупа Аустријанаца и опседнутих Турака. У доњем десном углу дат је нацрт утврђења и план вароши Сокола а у левом углу панорамски изглед тврђаве и вароши.

План напада на Соко 1789. године

Напад на Соко Аустријанци су започели 2. новембра 1789. године. Сокољани су у граду имали гарнизон од двеста људи и шест топова. Аустријанци су у току дана поставили три батерије на месту код извора Јеринине воде. Истог дана постављена је батерија код Лаза. Сокољани су изашли из тврђаве и варошице у сусрет аустријским трупама уз Мали Рожањ. Међутим, чим су батерије биле укопане и обложене кошевима, отвориле су ватру по Сокољанима и они су били приморани да се повуку иза градског палисада. Мање одељење Сокољана са једним мерзером сместило се десно од Сокола, на заравни Калкана. Одавде је мерзер отворио бочну ватру према Малом Рожњу и ометао аустријске батерије у дејству. На ове Сокољане, постављене на Калкану, били су упућени фрајкорци под командом заставника Вујадиновића, који је дошао из Крупња. Међу Србима фрајкорцима борио се и ваљевски кнез Алекса Ненадовић. После огорчене борбе, фрајкорци уз снажан јуриш потисну Сокољане са Калкана. У овом јуришу погинуо је заставник Вујадиновић. Јуриш је био 3. новембра. После заузимања Калкана, Аустријанци су се све више примицали граду, док је артиљерија рушила кућу по кућу и изазивала сталне пожаре које браниоци нису могли гасити.

Распоред снага

Из запаљене вароши Сокољани преместе у утврђење жене и децу а затим их ноћу, тајно, спусте низ Гробљанску стену, где се дохватише пута низ Грачаницу до ушћа у Дрину и даље у Босну. Аустријанци 4. новембра позову Сокољане на предају и понуде да се жене и деца повуку из града. Сокољани им одговоре да ће још мало да размисле и да ће им јавити. Ово су урадили да би добили у времену, јер су преко жена тражили помоћ од својих сународника из Босне. Кад се осведоче да су њихови најближи отишли безбедно, одговоре Аустријанцима да на предају уопште не мисле.

Аустријанци ујутро, 5. новембра, са још више енергије обнове артиљеријску ватру и њоме у потпуности униште градски палисад и разруше све куће у граду.

Сутрадан, 6. новембра, Сокољанима је стигла очекивана помоћ од четири стотине Сребреничана, који су заузели висове изнад Соколца. У току дана нису могли да се приближе Соколу јер их је тукла аустријска артиљерија. Код Аустријанаца долази до кризе. Прво, почело је нестајати муниције и то нарочито артиљеријске. Друго, њихови топови нису ефикасно рушили зидове утврђења, који су остали читави. Треће, нису могли да изврше јуриш због уског фронталног простора, који није дозвољавао развијање трупа за јуриш. Посебну опасност представљала је новодошла помоћ сребреничких Турака.

У току 7. новембра вођени су жестоки судари Аустријанаца са Сребреничанима, које нису успели да отерају ка Дрини. Увече је одржан састанак на којем је одлучено да се прекине даља опсада Сокола и да се трупе повуку ка Лозници. У том циљу одлучено је да се у јутро нападну Сребреничани и да се за то време повлаче артиљерија и неке мање јединице а затим и сви остали делови војске.

У јутро, 8. новембра, нападну Аустријанци на десно крило Сребреничана али им ови нису дозволили да се приближе и одбаце ка Дрини. Развила се жестока битка, која се водила све до мрака а онда, под окриљем ноћи, Аустријанци одступе на полазне положаје. У току ноћи пошаљу артиљерију према Лозници а у јутро, 9. новембра, одступи мањи део војске. Њихово повлачење успешно је бранио други, остављени, већи део, који се цео дан носио са Сребреничанима. И ова се војска повукла у јутро, 10. новембра, прво до Крупња, где се удружила са првим делом и заједнички стигла у Лозницу 11. новембра.

Одред је остао у Лозници на одмору и попуни до 25. новембра а затим се повукао ка Шапцу и онда прешао у Срем на зимовање.

Напомене:

1. Наводно је, по Т. Вукановићу, у Соколу било 975 душа.

2. Карту је Лангер објавио у својој студији: Serbien unter der kaiserlichen Regierung 1717-1739, Mittelheilungen des k.k. Kriegersarchive, Neue Folge III Bd. Wien 1889. Поменута карта носи назив: Carte von dem Kцnigreich Servien, und zwar soweit salches durch Ihre Rom. Kaiserl. Und Cathol. Majestat Waffen nach der von der Ottomanischen Pforte abgetreten worden. O. F. Obschelwiz, Ing Hauptmann.

3. Ситна проја или просо је ретка биљка овог краја, како је то записао Љуба Павловић, и гаје је у последње време извесна села ради исхране живине. Поред кукуруза као свакодневног јела, јела се и пшеница поређе. Јечам се ретко трошио и од њега се правила јечменица у гладним годинама.