Слободан Живојиновић

Манастир Троноша

Ово скромно дело посвећујем успомени:
свога брата Григорија редова у пука Дринске дивизије, погинулог на Гучеву 1914. године и свога сина Момчила, заставника VI пролетерске дивизије, погинулог у Срему, 8. априла 1945. године.

Аутор

• Поздрав добродошлим
• Троношка планина
• Манастир Троноша
• Долазак Словена на Балкан
• Појава првих манастира у Србији
• Рад Саве Немањића
• Владавина краља Уроша I
• Владавина краља Драгутина
• Богумилска јерес
• Краљ Драгутин против богумила
• Проглашење и значај Пећке Патријаршије
• Оснивање Зворничке епархије
• Ропство под Турцима
• Обнова Пећке Патршаршије
• Обнова манастира Троноше
• Обраћање за помоћ Русији
• Глад, куга, туга велика
• Сеобе Срба и укидање Пећке Патријаршије
• Стање после укидања Пећке Патријаршије
• Троношки летопис
• Архимандрит Стефан Јовановић
• Преузвишеном комесару илирског народног сабора
• Смрт Архимандрита Стефана
• Вук Караџић у Тршићу
• Обнова манастира Раче
• Троноша у почетку XIX века
• Рад на црквеној аутономији у Србији
• Свештенство и монаштво
• Друга обнова манастира Троноше
• Живопис у Троноши
• Издржавање манастира Троноше
• Катанска буна
• Раздобље од 1844. до 1904 године
• Први светски рат
• Књиге манастира Троноше и записи у њима
• Старешине и братство манастира Троноше
• Казнена експедиција у Троноши
• Мученичка смрт игумана Серафима
• Манастир Троноша у послератном периоду
• "Иконе"
• Манастирски конаци
• Надгробне плоче у манастирској порти
• Текстовима ове књиге говоре мртви и живи
• Чесма девет Југовића
• Манастирско звоно

Поздрав добродошлим

Ви, који израњависте своје ноге и замористе тело идући трновитим стазама брзога и суровог живота; што окусисте многе чемерне горчике и љуте отрове овога света;

Ви, што још не чусте благу реч од свога ближњега нити дочекасте да ваши вапаји буду услишени; чија душа пати и цвили тражећи мир, спокојство и блаженство на овој тврдој земљи, пођите тамо откуда допиру сетни звуци милозвучних звона:

"Да видите лијепу Троношу,
Код Лознице, на ријеци Троноши;
да видите па да се дивите! "

На малој заравни, између шумовитих горских огранака угледаћете свету обитељ, красну задужбину краљице Катарине и краља Драгутина, грешнога покајника и праунука великог Немање. У тихом планинском миру почива она као бели, поносни лабуд на ставама ТРИ потока који НОСЕ воду једној реци и дају јој име ТРОНОША.

А будете ли се уморили идући неравним путем, ако вам је тело зажелело почивка, зауставите се код десетоцевне чесме Девет Југовића и десетог старог Југ Богдана, одморите се на белом камену и причестите свежом планинском водом која ће вам окрепити тело и разведрити Душу.

А када врела крв поново заструји вашим крвотоком, приђите каменом зиду око манастира и закуцајте на тешка храстова врата. Отвориће вам смерни монах и пустити у цветну порту белога храма, који као седа старина немим ћутањем речито прича чудну историју свога рођења и мукотрпног живота. Седам векова броји ова старина, седам стотина година запљускивале је најезде сурових Агариних синова и још суровије деце Алемана. Умирала је она и вековима почивала у мртвоме пепелу, али је свакада васкрсавала у пуном сјају, поново млада и бесмртна. И проћи ће још многи векови као брзи облаци што прелећу изнад Гучева, Јагодње и Борање, а стајаће она и примаће у своје окриље верну горштачку паству, јер над њом бдије Око Свемогућег Творца целокупне васионе и свега видимог и невидимога.

Добро дошли сви ви, које урођена побожност и искрена вера доводи пред врата овога светога храма! Прекрстите се и тихо уђите под његове сводове, одакле ће вас погледати многи светитељи и благе и животодавне очи Спаситеља и Богочовека Исуса Христа. Ако је у вашем срцу било притајенога греха, одагнајте га усрдном молитвом и нађите мир срцу и утеху рањеној души; Заборавите све увреде и злобе људске и испунићете се свеопштим праштањем и дивним блаженством.

А ви, који сматрате да сте дубоко проникнули у све тајне бескрајнога свемира, који верујете да сте сазнали какав је био почетак и какав ће бити свршетак свих планета, комета и далеких галаксија; који мислите да сте превазишли сазнања свих највећих мислилаца рода људскога те не повећавате растојање између алфе и омеге свога ума и земаљскога сазнања.

Не улазите у овај древни храм са веровањем да у њему царују празноверје и заблуде, јер ћете својим уласком оскрнавити светост ове народне светиње. Застаните и ослушните тихо појање испред његовог олтара, што се помешано са димом и мирисом измирне диже ка сферама васионе, и сазнаћете да се у овом дому Бога живога моли за све: који верују и који не верују; за све пријатеље и непријатеље; за ратнике који бране и гину за родну груду; за заробљенике по логорима; за несрећне сужње по мрачним и хладним тамницама; за болне и невоље по болницама; за удовице и њихову јадну сирочад; за све бедне, понижене и увређене овога света; за прогањане и мучене правде ради, да их вечни Бог помјани у царствију својем, да им подари здравље тела и духа и смирено блаженство срца и душе.

И док пред лицима светитеља пламсају воштане свеће и појање смирених монаха диже се у висине одакле, благе очи Христа Спаситеља посматрају верну паству и рука даје благослов, свуд око храма чује се брујање дивнога славопева великоме Створитељу што се извија из безброј грла безазлених птичица, који му упућују горски потоци својим жубором, који шапућу планински врхови својим шумором а плави споменак кади својим опојним мирисом. Земља, вода и ваздух сливају свој хвалоспев у слатку хармонију, која освежава и крепи душу и тело сићушног мрава земаљског човека.

А ти, уморни путниче и научниче, који долазиш са далеких страна да би допунио своје историјско знање новим сазнањима, кад уђеш у порту ове стародревне богомоље, спусти своје очи на црне камене плоче што леже у зеленој трави поред црквених зидова. Не труди се да прочиташ на њима имена праведника које оне покривају; време је прочитало и избрисало камена слова. Тихо струјање поветарца који својим дахом милује ове студене плоче причаће ти тужну повест ових заборављених народних бораца и мученика.

Завириш ли кроз узани прозор у монашку ћелију, зачућеш шкрипање гушчијег пера по рапавој хартији и видећеш јеромонаха Јосифа Троношца где погурен над грубим столом пише славну и тужну историју свога несрећног народа те му прориче лепшу и ведрију будућност, док му сузе падају на белу браду. Потећи ће сузе и низ твоје образе, јер је заиста достојна суза и дивљења ова скромна писмена работа старога калуђера.

Зачућеш тешку оптужбу коју архимандрит Стефан Текеришац из свога гроба упућује зворничком Капетан паши, што није дао хлеба прегладнелим Јадранима, већ је њему, намученом игуману дао љути отров у кафи; чућеш и проклетство које и мртав Стефан шаље бечким ћесарима што су се користили снагом и крвљу његовог народа, а кад су је се заситили, препустили су га на милост и немилост његових исконских крвника.

Пред твојим умним очима заиграће слика старога игумана-мученика Мојсеја, који пада исечен турским јатаганима на самом прагу ове несрећне обитељи, а само зато што је волео свој народ и залагао се за његову слободу и срећнију будућност.

Видећеш пандуре Илије Чворића, начелника "окружија" подринског, где стрељају за колац везаног троношког игумана Филимона и остављају га да лежи неопојан у заравњеном гробу.

Привућиће ти поглед скромни дрвени крст са именом архимандрита Тихона, троношког работника и мученика и угледаћеш га под вешалима како прашта својим џелатима Христовим речима: "Опрости им, Боже, јер не знају шта раде."

Угледаћеш стидљиво шћућурене поред оградног зида гробове палих ратника из 1915. године и прочитаћеш на каменој плочи њихов аманет нараштајима: "Слатко је умрети за отаџбину."

А бациш ли већ заморен поглед на околна шумовита брда, видећеш малог манастирског ђака козара Вука Караџића где скакуће за несташним козама и узгред исписује по буквама и печуркама своја прва писмена.

Сазнаћеш доста и нећеш зажалити што си се потрудио да дођеш у овај врлетни крај који је жива историја једног намученог народа.

А осетиш ли после дугог пута и умног напора и телесну глад, одвешће те гостољубиви монаси у манастирску трпезарију и послужити врућом погачом, планинским кајмаком и љутом препеченицом. Услужићете срдачно и љубазно, јер то нису калуђери какве је запамтио Доситеј а Пелагић описао, већ вредни работници који својим жуљевитим рукама обрађују остављену им манастирску земљу и заливају је својим обилним знојем.

А када пођеш из ове обитељи одморан и окрепљен, испратиће те с љубављу и благословом, са једином жељом: да понесеш у своме срцу лепу успомену из овога гостопримливог дома и кажеш коју лепу реч о њему.

Бог и његов намучени Син благословиће те за то! А вама, вредни студенти Београдског универзитета, који својим жуљевитим рукама и младом снагом израдисте пут до Вуковог родног села, а затим и шетну стазу од Тршића до манастира Троноше те тиме одужисте један мали део дуга који овом Јадранину и великом Југословену дугују омладина и цео наш народ, нека је дубока и вечна захвалност у име свих оних путника и намерника који буду путовали тим путем и том стазом.

Када и ви постанете одрасли људи, добри радници и научници, немојте заборавити да понекад прошетате стазом коју је ваша младост изградила, да походите стару Троношу и поклоните се сенима праведника и мученика који почивају под каменим плочама ове наше седмовековне обители. Освежићете своје тело и душу новом снагом, да можете чвршће и сигурније корачати стрменитим путевима савременог живота, предвођени светлим примерима бесмртнога Вука Караџића и његовог учитеља архимандрита Стефана Јовановића.

И ви, скромни горштаци у сурим гуњевима и ви, добре мајке у жутим шамијама што недељом и празницима испуњавате овај свети храм и палите свећице за душе ваших живих и мртвих: ви, смерни и побожни Јадрани и Рађевци који прилажете овоме храму чист планински восак да гори пред царским дверима у славу Бога живога, будите поздрављени и благословени од бесмртнога Христа Спаситеља у дому Његовом!

Нека вас на путу ка овој древној обитељи и на повратку из ње прати Око вечнога Творца и благослов Богочовека Исуса Христа!

Троношка планина

Ова ниска планина издиже се са кречњачке заравни као витак, шумом покривен венац који се према југоистоку повишава, а од Гучева и његових огранака одвојен је речицама Штиром и Жеравијом. Простире се између речице Штире, Дубоког потока и реке Корените. Сачињавају је палеозојски шкриљци, црвени пешчар и тријаски кречњак, чији се слојеви пружају динарским правцем од северозапада на југоисток. Највиши су јој висови: Плећ, 355 м, Мала Бобија, 387, Велика Бобија, 344, Обло брдо, 622, Столица, 644, и Цариград, 579 метара. На вису Цариграду налазе се рушевине старог римског града, по којима је он добио своје име.

Захваљујући пошумљеним огранцима и висовима, ова је планина богата изворском водом и потоцима. Испод виса Цариграда извире поток Клашница, испод Перине поток Дабровац, а испод виса Столице поток Лисинац. Ови се потоци састају и чине реку Велику Троношу. Испод Зборишта извире поток Бјелавац, а испод југоисточних падина Столице река Мала Троноша, састају се и уливају у Велику Троношу. Река Велика Троноша састаје се са Коренитом, која тече на север и улива се у реку Јадар. Између река Велике и Мале Троноше налази се село Прњавор, које је раније припадало манастиру и по томе добило своје име.

У овоме живописном пределу средњег Подриња, увучена између огранака Гучева и Троношке планине, на ставама потока Клашнице, Дабровца и Лисинца налази се једна од наших најстаријих и најчувенијих средњевековних немањићких задужбина, Драгутинова Троноша.

Овај је предео био од давнина насељен, што сведоче остаци неолитских и халштатских насеља на које се наилази на појединим местима. На вису Цариграду, испод рушевина старога града нађене су три орнаментисане бронзане гривне; на раскрсници пута Лозница Крупањ, према манастиру Троноши нађене су две бронзане наруквице, а на ушћу Радаљске реке ископан је бронзани мач са језичком. Сви ови предмети потичу из бронзаног доба халштата. У селу Брезјаку и код цркве у селу Недељицама постоје остаци многих преисторијских тумула, по чему се може закључити да је овај крај и у преисторијско време био густо насељен.

Овај крај је био одвајкада богат рудним благом, које се почело искоришћавати у преисторијско време. Касније су га искоришћавали Римљани, а у средњем веку Дубровчани, Немањићи а затим Турци. У некадашњој Бохорини, данашњој Борини наилази се на многе трагове старе рударске радње. И топографски називи појединих села и места потсећају на то: Рупе, Кулиште, Биљег, Велики Мајдан и томе слично. Ради обезбеђења рударских насеља и саобраћајница којим је руда изложена подизана су утврђења на чије остатке и данас наилазимо. На брегу Костајнику постојала је тврђава, кастел за заштиту рудника Зајаче, а на вису Цариграду утврђење за обезбеђење караванског пута. Зајача, Крупањ, Бохорина и Црнча била су у средњем веку важна рударска места која су искоришћавали Немањићи, Бранковићи и Дубровчани који су у њима имали своје колоније. У овим рудницима вађено је: гвожђе, злато, сребро антимон, жути пирит и црни, сиви и бели мермер. Заузевши ове области, Турци су наставили експлоатацију ових рудника, али су они временом све више пропадали и најзад били напуштени. Из рудника у Зајачи Карађорђеви устаници вадили су олово и од њега изливали пушчана зрна. Као и рудник у Крупњу, тако је и рудник антимона у Зајачи био дуго запуштен и обновљен за владе краља Александра Обреновића. Топионица је уништена у Првом светском рату и обновљена после њега.

У средњем веку је ова област била повезана добрим саобраћајницама са Јадранским морем и северним деловима Балканског полуострва. Каравани товарних коња и магараца пролазили су овим путевима односећи руду у Приморје, док су се оданде кретали трговачки каравани носећи оружје, тканине и осталу робу из Дубровника и других приморских градова.

У околини ових рудника и данас се наилази на трагове рударских некропола, које се распознају по надгробним плочама на којима су урезани чекићи и други рударски знаци. Поред њих наилази се и на многобројне стећке, постављене на гробовима средњевековне властеле, на којима су грубо исклесани ликови покојника, оружје и разне сцене из њиховог живота.

Троношка планина, Гучево и Борања биле су у старо време обрасле густом боровом, буковом, храстовом и церовом шумом, те су обиловале разноврсном крупнијом и ситнијом дивљачи, многобројним изворима и потоцима и сеновитим и мирисним долинама. Владари лозе Немањића, млади и снажни људи жељни лова и одмора после заморних државних послова, долазили су у ове пределе да лове и уживају у лепотама којим их је украсила дарежљива природа. А када су у својим поодмаклим годинама почели помишљати и на други, вечни живот, сећали су се тих рајских лепота и поново долазили у ове пределе, али не да лове, већ да у њима потраже место за подизање својих задужбина, цркава и манастира. Отуда се на Гучеву и Борањи и данас наилази на темеље давно порушених грађевина које народ назива "црквине", а још су очувана предања да на тим местима некада беху цркве и манастири који су током времена порушени. И сам краљ, Драгутин долазио је у овај крај кад га, је добио у власништво, уживао у његовим природним красотама те одлучио да у њему подигне једну од својих најлепших задужбина, манастир Троношу, која се очувала до данас као најтрајнији споменик његове владарске дарежљивости и дубоке религиозности и побожности.

Манастир Троноша

На подручју Западне Србије наилазимо на већи број старих цркава и манастира, неких у првобитном а неких у обновљеном стању и изгледу. За многе од њих не може се тачно утврдити кад су подигнуте и ко су им ктитори. У најездама разних завојевача многе су цркве спаљене ичи срушене те се једино под њиховим, под земљом сачуваним темељима може утврдити где су постојале и какав им је био тлорис.

Мећу најстарије богомоље у Западној Србији убраја се Добропоточка црква у селу Липеновићу код Крупња. Подигнута је у време насељавања Словена у овим крајевима, али није сачувана у свом првобитном облику већ је више пута обнављана и преправљена. Једина сачувана црква у свом првобитном облику је Бела црква у селу Карану, подигнута на земљишту на којем се налазе камене плоче са написима из римског времена. Жупан Петар, звани Брајан подигао ју је за своју породичну гробницу 1332. године, а знаменита је по томе што се у њој налазе портрети жупана Петра, његове жене, сина и три кћери и још неких историјских личности. Од Каранске цркве старија је Троноша, задужбина краља Драгутина и краљице Катарине, подигнута 1317. године. Несрећа је у томе што је она често рушена и обнављана, те се не може знати каква је била до своје прве обнове 1559. године, јер тада, осим тлориса, од старе грађевине није ништа друго нађено. Троноша је после своје прве обнове још двапут паљена, те њен данашњи спољни и унутрашњи изглед потиче од њене последње обнове 1834. године.

Утицај старе рашке архитектонске школе запажа се и на појединим црквама у подринским крајевима. Док у Радовашници, Јовањи и Докмиру наилазимо иа концепције каранске Беле цркве, дотле у Рачи запажамо сличност са Драгутиновим црквом у Ариљу, а у Троноши и Петковици тај је утицај у нешто модификованијем облику. Све ово показује да архитектура ових цркава потиче из времена наше средњевековне архитектуре, али до данас се није задржала услед каснијих обнова са недовољним материјалним средствима, те обновљене цркве нису могле засјати у свом првобитном, немањићком сјају.

У време њеног постанка па све до половине овога века до Троноше је било тешко доћи, јер није било чврстог колског пута. Данас се до ње долази и већим превозним средствима, и то друмом који полази од Лознице па се код Крста одваја према Крупњу, а од задружног дома у Коренити води ужи колски пут који неколико пута прелази преко реке Белике Троноше и долази до манастира.

У току припрема за прославу 100 годишњице Вукове смрти, студента Београдског универзитета изградили су од Вукове куће у Тршићу до Троноше пешачку стазу, којом се до манастира стиже за непун сат хода. Поред стазе су подигнута 52 храстова стуба на којима су утиснути основни подаци из Вуковог живота. Ову шетну стазу студенти су назвали "Вуков пут до науке", јер је овим путем мали Вук ишао из Тршића у Троношу, гле је наставио своје учење писмености.

Пред самим манастиром наилази се на јаку планинску чесму са десет цеви, из којих избијају јаки млазеви бистре и студене воде. Према броју цеви и традицији која се у Троноши вековима неговала, народ је ову воду приписао браћи Југовићима и десетом старом Југ Богдану. Изнад чесме диже се манастирски јабучар, који најлепше изгледа у пролеће, кад се воћке оките разнобојним цветом и преплаве их ројеви пчела чије се зујање меша са цвркутањем многобројних шумских птица и жубором потока, те се све стапа у давну хармонију, која освежава и крепи уморног путника, којег је жеља повукла да из даљине пође и походи ову древну и чувену богомољу. Манастир је са свих страна окружен планинским висовима обраслим густом листопадном шумом, од које лаки поветарци доносе свеж и мирисан горски ваздух.

Храмовна слава манастира Троноше, је свето Ваведење, које пада у зиму, 4. децембра, и тада долази у манастир много народа да са калуђерима прослави ову заједничку славу. После одржаног богослужења настаје заједнички ручак у манастирској трпезарији, за који сеоски домаћини надоносе разна јела и пића којима часте себе и госте. Међутим, много су посећенији манастирски сабори преко лета, за време већих празника и мале Госпојине, јер је тада много лакше доћи к манастиру. Тада се код Троноше окупи толико света из ближе и даље околине, да препуне малу цркву, те се богослужење наставља и код манастирске чесме. После завршених црквених обреда одржава се манастирски вашар на пропланку изнад чесме, на коме се присутна младеж забавља на разноврсне начине. Ту се још могу видети заостаци сеоске женске народне ношње, која се све брже губи и замењује индустријским текстилом и галантеријом.

Долазећи преко лета у свој летњи дворац у данашњем селу Дворској, велики покајник краљ Драгутин у своме тешком испаштању и дубокој побожности назирао је визију далеких и тамних времена кроз која ће његове задужбине пролазити, па је својој Троноши пронашао место за које је веровао да до њега неће крочити нога безверника. Веровао је да ће ове задужбине преживети све невоље и сва искушења које ће им доћи наступајући векови, јер ће их чувати и одржавати народ који поштује аманете својих славних предака. У томе се није преварио.

Подигнута у доба највећег успона и сјаја српске средњевековне државе, Троноша је живела са својим народом и у току своје бурне историје преживела многа страдања, искушења и невоље; била је паљена, рушена и поново подизана, као што је и народ падао и поново се дизао. У њему су смерни монаси одржавали свети пламен српске традиције, неговали родољубље и храбрили измучени народ да не клоне под тешким теретом патњи и искушења, већ да се бори за своју слободу коју једино сам својом снагом може извојевати. Постојана и чврста вера у бољу будућност није изневерила, а борци, прегаоци и мученици нису узалуд жртвовали своје животе. Из пепела свеца родног пожара васкрснула је дивотна Троноша у пуном своме сјају, да се у њој поје литургија докле траје српскога имена и док постоји бесмртна Вера православна.

Долазак Словена на Балкан

Прелазећи у својим војним походима преко Дунава и продирући дубоко на Балканско полуострво, словенска су племена долазила у додир са цивилизацијом и религијом добро организоване Бизантијске царевине. Настањујући се на опустошеним византијским покрајинама, почели су напуштати паганску веру својих праотаца и примати хришћанство, али оно међу њима није хватало корена све до деветог века, до појаве словенских апостола Ћирила и Методија. Тек кад ови преведоше свете књиге на словенски језик и почеше вршити богослужење на томе језику, ударен је дубљи темељ хришћанској цркви међу балканским словенима. Још у то доба словенских апостола и њихових ученика почеле су се организовати и прве народне хришћанске цркве са црквеном јерархијом. Словенска племена по свом географском положају потпала су под суседну Охридску архиепископију, у чијем се оквиру у почетку развила и народна јерархија, али о чисто српској народној црквеној организацији и некој црквеној самосталности у то време не беше ни помена.

И баш у то време почела је огорчена борба између Рима и Цариграда око црквене превласти. Оба ова црквена центра развише најживљу акцију међу покрштеним словенским племенима на Балкану, да би их привукли под окриље своје верске заједнице. До коначног раскида између Римске и Цариградске цркве дошло је 16 јула 1054. године, када је Папин легат кардинал Хумберт на светом престолу Јустинијанове задужбине Свете Софије у Цариграду оставио булу папе Лава IХ, којом је овај искључио из хришћанске Цркве патријарха Михајла Керуларија и његове присталице. Након четири дана патријарх Михајло је одговорио искључењем из Цркве кардинала Хумберта и његових присталица. Тако је одпочела скоро хиљадугодишња борба између Источне, византијске, и Западне, Римске цркве.

Већ издиференцирана српска и хрватска племена припадала су све до XI века Источно-православној цркви. Међутим, после сплитских сабора и под утицајем својих кнезова и свештенства хрватска су племена напустила свету веру православну и примила католицизам. Упркос енергичном заузимању Гргура Нинског да се сачува словенски језик у богослужењу, Римска црква је забранила употребу народног језика у цркви и истовремено повела борбу против православља. Тако се Хрвати вером одвојише од Срба и ова два братска народа пођоше кроз историју засебним путевима.

И поред свих интервенција и гоњења Срби су остали верни источноправославној цркви и вери. Они су ову веру пригрлили као своју и, мада неорганизовани, очуваше је упркос јакој римској пропаганди и појединих својих кнезова да их преведу у римокатолицизам. Тек појавом Саве Немањића ударен је чврст темељ Српској цркви за вечна времена.

Појава првих манастира у Србији

Појава првих манастира у Србији везана је за долазак словенских апостола Наума и Климента и њихових ученика на Балканско полуострво крајем IX и почетком Х века. Из тога је времена подизање првобитне цркве у Добром потоку код Крупња, која је касније, током турских инвазија паљена и обнављана све док није дошло до њеног данашњег изгледа. Манастир Светог Петра и Павла на Лиму је један од најстаријих манастира из преднемањиће епохе, а црква светог Петра у непосредној близини Новог Пазара је постојала у време рашких и зетских жупана. Зетски владари подизали су своје задужбине не само да би у њиховим криптама обезбедили себи посмртно боравиште, већ углавном ради придобијања свештенства за себе. Већина ових древних богомоља и манастира уништена је током времена те им се сваки земни траг осим предања у народу, изгубио. На појединим темељима, званим црквишта, подигнуте су нове цркве и манастири који су се одржали до данас.

Белики жупан Немања, родоначелник лозе Немањића, обележио је своју владавину бројним задужбинама. После битке код Пантина, где је победио своју браћу и добивши од византијског цара Комнена крај око Лесковца, Немања је почео припремати терен за учвршћење своје власти и свој даљи успон. Знајући из искуства да му је најсигурнији ослонац на свештенство и желећи да га има уза се, почео је са зидањем цркава и манастира на своме подручју. Из захвалности светом Георгију што се избавио из пећине код Раса, у коју су га браћа била затворила, подигао је код Новог Пазара ћурћеве стубове, а у Топлици манастир светог Николе и Пресвете Богородице. У Ибарској долини подигао је манасткр Студеницу, ремек-дело рашке архитектуре, а кад се замонашио и отишао код свог сина Саве у Свету Гору, тамо је обновио опустели манастир Хиландар. Својим повељама даривао је својим и другим задужбинама села и људе на њима у својину, те су за његове владавине манастири доживели свој први процват. Свештенство му је помогло да учврсти своју владавину и осигура династију те му је постало најјача потпора негујући у народу његов култ. Феудални се поредак учврстио, а земаљски сабор постао је изразито представништво цркве и властеле. Црквени људи овековечили су Немањину дарежљивост према манастирима:

"Куд се деде цар Немање благо,
седам кула гроша и дуката?"

На ово питање господе ришћанске одговара Саво Немањић:

"Није бабо потрошио благо
на наџаке и на буздоване
и добријем коњма на рахтове,
већ је бабо потрошио благо
све градећи себи задужбине."

И два преостала Немањина брата, Страцимир и Мирослав, који су му после битке код Пантина изјавили покорност и постали сарадници, угледали су се на њега. Кнез Страцимир подигао је Богородичин манастир у Чачку, а хумски кнез Мирослав подигао је манастир Светог Петра у Бијелом Пољу, одакле је потекло "Мирослављево јеванћеље", најлепши и најчувенији споменик српске црквене писменасти из XII века.

Угледавши се на пример великог жупана Немање и његовог сина Саве, оснивача Српске аутокефалне архиепископије, њихови наследници су подигли велик број манастира у току ХП-ХIV века. Међу њима су се истицале "царске лавре" велика Немањина задужбина Студеница, Жича Стевана Првовеачаног, Милешева краља Вдадислава, Сопоћани Уроша I, Милутинова Бањска, Дечани Стевана Дечанског, Свети Арханђели Цара Душана, Раваница кнеза Лазара и Манасија Стевана Високог. Ове царске задужбине превазилазили су својим бројем ктиторски епархијски манастири, било обновљени или наново подигнути.

Врло развијене трговачке или културне везе са Западом омогућиле су продор западњачких стилова у рашку архитектуру. Немањина Студеница у романском стилу од белог мермера, богата је пластичном декорацијом која се казније преноси и на Бањску, Дечане и Душанове свете Архангеле. У појединим задужбинама спојен је византијски стил са романским, док је Градац краљице Јелене инспирисан готиком. За владе краља Милутина задужбине се граде у строго византијском стилу са централним кубетом на четири стуба, што се огледа и у Грачаници. Пред крај XIV века јавља се посебан српсковизантијски стил, такозвана "моравска школа", што се огледа у Раваници, Лазарици, Љубостињи, Манасији и Каленићу.

У доба процвата немањићке државе манастири су подизани поред важнијих саобраћајница, у живописним долинама и на обалама река и језера. Касније, кад Турци постепено заузимаху српске земље, подизање манастира није престало, али су сада подизани у неприступачнкм клисурама, горовитим пределима и скривеним котлинама

Рад Саве Немањића

Погодан терен за историјско дело Саве Немањића припремио је његов отац Стеван Немања. Као велики жупан и далековид политичар, Немања је увиђао да се уједињење раздвојених српских племена може извести само на основи православне вере, коју су сви Срби, осим малог броја великаша и кнезова у западним крајевима исповедали. И сам крштен у римокатоличкој вероисповести, Немања у 30-ој години свога живота прелази у православље и постаје најватренији поборник источноправославне Цркве. Под утицајем свога најмлађег сина Саве, Немања посвећује остатак свог живота старању да подигне благостање Српске цркве у сваком, а нарочито у јерархијском погледу. Да би то постигао, спречавао је у земљи ширење богумилске јереси и католицизма, подизао цркве и манастире, а пред своју смрт са својим сином Савом обновио је и славни светогорски манастир Хиландар.

Кад је Сава предузео да урећује у својој отаџбини црквено питање, прилике на Балканском полуострву, биле су веома замршене. Године 1204. крсташи заузеше Цариград и основаше Латинско царство, те се дотадашње византијско царство ограничи само на малу област с јужне стране Мраморног мора, са престоницом у Никеји. Балканско полуострво било је распарчено и једино Срби и Бугари имали су на њему своје самосталне државе.

Задатак који је имао пред собом Сава Немањић био је веома тежак. Била је потребна велика генијалност и гвоздена енергија и истрајност да би се успело на путу којим је Сава са Божанским надахнућем био пошао. Увиђајући да се црквени живот Срба не може развијати у Охридској архиепископији, полузависној од Цариградске патријаршије, Сава се обраћа непосредно Цариградском патријарху тражећи аутокефнлност Српске цркве у Немањиној држави. Византијски цар и Патријарх, тада са седиштем у Никеји, притешњени политичком ситуацијом, предусретљиво се одазваше овој Савиној молби и године 1219. самосталност Српске цркве би призната од стране Васељенске патријаршије. Сам Патријарх саборно изабра и рукоположи Саву за архиепископа целе Српске земље и приморских страна, дајући му право да може сам са сабором своје цркве бирати и постављати епископе у Србији.

Сава је за епископе постављао Србе, своје ученике које је довео из Свете Горе. Тиме је у Немањиној држави уређена нова народна виша црквена јерархија и отпочео нов религиозно-црквени живот. Како је у погледу црквених дужности, у вршењу обреда и дисциплини мећу свештенством и у народу био затечен крајњи неред, архиепископ Сава је прионуо да све то поправи и да се ударе темељи српској просвети на црквеној основи. Схватајући од коликог значаја могу бити манастири, посвећује њиховом подизању и уређењу највећу пажњу. Отуда долази оно узвишење монаштва и она велика ревност српских владара у подизању цркава и манастира, који у доба Царства достигоше импозантан број 260. Калуђери су се трудили да распростране знање и образовање у народу, те тако манастири постадоше народне школе и расадници просвете, а кроз то и најснажнији бедеми православне вере и српске народности.

Основана од архиепископа Саве баш у времену кад су крсташи учврстили латинско царство и кад је изгледало да је источном православљу дошао крај, Српска самостална црква постала је најенергичнија поборница и бранитељка православне вере протав свију и свакога. Своју преданост православној вери српски народ је доказао силним жртвама и потоцима најплеменитаје крви својих синова, коју је кроз векове проливао бранећи своје и њене светиње. Да није било српског народа, православље на Балкану не би се одржало. Или би га уништила жилава римокатолкчка пропаганда, или би га збрисао са лица земље оркан касније појављеног ислама.

Сава Немањић не само да је схватио потребе свога времена, него је својим далековидим очима проникнуо и у таму познијих времена. Био је свестан да Црква и народ морају бити здружени нераскидивим везама те је, организујући народну цркву тако је везао за државу да су оне постале једно биће, сједињени дух и тело ондашње славне српске отаџбине. Својим силним моралним утицајем на српски народ и његову властелу постигао је да се у српској земљи развије и ојача дух народног јединства, чега пре њега није било; од инстинктивног и племенског просветом је саздао свесно и убеђено државотворно родољубље.

Организација тадашње српске Цркве била је постављена на принципу међусобне сарадње цркве и државе. Народни и црквени живот били су скоро индентификовани. Сви важнији проблеми, не само црквени и државни већ и општенародни решавани су заједнички на црквено-народним саборима којима је председавао архиепископ, а сачињавали их световни и црквени представници. Пригрљена искрено и с љубављу од целог народа, који је у њој нашао остварење својих верских и националних идеала, Српска народна црква у то време постала је пресудни фактор у историји српског народа. Поред мисије да буде заштитница чистога православља, она постаде бранилац српске државне мисли и моћни ослонац снажној држави Немањића и њихових наследника. Касније, за време робовања, она постаде једини чувар српске националне свести и заточеник идеје о ослобођењу и уједињењу свих Срба у једну државу.

Владавина краља Уроша I

Владавина краља Уроша I, сина Стевана Првовенчаног и унука великог жупана Немање била је испуњена разним трзавицама, које су утицале на однос у владарској породици и народу. Налазећи се у сфери утицаја римокатоличке и византијске цркве, краљ Урош је морао да подноси разне сплетке у својој породици и често вршљање папиних легата и мисионара, а што је све довело до заваде са његовим сином Драгутином. У овоме је имао удела и дубровачки архиепископ, који је био у пријатељским односима са Урошевом женом, краљицом Јеленом и Драгутиновом женом, Катарином, јер су обе биле наклоњене римокатолицизму. Сам краљ Урош, поред својих добрих особина имао је и једну слабост: био је самовољан и није примао ничије савете, ма били корисни по њега и државу, те је у многим важним стварима сам одлучивао.

Папском утицају на српском двору супротстављао се архиепископ Данило I, врло јака и одважна личност у цркви и држави. Данило је желео и настојао да се млађи Урошев син Милутин ожени византијском принцезом ћерком православног цара, која је, по његовом позиву, већ била дошла са својом пратњом у Урошеву државу. Томе се противила краљица Јелена са својим присталицама, те се принцеза морала вратити. Све је ово довело до оштрог сукоба између двора и архиепископа, те је краљ Урош, без обзира на законе и црквене каноне и без знања и учешћа Синода самовољно Данила збацио. Пошто се, према црквеним прописима на место још живог архиепископа не може поставити ново лице, то се звања новог архиепископа нико од тадашњих архијереја није хтео примити. Краљ Урош и овде иступи самовољно и нареди да се на то место изабере игуман манастира Студенице Јанићије. Црквени сабор, виде и у овом краљевом гесту извлачење испод папског утицаја, одступи од црквенкх прописа и послуша краља те изабере Јаниђија за архиепископа.

Међутим, оба ова неправилна и самовољна краљева поступка изазвала су у народу, а нарочито у епископату и свештенству велико огорчење. Зато су се од тога дана архијереји, свештенство и утицајни људи у народу живо заузели да се поврати канонски ред у цркви и поредак у краљевини. Налазе и јаку подршку у народу и свештенству, који су увек на страни прогањаних, и сам збачени архиепископ Данило, осећајући се понижен и увређен, тежио је да се врати на архиепископски престо.

Видећи да се гаси њихов утицај на краља Уроша, папски посланици почели су се приближавати наследнику престола Драгутину. Млади краљ Драгутин већ је био нерасположен према своме оцу, јер му овај, кад му је, после пораза у рату са Угрима обећао да ће поделити државу са њим, обећање није испунио. Ожењен ћерком доцнијег угарског краља Стефана V-ог, Драгутан је добио у мираз српске земље, али њима није управљао. Зато, кад су папски посланици изјавили да ће га Папа узети под своју моћну заштиту, по савету своје жене Катарине, Драгутин обећа да ће учврстити римокатолицизам у држави чим постане краљ и да ће тада српску цркву у краљевини подчинити папској јурисдикији. Задовољни постигнутим успехом, папски посланици су при одласку замолили краљицу Јелену и Драгутинову жену Катарину да га у том обећању подржавају, обећавајући им као награду милост и благослов Папе н вечно насеље на небу.

Кад су посланици известили Папу о постигнутом успеху, овај, да би још више распирио заваду између оца и сина, нареди угарском краљу и дубровачком архиепископу да Драгутину, ако устреба и војском помогну против краља Уроша. Убрзо после тога Драгутин помоћу угарске војске победн краља Уроша, а помоћу огорченог српског свештенства збаци га и сам исти заузме. Збачен с престола Урош се склонио у Српско приморје (1276), а са њим и архиепископ Јанићије. Пред смрт се закалуђерио и добио име Симон. У прогонству су умрли и Урош, и Јанићије и раније збачени архиепископ Данило. По доласку Драгутиновом на престо, Сабор је изабрао за архиепископа зетског епископа Јевстатија.

Владавина краља Драгутина

Нови краљ Стефан Драгутин, изузев погрешке што је подигао туђу војску против свог оца Уроша и овога збацио с престола, био је иначе врло побожан, доброг срца, благе нарави, савестан и правичан. При ступању на престо свечано је изјавио својој мајци; жени свргнутог краља: "Госпођо и мајко моја, ја нећу да се ти лишаваш богатства и имања које ми је Господ даровао, као што је био урадио мој отац са мном." И заиста, и мати и брат му Милутин уживали су сва своја права и краљевске части код њега, мада су обоје радили да му одузму престо, доказујући да је он слаб за владара. Мајци Јелени дао је на управу област између Скадра и Дубровника, насељену римокатоличким живљем.

За своје добро васпитање и образовање краљ Драгутин је могао да захвали својој мајци, за тадашње доба врло образованој жени. За краљицу Јелену њен биограф Данило каже да је била Францускиња" од рода фрушкога и племена царска, рођака Карла Анжујског". Она је једина српска владарка којој је написана биографија. За владе свога мужа, живела је у своме "царском двору" у Брњацима на Ибру. Ту је имала школу за сиромашне девојке које су се училе писмености и ручним радовима.

Одатле је обдаривала цркве и манастире разним потребама и ту је држала преписиваче "Божанствених књига". Подигла је манастир Градац, једну од најлепших српских богомоља, а у Скадру и Улцињу манастаре за фрањевце. Умрла је у Брљацима 8. марта 1314. године, а сахрањена у својој задужбини Градцу. Поред синова Милутина, и Драгутина, архијереја и властеле, сахрани је присуствовала и многобројна сиротиња, коју је Јелена била задужила својим доброчинствима. Њене снахе, Катарина и Симонида прекриле су јој гроб златотканим покривачем, који су саме извезле.

Захваљујући својим добрим особинама, Драгутин је као краљ, био омиљен међу свештенством и у народу. Као владар старао се да одржи пријатељске односе са суседима и своју политику је подешавао према ситуацији у земљи и ван ње. Био је савезник Карла Анжујског противу Византије, који је радио на обнови Латинског царства. Волео је лов и често је с пратњом излазио у околне планине да би ловио. Лети је боравио у градићу Јелечу, испод планине Рогозне, где је имао свој летњи дворац. Ту је 1282. године ловећи крупну дивљач пао с коња и сломио ногу, те му је тај удес још више пореметио ионако слабо здравље. Његов биограф Данило каже да му је та болест изазвала велику узбуну у народу који је страховао од напада суседних царева. Архиепископ Јевстатије, иако се добро слагао с краљем Драгутином, увиђао је да су његовом болешћу угрожени мир и напредак народа и државе те је постао приврженији краљевом брату Милутину, па је с краљицом Јеленом радио да се Милутин доведе на престо. И кад је Драгутин и други пут пао с коња и тим падом још више повредио раније добивене ране и убоје па услед тога много ослабио, Јевстатије, као његов лични пријатељ отворено му почне саветовати да се одрекне престола у корист свога млађег брата, што би било корисно за општу народну ствар па иза њега самог. Па и народ, који је искрено волео и поштовао свога доброг краља Драгутина, почео је негодовати због његовог честог побољевања, сматрајући да краљ у таквом стању неће бити способан да сачува земљу у све тежим околностима које су се нагомилавале и изнутра и споља. Најзад и краљица мати стане наваљивати на њега да се повуче с престола износећи опасности које прете не само њему, него и целом краљевском дому. И док је краљ лежао болестан на постељи, лепим и умиљатим речима склони га да уступи престо своме брату Милутину. А кад је Милутан изјавно да пристаје на такве услове, Драгутин је одлучио да му преда престо.

У договору са архиепископом Јевстатијем, Драгутин је сазвао народно-црквени сабор у Дежеву, место у Рашкој жупи, где се налазио један од старих дворова лозе Немањића. На том сабору1282. године, Драгутин је предао млађем брату Милутину престо и круну, предавши му истовремено и знаке владарског достојанства "свите многоцене царске, коња свога и оружје које је сам носио". Задржао је за себе земљу око Рудника, Ариља и доњег Лима. Две године касније добио је од Угарске Мачванску бановину с Београдом, Усору у Босни и Соли. Помоћу брата Милутина победио је браничевске господаре Дрмана и Куделина и заузео њихову област, те је од тада владао пространом облашћу коју један савременик назива Сервиа (Србија под Драгутином и Рашка под Милутаном). У Дебрцу, поред Саве, имао је свој летњи дворац, од којега су остали темељи видни и данас.

Са братом Милутином Драгутин је био у пријатељству све до 1299. годмне, али тада је дошло до сукоба јер се видело да Милутин не жели да испуни дежевски уговор уколико се односио на питање наслеђа. Када се Милутан измирио са Византијом и склопио са њом савез, дошло је до разлаза међу браћом и ускоро и до рата око наслеђа престола. Овај рат међу браћом вођен је више од десет година са променљивом срећом и на највећу штету народа и државе. Најзад је Милутин, помоћу најамничке војске победио брата и нагнао га 1312. године на покорност. Драгутин је остао да влада пределима у Босни и Мачванском бановином, добивеном од свога шурака угарског краља Ладислава, највише боравећи у "славном дворцу Дебрцу". Своју кћер Јелисавету удао је за босанског бана Стевана Котроманића. Поред сина Владислава, ожењеног Констанцом Морозини, оставио је и млађег сина Урошића.

По обичају владара Немањине лозе и Драгутан се при крају живота покалуђерио и добио име Теоктист. Мучен грижом савести што је отео престо своме оцу и дуго ратовао са својим братом, желео је да у тешком испаштању и кајању умири своју савест и спасе душу. Напуштао је свој дворац и лутао поред Саве, молећи Бога за опроштај и мучећи своје слабо тело. Није спавао у својој краљевској постељи, него је ископао гроб, и у њему наслагао оштро камење и трње те на њему лежао, обучен само у костретну ризу, гологлав и бос. Тако је мучећи се и испаштајући дочекао спасење у смрти, која га је походила у дворцу Дебрцу 1316. године. Кад су му скинули костретну ризу да би га окупали и припремили за погреб, нашли су му дубоко у кожу упијен тршчани појас и једва га одвојили од краљевог тела. Ово се може објаснита утицајем атонских подвижника, који су испаштањем окајавали своје земаљске грехе и припремали се за вечни живот мучењем свога тела. Биограф Данило каже: да Драгутин са својом супругом Катарином више од 23 године је живео као брат са сестром и да је био врло милостив. У своме дворцу у Дебрцу имао је радионице за израду црквених одежди и осталих потреба. Ту су се израђивали свештени сасуди, златне и сребрне, украшене бисером и драгим камењем, путири, дискоси и велике нафорне бљуде, кадионице, Гучке, рипиде, златни свећњаци и свештеничке златоткане одежде које је слао црквама у земљи, у Русији, Јерусалиму и Синају.

Биограф Данило казује да је Драгутин пред своју смрт позвао у Дебрц архијереје, игумане и властелу из своје државе и Босне, док је из области брата му Милутина био присутан монах Антоније. Тада је "страшиом клетвом" заклео присутне, да се његово тело не износи из земље у којој је погребен. Умро је 12. марта 1316. године, треће недеље четрдесетнице у петак у девети час. Уз учешће многобројног народа, свештенства и властеле, уз непрекидно појање погребних песама, његово је тело ношено од Дебрца до Ђурђевих Стубова, које је он обновио и подигао капелу где је сахрањено. Данас се у манастиру Студеници, поред саркофага Симеоновог, налази његова надгробна плоча, али без икаква натписа. Његова десна рука налази се у реликвијару у манастиру Дечанима. Рукописно житије краља Драгутина из XVI-XVII века налази се у народној библиотеци у Софији. Очувана му је фреска у капели код Ђурђевих Стубова, а заједничка фреска са мајком Јеленом и братом Милутином постоји у манастиру Ариљу, у Сопоћанима, Пећи, Грачаници и црквама у Барију и Риму.

Савременици су краља Драгутина називали "сремски краљ" (тада се Сремом називао и део северозападне Србије). Престонице су му биле: Дебрц, Београд и једно кратко време Дежево.

Богумилска јерес

Богумилски покрет појавио се у Бугарској у Х веку, али његови корени задиру дубоко у прошлост преко манихејства и павлићанства. Средином III века јавио се у Персији проповедник Манес са синкретичним учењем у којем је спојио хришћанске, персијске и будистичке елементе. Основа тога учења био је дуализам веровање у вечиту борбу светлости и таме доброг и злог Бога. У видљивом свету влада зло, које треба победити духовним препородом. Верници су му били подељени на "савршене" и "слушаоце". Први су били строги аскети: уздржавали су се од жене, рађања деце, меса и својине, а други су имали да слушају савршене и не убијају ни људе ни животиње. Манес је признавао Нови завет, али је писао и своје пророчанске књиге и химне. Веровао је да је Бог послао четири пророка: Зороастра, Буду, Исуса и њега, Манеса. У Римској империји Теодосије, а затим Јустинијан прописали су смртне казне за манихејце као непријатеље цркве и државе, те се тај покрет изгубио у Европи.

У VII веку појавио се у Јерменији сродан покрет павлићана, који су из дуализма извели закључак да је цео материјални свет творевина злог Бога и да је од њега био надахнут и Стари завет. Павлићани нису признавали целокупно уређење цркве и државе. Били су ближи хришћанству и борбенији од манихејаца, те су испољавали тежње сељачког становннштва, угњетаваног од велепоседника. Византијски цареви водили су упорну борбу против павлићана, који су услели да створе и своју државицу на горњем Еуфрату. Хиљаде павлићана биле су мучене и спаљиване. Цар Константин V преселио је велик број павлићана у Тракију као граничаре, а двеста година касније цар Јован Цимиск населио их је око Фнлипопоља - Пловдива. Под утицајем ових павлићанских насељеника појавио се у Бугарској покрет назван богумилским по попу Богумилу, који је проповедао ову јерес.

Богумилство у Бугарској приближавало се свом праизвору, манихејству и павлићанству, јер је и оно почело негирати брак, брачне односе и рађање деце. Са оваквим друштвеним и верским схватањем прешли су богумили у Немањину државу и нашли присталице не само у простом народу, већ и у властели. Међутим, како је Немањина држава била опкољена и грамзивим суседима с којима је морала да води ратове ради свог опстанка, верско схватање богумила, раширено у народу и властели било је од велике штете по поредак у истој као и за њен опстанак као независне и слободне државе.

Прозревши опасност која је претила његовој младој држави од богумилства, Немања и син му Сава сазвали су велики народно-црквени сабор у Расу, код старе Петрове цркве и на њему жигосали богумилство као опасну противцрквену и противдржавну јерес. Сабор је одлучио да се богумилском начелнику и проповедницима одсече језик и да се њихове присталике протерају из државе.

Протерани Богумили нашли су уточиште у Босни, где их је гостољубиво примио Кулин бан, који је и сам са својом сестром, удовицом хумског кнеза и Немањиног брата Мирослава примио богумилство, а поред њега и око 10.000 људи и жена.

Краљ Драгутин против богумила

Кад су Усора, Соли и Мачва прешли у посед краља Драгутина, он је покушао да се супротстави богумилској јереси у тим областима и спречи њихово ширење преко Дрине и Подриње. За босанског епископа изабран је Србин Василије, архиепископ Јаков обновио је српски синдик у којем се анатемишу босански и хумски "лажихристијани". Истовремено (1291) замолио је папу да му пошаље два фрањевца који познају босански језик да у Босни поведу борбу против патаренске јереси. Биограф Данило хвали Драгутина штоје у босанској земљи "многе јеретике обратио у хришћанство и покрстио". Краљ Драгутин је владао овим областима од 1284. до 1316. године, када је умро. У жељи да очисти земљу од јеретика и учврсти православље, подизао је манастаре и цркве да би они постали сигурна упоришта противу најезде богумила из Босне.

У својој летњој резиденцији Дебрцу краљ Драгутин је имао радионице у којима су дубровачке кујунџије израђивале сребрне и златне ствари, које је он слао црквама широм својих области и ван њих. Златоткани брокат доносили су му дубровачки трговци, из Дубровника, Котора и Млетака те су од њега израђиване скупоцене одежде за богослужење и застори, а рудници у Сребреници и Руднику давали су му сребро за израду црквених ствари. Бивши у сродству са избеглим руским кнезом Ростиславом Михајловићем, краљ Драгутин је ту везу одржавао "шаљући много пута своје изасланике у Руску земљу са многочесним даровима за божанствене цркве и манастире и милостиње ништим и убогим. Јер у тој земљи имађаше свога љубљеног пријатеља, кнеза Василија, и њему по достојанству дужни част одаваше шаљући му речи слатке са сјајним даровима царским".

Налазећи у православном свештенству на јачу потпору за одржаваае своје владавине, а сам искрено пригрливши православље као једину праву и спасавајућу веру, краљ Драгутин је последње године свога живота посветио подизању задужбина, по угледу на свога претходника и деду великог жупана Немању. Да би на најугроженијој области од насртаја патарена и римокатоличке пропаганде подигао чврст бедем у договору са својом женом Катарином и синовима Владиславом и Урошићем почео је да подиже манастире у тој области.

Тако је почело подизање манастира на десној и левој страни реке Дрине: Троноше, Раче, Папраће и Тамне.

Подизање манастара Троноше почело је за живота краља Драгутина, он довршење ове своје задужбине није дочекао, јер га је смрт претекла. Његова супруга, краљица Катарина довршила је ову задужбину 1317. године, те су о Божићу те године први пут зазвонила звона и огласила роћење ове подрињске светиње, која ће у каснијем животу околног народа одиграти врло значајну и часну улогу. Нешто пре Троноше довршена је Рача, тврди бастион против надирања патаренске јереси и римокатоличке пропаганде преко Дрине. Испуњавајући аманет свога оца, Драгутинови синови Владислав и Урошић довршили су после његове смрти и друге две његове задужбине: Папраћу и Тамну. Према хроношком летопису манастир Ломницу подигао је краљ Драгутин за свога живота.

Пошто је краљ Драгутин, према писању његовог биографа Данила, "преобратио патарене у источном делу Босне у православље", ове богомоље су служиле као уточиште преобраћених верника и верски стожери око којих су се они окупљали и учвршћивали у вери и православљу. И оне су ту своју дужност заиста часно извршиле, те су послужиле као куле светиље православља, припремајући народ за наступајућа све тежа времена. Краљ Драгутин, краљица Катарина и синови Владислав и Урошић као ктитори ових задужбина обдаривали су их свим потребним црквеним утварима и завештавали им краљевским повељама у баштину многа села и тиме им обезбедили угодан живот и развитак. Та манастирска села са свим људима у њима била су ослобођена свих других пореза и световних задужбина. Ове задужбкне обдаривали су и други владари лозе Немањнне па чак и Бранковћи. Обдаривао их је Лазар кад је после победе над Николом Алтомановићем завладао овим областима, па и његов син Стефан Лазаревић, кад му је у посед ушао рудник Сребреница. Овај владар, витез по духу и јунаштву, обележио је своју владавину у овој области једним тешким чином. Кад су се, због тешког рада у руднику Сребреници побунили рудари, наредио је да се коловође казне стављањем усијаних белутака под колена, те су тако заувек осакаћени.

За време Немањића ове су задужбине биле у пуном процвату. Очишћене од јереси, цркве су под Немањићима, Лазаром и деспотима однеговале и васпитале чисту и одушевљену хришћанску социјалну средину и целину, српску народност, коју су продужиле да чувају и онда када се српска слава нагло гасила. Умирала је народна слобода, али су остајале цркве и манастири као живи споменици после славе и величине, којима се поробљени народ поносио и крепио. Идући од села до села, слепи су гуслари певали:

"Да видите лијепу Троношу,
код Лознице, на ријеци Троноши;
Да видите Рачу пребијелу,
код Сокола, украј воде Дрине:
Да видите Папраћу велику,
виш Зворника, Спречи на извору,
под високом гором Бороговом,
и остале наше манастире,
да видите пак да се дивите,
какви ли су и колики ли су."

И заиста многи европски народи који су мирно живели и развијали своју културу и цивилизацију док је српски народ стајао и гинуо на бранику хришћанства и европске културе и цивилизације, данас се диве високом успону наше Немањићке епохе. Најезда ислама спречила је даљи развој и успон српске културе, али није успела да уништи материјалне и Духовне културне тековине које је период Немањића оставио у наслеђе српском народу. Узалуд су варварски освајачи скрнавили наше средњевековне богомоље и копали очи српских фрескописаних владарки, јер су оне и даље гледале у далеку будућност и подржавале у поробљеном народу веру и наду и да ће се једног дана сам својом снагом ослободити. Прогањани, мучени и убијани калуђери ових древних манастира ишли су од села до села, од катуна до катуна те одржавали своју паству у православлу и учвршћивали свест о јединству и светлијој будућности намученог народа.

Проглашење и значај Пећке Патријаршије

Наследници светог Саве, првог српског архиепископа, продужили су рад у правцу који им је обележио овај светитељ српски. Прожети безграничном љубављу према свом народу и православљу, поглавари Српске цркве бранили су свету веру и српску народност са беспримерним пожртвовањем.

Четрнаести век беше најславније доба за српску државу и цркву.

Пол владавином моћног краља Милутина и његовог унука Душана Силног Србија је постала прва и најснажнија држава на Балканском полуострву. И да је цар Душан дуже поживео, остварила би се замисао Немањића да Србија постане центар политичког државног и црквеног живота свих јужних словена.

У доба Душаново Светосавска црква је достигла врхунац славе и величине. Пошто је моћ српске државе уздигнута до највишег степена, томе је требало да одговара и достојанство Цркве. Захваљујући Душановим освајањима и величини земље, српска краљевина требало је да се прогласи царевином, а краљ Стефан Душан царем. Венчање царским венцем могао је да изврши патријарх, којега Срби нису имали, те је Душан одлучио да се српска Архиепископија подигне на степен патријаршије. Ради тога сазове 1346. године у Скопљу велики народноцрквени сабор, на који су, поред свих архијереја Српске архиепископије и властеле целе земље дошли: бугарски патријарх, светогорски протат и као гости: охридски архиепископ и сви грчки и бугарски митрополити и архијереји из присаједињених области. На том историјском сабору је дотадашњи српски архиепископ Јанићије II изабран за патријарха, а Пећ и даље задржана за резиденцију патријаршије. Новопроглашени први патријарх, на Ускрс 1346. године крунисао је у Скопљу Душана царским венцем.

Цар Душан је свим силама и средствима радио да што више учврсти темеље Светосавске цркве и да јој потпуно обезбеди будућност. Зато је у свој Законик унео многе одредбе које су биле повољне за цркву. По законику су све цркве и манастири били ослобођени свих световних дажбина. Српска црква била је заштићена законским одредбама и од католичке пропаганде. То беше златно доба српске државе и цркве.

Од свога постанка у XVI веку Пећка патријаршија није престајала да буде врховна верска власт за све Србе православне вере ма где се они налазили. Док у доба царства беше најмоћнији ослонац вере и државе она касније, кроз тамне векове ропства и мучеништва остаде јавно и тајно поуздана заштитница и духовна мати свих православних Срба.

Оснивање Зворничке епархије

Зворник, град на левој обали реке Дрине, на месту где почиње доњи ток ове реке и где прелази преко исте велики пут којим се из Јадранског приморја и из средње Босне иде у Поморавље и Панонску Низију био је још у средњем веку значајан трговачки и војнички град. Једно време био је у поседу деспота Ђурђа Бранковића, за чију су жену Јерину везане приче о постанку тврђаве која затвара дринску долину. У предграђу му је била Дубровачка колонија са фрањевачким манастиром. Преко Зворника ишао је пут којим је извожено олово и сребро из околних рудника у Дубровник. Са Усором и Соли и Зворник је ушао у посед краља Драгутина.

Један део територије краља Драгутина потпадао је под јурисдикцију Београдске епархије, у којој су се налазиле његове две престонице, Београд и Дебрц. У својој летњој резиденцији Дебрцу краљ Драгутин је имао цркву која је у непознато време порушена и на чијим су темељима, у трећој деценији овога века подигла нова, садашња црква. Међутим, над већим делом његове територије, над Мачвом и обостраним Подрињем, сасвим канонски проширила је своју јурисдикцију суседна епископија Моравичка или Ариљска, у којој су моравички епископи привремено боравили.

За време владања Подрињем краљ Драгутин је са сином Урошићем обновио седиште Моравичке епископије, манастир Ариље, у којем се и данас налази његова фреска. Међутим, новоподигнути манастири у Подрињу тражили су да имају свог епископа, те се указала потреба за оснивањем нове епархије. Црквени историчар др. Чеда Марјановић сматра да је Драгутин, имајући у обостраном Подрињу своје задужбине, основао за њих нову епархију са епископским седиштем у граду Зворнику, као најближем и у то време највећем градском насељу Подриња. Међутим ниједан историчар није тачно утврдио време његовог оснивања, али се може предпоставити да је она основана последњих година живота краља Драгутина. Ова Зворничка епархија укинута је после пропасти Босанске државе а обновљена после 1557. године обнављањем Пећке патријаршије. Освојивши ове области, Турци су правилно оценили не само привредни већ и стратегијски значај Зворника као важне базе за операције према северу и низ долину Дрине и у Посавину. Стога су убрзо по освајању Зворника учинили га седиштем санџака. Територија Зворничког санџака није била велика. На левој страни Дрине припадале су му нахије: Сребреница, Зворник, Кушлат и Шубин, а на десној: Крупањ, Бохорина, Јадар Тичар и Рађевина. Каснијим турским освајањкма припојена је овом санџакату и Сребрничка беговика, а негде око 1528-1533. издвојена је из Смедеревког санџака Мачва и припојена Зворничкоу санџакату.

Такав обим и положај имао је Зворнички санџакат у време кад се почела помињати Зворничка епархија, јер чим је основан неки санџак, одмах су у њему организоване нове епископије. Овако важан град постао је под Турцима и седиште православног епископа. У другој половини XVII века седиште зворничког епископа било је у Зворнику, јер је у њему било и седиште санџакбега Зворничког санџаката. Територија Зворничке епархије поклапала се са територијом Зворничког санџаката.

Од манастира у Зворничкој епархији у, XVI веку поуздано се помиње само Троноша, али без црквеног храма, који је порушен незнано када. У једном запису из године 1451. помиње се у Поцерини црква Богдана Чокеше, данашњи манастир Чокешина, а 1561. године помиње се манастир Петковица, обе у Зворничкој епархији. Манастир Радовашница у планини Церу, а у близини Чокешине и Петковице, спомиње се први пут 1548. године у турским тефтерима као ослобођена од харача, јер су његови калуђери били дужни да гаје и увежбавају соколе за лов Турака. Манастир Рача задужбина краља Драгутина, помиње се тек 1623. године, али као запуштен манастир без црквеног храма.

Ропство под Турцима

После смрти цара Душана српска држава нагло се клонила своме паду. Велико царство беше раскомадано ол славољубивих и властољубивих великаша, те постаде лак плен силних агарјанских освајача, задахнутих фанатизмом ислама. Узалуд се Лазар Косовски овенча трновитим веницем, узаман Стеван Високи напрезаше све народне моћи да поврати Србији пређашњу славу и величину; узалуд несрећни деспот Ђурађ подизаше тврде градове да би они спречили надирање Турака у Европу. Као помахнитала бујица плавили су они и заузимали балканске земље једну за другом:

"Вражје племе позоба народе,
дан и народ, како ћуку тица."

Затре се и последњи зрак слободе српске, умукнуше звона на царским лаврама и манастирима, нестаде српских школа и српске књиге. Велики број српских цркава Турци преобратише у џамије; уместо побожне песме православних свештеника разлегаше се учање хоџа са високих минарета изнад поробљене земље. У честим налетима фанатизованих јаничара порушише се многе цркве и манастири, растераше се свештеници и калуђери и разграбише скупоцене црквене утвари и одежде златоткане. Једино они српски манастири, завучени у дубоке клисуре и мрачне планине, осталоше поштеђени те посташе прибежишта гоњеног народа и једино уточиште и жариште вере православне. У њима српска држава настави да живи иако повучена и притајена, али ипак у пуној снази, бодрећи српски народ да не клоне духом и малакше вером и надом у васкрс државе и слободе српске. У тим мрачним вековима Светосавска црква показа се у свој својој величини и значају, јер мада лишена заштите световне власти и, без своје слободне државе, гоњена иноверном тиранијом и скривена по манастарима и гудурама, она у пуној мери одржаваше својим благотворним утицајем сву православну паству своју и беше једини верски стожер за све православне Србе уопште.

После пропасти српске државе 1459. године, када отпоче хајка на све што је српско, и Пећка патријаршија силом прилика притаји се и повуче са видика поверивши манастирима и калућерима чување аманета Свегосавске цркве. И они га заиста часно очуваше. Громогласне звуке манастирских звона замени тихи клопот клепала и сетно брујање струна са гусала, које причаху потлаченом народу о некадашњој његовој слави и величини. Код још преосталих својих богомоља окупљаше се поробљени а побожни народ да чује свете и благе речи молитве и утехе. Где је некада била китњаста Драгутинова Троноша, сада је остало само пусто црквиште, али зато још светије место за намучени и прогањани народ. На томе згаришту мајке су палиле сиротањске свећице и упућивале сузама праћене молитве великом Створитељу и његовом умолнику Светом Сави да се смилују и поглелају на њихову беду и невољу. Али, још не беше време да се њихове молитве услише; још је све црњи и хладнији мрак притискивао опустошену земљу српску. Као да беше узалудно што је монах Исаија измолио скидање анатеме са Душана и његовог царства, бачене од цариградског патријарха поводом проглашења царевине. Све студенија и мрачнија јутра освањиваху овоме народу. Бесни и силни Турци на ватреним колима залетаху се у мрачне гудуре где још живеше манастири, палише их убијајући калућере и односећи црквене утвари. Одабираху народ у децу и одвођаху их у јаничарске касарне, да би она постала најљући истребитељи српског рода. "Уви, уви мње ох, ох, ох! Туга и тегоба велика. Устаните мертви, да легну живи!" записиваху грешни калуђери по жутам листинама још преосталих светих књига. Али све беше узалуд. Земља тврда а небо високо. Затворено беше над земљом српском, није чуло плача ни молитве очајнога народа.

Али, мада беху опијени својим бројним победама и неизмерном моћи своје царевине, ипак су Турци осећали да покорени народ није сасвим дотучен и да у њему још тиња нада у васкрс изгубљене слободе. Требало је угасити и ту слабу искру, коју распирују још преостали манастири, како би народ постао права раја и добро послужио своје господаре. И зле слуге горих господара размилеше се по мртвој земљи те кривом ђордом и оштрим коцем угушиваху сваки отпор, а огњем сагореше и преостале немањићке задужбине по Подрињу. Иза Троноше остало је и од Раче црно згариште, а од Петковиие, Чокешине и Радовашнице жалосне руине, пошкропљене крвљу њихових црквенослужитеља.

Обнова Пећке Патршаршије

И кад су муке ојађеног народа дотужиле и Богу и људима, почело се разведравати небо над намученом српском земљом. Као да се Божја промисао постарала да се из несреће роди срећа. Силом одведен босански сељачић да би од њега постао јаничар и најжешћи прогонитељ свога народа, захваљујући својој природној бистрини и урођеним способностима постао је велики везир турског царства и са тог високог положаја помогао да се порушени српски манастири подигну из пепела и да њихова звона поново зазвоне. Потурчени Србин Мехмед Соколовић, велики везир и царев зет, помогао је своме брату епископу Макарију да уз велике жртве народа и његових манастира, године 1557. обнови Пећку патријаршију и постане први њен патријарх.

Овако обновљена Српска црква примила је опет под своје окриље и управу све српске области које су биле у саставу Отоманског царства, а ускоро је проширила свој верски уплив и црквену власт и на све крајеве ван Турске царевине, у којима Срби живе. Народ се окупи око обновљене патријаршије, очекујући од ње не само заштиту од прогона и насиља, не само утеху у недаћама и патњама, већ и коначно ослобођење из ропства. Патријарх постаде и духовни и политички вођ народа. Обновљена патријаршија сад добија шири значај за Српску цркву и народ него што га је имала у време његове најсјајније његове прошлости. Продуживши да и даље буде духовна жижа српског народа, она је постала и његово политичко средиште и заменила му владаоце и негдашњу државну организацију. Поред тога, обим обновљене патријаршије проширио се и на сва нова завојевања Турака у Угарској и Босни и тиме је учињен крај насртајима на онамошњно српско православље. Под српским патријархом тада је био духовно уједињрн сав српски народ и све што је православно од Будима до Демир капије и од Видина до Јадранског мора.

Обновљена патријаршија није била оно што је било некада било царство, али при свем том она је била нешто налик на то. Пре свега, целокупно свештенство било је српско. Патријарх је био Србин, Срби су били митрополити, епископи, свештеници и калуђери. Званични језик Патријаршије био је српски, администрација је била на српском језику. Архијереји и свештеници су говорили народу о славној српској прошлости, обнављи порушене манастире и поправљали фреске у њима које су представљале ликове српских владара. Скупљали су старе рукописе, преписивали их и писали нова дела, нарочито из српске историје. Патријарх и архијереји неморно су обилазили села и градове и крепили народ да истраје у светој православној вери. Таква патријаршија била је нека врста националне аутономије под видом црквене самоуправе, једна врста националне организације међу Србима. Она је била српски центар усред Турског царства, бедем за српски национализам који је чувао и бранио име и народност српску. Она је била у неку руку продужење старог српског царства, нов облик народне државе из прошлих времена, нарочито у националном погледу.

Обнављањем Пећке патријаршије омогућено је српској Цркви да васрсне, а народу да са новим полетом прегне на подизање својих порушених цркава и манастира. Турци су се припремали за велике ратне подухвате, па им је било у интересу да имају мирну и задовољну позадину, коју је сачињавала раја православне вере. Зато су дозволили обнову патријаршије и нису ометали обнављање српских манастира, посебно у Подрињу, удаљеном од њихових стратегиских путева. То су Срби разумно искористили.

Обнова манастира Троноше

Манастири Троноша и Рача, две задужбине једног ктитора краља Драгутина, две године после обнове Пећке патријаршије дочекале су свој васкрс. Доласком предузимљивог Макарија Соколовића на столицу српских патријараха решено је питање српске православне цркве за дужи период, које се постављало после пада Деспотовине. Не само да је престала борба која је дуго потресала Цркву, него је у народном и црквеном животу давних Срба настао неслућени полет. У свим српским крајевима осетило се струјање новог живота и нових снага. У томе буђењу живота живо је учествовала зворничка епархија. Обнављају се старе и подижу нове цркве и манастирири, множи се свештенство и монаштво, пишу и преписују црквене књиге, а владике и калуђери путују по народу. Овом сређивању односа у Српској цркви допринеле су и тадашње политичке прилике. Сулејман Велетанствени, "господар свога века", далеко је размакао границе Турског царства преко Саве и Дунава и на запад према Јадранском мору, те су српске области биле поштеђене од ратних пустошења и представљале су мирну позадину. Све до пред крај XVII века, кад је после пораза под Бечом 1682. године почела да опада моћ Турске царевине, није било крупнијих догађаја који би реметили миран народни живот. И то као што је епископ Макарије искористио заузетост Турака ратним припремама да би добио пристанак султана за обнову патријаршије, тако је сад народ користио ово затишје да би обновио црквени живот и подигао своје порушене цркве и манастире.

Године 1559. манастир Троноша имао је само свој манастирски конак без храма, уместо којег је постојало само старо црквиште, остатак темеља Драгутинове задужбине. У овом конаку живео је са братијом игуман Пајсије, предузимљив и енергичан калуђер, а у манастиру Папраћи боравио је игуман Арсеније са сабратом Генадијем и осталим братством.

Папраћа је била непорушена, а њен игуман са братством био је у срдачним односима са братством манастира Троноше. Добивши дозволу од зворничког санџакбега и зворничког митроаолита, игуман Пајсије се договорио са игуманом Арсенијем и сабратом Генадијем да заједничким снагама обнове порушени храм манастира Троноше. На народном сабору, у Троноши о Ускрсу 1559. годане договорили су се са виђенијим људима Јадра и Рађевине да одмах приступе подизању храма на старом црквишу. Иако су године биле врло неродне и глад је харала по земљи, народ је врло радо пристао да помогне својом радном снагом и донесе све што се од њега затражи само да се храм што пре подигне. Озај горштачки народ и овом је приликом показао сву величину своје побожне душе и оданост прадедовској вери, те је за непуну годину дана на темељима старог црквишта издигла се нова Троноша. На Божић 1559. године забрујала су прва звона са обновљене богомоље, објављујући побожном народу рођење Христа Спаситеља и рођење нове Троноше.

Нова Троноша убрзо је постала жариште црквеног живота и црквене преписивачке књижевности. Троношки игуман Јован уређује у њој преписивачку радионицу у којој се пишу минеји за сопствену употребу и потребе других манастира и цркава. Манастир привлачи са стране монахе, те се под сводовима новога храма свакодневно разлеже умилно појање, одјекује из цркве и меша се са славујевим певањем из околних шума. Међутим, манастир оскудева у црквеним утварима, одеждама и књигама. Калуђери иду боси, у извешталим мантијама, а паства се причешћује из дрваног путира и дрвеном жлицом. Турци су приликом паљења манастир односили и књиге, да би их касније по скупе новце продавали калуђерима. Приликом плачкања манастара Ћелија покупљене су све црквене књиге у једну врећу и натоварене на коња. Коњ је ишао између војника и случајно прошао испод испод једног кривог дрвета о које се закачила врећа и остала висећи о њему док је коњ отишао. За дивно је чудо да нико од толике војске није приметио нестанак вреће. Тек после месец дана књиге су се нашле код села Паљува. Као да је сама Божја промисао удесила да свете књиге не падну у некрштене руке. Тако су и Троношки калуђери били приморани да набављају црквене књиге од Турака, као што сведочи стари запис: "Све свето евангелије откупи монахиња Јефимија за 30 динара от богомрских Агарјана."

Обраћање за помоћ Русији

Велика беда и немаштина, а нарочито оскудица у црквеним књигама, приморала је архијереје и игумане да затраже помоћ са стране. Натерани невољом, сетили су се како су стари српски владари помагали руске цркве и манастире, па су одлучили да се и они сада обрате великој царствујушчој и православној Русији за помоћ. Скопски митрополит Јефтимије одважио се на тај далеки пут и стигао до руских царева Ивана Грозног и Петра, које је упознао са тешким стањем православља у поробљеној Србији. Цареви су га издатно обдарили, те се вратио задовољан и потом причао народу о сјају и величини ове моћне словенске заштитнице. Из Троноше је ишао игуман Михаило да тражи милостињу од народа и помоћ за цркву од руског цара, те се вратио са новчаном помоћи и најпотребнијим књигама. У тражењу ове помоћи у почетку није било неке организације нити неког споразума између представника наше цркве, већ су калуђери из појединих манастира ишли у Русију самостално. Упознат са тешким стањем у српским црквама, Руски синод их је у току XVI, XVII, ХVШ века пoмагао књигама и осталим црквеним потребама, што сведоче света јеванћеља и остале црквене књиге које се и данас налазе по нашим старим манастирима.

Те међусобне везе, у почетку незнатне и мале после дужег времена и упознавања јачале су све више и зближавале српски и руски народ. Српски калуђери примани су у Русији братски и добијали од народа издашну помоћ. Руски цареви нису заборавили дарежљивост српског краља Драгутина према њиховим лаврама, те су сматрали за свету дужност да се одужују његовим задужбинама. Поред примљених дарова и остале помоћи била је и друга корист, јер су калуђери причали виђенијим људима и простом народу о предусретљивости на коју су наилазили у руском народу и који су упознавали са тешким стањем православља у Србили, што је све довело до међусобних симпатија чије су се последице показале приликом српских устанака.

Увиђајући оправданост молби српских калуђера, руски цареви издавали су даровне повеље појединим српским манастирима којим се дозвољавало да могу повремено слати своје калуђере у Русију ради скупљања милостиње. Такве су повеље издаване манастиру Папраћи 1588,1607, 1648, 1689. године. Манастир Троноша такође је добио такву повељу, али она није сачувана.

Глад, куга, туга велика

Не само турски јарам, већ и велике природне несреће и невоље навалише па српски народ у овом периоду. У време припремања за обнову манастира Троноше била је велика глад по целој Србији и Босни. И док се обнављала манастирска црква 1559. године, завладала је страшна морија која је односила старо и младо, мушко и женско. Затим је завладала дуга суша да стока скапаваше од глади, а људи јеђаху лескову ресу, букову кору и лист. Настала је голема туга и тегоба велика у христијанском народу у целој земљи. Ледиле су се стаклене очи калуђера док је изнемоглом руком записивао тешку невољу која је задесила народ. "И уви, отци, братје, како да вам исповем тогда на христијани љути скрб од безаконих и триклетих Турак и светих и боженствених црквам попаљених и запуштених, ох, ох, ох..." писао је грешни калуђер.

Мада је била изван војничких путева којим су турске армије пролазиле идући на своје ратне походе, Троноша није могла остати изван тих догађаја. Године 1566. цар Сулејман је вршио опсаду Сигета, под којим је и ззвршио свој ратнички живот. После тога настала је велика глад и трајала 17 година. Завладала је беда, туга и скрб велика, ишчезла је свака благост и љубав те је човек човека давио и клао. Године 1671. царском наредбом било је забрањено точење вина, те се о ускршњем посту у Троноши није имало чим причестити, а камоли да га је неко смео точити и пити.

Године 1687. задесили су земљу велики земљотреси и громови су пуцали усред зиме, те је уплашенл дијак записао: "Оле, колико тогда труси и громови по мести христијанских, уви, уви! Оле, тогда опустеше многи манастири и огњем сагореше 4 лаври: Милешево, Рача, Раваница, Георгијеви Стубови, Сопоћани и Студеница."

Чести ратови између Аустрије и Турске проузроковали су велике глади, кугу и остале тешке болештине. Народ је листом умирао, свугде лежаху мртваци, никог није било да их покопа. Људи јеђаху кору дрвећа и винову лозу, псе и мачке.

У суседној Босни деца су појела мртву мајку, а ко би био обешен, преконоћ би га гладни људи до костију појели. Нико се није обазирао на кугом затроване мртваце, те се зараза ширила све већом жестином. Турска војска ју је носила са собом. О новој 1687. години у Призрену је куга покосила и Енеја Пиколоминија команданта аутријске војске која је допрла дотле, па се отуда морала вратити под притиском надмоћне турске војске.

За све ово време тешких невоља, манастир Троноша био је уточиште гладног и болесног народа. Исхрањивао га је делећи са њим последњу корицу хлеба од храстове или букове коре и тешио га у самртним часовима. Калуђери су лечили оболеле и покопавали их кад су умирали од страшне кугине морије. Са својим оскудним знањем морали су бити лекари душе и тела, али су и они умирали заједно са својом вером и несрећном паством.

Сеобе Срба и укидање Пећке Патријаршије

Велики српски патријарси обновљене патријаршије били су истински чувари свете Цркве и прави пастири своје потлачене пастве. У служби православља и националних идеала нису презали ни од какве опасности, зазирали ни од смрти. Они су одржавали веру народа у ослобођење, они су га подстицали на устанке и то су главом плаћали. Гроб Светог Саве у манастиру Милешеву прогласили су за национално светилиште у које је упирало очи свеколико Српство и долазило ту да се окрепи. Да би уништио ово извориште народне наде и снаге, Синан-паша узима из Милешева мошти Савине и спаљује их на Врачару 27. априла 1594. године. Али спаљивање Свечевих моштију постаде ново знамење, нов аманет српском народу да чува његово наслеђе и не клоне под тежином дугога робовања.

Патријарх Јован, који је управљао Српском црквом 22 бурне године и у чије доба пада спаљивање моштију Светог Саве, као народни вођа договарао се са највиђенијим људима Србије, Босне, Херцеговине, Македоније и Бугарске о подизању опшгег устанка против Турака. Међутим, Турци су сазнали за те припреме те су патријарха Јована одвели у Цариград и 14. октобра 1614. године удавили. И патријарх Гаврило радио је на плану за ослобођње српског народа од Турака, али је и он доживео сличну судбину. Одведен је у Брусу и тамо 1659. године био удављен.

У последњој четврти XVII века, после турског пораза под Бечом, аустријска војска је у свом наступању продирала кроз Србију, те је цар Леополд позвао поробљене народе да се придруже његовкм армијама и ослободе. Верујући да је куцнуо час ослобођења, Срби се под воћством свог патријарха Арсенија III Чарнојевића подигоше против Турака. Аустријске армије продираху све до Косова и Призрена, али ту претрпеше слом те су се морале повлачити. Вође српских устаничких одреда позваше патријарха да се повуче са народом за аустријском војском, како би избегли турској одмазди. Кобне 1690. године патријарх Чарнојевић са 37.000 српских породица са владикама, калуђерима и моштима српских светитеља са аустријском војском напусти Србију и пређе Саву и Дунав. Српске из6еглице настанише се око Осијека, Будима и Сент-Андреје, али не да живе као мирни грађани, већ да буду војнички гранични кордон између АустроУгарске и Турске. Патријарх АрсенијеЧарнојевић спровео је у тим областима нову црквену организацију под својом управом.

Одлазак патријарха и народа из Србије био је тежак ударац за Пећку патријаршију, али га је она ипак издржала. Избором Калиника I за патријарха продужила је она свој ослабели живот. Црква је једва успевала да се одржи, јер Турци заведоше незапамћени терор, да би казнили Србе због њихове непокорности. Куга поче косити преостали изнемогли народ који се поче завлачити у непроходне шуме и гудуре да би тамо на миру умирао од глади и болести.

Кад 1716. године Аустрија поново зарати са Турском и њена војска поново уђе у Србију, Срби заборавише како их је Аустрија остављала на цедилу кад су били у питању њени интереси, те јој се опет придружише. Пошто су Турци протерани из Подриња, Вук Исаковић-Црнобарац, обрштер аустријске водске, образовао је од српских добровољаца "хајдука" војнички одред са којим је држао под својом командом Јадар, Мачву и Рађевину за све време окупације. Под његовом командом налазио се и манастир Троноша, те је морао доприносити исхрани и одржавању овога одреда, мада је владала велика глад. Опет се надавила куга, али ју је народ равнодушно дочекао као "црну жену" пред којом су свачија врата отворена.

Кад је Аустрија према мировном уговору од 1737. године препустила окупирану територију Србије Турцима те се њена војска повукла преко Саве и Дунава, са њом се повукао и патријарх Арсеније Јовановић-Шакабента са духовништвом и многим породицама и прешао у Угарску. За Србе који су остали у Србији настао је период нових прогањања и страдања, а за Пећку патријаршију врло тешко стање. Наметани су јој из Цариграда за патријархе Грци, али су Срби ипак понекад успевали да изаберу свога човека за свог патријарха. Најзнатније је доба управе патријарха Атанасија Скопљанца, а најтрагиччије патријарховање Василија Јовановића Бркића. Најзад је Грк Калиник II својим радом и интригама убрзао коначни крај Пећке патријаршије. Да би уништио извориште српских покрета за слободу, султан Мустафа Ш, неканонским путем својим царским ферманом од 13. септембра 1766. године присајединио је Пећку патријаршију Цариградској патријаршији, а годину дана касније прикључио јој је и Охридску архиепископију. И тако, после двестагодишњег животарења угаси се и ово последње уточиште поробљеног српског народа

Престо Светог Саве, на којем је дотле седело 11 архиепископа и 35 патријарха, упразни се.

Стање после укидања Пећке Патријаршије

Укидањем Пећке патријаршије и подчињавањем Српске цркве Цариградској патријаршији нанесена је велика штета српској цркви и народу.

Сви Срби који су остали под Турцима потпали су под јурисдикцију цариградског патријарха са грчким митрополитима и владикама у српским областима. Српска црква у Аустрији од Арсенија Чарнојевића посебно је организована те је и поред добијене потврде од пећког патријарха као таква остала увек као важан део недељиве, макар политичким границама и раздељене али духовне вазда јединствене Светосавске цркве. Међутим, Срби у Србији, иако су били под влашћу грчких митрополита, остали су верни православљу и Светосавској цркви, чији је пламен и даље живео у скривеним манастирима и у души потлаченог народа.

Рђаве последице тог новог стања нису се у толикој мери осећале на територији Зворничке епархије као што је био случај у областима ближим Цариграду. Иако их је постављао и слао грчки патријарх, мада су били грчки васпитаници, зворнички архијереји из овога периода нису увек били Грци. Митрополит Јоаникије био је Србин из Херцеговине, а митрополит Гаврило Бугарин. Они су се усрдно старали о манастирима и о подизању цркава; у њихово време раде многе школе а било је и знатног преписивачког рада у којем су продужене старе традиције.

Манастир Троноша, од свога обнављања надаље није прекидао са својом службом правоцлављу и народу. У разним записима она се помиње 1571,1581. и 1604. године у вези са преписивањем и добијањем црквених књига са стране, а из године 1625. има помена о одласку игумана Михаила у Русију. Године 1724. боравио је у Троноши ужички митрополит Исаија, који је тада управљао једним делом Зворничке епархије и ту рукоположио за свештеника Саву Јовановића. Сви зворнички архијереји званично су носили титулу митрополита.

За време Руско-аустријског савеза и рата против Турака 1787-1791. године, Срби у северној Србији опет су пристали уз Аустријанце ступајући у добровољачке одреде,"фрајкор". Нарочито су узели учешћа у самосталној и преурањеној акцији Коче Анђелковића, названој "Кочина крајина". Ова се акција несрећно завршила, јер су Турци заробили Кочу капетана и његових 60 другова те их у Текији живе набили на коље. Ни Троноша није остала по страни у овоме рату, за који су Срби веровали да ће им донети коначно ослобођење. Млади троношки игуман Стефан Јовановић одмах се придружио аустријској војсци и тукао се под градом Соколом и Београдом, а кад се рат завршио, писао је молбе аустријском цару да не остави Србе под Турцима. Иако је била велика глад, Троноша је издржавала аустријски одред од хиљаду војника, који су боравили четири месеца у манастиру.

Иако је једном одредбом мировног уговора из 1791. године султан загарантовао свим Србима, који су учествовали у рату на страни Аустрије и заборав свега што су учинили, ипак је било Турака који нису поштовали ту амнестију јер нису могли ни да забораве ни да опросте калуђерима што су се у рату борили противу њих, па су тражили згодну прилику да им се освете. Док се игуман Стефан бавио у Аустрији подносећи молбе цару за заштиту кад их је већ оставио под Турцима, замењивао га је у дужности старешине игуман Мојсеј. Већ 1792. године, неколико месеци након обнародоване амнестије, упали су Турци у манастир Троношу, растерали калуђере и ђаке те посекли игумана Мојсеја на самим црквеним вратима.

Троношки летопис

Док је архимандрит Стефан путовао од Београда до Беча тражећи од аустријског цара да његова војска не напушта Србију и да се из врше обећања "Гарантног патента" којим су Срби примамљени да ратују уз Аустрију, у манастиру Троноши, у својој малој и тамној ћелији седео је за грубо отесаним столом смирени јеромонах Јосиф и гушчјим пером писао, не летопис свога манастира, већ тужну историју српске прошлости, за коју је црпао податке из старих манастирских књига и донесених из фрушкогорских манастира. Писао је седи старац о "косовској вечери", писао о страшном Косовском боју и славној смрти српских витезова. Сузе су му капале на грубу хартију од туге за некад српском славом и жалости због несрећа и невоља које сналазе поробљени народ. И прошли су многи дани и многе ноћи, изгореле су многе свеће у хладној ћелији док није 1791. лета од рођења Христова завршено ово скромно али значајно дело јеромонаха Јосифа, које ће сачувати име и славу манастира Троноше кроз будуће векове. И заиста, ово скромно дело још скромнијег писца стигло је у далеке градове културне Европе, да би показало како и у једном забаченом подринском манастиру било је људи који су волели књигу и историји приложили свој мали део.

Троношки родослов, касније назван летописом, историјски је састав писан разумљивим језиком и јасним стилом. Писцу је био циљ да њиме подстакне српско родољубље. У њему су писани извори и народна традиција повезани у веома сродну целину задахнуту искреном љубављу према српском народу и његовој историји, која је подгревала веру народа у бољу будућност. Иако је преписивао са старијих оригинала, јеромонах Јосиф, активни сарадник и помагач архимандрита Стефана, додавао је глосе које садрже разматрање савремених догађаја, у којима се изражава расположење народа разочараног у политику великих сила и саветује да се Немцима више не верује. Поред јеромонаха Јосифа у Немце се разочарао и ваљевски кнез Алекса, па и цео српски народ, те је Троношки летопис веран историјски докуменат савремених збивања у српском наророду током XVII и XVIII века.

Архимандрит Стефан Јовановић

Архимандрит Стефан, калуђер манастира Троноше и учитељ младог Вука Караџића, био је веома знатна историјска личност крајем XVIII века. Родио се у селу Текеришу, у Јадру, и као дете био је доведен у манастир Троношу, где је књигу учио и млад се закалуђерио.

У то време аустријски цар Јосиф припремао се да поново зарати са Турском, те је слао своје људе, прерушене у трговце и калуђере да извиде економске, политичке и географске прилике у западној Србији. Године 1784, пролазећи кроз Подриње ради потајног топографског снимања терена, у Троношу је наишао аустријсики заставник Јован Перетић те је узгред упознао Стефана Јовановића са аустријским припремама за рат и ослобођење Србије од Турака. Кад је напустио Подриње, Перетић је по сећању израдио карте Западне Србије ипредао их аустријском генералштабу.

Да би примамио Србе да активно учествују на страни Аустрије у предстојећем рату, цар Јосиф је 1787. године издао "Гарантни патент", којим су Србима биле загарантоване знатне привилегије у ослобођеној земљи. Иако су Срби имали горка искуства и доживљавали разочарење после свршених ратова у којима су они учествовали на страни Аустрије, ипак су, притиснути тешким ропством, били приморани да поверују Аустрији и пристану уз њу.

Мада млад, Стефан Јовановић је у то време био врло угледна личност у Јадру, Рађевини и Азбуковици. Кад је у пролеће 1788. године почео аустријско-турски рат и цар Јосиф с војском прешао Саву и опсео Шабац, Стефан Јовановић је напустио манастир, побунио Рађевину и Јадар те са устаницима нападао на турска села испод града Сокола. Кад је после заузећа Шапца аустријска војска опседала Београд, Стефан јој се с Јадранима придружио и за своје храбро држање био похваљен и одликован.

Уз помоћ побуњених Срба аустријска је војска успела да ослободи велики део Србије, од Београда до Крушевца и Ниша. Село Подриње, осим града Сокола било је очишћено од Турака, те су Срби поверовали да је дошао час коначног ослобођења. Међутим, услед непријатељског држања Пруске Аустрија је била принуђена да с Турцима закључи мир. Мир је закључен у Свиштову и потписан 4. агуста 1791. годше. Мировним уговором Аустрија се обавезала да заузете српске области поврати Турској, док се Турска обазезала да ће дати потпуну амнестију свим Србима који су у рату учествовали на аустријској страни.

По свршетку овог рата Стефан Јовановић је рукоположен за архимандрита, јер се својим држањем и залагањем за народ удостојио тог високог црквеног чина. Међутим, пошто се својим учешћем у рату на страни Аустрије довољно компромитовао, његов боравак и безбедност у манастиру Троноши ничим нису могли бити зајемчени. Па ипак, он долази у манастир, договара се с људима и подстиче их на даљи отпор.

У овако тешкој ситуацији по српски народ и себе, архимандрит Стефан је показао сву величину и чврстину свога карактера, као и ретко родољубље и самопрекор према своме родном крају и народу. Видећи да ће се његов родни крај поново вратити под Турке, он предузима очајне подухвате да би помогао народу и заинтересовао велике силе за његову судбину. На дан 22. фебруара 1700. године сазива у Троноши збор јадранских, рађевских и азбуковачких кнезова те састављају молбу и упућују је у Београд фелдмаршалу Валису. У тој молби тражи да се Јадар, Рађевина, Азбуковица и градови Шабац и Ваљево заштите и да се изврше привилегије обећане "Гарантним патентом" од 1787. године.

Фелдмаршал Валис је ову молбу упутио у Беч, Ратном савету, који је на исту 3. марта 1790. године одговорио да ће дати тражену заштиту народу Јадра и Рађевине, а истовремено је о томе известио и карловачког епископа Мојсеја. Верујући да ће му Аустрија заиста послати тражену помоћ и заштиту, архимандрит Стефан долази у Сремске Карловце и ту саставља меморандум о помоћи српском народу у оружју којим би се бранили од Турака, и тај меморандум упућује 9. марта 1790. године у Беч, Ратном савету.

Да би унеколико умирио и ућуткао архимандрита Стефана, Дворски савет у Бечу додељују му новчану помоћ од 200 форинти, поводом чега Генерал-команда у Петроварадину својим актом од 26 марта 1790. године пита архимандрита у којем ће манастиру живети, да би му тамо слала одређену новчану помоћ.

У августу 1790. године одржао се у Темишвару Илирски конгрес, на који су били позвани делегати из хрватских и српских крајева који су, по тадашњем схватању потпадали под такозвани "Илирик", које је име тек Наполеон, заузевши Далмацију и Словенију озваничио. На овај конгрес позван је и архимандрит Стефан, као највиђенија и најпознатија политичка личност Подриња. Аустријска војна команда у Кленку издала му је 9. јула 1790. године спроводни лист да може путовати у Темишвар, а 24. августа исте године састали су се у Троноши свештеници и рађевски, мачвански и јадрански кнезови те саставили молбу коју су по архимандриту Стефану упутили комесару Илирског народног сабора. Та молба гласи: